Период уставобранитеља и владавина кнеза Михаила

Презентацију радили:

Немања ЖивановићАлекса Вујичић

Период уставобранитеља и владавина кнеза Михаила

• Кнез Милош је абдицирао 1839, а наследио га је син Милан, који је био болестан и после непуних месец дана владавине умро. Уместо њега владало је намесништво, састављено од уставобранитеља Аврама Петронијевића, Јеврема Обреновића и Томе Вучића Перишића. Порта је признала његовог млађег брата Михаила за кнеза, који је 1840. године распустио намесништво и започео своју самосталну владавину. Михаилову прву владу обележила је борба са уставобранитељима. Присталице Обреновића биле су бројне и незадовољне стањем у Србији. Претила је опасност од немира, због чега су се уставобранитељи осетили несигурним. Они су се привремено склонили у Турску, али су се убрзо вратили захваљујући турској подршци. Предвођени Томом Вучићем Перишићем уставобранитељи су поразили војску кнеза Михаила у Вучићевој буни 1842. године и приморали га да напусти Србију.

Аврам Петронијевић Јеврем Обреновић Тома Вучић Перишић

Владавина кнеза Александра Карађорђевића

• Владивина кнеза Александра Карађорђевића поклапа се са периодом уставобранитељског режима (1842-1858). Њему је власт припала избором, а не наследством. Висока Порта је кнезу Александру потврдила владарски положај издавањем берата, али он није био признат за наследног кнеза. То је ограничавало кнежеву моћ. Кнез је према Турском уставу власт делио са Државним саветом који је имао 17 чланова. Кнез Александар није имао довољно политичког талента, био је под јаким утицајем Ненадовића, породице своје супруге Персиде. Кнез се највише ослањао на Стефана Петронијевића Книћанина, Александра Ненадовића и Константина Николајевића. Најистакнутији уставобранитељи били су: Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Стојан Симић и Илија Гарашанин.

Кнез Александар Карађорђевић

Алекса Симић Стојан Симић Илија Гарашанин

Док је Србија била под владавином уставобранитеља налазила се под јаким руским утицајем, али су имали и врло добре односе са Османским царством. Током свих 16 година власти кнез Александар имао је сукобе са Саветом. Он је достигао врхунац 1857. године приликом Тенкине завере назване по председнику Савета Стефану Стефановићу Тенки. Циљ завере био је да се кнез збаци са престола и убије. Кнез је потом одлучио да неке чланове Савета пензионише док је друге осудио на робију. Порта се затим умешала у унутрашње ствари Србије, вративши и ослободивши чланове савета. Ситуацију у Србији пажљиво су пратили из Влашке и Аустрије Милош и Михаило Обреновић који су радили на повратак на престо. Кнез Александар је сазвао Светоандрејску скупштину (1858) како би решио проблеме са Саветом. Скупштина је стала на страну Обреновића и збацила кнеза Александра. За време уставобранитеља донет је грађански ѕаконик (1844), један од најзначајнијих правних аката у Србији који је био на снази наредних сто година. Уставобранителји су велику пажњу посвећивали изградњи институција. Школски систем је знатно унапређен захваљујући Јовану Стерији Поповићу и Платону Симоновићу. Отваране су полугимназије и гимназије, Лицеј (1838) а касније и велика школа (1863), претеча данашњег универзитета. Доста је рађено на привредном уздизању земље. Крчењем шума стваране су нове плодне оранице,трговина је унапређена а започео је и развој рударства.

Друга влада кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића

• Милош Обреновић је својом краткотрајном владавином (1858-1860) посветио покушајима да поново успостави апсолутизам. Говорио је да неће поштовати Турски устав због којег је и абдицирао. Тражио је од Порте да донесе нови устав, врати Обреновићима наследно право на престо и исели све Турке из Србије. Порта бератом (1859) није признала право наслеђивања, кнез Милош је то сам морао да регулише. На његов предлог Малогоспојинска скупштина је донела Закон о наследству кнежевско-сербског престола. Политичка сцена била је подељена на старије конзервативце и млађе либерале. Кнез Милош је био у сукобу и са једнима и са другима. Основни циљ политике кнеза Михаила (1860-1868) било је протеривања Турака са Балкана и стварање уједињене српске државе. Главни креатор његове спољне политике био је Илија Гарашанин, писац Начертанија. Михаило је са конзервативцима ушао у савез, а либерале је прогонио. Није успела да се наговори Порта на укидаље устава из 1838.год, па је Преображењска скупштина(1861) пошла од начела да скуп основних закона чини устав и усвојила је више закона којим је практично поништен Турски устав.

Донесен је закон о централној управи (1862) у коме су министри одвојени из Савета и лично су били одговорни кнезу. Такође, донесен је и закон о Државном савету, којим је ово моћно државно тело сведено на саветодавни орган. Такође, донесен је и врло битан закон о војсци, јер је њиме омогућена војна обука становништва и стварање војске од 100 000 бораца првог и другог позива. Кнез Михаило је био суочен са могућношћу избијања рата са Турцима после инцидента на Чукур чесми 1862. године где је турски војник убио српског дечака. Тада је кренуо међусобан сукоб двеју држава, а београдски везир је са Калемегдана бомбардовао београдску варош. Страни дипломатски представници су спречичи да инцидент прерасте у оружани сукоб. Кнез Михаило је захтевао од великих сила да изврше притисак на Порту како би иселила турске гарнизоне из шест градова. Порта је коначно 1867 повукла своје војнике и предала Ужице, Кладово, Соко, Боеград, Шабац, Смедерево на чување кнезу Михаилу.

Михаило је током 1867. и 1868. активно радио на стварању Балканског савеза. Склопљени су савези са хрватском Народном странком, бугарским одбором, Грчком и Румунијом. У Србији је постојало одређено незадовољство због кнежевог апсолутизма и његових намера да се ожени својом рођаком Катарином Константиновић. Кнез Михаило је убијен у атентату приликом шетње на Кошутњаку 10. јуна 1868.год. Позадина атентата никада није откривена.