Jedan mladić je imao savršeno srce.

Nije bilo crtice ni zareza na njemu.

Svi su se slagali da je njegovo srce

najlepše.

Mladić je bio veoma ponosan i sve više i glasnije se hvalio svojim prelepim

srcem.

Iznenada se pojavio

starac i upitao: Zašto

tvoje srce nije ni

približno lepo kao moje?

Starčevo srce je snažno udaralo, ali je bilo puno ožiljaka. Sa nekih mesta komadići su bili premešteni i na druga stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali. A bilo je mnogo mesta gde su čitavi

komadi nedostajali.

Ljudi su gledali starca s nevericom: - Kako može i pomisliti da mu je srce

lepše od mladićevog.

Mladić je pogledao u starčevo srce i nasmejao se. “Mora da se šališ”, rekao je.

Uporedi svoje srce sa mojim, moje je savršeno, a tvoje je prepuno ožiljaka.

Vidiš, svaki ožiljak predstavlja osobu kojoj sam poklonio ljubav – izvadio sam komadić srca i dao joj ga. Najčešće su i oni meni poklonili komadić svoga srca koji nije baš

savršeno odgovarao praznom mestu u mom srcu.

Nekad sam poklonio komadić srca, a da nisam dobio drugi zauzvrat. Tu su nastale velike

praznine i udubljenja. Iako su otvorene praznine

bolne, podsećaju me na ljubav koju smo

delili.

I za te ljude gajim nadu da će se jednoga dana vratiti i

popuniti praznine. Mladiću,

vidiš li sada šta je istinska lepota?

Mladić je jedno vreme uronio u misli. Zatim je prišao starcu, uzeo svoje mlado, savršeno srce, otkinuo komadić i pružio ga starom čoveku.

Starac je prihvatio komadić mladićevog srca, odlomio komadić svoga i stavio ga

na ranu mladićevog srca. Mladić pogleda u svoje srce, ne više tako savršeno, ali lepše nego ikada.

nepoznati autor