Надежда Петровић

Ивона МилосављевићЗоја Савић

Надеждин аутопортрет

Надежда по повратку из Париза, 1911.

Детињство и школовањеРођена у Чачку 12. октобра 1873. године. Отац јој je био Димитријe - Митa Петровић, a мајкa Милевa Зорић, сестричинa Светозара Милетића. Имала je деветоро браће и сестара, од којих је најмлађи брат био Растко Петровић. Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Потом је постала уценица у атељеу Ђорђа Крстића и 1896. године похађа школу код Ћирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа.

Надежда са својом породицом.

Прве Надеждине изложбеВећ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Године 1903, 26. августа са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара. Друштво је и у Македонији делило хуманитарну помоћ. Надежда је своје импресије са овог опасног путовања оставила у драми Војвода Мицко Поречки. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе такође бавећи се ликовном критиком.

Надежда поред Мештровићеве скулптуре Мајка на IV југословенској уметничкој изложби у Београду (1912.)

До 1912. године излагала је на многобројним изложбама:- Изложба Ладе- Изложба југословенске колоније 1907- Изложба српског уметничког удружења 1908- Друга самостална изложба у Љубљани 1910- исте године у Паризу на Јесењем салону и у

Загребу у оквиру групе Медулић- наредне 1911. године излагала је у српском

павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу.

- У Београду је 1912. године отворила сликарску школу и учествовала на четвртој југословенској изложби.

-У Првом балканском рату, такоће и 1913. и 1914. учествује као добровољна болничарка на фронту.

-Током балканских и Првог светског рата бавила се и фотографијом, као прва жена ратни фотограф.

Ратна болница коју је Надежда фотографисала.

Надежда као ратна болничарка.

Уметнички рад

На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. На неким њеним радовима такође се истичу и љубичаста, плава и црна боја. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије.

Надеждина дела у целини зраче снагом и храброшћу ове јединствене уметнице, а школовање у Минхену, посете Паризу и Италији и стални повратак традиционалној Србији оставили су траг на њеним платнима, па се њен опус може поделити на неколико периода:

I Минхенски период(1898 — 1903)Први минхенски период такоће се дели на два периода:

-Први минхенски период- учење у школи Антона Ажбеа, словеначког сликара. Ова дела налазе се у Ажбеовом атељеу, Баварц, копије старих мајстора.

-Други минхенски период- рад у атељеу Јулијуса Екстера, једног од оснивача минхенске Сецесије: Баварац са шеширом, Воденица, Иберзе, Борова шума, Јелова шума, Акт с леђа.

Дрво у шуми, 1902.,

Народни музеј, Београд.Баварац са шеширом, 1900., Уметничка галерија, Чачак.

Воденица, 1901., Уметничка галерија, Чачак.

II Српски период(1903 — 1910)-Први српски период- после 1903. : Стабло у шуми, Ресник- више студија, Старо гробље, Жетва, Домаћин, Девојче из Сићева, Сићево- више студија, Гуслар, Калуђер.

-Други српски период- после Италије 1907. : Дерегелије на Сави, Жена са сунцобраном, Анђа, Старо београдско гробље.

Из Иберзеа, уље на картону, 1907., Музеј савремене уметности

Ресник, 1904., Народни музеј, Београд

Портрет Косаре Цветковић, уље на картону, Народни музеј у Београду

Портрет(Милевица Петровић), 1909., Уметничка галерија, Чачак

Призренка(циганка), 1905., УГЧ

III Паришки период (1910 — 1912)Мост на Сени, Кеј на Сени, Краљевић Марко и Милош Обилић, Булониска шума, Море, Плажа у Бретанији, Богородична црква у Паризу.

Море, 1910., УГЧ

IV Ratni period (1912 — 1915)

Чаршија, Стари шедрван у Призрену, Призрен, Гранчица- неколико студија, Косовски божури- неколико студија, Душанов мост, Везиров мост, Рушевине, Ваљевска болница.

Стари шадрван у Призрену, 1913., УГЧ

Турски мост

Грачаница, 1913., УГЧ

Стари Призрен

Поље косовских божура

Последње године животаУмрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса, била је на дужности добровољне болничарке. Епидемија у Ваљеву је однела животе многима.

Надежда у Ваљевској болници.

Место сахране 1915. године.

Гроб Надежде и Растка на Новом гробљу у Београду.

Растко ПетровићРастко Петровић je рођен 3. марта 1898. године, преминуо 15. августа 1949 био je српски и југословенски књижевник, песник, приповедач, сликар и дипломата. Писао је збирке песама и романе, а са многобројних путовања оставио је занимљиве путописе.Растко Петровић је дубоки траг у српској култури оставио и као ликовни критичар. Снажно је деловао на нашу модерну уметност јер је његов критичку суд међу уметницима био меродаван и уважаван.

Расткова најзначајнија дела: ,,Путопис“ , ,,Африка“ , ,,Откровење“ и ,,Људи говоре“.

Спомен-музеј Надежде и РасткаМузеј је постао део Народног музеја 1975. године. У њему су се налазили њихови радовикао и слицни предмети. Нажалост, због веома лоших услова у самој згради, Спомен-музеј је веома кратко био отворен за публику, до 1986. године. Фотодокументарни и студијски материјал, рукописна и књижна грађа из заоставшине Растка Петровића, чувају се тренутно у Документационом центру Народног музеја у Београду.

Спомен-музеј

Писмо од Надежде Растку

СпоменикШиром света људи поштују и цене Надеждин рад на многе начине. Отварају се галерије у Чачку, Петровцу на Млави, Загребу и многим местима. Медицинска и Основна школа у Београду такође носе име Надежда Петровић. Споменик Надежди налази се у Пионирском парку у Београду, као поклон града Аранђеловца, такође и на Андрићевом венцу.У Чачку је 1960. основана Уметничка галерија и ликовна манифестација ,,Меморијал Надежда Петровић”. Бронзани споменик овој уметници у Чачку дело је Ивана Мештровића.

Научни скуп посвећен Надежди Петровић.

Слика је са изложбе ,,Надежда Петровић са обе стране објектива“. У Новом Саду (2013.)

Биста Надежде Петровић у Нишу на Кеју.

Споменик Надежде Петровић у Пионирском парку, Београд, поклон града Аранђеловца поводом IV скупа Несврстаних земаља 1989. године, израдила је вајарка Ангелина Гаталица.

У Чачку је 1960. основана Уметничка галерија и ликовна манифестација ,,Меморијал Надежда Петровић”. Бронзани споменик овој уметници у Чачку дело је Ивана Мештровића.

Хвала на пажњи!