MRKI I

BOŽANA

U jednoj siromašnoj zemlji, u gustoj šumi živela je medvedica.

Imala je prelepo tamno smeđe krzno i dugačke oštre kandže.

Zvala se Božana. Narod iz okolnog sela ju je tako zvao. Pošto znamo da medvedi jedu svašta, tako je i medvedica Božana volela da jede

sve što joj padne pod šapu. Od zrelih crvenih bobica, preko sveže

rečne ribe. Jednom joj se neka bezobrazna vrana našla na putu, pa je i nju pojela. Srećno je živela

u suncem okupanoj šumi svoj medveđi život.

Tek što se probudila iz dugog, zimskog sna, izašla je iz svog brloga mršava i gladna. Šetala se šumom

tražeći hranu. Trebalo joj je mnogo hrane da

povrati svoju izgubljenu snagu. Znala je da je

najveći izvor hrane u brzacima obližnje reke. Otišla je da lovi ribu sa

drugim medvedima. Usput je skinula sa grane

košnicu punu meda i slasno ga jela boreći se sa razjarenim pčelama koje

su joj grizle njušku.

U plitkom brzaku stajala je i čekala

svežu ribu. Lovila ju je oštrim kandžama i halapljivo jela. Sa

proplanka Božanu je posmatrao veliki

mrki medved. Lovila je na njegovoj

teritoriji. Nije bio zadovoljan tim

prizorom. Iz daljine mu se učinilo da je u

pitanju drugi mužjak.

Agresivno se zatrčao ispuštajući iz sebe zvuke upozorenja. Propinjao se na prednje šape,arlaukao, ne bi li delovao strašnije. Božana se od straha sva ukočila i ispustila ribu iz usta.

Veliki mrki medved se zagleda u njene sjajne, crne oči i zastade. Obišao je par krugovaoko nje i shvativši da je ženka, prestade da riče.

Kao pravi džentlmen, veliki mrki medved ulovi joj najveću ribu i baci pred nju.

Od tog trenutka njih dvoje su bili nerazdvojni. Umeli su da se zaigraju satima na proplanku, kotrljajući se niz travnatu padinu. Često su se trkali do kraja šume. Zadihani, napiše se bistre vode sa potoka. Mrki medved predloži Božani da

sutradan istraže okolinu njihove teritorije. Božana je bila mudra, i znala da tamo žive ljudi koji ne vole medvede, pa joj se ta ideja nije dopala. Mrki nije odustajao od ubeđivanja, pa je Božana na kraju pristala.

Sutradan krenuše ranom zorom u istraživanje okoline njihove šume. Trudili su se da budu tihi i neprimetni, što

je bilo veoma teško za dva velika medveda.

- Sačekaj me tu, sad ću ti

ja doneti nešto lepo

za jelo, reče Mrki. Bolje

da odem sam, već sam išao,

znam kako da se

ušunjam da me niko ne

vidi.

- Mnogo sam gladna, reče Božana. Neopisivo gladna, kao nikada do sada. Ni ove bobice više

ne mogu da me zasite, ni jabuke opale sa drveta. Baš neobično.

- Neobično mi se mnogo spava, reče Božana. Odremaću malo dok se ti ne vratiš.

Mrki je već znao gde ima slatke hrane u blizini. Obližnje selo imalo je mnoštvo košnica, voćnjake i malinjake.

I legla je ispod jednog drveta, na mirisnu, zelenu travu. Pesma ptica joj je prijala. Oči su joj se same zatvarale od osećaja ugodnosti koji ju je obuzimao. Odjednom se začu pucanj. BAM! Odjeknu preko doline dva, tri puta. Božana pogleda

zabrinuto u pravcu gde je Mrki otišao, nanjuši opasnost i dade se u beg. Trčala je satima do svoje skrovite jazbine i tu se primirila. Danima je dolazila bojažljivo do mesta gde je poslednji put videla Mrkog, ali njega nije bilo. Tužna i usamljena,

lutala je šumom, tražeći ga.

Prođe proleće, leto, zima i dođe vreme opet za novi zimski san. Božana, deblja nego ikada jedva je uspevala da se spakuje u svoju prošlogodišnju jazbinu. Sklupčala se i zaspala. Spavala je tako par

meseci dok je nije probudio oštar bol u stomaku.

Ubrzo su se pored nje našla dva rundava mečeta koji su

bilo nešto najlepše što je ikada ugledala. Nikada ne idite van

šume. Tamo živeljudi

koji ne volemedvede!

Ali, mama! Želimo da vidimo to mesto.

Nećemo ići nikada više, obećavamo!

- U redu, reče Božana. To je opasan podvig, ali ja ću vas tamo odvesti. Morate biti veoma tihi. Najtiši na

svetu.

Na kraju šume čuje se buka i graja. Cika i vriska. Razapeta cirkuska šatra. Klovnovi

vežbaju žongliranje.

Prelepe devojke u sjajnim kostimima rastežu svoja vitka tela.

Neki ljudi razvlače debeli kanap. Prikolice na sve strane. Plakati zakucani na drveću. Na plakatu

poznato lice, da ne kažem njuška. Mrki vezan lancima kao glavna

cirkuska atrakcija.

Srce joj je lupalo jako. Bila je srećna što je Mrki živ, ali neizmerno tužna što je postao rob ljudi, vezan lancem, dresiran da ih zabavlja i za njih pleše sa slamnatim šeširom na glavi. Iz daljine ga je ugledala. Oči su joj se caklile kao nikada.

Mečići su razdragano skakutali oko nje.

Večeras ćete ostati u svojoj jazbini i nećete izlaziti iz nje dok se ja ne vratim. Za slučaj da se ne vratim,...sve sam vas

naučila šta je za jelo a šta nije, koga da se pazite i kako da lovite ribu. Vrane nemojte jesti, ogavne su.

Što se ne bi vratila? Gde ideš?

Mesec se pojavi i obasja celu šumu. Vrhovi krošnji su sijali kao posuti srebrom. Naoružana velikim srcem i neizmernom hrabrošću uputi se Božana ka mestu gde je videla Mrkog vezanog lancem. Strah joj je

obuzimao celo telo. Nije imala konkretan plan. Znala je samo da želi da bude blizu njega zauvek. Čekala je trenutak da svi cirkuzanti odu u svoje prikolice da spavaju. Čekala je strpljivo do pola noći. Kada je shvatila da nema nikog u blizini, prišunjala se sasvim blizu. On ju je ugledao i propeo se na zadnje šape.

Nije smeo ni zvuk da ispusti. Nije želeo da rizikuje da i Božanu uhvate i vežu lancem. Ona je svojim ogromnim kandžama kopala zemlju oko stuba na koji je bio vezan lanac. Kopala je i bacala zemlju iza sebe.

Vukla je i čupala lanac dok ga nije otkinula.

- Bežimo! Brzo! Trči najbrže što možeš!

Kroz mračnu šumu čulo se krckanje granja po kome su jurišali. Lanac se vukao za Mrkim i upetljavao oko drveća. Iz daljine su se čuli pucnji. Trčali su satima, koliko ih noge nose. Božana je spasla Mrkog, jer ga je volela. On je bio tata njenim mečićima. Bili su porodica za koju je bilo vredno žrtvovati sopstveni život. Nikada ih više niko nije video u toj

šumi. Verovatno su pronašli novo, bolje mesto za život u kome nema ljudi u blizini.

Suzana MiljkovićT H E L O W - D O W N

Tekst preuzet sa

http://zena.tvbest.rs