Spirala svetla

o O autoru...

o Vesti

o Srpski jezik i knjiz.

o Skolski i drugi biseri

o Blog

o Verba volant...

o Spira mirabilis

o Foto galerija

o Stranica za goste

Prilozi iz književnosti staroga veka Milice Dojčinovske

 

Ep o GilgamešuISTORIJSKA POZADINA:

Ep je nastao u  17. v.p.n.e.,  junak iz Epa o Gilgamešu bio je istorijska ličnost, kralj koji je vladao sumerskim gradom-državom Urukom oko 2700. pne. Pronađen je u drugoj polovini 19. veka u Ninivi. Predstavlja tradiciju sumersko- vavilonske kulture. Početkom 20. veka  ulazi u svetsku književnost.

*Hamurabijev zakonik (prvi zakonik) pronađen je kad i Ep o Gilgamešu.

U 11. ploči opisan je potop, koji se javlja i u Bibliji.

SADRŽAJ:

Tema epa je potraga za besmrtnošću i prijateljstvo. Ep je napisan na 12 ploča i deli se na dva dela:

1)      Do Enkiduove smrti 1- 7. ploča (vedrina i borbenost)

2)      Potraga Gilgameša za besmrtnošću 8- 12. ploča (strah od smrti i  težnja za večnim životom).

-Prolog epa govori o Gilgamešu, koji je bio jedna trećina čovek a dve trećine bog. Gilgameš se opisuje kao jako lep i mudar čovjek koji je gradio prelepe hramove i velike gradske zidine. Međutim, i pored njegovih vrlina, kada je počeo svoju vladavinu bio je despot. Gilgameš je radio razne grozote svom narodu (npr. silovao je svaku ženu koja bi mu se svidela).

-Enkidua pravi Aruru od blata (boginja stvaranja), on je prekriven dlakom i živi sa životinjama. Nakon seksualnog opštenja sa ženom usledila je inicijacija- prelazak u period polne zrelosti, kada čovekovo telo poprima odlike zrelog bića. Enkidu je tužan jer je postao svesno biće.

-Njih dvojica se upoznaju preko borbe za potvrđivanje, nakon čega su se sprijateljili, a Gilgamešova majka čini Enkidua njegovim pobratimom.

-Odlaze u Humbabinu šumu kedrova, koja je gusta i mračna, simbol htonskog sveta (tame). Humbaba je groteskni lik, ima životinjske atribute. Gilgameš i Enkidu su ga ubili i počinili greh, jer je on božanskog porekla. Pokušali su da preuzmu božanske atribute.

-Sukob sa boginjom Ištar (boginja ljubavi, ima sveštenice)- Gilgameš odbija njenu ljubav, suprotstavlja se božanstvu. Borba sa Nebeskim bikom (simbol svetlosti).

-Enkidu predoseća svoju smrt gradativno preko 3 sna (ANTICIPACIJA- epska tehnika kojom se u pripovedanju nagoveštavaju ili predočavaju događaji iz budućnosti). Njegova smrt je očekivana i Gilgameš shvata da se sudbina ne može zaustaviti. Gilgameš oplakuje Enkidua, a u stvari jadikuje nad sobom (egoizam).

-Put Gilgameša na onaj svet preko reke. Susret sa Utnapištimom, čovekom koji je stekao besmrtnost. On priča o potopu (RETROSPEKCIJA- epska tehnika koja naknadno pripoveda o dogadjajima iz prošlosti. Često poprima formu umetnute priče i koristi se kao oblik retardacije.) i kako je stekao večni život. Daje Gilgamešu travku besmrtnosti, ali uz uslov da ne sme spavati 6 dana. Gilgameš podleže snu, odnosno iskušenju, a samim tim nije sposoban da sačuva besmrtnost. Zmija mu krade travku (neprijatelj), a njega smrt ugrabi.

EP- jedan od osnovnih oblika epike, pisan u stihu. Prikazuje stvarnost u njenom totalitetu, uključujući istorijske događaje, običaje, verovanja, svakodnevicu. Počeci se naziru u sumersko- vavilonskoj civilizaciji. U centru zbivanja je glavni junak, reprezentativni lik, čije osobine ili doživljaji odražavaju duh epohe epa. Vrste: junački ili herojski, idilični, religiozni, didaktički, istorijski, nacionalni, politički, filozofski, kosmološki, avanturistički, ljubavni.

 

 

Sveto pismo

 

Najvažnija sakralna knjiga hrišćanske religije, sastoji se iz Starog zaveta i  Novog zaveta.Stari zavet ujedno je osnovna sveta knjiga Jevreja. Novi zavet donosi objavu Mesije, opisuje Hristov život, stradanje i njegovo učenje. Povezuje ih žrtva.Biblija je nastajala od XV v.p.n.e. do II v.n.e.

Stari zavet pisan je na hebrejskom i aramejskom jeziku, obuhvata 24 knjige. Tekstovi su raznorodni, od književnih vrsta obuhvata gotovo sve oblike literature Bliskog istoka: mitove, basne, legende, izreke, pesme. Pesnički oblici su: himne, molitve, psalmi, tužbalice, ljubavne, svadbene, vinske pesme, obredne pesme, sve ih odlikuje slikovit izraz.

PODELA:

1)      PETOKNJIŽJE: Knjiga postanja, Knjiga izlaska, Levitski zakonik, Knjiga brojeva, Ponovljeni zakonik.

2)      ISTORIJSKE KNJIGE(16): Knjiga Isusa Navina, Knjiga o sudijama, Knjiga o carevima, Knjiga dnevnika.

3)      PSALMI DAVIDOVI- 150, u njima je izraelska religiozna lirika dostigla vrhunac, javljaju se u obliku himni, oda, zahvalnica.

4)      POUČNE(MUDROSNE) KNJIGE, vezuju se za Solomona: Pesma nad pesmama, Knjiga o Jovu, Priče Solomonove, Knjiga Propovednikova.

5)      PROROČKE KNJIGE(Proroci: Isaija, Jeremija, Jezekilja, David).

Novi zavet   pisan je u I i II v.n.e. na grčkom, izuzev Jevanđelja po  Mateju, čija je osnova nastala na aramejskom. Tekstovi Novog zaveta srodniji su od onih u Starom, jer ih povezuje figura Isusa Hrista. Sastoji se iz 27 knjiga, koje kazuju o dolasku Isusa da utvrdi savez između Boga i ljudi. Prvi slovenski prevod Novozavetnih spisa,Četvorojevanđelje Ćirila i Metodija u IX v. ujedno je označio i početak slovenske pismenosti. Prvi savremeni prevod Novog zaveta načinio je Vuk Karadžić 1847., a Starog Đuro Daničić 1864.

PODELA:

1)      JEVANĐELJA(po Luki, Marku, Mateju i Jovanu)- na 4 načina izneseni mitovi o Hristovom rođenju, životu i vaskrsenju.

2)      DELA APOSTOLSKA- nastavak Jevanđelja, govore o Isusovom životu.

3)      POSLANICE APOSTOLA PAVLA(14)

4)      KATOLIČKE POSLANICE(7, namenjene misionarskim potrebama)

5)      OTKROVENJE- govori o novom poretku, novo nebo i nova zemlja.

 

 

Jevanđelje(dobra vest, blagovest)

Hrisćanski spis koji prikazuje život i objašnjava učenje Isusa Hrista. Sadrže poreklo, rođenje, podvige, smrt, uskrsnuće i sve što sledi posle toga. Jevanđelja po Mateju, Marku i Luki nazivaju se sinoptičkim, jer predočavaju istovetne događajeiz Hristovog života. Jevanđelje po Jovanu umesto Hristove biografije donosi objavu Spasitelja, nagoveštavajući svu dramatičnost između objave i čovekovog odgovora na nju. Naglasak je stavljen na Hristovo pripovedanje vere(besede) i na čuda koja je počinio. Doktrina hrišćanstva se izvodi iz njega. To je vreme Oktavijana Avgusta.

*Plutarhove biografije su arhetipovi za pisanje Jevanđelja.

Ova 4 jevanđelja su kanonska. Svako od njih počinje istom rečenicom: ,,U početku beše reč’’.

PARABOLA- književna vrsta srodna alegoriji i basni koju uvek treba shvatati u prenesenom značenju, a čiji je krajnji cilj moralna pouka. Odlikuje se uzvišenim, ozbiljnim stilom i bogatom upotrebom stilskih figura. Od alegorije se razlikuje po tome što je u njoj prikazano ljudsko delanje kao ilustracija neke više istine, dok su u alegoriji junaci nosioci apstraktnih ideja. Od basne se razlikuje po tome što su akteri ljudi i po tome što naravoučenije često zahteva dodatno tumačenje. Potiče sa Istoka, a najpoznatije su parabole pripisane Isusu(parabola o bludnom sinu, sejaču i semenu...).

 

Pesma nad pesmama

Ljubavna pesma, koja ima više alegorijskih tumačenja:

ALEGOREZA- vid tumačenja koji počiva na pretpostavci da se iza neposrednog značenja teksta krije njegovo skriveno značenje. Tekst stoga predstavlja samo površinski sloj iza kojeg treba otkriti pravi smisao. Naročito se razvila u hrišćanstvu. Alegorijska interpretacija često je korišćena da bi se tekstovima čije značenje iz određene perspektive izgleda moralno neprihvatljivo, pridao moralno prihvatljivi smisao. Tako sePesma nad pesmama tumači kao alegorijska predstava saveza između Jahvea i izabranog naroda, odnosno kao brak između ženika Isusa i neveste, tj. hrišćanske crkve.

EGZEGEZA- vid interpretacije biblijskih spisa i pojedinih tekstova karakterističan pre svega za srednjovekovnu književnost. Egzegeza je u svetim spisima tražila uzvišeni smisao pomoću kog se mogu tumačiti nejasna mesta. Bliska je alegorezi, budući da se zasniva na alegorijskom, tj. prenesenom značenju.

 

Knjiga propovednikova

Pitanje da li se žrtva mora prineti ili čovek ima pravo na svoju sreću.

Osnovni motiv je efemernost svega. 

 

Knjiga o Jovu

Ideje:

-Večni život se može dostići samo putem žrtve.

-Pravednik nagradu dobija u ovom životu.

-Čovek ne sme sumnjati u Božju premudrost (nema jednakosti između čoveka i Boga).

Problemi:

-TEODICEJA- bez obzira na zlo ne treba sumnjati u božju pravednost.

-Empatija- Jov ne pokazuje empatiju pri stradanju stoke i dece.

-Večni život se dostiže samo putem žrtve, nagrada stiže u ovom životu (Jovu se vraćaju blago i deca).

-Sumnja u božansku premudrost- Jov neće pokleknuti što se tiče vere u Boga, ali će hteti da shvati zašto je kažnjen kad ne razume svoju grešku. Tu je pokleknuo u veri- traži se bezuslovna poslušnost, vera, ljubav prema božanskom. Jovu se vraća materijalno bogatstvo.

Eliluj je ubačen kao razrešenje. Bog se javlja u vihoru, suština čoveka je slepa vera u Boga.

 

 

Homer

ANTIČKA KNJIŽEVNOST- razvijala se između XII v.p.n.e i II v.n.e. Obeležena je dominacijom grčke i rimske kulture.

Grčka tradicija se deli na:

1)      Pretklasično doba ili helenski srednji vek (XII- VI v.p.n.e)

2)      Klasično doba (V- IV v.p.n.e)- zlatno doba

3)      Helenistički period(III v.p.n.e- II v.n.e)

a)      Aleksandrijsko doba

b)      Rimsko doba

Najstarija sačuvana dela antičke književnosti su Homerovi epovi Ilijada i Odiseja.

HOMERSKO PITANJE- problematizuje autorstvo i jedinstvo Ilijade i Odiseje kroz dilemu da li su dati epovi nastali  trudom jednog autora ili je pak reč o doslednoj kompilaciji epske tradicije. Odgovori se mogu podeliti na dve grupe: unitarističku i analitičku.

1)      Pobornici analitičkog stanovišta smatraju da su Ilijada i Odiseja sastavljene od većeg broja folklornih pesama. Prvi koji ozbiljno postavlja tu varijantu je Volf, tvrdeći da su Homerovi epovi spevani pre pojave pisma, da su šireni usmenim putem i tako menjani sve do Pizistratove redakcije u VI v. pne, gde su dobili konačan oblik. Lahman u XIX v. postavlja tezu o samostalnim pesmama okupljenim u cikluse koje su se menjale usmenom predajom i koje se u Pizistratovoj redakciji uobličavaju. Dokazi su nepodudarni delovi epa, uključujući ponavljanja, logičke protivrečnosti, kompozicione nedostatke.

2)      Unitarističko stanovište insistira na tome da su oba epa tematski i kompoziciono celovita. Ukazuju da logičke protivrečnosti postoje i  u delima umetničke književnosti, ali je moguće da se javljaju i zbog naknadnih interpolacija. Glavni zastupnik Nič tvrdi da je jedinstvo Ilijade ostvareno zahvaljujući osnovnoj temi: Ahilov gnev i njegove posledice. Ovu tvrdnju izneo je Aristotel u Poetici.

3)      Neki autori tvrde da je Homer na raspolaganju imao određenu folklornu građu koju je uobličio prema vlastitoj umetničkoj zamisli.

4)      Prvi pesnik (Homer) dao je prvobitni oblik pesmama o Trojanskom ratu, pa su se one menjale tokom usmenog prenošenja.

5)      Miler postavlja teoriju o jezgru- Homer je autor dve kraće pesme o Ahilovom gnevu i Odisejevom povratku, koje su zatim menjane i proširivane.

6)      Savremena teorija Perija i Lorda u knjizi Pevač priča  govori o načinu i tehnici usmenog prenošenja epskih pesama, koji nisu zasnovani na mehaničkom pamćenju, već na upotrebi formula.

FORMULA- već izgrađeni govorni obrazac pomoću kog se izražava data ideja ili opis određene situacije. Njihov rezultat su epske tehnike. To je grupa reči koja se redovno upotrebljava pod istim metričkim uslovima. Sinonim je opšte mesto (stajaća mesta, tipični počeci i završeci, stalni epiteti, poređenja).

EP- jedan od osnovnih oblika epike, pisan u stihu. Prikazuje stvarnost u njenom totalitetu, uključujući istorijske događaje, običaje, verovanja, svakodnevicu. Najstariji epovi evropske književnosti deo su antičke tradicije: Homerovi epovi Ilijada i Odiseja,spadaju u junačke epove. U centru zbivanja je glavni junak, reprezentativni lik, čije osobine ili doživljaji odražavaju duh epohe epa. Važan je odnos protagoniste (idealizovanog junaka) i ostalih likova u delu. Glavni junak izražava poseban odnos prema društvu ili svojoj sredini- on sa njima može biti u ličnom sukobu, a može biti nosilac jedne strane, tj. kolektiva kojem pripada (u ratu).

PROTAGONISTA- idealizovani junak.

EPSKE TEHNIKE- skup književnih postupaka i sredstava karakterističnih za epsku poeziju.

1)      Invokacija- pesnikov poziv muzi ili božanstvu od koga se traži pomoć pri stvaranju dela. Obično na početku dela(inicijalna formula) ili na početku manjih odeljaka (pevanja).

2)      Ekspozicija- uvodni deo u književnom ostvarenju. Predočava čitaocu početnu situaciju. U klasičnom epu srećemo neposrednu kompoziciju u kojoj se in medias res saopštava tema.

3)      In medias res- inicijalna epska formula kojom se pripovedanje započinje bez okolišanja, skretanjem pažnje na središnju temu.

4)      Retardacija- epska tehnika kojom se usporava razvoj radnje i ujedno odlaže razrešenje zapleta i održava napetost dela. Vidovi:

a)      Digresija- celina koja nije neposredno povezana sa glavnom temom, logičkim tokom naracije ili fabulom.

b)      Epizoda- deo radnje ili dogadjaj koji je sa celinom labavo povezan, pa predstavlja digresiju na glavni tok radnje.

c)      Prošireno poređenje- dužina je toliko velika da se osnovna veza od koje se pošlo izgubila. Stoga ono liči na malu umetnutu pesmu koja predstavlja zaokruženu sliku i zasebnu celinu u okviru većeg dela.

d)      Katalog- česta formula epskog pesništva koja se sastoji od niza stihova u kojima se nabrajaju junaci ili predmeti. Jedan od najpoznatijih primera nalazi se u 2. pevanju Homerove Ilijade gde se kroz katalog navode i prikazuju ahejski ratnici. Nabrajanja junaka doprinose utisku o snazi i obimu vojske i tada katalog postaje sredstvo za postizanje hiperboličnih efekata. Takođe ima funkciju genealogije- ukazivanje na pretke.

e)      Stajaći epiteti- pridevi koji uvek stoje uz isti pojam i predstavljaju tradicionalni postupak u narodnoj poeziji. U Homerovim epovima stalni epitet se naziva homerski epitet. To su uglavnom složenice, sastavljene od prideva i imenice: gromoglasni Zevs, srebroluki Apolon, zlatotrona Hera, sjajnošlemac Hektor, brzonogi Ahilej, ružoprsta zora, mnogošumno more.Stalni epitet koji nije adekvatno upotrebljen u određenoj situaciji (npr. Božanski svinjar) zove se epithetion otiosus.

f)       Retrospekcija- epska tehnika koja naknadno pripoveda o događajima iz prošlosti. Često poprimaformu umetnute priče i koristi se kao jedan od oblika retardacije. Najpoznatiji primer je Odisejevo pripovedanje na dvoru kralja Alkinoja o avanturama posle Trojanskog rata.

g)      Prepoznavanje- trenutak u kome pri susretu dva junaka svaki od njih saznaje pravi identitet onog drugog. Zahvaljući prepoznavanju junak postaje svestan da se suočava sa prijateljem, za koga je prethodno mislio da je neprijatelj.(U Ilijadi Glauko i Diomed).

5)      Anticipacija- epska tehnika kojom se u pripovedanju nagoveštavaju ili predočavaju događaji iz budućnosti.

Ilijada

Pisana je starim i novim jonskim dijalektom, ima arhaizama. Stih je heksametar- u antičkoj versifikaciji stih od 6 metričkih jedinica (stopa). Poznat je u antici kao herojski stih (javlja se u Ilijadi, Odiseji, Eneidi). Sastoji se iz 5 daktila (-UU) i jednog troheja (-U) ili spondeja (- -). Počinje invokacijom- pesnikov poziv muzi ili božanstvu od koga se traži pomoć pri stvaranju dela. U njoj se izlaže tema, in medias res (inicijalna epska formula kojom se pripovedanje započinje bez okolišanja, skretanjem pažnje na središnju temu). Pripovedanje je objektivno, priča se sa distance i detaljno. Ne peva se o celom ratu, već samo o poslednjoj, 10. godini (50- ak dana)- fabula (skup motiva i situacija koji su u nekom književnom delu raspoređeni prema uzročno- posledičnom ili vremenskom redosledu. Od radnje se razlikuje po rasporedu i redosledu izloženih događaja).

*Siže- skup više motiva, raspored i organizacija istog niza događaja u samom književnom tekstu, pre svega promena u hronološkom poretku prikazanih događaja.

*Kompozicija- tok izlaganja i način povezivanja ideja ili događaja u tekstu.

*Forma- način organizacije elemenata u delu.

Spev je sastavljen od 15 696 heksametara. Zenodot je izvršio podelu na 24 pevanja, svako od njih počinje slovom grčkog alfabeta. Nijedno pevanje nema više od 1000 stihova.

Tema: Ahilova srdžba i sprovođenje Zevsove volje. Mesto radnje: pred Trojom.

Ep se može podeliti na 4 dela:

1. Uvod

2. II-  XVIII pevanje: Ahil je odsutan iz radnje, prikazuju se posledice događaja, Ahil svojim nedelanjem prouzrokuje događaje (ljuti se na Agamemnona zbog Briseide).

3. XVIII- XXIII pevanje: pomirenje Ahila i Agamemnona, pomeranje gneva na Hektora.

4. XXIV pevanje: pomirenje Ahila i Prijama.

Dva gneva Ahilova i tri plača (ljutnje) su gradacijski prikazana: Ljubav prema Briseidi - gnev na Agamemnona; ljubav prema Patroklu- Ahilova krivica je doprinela njegovoj smrti, gnev prema Hektoru; primirje sa Prijamom- ljubav prema ocu.

Aristotel kaže da je radnja u Ilijadi prosta (linearna), nema peripetija i prepoznavanja.

ISTORIJSKA OSNOVA

Postojao je grad Ilij. Rat je vođen 1194- 1184. g. pne.

SADRŽAJ

I pevanje- In medias res- Првом речју првога стиха песник је дао средишњи мотив Илијаде - срџбу. Тиме уједно одређује и тему дела. То је срџба најбољег ахејског јунака Ахилеја са њеним кобним последицама по Ахилејеве саплеменике. Потом нас брзим корацима уводи у сукоб нзмеђу Ахилеја и Агамемнона, главног заповедника ахејских чета које држе у опсади Троју. Агамемнон је увредио Аполоновог свештеника Хриса. Одбио је да му даде на откупе кћер Хрисејиду, која је Агамемнону припала из ратнога плена. Хрис моли Аполона да га освети. Бог спушта кугу на ахејски табор. Десетог дана куге Ахејци већају.

Гатар Калхант опомиње Агамемнона да ослободи робињицу. Калханта храбри на слободну реч Ахилеј. Озлојеђени Агамемнон прети да ће, у замену за Хрисејиду, узети себи робињицу Брисејиду, која је додељена Ахилеју. Оштре речи између Ахилеја и Агамемнона; само што до гушања не дође. Богиња Атена задржи Ахилеја који насрће на Агамемнона. Ахилеј се заклиње да неће учествовати у боју. Агамемнон враћа свештенику Хрису његову кћер. Ахилеју одузима Брисејиду. Ојађен и гневан, Ахилеј зазива мајку, морску богињу Тетиду. Иште од мајке да му прибави задовољење од врховниг бога, Зевса. Куга престаје. Зевс (Див) склон је да удовољи Тетидиним молбама. Крије своју одлуку од Хере, своје жене. Ова је ипак наслути. Препире се са Зевсом. Престрављен, њен син, хроми бог ватре Хефест, довија се како би сузбио Зевсов гнев. Успева да насмеје богове који се госте на Олимпу, пребивалишту бесмртника.

 

II pevanje- Песник Илијаде рекао је већ у експозицији спева (у петом стиху првог певања) да је Ахилејев гнев изазвао грозну погибију Ахејаца и да се тако - вршила Зевсова воља.

На пут тешких испаштања Зевс (Див) сада, у другом певању, гура Агамемнона и све Ахејце. Да би осветио Ахилеја. Зевс шаље Агамемнону Сна са варљивим надама у победу. Сан подстиче војсковођу да заметне нови бој - јер сада ће, коначно, заузети Троју. Радостан, Агамемнон сазива ратнике у скупштину. Само, већ се навршила девета година безуспешне опсаде. Борбеност ратника ваља искушати; можда је зацарила малодушносг. Агамемнон стога поверава свој прави сан једино главарима. Ратницима каже да му је Зевс, у сну, поручио нека одустане од опсаде, јер Троју неће заузети. Предлаже да се опсада сместа дигне и да крену кућама. Ратници му поверују и, раздрагани, похитају да опреме бродове за одлазак. Одисеј уставља и смирује народ, настоји да васпостави ред. Да

би то постигао, мора ударцима да ућутка и букача Терсита. Овај ружи оштрим речима Агамемнона. Војсци се обраћају Одисеј, стари Нестор и сам Агамемнон. Она пристаје на борбу. Окупљање и кретање ахејских чета описују развијена поређења - са огњем, јатима птица, ројевима мува, козарима који купе и крећу козе. Онда се песник обраћа богињама песме, Мусама, да га надахну. Следи попис грчких снага под Тројом, почев од оних из Беотије, и краћи списак тројанских снага и савезника(katalog- česta formula epskog pesništva koja se sastoji od niza stihova u kojima se nabrajaju junaci ili predmeti. Nabrajanja junaka doprinose utisku o snazi i obimu vojske i tada katalog postaje sredstvo za postizanje hiperboličnih efekata. Takođe ima funkciju genealogije- ukazivanje na pretke.

III pevanje- Големом покрету ахејске војске, којим се друго певање завршило, не следи очекивани сукоб на бојишту. Песник Илијаде као да се овде повиновао закону епске ретардације радње(epska tehnika kojom se usporava razvoj radnje i ujedno odlaže razrešenje zapleta i održava napetost dela). У трећем певању војске су се сасвим прикучиле Троји. Али, Тројанци предлажу да се рат оконча двобојем. Треба да га поделе Парид (Александар), син тројанског краља, и спартански краљ Менелај. Парид је рат проузроковао, уграбивши Менелајеву жену, лепу Хелену. Тројански краљевић се не приказује као храбар борац. Изазива ахејске ратнике, али пред Менелајем најпре побегне. На мегдан ће изаћи тек пошто га брат Хектор наружи. Погодба гласи: ако Парид победи, задржаће лепу Хелену, а ахејска војска ће дићи опсаду и отпловити у Грчку; ако, пак, победи Менелај, нека му буде Хелена, и сва њена блага с којима ју је Парид из Спарте довео. Војске радосно пристају на ово. Весница богова Ирида, и сама богиња, прима људски лик и обавештава Хелену о двобоју који предстоји. Хелена хита на бедем да одатле посматра мегдан. На кули код Скејске капије већ је стари тројански краљ Пријам са својим саветницима. Хелена им казује ко су најбољи ахејски јунаци, доле, у пољу. Пријама позивају да уговор и примирје склопи свечано, уз приношење жртава. Парид затим излази на мегдан. Менелај га савлада. Али Парида спасава богиња љубави Афродита. Обавије Парида маглом, пренесе у његову кућу, у Троји, а страшним претњама нагони Хелену да с Паридом подели постељу, док ахејски заповедник Агамемнон захтева да се уговор изврши и Хелена, с благом, изручи Грцима. Scena гледања са бедема(tehoskopija). Песник јој даје велику уверљивост. С једне стране приказује неспокојство и сету вероломне Хелене, суочене са сопственом прошлошћу и злом које је донела Тројанцима и Грцима; а на другој страни описује и дивљење старих главара тројинских за лепоту Хеленину, тако велику да некако оправдава сва тројанска страдања.

 

IV pevanje- На крају претходног певања Агамемнон захтева да се уговор испуни, Хелена преда Грцима, рат оконча. Четврто певање започиње сценом на Олимпу. Богови доносе одлуку да Троја пропадне(anticipacija- epska tehnika kojom se u pripovedanju nagoveštavaju ili predočavaju događaji iz budućnosti). Хера и Атена то захтевају од Зевса. Овај пристаје, невољно. Ипак, на Херин захтев шаље Атену на бојиште да изазове ново крвопролиће. (Тако испуњава и обећање дато Ахилејевој мајци, Тетиди.) Атена прими лик Лаодока и наговори Тројанца Пандара, славнога стрелца, да убије Менелаја и тако се прослави. Пандар одапне стрелу, но она само рани Менелаја. Уговор је развргнут, примирје покварено, војске се спремају да ударе једна на другу. Менелаја брзо извида лекар Махаон, син бога Асклепија. Агамемнон бодри и подбада вође, похвалама и покудама. Смотру војске завршава корећи оштро јунака Диомеда. Овај прима прекор уздржано, без замерки. Почиње бој. Богови подбадају борце. Опис појединих мегдана. Scena одлучивања на Олимпу. Ту видимо како су богови, у Илијади, заиста приказани са људским цртама и слабостима. Све има обележје породичног саветовања у сенци несложног брака родитеља. Затим дајемо стихове где се наново описује кретање војске, највише упоређењима. На овоме одломку, ако га ставимо крај сличнога са краја другог певања, лако уочавамо устаљене, традиционалне поступке епског казивања, у коме су сцене војничких покрета и сукоба честе. Уједно, учешће богова, кратко назначено у томе одломку, открива нам, заједно са првим наведеним одломком, традиционалну улогу божанства у старогрчком јуначком епу.

 

V pevanje- Јунак Диомед, који је спокојно отрпео Агамемнонове укоре, стоји као какав горостас у средишту петога певања, Оно је испуњено приказом првога дана битке, који се описује све до у седмо певање. Диомед се бори боље од осталих јунака. Пандар га рани стрелом. Али он убија Пандара. Тешко рањава и Енеју, сина богиње Афродите. Снажи га и храбри богиња Атена, те Диомед удара и на саме богове који се у бој уплићу. Док Афродита закриљује Енеју, Диомед је рањава у руку. Ирида одвезе Афродиту на Олимп. Ту је теши мајка Диона. али јој се смеју остали богови. Енеју спасава Аполон. Диомед наваљује триред и на самог Аполона. Ипак устукне кад га овај опомене да се не гради једнак боговима. Бог рата Ареј бори се на страни Тројанаца. Ови силно наваљују и потискују Ахејце. Уто се у бој умешају Хера и Атена. Хера соколи Ахејце, Атена и даље Диомеда. Скочи му на бојна кола. Тако најбољи ахејски борац лети међу непријатеље на борним колима којима управља богиња. Диомед рањава и самог бога рата Ареја. Овај бежи на Олимп, где му видају ране. За њим бојиште напуштају Хера и Атена.

У нашем избору дајемо сада сцену Диомедовог сукоба са Пандаром, Енејом и самом

Афродитом.  Сарпедон, један од тројанских савезника, кори Хектора такође је

типичан за хомерске описе бојева. Када се ратни сукоб наново распламса, песник опет прибегава  поређењу да би нам дочарао убојни метеж.

 

VI pevanje- Крвавом покољу на бојишту шесто певање супротставља сцене из живота у граду Троји. Ратна срећа се окренула. Тројанци су у невољи. Врач  Хелен саветује Хектора да умилостиви Атену. Хектор храбри Тројанце, па одлази у град. Тамо тројанске жене треба да се помоле Атени и обрекну јој жртву. На бојишту се сусрећу ликијски војвода Глауко и Диомед(digresija- celina koja nije neposredno povezana sa glavnom temom, logičkim tokom naracije ili fabulom; prepoznavanje- trenutak u kome pri susretu dva junaka svaki od njih saznaje pravi identitet onog drugog. Zahvaljući prepoznavanju junak postaje svestan da se suočava sa prijateljem, za koga je prethodno mislio da je neprijatelj). Али наместо да поделе мегдан, они се дарују (измењују опрему); препознали су се и поштују дедовске завете пријатељства. (Овде је уметнута лепа прича о Белерофонту.) Тројанске жене узаман одлазе у Атенин храм. Хектор хита мајци. Тражи Парида и погрдама га нагони да пође у борбу. Хтео би да поздрави жену Андромаху и сина Астијанакта. Не затиче их код куће, него тек на Скејској капији, пред излазак на бојиште. Супружници разговарају, дечак Астијанакт се препадне од очева шлема. Растанак. Парид сретне Хектора и оба брата журе на бојиште. Две сцене пуне племенитих осећања, витешких и породичних, доминирају шестим певањем. Једна је сусрет Глаука и Диомеда на бојишту. Већ у тој сцени захуктали бој, описан у петом певању, устављен је и чудесно смирен. Два узор-јунака, отменог витешког држања, дају пример поштовања породичних обавеза и гостопримства. У том смирењу борбе као да је припремљен слушалац да окрене поглед на збивања у Троји. Ту расплакана поворка жена, брижни син Хектор и, најзад, сусрет Хектора и Андромахе, уносе у казивање звуке породичне топлине, љубави и туге. Разговор мужа и жене већ је опроштај, као да за Хектора повратка нема.

 

VII pevanje- Хектор и Парид се враћају на бојиште, из Троје. Али божанства, Атена и Аполон, одлучују да је покоља било доста: нека Хектор изазове на двобој неког Ахејца. Одлуку богова Хектору саопштава његов брат, врач Хелен. Хектор чини како му је саветовано. Ахејци су неодлучни. Најзад жребом одреде Ајанта, сина Теламонова, да се бори са Хектором. Мегдан траје све до заласка сунца. Пада ноћ и гласници растављају борце. Јунаци обдаре један другога - мачем и сјајним појасом. Ахејски главари се госте у Агамемноновом шатору. Нестор предлаже примирје и утврђивање табора код лађа. Тројанци сазивају скупштину. Парид пристаје да врати Грцима Хеленино благо, али не и Хелену. Ахејци одбијају овај предлог који им преносе гласници, али пристају на примирје, да се сахране мртви. Следећег јутра купе их и спаљују обе зараћене стране. Ахејци начине опкоп и бедем да утврде свој табор. Слаткореки Нестор, вешти беседник, наводи ахејске јунаке да изађу на мегдан Хектору. Мајсторство песника Илијаде у приказивању људских типова видно је у томе одломку. Други јс типична сцена, стални елеменат добро познат

техници усменог песништва. Сунце је на смирају, спрема се вечера у ахејском табору, вино се купује и точи, и гозба траје целе ноћи. Али небом се тешко и злослутно премећу Зевсови громови.

 

VII pevanje- Зевс забрањује свим боговима да се мешају у битку. Он бојиште посматра са горе Иде. Са новим јутром започиње нова битка. У подне Зевс ставља на теразије судбине зараћених страна. Одмеравање изиђе повољно по Тројанце. Ахејци се ослањају на Диомеда. Тројанци верују у победу под окриљем Хекторовим. Богиња Хера једнако настоји да богови прекораче Зевсову забрану. Залуд наговара Посидона да се умеша у бој. Агамемнона храбри. Али када и сама крене да помогне Ахејцима, гласница Ирида опомиње је оштро да одустане од своје намере. Зевс долази и саопштава своју одлуку: Ахејци ће и следећег дана тешко страдавати, и тако ће бити све док Хектор не убије

Патрокла и Ахилеј не пође наново у борбу. Ноћ прекида нерешену битку. Хектор са војском логорује на отвореном, у равници под Тројом. Зевс мери судбине. (Ова сцена је ушла и у потоњу европску епику, као стални елеменат описа бојева.) И, друго, завршни призор, где се описују безбројне ватре око којих проводе ноћ Тројанци. У оба одломка

открива нам се распон од алегоричне митске слике до поредбом оживљеног описа, простор којим влада мајсторство песника Илијаде.

 

IX pevanje- Агамемнон губи храброст. Озбиљио предлаже старешинама Ахејаца да одустану од опсаде Троје. У већу, томе предлогу одлучно се противе Диомед и старина Нестор. Овај, на вечери у Агамемноновом шатору, саветује да посланство пође Ахилеју. Можда ће га смирити и довести у бојне редове. Агамемнон је спреман да врати Ахилеју Брисејиду и дадне богате дарове. У посланство полазе Одисеј, Феник и Ајант, син Теламонов. Ахилеј их љубазно дочека. После обеда посланици наговарају Ахилеја да се одљути. Али Ахилеј на Одисејсв дипломатски говор узвраћа претњом да ће отпловити у домовину. Онда га наговара и Феник, његов учитељ. Ајант чини исто, војнички одсечно и кратко. Ахилеј каже да ће се латити оружја тек када Тројанци продру до бродовља његових Мирмидонаца. Феник остаје да заноћи у Ахилејевом шатору. Одисеј и Ајант се враћају и преносе осталим Ахејцима Ахилејеву поруку. Завлада страх; само Диомед храбри другове.

 

X pevanje- Десето певање је обиман и потпуно самосталан уметак у излагање Илијаде, једини такве врсте у целоме спеву. Ахејски табор је утонуо у сан, али Агамемнон и Менелај лутају забринути. На кратком саветовању, код стража, донета је одлука да неко пође у ноћно извиђање, међу непријатеље. Као уходе крећу Диомед и Одисеј. Са тројанске стране Хектор такође шаље уходу, некога Долона. Њему је Хектор обећао, као награду, Ахилејеве коње. Уходе се сретну. Одисеј и Диомед ухвате Долона. Измаме од њега обавештење да је Тројанцима стигао у помоћ Рес, трачки краљ. Ресови коњи надалеко су чувени. Ахејски јунаци убију Долона, прикраду се Трачанима, убију Реса и његову пратњу, те уграбе Ресове коње.

 

XI pevanje- Ново певање враћа нас на бојиште. Започиње нов дан и наново бој. Опис овога дана борбе протеже се кроз пуних седам певања Илијаде.

Борбу подстакнс сам Зевс. Он Ахејцима шаље Ериду, богињу раздора. Ерида разјари и надахне храброшћу Ахејце. Јунак који се одликује је Агамемнон; стога се посебно описује његово оружање. Агамемнонови подвизи успоравају развој основне радње. Поверујемо готово да ће његово јунаштво спречити остварење Зевсове одлуке и Ахејски пораз. Али Зевс стварно води збивање. Послао је Хектору гласницу Ириду са упутством да не улази у борбу док је у њој Агамемнон. Агамемнон почини многа јуначка дела. Онда га рани тројанско копље и он напушта битку. Хектор поведе Тројанце у противнапад. Онда буде рањен и Диомед. На снажнога Ајанта наваљује Хектор и његови људи. Ајант се повлачи. Нестор спасава, на колима, рањеног лекара Махаона. Ахилеј посматра битку са своје лађе.

Шаље Патрокла да пита Нестора ко је рањеник. Нестор моли Патрокла да утиче на Ахилеја: ако већ неће да узме учешћа у боју, нека барем своју опрему да Патроклу и њега пусти у бој. Патрокле, у повратку, наилази на рањеног Еурипила, одводи га у његов шатор, вида га. Еурипил говори о лошем стању на бојишту. Ајант се само невољко повлачи из боја, чак и када га захвати страх пред многим непријатељима. Јунакову упорну природу слика песник поређењима међу којима је и познато поређење о магарцу у повртњаку. Оно је било предмет многих расправа у естетској критици Хомера.

 

XII pevanje- Тројанци су се, у претходном певању, приближили јарку и бедему око ахејског табора. Дванаесто певање почиње суморним погледом у будућност када Ахејци буду савладали Троју и отпловили кућама, збрисаће Посидон, бог мора, и трагове тога славнога бедема. Потом се песник опет окреће опису боја, и то оном његовом делу о коме ће бити реч све до краја петнаестог певања. Тројанци наваљују на ахејски логор. Хектор предлаже да се нападне на борним колима, док Пулидамант саветује да кола оставе код бедема. Тројанци прихвате ову другу тактику. Једини борац који напада на колима, Асије, гине. Онда се Тројанцима јави зло знамење. Орао лети и носи змију. Али змија га уједе. Орао испусти змију и она падне пред ноге тројанских ратника који наступају у пет уришних скупина. Пулидамант саветујс да прекину јуриш. Хектор на то не пристаје. Тројанац

Сарпедон се истиче јунаштвом; обара и део грудобрана на ахејском бедему. Напокон Хектор развали огромним каменом једну од капија ахејског табора. Одломак с краја певања у којем је Хектор приказан као горостас. У опису пробијања капије налазимо велики број појединости - о величини и облику камена, како га херој носи, како стаје да га баци, како камен удари и поломи полуге вратница. Ту владају конкретност и реалистичност у детаљу, својствени хомерском епском казивању.

 

XIII pevanje- Капија ахејског бедема је пробијена. Тројанци су провалили у логор. Бој се већ води надомак бродова, последње одступице грчке војске. Зевс (Див) одвраћа поглед са бојишта под Тројом. Богови, пак, склони Ахејцима више не могу да гледају мирно њихова страдања. Упркос Зевсовој забрани, Посидон се умеша у бој. Прима лик гатара Калханта и бодри ахејске борце. Чини то онда и у обличју Тоанта, гневан што му је Хектор убио унука Амфимаха. Оба Ајанта и остали ахејски борци опет смело улазе у битку. Нарочито се одликује Kритски краљ Идоменеј. Код Тројанаца Пулидамант предлаже већање. Опомиње Тројанце да Ахилеј неће дуго изостати из боја. Хектор окупља снаге, наваљује, настаје силна вика.

 

XIV pevanje- Поред све Посидонове подршке, Ахејци страдавају од нових Хекторових насртаја. Зевс (Див) још увек је одсутан. Нестор излази из шатора где је видао Махаона, састаје се са Агамемноном, Одисејем и Диомедом. Агамемнон (по трећи пут у Илијади) казује да опсаду треба дићи. Противрече му Одисеј и Диомед. Посидон долази да охрабри Агамемнона. И богиња Хера смишља како би помогла Ахејцима. Треба што дуже одвраћати Зевсову пажњу од Троје. Хера се одене лепо, дотера, измоли од Афродите чаробну траку у којој су све љубавне чини. Тако опремљена крене на гору Иду, да сретне Зевса. Она га очара и намами у љубавну игру. Онда Сан, на Херину молбу, успава Зевса. Посидон подстиче Ахејце на нов отпор Тројанцима. Јунаштвом се одликује Ајант син Теламонов. Он каменом погоди Хектора. Овога износе онесвешћеног са бојишта. Док Хектор лежи без свести, Ахејци наносе тешке губитке Тројанцима. Херино љубавно лукавство је једно од оних места у Илијади где су богови, и то они највиши, Зевс и Хера, приказани као људи предани љубавним уживањима и дворским интригама.

XV pevanje- Херино лукавство и Посидонова помоћ Ахејцима учинили су да се ратна срећа окренула. Тројанци беже из ахејског табора. Но Зевс се прене из сна. Види да га је Хера обманула. Грди је и открива своју коначну одлуку: Хектор ће опет потерати Ахејце до лађа, Ахилеј послати Патрокла у бој, овај ће погинути од Хекторове руке: али Хектора ће убити Ахилеј, и онда Тројанцима остаје само пораз, све до разорења Троје. Хера се покорава, одлази на Олимп, шаље Зевсу Ириду и Аполона. Зевс их са Иде шаље Посидону са наредбом да се он повуче са бојишта. Зевсови посланици извиђају Хектора. Он сатера наново Ахејце у њихов табор. Сам Аполон затрпа шанац и поруши бедеме. Ахејци узмичу ка лађама. Уто Патрокле (он се задржао код рањеног Еурипила) хита Ахилеју. Ближе се

Тројанци ахејским лађама, са бакљама, да их спале. Само се големи Ајант још храбро одупире.

 

XVI pevanje- Патрокле преклиње Ахилеја да му дозволи да притекне у помоћ саплеменицима, Ахејцима, и поведе у борбу Ахилејеве Мирмидонце. Сам Ахилеј још не одустаје од гнева. Ипак даје Патроклу своју опрему и дозволу да се бори. Захтева, међутим, да се Патрокле врати чим одагна Тројанце од ахејских бродова. У ограшју посустао је већ и последњи бранилац ахејских бродова, Ајант син Теламонов. Патрокле, опремљем Ахилејевом опремом, десеткује Тројанце. Убија и Сарпедона, Зевсовог сина.

Занет успехом заборавља на Ахилејев захтев(hibris- drskost I preterana samouverenost zbog koje čovek krši božanske zakone I pravila društvenog ponašanja. Sinonim za gordost u hrišćanstvu). Гони Тројанце све до зидина града. Пење се и на бедеме Троје. Одатле га отера бог Аполон. Сада се Хектор, охрабрен, окреће на Патрокла. Окршај траје дуго. Сунце се приклања западу. Аполон најзад удари Патрокла у леђа, те се овоме помути свест. Кацига му падне, штит одлети. Аполон му скида Ахилејеву опрему. Сада Патрокла прво с леђа погоди Еуфорб. Онда га окупи Хектор, од чије руке Патрокле гине. Песмa о Патроклу је једно од кључних певања Илијаде.

 

XVII pevanje- Борба се наставља око мртвога Патрокла. У овом окршају одликује се Менелај. Он убија Еуфорба. Не може да заустави Хектора. Овај се докопа Ахилејева оружја и ставља га на себе. Хектор онда узмакне пред Ајантом, сином Теламоновим, али га изгрди Глаук, па се он, у Ахилејеву оружју, враћа са великим људством у битку. Борба око Патрокловог тела бесни. Густа је магла пала по бојишту. Патроклову смрт у табору оплакују бесмртни Ахилејеви коњи. (Ахилеј још не зна за Патроклову погибију.) Атена и Аполон распаљују борце. Ајант моли Зевса да борцима подари бар светлост, да у светлости гину. Зевс одагна маглу. Сада тек Менелај отпошаље весника Ахилеју са вешћу и Патрокловој смрти. Тројанцима је ратна срећа наклоњена. Ахејци с муком износе тело Патроклово са бојишта.

 

XVIII pevanje- Глас о погибији његовог друга Патрокла стиже напокон и до Ахилеја. Јунака обрва силна бол. Јауке му чује и богиња Тетида, на дну мора. Она похита да сазна какав је јад снашао њенога сина. Одвраћа Ахилеја од боја, али узаман. Казује му да сачека док му од бога Хефеста донесе нову опрему. Тетида одлази на Олимп. Патроклово тело још није сасвим безбедно. Тројанци покушавају и даље да га отму ахејским јунацима који га односе. Хера уто поручи Ахилеју нека се појави на бедему ахејског табора и заплаши Тројанце. Ахилеј то учини. Доносе му Патроклово тело. А Хера пожурује залазак сунца јер са даном и бој престаје. Опрезни Пулидамант саветује Хектору да се, с војском, повуче у

град. Хектор га не послуша и логорује у пољу. Ахилеј оплакује Патрокла (Platon zamera Homeru što junak pokazuje emocije). Хефест кује опрему за Ахилеја.

 

XIX pevanje- Смрт Патроклова исприповедана у претходном певању изазива пресудни обрт у Ахилејевом држању. Он би да крене одмах у битку. Али кроз цело деветнаесто певање до тога не долази. Закон епске ретардације овде је на делу. У зору богиња Тетида доноси Ахилеју ратничку опрему коју је исковао Хефест. Патроклово тело премазује божанском амбросијом како би се очувало од распадања, до сахране. Ахилеј сазива скупштину. Изјављује да одустаје од свога гнева и подстиче Ахејце на борбу. Агамемнон признаје своју грешку. Жали се, у опширној беседи, како је погрешио заслепљен вољом богова. Обећава дарове и откупе. Куне се да Брисејиду није дотакао. Ахилеј и Агамемнон свечано се измире. Ахилеј мисли само на бој. Одисеј га, тешком муком, увери да људство треба да обедује пре битке. Агамемнон шаље дарове Ахилеју. Са даровима Брисејиду. Ова нариче над мртвим Патроклом. Војска једе. Ахилеј ништа не приноси устима. Неће да једе док Патрокла не освети. По Зевсовом наређењу богиња Атена га крепи божанском храном - нектаром и амбросијом. Најзад се Ахејци купе да крену у битку. Ахилеј се опрема и пење на борна кола. Ксанто, један од његових бесмртних коња, прориче му скору смрт.

 

XX pevanje- Почиње најжешћа и пресудна битка Илијаде. Зевс сазива веће богова. Даје боговима дозволу да учествују у сукобу под Тројом (иначе би бесни Ахилеј одвише брзо савладао непријатеља). Док богови силазе са Олимпа да се умешају међу Тројанце или Ахејце, Зевсови громови грме небом а земљу потреса Посидон. Зевс и Посидон остају испрва само посматрачи. Уз Ахејце пристају Хермија, Хефест, Хера и Атена. Уз Тројанце: Ареј, Аполон, Артемида, Лета, Афродита. Аполон подстиче Тројанца Енеју да насрне на Ахилеја. Ови јунацн се први сукобе. Хера покушава да придобије Посидона за Ахилеја,

али кад Ахилеј притера у теснац Енеју, Посидон спасава тројанског јунака. Потом мегдан деле други борци. Напокон се сретну Ахилеј и Хектор. Главни тројански јунак би већ ту погинуо да га није избавио бог Аполон. Разјарени Ахилеј коси Тројанце. Пред његовим бесом они беже на све стране. Двадесето певање насловљено је Борба богова. У њему се, ипак, описује само како богови приступају једној или другој зараћеној страни и помажу одабраним јунацима. (Сукобе божанских парова описује тек следеће, двадесет и прво певање).

 

XXI pevanje- Опис битке започете у претходном певању наставља се. Ахилеј зароби дванаест тројанских младића и одреди да буду жртвовани о Патрокловој сахрани. Затим убије Ликаона, Пријамовог сина, па Пеонца Астеропеја. У свом јуначком бесу Ахилеј пуни

лешевима Тројанаца таласе реке Скамандра која протиче кроз тројанску земљу. Сам бог Скамандар, љутит, опомиње Ахилеја да престанс са клањем, јер, од силних тројанских лешева не може да излије своје воде у море. (Снажни речни токови били су за старе Грке мушка божанства.) Како се Ахилеј не уставља, Скамандар удара на њега плавећи тројанску равницу. Бујице разливенога Скамандра утопиле би биле Ахилеја да му у помоћ нису притекли други богови. Напокон се Хефест, бог ватре, сукоби са Скамандром. Ватрена стихија надвлада водену. Скамандар се устави и повуче у корито. Потом избијају размирице међу боговима. Атена удари Ареја каменом тако да се он сложи на земљу, а шаком обори Афродиту која се натла повређеном Ареју. Аполон одбија да се са Посидоном бори само зарад смртних људи. Артемида тресне свој лук Хери о главу. Онда се богови, гневни или раздрагани, повлаче на Олимп, изузев Аполона, који одлази у Илиј (Троју). Аполон подбада Агенора да ступи на мегдан Ахилеју. Када Ахилеј надвлада, Аполон спасе Агенора закривши га маглом, а сам узима Агеноров лик и бежећи одвлачи Ахилеја од угрожених градских бедема.

 

XXII pevanje- Аполон се открива Ахилеју, кога је варком одвукао од Троје. Ахилеј се враћа бедемима. Сви су се Тројанци склонили у град, сем Хектора. Њега узалуд моле и отац и мајка да се и он повуче. Хектор је увидео да је погрешио: оглушио се о Пулидамантов савет и није своје чете одвео у град. Тако је скривио пораз Тројанаца. Понос Хектору не дозвољава да се сада склони. Но када Ахилеј нападне на њега, Хектор бежи, престрављен. Ахилеј га гони три пута око града. Хектору је дошао дан суђени. Атена се претвара у Хекторовог брата Дејфоба и наговара Хектора да стане Ахилеју на мегдан. Први јунаци ахејске и тројанске војске сукобе се. Хектор гине. Хектор на самрти прориче Ахилеју да ће га убити Парид уз помоћ Аполонову. Ахилејев осветнички бес не зна за меру.

Скида оружје са Хектора и његов леш везујс за своја борна кола. Одвлачи га у ахејски табор. Са зидина Троје разлеже се лелек Хекторових родитеља, Пријама и Хекабе, и његове жене, Андромахе. Са Хектором се гасе све наде Тројанаца на победу.

 

XXIII pevanje- После пресудне битке два славна мртваца чекају на сахрану, Патрокле и Хектор кога Ахилеј није изручио Тројанцима. Ахилеј са својим Мирмидонцима опет оплакује Патрокла. Ноћу, у сну, походи га Патроклова сен. Пожурује Ахилеја да му тело сахрани. Ломача се, сутрадан, спрема, силна дрва доносе. У свечаној поворци доносе Патроклово тело. Ахилеј одсеца косу, као жртву, и ставља је у руке мртвоме другу. Ломача са телом Патрокловим гори. На њу стављају силне жртве. Ахилеј посече и дванаесторицу

заробљених Тројанаца, те и њихова тела тури на ломачу. Следећег дана, када ломача догори, купе Патроклове кости, стављају у суд и сахрањују. Пошто је гробна хумка насута, Ахилеј приређује надметање у част покојника и ставља награде. Такмичари се утркују на колима, рву, тркају, боре копљима, бацају котур, стрељају, бацају копље. Ахилеј је некако измењен. Јавља се као разборити судија у свађи која је избила око утрке на колима. (Наговештен је лик што ће га Ахилеј примити у следећем, завршном певању.)

Рвање Ајанта са Одисејем. У сну и разговору Ахилејевом са Патроклом изречена је везаност хомерског хероја за живот. Нерешено надметање у рвању супротставља, као такмичаре, два јунака различите природе: „великог" Ајанта, Теламоновог сина, човека-горостаса, огромне телесне снаге и борбености, и Одисеја, онижег човека, домишљатог дипломате. (По предањима која Илијада не приповеда, ова два јунака полагала су, после

Ахилејеве смрти, право на његово оружје. Када је оружје додељено Одисеју, Ајант је, од једа, полудео.)

 

XXIV pevanje- Последње певање Илијаде доноси тек коначни обрт у причи о Ахилејевом гневу. С почетка се сусрећемо са Ахилејем чији се бес још није сталожио. Из дана у дан он нагрђује мртво Хекторово тело. Везује га за своја борна кола и вуче триред око Патрокловог гроба. Дванаестог дана дозлогрди ово нечовештво и боговима, свима сем Хере, Посидона и Атене. Зевс ипак шаље Ахилеју његову мајку, богињу Тетиду, не би ли она наговорила сина да Хекторово тело дадне Тројанцима на откупе. Божанска гласница Ирида подстиче Пријама, Хекторовог оца, да се упути у ахејски логор. Пријам стиже ноћу до Ахилејевог шатора. Суочен са Пријамом, коме је сина убио, Ахилеј се сети свога оца,

старога Пелеја, коме је суђено да жив дочека Ахилејеву скору смрт. И Пријам и Ахилеј пусте сузу. У сузама се отапа и Ахилејева окорелост, и јад због погибије Патроклове. Поглед се Ахилеју отвара и за туђи бол, за патње човека и његову злехуду судбину. Он Пријаму даје Хекторово тело на откупе. И обећава дванаест дана примирја: нека га Тројанци сахране како јунаку приличи. Пријам одлази са Хекторовим телом. У Троји Андромаха, Хелена и Хекаба оплакује Хектора. Тројанци девет дана довлаче дрва за ломачу. Онда Хектора спале, сакупе му кости у златни ковчег, укопају га и наспу

гробну хумку. У песми о откупу Хектора врхунац је и крај Илијаде. А то ће рећи - спева о Ахилејевом гневу.

 

 

 

Božanstva su antropomorfizovana (poseduju ljudske fizičke ili mentalne karakteristike. Vođeni su istim strastima I porivima kao ljudi, što će kasnije zameriti Platon). U Ilijadi sve zavisi od bogova, dok su u Odiseji ljudi sami krivi. Nad svima vlada sudbina, ali postoji i predestinacija, protiv koje se ne može.

Na strani Trojanaca:

Afrodita učestvuje u Parisovom sudu, a dala mu je Helenu. Njen sin Eneja se bori na strain Trojanaca.

Artemida je uz Apolona, jer mu je sestra.

Ares je predstavnik surovog rata.

Uz Ahejce su:

Atena- za mudri rat, Hera i Posejdon žele propast Troje.

 

Zevs- не стоји сасвим пресудно ни на једној од зараћених страна, него се само стара да се врши судбина, да се ништа не догоди изван ње.

Teodiceja- sve zavisi od bogova.

 

LIKOVI:

*Ahil- najbolji junak, savršen. Oličenje heroja. Njegov lik se razvija, nije isti na početku kao na kraju, što ukazuje na jedinstvo Ilijade, jedan pesnik ju je stvorio. Ahila ne vodi razum, već gnev, bes. U XXIII pevanju dolazi do njegove promene, on postaje mirotvorac, miri zavađene. Kulminacija samospoznaje je pomirenje sa Prijamom.

*Hektor- heroj u porodičnom smislu. Kritikuje Parisa. Časniji je od Ahila, mora braniti Troju I svoju porodicu.

*Patroklo- počinio hibris

*Agamemnon- negativan, u tri navrata želi da odustane od rata.

*Odisej- lukav, strategijaš

*Diomed- junak

*Ajant- син Теламонов са Саламине, брат Теукров, после Ахилеја најхрабрији јунак ахејски под Тројом

*Paris- negativan, mekušac, prekršio zakon gostoljublja.

*Andromaha i  Helena suprotstavljene- verna i preljubnica.

 

Odiseja

SADRŽAJ

Prema Aristotelu radnja je prepletena, za razliku od Ilijade puna je peripetija I prepoznavanja.

Ima 12100 stihova, podeljena je na 24 pevanja, po slovima grčkog alfabeta. Ep se može podeliti na 4 dela:

1.      I- IV pevanje: posvećena Telemahu- Telemahija. Ona se predstavlja kao zaseban ep. Njena tema je: mladi junak na putovanju stiče znanje, sazreva, putuje kao Odisej, ali sa drugim ciljem. Na kraju Telemah odlazi kod Nestora I Menelaja.

2.      V- XVIII pevanje: Odisejeva lutanja

3.      XVIII- XXIII pevanje: Odisejeva osveta

4.      XXIV pevanje: primirje- Odisej se miri sa Itačanima, ideja pomirenja kao u Ilijadi.

Tema epa je osveta. Radnja sižejno traje 40 dana, fabularno 10 godina.

Teodiceja- ljudi su krivi za svoju sudbinu (npr. Pobili su Helijeva goveda).

Ep počinje invokacijom(pesnikov poziv muzi ili božanstvu od koga se traži pomoć pri stvaranju dela. Obično na početku dela(inicijalna formula) ili na početku manjih odeljaka (pevanja))- izlaganje teme i junaka(in medias res- inicijalna epska formula kojom se pripovedanje započinje bez okolišanja, skretanjem pažnje na središnju temu). On je dovitljiv, pametan, lukav (pomeranje sa fizičkih na mentalne osobine).

Motivi:     -povratka junaka kući

              -lutanja

              -put u podzemni svet

ANTICIPACIJA(epska tehnika kojom se u pripovedanju nagoveštavaju ili predočavaju događaji iz budućnosti)- Menelaj proriče da će se Odisej vratiti.

Retrospekcija - epska tehnika koja naknadno pripoveda o događajima iz prošlosti. Često poprima formu umetnute priče i koristi se kao jedan od oblika retardacije)- od IX do XIII pevanja Odisej otkriva Feačanima ko je, priča o putovanju i povratku. U tim pevanjima pripovedanje se pomera na 1. lice(sa objektivnog pripovedača na glavnog junaka). On prica o:

-Kod Kikonaca, kojima je razorio grad.

-Boravku kod Lotofaga

-Kod Kiklopa Polifema

-Kod Eola, boga vetra

-Kod Lestrigona, divlji narod

-Kod Kirke, boginja sa čovečijim glasom, pretvorila je neke drugare u svinje

-U podzemnom svetu, susret sa Tiresijom (anticipacija- Posejdon mu neće dati da se vrati kući), majkom, Agamemnonom, Ahilom(prikazuje zagrobni život pesimistički,veliča ovozemaljski život), Ajantom koji je ljut jer je Odisej dobio Ahilovo oružje, Tantalom, Sizifom, Heraklom (samo njegovom senkom). Eshatološke predstave- pojave sa onog sveta.

-Prolazak pored sirena, čiji glas ne sme da čuje

-Prolazak pored Skile i Haribde- najveća prepreka

-Na Trinačkom ostrvu, gde se ne smeju dirati Helijeva goveda.

Feačani ga vraćaju na Itaku, prvo prepoznavanje- Odisej se otkriva Telemahu. Kontrast vernog sluge Eumeja i izdajice Melanteja, koji vređa gospodara. Pas Argos prepoznaje gospodara i umire od radosti. Dadilja Euriklija prepoznaje Odiseja po ožiljku(digresijao njegovom nastanku).Borba sa proscima, pa prepoznavanje Penelope i Odiseja (XXIII pevanje), ona traži dokaz, on navodi tajnu ložnice.U XXIV pevanju scena pomirenja, Hermija odvodi prosce u Had. Poređenje Penelope i Klitemnestre. Očevi prosaca se bune, ali ih Atena navodi na pomirenje.

LIKOVI

*Odisej- tip mudrog junaka, pametan, strpljiv, nema prepreka. Otelovljuje Atenine osobine(prijateljski odnos sa njom, ne kao sa Kirkom i Kalipsom).

*Penelopa- mudra, verna, 10 godina zavarava prosce. Ideal besprekorne žene.

*Telemah- podseća na oca, ali je još u razvoju.

*Feačani- idilični narod, poseduju lepe veštine.

*Sluge- kontrast između vernih i nevernih.

*Prosci- glavni Antinoj.

*Božanski svet- viši u etičkom smislu. Posejdon i Atena su pokretači radnje, ali ljudi samo donose odluke.

  

Grčka tragedija

TRAGEDIJA- poreklo se vezuje za rituale posvećene Dionisovom kultu. Aristotel tvrdi da je nastala iz ditiramba(horska pesma u slavu boga Dionisa). U početku ditiramb je predstavljao kultnu pesmu u slavu Dionisa koju je pevao hor predvođen horovođom, a čiji su izvođači bili obučeni kao satiri. Aristotel povezuje ditiramb sa poreklom tragedije- ona je nastala iz razmene replika začinjača (izdvojenog člana hora) i hora.

Pojavljuje se u vreme pada tiranije i uspostavljanja demokratije, a procvat doživljava tokom zlatnog Periklovog doba. Tragedije su izvođene na svečanostima koje su bile religioznog karaktera. Pre Eshila poznata su imena nekolicine autora- Tespida, Friniha, Pratine. Tespid je uveo maske i prvog glumca. Eshil je uveo drugog glumca, a trećeg Sofokle. Tragedija je imala oblik trilogije( niz od tri tragedije  koje su zajedno izvođene na Dionizijskim svečanostima). Isprva je postojalo tematsko jedinstvo među tragedijama(Orestija prati sudbinu Atrida počev od Agamemnonovog povratka iz Troje pa sve do suđenja Orestu pred areopagom). Posle Eshila ni Sofokle ni Euripid nisu pisali trilogije. Eshilova sklonost ka organskoj trilogiji kao formi može se vezati za njegovo shvatanje nasledne krivice koja se prenosi sa kolena na koleno,odnosno tetralogije (3 tragedije+ satirska igra- četvrti i poslednji deo tetralogije koja je izvođena na Velikim Dionizijama u Atini tokom V v.p.n.e. Nazvana je po satirima, pohotnim demonima plodnosti poluživotinjskog oblika iz pratnje boga Dionisa, koji su činili hor. Tema je uzimana iz mitologije.

Kod Eshila je između tragedija koje čine tetralogiju postojala organska veza, pa su sva tri komada pratila jedinstveni tok radnje, što je ovom piscu omogućavalo da greh prikaže kao naslednu krivicu. Aristotel je smatrao da je za izazivanje osećanja sažaljenja i straha neophodan pad junaka koji nije izazvan moralnim nedostatkom, već je posledica neke greške ili nesvesnog prestupa. Grčka tragedija koristi se isključivo  mitskom građom. Kod Eshila su božanstva doslovno prisutna na sceni kao aktivni učesnici radnje koji određuju  sudbinu junaka (Orestija), a kod Euripida se svode na prikaz unutrašnjih psiholoških zbivanja.  Tragedija je od mita nasledila problem teodiceje (božje pravednosti), ljudske sudbine i čovekove sposobnosti da na nju utiče. Tragedije se bave pravdom ili pozicijom čoveka u božanskom poretku. Kod Euripida se zbivanja odvijaju na unutrašnjem psihološkom planu. Formalno gledano, tragedja se sastoji od horskih i dramskih partija. Uloga hora se menja- kod Eshila neposredno učestvuje, dok kod Euripida samo komentariše zbivanja. Tragedija počinje prologom (uvodni deo antičke drame, koji se izvodio pre prve pojave hora, sa ciljem da uvede publiku u  dramsku radnju), posle kojeg hor, ulazeći u orhestru peva parodu (ulaznu pesmu u kojoj hor  u lirskom obliku predočava publici ono što je prethodilo dramskoj radnji. Npr. u Orestiji se razmatraju razlozi za početak Trojanskog rata, osvćući

se na Agamemnonovo žrtvovanje Ifigenije, koje će biti presudno za razvoj ostalih zbivanja u trilogiji. U Caru Edipu hor u parodi prikazuje Tebu opustošenu kugom, a u Antigoni istoriju sukoba oko Tebe, u čemu presudnu ulogu imaju braća Eteokle I Polinik. Kod Euripida je paroda uključena u samu radnju i prerasta u dijalog sa glumcima, pa hor preuzima glavnu ulogu.)

Zatim se smenjuju

  -   lirski (stasimon - stajaća pesma koju hor grčke tragedije peva pošto je ušao u orhestru.Obično su povezani sa predmetom tragedije i odvajaju se epizodama. Stasimoni kod Sofokla i Eshila imaju moralističku I religioznu dimenziju, slave božansku pravdu I ukazuju na čovekova ograničenja. Kod Euripida horske partije nisu direktno vezane za radnju ).

  -  i dramski delovi (episode- dijalog između dve horske pesme u grčkoj tragediji ).

      Izlazeći iz orhestre hor peva eksodu (završni deo tragedije posle koga više nema horskih partija, hor je izvodi dok napušta orhestru).

 Tragedija se u Atini izvodi tokom Velikih Dionizija sve do II v.pne.

Aristotelova definicija tragedije: Tragedija je podražavanje ozbiljne i završene radnje koja ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delima, licima koja delaju, a ne pripovedaju, a izazivenjem osećanja straha I sažaljenja vrši se pročišćenje takvih afekata.

HOR- skup pevača koji je učestvovao u izvođenju različitih oblika grčke poezije I drame. Obavezan je učesnik svih sačuvanih oblika grčkih tragedija, a pretpostavlja se da se sama tragedija razvila iz horske pesme. Hor je imao više samostalnih partija: ulaznu I izlaznu pesmu(parodu i egzodu), stajaću pesmu (stasimon), ali je učestvovao i u razmeni replika sa glumcima. Sa razvojem tragedije od Eshila ka Euripidu smanjivala se uloga hora u njoj. U Orestiji hor objašnjava predistoriju zbivanja, unosi strepnju zbog prokletstva kuće Atrida, ali i iznosi religioznu poruku o suštini teodiceje. I hor i horovođa upuštaju se u dijalog sa glumcima i saučestvuju u Orestovoj osveti. U Eumenidama hor čine Erinije, koje progone Oresta. Što se drama udaljavala od religioznih korena, hor je gubio glas kolektiva.

DIDASKALIJE- U staroj Grčkoj su označavale zapisnik o pozorišnom nadmetanju koji sadrži imena pisaca, glumaca, naslove drama…

PROTAGONISTA- u antičkoj drami prvi, glavni glumac koji ima najveću ulogu. Tespid je prvi izdvojio protagonistu iz hora i omogućio dijalog u drami. Kasnije su se pojavilideuterogonist i tritagonist (sporedne uloge).

KATARZA- Tragedija izaziva kod gledaoca ili čitaoca snažna osećanja sa kojima se organizam, tj. duša bori i tako od njih očisti.(=homeopatija). Aristotel u definiciji tragedije objašnjava njenu svrhu, tj. dejstvo na publiku- izazivanjem straha i sažaljenja se vrši pročišćenje takvih afekata.

1.Eshil

Tragedije: Okovani Prometej, Sedmorica protiv Tebe, Hiketide, Persijanci (istorijska građa), Orestija.

Odlike stvaralaštva: -Uvodi 2. glumca

                             -Smanjuje horske partije

                             -Religiozni pogledi (bogovi su moralno savršeni, Zevs je oličenje pravde, nema kritike bogova)

Pitanja:

*TEODICEJA- u Orestiji je to božanska promisao čoveka koji je svojom voljom zgrešio, kroz kaznu i muke vodi do saznanja o zlu.

*TEOMAHIJA- prvobitno borba među samim bogovima, kasnije pobuna čoveka protiv božanskog poretka.

*HAMARTIJA- junak dela u zabludi ili neznanju  pokreće niz događaja koji vode u katastrofu. Po  Aristotelu prelazi iz sreće u nesreću kada napravi grešku. Sinonim jeTRAGIČKA KRIVICA- prelazak iz sreće u nesreću junaka zbog njegovog rđavog delanja. Eshil i Sofokle je vide kao pojavu izazvanu teomahijom ili teonomijom, Euripid njene korene pronalazi u psihologiji junaka.

*HIBRIS- drskost i preterana samouverenost zbog koje čovek krši božanske zakone i pravila društvenog ponašanja. Kod Eshila čovek, ne vodeći računa o neodoljivoj snazi, razbijački zagazi u pravdom utvđeni sistem ravnoteže, čime postaje bogoborac, ustanik protiv bogova i njihove pravde, što izaziva gnev bogova, čuvara mere i poretka. Veza između krivice i kazne ne postoji kod Sofokla I Euripida, čiji junaci stradaju van hibrisa.

*TEONOMIJA- božji zakon za koji se pretpostavlja da nadilazi ljudski poredak i kao takav iziskuje bezrezevno poštovanje.

*NASLEDNA KRIVICA- prenosi se s kolena na koleno.

*ETIKA MERE- ničeg previše, niti premalo. Moralna pitanja koja pokreće Eshil su složena. U Orestiji se ističu dva moralna principa koja se dovode u vezu sa Zevsom: ko skrivi-strada, takav je zakon i tako će biti dokle je Zevsa i smrtnom stvoru Zevs je pokazao kojim putem um da ide: patnjama se pamet stiče. U vezi s tim Eshil propoveda staro etičko-religiozno načelo helenskog morala – ničeg previše, ništa preko mere. Njegova etika je etika mere. Bogovi budno paze da čovekova snaga i sreće ne prevrše dosuđenu meru. Ko se ogluši o ovaj opšti božanski princip mora da ispašta. Kod Eshila, krivica koja je uzrok tragičnog stradanja glavnog junaka je nasledna. Greh predaka se prenosi na potomstvo. Zapravo, krivica se ne prenosi kao besmislen slučaj na potomstvo, već se gresima predaka pridružuju gresi potomaka. Po Eshilu, čovekovu sudbinu određuje njegov karakter, pa tako on tek svojim delovanjem izaziva nesrećnu sudbinu i stradanje. Pored toga, krivica je i kužna, odnosno kažnjavanje pojedinca može zahtevati propast čitave zajednice kao u slučaju Parisa i Troje. Moć krivice da proizvodi novu krivicu projektovana je kao kakav zao duh ili družina zlih duhova. I na kraju iza svega stoji Zevsova volja, iza svih ovih složenih odnosa i dejstava ljudskih i demonskih ciljeva.

Orestija

Organska trilogija čiji su delovi: Agamemnon, Žrtva na grobu (Hoefore ili Pokajnice) i Eumenide.

MITSKA OSNOVA

Eshil je za svoje tragedije preuzimao građu iz helenskih mitova i Homerovih epopeja. Orestija je zasnovana na mitskoj priči o Agamemnonu, njegovom povratku iz trojanskog rata i ubistvu, i Orestovoj osveti Agamemnonove smrti.

Opisanim događajima u Orestiji prethodio je lanac zločina Pelopida. Pelop, eponimni heroj Peloponeza, sin Tantalov, želeo je da se oženi Hipodamejom, ćerkom arkadijskog kralja Enomaja. Enomaj se bojao proročanstva da će ga pogubiti budući zet pa je proscima nametao trke.Njemu je Arej poklonio kobile brže od severnog vetra. Tokom trke ubijao je prosce. Pošto je ubio 12 prinčeva umešaju se bogovi sa Olimpa. Posejdon pokloni Pelopu zlatne krilate konje i krilatu kočiju. Pelop obeća Mirtilu, kraljevom kočijašu, pola kraljevstva i prvu bračnu noć sa Hipodamejom, ako izda Enomaja. Mirtil pristane, raspadnu se kočije Enomaje i on pogine, a Pelop pobedi. Kad je Mirtil zatražio svoju nagradu, Pelop ga baci sa kočija u more. Dok se davio, Mirtil je prokleo Pelopa i njegove potomke. Njegova kletva je stigla Pelopove sinove Atreja i Tijesta koji su se borili za vlast nad Mikenom. Tijest zavede Atrejevu ženu. Atrej ubije Tijestovu decu i posluži njihovim mesom Tijesta. Kad se Tijest najeo mesa, Atrej mu iznese udove dece. Tijestov sin Egist ubije Atreja i postavi oca za vladara. Atrejev sin Agamemnon zbaci Tijesta sa prestola. Agamemnon se oženio Klitemnestrom, ćerkom spartanskog kralja Tindareja. Menelaj, njegov brat, oženio se drugom sestrom Helenom i u miraz dobio spartanski presto. U trojanskom pohodu, na Aulidi, Agamemnon žrtvuje svoju ćerku Ifigeniju boginji Artemidi da umiri more. Posle pada Troje kreće nazad u Arg sa proročicom Kasandrom, Prijamovom ćerkom. Očekuje ga Klitemnestra čiji je ljubavnik u međuvremenu postao Egist. Tu počinje Orestija.

SADRŽAJ

Agamemnon

Agamemnon se vraća iz Troje sa robinjom Kasandrom. Klitemnestra ih ubija(osveta zbog Ifigenije i ljubavnice Kasandre). Ubistvo se ne prikazuje.

Žrtva na grobu

Prikaz Orestove osvete i ubistvo majke. Prijatelj Pilad- PERSONA MUTA. Orest je proteran, Apolon mu je naredio da osveti oca(mešanje božanskog i ljudskog). Klitemnestra je sanjala san kako je ubija zmaj- ANTICIPACIJA. PREPOZNAVANJEElektre i Oresta po njegovoj kosi, tragu stopala i odeći koju je šila. Majka ga proklinje kroz STIHOMITIJU (oblik dijaloga u antičkoj drami koji podrazumeva izmenu kratkih replika koje se sastoje od jednog stiha. Verbalni duel koji se odigrava u najdramatičnijim trenucima radnje).

Eumenide

Orest je u Apolonovom proročištu u Delfima. Sukob Apolona I Erinija(solarno i htonsko božanstvo), kao i matrijarhata i patrijarhata. U Atini se sudi Orestu (demokratija). Erinije su poražene, ali dobijaju poštovanje.

 

2.Sofokle

Kalokagatija- starogrčki ideal jedinstva etičkih I fizičkih osobina.

Tragedije: Ajant, Elektra, Filoktet, Antigona, Car Edip, Edip na kolonu, Trahinjanke.

Pitanja:

* TEONOMIJA- božji zakon za koji se pretpostavlja da nadilazi ljudski poredak i kao takav iziskuje bezrezevno poštovanje. Tako se u Antigoni i Caru Edipu očitava pretpostavka da iznad čovekovog shvatanja morala stoji božanski poredak koji se ne može dovesti u pitanje, čak ni onda kada se njegovi zakoni sa ljudskog stanovišta čine nerazumljivim.

*HIBRIS- drskost i preterana samouverenost zbog koje čovek krši božanske zakone I pravila društvenog ponašanja. Kod Eshila čovek, ne vodeći računa o neodoljivoj snazi, razbijački zagazi u pravdom utvđeni sistem ravnoteže, čime postaje bogoborac, ustanik protiv bogova i njihove pravde, što izaziva gnev bogova, čuvara mere i poretka. Veza između krivice i kazne ne postoji kod Sofokla i Euripida, čiji junaci stradaju van hibrisa.

*HAMARTIJA- junak dela u zabludi ili neznanju  pokreće niz događaja koji vode u katastrofu. Po  Aristotelu prelazi iz sreće u nesreću kada napravi grešku. Sinonim jeTRAGIČKA KRIVICA- prelazak iz sreće u nesreću junaka zbog njegovog rđavog delanja. Eshil I Sofokle je vide kao pojavu izazvanu teomahijom ili teonomijom, Euripid njene korene pronalazi u psihologiji junaka.

*HUMANIZAM I RADIKALNA INDIVIDUALNOST- Sofokle se koncentriše na čoveka, formira se karakter, prikazuje se junak kao uverljiviji i precizniji. Karakter junaka ide u pravcu tragedije, čovek pati zbog svog karaktera. On prikazuje ljude kakvi bi trebali da budu, a Euripid kakvi jesu. Prikazuje i ljude suprotnih osobina- Antigona je hrabra, a Ismena kukavica.

*Tragička ironija- Edip sve vreme traži ubicu, a on je ubica.

 

Antigona

MITSKA OSNOVA

Корени су јој везани за мит о краљу Лају, Едиповом оцу. Њему је клетва одредила да нема деце или да га убије рођени син. Када, и поред клетве, Лај и жена му Јокаста добију сина, краљ се уплаши судбине, па заповеди да новорођенче оставе на Китерону. Пастир, којему буде наређено да остави дете, сажали се над његовом судбином. Зато преда дете пастирима коринтског краља Полиба. Ови малишана однесу на Полибов двор. Краљ и жена му Меропа, који нису имали деце, усвоје нахоче и надену му име Едип.

Кад одрасте на Полибовом двору, Едип случајно сазна да он можда и није Полибов син. Оде зато у Делфе да тражи истину од пророчишта. Но, уместо траженог одговора, сазна да ће убити оца и оженити се својом мајком. Пошто је ипак веровао да су му родитељи Полиб и Меропа, бојећи се пророштва, избегавао је коринтски двор.

И краља Лаја мучи стара клетва, па зато крене у Делфе да се распита за судбину свога детета остављеног на Китерону. У једном кланцу, где се укрштају путеви из Даулиде, Тебе и Делфа, случајно, а вољом клетве и пророштва, дође до трагичног сусрета оца и сина. У сукобу, који је уследио након расправе о томе ко треба да се уклони с пута у уском кланцу, Едип убије Лаја. После Лајеве смрти, Тебом завлада Јокастин брат Креонт.

Појава необичне немани са именом Сфинга дуго је мучила Тебу. Сфинга је са једне стене у близини Тебе постављала пролазницима питање: „Ко ујутру иде на четири ноге, у подне на две, а увече на три?“ и убијала све оне који нису знали одговор. Креонт и Тебанци одлуче зато да дају краљев престо и Јокасту за жену ономе ко да тачан одговор и тако спаси град. Вољом богова, на Сфингино питање прави одговор („Човек“) даде Едип и тако добити краљевски престо и Јокастину руку.

Краљ Едип поживеће на миру као владар и Јокастин муж. Она ће са њим родити четверо деце — синове Етеокла и Полиника и кћери Антигону и Исмену. Изненада Тебом почну да харају куга и глад. Зато Едип пошаље Креонта у Делфе да пита пророчиште шта је узрок несреће. Овај добије одговор да ће Теба бити спасена кад буде кажњен убица краља Лаја. Едип и сам прокуне непознатог злочинца, а онда од слепог пророка Тиресије сазна да је он, Едип, краљев убица. Не верујући у то, Едип оптужи Тиресију да заједно са Креонтом жели да Креонту прибави власт. На то узврати Тиресија тврдњом да је Едип својој деци и отац и брат, а Јокасти син и муж. Још рече Едипу да га чекају несрећа и прогонство. У бризи због Тиресијиних речи, Едип дочека вест о Полибовој смрти. Гласник га позове да преузме престо у Коринту и изјави да он није Полибов и Меропин син. После тих речи, Јокаста схвати трагичну истину о својој судбини и судбини њеног и Лајевог сина остављеног у планини. Закључи исправно да је то њихово дете, Едип, па зато себи одузме живот. И Едипу постане све јасно. Кад у двору нађе Јокастино мртво тело, златном иглом прободе себи зенице. Слеп и у крвавим сузама, обрати се Тебанцима захтевом да буде прогнан из Тебе.

Едипа је у прогонству пратила Антигона. Уточиште су нашли тек кад су стигли у Атику, на Колон. Ту ће пристићи и Исмена која обавести оца и сестру о сукобу Етеокла и Полиника. Пророштво објави да ђе победити онај од браће на чијој страни буде Едип. Несрећни отац прокуне синове, пожелевши да у двобоју и један и други смртно страдају. Страшна грмљавина наговештава скорашњи Едипов крај. Он се опрашта са Антигоном и Исменом. Затим позваном и пристиглом атинском краљу Тезеју показује место са којег ће крочити у други свет, а то место биће заштита Атини. Потом слепи и несрећни старац нестаје у гају, претварајуђи се у хероја.

То је, у најкраћем, садржина мита о Лају и Едипу. Део њиховог проклетства пашће и на Антигону. Ова јунакиња једна је од најплеменитијих личности тебанског мита. Антигона по сваку цену жели да сахрани тело свог брата Полиника. Томе претходи сукоб браће Полиника и Етеокла. Полиник ће на кратко напустити Тебу. Затим ће покушати да је освоји уз аргивску помоћ. То изазове и двобој сукобљене браће. Етеокле брани домовину, а Полиник напада Тебу. У двобоју гину оба брата. Сукоб зараћених страна окончан је тебанском победом.

У Теби на престо долази Креонт. Он забрањује да буду сахрањена тела непријатељских војника. Међу њима се борио и Полиник. Антигона се супротстави Креонтовој одлуци. Сахрани брата уз прегршт земље и због тога буде кажњена. Живу је зазидају у гробницу. Хемон, Креонтов син и Антигонин вереник, покуша да избави несрећну девојку. Када отвори гробницу, угледа обешену Антигону. Затим се Хемон и сам убије. Кад то сазна, и Хемонова мајка Еуридика одузима себи живот. (Постоје, међутим, друга и другачија предања о Антигони и Хемону.)

 

SADRŽAJ

Radnja se događa u Tebi, kojom je vladao Edip, koji je ubio oca Laja  oženio se majkom Jokastom. Sinovi Eteoklo i Polinik preuzimaju vlast, sukob oko podele, Polinik ubija Eteokla (bratoubistvo). Kreont dolazi samovoljno na vlast i zabranjuje sahranu Polinika, zbog čega se Antigona, sestra, buni (homo mensura). Dijalog Kreonta i Antigone (STIHOMITIJA). Kreont donosi odluku da Antigona mora umreti, u čemu se i sastoji njegova tragika- ostao je sam, uz Antigonu je stao njegov sin Hemon, Ismena, narod.

Antigona je beskompromisni lik.

Car Edip

MITSKA OSNOVA

Корени су јој везани за мит о краљу Лају, Едиповом оцу. Њему је клетва одредила да нема деце или да га убије рођени син. Када, и поред клетве, Лај и жена му Јокаста добију сина, краљ се уплаши судбине, па заповеди да новорођенче оставе на Китерону. Пастир, којему буде наређено да остави дете, сажали се над његовом судбином. Зато преда дете пастирима коринтског краља Полиба. Ови малишана однесу на Полибов двор. Краљ и жена му Меропа, који нису имали деце, усвоје нахоче и надену му име Едип.

Кад одрасте на Полибовом двору, Едип случајно сазна да он можда и није Полибов син. Оде зато у Делфе да тражи истину од пророчишта. Но, уместо траженог одговора, сазна да ће убити оца и оженити се својом мајком. Пошто је ипак веровао да су му родитељи Полиб и Меропа, бојећи се пророштва, избегавао је коринтски двор.

И краља Лаја мучи стара клетва, па зато крене у Делфе да се распита за судбину свога детета остављеног на Китерону. У једном кланцу, где се укрштају путеви из Даулиде, Тебе и Делфа, случајно, а вољом клетве и пророштва, дође до трагичног сусрета оца и сина. У сукобу, који је уследио након расправе о томе ко треба да се уклони с пута у уском кланцу, Едип убије Лаја. После Лајеве смрти, Тебом завлада Јокастин брат Креонт.

Појава необичне немани са именом Сфинга дуго је мучила Тебу. Сфинга је са једне стене у близини Тебе постављала пролазницима питање: „Ко ујутру иде на четири ноге, у подне на две, а увече на три?“ и убијала све оне који нису знали одговор. Креонт и Тебанци одлуче зато да дају краљев престо и Јокасту за жену ономе ко да тачан одговор и тако спаси град. Вољом богова, на Сфингино питање прави одговор („Човек“) даде Едип и тако добити краљевски престо и Јокастину руку.

Краљ Едип поживеће на миру као владар и Јокастин муж. Она ће са њим родити четверо деце — синове Етеокла и Полиника и кћери Антигону и Исмену. Изненада Тебом почну да харају куга и глад. Зато Едип пошаље Креонта у Делфе да пита пророчиште шта је узрок несреће. Овај добије одговор да ће Теба бити спасена кад буде кажњен убица краља Лаја. Едип и сам прокуне непознатог злочинца, а онда од слепог пророка Тиресије сазна да је он, Едип, краљев убица. Не верујући у то, Едип оптужи Тиресију да заједно са Креонтом жели да Креонту прибави власт. На то узврати Тиресија тврдњом да је Едип својој деци и отац и брат, а Јокасти син и муж. Још рече Едипу да га чекају несрећа и прогонство. У бризи због Тиресијиних речи, Едип дочека вест о Полибовој смрти. Гласник га позове да преузме престо у Коринту и изјави да он није Полибов и Меропин син. После тих речи, Јокаста схвати трагичну истину о својој судбини и судбини њеног и Лајевог сина остављеног у планини. Закључи исправно да је то њихово дете, Едип, па зато себи одузме живот. И Едипу постане све јасно. Кад у двору нађе Јокастино мртво тело, златном иглом прободе себи зенице. Слеп и у крвавим сузама, обрати се Тебанцима захтевом да буде прогнан из Тебе.

Tema: Samospoznaja identiteta cara Edipa.

SADRŽAJ

U Tebi hara kuga, a mnoštvo tebanskog naroda sedi na stepenicama žrtvenika pred kraljevskim dvorom i čeka Edipa da ga zamoli da grad spasi te nevolje. Dolazi Edip i kaže narodu da je poslao šuraka Kreonta u Delfe da pita proročište za savet. Kreont saopštava da će kuga prestati ako se pronađe, kazni i iz zemlje protera ubica kralja Laja. Tebanski starci, koji sačinjavaju hor, savetuju Edipa da za savet pita vrača Tiresiju, ali vrač neće da oda ubicu. Edip se razgnevi i optuži vrača da je sigurno u vezi s ubicom. Gnevan Tiresija označava kao ubicu Edipa koji misli da se vrač tako dogovorio sa Kreontom, jer se taj želi domoći prestola. Kreont se pokušava opravdati, ali pritom dolazi do svađe između njega i Edipa. Sada se pojavljuje  Jokasta koja umiruje kralja govoreći mu da se ne boji vračeva proroštva jer se nije ispunilo ni proroštvo da će Laj poginuti od sina; ubili su ga, naime, na raskršću razbojnici, a sin je bio izložen nakon poroda. Edip se sada seti da je i on ubio nekoga na raskršću, ali misli da to nije bio taj kad se već tvrdi da su ga ubili razbojnici. Da se o tome uveri, šalje po pastira koji je jedini od tadašnje Lajeve pratnje ostao živ. TRAGIČKA IRONIJA - Edip traži ubicu, a ne shvata da traži samog sebe. Utom stiže iz Korinta glasnik koji Edipu javlja za smrt njegova oca Poliba, a narod traži da im Edip bude kralj. To Edip odbija bojeći se proroštva da se ne bi oženio majkom, Polibovom ženom. Glasnik ga umiruje govoreći mu da je njegov strah neopravdan jer ionako nije Polibov sin. Na Edipovo pitanje odakle to zna, odgovorio je glasnik da ga je on lično primio na Kiteronu od Lajevog pastira kad su ga hteli izložiti. Taj je pastir onaj isti po kojega je poslao Edip. Jokasta shvati strašnu istinu i bez reči odlazi u dvor. Pojavljuje se i pastir koji nikako neće da odgovori na Edipova pitanja, ali konačno pritisnut Edipovim pretnjama izjavljuje da je Edip, sin Lajev i Jokastin, ubica svoga oca i suprug vlastite majke. Edip izvan sebe od boli odlazi u dvor. Uskoro sluga javlja da se Jokasta obesila, a Edip sam sebe oslepio. Slepi Edip izlazi iz dvora i moli Kreonta da se pobrine za njegove kćerke (Antigonu i Ismenu), a sinovi (Eteokle i Polinik) će se lako snaći. Edip se vrlo ganutljivo oprašta s kćerkama, a Kreonta moli da ga otpremi iz zemlje. Kreont pristaje na to, ali prvo želi za savet da pita proročište u Delfima. Hor završava tragediju opomenom da nikoga ne treba smatrati pre smrti srećnim.

LIKOVI

*Edip je beskompromisni lik. Tragičan je jer je bez krivice kriv, strada jer je radoznao. Nema nasledne krivice, čovek je nosilac svoje sudbine, ideja TEONOMIJE- ne može se protiv nje.

*Jokasta želi da sačuva mir.

3.Euripid

Tragedije: Hipolit, Bahantkinje, Medeja, Andromaha, Ifigenija na Tauridi, Ifigenija na Aulidi.

Odlike

*Smanjio je ulogu hora

*Žene kao protagonisti, simpatija prema nižim slojevima(dadilje, sluge)

*AGON- verbalni sukob između zastupnika oprečnih stavova u grčkoj drami.

*DEUS EX MACHINA- tehnički i dramaturški postupak karakterističan za Euripida. Božanstvo se mehanički spusti na pozornicu kako bi razrešilo dramu, pomoglo junaku ili otklonilo dileme dramskih lica.

*Sentence- misli, izreke.

*ANTROPODIKEJA- ljudska pravda(uticaj sofista- čovek je mera svih stvari (homo mensura), prava tragedija je u čoveku. Еурипид највише пажње посвећује ономе што бисмо данас назвали «психологија ликова». Сматра се зачетником тзв. «психолошке драме». Трагичку радњу Еуропидових драма покрећу ирационалне силе страсти које обузимају његове јунаке. Он пре свега осветљава душевну борбу супротстављених страсти која раздире трагичке јунаке. Приказује како осећања постепено прерастају у страсти које јунаци више не могу контролисати. Први на сцени приказује махнитост са свим њеним симптомима. Први драмски приказује трагичну љубав са свим њеним страстима. Откривајући људску душу приказује и њене тамне стране, њену патологију. Еурипид поручује да се борба за срећу одвија у човеку, а не изван њега(Fedra kaže da zna šta je zlo).

Euripid nije bio bezbožnik, ali kritikuje stara božanstva: ,,Od ljudi bozi treba da su mudriji’’.

Medeja

MITSKA OSNOVA

Mitsku osnovu čini priča o Jasonu i Medeji. Jason, od oca Esona i majke Polimele, vaspitanik kentaura Hirona zatražio je od svog strica Pelije, pravo na presto Jolka, koji je Pelija oduzeo njegovom ocu. Pelija pristane da se odrekne prestola ako Jason oslobodi zemlju prokletstva po kome Jolk neće napredovati dok se ne donose zlatno runo iz vrta Aresa Kolhidskog čiji je vlasnik kralj Ejet. Jason okupi odabranu družinu u kojoj su bili i Herakle, braća Dioskuri, Kastor i Polideuk, Orfej, Tesej i koji su po brodu dobili naziv Argonauti. Zlatno runo je čuvao zmaj i ne bi uspeli da ispune zadatak da im nije pomogla Medeja, Ejetova ćerka koju je Eros pogodio svojim strelama te se ona zaljubila u Jasona. Jason joj se zakleo svim bogovima na Olimpu na večnu vernost. Medejina ljubav je bila toliko jaka i slepa da je svog brata Apsirta isekla na komade koje je razbacala na sve strane kako bi zaustavila poteru. Dok je kralj sakupljao delove sina, Argonauti su utekli poteri. Stižu posle mnogo neprilika u Jolk. Pelija, sada već u dubokoj starosti ne želi da ustupi presto. Medeja ubedi Pelijine ćerke da može da ga učini mlađim svojim čarolijama, tako što će one da iseku oca na komade, bace u kotao i skuvaju. One tako učine i ubiju oca. Bojeći se da ostanu u Jolku, Medeja i Jason odlaze u Korint. Tu počinje radnja Euripidove tragedije Medeja.

Euripid je imao na raspolaganju nekoliko verzija mita u kome stradaju Medejina deca. Po jednoj verziji Medeja je slučajno ubila svoju decu u pokušaju da ih učini besmrtnim. Po jednom mitu decu ubijaju Korinćani u pobuni protiv Medeje, koju su prethodno učinili vladarkom. Postoji i mit u kome Medeja ubija Kreonta i beži u Atinu, a Kreontovi rođaci ubiju decu i razglase da je to učinila Medeja.

Euripid je kombinovanjem, selekcijom i dopunom sačinio svoju verziju priče po kojoj je Medeja izbeglica, koju ostavlja Jason zbog druge žene, ona treba da bude izgnana iz Korinta, ubija Jasonovu nevestu, njenog oca, Kreonta, i svoju decu.

SADRŽAJ

Kompoziciju tragedije čine prolog, 5 episodija i eksoda.

Prolog nas brzo uvodi u situaciju. Prikazuje napuštenu Medeju koja ne uzima hranu, ne sluša reči utehe, plače, prepušta se izlivima besa. Međutim, ona nije pasivna paćenica. Dadilja upozorava učitelja da drži decu podalje od Medeje. Ona je dobro poznaje i boji se da Medeju neće proći gnev dok ne sruši nekog. Neće nikada osveta mala utažiti jeda gospođi mojoj.

Ovo je jedina sačuvana Euripidova tragedija urađena po modelu Sofoklove tragedije, koji je najuspelije ostvaren u Kralju Edipu. Struktura i jezik isti su kao u Sofoklovoj tragediji – u drami dominira centralni lik koji uprkos preprekama, savetima, pretnjama počinje i završava radnju, bilo da se radi o otkriću ili osveti.

Medeja je predstavljena kao herojski lik. Ona je u svojoj nameri da se osveti Jasonu nepokolebljiva, gluva za sva ubeđivanja. Nju pokreću herojske strasti – srdžba i gnev, pokazuje herojsku odvažnost. Ona je strašna kao i divlja kao zver. Najviše je muči misao da će joj se njeni neprijatelji smejati i rugati. Medeja na kraju trijumfuje. Ona je sve vreme ubeđena da su bogovi na njenoj strani. Iako čedomorka, ona izmiče posledicama svojih postupaka, očigledno uz blagoslov bogova. U završnom pojavljivanju u kočijama, visoko u vazduhu (mesto koje je u antičkoj tragediji rezervisano za bogove) potvrđuje se da je ona nešto više od običnog smrtnika. Poput Afrodite u Hipolitu, Euripidovoj tragediji, Medeja pravda svoj divljački postupak time što se prema njoj postupalo sa porugom i nepoštovanjem. Proglašava osnivanje kulta svoje dece kao Artemida u Hipolitu. U svom jeziku, delanju i položaju ona sliči theosu.

Pored toga u tragediji postoji jasno izražena društvena dimenzija. Euripid snažno ukazuje na problem žene u ljudskom društvu, na njen ugnjeteni i obespravljeni položaj. U Medejinom monologu izražena je sva beda položaja žene u antičkom društvu koji se otada sporo ili nikako nije promenio.

Hipolit

MITSKA OSNOVA

Хиполит  је у грчкој митологији био син Тезеја и краљице Амазонки, Антиопе или Хиполите, према којој је добио имe. Од своје мајке је наследио љубав према телесним вежбама и лову, мада није јео месо убијених животиња. Поштовао је богињу Артемиду, клонио се жена и чувао своју невиност. То се није допало Афродити, која је била богиња чулне љубави, па је навела Хиполитову маћеху Федру да се страсно заљуби у њега. То се десило када се Хиполит вратио од свог деде Питеја у Атину како би се посветио у мистерије. Федра се мучила да се одупре, али пошто јој то није пошло за руком, одлучила је да себе умори глађу. То је приметила дадиља и у интимном разговору са господарицом, сазнала страшну тајну коју је пренела Хиполиту. Он је са гнушањем одбио љубав своје маћехе и одлучио да напусти двор. То је допринело да се Федра обеси, али је одлучила и да се освети свом пасторку, оставивши писмо у коме га је теретила да је он заправо завео њу. То писмо је прочитао њен муж када ју је затекао мртву и веома побеснео. Пошто ни разговор са сином није допринео да му поверује, протерао га је и замолио Посејдона да га казни смрћу. Хиполит је упрегао коње и у лудом трку кренуо ка Аргу и Епидауру, али га је крај Саронског залива сустигао морски талас из кога је изронила неман чија је рика препала Хиполитове коње. Хиполит је изгубио контролу и кола су ударила у стену и разбила се, а њега су коњи вукли уплетеног у узде све док није задобио смртоносне ране. У међувремену је Артемида саопштила Тезеју истину, али је већ било касно. Када је стигао, Хиполит је већ био на самрти и могао је још само да упути речи опроштаја свом оцу. Артемида је обећала Хиполиту да ће бити поштован и да ће му девојке пред удају жртвовати увојке своје косе.

SADRŽAJ

Počinje i završava se scenama sa boginjama- u prologu govori samo Afrodita, a na kraju kao bog iz mašine javlja se Artemida. Afrodita kao ljubav, eros, plodnost naspram Artemide- nevinost, čednost, lov (boginja devica).

Hipolit deluje bezgrešno, ali pravi vrstu HIBRISA(drskost I preterana samouverenost zbog koje čovek krši božanske zakone i pravila društvenog ponašanja)- poštuje samo Artemidu, pa Afrodita reši da mu se osveti. Starac ga upućuje na greške- ne ukazuje čast Afroditi.

Hipolit odbacuje Fedrinu ljubav(mizoginija- mržnja prema ženama). Dadilja ga zaklinje da ćuti, što će Hipolit I uraditi, do kraja neće prekršiti zakletvu. Fedra se besi, ali želi osvetu, uvređena ljubav(=Medeja). Tezej čini tragičnu grešku, odmah se sveti sinu i zove Posejdona. Hipolit je beskompromisan, umire ocu na rukama. Završava se idejom pomirenja- sin oprašta ocu.

 

 

Grčka komedija

KOMEDIJA- dramska vrsta koja prikazuje smešne događaje i likove čijim se delanjem  i ponašanjem proizvode komični efekti. Njeno poreklo izvodi se iz kulta boga Dionisa, odnosno iz ditiramba koji su se izvodili tokom obreda. Prve komedije prikazivane su kad Iitragička nadmetanja u Atini, u V v.pne, prilikom Velikih Dionizija.

*Stara atička komedija

Vezuje se za Aristofana, u njoj i dalje postoji  hor. Ona je bila spoj niskog, često lascivnog humora, parodije, satire I političke angažovanosti. Nastale u vreme Peloponeskih ratova i krize atinske demokratije, Aristofanove komedije bave se društvenim pitanjima njegovog doba.

*Srednja atička komedija

Javlja se u IV v.p.n.e. Nestaju hor i  parabaza, gubi se politička sadržina, sačuvana jetravestija mita.

*Nova atička komedija

Javlja se krajem IV v.p.n. e. Predstavnik je Menandar (komedija Namćor). U radnji učestvuju tipični karakteri, bavi se svakodnevnim porodičnim stvarima. Javljaju seTIPOVI(karakteristični nosioci nekih osobina, npr. hvalisavi vojnik, lukavi rob, glupi gospodar, mladi ljubavnici). Nova komedija utiče na savremenu.

PARABAZA- horska pesma u staroj atičkoj komediji, koja je nezavisna od njene radnje, a čija je funkcija da prenese stavove pisca o važnim društvenim pitanjima. Tokom njenog izvođenja glumci odlaze sa scene, a hor ostaje sam u orhestri, skida maske I neposredno se obraća publici. U prvom delu parabaze hor moli publiku Ili muze za naklonost. Zatim predočava stavove pisca o gorućim političkim problemima. Parabaza iz komedije nestaje već u Aristofanovo doba, što je povezano sa razvojem žanra.

 

Aristofan

Stvara u društveno- političkom kontekstu (nakon krize atinske demokratije, grčko- persijskog i peloponeskog rata). Bio je pacifista. Pokušava da nađe rešenje u starom, tradicionalnom moralu (Eshil pobeđuje u Euripida, ne zato što je bolji pesnik, već zato što je predstavnik starih vrednosti, u kojima Aristofan vidi spas).

AGON- verbalni sukob između zastupnika oprečnih stavova u grčkoj drami.

Komedije naziva po horu: Oblakinje, Ptice, Lisistrata, Žabe…

                                 

                                                   ŽABE 

KOMPOZICIJA

 Prolog, parodos, parabaza, književni agon između Eshila i Euripida.

SADRŽAJ

U prologu predstavljen je glavni junak komedije Dionis sa svojim robom Ksantijem. Dionis se uputio u donji svet da svetu vrati jednog istinski velikog pesnika Euripida(jer na zemlji nema kvalitetne umetnosti)- TRAVESTIJA MITA(ismevanje). Motiv silaska u donji svet sreće se u mitologiji (Orfej), epici (Odisej – epozoda sa Lestrigoncima, Kirkom, Tiresijom), u Eneidi, u Epu o Gilgamešu, u folkloru mnogih naroda, Danteova Božanstvena komedija .

Aristofan daje sliku donjeg sveta koji čine: Aheruzijsko jezero, mesto sa zastrašujućim beštijama i orfička oblast koja ima deo za ispaštanje grešnika i gaj blaženih.

U parodosu nastupa hor misti, oni koji vode blaženi život u Hadu jer su za života bili posvećeni u eleusinske misterije. Parodos sadrži invektive upućene savremenim ličnostima, pesnicima, političarima: komediografu Kratinu, porezniku Torikionu, pesniku Konesiju, ekstremnom demokrati i demagogu Arhedemu...

U toku parodosa radnja napreduje. Dionis i njegov rob Ksantije nalaze se pred ulazom u Had. Pred vratima Hada dolazi do zamene identiteta. Dionis podstiče Ksantija da se predstavi kao bog, a zatim se predomišlja(ismevanje, TIPIČNI LIKOVI- glupi gospodar I pametan sluga). Eak, čuvar, batinama proverava ko je bog od dvojice posetilaca.

Hor zatim izvodi parabazu, intermeco koji nema veze sa radnjom komedije već komentariše aktualne političke događaje. Hor traži oproštaj za pripadnike oligarhijske stranke, naglašava krivicu vođe oligarha Friniha, a ostale smatra zavedenim, traži da se njima omogući javno suđenje na koje imaju pravo i ostali Atinjani, da im se vrate politička prava, ismeva Kleofonta,demagoga ekstremnih demokrata, protivnik mira. Zaključuje kako se u Atini cene nevaljalci i poganci, a odbačeni su časni i plemeniti građani.

Zatim sledi burleskni uvod u pesnički agon, tzv. drugi prolog. Nastupa pesnički agon u kome je kontrastno prikazivanje jednog i drugog pesnika sprovedeno do kraja.

Euripid zamera Eshilu: statičnost, sporo razvijanje dramske radnje, ostavljanje glumca bez teksta na sceni, preduge horske partije, visokoparan stil, čudne kovanice, tautologiju i pleonazam u prolozima.

Euripid ističe u svom stvaralaštvu: uvođenje govornog jezika, potpuno predstavljanje svojih junaka u prologu, prikazivanje svakodnevnog života, navika, uvođenje likova iz svakodnevnog života koji govore jezikom običnih ljudi, da vlada zdravim razumom, provera i prosmatra.

Eshil zamera Euripidu što je zanemario osnovnu funkciju dramskog pesništva da vaspitava, da ljude uči moralu, razvija svest i razum. Eshilu je ideal junaštvo. On zamera Euripidu: upotrebu uvek istog metričkog klišea u prologu, čestu upotrebu deminutiva, disparatnost ideje i slike, muzičke inovacije (tona na istom slogu), obrađivanje trivijalnih tema pompeznim i patetičnim stilom, smislom nemotivisano povezivanje pojmova, patetično podvostručavanje reči, izbor tema i motiva (incest i skrnavljenja) koje loše utiču na građane.

Pesnički agon je nerešen. Na kraju Dionis traži savet za Atinu. Euripid traži da se oligarsi vrate na vlast, a protiv Alkibijada. Eshil predlaže da se napadne Sparta sa mora i da se flota obnovi i da se na to troše sredstva. Završava se pobedom Eshila.

 

  

Rimska književnost

Pesnici Avgustovog zlatnog doba: Ovidije, Vergilije, Horacije.

1.Vergilije

Rimski pesnik, autor Eneide, najvećeg epa u rimskoj književnosti. Nije našao građu u usmenoj narodnoj tradiciji, već je vršio istraživanja. Tradicija po kojoj su Rimljani poreklom Trojanci koje je Eneja doveo u Lacijbila je tvorevina rimskih filologa, a ne iz narodne poezije.

Pored ideje o raju, Vergilije je pričao I o zvezdi koja je trebalo da najavi dolazak Avgusta, ali hrišćani to tumače kao da on najavljuje Hrista. Zato ga hrišćani vide kao svog pesnika I zato je najvažniji pesnik u srednjem veku(on vodi Dantea u podzemni svet). Vergilije je pesnik Avgustovog doba, zato želi da prikaže Avgusta kao potomka Enejinog sina(želi da istakne njegovo božansko poreklo).

Eneida

Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara- u antičkoj versifikaciji stih od 6 metričkih jedinica (stopa). Poznat je u antici kao herojski stih (javlja se u Ilijadi, Odiseji, Eneidi). Sastoji se iz 5 daktila (-UU) i jednog troheja (-U) ili spondeja (- -)

Eneida je napisana po ugledu na Homerove epove (prvih šest pevanja Eneide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade). Od Homera je preuzeo ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča.

Igre na grobu Anhizovom= posmrtne igre u Patroklovu čast; opis Enejinog štita= opis Ahilovog štita.

MITOLOŠKA OSNOVA

Eneja je  bio prema mitu sin Anhiza i boginje Afrodite i pripadnik mlađe grane trojanske kraljevske kuće. U Ilijadi bog Neptun proriče da će Eneja i njegovi potomci jednom vladati Trojancima. Iz toga se posle Homera razvila legenda o bekstvu Eneje, njegovog oca i sina Askanija iz porušene Troje i o njihovim potonjim lutanjima. U grčkoj mitografiji se u 5. veku st. e. prvi put spominje Enejin odlazak na Zapad, ali nema dokaza da su ga Rimljani u to vreme smatrali praocem svoje domovine

SADRŽAJ

I pevanje- Trojanski junak Eneja, nakon sedam godina lutanja po moru, bačen je, zbog Junonine srdžbe, na afričku obalu kod Kartagine.

II pevanje- Eneja priča kartaginskoj kraljici Didoni o padu Troje i svom bekstvu iz nje(parafraza Kalipsa I Odisej, s tim što Odisej želi da se vrati kuci, a Eneja ne, jer je sve izgubio).

III pevanje- Nastavak Enejinog pripovedanja o lutanjim i smrti oca Anhiza naSiciliji.

IV pevanje- Didona, zaljubljena u Eneju, pokušava da spreči njegov odlazak te, ne uspevši u tome, ubija se na lomači.

V pevanje- Eneja ponovo dolazi na Siciliju, priređuje igre u čast oca i s delom drugova stiže do Italije.

VI pevanje- Eneja posećuje Sibilu u Kumi, koja mu predskazuje muke koje ga čekaju u Laciju. Po njenom uputstvu, Eneja otkine zlatnu granu i zatim sa Sibilom kroz Avernijsku pećinu  silazi u podzemni svet. Stigavši do reke Stiks ugledaju duhove nesahranjenih ljudi koji ne mogu preći reku, a među njima je i krmanoš Palinur, koji im priča o svojoj sudbini i moli ih da mu prirede pokop. Videvši zlatnu granu, Haron im dopušta da pređu Stiks, a zatim njih dvoje uspavaju Kerbera nekim kolačem u koji su umešali sredstvo za spavanje. Iza Kerberove pećine Eneja i Sibila nalaze različite grupe pokojnika: tu su deca, nepravedno osuđeni na smrt, oni koji su umrli od neuzvraćene ljubavi (među njima je i Didona, koja ostaje nedirnuta Enejinim izvinjenima i molbama za oproštaj), te oni koji su poginuli u bitkama. Eneja i Sibila zatim stižu pred ulaz u Tartar, gde najgori grešnici trpe ogromne muke i patnje, a onda nastavljaju put sve dok ne stignu do Elizija, gde u blaženstvu žive duše pravednika. Tu Eneja sreće svoga oca Anhiza te uzalud pokušava da ga zagrli. Eneja ugleda duše kako piju vodu iz reke Lete, te Anhiz objašnjava da su to one duše koje će se ponovo roditi: tokom dugog boravka u podzemnom svetu te su se duše očistile od svojih pređašnjih grehova i sada iz reke Lete piju vodu kako bi izgubili sve svoje dosadašnje sećanje. Anhiz pokazuje Eneji duše onih ljudi kojima je preodređeno da dostignu veliku slavu u rimskoj istoriji, a to su: Romul, rimski kraljevi, veliki rimski vojskovođe, sam Oktavijan Avgust i njegov nećak Marko Klaudije Marcel (o čijem kratkom životu Vergilije pravi dirljivu aluziju). Nakon toga Eneja i Sibila napuštaju podzemni svet kroz "vrata od slonovače", putem kojih se ljudima šalju lažne vizije.

VII pevanje- Nakon iskrcavanja na ušću Tibera Eneji kralj Latin nudi savez i kćerku Laviniju za ženu, ali protiv toga se, podstaknut Junoninim gnevom, buni rutulski kralj Turno i započinje rat.

VIII pevanje- Eneja traži pomoć od palantskog kralja Evandra i dobija oružje koje kuje Vulkan.

IX pevanje- U Enejinoj odsutnosti Turno napada Trojance, ali na kraju se mora povući.

X pevanje- Nakon većanja bogova i Jupiterove odluke da se oni ne mešaju u rat, Turno ponovo bezuspešno navaljuje na Trojance.

XI pevanje- Odigrava se još jedna bitka s Turnom pred gradom Laurentom.

XII pevanje- Pošto se Junona pomirila s Enejom, on u direktnom dvoboju pobeđuje Turna.

2.Plaut

Komedije: Aulularija, Menehmi, Hvalisavi vojnik, Kovčežić.

PALIJATA- vrsta rimske komedije iz III I II v. pne. Nastala prevodom ili preradom nove atičke komedije. Preuzima gotovo sve  odlike helenske komedije: radnja se odigrava u grčkom okruženju, protagonist su Grci. Tip komedije koji je postavila palijata preradom novoatičke tradicije postaje osnovni uzor evropskoj komediografiji. Tako se kroz istoriju komičnog pozorišta može pratiti niz sličnih dela sa istim tipom junaka. Palijata utvrđuje različite tipove zapleta(ljubav s preprekama, brodolomi, prepoznavanja) I tipove junaka na osnovu kojih se kasnije razvijaju komediografske vrste. Glavni predstavnici palijate bili su Plaut I Terencije. Zaplet je istovetan onom iz originala ili je načinjen kontaminacijom(kombinacijom više zapleta iz različitih komada).

 

Aulularija(ćup zlata)

Likovi:

  -  Kućni bog

  -  Euklion; gospodar

  -  Fedra; Euklionova kći

  -  Stafila; stara sluškinja - kćerina dadilja

  -  Megador; Euklionov susjed

  -  Eunomija; Megadorova sestra

  -  Likonid; Eunomijin sin

  -  Strobil; sluga u Megadorovoj kući

  -  Antraks i Kongrion - kuhari

  -  Pitodik; sluga

 

SADRŽAJ

Euklion, ujedino gospodar i glavni lik (škrtac), tukao je i maltretirao Stafilu, jer se bojao da mu netko ne ukrade ćup zlata koji je našao u svom vlastitom domu. Premda je samo on znao za to zlato i nitko više, bojao se da Stafila (Stara sluškinja) ne pronađe to zlato koje je on svim snagama čuvao. Sebe je smatrao bogatašem, premda se pravio da je najveći siromah u selu. Euklionov susjed Megador razgovarao je sa svojom sestrom Eunomijom. Eunomija ga je pokušavala nagovoriti da se oženi, jer je osjećala toliku ljubav prema svom bratu. Ona je željela svom bratu sreću, te mu je predložila da dovede ženu u svoj dom te da ju oženi.

Premda mu je sestra obećala sa će mu pronaći ženu, Megador joj je predložio da uzme za ženu Euklionovu kći Fedru jer se on i prije bijaše zaljubio u nju. Eunomija ga u tome podržava premda je Euklion prema njihovom stavu bio siromašan. Ode Megador ka Euklionu, kako bi ga priupitao za ženidbu. Premda Euklion bijaše vrlo bogat (zbog ćupa zlata koji je pronašao), kaže Megadoru da s novcem baš ne stoji najbolje.

Premda je imao veliko bogatstvo Euklion rekne da nema dovoljno kako bi mogao udati svoju kći. Naime on je smatrao da je Megador njemu ukrao zlato pa ode u kuću da provjeri da li je zlato još uvijek tamo gdje ga je on sakrio. Premda zlato bijaše netaknuto, on se vrati da nastavi razgvor sa Megadorom. Dakle, Megador Eukliona poče ispitivati poviše glupih pitanja kao što su npr. Poznaješ li ti mene, kakva sam ja roda, da li sam pošten,…

Euklion je odmah pomislio kako Megador sprema opaki plan kako bi ukrao njegovo zlato, no kad mu je Megador rekao da želi njegovu kći za svoju ženu, Euklion je mislio da se on šali, ili da mu se došao rugati zato što je siromah, no Megador nije ni pomislio na takvo što da mu se ruga nego ga je dostojno pitao takvo nešto. Premda je Euklion govorio kako je siromah i kako nema dovoljno novaca da mu se kći uda na kraju je ipak pristao jer je Megador rekao da će sve on platiti. Nakon što je Euklion naredio Stafili da spremi sve za svadbu jer mu se kći još danas udaje, dolazi Strobil s hranom i vodi dvije sviračice i dva kuhara s njihovom čeljadi. Kuhari Antraks i Kongrion su pripremali svadbu. Pitodik, koji je bio glavni sluga, svako toliko je provjeravao kuhare da li rade svoj posao. Kad je Euklion došao kući sa tržnice mumljajući kako je tržnica skupa, začuje Kongriona (kuhara) kako viče da treba veći lonac jer u ovaj ništa ne stane. Odmah je pomislio kako ga kuhari planiraju pokrasti te ih potjera iz kuće. Euklion se najviše bojao za svoje zlato da ga netko ne ukrade te ga sakri u Hram.

Naime Strobil je čuo baš sve što je Euklion u sebi mumljao o svome zlatu,

te je pretpostavio kako je Euklion svoje zlato skrio u Hram. Strobil ode u

Hram te ukrade Euklionu njegovo zlato. Euklion dođe kući sav razbijen jer

nestade zlato koje je tako pozorno čuvao. Pritom u kuću ulazi Likonid

(Eunomijin sin) te pokušavši reći Euklionu kako njegov ujak Megador više ne želi u taj brak, tj. da se više ne želi oženiti za njegovu kći i kako mu je žao, Euklion odmah pomisli kako je on ukrao njegovo zlato te ga odmah optuži. Na posljetku Likonid, nakon podosta uvreda upućenih njemu sa strane Eukliona, mu uspije reći za taj događaj. Euklion više nije znao za sebe. Potom Likonid ode i sretne slugu Strobila koji mu oda tajnu da je Euklionu ukrao zlato. Likonid ga prisili da mu da zlato kako bi ga mogao vratiti Euklionu. Likonid je Euklionu uspio vratiti zlato te se tako iskupiti i oženiti za Euklionovu kći Fedru, za koju se trebao oženiti njegov ujak Megador, ali u tome nije uspio.

Menehmi

SADRŽAJ

Oбрађују тему два потпуно слична близанца и названи су по имену једног од њих. Из те сличности произлази низ комичних ситуација. Један брат, Менехмо, отет је још кад је имао седам година, а други, Созикле, мења своје име у братовљево да би тако очувао успомену на њега. Када је одрастао, Созикле-Менехмо креће у потрагу за својим изгубљеним братом и стиже у Епидаур, где му брат и живи. Настају комичне ситуације кад се он сусреће с братовљевом љубавницом, женом и затим тастом. Забуна је, наравно, решена на крају комада, чиме је обезбеђен обавезни срећан крај.

 

  

Antičke poetike

POETIKA- Nauka koja proučava zakone I osobenosti umetničkog stvaranja. Teorija književnosti shvaćena kao system koji je zajednički za sve književne pojave I književnost kao celinu. Ako je disciplina koja propisuje norme stvaranja, reč je o normativnoj poetici, ako se usredsređuje na utvrđivanje sistema stvaranja jednog pisca ili škole toje poetika pisca/pravca. Ako komparativno izučava srodne pojave I tipove u komparativnom preseku, to je istorijska poetika.

 Aristotelova poetika nastoji da zasnuje sistematsku teoriju pesništva preko pojmaMIMEZIS, shvaćenog ne kao puko podražavanje, već kao čovekovu urođenu predstavljačku aktivnost. On klasifikuje vidove mimezisa ukrštanjem tri osnovna kriterijuma: načina, sredstva I predmeta podražavanja. Podelio je tragediju na kvantitet(paroda, episode…) I kvalitet (uzročno- posledični odnos događaja). Njegova poetika usredsređena je na uslove koje tragedija treba da ispuni. Ukazuje na važnu razliku između književnog I istoriografskog dela. Govori o estetskim I ontološkim posebnostima u umetnosti, ukazuje na njenu psihološku I gnoseološku funkciju.

Platonovi spisi su u formi dijaloga (postupak majeutika). On prvi definiše umetnost kao podražavanje, utemeljuje pojam nadahnuća I pravi klasifikaciju književnih rodova I vrsta. Po Platonu država nastaje zato što niko nije sebi dovoljan. Činjenica je da su ljudi po prirodi određeni da bolje rade neke poslove, te je ova činjenica i podela rada preduslov razvoja države. Razlog stvaranja države leži u uzajamnom podpomaganju ljudi radi zadovoljavanja životnih potreba, i to na osnovu podele rada, jer svako je razlikuje po prirodnim sposobnostima. Najprostija država sastoji se iz malog broja građana, od kojih se jedni brinu za hranu, drugi za stan, treći za odeću i obuću itd. Ovo je primer zdrave države u koju kasnije dolaze doseljenici, te uskoro prostor te države postaje premalen i to izaziva rat.

Celi državni posao se deli na privredu, odbranu i upravu. Svaki od ovih poslova pripada određenom staležu, pa je Platon u svojoj idealnoj državi ljude podelio u tri staleža, a to su : vladari (filozofi), čuvari (vojnici) i treći stalež čine seljaci, radnici, zanatlije, trgovci, robovi.

Platon govori o čuvarima države. Prema njemu čuvarima je potrebno da budu vaspitani, da budu prijatelji i da budu nemilosrdni prema neprijateljima. Da bi to postigli moraju se obrazovati fizički i muzički.Kao prvi oblik vaspitanja su mitovi, i to samo oni mitovi i priče koje će pogodovati razvoju čuvara. Hrabrost, plemenitost, pobožnost su vrline čuvara.Fizičko vaspitanje služi telu. Ako se čuvar previše posveti muzici onda on postaje slab borac, dok će preterivanje u fizičkom obrazovanju stvoriti jakog i hrabrog borca.

Pošto je najbolji u svom poslu onaj koji je u njemu najpogodniji, te će vladar države biti iz redova čuvara. On mora da prođe niz provera sposobnosti i otpornosti na poroke. Čuvari se ne smeju loše ponašati prema građanima. Oni će imati poseban tretman stanovanja, neće imati vlastitu svojinu, a nagrada će im biti ono što im građani donesu kao zahvalnost za službu. Ješće zajedno s drugima, i biće im zabranjeno da koriste zlato i srebro, jer su bogovi u njih ugradili i zlato i srebro. Ako steknu sopstvenu zemlju, postaće zemljoradnici i upravnici, umesto čuvari i vladari i uz to će postati više obazrivi na unutrašnje nego na spoljašnje neprijatelje, te će se cela država početi raspadati.

Svako treba da se bavi onim za što je najsposobniji, a čuvari najbolje čuvaju kada se potpuno razlikuje npr.zemljoradnika. U državi ne sme biti bogastva i siromaštva, jer i jedno i drugo slabi sposobnost pojedinaca.

Problemi:

*Gnoseološki- moć saznanja, negira ga u umetnosti, umetnik priča o medicine, stvaranju sveta, ratovanju, ali ne poznaje te veštine.

*Ontološki- priroda umetnosti

*Etički- moralni

*Psihološki- kako umetnost utiče na dušu(alegorijski predstavljena- krilata, u obliku kočija. Kočijaš je racio, kontroliše obe strane, crnu I belu(svetlost I tamu)).

U rimskoj tradiciji najvažniji poetički spis bila je Horacijeva poslanica Pizonima, poznata I kao  Ars Poetika. Umetničko stvaranje zahteva I nadahnuće I racionalni rad na tekstu, te je svrha umetnosti da zabavi I poduči(dulce et utile).

PODRAŽAVANJE- jedan od najvažnijih pojmova poetike, kojim se označava odnos između umetničkog ostvarenja I stvarnosti. Prvi ga razmatraju Platon I Aristotel. Za Platona podražavanje je oponašanje privida stvarnosti, odnosno predmeta iz realnog sveta koji su I sami imitacije onoga što postoji u svetu ideja. Podražavanje tako udaljava umetnost od stvarnog bića, ali I od znanja. Platon ukazuje I na štetno dejstvo podražavanja, koje navodi publiku na empatiju. Poistovećivanje gledaoca sa slabim karakterima u tragediji ili epu kvari njegovu dušu, navodeći gad a I sam  podražava događaje I junake književnog dela.  Kako je podražavanje suština svake umetnosti, Platon ga uzima kao osnovno merilo klasifikacije književnosti I njene genealogije: 1) čisto podražavanje (tragedija I komedija);

                       2) pesnikovo pričanje, tj. naracija- dijegeza (ditiramb);

                         3) mešavina jednog I drugog (epske pesme).

Po Aristotelu podražavanje je sastavni deo ljudske prirode, osnovno sredstvo učenja(dete dolazi do saznanja podražavanjem roditelja- gnoseološki momenat). Ono izaziva zadovoljstvo kod čoveka, čime ukazuje na njegovu estetsku funkciju. Aristotel pominje sredstva, predmet(karakteri) I način podražavanja(dramski ili narativni), na osnovu čijih kombinacija izdvaja pojedine književne rodove I vrste: pripovedanje o delanju uzvišenih ličnosti (ep), dramsko predstavljanje delanja uzvišenih ličnosti (tragedija), pripovedanje o delanju niskih ličnosti I  

predstavljanje dalanja niskih ličnosti (komedija). Kada je reč o ontološkom I gnoseološkom status umetnosti, zaključke o njihovoj vrednosti Aristotel izvodi na osnovu poređenja književnosti I istoriografije. Istorija izlaže jedan događaj, a pesništvo ono što se moglo dogoditi prema zakonima verovatnosti I nužnosti. Horacije kaže da podražavanje nije samo

spoljašnja realnost, već su to I uzorna dela iz prošlosti. 

 

 

 

------------------------------------------------------------------------ 

 

LEKSIKOLOGIJA  

РEЧНИЦИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

 

 

Већини људи је јасно чему служе двојезични речници. Ако не разумемо значење неке речи у једном језику, отворићемо двојезични речник и у њему прочитати превод те речи. Чему, међутим, служи речник чија је и лева и десна страна написана истим језиком, па се чак речи наведене на левој страни речника објашњавају на десној страни другим речима истог тог језика?

 

Речник српскохрватског књижевног и народног језика

 Српске академије наука и уметности

 

            Општи подаци. Највећи једнојезични описни речник српског језика зове се Речник српскохрватског књижевног и народног језика (Речник САНУ). Тај речник, нажалост, још није завршен. Израђује се у Институту за српски језик Српске академије наука и уметности. Он спада у тезаурусе, речнике великог обима и тежи да попише скоро целокупну лексику савременог књижевног и народног језика од Вуковог времена до данас. Рад на овом речнику осмишљен је и започет још крајем деветнаестог века, а први том је објављен 1959. године. Од тада до данас урађено је седамнаест томова. Када овај речник буде био завршен, имаће око тридесет томова и око пола милиона обрађених речи. Сваки том Речника САНУ има око 15.000 речи, па се процењује да у 17 до сада објављених томова има преко 200.000 речи.

            Шта можемо сазнати из овог речника? Показаћемо на неким конкретним примерима какве све податке можемо пронаћи у Речнику САНУ.

Свако од нас зна која реч има супротно значење од бео или дубок или празан. Међутим, која реч има супротно значење од речи жедан? У Речнику САНУ пронаћи ћемо одговор на то питање. То је реч гасан. Реч је обрађена у 3. књизи, а дефиниција основног значења гласи који је утолио, угасио жеђ; супр. жедан. Пошто уз дефиницију не стоји квалификатор употребе, нпр. заст. (застарело) или покр. (покрајински), необ. (необично) итд, рекло би се да је то значење неутрално, необележено. Оно је потврђено овим примерима: Кад год би се овдје намјерио...све сито и гасно, обуто, одјевено. Ја сам сита, хљеба нећу; ја сам гасна, воде нећу.

            Ако чујете неког из тимочког краја ко говори о кутлајки, вероватно нећете разумети о чему он то говори. Ситуација ће се још више замрсити ако некако разаберете шта је кутлајка у тимочком крају, а затим вам се обрати неко из околине Крагујевца и употреби исту реч, али са сасвим друкчијим значењем. Проблем ћете решити у Речнику САНУ. Реч кутлајка има два значења и оба су покрајинска. Као прво значење у Речнику се наводи: земљани суд сличан лонцу, са полукружном дршком на врху, који служи за ношење јела. У загради поред дефиниције пише тимочки крај. Као друго значење у Речнику се наводи дрвена кутлача којом се вади комина из казана или каце, а у загради стоји још и објашњење: крагујевачка околина.

            Да ли сте сигурни да заиста знате шта значи глава? Вероватно бисте се сетили два или три значења ове речи. То, међутим, није довољно да бисмо могли рећи да знамо шта значи та реч. У Речнику САНУ забележено је 36 значења ове речи, која су распоређена у 19 тачака. Да ли сте знали да глава у неким крајевима означава меру за земљиште величине једног јутра или врсту украсне биљке? Главаје и извесна количина неке материје којој је дат лоптаст, купаст или ваљкаст облик и која је служила као нека врста мере, затим одељак књиге или другог списа који чини извесну целину, поглавље.

            Ове и многе друге информације о значењу речи пронаћи ћете у Речнику САНУ. Лексикографи који израђују овај речник труде се да у њему изнесу све речи које се користе у нашем језику, укључујући ту и народне говоре. Изутетак су термини који се користе у наукама и струкама. Зато је овај речник права ризница речи. Циљ лексикографа је да изнесу сва значења која поседује нека реч. Свако значење које је потврђено у језику писаца или у усменој говорној традицији, забележено је у овом речнику. Не постоји књига у којој се налази толико података о српском језику, као што је то Речник САНУ. Овај речник може користити сваком ко се занима за српски језик, али су подаци о речима и њиховим значењимау овом речнику толико детаљни и бројни да се овај речник препоручује пре свега онима који се професионално баве српским језиком.

 

 

Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске

 

Речник САНУ има један озбиљан недостатак – он није довршен. Због тога би, у комплету са Речником САНУ, требало користити и Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске и Матице хрватске.

Општи подаци. Речник српскохрватског књижевног језика (Речник МС) представља једнојезични описни речник савременог књижевног језика од Вуковог времена до данас. Спада у речнике средњег обима, јер се састоји из шест томова и око сто педесет хиљада обрађених речи. Његова израда отпочела је као плод заједничке идеје Матице српске и Матице хрватске. Речник је објављиван од 1967. до 1976. године. Прва два тома заједнички су састављена у Србији и Хрватској, а остале томове је, након разлаза са Матицом хрватском, објавила Матица српска.

            Шта можемо сазнати из овог речника? Релевантност Речника МС огледа се пре свега у томе што се он у стручним круговима третира као нормативни речник. То значи да је то речник у којем су углавном  обрађене речи из књижевног језика, обележене су књижевним акцентом, наведене су неке граматичке категорије у складу са граматичким правилима књижевног језика итд. Због тога, ако желимо да проверимо статус неке речи у савременом српском језику, обично то радимо тако што проверимо како је она обрађена у Речнику МС.

            На пример, за цвет љиљан  поред тог назива постоје бар још два – лиљани лилиј. У ком односу стоје ова три имена за исту појаву можемо открити у Речнику МС. Реч лиљан се у овом речнику дефинише упућивачки: в. љиљан. То значи да лексикограф даје предност варијанти љиљан у односу на лиљан. Ако се, можда, двоумимо између две варијанте једне речи, треба изабрати ону варијанту на коју се упућује у овом речнику. Уз именицу лилиј у Речнику МС стоје два квалификатора: песн. лат, а затим дефиниција: в. љиљан. Квалификатори уз дефиниције представљају начин на који лексикографи нормирају реч, односно оцењују њен статус у лексичком систему. Реч која се дефинише без квалификатора припада неутралној лексици, општем лексичком фонду српског језика. Квалификатор песн. значи да је реч из песничког језика, из тзв. књижевноуметничког стила и да није општеприхваћена. Квалификатор лат. значи да је реч пореклом из латинског језика.[1] Лексикограф нас дефиницијом упућује на лексему љиљан, што значи да је и ова варијанта нетипична, нераспрострањена, обележена.

            Речник МС може се користити и као речник синонима. У дефиницијама неких речи можемо наћи и њихове синониме (истозначнице и блискозначнице), што нам у неким ситуацијама може бити од користи. На пример, уместо да у сваком реду неког текста употребљавамо придев љут, можемо га замењивати другим придевима који значе исто или слично. Синониме можемо пронаћи у дефиницијама овог придева у Речнику МС: незадовољан, нерасположен, гневан,срдит, напрасит, прек, раздражљив, опак, опасан, свиреп, крволочан, огорчен,жесток. Изабраћемо онај придев или придеве који су значењски најприближнији значењу придева љут које желимо да истакнемо.[2]

            Речник МС би требало да имају у својој библиотеци они чија су занимања у вези са писањем на српском језику или превођењем, али и сви они који се служе српским језиком и размишљају о њему. Овај речник није намењен само стручњацима и док не израдимо одговарајући једнотомни речник српског језика, Матичин шестотомник се препоручује и за ширу јавност.

 

Речник српскога језика, Матица српска

Речник српскога језика је наш једини једнотомни речник српског језика. Објављен је 2007. године и има 1560 страница. У њему је обрађено око 85.000 речи из савременог српског језика. Настао је скраћивањем шестотомног Речника Матице српске. Ипак, многе нове речи су унесене у њега. Све одреднице су акцентоване и наведени су основни граматички подаци о њима. Изложене су дефиниције најважнијих значења и, обично, само један пример. Овај се речник може користити ако кориснику нису важни детаљни подаци о значењу речи.

 

Рјечник хрватскога или српскога језика

Југославенске академије знаности и умјетности

 

Општи подаци. Пажњу заслужује и Рјечник хрватскога или српскога језикаЈугославенске академије знаности и умјетности. Овај речник се састоји из двадесет три тома и око двеста педесет хиљада обрађених речи, што га убраја у тезаурусе. Обухвата грађу од најстаријих споменика до данас и представља једини историјски речник нашег језика. Објављиван је од 1880. до 1976. године.

Шта можемо сазнати из овог речника? Овај речник је комлементаран са Речником САНУ. То је наш једини историјски речник. Дакле, ако желимо да сазнамо шта значе неке речи које се данас не употребљавају, јер више не постоје предмети које су оне означавале (нпр. абаџија) или ако се не употребљавају зато што су их замениле неке друге речи (нпр. алас), одговор ћемо пронаћи у Речнику ЈАЗУ.

 

Речници нових и страних речи

            Речнике нових и страних речи стављамо у једну групу пошто међу новим речима има доста оних које су страног порекла. Највећу збирку нових и незабележених речи скупио је др Ђорђе Оташевић. Он је прикупио неколико десетина хиљада нових речи. Одлучио је да их објави у Великом речнику нових и незабележених речи. До сада је објављена само прва свеска овог речника. Књига је објављена у Београду 2004. године, у издању ауторове издавачке куће Алма. Занимљиво је запажање Ђорђа Оташевића да је нејвећи број нових речи у српском језику настао творбом речи, а не позајмљивањем из других језика. Речи које почињу словом а у првој књизи његовог речника, ипак, су страног порекла, нпр:адаптибилан, активација, анорексија итд. Неки лингвисти кажу да ниједна реч домаћег порекла у српском језику не почиње на а.

            Постоје и други корисни речници нових речи:   Вера Васић, Твртко Прћић, Гордана Најгебауер, Du yu speak anglosrpski? Rečnik novijih anglicizama, Нови Сад, 2001: Змај; Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд, 1991: Просвета; Јован Ћирилов, Нови речник нових речи. Речи, изрази и значења преузети из других језика или настали у српскохрватском језику после Другог светског рата, Београд, 1991: Бата; Иван Клајн, Речник нових речи, Нови Сад, 1992: Матица српска, Иван Клајн, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови Сад, 2006: Прометеј.

Етимолошки речници

 

Етимолошке речнике користимо онда када желимо да се упознамо са пореклом неке речи. Етимологија (порекло) речи често се даје и у Речнику САНУ и Речнику МС, али она у њима није довољно поуздана. Зато се о пореклу речи треба обавестити у неком етимолошком речнику. Преводиоцу ће ретко бити потребан етимолошки речник, али свакоме ко се бави упоредним истраживањем матерњег и неког страног језика етимолошки речник може бити од велике користи.

Најдоступнији нам је Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језикахрватског аутора Петра Скока. Речник је објавила Југославенска академија знаности и умјетности у Загребу од 1971. до 1974. године. Тренутно се у Београду израђујеЕтимолошки речник српског језика. До сада су објављене прве две књиге. Аутори су М. Бјелетић, Ј. Влајић-Поповић, А. Лома и С. Петровић. Уредник је Александар Лома. Прва књига је објављена 2003. године у издању Српске академије наука и уметности. Пошто београдски етимолошки речник још није завршен обично се користимо Скоковим речником.

Општи подаци о Скоковом речнику. Овај речник има 4 тома. У прва три тома су тумачења речи, а четврти том се зове Казала. Речник се користи тако што прво пронађемо жељену реч у Казалима, а тамо пише под којом одредницом треба тражити жељену реч.

Пример употребе Скоковог речника. Желимо, на пример, да утврдимо етимологију речи туга. Прво отварамо 4. књигу Скоковог речника (Казала) и у њој проналазимо жељену реч. У четвртој књизи пише да треба погледати -тегнути.Тегнути је у 3. књизи. Тамо, између осталих, налазимо и ове податке: да се глагол користи са префиксима до-, из-, о-, по-, попри-, пре-, при-, про-, раз-, с-, у-, за-. У истој породици су и глаголи истећи, потећи итд. Глагол је свесловенског и прасловенског порекла и значи вући. Од овог глагола настали су и теглити, придеви растегљив,  као и тежити и тежак (радник).  Од овог глагола настале су и неке именице: тег, натег, утег, стега, натезаљка, растезаљка, а затим и апстрактне именице тегоба, тешкоћа. Именица туга је настала од тегнути превојем вокала. Тако се објашњавају и остале речи у вези са тугом: тужан, тугаљив, тужакати, тужба,тужбалица.

Ова занимљива етимологија именице туга показује једну стару метафору замрзнуту у облику ове речи. Туга је очигледно добила име по томе што је то дуготрајна емоција, коју као да с муком вучемо за собом, која не престаје брзо као, на пример, бес. Она је дуготрајна, тешка и мучна емоција.

            Из овог примера закључујемо да се у Скоковом речнику речи не бележе једна по једна већ у гнездима. Све које су повезане по пореклу обрађене су у оквиру једног речничког чланка. Казала постоје да бисмо лакше пронашли жељену реч. Вероватно се, на пример, без Казала не бисмо сетили да тугу тражимо подтегнути.

 

Речник синонима

            За преводиоце су врло важни речници различитих значењских односа међу речима. У свету постоје бројни речници синонима, антонима, хомонима итд. Ми, нажалост, имамо само један такав речник, и то речник синонима. Његов аутор је Миодраг Лалевић, а пун назив речника је Синоними и сродне речи српскохрватскога језика. Књига је објављена 1974. године, а друго фототипско издање 2004. године, у издању београдског Нолита. Не треба објашњавати колико је преводиоцу користан речник синонима.

            Пример из Лалевићевог речника. Ево како је, на пример, тугаобрађена у нашем једином речнику синонима. Прво се наводи синонимски низ:сета, потиштеност, утученост, горчина, чемер, чама, чамотиња, очај, очајање,печал, скрб. Затим се наводе преводи ове речи на неколико језика, а онда дефиниције синонима на основу којих би требало да разликујемо њихова значења: „туга је тешко душевно стање, дубоко осећање потиштености, бол који слама душевну снагу, убија телесне моћи, душевна патња од жалости, смрти, велике несреће. Сета је тиха туга, безгласна мука која притискује душу. Потиштеност је увученост у себе, јача сета, осећање усамљености. Утученост је велика, јака потиштеност, духовна сломљеност и безвољност према свему. Горчина је осећање јетке, тешке срџбе која растраја и трује, немање воље од очаја ни за шта. Чемерје горчина. Чама, чамотиња је потиштеност у слабијој мери кад се нема воље ни интересовања ни за шта. Очај(ање) је тешка безнадност, кад се изгуби вера у све и не види излаз. Печал је старија реч – значи туга. Скрб је покрајинска реч и значи велика жалост, туга.“

            Значења свих ових речи потврђена су по једним примером из књижевности.

 

Асоцијативни речник српскога језика

 Предраг Пипер, Рајна Драгићевић, Марија Стефановић, Асоцијативни речник српскога језика, Београд, 2005: Београдска књига, Филолошки факултет, Службени лист.

Општи подаци. Асоцијативни речници су речници у којима се бележе вербалне асоцијације испитаника. Асоцијативни речник има леву и десну страну. На левој страни, као одреднице, дате су речи на које испитаници дају асоцијације. Те се речи зову стимулуси. На десној страни су асоцијације испитаника. Зову се још иреакције. Реакција је обично једна једночлана или вишечлана лексичка јединица, која испитанику прва падне на памет на задати стимулус. Дакле, то је најчешће реч или синтагма. До асоцијација испитаника долази се обично анкетом. Испитанику се задају стимулуси на које он, обично писмено, одговара првом речју које се сети.

За потребе Асоцијативног речника српског језика прво је сачињена листастимулуса. Сачињава је 600 речи из савременог српског језика. Стимулуси су лексеме које спадају у основни фонд савременог српског језика и представљају речи из двадесетак доминантних тематских група: боје, звуци, облици, сродство, делови тела, емоције, особине, простор, време, нације, језици, политика, историја, национална култура, савремена наука, савремена техника, храна и пиће, најфреквентније речи.

Шта можемо сазнати из овог речника? Асоцијативни речник није само лингвистички речник. У њему се износе подаци о погледима на свет младих људи који данас живе у Србији. Испитаници су ученици и студенти који имају између 18 и 23 године. Тако је, на пример, једна од најчешћих асоцијација на стимулусимати – новац, на стимулус инат – Срби, Американци – глупи, Руси – браћа итд. Ови одговори нису занемарљиви с обзиром на то да ће данашњи студенти за двадесетак година водити Србију.

            Асоцијативно поље је поуздан показатељ и језичких својстава једне речи. Све што та реч поседује у семантичком, граматичком, синтаксичком систему, цео њен потенцијал, забележен је у асоцијацитивном речнику. Корисник треба само да се оспособи да прочита резултат. Ако, на пример, треба одредити примарно значење лексеме, довољно је погледати реакције испитаника. Највише асоцијација биће у вези с оним значењем које испитаници доживљавају као основно. На пример, ако желимо да утврдимо да ли је основно значење придева  љут оно које је у вези са укусом или оно које означава емоцију, погледаћемо најфреквентније асоцијације испитаника на овај придев. Пошто је најучесталија асоцијација бесан(142), а потом  следи паприка (88), закључујемо да је значење емоције примарно. Овај податак не можемо пронаћи у другим речницима, јер ће у свим речницима бројем 1 бити обележено значење укуса, јер је, наравно, значење љутње као осећања настало од љутине као укуса. Овај пример нам показује како се у асоцијативним речницима бележе подаци који показују стварно, актуелно стање у језику.

Ако, рецимо, не можемо да утврдимо прави антоним неке лексеме, погледаћемо фреквенцију различитих одговорâ. На пример, међу асоцијацијама на придевдобар наилазимо на лош и зао. Међутим, од 800 одговора, 229 гласи лош, а 17 гласи зао. Дакле, прави антоним придева добар, по оцени говорника српског језика, јесте лош.

Слично је и са синонимима. Асоцијације испитаника често су синоними. Зато нам овај речник може послужити и као речник синонима. На стимулус отаџбина, на пример, забележене су следеће синонимске реакције: домовина, земља, држава,родна груда, моја земља, завичај, груда, родни крај. Реакције су на овом списку распоређене по учесталости. Лако закључујемо да је домовина, по оцени говорника српског језика, најприближнији синоним именици отаџбина.

Ако не можемо да одредимо типичну рекцију неке речи (нпр. промет ЧЕГА илипромет ЧИМЕ), погледаћемо у Асоцијативном речнику податак о томе која је рекција фреквентнија у спонтаној употреби. Ако нас занима да ли у томе има колебања, такође ћемо сазнати из речника.

            Ако нас интересују типични синтагматски спојеви (уз које речи се нека реч најчешће употребљава), одговор ћемо пронаћи у Асоцијативном речнику.

            Пример обраде речи у Асоцијативном речнику. Ево како је придевтужан обрађен у овом речнику. Асоцијације су распоређени по фреквенцији, а број иза асоцијације значи колико је студената од 800 испитаних имало дату асоцијацију на овај придев: сузе 62; весео 55; човек 46; несрећан 35; срећан 33; пас 25; ружан 21; суза 20; плач, сетан 19; дан 18; усамљен 17; кловн 15; пријатељ 14; дечак, радостан 12; несрећа 10; поглед, жалостан 9; нерасположен, невесео, осмех, туга 8; јадан, очи, сам 7; уплакан, жалост 6; бол, крај, утучен 5; остављен 4; бедак, црн, филм, израз, ја, јесен, киша, лице, меланхолија, пајац, плачљив, плакање, разочаран, живот 3; болест, депресија, дете, догађај, досадан, коњ, лик, музика, напуштен, плакати, самоћа, смео, смрт, срећа, врба, заљубљен 2; беда, бедан, без радости, безнадежан, болестан, депресиван, елегичан, летаргичан, мучан, негативан, немоћан, огорчен, осетљив, потиштен, празан, расплакан, сметен, сморен, снужден, суморан, тмуран, тежак, туп, уцвељен, узнемирен, утучен, замишљен, затворен, жељан....1. У речнику је наведено много више асоцијација са фреквенцијом 1, али се овде наводе само синоними. На основу овог примера закључујемо да у Асоцијативном речнику можемо пронаћи више података о синонимији него у Речнику синонима.

 

 

Семантичко-деривациони речник

 

Семантичко-деривациони речник, свеска 1: Човек – делови тела, редакторке: Даринка Гортан-Премк, Вера Васић, Љиљана Недељков, Нови Сад, 2003: Филозофски факултет.

Семантичко-деривациони речник, свеска 2: Човек – унутрашњи органи и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство, редакторке: Даринка Гортан-Премк, Вера Васић, Рајна Драгићевић, Нови Сад, 2006: Филозофски факултет.

            Општи подаци. У овом речнику речи су распоређене по деривационим гнездима простих речи. У првој књизи просте речи (чија се гнезда наводе) означавају делове тела човека, а у другој књизи изнесена су деривациона гнезда простих речи које означавају унутрашње органе и ткива, психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство. У првој књизи обрађено је 88 деривационих гнезда, а у другој 123. За сваку просту реч наводе се све речи које су од ње постале – суфиксацијом, префиксацијом, комбинованом творбом, слагањем и творбом претварањем. Све одреднице и деривати су дефинисани, па је зато овај речник и семантички и деривациони.

            Шта можемо сазнати из овог речника? Из овог речника можемо сазнати колико деривата има нека проста реч и у каквој су они међусобној вези, да ли се значење деривата заснива на основном или на неком другом значењу просте речи, постоје ли модели у начину на који просте речи развијају своја значења, да ли од једне врсте речи најчешће настају деривати исте врсте речи или неке друге, упознајемо се са деривационим потенцијалом простих речи, упознајемо се са статусом просте речи у лексичком систему српског језика итд. Речник садржи обиље података за бављење творбом речи и семантиком српског језика.

            Пример из Семантичко-деривационог речника. У овом речнику наведени су следећи деривати именице туга: тугаљив, тугаљиво, тугаљивост, тугованка, туговање, туговати, тужаљка, тужан, тужба, тужбалица, тужбалички, тужбаљка, тужбарица, тужбарница, тужити, тужица, тужник, тужница, тужно, тужњава, тужњак, дотуживати, дотужити, истужити се, натуговати се, натужити се, отужан, отужити се, отужно, отужност, претужан, претужити, притуга, протужити, растужен, растужено, растуженост, растужење, растуживање, растуживати (се), растужити, растужити се, стуживање, стуживати се, стужити се, тугопој, тугородан, тужнокос, тунолик, тужномилостив, тужноок.

            Сви наведени деривати подељени су цртицом на творбену основу и суфикс (нпр. туг-аљив). Одређеним знаковима је обележено како је настао дериват. Уз сваки дериват наводе се и сва његова значења, па се зато речник зове семантичко-деривациони.

 

Обратни речник српскога језика

 

Мирослав Николић, Обратни речник српскога језика, Београд, 2000: Матица српска, Институт за српски језик САНУ, Палчић (извршни издавач).

Општи подаци. У овом речнику речи су распоређене уназад. Прво слово у речнику је А, али су у њему прво дате речи које се завршавају на а, а не оне које почињу на а, на пример: а, ба, аба, баба, прабаба, легбаба, јежибаба, висибаба, Шваба, бубашваба, жаба, тараба итд. Под словом Љ речи су овако распоређене: љ, Баљ, Жабаљ, качкаваљ, диваљ, живаљ итд.

            Шта можемо сазнати из овог речника? И овај речник је користан за бављење творбом речи. Из њега на једном месту видимо које се речи завршавају истим суфиксом, колико је тај суфикс продуктиван у нашем језику, шта значе речи које се њиме завршавају.

            Пример: У вези са творбом речи, важно је овладати продуктивним творбеним моделима. Како можемо да проверимо који је модел продуктиван? Велику помоћ у том смислу може нам пружити Обратни речник српскога језикаМирослава Николића. Недавно су ме чланови једне комисије за стандардизацију при Заводу за стандардизацију питали како да преведу енглеску реч borrower –позајмљивач, позајмљивалац, позајмитељ или на неки други начин. Њима се учинило да је најбоље решење позајмитељ.Одговорила сам им да ниједно решење није погрешно са становишта творбе, норме или семантике, али да је позајмљивач(иако је та реч за сада необична) највише у духу нашег језика. Како сам проверила шта је највише "у духу нашег језика"? Тако што сам погледала у Обратном речникуМирослава Николића колико се речи из савременог српског језика завршава на -тељ, а колико на -ач. Показало се да су речи на -тељ заузеле три стране овог речника, док су речи на -ач заузеле девет страна. Највећи број речи на -тељ, исто као и оних на -ач, означавају вршиоца радње, али -ач има очигледну предност.

 

 

ЈЕДНОЗНАЧНЕ И ВИШЕЗНАЧНЕ РЕЧИ

 

            Једна од основних подела лексике једног језика јесте подела на једнозначне и вишезначне речи. Речи које имају само једно значење називају семоносемичне, а речи које имају више значења зову се полисемичне речи. Вишезначност речи назива се полисемија, а једнозначност је моносемија. Значење вишезначне речи које је у речнику обележено бројем 1 обично се називаосновно значење/примарно значење, а сва остала значења зову сесекундарна значења.

НАЈМАЊЕ ЗНАЧЕЊА имају речи које спадају у периферију лексичког система. Такве су, рецимо, речи страног порекла. Осим тога, изведенице и сложениценајчешће имају мало значења. У ову групу спадају и нискофреквентне речи – оне које нису у вези са човековом свакодневицом и зато се ретко употребљавају.

НАЈВИШЕ ЗНАЧЕЊА имају речи из општег лексичког фонда које се односе на човеков свакодневни живот. То су речи које означавају делове човековог тела, делове куће, називе за храну коју најчешће једемо, пића која обично пијемо итд. Значењски најбогатије речи су обично домаћег порекла, просте су по творбеној структури и спадају у најфреквентнију лексику. Речи које су значењски продуктивне обично су и творбено продуктивне. Тако, на пример, именица главаима 36 значења у Речнику САНУ и чак 340 деривата у Семантичко-деривационом речнику.

Зашто долази до полисемије? Ако се окренемо око себе и ако покушамо да се сетимо имена за сваки предмет који нас окружује, као што су различити делови намештаја, техничких уређаја, кухињских помагала, схватићемо да многи предмети немају имена.

Можда је и боље што је тако. Када би за сваки предмет постојало посебно име, не бисмо могли да запамтимо сва та имена. Осим тога, комуникација би нам била отежена, јер би свако од нас, у складу са својим свакодневним искуством и способностима, памтио само одређене групе речи, често различите од оних које користи наш саговорник.

Како се онда сналазимо са мањком речи? Сналазимо се, наравно, невербалним и вербалним средствима. Најделотворнији начин да укажемо саговорнику на предмет који   нема име јесте да му га покажемо. Међутим, често не можемо да се користимо невербалном комуникацијом и принуђени смо да некако назовемо такве предмете и појаве.

Кад морамо да се сналазимо језичким средствима, онда то обично радимо користећи два моћна лексичка механизма – творбу речи и полисемију.

Како се служимо творбом речи? Ако, на пример, треба да кажемо да смо креду ставили у метални или дрвени, обично полукружни премет који је прикачен за доњи део школске табле и који служи за држање сунђера и креде, онда ћемо се, вероватно, снаћи тако што ћемо на лицу места смислити назив за тај предмет и рећи ћемо да је креда стављена у држач за сунђер. Држач није право име за тај предмет, али ће сви око нас разумети о чему говоримо. Дакле, користимо се постојећим, добро познатим творбеним моделима и свакодневно их пунимо новим садржајима. Нове речи у нашем језику најчешће настају на начин који смо описали.

Како се служимо полисемијом? Ако не знамо име за неки предмет или не можемо да га се сетимо, понекад проблем решавамо тако што се сетимо неког предмета око нас који има име и који је у некаквој вези са неименованим предметом, а затим се име преноси са именованог појма на безимени. Ако, на пример, треба да кажемо да се сломио онај део на прозору који се користи за отварање и затварање прозора, онда ћемо, вероватно, тај део назвати ручком прозора, јер асоцира на руку по томе што је то истурени део за који се хватамо и држимо. Тако ће именицарука, односно њен деминутив ручка добити још једно у низу значења, а део прозора ће добити име.

Асоцијативне везе које се успостављају између изворног и циљног појма (оног који је безимен и оног који је позајмио име) могу бити различите, али се оне подводе под три најчешћа механизма полисемије, а то су метафора, метонимија и синегдоха.

Радијална и ланчана полисемија. Најчешће се догађа да скоро сва секундарна значења настану од примарног, али не мора увек тако да буде. Постоје два основна типа полисемије, а то су радијална полисемија и ланчана полисемија.

            Када сва значења настају из једног значења као центра, реч је о радијалној полисемији. Обично је примарно значење тај центар из којег настају сва остала значења. Тако, на пример, из основног значења именице нога (а то је нога човека од стопала до струка) настаје нога столице, нога посуде, нога шестара итд. Овај тип полисемије је најчешћи.

            Ређи тип полисемије је ланчана полисемија: из примарног значења једне лексеме настаје секундарно значење, онда из тог секундарног настаје следеће секундарно итд. Тако је, на пример, из примарног значења именице кућа (објекат који служи за становање) настало секундарно значење породица (нпр. Удала се у кућу Петровића), а из овог значења настало је значење лоза, династија (нпр. кућа Немањића).

Полисемија као универзална појава. Све што важи за српски језик у погледу полисемије, важи и за остале језике. И у већини страних језика највише значења имају речи које се односе на човеков свакодневни живот. Нека истраживања су показала да се значења речи у различитим језицима развијају зачуђујуће слично, па све што може да значи именица кров у српском језику она може да значи и у руском, енглеском и другим језицима. Полисемија је, дакле, универзалија. То значи да постоји у свим језицима и

да се у свима слично испољава. Ово је важан податак за преводиоце и професоре страних језика. Преводиоци се у превођењу у некој мери могу ослонити на ситуацију у српском језику, иако морају проверити значења у једнојезичном речнику нематерњег језика. Професори страних језика могу у предавањима наглашавати својим ученицима да у страном језику вишезначна реч развија своја значења скоро увек исто као у српском језику.

 

МЕХАНИЗМИ ПОЛИСЕМИЈЕ

 

            Полисемија се најчешће остварује кроз три механизма, а то суметафора, метонимија и синегдоха. У лексикологији о метафори, метонимији и синегдохи не говоримо као о стилским фигурама, већ као о механизмима за настајање нових значења. Док стилске фигуре настају из потребе за живописним, оригиналним, поетским изражавањем, механизми о којима се овде говори настају из нужде. Крила авиона нисмо назвали крилима из жеље за живописним изражавањем, већ зато што за тај део авиона не постоји друго име. Метафору, метонимију и синегдоху називаћемо поетском метафором, поетском метонимијом и поетском синегдохом када оне представљају стилске фигуре, а лексичком метафором, лексичком метонимијом и лексичком синегдохомкада представљају лескичке механизме. Процеси који иза њих стоје су исти, али је њихова улога различита. Поетска метафора је украс, а лексичка метафора је основни језички механизам за богаћење речника.

 

Лексичка метафора

 

            Лексичка метафора је пренос имена с једног појма на други на основу сличности. Важно је нагласити да метафора није пренос значења, већ само пренос имена. Када би се пренело значење са ноге човека на ногу столице, она би постала прокрвљена, имала би кости и мишиће итд. Дакле, значење се не преноси (како нас традиционално уче), већ се преноси само име.

            Лексичка метафора је најпродуктивнији механизам за именовање предмета и појава које немају имена. Веза између предмета који се именује и оног чије се име преузима заснива се на сличности. Та сличност никад није потпуна, већ се односи само на неки сегмент који поседују обе појаве. Све друге карактеристике обично им се потпуно разликују. Навешћемо неколико примера:

            Корито – у Речнику САНУ читамо следећу дефиницију примарног значења:издубљени, обично плићи и дугуљаст суд начињен од дрвета, метала, камена и др. који служи за прање рубља, купање и сл. домаће потребе. Под 5.а. читамо ову дефиницију: удубљење којим тече или је текла река, поток и сл.; удубљење у коме се налази или се налазило море, језеро и сл. Суд и речно удубљење личе само по облику и ни по чему другом. То је, међутим, била довољна сличност да се речно удубљење назове коритом.  

            Крило – у Речнику САНУ читамо следећу дефиницију примарног значења: орган за летење у птица и неких инсеката, ређе других животиња. Под 2. читамо ову дефиницију: једна од равних, пљоснатих површина авиона, лево и десно од трупа, помоћу којих се авион одржава у ваздуху . Крило птице и крило авиона личе по облику и функцији. Дакле, сличност је већа него између корита као посуде и корита реке, али ни овог пута сличност није комплетна, није остварена у свим детаљима.

            Сличност између предмета који се именује и онога са којег се преузима име може бити по облику, боји, функцији, положају, саставу (грађи), али и по некој вези заснованој на релацији конкретно – апстрактно. Када се, на пример, нека боја назове златном зато што по боји, јаркости подсећа на злато (златно сунце),онда говоримо о метафори по боји. Када врх ексера назовемо главом ексера, онда можемо рећи да је на делу метафора по месту (положају) иметафора по облику. Када нечији изузетно похвалан морал назовемо високим моралом, онда смо се послужили метафором конкретно-апстрактно.

            Лексичке метафоре засноване на колективној експресији. Посебну пажњу треба усредсредити на метафоре засноване на колективној експресији зато што се оне могу разликовати од језика до језика, што не важи за све остале метафоре о којима смо говорили. Постоје бројна уверења и предрасуде у народу о својствима предмета и појава око нас. Неке од тих особина су засноване на реалном искуству, а неке нису. Тако, на пример, верујемо да је гуска глупа, да је лисица лукава, да је медвед трапав итд. Ова уверења спадају у колективну експресију. Колективна експресија може бити извориште за метафоре. Тако, на пример, када хоћемо да кажемо да је нека жена глупа, рећи ћемо: Она је права гуска.

Колективна експресија може бити различита у другом језику и о томе преводиоци морају водити рачуна да не би погређили у превођењу. Ми бисмо у Србији рекли да је нека жена ћурка ако бисмо желели да истакнемо да је она глупа, а Пољаци би, на пример, рекли за некога да је ћурка ако желе да нагласе да је она љута.Учити неки страни језик значи упознавати се и са колективном експресијом коју поседују говорници тог језика.

Говорници српског језика верују, као што је већ речено, да су ћурка, гуска и кокошка глупе птице, да је лисица лукава, да је свиња прљава, и то не само физички, већ и духовно, да је јагње невино и недужно итд. Ни према биљкама нисмо равнодушни. Неке биљке изазивају наше дивљење (као, на пример, јела, бор, храст), а неке презир (као буква, банана). Предавачи страних језика морају  предочити странцима колективну експресију у вези са зоонимима и фитонимима, јер се она у неким сегментима разликује од језика до језика и може довести до проблема у комуникацији.

Тако нас, на пример, студент Бернд-Кристијан Каћенски са Универзитета у Хамбургу у свом семинарском раду[3] обавештава, на пример, да медуза у немачком језику може бити и увредљиво име за дебелу жену, пас је име за лењог човека, жаба може означити и плашљивца, кукавицу, медвед – згодног, снажног мушкарца, биво – онога ко много учи или ради (са пожељном конотацијом) итд.

Пољакиња А. Миколајчук (1998) пише о томе да је бес, љутња главна особина ћурке у колективној свести Пољака. Овај стереотип је у вези са црвеном бојом ћуркине главе и са начином на који се оглашава. Зато се именица ћурка и неки њени деривати у пољском језику понекад везују за љутиту особу, док се у српском језику искључиво везују за глупу особу. 

Н. Ристивојевић-Рајковић (2005) у свом магистарском раду о метафорама за жене и мушкарце у српском и норвешком језику извештава о томе да у норвешком језикутеле може означавати одраслог, лепог мушкарца, кит – крупну, одраслу жену,медвед (као у немачком) може да означава крупног, снажног мушкарца, банана – глупог мушкарца, пањ – стабилног, непопустљивог човека итд. У неким случајевима семе колективне експресије имају другачије значење или другачију конотацију у различитим језицима. Тако је, на пример, жаба у српском ружна, одбојна особа, а у немачком плашљива особа, медвед у немачком и норвешком језику има пожељно значење када се односи на човека, а у српском непожељно, теле у норвешком означава лепу особу, а у српском глупу, пањ се у норвешком односи на стабилну, непопустљиву особу, а у српском на глупу или усамљену особу итд.

Према неким лексиколозима, све именице имају способност именовања, а деле се на оне које имају способност означавања и на оне које немају ту способност. Властита имена, имена етника, па и имена сродника именују, али не означавају. Именица Војвођанин именује човека из Војводине, али ништа не означава. Ове именице се, међутим, могу „пунити значењем“ под утицајем спољашњих, ванјезичких околности. Имена етника тако добијају значења обично онда ако су њихови носиоци у суседским и културним везама са нашим народом. Тако, рецимо, не пунимо значењем именице Словак, Португалац или Азербејџанац, али пунимо одређеном конотацијом етнике Црногорац, Босанац или Сремац. Предрасуде о неким народима су универзалне и не везују се за само наш народ. Тако су, на пример, за већину народа, па и за Србе, Јапанци и Немци тачни, вредни и прецизни, Руси имају романтичну словенску душу, Енглези су хладни итд.

Слично је и са именима сродника. Због уврежених предрасуда да је мајка добра, да је свекрва зла, да у брата или сестру увек можемо имати поверења итд, ове именице су развиле посебна значења.

Све ово треба имати у виду у превођењу, предавању српског језика странцима и предавању страних језика говорницима српског језика, јер они, без посебних објашњења, не би на прави начин схватили реченице: Он је прави Црногорац илиКритикује ме као свекрва. 

 

 

Лексичка метонимија

 

Метонимија нам је позната пре свега као стилска фигура. Општепознати пример за метонимију као стилску фигуру налазимо у стиху кад устане кука и мотика. Именица кука у овом стиху симболично означава раднике, а мотика сељаке. Ми, међутим, нећемо говорити о оној метонимији која настаје из жеље уметника да се сликовито, живописно, симболично изражава, ми ћемо се бавити метонимијом која настаје из нужде, метонимијом за којом посежемо онда када за неки појам не постоји име или је то име непрецизно, нејасно, неодговарајуће. Такве метонимије не користе само ретки даровити појединци, већ су оне општеприхваћене у језичкој заједници. Таква метонимија зове се лексичка метонимија и представља важан језички механизам за лексичко богаћење, а не стилску фигуру.  

Примери за лексичку метонимију. Ако желимо љубазном домаћину да ставимо до знања да је чај којим нас је послужио толико добар да смо га много попили, рећи ћемо да смо попили две или три шоље чаја. Ако се овако изразимо, не треба да бринемо да ће домаћин помислити да су му и шоље прогутане заједно са чајем. Он ће добро разумети о којој количини чаја говоримо. Да бисмо изразили количину неке материје, као у наведеном примеру, користимо се лексичком метонимијом. Уместо да кажемо да смо попили количину чаја која може да стане у две шоље, а то је око пола литра, ми просто кажемо да смо попили две шоље чаја. Метонимијски пренос се у овом случају заснива на логичкој вези која постоји између посуде и количине која стаје у ту посуду. Та веза омогућава да количину која стаје у посуду називамо именом посуде.

Ако питамо куварицу шта је припремила за ручак, она неће одговорити да је припремила јело у коме има пасуља, воде, црног лука, кобасица, сланине и свињских коленица, са запршком од уља, црног лука, алеве паприке и брашна и све то уз мало соли и других зачина. Она ће једноставно рећи да за ручак имамопасуљ. Она се, наравно, неће забринути да ћемо помислити да треба да ручамо непрерађена, тврда зрна пасуља, јер добро знамо да се под пасуљем подразумевајело од пасуља, у којем пасуљ доминира, али се оно састоји и из мноштва других састојака. Да би назвала јело које је припремила, куварица се послужила метонимијом. Метонимијски пренос се у овом случају заснива на логичкој вези која постоји између биљке и јела у коме она доминира. Та веза омогућава да јело у коме има пасуља назовемо пасуљем.

Сви знамо да је Свети Сава школска слава и да све школе славе Светог Саву. Није нас збунило то што је у претходној реченици казано да школа слави славу, јер то, наравно, не значи да зграда, заједно с учионицама, клупама и таблама, може нешто да прославља. Кад кажемо да школа слави славу, онда под школомподразумевамо ученике, наставнике и све остале који раде у школи. Рекли смо да Светог Саву славе све школа, уместо да кажемо да ту славу славе сви наставници запослени у школама, сви ученици који школу похађају, директори школа, секретари школа, педагози, службеници који обрачунавају плате запослених, теткице и домари. И овога пута послужили смо се метонимијом, која се заснива на логичкој вези између установе и људи који су запослени у њој или су на неки други начин свакодневно упућени на њу. Та веза омогућава да људе који раде у некој институцији назовемо именом те институције.

Дефиниција лексичке метонимије. На основу наведених примера можемо да закључимо: (1) да је метонимија пренос имена с једног појма на други и (2) да се тај пренос заснива на некој логичкој вези. Најтеже је одредити на каквим логичким везама се заснива метонимија и то одређење морало би да уђе у дефиницију. Уобичајена дефиниција да је метонимија пренос имена с једног појма на други на основу логичке везе је преширока, јер би под њу могли да потпадну и неки другачији преноси, као што је метафора или синегдоха.

Први корак у одређивању типа логичке везе јесте чињеница да полазни појам (који треба именовати) и циљни појам (чије се име позајмљује) припадају истом домену, истом делу стварности. Они се додирују, у непосредном су контакту (сети се само шоље и количине течности која стаје у њу, пасуља и јела у које се он ставља, школе и људи који у њој раде).

Сада би требало одредити врсту тог контакта између полазног и циљног појма у оквиру истог дела стварности. Наш познати лингвиста Милош Ковачевић (1999) је, сумирајући обиље грађе коју је прикупио и резултате других истраживача метонимије, запазио да постоји пет логичких веза између полазног и циљног појма у метонимијском преносу. То су просторна, временска, узрочно-последична, деона (партитивна) и присвојна (посесивна) веза. У следећим пасусима навешћемо Ковачевићеве примере. Кад све ово узмемо у обзир, метонимију можемо дефинисати као пренос имена с једног појма на други, који су у блиској просторној, временској, узрочно-последичној, партитивној или посесивној вези, унутар истог дела стварности.

Просторна метонимија. А ни Босна неће остати мирна. Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа. Између полазног и циљног појма у овим примерима постоји просторна веза, унутар истог дела стварности. Метонимијски пренос успоставља се између територије (Босне) и људи који живе на тој територији (Босанаца), а у другом примеру између грађевинског објекта (куће) и људи који живе у тој кући (породице).

Временска метонимија.  Ко зна колико има оваквих црних громова до првогпетла. Година родила. Између полазног и циљног појма у овим примерима постоји временска веза. Метонимијски пренос успоставља се између првог петла као весника зоре и времена када се он оглашава (зоре), а у другом примеру пољопривредни производи се везују за време када су настали.

Узрочно-последична метонимија. Устао је понесен ракијом. Буди ме пијук. Између полазног и циљног појма у овим примерима успоставља се узрочно-последична веза. Онај о коме се говори у првом примеру устао је клатећи се због тога што се напио ракијом. Логичку везу бисмо могли овако одредити: НАЗИВ ИЗАЗИВАЧА СТАЊА → СТАЊЕ. Онај о коме је реч у другом примеру буди се збогзвука пијука (логичка веза: НАЗИВ ИЗАЗИВАЧА → ПОСЛЕДИЦА) .

Присвојна (посесивна) метонимија.    Кад на њему заблиста сребро, он се осети чио и лак. Читаћу Шекспира. У првом примеру под сребром се подразумева одећа од сребра, а у другом Шекспир означава Шекспирова дела.

Деона (партитивна) метонимија. Прву чашу испија нагло. Зором подрани да ужање који сноп. Када се под чашом подразумева количина која у њу стане и када се под снопом мисли на количину сена која стаје у сноп, онда метонимијску везу између полазног и циљног садржаја називамо деоном или партитивном.

Метонимија као регуларна полисемија. Метонимију неки лингвисти називају регуларном полисемијом због тога што могућност метонимијске трансформације имају све речи које припадају једној тематској групи.

Тако, на пример, све речи које припадају тематској групи посуде могу метонимијски да развију значење количина која стаје у ту посуду: Попио је чашуводе. Скувала је лонац супе. Набрао је корпу шљива. Сипала је бокал воде у цевеће.

Исто тако, све речи које припадају тематској групи просторије у стану могу да означавају намештај у тој просторији: Решили смо да реновирамо кухињу. Купили су нову спваћу собу. Дечија соба им се већ офуцала.

Речи које припадају тематској групи насељено место могу да означавајустановнике тог места: Цео град спава. Варош је изашла да га поздрави. Село се томе радовало.

Због тога се често каже да речи које припадају једној тематској групи подлежу једној метонимијској формули, која може да се примени на све чланове групе. Примери за метонимијске формуле су: ПОСУДА → КОЛИЧИНА КОЈА СТАЈЕ У ТУ ПОСУДУ, ПРОСТОРИЈА У СТАНУ → НАМЕШТАЈ У ТОЈ ПРОСТОРИЈИ, НАСЕЉЕНО МЕСТО → СТАНОВНИЦИ ТОГ МЕСТА итд.

Разлика између лексичке метафоре и лексичке метонимије. Ученици и студенти често не разликују метафору од метонимије, и то, обично, на штету метонимије. Сваки пренос имена са једног појма на други они називају метафором.

Сличност између метафоре и метонимије заснива се на томе што и метафора и метонимија представљају пренос имена с једног појма на други. Осим тога, у основи метафоре, као и у основи метонимије, лежи нека логичка веза. Дакле, и метафора и метонимија представљају пренос имена с једног појма на други на основу логичке везе.

Разлика између метафоре и метонимије јесте у природи те логичке везе. Логичка веза на којој се заснива метафора јесте сличност, а логичке везе на којима се заснива метонимија јесу простор, време, узрок, посесивност и деоност. Ако, на пример, добијемо задатак да утврдимо да ли је значење именице глава у синтагми глава ексера добијено метафором или метонимијом, запитајмо се постоји ли нека сличност између главе човека и главе ексера. Одговор је, наравно, позитиван. То значи да је глава ексера добијена метафором. Немојмо само заборавити да постоје различити типови сличности на којима се базира метафора – то може бити сличност по облику, боји, функцији, положају итд.

Друга важна разлика између метафоре и метонимије јесте у различитости домена којима припадају изворишни и циљни појам. Наиме, изворишни и циљни појам који учествују у метонимијским преносимаприпадају истом делу стварности, додирују се (сетимо се чаше и количине која у њу може да стане, града и људи који у њему живе). Изворишни и циљни појам који учествују у метафоричним преносима не припадају истом делу стварности. На пример, људска глава и глава ексера припадају различитим деловима стварности. Слично је и са зубом у вилицама човека и зубом на чешљу, крилом птице и крилом авиона, коритом у домаћинству и коритом реке.

Трећу разлику између метафоре и метонимије представља регуларност метонимије. У претходном одељку смо видели да се метонимијски преноси односе на целу тематску групу лексема. Метафорични преноси се односе само на појединачне лексеме. Ако желимо да проверимо да ли је неко значење настало метафором или метонимијом, запитајмо се да ли и остале речи из те тематске групе подлежу истој формули и да ли формула уопште постоји или је пренос појединачан.

 

Лексичка синегдоха

 

            Синегдоха је пренос имена с једног појма на други на основу логичке везе део – целина. Дакле, речју која означава део именује се целина или, ређе, речју која означава целину именује се део. Неки научници синегдоху сматрају врстом метонимије. Ми ћемо, међутим, метонимију и синегдоху посматрати као два одвојена процеса. Постоје два основна типа синегдохе: ДЕО – ЦЕЛИНА и ЦЕЛИНА – ДЕО. 

  Синегдоха ДЕО – ЦЕЛИНА. Синегдоха ДЕО – ЦЕЛИНА реализује се кроз различите моделе. Навешћемо неке примере: СИНГУЛАРНИ НАЗИВ БИЉКЕ ИЛИ ЖИВОТИЊЕ – ПОРОДИЦА (ИЛИ ВРСТА) ДАТЕ БИЉКЕ ИЛИ ЖИВОТИЊЕ: Учитељица нам је причала о вуку (вуковима). Јела (јеле) расте најбоље у високим планинама. ГРАМАТИЧКА СИНЕГДОХА СИНГУЛАР – ПЛУРАЛ: Здружио се Турчин (Турци) сЦрногорцем (са Црногорцима). Крајина главу подиже/ и кмет (кметови) је зубе показао. НАЗИВ НАМИРНИЦЕ, ПИЋА ИЛИ НОВЦА – ХРАНА, ПИЋЕ ИЛИ НОВАЦ УОПШТЕ: Не може се живети без хлеба и воде (хране и пића). То му је сигурнапара (новац). ДЕО ПРЕДМЕТА ИЛИ ОБЈЕКТА – ПРЕДМЕТ ИЛИ ОБЈЕКАТ У ЦЕЛИНИ:Немамо другог прага (куће). Београд на својих милион точкова (аутомобила).Штампана реч (књига) нема и никад није имала утицаја на Стјепана Ковића. ДЕО ТЕЛА ЧОВЕКА ИЛИ ЖИВОТИЊЕ – ЧОВЕК ИЛИ ЖИВОТИЊА: Шта ћуте мрка дјечјалица? Видео сам шта се ради у једном хотелу где беху одсели неке крупне главе. М. Ковачевић наглашава да именица за део мора бити праћена обавезним детерминатором у функцији конгруентног или неконгруентног атрибута.

Синегдоха ЦЕЛИНА – ДЕО. Навешћемо неке моделе и примере за овај тип синегдохе: НАЗИВ ЖИВОТИЊЕ – ДЕО (МЕСО ИЛИ КРЗНО) ТЕ ЖИВОТИЊЕ: Ставила јелисицу (крзно од лисице) око врата. НАЗИВ РАСТИЊА – ПЛОД ИЛИ ЦВЕТ ТОГ РАСТИЊА: Они би јели дивље малине (плодове малина). НАЗИВ ОПШТЕГ ПОЈМА – ПОСЕБНИ ПОЈАМ: Мој човек (муж) је нешто причао. ИМЕ ГРУПЕ ЛИЦА – ПОЈЕДИНАЦ ИЗ ТЕ ГРУПЕ: Стој, војско (војниче), не дај се. ПЛУРАЛ – СИНГУЛАР: Ко те пита за лањске снегове (снег). Ви црне воде (водо) у беличастој пени.

 

СИНТАГМАТСКИ И ПАРАДИГМАТСКИ ЛЕКСИЧКИ ОДНОСИ

 

Везе међу речима могу бити синтагматске и парадигматске. Синтагматскевезе су везе међу речима у низу. Таква је, рецимо, веза између придева добар и именице пријатељ у синтагми добар пријатељ. Парадигматске везе су везе међу речима засноване на неким њиховим значењским карактеристикама. У парадигматском односу су антоними, синоними, хипоними итд. Придеви добар илош су антоними и за њих кажемо да се налазе у парадигматском односу. У парадигматском односу се налазе и речи пријатељ – непријатељ, пријатељ – друг,добар – одличан, лош – зао итд. За синтагматске везе сликовито кажемо да су то хоризонталне везе међу речима, док су парадигматске везе вертикалне везе међу речима.

 

СИНТАГМАТСКИ ЛЕКСИЧКИ ОДНОСИ

 

   Речи се по одређеним правилима слажу у реченице. Та правила могу бити граматичка, семантичка, стилска итд. Спој између две речи зове се колокација.Колокација је један вид синтагматских односа, онај који регулише  односе између суседних лексема у граматички исправном низу речи. Како каже сарајевски лингвиста Мидхат Риђановић, „задатак лексикологије јесте и да објасни различите степене међусобне трпељивости речи у комшилуку“. Семантичка веза између две суседне речи може бити немогућа (нпр. квадратни круг), могућа (резати косу) и пожељна (шишати косу). Зато кажемо да колокације могу да се поделе на:немогуће, могуће и пожељне. Питање колокације веома је важно за преводиоце и професоре страних језика, јер колокације из једног језика често нису буквално преводиве на други језик. У енглеском језику, на пример, можемо да говоримо о Шекспировој каријери, али на српском језику није добро тако превести ову синтагму. У енглеском језику можемо рећи: Снажно ти препоручујем (I stronglyrecommend you), али ова колокација није у духу српског језика.

Неке речи могу да колоцирају са мноштвом других, а неке са само једном речју или са малим бројем њих. Тако, на пример, придеви добар и лош могу да се употребљавају са огромним бројем именица и да са њима сачињавају пожељне колокације, док речи јато, чопор, ужегао могу да се употребе са само неколико речи: јато птица (можда и јато риба), ужегао путер, ужегли ораси.

Колокација помаже у разумевању значења речи. Колокације играју огромну улогу у разумевању употребљеног значења вишезначне речи. Из колокације зуб на чешљу закључујемо да зуб у овој конструкцији не означава кошчану плочицу у устима, већ део на чешљу. Дакле, колокат чешаљ помаже у разумевању метафоре из наведеног примера. Из колокације Град спава закључујемо да град означавастановнике града, а не куће, зграде и улице. Дакле, колокат спава помаже у разумевању

метонимије из наведеног примера. Придев плав у различитим колокацијама може означавати различит степен плаве боје или чак различиту боју:плаво небо (свтлоплав), плаво море (тамноплав), плава коса (жут), плави патлиџан(смећкастоцрн).

            М. Риђановић сликовито објашњава утицај једне речи на другу у колокацији: свака реч употребљена у контексту зрачи део свог значења на суседне и блиске јој речи у истом тексту. То узајамно зрачење изазива некад веће некад мање промене значења једне речи у сваком новом контексту. У синтагми чопор људи, на пример, не само да су људи постали помало вуци, него је и чопор постао мало људскији. Ова дијалектика семантичког зрачења наводи неке лингвисте на тврдњу да једна реч има онолико посебних значења колико и могућих колокација са другим речима једног језика.

            Колокацију треба разликовати од фразеологизма. Фразеологизам(идиом, израз) је устаљена језичка јединица која се састоји из две или више речи, која има јединствено значење и у којој речи не задржавају своја значења. Фразеологизам може бити синтагма, предлошко-падешка конструкција или реченица. Она је граматички и семантички непроменљива. То значи да не можемо рећи кад на врби роде крушке нити кад на врбама роди грожђе. У овој јединици ништа не може да се промени у значењском или граматичком смислу. Речи у фразеологизму не задржавају своја значења, већ цела слика значи нешто друго, на пример цела зависна реченица (цела слика) кад на врби роди грожђе значи никад.

            Фразеологизми су устаљене колокације, а колокације нису обавезно устаљене, јер можемо рећи добар човек, добар комшија, добар сир, добар аутомобил итд. Ови спојеви јесу колокације, али нису фразеологизми. Осим тога, речи у колокацијама могу бити употребљене у основним значењима, а то не могу у фразеологизмима. Преводилац је дужан да препозна фразеологизме у страном језику. Често се дешава да преводилац не може да препозна фразеологизме и да их преводи буквално, што представља озбиљну преводилачку грешку.

 

 

 

ПАРАДИГМАТСКИ ЛЕКСИЧКИ ОДНОСИ

СИНОНИМИЈА

 

Уобичајена дефиниција лексичке синонимије гласи да је то однос између две лексеме различитог облика а истог или блиског значења: уочити – запазити,причљив – говорљив, домовина – отаџбина итд.

Један од основних проблема у вези са приступом парадигматским лексичким односима у настави чини њихово поједностављивање у том смислу што се разматрају као односи између две једнозначне лексеме. На пример, у уџбенику за шести разред основне школе (Милија Николић и Мирјана Николић, 1996: 52-53) синоними се дефинишу као "речи које имају различите облике, а иста или сасвим слична значења." Наводе се примери ученик – ђак, стомак – трбух, обрва – веђа итд. Синоними се деле на праве и неправе. Прави су они који имају сасвим исто значење, као рећи и казати, а неправи су они који имају слична значења, каоговорити и приповедати. 

Речи се на овај начин посматрају као етикете за одређене појмове и занемарује се реална сложеност њихових односа, проузрокована вишезначношћу. Лексеме се узајамно саодносе мноштвом својих значења и то изазива различите семантичке могућности. У синонимском односу могу бити или само нека њихова значења или сва значења. У првом случају говори се о тоталној синонимији, а у другом опарцијалној синонимији. Тотална синонимија је изузетно ретка и могућа је само међу јединицама које имају једно значење или мањи број њих. Она се подудара са апсолутном синонимијом, нпр. цар – император. Парцијална синонимија захвата делове полисемантичких структура и много је чешћа. У таквом су односу, на пример, дом и кућа. Многа значења ових лексема подударају се, али не баш сва. Тако, на пример, кућа може означавати и покућство (нпр. Понео је са собом целу кућу), а дом не може. Дом, опет, може бити једно од тела из којих се, у већини држава, састоји народно председништво (нпр. Седнице оба дома су јавне).Кућа се никад не употребљава с овим значењем.

Ако се не пореде целе полисемантичке структуре двеју лексема, већ појединачна значења, постоје три типа синонимских односа.

Прва је могућност да у синонимски однос ступи примарно значење једне лексеме са примарним значењем друге. У таквом су односу, рецимо, рећи – казати илиученик – ђак. Такву синонимију сматрамо типичном, правом синонимијом, јер за њено остваривање није потребан неки одређени контекст. У језику, међутим, најмање је заступљена права синонимија.

Друга могућност је да у синонимски однос ступи примарно значење једне лексеме са секундарним значењем друге. У таквом су односу наглашене речи у следећим реченицама: Становници града спавају и Цео град спава. Примарно значење именице становници у синонимском је односу са секундарним значењем именицеград. Да би град могао остварити ово синонимско значење, потребан је одговарајући контекст. Независно од контекста ове лексеме нису синоними. Ако се лексички однос може остварити независно од контекста и захваљујући контексту, онда први случај репрезентује основни, прави облик тог односа, док други случај представља секундарну, нетипичну верзију тог односа. Према томе, синонимски однос између именице становници и градпредставља пример за неправу синонимију или контекстуалну синонимију. Иако је овај облик синонимије секундаран, остварљив само под одређеним условима, у језику је оваква синонимија најзаступљенија. О њој нарочито треба да воде рачуна људи од пера, јер представља бескрајно извориште синонимских варијација.

Трећа могућност је да у синонимски однос ступи секундарно значење једне лексеме са секундарним значењем друге. Тако, на пример, добро дете можемо назвати анђелом или златом: То дете је прави анђео или То дете је право злато. Именице анђео и злато нису синоними у својим основним значењима, али јесу у секундарним значењима, кад означавају добро дете. Овај тип синонимије је, као и претходни, остварљив само у неком дефинисаном контексту и такође представља неправу или контекстуалну синонимију.

 

 

Синонимија

примарно значење лексеме бр. 1

ученик

Примарно значење лексеме бр. 2

ђак

примарно значење лексеме бр. 1 секундарно значење лексеме бр. 2

Становници града спавају. Град спава.

секундрано значење лексеме бр. 1

анђео (= дете)

секундарно значење лексеме бр. 2

злато (= дете)

 

 

            Зашто је важно говорити о ова три типа синонимије? Први наведени тип је типична врста синонимије, али је такве синонимије у језику далеко мање него што је други и трећи тип синонимије. Други и трећи тип синонимије представља много чешће моделе синонимије и зато је важно да се преводиоци упознају са овим типовима синонима.

 

АНТОНИМИЈА

 

Поглавље о синонимији започели смо дилемом неких аутора да ли прави синоними уопште постоје. Научници се питају, али говорници немају дилеме. Сви знамо да постоје речи које имају (скоро) исто значење. Велика је пажња посвећена и томе шта је истозначност, а шта блискозначност, постоји ли истозначност и како се она разликује од блискозначности. Нико се, међутим, не пита постоје ли антоними. Њихово постојање је несумњиво свима, и научницима и говорницима. Општепозната дефиниција лексичких антонима јесте да су то речи супротног значења. Међутим, као што није сасвим јасно шта је истозначност, а шта блискозначност, тако је врло компликовано одредити какав однос између лексема можемо назвати супротним.

Два основна критеријума лексичке антонимичности. Најједноставнији (а обично меродаван) тест за добијање антонима неке лексеме јесте анкета у којој неколико изворних говорника треба да одговори на питање која је реч значењски супротна некој другој. Ако се одговори свих испитаника подударају (а њих не мора бити много), можемо бити скоро сигурни да је добијен прави антоним, а ако се одговори осетније разликују, за истраживача то треба да буде знак како дата лексема вероватно уопште нема прави антоним. Тако ће, рецимо, свако одговорити да је придев висок супротан придеву низак, да је плитак супротан придеву дубок, да је кратак супротан придеву дуг[ачак], али ће се многи замислити, на пример, над именицом човек. Наша анкета је показала да је 36% испитаника одредило именицу животиња као антоним именици човек, укупно 32% испитаника се одлучило за именице жена или дете, 16% је одабрало нечовек, 1% је одговорилоБог, а 4% није имало одговор. Ова последња група се определила исправно, јер именица човек не поседује прави антоним, онај који јој се супротставља независно од контекста и у контексту.

            Поставља се питање шта повезује, а шта разликује антониме, тј. зашто судубок и плитак тако недвосмислено антоними, а медвед и вашка нису. Шта то у значењу имају дубок и плитак што немају медвед и вашка?

            Придеви дубок и плитак узајамно се супротстављају и независно од контекста и у контексту, док се медвед и вашка супротстављају само у одређеном контексту. Шта то придевима дубок и плитак омогућава да се супротстављају и независно од контекста? Одговор лежи у чињеници да им се супротстављају примарна значења. Као и у случају синонимије и свих осталих семантичких релација међу лексемама, типични, основни облик антонимије остварује се независно од контекста, тј. кроз семантички међуоднос основних значења. Дакле, ако се лексемама супротстављају основна значења, оне се налазе у односу праве антонимије, а у свим осталим случајевима реч је о неправој антонимији иликвазиантонимији.

 Осим супротстављања основних значења, постоји још један важан показатељ праве синонимије, а то је семантичко саодношење лексема. На први поглед, лексички пар мушкарац – жена узајамно се супротставља на исти начин као мајка – отац. Лексеме у оба пара заиста се међусобно супротстављају, али се у другом пару не саодносе. Семантичко саодношење се тестира покушајем дефинисања једног антонима другим помоћу тзв. негативне дефиниције. Овај тест важи за све парове правих антонима, нпр: дугачак је који није кратак, кратак је који није дугачак;висок је који није низак, а низак је који није висок; мушкарац је људско биће које није женско, а жена је људско биће које није мушко. Према томе, дужину разумевамо преко краткоће и обрaтно, значење именице мушкарац преко значења именице жена, значење именице мир преко значења именице рат итд. Све су то примери за праве антониме.

 Међутим, значење именице отац не разумевамо преко значења именице мајка и обратно. Именицу отац не дефинишемо који није мајка, већ као особу мушког пола која има дете. Мајка је особа женског пола која има дете. И мајка и отац се дефинишу и разумевају преко именице дете, а не кроз узајамни међуоднос. Закључујемо да се именице мајка и отац супротстављају, али да не спадају у праве антониме, јер се не саодносе, а да мајка и дете нису антоними, јер се саодносе, али се узајамно не супротстављају. Именице мушкарац и жена јесу прави антоними, јер им се супротстављају основна (и многа друга) значења и узајамно се саодносе (тј. разумевају се и дефинишу једна преко друге).

Постоји више могућности одступања од првог или другог критеријума за праву антонимију и они ће сада бити наведени.

 

 Утицај полисемије на антонимију. Значења вишезначних лексема могу се укрштати на различите начине, што утиче на појаву неколико типова антонимских или квазиантонимских релација. Као што је већ речено, типичан облик антонимије јесте супротстављање њихових примарних значења: мушкарац – жена, бео – црн,врућ – хладан, дугачак – кратак. Овај облик антонимије назвали смо правом антонимијом јер за њено остваривање није потребан контекст.

             Друга могућност је супротстављање примарног значења једне лексеме  секундарном значењу друге. У таквом су односу, на пример, лексеме сув и сиров. Примарно значење лексеме сиров јесте непрерађен, необрађен (нпр. сирова руда) Влажност је само понекад манифестација те непрерађености, па је то тек секундарно значење. Придеви сув и сиров узајамно се супротстављају када се, на пример, односе на дрво, а не супротстављају се када описују руду и многе друге материје. Дакле, за овај облик антонимије потребна је одређена семантичка позиција, тј. одређен контекст: сува дрва – сирова дрва. Не може се рећи да у овом контексту придеви сув и сиров нису антоними, али се не може рећи ни то да је њихов статус исти као статус оних антонима који се супротстављају у свим контекстима и независно од њега, па зато овај тип супротстављености зовемо неправом антонимијом или квазиантонимијом.

 Трећа могућност је супротстављање само секундарних значења двеју лексема, а не и њихових примарних значења. На тај начин се супротстављају, рецимо, лексемевук и овца, онда када се под вуком подразумева искусна, опасна особа, а под овцом наивна, безазлена особа. За овај тип антонимије такође је потребан контекст у којем би се реализовала секундарна, метафорична значења именица вук и овца, заснована на семама колективне експресије, у којима вук и овца означавају људска бића. На пример: Нити је Петар био Вук, а ни Марко баш није био овца. И овај тип антонимије спада у неправу антонимију или квазиантонимију. Овај вид супротстављености често се назива и контекстуалном антонимијом.

 

 

Aнтонимија

1. примарно значење лексеме број 1

дугачак

примарно значење лексеме број 2

кратак

2. примарно значење лексеме број 1

сув

Секундарно значење лексеме број 2

сиров (= мокар)

3. секундарно значење лексеме број 1

вук (= опасна особа)

секундарно значење лекеме број 2

овца (= безазлена особа)

 

 

            Још две поделе антонима. Антоними се могу поделити наједнокоренске (жив – нежив) и разнокоренске (жив – мртав). Једнокоренски су творбено повезани, а разнокоренски нису. Осим тога, антоними се могу поделити на степеноване (градабилне) и нестепеноване (неградабилне). Степенованим антонимима се исказује својство које се може градирати (млад – стар, дугачак – кратак),  а нестепенованим се исказује својство које се не може градирати (жив – мртав).

 

 

ПАРОНИМИЈА

 

            Пароними су лексеме које имају сличну форму и слично значење (нпр.новински – новинарски, љубитељ – љубимац).

            Осим творбене и семантичке везе међу паронимима, постоји и ванјезичка блискост референата на које се пароними односе. Руски лингвисти парониме понекад називају тешким речима, јер се они често мешају због узајамне блискости на свим нивоима, и ванјезичким и језичким.

Унутарјезичка и међујезичка паронимија. Међујезичка паронимија је привлачила пажњу истраживача пре свега из практичних разлога. Међујезички пароними представљају озбиљан проблем у савладавању лексике страног језика.Међујезички пароними или лажни пријатељи јесу лексеме обично истог порекла, сличне форме и различитог значења. Највише их има у лексиконима два сродна језика или су то хеленизми и латинизми који су на разнолике начине развили значења у различитим језицима. Тако, на пример, руска лексема любить у српском језику не значи љубити него волети, а фамилия у српском језику нијефамилија, већ презиме. Француска лексема progressif у српском језику не значипрогресиван већ поступан, а лексема agents се на српски језик не преводи каоагенти, већ као представници. Према Д. Бунтићу, термин лажни пријатељи први пут су употребили Кеслер и Дерокињи 1931. године. Ово је један од података који указује на чињеницу да већ дуго постоји интересовање за овај проблем.

Неки аутори праве дистинкцију између лажних пријатеља и правих пријатеља. Прави пријатељи не спадају у међујезичке парониме, јер су то лексеме које имају сличну форму и истоветно значење. Тако су француска лексема balcon и српска балкон пример за праве пријатеље. У сличном су односу и фр. nation и срп. нација, фр. festival и срп. фестивал итд. Све ове лексеме спадају у интернационализме.

  За лажне пријатеље често се употребљава термин међујезичка хомонимија. Неки аутори разликују међујезичку паронимију од међујезичке хомонимије. Иако је ту тешко успоставити прецизну границу, међујезички хомоними би биле руска и српска лексема буква. Оне се исто изговарају и исто се пишу, али у руском језикубуква значи слово, а у српском је то врста дрвета. Међујезички пароними би били, на пример, руски придев частный (приватан, појединачан) и српски частан. Ова два придева се разликују ортоепски, ортографски и семантички. Б. Тошић с правом примећује: „Могли бисмо, поједностављено речено, тврдити да не постоји међујезичка хомонимија, него само међујезичка паронимија, јер, како смо видјели, у два језика је тешко наћи ријечи које сасвим једнако звуче (што је основна карактеристика хомонимије). Наравно, како је термин међујезичка хомонимија прије ушао у употребу и учврстио се у лингвистичким радовима, тешко га је замијенити, па се истраживачи ових појава одлучују за истовремено проучавање међујезичке паронимије и међујезичке хомонимије.“ Б. Тошић додаје још да се међујезички хомоними разликују од међујезичких паронима само по степену сличности звучног (графичког) облика (уз разлике у значењу), па, кад је та сличност већа, говоримо о међујезичким хомонимима, а кад је мања, о међујезичким паронимима.

 Иако се у дефинисању међујезичких паронима обично наглашава сличност форме, а различитост значења, ваља нагласити да су и значења међујезичких паронима слична. Тако, М. Радић-Дугоњић анализира семантичке сличности и разлике између српско-руских паронима. Као пример она наводи руску и српску реч сват, које повезује, пре свега, семантичка компонента човек, за разлику од руске и српске речи забавник, које повезује семантичка компонента забава, јер забавник у руском означава човека који уме да забавља, а у српском лист забавног карактера. М. Радић-Дугоњић је анализирала и однос између два вишезначна међујезичка паронима и запазила да се у овим речима понекад подударају само секундарна значења или је примарно значење једне речи идентично са секундарним значењем друге.

У нашој средини до сада је, колико знамо, испитивана руско-српска међујезичка паронимија и хомонимија (М. Радић-Дугоњић, П. Пипер), бугарско-српска (М. Алексић), пољско-српска (Д. Шипка, М. Костић-Голубичић), словеначко-српска (M. Ђукановић), француско-српска (Д. Бунтић), енглеско-српска (Б. Хлебец), а успут су се, теоријски или у пракси, овим проблемом бавили и многи други наши стручњаци за стране језике.

 

 ХОМОНИМИЈА

 

 Већина аутора који су се бавили лексичком хомонимијом слаже се у томе да је хомонимија релација између речи које припадају истој граматичкој врсти, имају исту форму и различита, са савременог становишта неповезана значења.

Типови хомонимије. У већини приручника говори се о тзв. правој хомонимији, хомоформији, хомографији, хомотонији. Пуни хомоними су, на пример: атлас (збирка географских карата) и атлас (врста тканине); нàнула(врста обуће) и нàнула (покр. певница у цркви). Пуна хомонимија је однос између лексема које се подударају у свим граматичким облицима у писаном и говорном тексту. Хомоформија је лексичка хомонимија лексема које се подударају само у неким од граматичких облика (нпр. бити, бијем и бити, будем).Хомографија је лексичка хомонимија лексема које се подударају само у писаном тексту (нпр. лук и лук). У дефинисању хомонима не треба избегавати чињеницу да су сви хомоними у нашем језику уједно и хомографи, али сви хомографи нису хомоними (нпр. нису хомоними, а јесу хомографи лексеме унука – именица женског рода у номинативу једнине и унука – именица мушког рода у генитиву једнине). Хомотонија је лексичка хомонимија лексема које се подударају само у говореном тексту (нпр. подцртати и поцртати). Неки аутори у хомонимиме убрајају само праве или пуне хомониме, док однос између хомоформа, хомографа и хомотона сматрају језичким појавама сличним хомонимији.

Једнојезичка и међујезичка хомонимија. Мариана Алексић наглашава различиту природу једнојезичке и међујезичке хомонимије тако што коментарише дефиницију једнојезичке хомонимије Данка Шипке, по којем је то лексичка појава која се јавља услед подударања форми две лексеме удаљеног или неповезаног значења. Једнојезички хомоними су, дакле, формално подударни и значењски неповезани. У случају међујезичке хомонимије, констатује М. Алексић, не може се инсистирати ни на подударности формалног састава чланова пара, ни на удаљености и неповезаности њихових значења. Међујезички хомоними најчешће имају исто порекло, што изазива њихову и формалну и семантичку сличност. М. Алексић каже да и на међујезичком нивоу постоје хомонимски парови чији чланови нису семантички повезани, али је њих врло мало. Ауторка наводи чак и процентуалну заступљеност семантички неповезаних међујезичких хомонима и каже да она износи око 10% за бугарске и српске међујезичке хомониме. 

Одређење међујезичке хомонимије. Сви српски слависти који су се бавили међујезичком хомонимијом, рецимо, М. Радић-Дугоњић (1991), Б. Тошић (1985), М. Костић-Голубичић (1996), М. Алексић (2006), М. Ђукановић (2006) итд, примећују да није лако прецизно утврдити које то лексеме представљају међујезичке хомониме. Навешћемо неколико постулата којима се, у радовима наших аутора, прецизира међујезичка хомонимија. М. Алексић сматра да међујезички лексички хомоними морају припадати истој врсти речи, што, по речима ове ауторке, није строго наглашавано у другим приступима међујезичкој хомонимији. Маја Ђукановић (2006) издваја два упоришта која донекле олакшавају дефинисање и одређивање међујезичких хомонима. Опште је мишљење, наводи ауторка, како лексикографа, тако и методичара и теоретичара превода, да међујезичка хомонимија спада у сферу  језичке синхроније. „Дакле, приликом сагледавања тзв. лажних пријатеља преводиоца, у обзир се узима само савремена лексика, односно лексика из одређеног временског периода. Уколико је један члан хомонимског пара застарео, он се не може поредити са оним који је савремен.

Поред овог хронолошког критеријума, који међујезичке хомониме одређује као речи из истог временског периода, значајан је и критеријум припадности одређеном језичком нивоу. Наиме, међујезичке хомонимске парове чине речи које спадају у књижевни стандард и оне се не пореде са дијалекатском или жаргонском лексиком.“

Закључујемо да аутори наглашавају симетричност хомонима – они морају припадати истој врсти речи, морају припадати истом лексичком слоју (стандардном језику) и морају бити временски упоредиви, тј. користити се у истом времену.

Узроци међујезичке хомонимије. М. Алексић (2006: 95) запажа три узрока српско-бугарске (бугарско-српске) хомонимије. Претпостављамо да се ти узроци односе и на лексичку хомонимију између српског и других словенских језика. Први узрок је распад заједничке полисемантичке структуре. Око 90% српско-бугарских хомонима настало је на овај начин. Други разлог лежи у присуству великог броја позајмљеница. Српски и бугарски језик су директно или преко језика-посредника преузимали различита значења страних лексема. Трећи разлог је случајно поклапање формалних састава лексема словенског и несловенског порекла.

Врсте међујезичких хомонима. М. Радић-Дугоњић, у вези са формом хомонима, разликује оне код којих је постигнуто максимално формално поклапање (нпр. српски: бука – руски: бука; српски: створ – руски: створ) и оне код којих постоји делимично формално поклапање (нпр. српски: светац – руски: светец, српски: мед – руски: медь).

Аутори запажају и различите степене семантичког преклапања међујезичких хомонима. Тако, на пример, М. Алексић (2006) разликује примарну исекундарну међујезичку хомонимију. Под примарну међујезичку хомонимију потпадају парови којима се не подударају основна значења, док се под секундарном међујезичком хомонимијом подразумева однос између хомонима којима се подударају основна значења, а не подударају се секундарна.

Лексикографска обрада међујезичких хомонима. Резултати досадашњих истраживања међујезичке хомонимије показују колико је за преводиоце важно да се лажни пријатељи у двојезичним речницима на неки начин одвоје од осталих одредница. Овако су поступили В. Ђукановић и М. Ђукановић у свом Српско-словеначком и словеначко-српском речнику. Од 16.171 одреднице у словеначко-српском делу овог речника има 260 лажних пријатеља (потпуних међујезичких хомонима, идентичног облика у оба језика). Српско-словеначки део речника садржи 15.397 одредница, међу којима има 176 лажних пријатеља. Одвајање међујезичких паронима и хомонима од осталих одредница у једном стандардном двојезичном речнику представља нов, савремен и изузетно користан лексикографски приступ. Посебан допринос двојезичној лексикографији дају речници лажних пријатеља, какве су објавили М. Радић-Дугоњић (1991), Б. Хлебец (1997), Д. Шипка (1999), М. Алексић (2006), и др.

 

 

 

 

 

 

 

 

    

 

 

           

 

[1] Етимологија (порекло) речи која се наводи у Речнику МС није нарочито поуздана. У те сврхе користимо се другим речницима. 

[2] Ако нисмо задовољни избором синонима који се дају у дефиницијама у Речнику МС, можемо се послужити и речником синонима. Једини такав речник за српски језик написао је Миодраг Лалевић 1974. године. Речник се зове Синоними и сродне речи српскохрватског језика. Објављен је у Београду 1974. године. Данас се може набавити фототипско издање овог речника, објављено 2004. године у издању београдског Нолита.

[3] Бернард-Кристијан Каћенски је као студент-гост боравио на Филолошком факултету у Београду у зимском семестру 2004/2005. године и редовно посећивао часове Лексикологије. У том периоду написао је и семинарски рад на српском језику о метафоричном значењу именица које означавају животиње у немачком језику.