НЕРВНИ СИСТЕМ

1 2

Б И О Л О Г И Ј А

Виолета ЂурићV eкономска школа ‘’Раковица’’

Економска школа ‘’Нада Димић’’

нервна ћелија и

нервно ткивонервни систем

Нервне ћелије (неурони) основне су градивне и функционалне јединице нервног система. Иако се нервне ћелије међусобно разликују по облику, величини и функционалним одликама свака нервна ћелија има четири морфолошки дефинисана региона:- ћелијско тело- дендрите- нервно влакно (аксон)- нервни завршециНеурони су једине ћелије у организму које се током живота не деле, већ само изумиру, те се њихов број стално смањује. Изумрле нервне ћелије се замењују везивним ткивом.

Ћелијско тело је метаболички центар нервне ћелије. Оно садржи једро и друге органеле које налазимо и у другим типовима ћелија. Од ћелијског тела најчешће се одвајају два типа наставака: неколико кратких дендрита и једно дугачко нервно влакно (аксон).

Дендрити (гр. дрво), кратки наставци, најчешће разгранати на ситније огранке, чине главни апарат за примање сигнала од других нервних ћелија.

Нервно влакно (аксон), је најчешће дужи наставак и представља проводник који преноси акционе потенцијале до других ћелија. Многа нервна влакна у нервном систему су обложена овојницом – мијелинским омотачем. На правилним растојањима дуж нервног влакна мијелински омотач се прекида и на тим местима је мембрана огољена.

Нервни завршеци (завршни дугмићи), нервно влакно на свом крају губи мијелински омотач и грана се на већи број огранака. То су места преко којих нервно влакно успоставља везу са следећом ћелијом. То место на којем нервна ћелија успоставља везу са другом ћелијом назива се синапса.

Ткива чине групе ћелија у погледу грађе и функције диференциране на исти начин и истог ембрионалног порекла. Биолошка дисциплина која се бави изучавањем ткива означава се као хистологија.

Нервне ћелије граде нервно ткиво. Нервно ткиво има улогу да прима информације и да их спроводи до различитих делова тела. Добијене информације нервни систем доводи у везу, комбинује и обезбеђује адекватан одговор на њих. Према улози коју обављају разликују се:- сензитивни неурони – примају информације од чулних ћелија- интернеурони – спроводе информације до других нервних ћелија- моторни неурони – спроводе информације до органа који ће на промене реаговати.

Физиолошки особине нервне ћелије су надражљивост и проводљивост. Захваљујући тим особинама нервно ткиво обавља своју улогу у организму.

Више неурита (аксона) обавијених танком опном чини један нерв. Према врсти надражаја које преносе, нерви могу бити: сензитивни, моторни или мешовити.Нервна задебљања која се састоје од више тела нервних ћелија чине ганглије.

Синапсе између влакна нервне ћелије и мишићне ћелије назива се нервно-мишићна синапса или моторна плоча.Пренос сигнала (акционог потенцијала) припада групи хемијских синапси. Основна карактеристика свих хемијских синапси је да се поруке са једне ћелије на другу преносе посредством хемијског агенса – неуротрансмитера. Нервно-мишићна синапса формира се између завршног дугмића моторне нервне ћелије и мишићне ћелије. Нервно влакно моторне нервне ћелије на свом крају губи мијелински омотач, грана се на мање огранке, а сваки од њих ступа у посебан вид контакта са једном мишићном ћелијом.

нерв

но –

миш

ићна

син

апса

Моторна нервна ћелија је пресинаптичка ћелија са које се сигнал преноси на мишићну, постсинаптичку ћелију. У свим типовима хемијских синапси мембране пресинаптичке и постсинаптичке ћелије нису у директном контакту, већ су раздвојене синаптичком пукотином.У завршном дугмићу моторне нервне ћелије, у цитоплазми, налази се велики број синаптичких везикула које садрже неуротрансмитер. На нервно-мишићној синапси у везикулама се налазе молекули ацетилхолина који има улогу хемијског гласника, преносиоца поруке између нервне и мишићне ћелије.

С друге стране синаптичке пукотине, постсинаптичка мембрана мишићне ћелије садржи специфичне протеине који имају улогу рецептора за ацетилхолин.Сигнал који долази са моторне нервне ћелије индукује ослобађање ацетилхолина који преко синаптичке пукотине стиже до рецептора на мишићној ћелији.

Централне синапсе су синапсе које се успостављају између нервних ћелија у централном нервном систему.Синаптичке везе најчешће се успостављају између нервног влакна пресинаптичке нервне ћелије и дендрита постсинаптичке ћелије. Пресинаптичка и постсинаптичка ћелија одвојена је синаптичком пукотином. На постсинаптичкој ћелији груписани су различити рецептори за неуротрансмитере који су садржани у синаптичким везикулама.Ослобађањем неуротрансмитера преноси се акциони потенцијал (сигнал) на следећу нервну ћелију.Ефекат неуротрансмитера зависи од рецептора за који се везује. Неуротрансмитер се везује за рецептор као што се кључ убацује у браву; баш као што је браву могуће откључати тек убацивањем одговарајућег кључа.

Различите нервне ћелије садрже различите неуротрансмитере: ацетилхолин, адреналин, норадреналин, сератонин ...

цент

ралн

а си

напс

а

Нервни систем омогућава везу организма са спољашњом средином и оријентацију у њој. Утицаји из спољашње и унутрашње средине изазивају у телу појаву надражаја. Они се преко нервног система преносе до органа који реагују (ефектори), а то су мишићи и жлезде. Нервни систем повезује органе, усклађује њихов рад и омогућава прилагођавање организма променама спољашње средине.

Нервни систем кичмењака (и човека) састоји се од централног нервног система (ЦНС), који чине мозак и кичмена мождина и периферни нервни систем који чине нерви и ганглије.

Централни нервни систем састоји се од мозга и кичмене мождине. Мозак се састоји од шест јасно уочљивих делова: предњи мозак, међумозак, мали мозак, средњи мозак, Варолијев мост и продужена мождина. Кичмена мождина пружа се унутар кичменог канала и одговорна је за интегрисање једноставних одговора и преношење информација из мозга и према њему.Влакна нервних ћелија које улазе у састав централног нервног система групишу се у јасно дефинисане снопове. Услед присуства мијелинског омотача снопови нервних влакана имају седефасто белу боју и чине такозвану белу масу. Ћелијска тела нервних ћелија, дендрити и немијелинизована влакна улазе у састав сиве масе која се јасно уочава на попречним пресецима мозга и кичмене мождине.На попречном пресеку кичмене мождине уочава се да се сива маса налази у централном делу, док је бела маса око ње. У великом мозгу је обрнут распоред.Ћелијска тела неурона унутар ЦНС-а често су организована у групације у којима се налазе нервни центри, који омогућавају да један део нервног система контролише поједине функције организма без укључивања читавог система. На пример, у нижим деловима можданог стабла (продужена мождина, Варолијев мост и средњи мозак) налазе се аутоматски центри за регулацију дисања, крвног притиска и рада срца, као и важни рефлексни центри за одбрамбене реакције организма, као што су рефлекси сузења, кијања, кашљања, жвакања, гутања.

Размотримо начас шта се дешава у организму када на нас делује неки болни стимулус, на пример када се убодемо на оштар предмет. Реакција која се јавља у тренутку је аутоматска: повлачење руке са оштрог предмета, уз болни јаук. Да би се ова једноставна реакција одиграла, потребно је да се информација о повреди коже брзо и поуздано пренесе до кичмене мождине, где се зачиње команда да се мишић руке згрчи и рука повуче са оштрог предмета. Ова категорија припада категорији рефлекса (рефлекс повлачења) јер се одиграва аутоматски, чак и без нашег вољног учешћа. Рефлексне реакције су посредоване једним од најважнијих биолошких контролних система:рецептерско-ефекторним системом. У конкретном примеру ради се о такозваном рефлексном луку.

Основне компоненте рецепторско-ефекторног система су следеће:Рецептори (чулне ћелије) – примају и препознају различите дражиСензитивна нервна ћелија – преноси сигнал од рецептора до кичмене мождине Моторна нервна ћелија – која се налази у кичменој мождини прима сигнал и преноси назад до мишића.Ефектори – су мишићне (или жлездане) ћелије које извршавају реакције организма.

Кичмена мождина је смештена у кичменом каналу. Код човека је дебљине кажипрста и садржи око десет милијарди нервних ћелија.На попречном пресеку кичмене мождине око централног канала уочава се сива маса, облика лептира раширених крила. Сиву масу чине тела нервних ћелија, краћи и немијелизирани дужи наставци, а на њеним ‘’крилима’’ разликујемо предње и задње рогове. Око сиве масе налази се бела маса, у чији састав улазе мијелинска нервна влакна.Дуж кичмене мождине излази 31 пар мождинских нерава. Мождински нерви се састоје од сензитивних и моторних нервних влакана. Сензитивна нервна влакна преносе информације са рецептора на периферији (из коже или мишића) до тела нервних ћелија у задњем рогу сиве масе. Моторна влакна преносе информације од тела моторних нервних ћелија предњег рога сиве масе до ефектора.Кичмена мождина је центар рефлексних реакција. Већ је било речи о рефлексном луку (рефлекс повлачења), затим рефлекси грчења трбушних мишића приликом голицања, савијања ножних прстију услед чешкања табана или тетивни рефлекс, који се изазива ударцем чекића на тетиву мишића испод колена.

Продужена мождина се ‘’продужава’’ на кичмену мождину и повезује је са вишим деловима ЦНС-а. Грађена је врло слично кичменој мождини. Међутим, овде се не уочава карактеристично формирана сива маса у облику лептира.О продуженој мождини често говоримо као о ‘’чвору живота’’ јер садрже аутоматске центре који регулишу дисање, рад срца и промер крвних судова, а самим тим и крвни притисак.Центар за удисај спонтано шаље нервне импулсе на нервне ћелије кичмене мождине одговорне за контролу рада мишића који учествују у удисају – спољашњих међуребарних мишића и дијафрагме. Спонтано слање импулса траје две секунде и доводи до грчења мишића за удисај, а затим се нагло прекида током следеће три секунде, што доводи до опуштања мишића и настаје издисај. Овај циклус се код човека понавља 12 пута у минути.Центар који регулише рад срца спонтано шаље импулсе до срца и дају миран тонус од око 75 откуцаја у минути. Поред тога што регулише брзину откуцаја срца, продужена мождина регулише и промер крвних судова, а тиме и крвни притисак. Овај центар чине две групе нервних ћелија: једна доводи до сужавања, а друга ширења крвних судова.Осим ових, животно важних центара, у продуженој мождини се налазе и центри за гутање и повраћање, лучење пљувачке, као и центри који контролишу извођење одбрамбених рефлекса кијања и кашљања.

Периферни нервни систем чине сви нерви који полазе из мозга и кичмене мождине. Они инервишу све органе у телу и њихови огранци залазе до ћелија. Дванаест пари можданих нерава полази из мозга. Они су по својој природи осећајни (мирисни, очни и слушни), покретачки (очни мишићи, језични, мишићи лица) или мешовити.Мождински нерви полазе са рогова сиве масе кичмене мождине. Делови који полазе са предњих рогова су покретачки а са задњих осећајни. Они се спајају и образују мешовите нерве. Има их 31 пар и инервишу телесну мускулатуру.

Аутономни нервни систем је део периферног нервног система који, као што и сам назив говори, делује самостално, аутономно, јер независно од наше ‘’воље’’ контролише рад глатких мишића, унутрашњих органа, жлезда и срчаног мишића. Дакле, чак и кад спавамо и нисмо тога свесни, овај систем регулише рад срца, крвни притисак, дисање, телесну температуру, рад цревног тракта.Унутрашњи органи су двојно инервисани влакнима симпатичког и парасимпатичког нервног система. Та два система раде реципрочно, антагонистички, јер када је један активиран, другом је смањена активност и обрнуто.Симпатички нервни систем се активира у стресним ситуацијама, када смо узбуђени, уплашени, за разлику од парасимпатичког који се активира у миру, током спавања или после оброка.

симпатички нервни систем парасимпатички нервни систем

скупљање зеница

појачано лучење пљувачке

сужавање дисајних путева

успорен рад срца

варење хране појачано

ширење зеница

смањено лучење пљувачке

ширење дисајних путева

убрзан рад срца

варење хране смањено

Алцхајмерова болест прати старост великог броја људи, мада се у малом броју случајева јавља и код младих особа. Симптоми су: губитак памћења, поремећај личности, немогућност оријентисања у простору, параној и депресија. Један од могућих узрока настанка ове болести је смањење нивоа фактора раста нервних ћелија, смањење количине ацетилхолина (неуротрансмитер) одговорног за комуникацију међу нервним ћелијама. Присуство алуминијума, живе и других метала у плаковима мозга оболелих бацило је сумњу и на могућност тровања металима. Чињеница да је ова болест учесталија код америчких потомака Немаца са Волге указује и на могућу генетску основу. Овој болести још увек нема лека, али се симптоми могу ублажити узимањем лекова који побољшавају циркулацију у мозгу.

Мултипла склероза јесте неуролошки поремећај који настаје као резултат оштећења мијелинског омогача и настанка тврдих плоча дуж нервних наставака и то у различитим деловима нервног система. Симптоми су: тешкоће у кретању, одржавању равнотеже, координацији покрета, укоченост шака и стопала, визуелне сметње, бол, умор, проблеми са памћењем и говором. Болест је аутоимунска и настаје када имунски систем (чији је задатак да препознаје стране честице, бактерије, вирусе и да их уклони) препознаје састојке мијелина сопствених нервних ћелија као стране, оштећује га или уништава, што доводи до поремећаја у преносу сигнала, још увек се не зна шта је то што ‘’окида’’ аутоимунски процес, али је установљено да се ризик појаве ове болести повећава удаљавањем од екватора, што указује да је неки средински фактор ‘’окидач’’. Мултипла склероз се чешће јавља код жена него мушкараца, и то најчешће између 20. и 40. године живота.

Епилепсија (гр. обузимање) настаје услед ненормалних пражњења, слања импулса из нервних ћелија коре можданих хемисфера, што се манифестује неконтролисаним грчењем мишића, немогућношћу регистровања звучних визуелних и мирисних сигнала са периферије и губитком свести. Симптоми су тежи што је већи део мозга захваћен ‘’можданом олујом’’. У већем проценту случајева узрок појаве болести је непознат, а мали проценат се приписује повредама главе, тумору на мозгу, зачепљењу крвних судова мозга или претпорођајним траумама. Не зна се ни тачан узрок настанка епилептичних напада, али је примећено да стрес, несаница, низак ниво шећера у крви и светлосни и звучни ‘’блицеви’’’повећавају учесталост напада. Антиепилептички лекови смањују ненормална пражњења нервних ћелија коре предњег мозга. Епилепсију су имали Цезар, Хендл, Достојевски, Петар Велики, Наполеон, Ван Гог.

Аутизам је по учесталости трећи развојни поремећај који се јавља у САД. Чешће се јавља код дечака, али се код девојчица испољава у јачем облику. Ментална заосталост карактерише 80% аутиста, а код мањег броја оболеле деце јавља се чак изузетна обдареност за музику или математику. Симптоми аутизма варирају од случаја до случаја, али је за аутистичну децу заједничко да су некомуникативна, недруштвена, да не говоре или говоре неповезано, монотоно или певајући, да имају потребу за свакодневном рутином и не подносе промене, да су осетљива на јаке звуке и јаку светлости и да многа не подносе физичке контакте. Узрок појаве болести још увек је непознат, али нека истраживања указују на генетску основу, компликације током трудноће и порођаја. Ни за аутизам не постоји лек, али је установљено да лекови који не дозвољавају преузимање серотонина из синапсе имају ефекта у третману ове болести.