Античка Грчка уметност

Најстарија историја Хеладе

Уметност старе Грчке је уметност која је настала на месту које су настањивали Грци Око 550. п. н. е. Грци или “Хелени” како су сами себе називали, нису били један велики народ него низ племена, везаних Егејским морем, која су имала сличан језик и религију (свемоћне

богове који су били препуни врлина, али и људских мана).

“Хелени”

Између другог и првог миленијума п. н. е. та су се племена настанила на крајњем југу Балкана. То су најпре били: Микенци и Дорци (насељени углавном на грчком копну), и Јонци (само на обали и острвима Егејског мора), а касније и Спартанци, Тебетанци, Атињани и Коринћани. Временом им је на југу Балкана постало тесно и оснивали су у 8. веку п. н. е. колоније широм Средоземља (Сицилија, Италија, Шпанија, Мала Азија па и Далмација). На просторима својих колонија наставио се процват, понекад успешнији него у самој Грчкој.у периоду од 9. века п. нТоком 12. па све до 7. века п. н. е. (тзв. мрачно доба грчке) траје распадање критске и микенске уметничке баштине и скоро да се гасе уметничке делатности. У исто време Грчка цивилизација се формирала и полако обликовала. Свака заједница развијала је свој центар који је прерастао у град-државу (полис) којим је управљало веће богатијих стараца.. е. До 1. века.

Између другог и првог миленијума п. н. е. та су се племена настанила на крајњем југу Балкана. То су најпре били: Микенци и Дорци (насељени углавном на грчком копну), и Јонци (само на обали и острвима Егејског мора), а касније и Спартанци, Тебетанци, Атињани и Коринћани. Временом им је на југу Балкана постало тесно и оснивали су у 8. веку п. н. е. колоније широм Средоземља (Сицилија, Италија, Шпанија, Мала Азија па и Далмација). На просторима својих колонија наставио се процват, понекад успешнији него у самој Грчкој.у периоду од 9. века п. нТоком 12. па све до 7. века п. н. е. (тзв. мрачно доба грчке) траје распадање критске и микенске уметничке баштине и скоро да се гасе уметничке делатности. У исто време Грчка цивилизација се формирала и полако обликовала. Свака заједница развијала је свој центар који је прерастао у град-државу (полис) којим је управљало веће богатијих стараца.. е. До 1. века.

Уметност вековима не налази значајнији израз, изузимајући керамику која је везана за практичну употребу. Настале су вазе које су служиле за одлагање пепела покојника. У 9. веку п. н. е. Грци су

почели да осликавају вазе геометријским облицима: спиралама, розетама, преплетима, меандрима, троугловима, круговима,

свастикама- које су распоређене у хоризонталне траке као код Микенаца. Такво украшавање се назива "геометриски стил".

Касније се одустаје од саме геометрије и јавља се људска фигура, али још увек геометризирана (као код вазе из Дипилона). Керамика из 6. века п. н. е. Има органске линије и ликове који подсећају на источњачку уметност те је названа "оријентални стил" и најзаступљенија је у архајском периоду.

Главни облик грчке архитектуре јесте храм који се развија из микенског мегарона - средишњег правоугаоног простора на ступовима. Од дрвене куће, где се склањала скулптура божанства, постепено је настала монументална камена грађевина на степенастој платформи (стилобат), на правоугаоној основи. Наос или светилиште је главни централни простор

грчког храма уоквирен каменим зидовима: испред наоса стоје ступови (најпре два, а касније четири) који носе архитрав претпростора (анта), на архитраву почива дрвени кров на две воде, поплочан црепом од опеке који се и данас користи на кућама. Касније храмови постају све богатији,

тј. додају се претпростори са ступовима и иза наоса, а касније и око целог храма.

 

У осликавању керамике геометријска орнаментика се полако губи, а основна тематика постаје митологија,

легенде и призори из свакодневног живота. Јављају се два стила:

црвене фигуре на тамној подлози (6. век п. н. е.)

црне фигуре на црвеној подлози (7. век п. н. е.)

Карактеристичне скулптуре овог раздобља су коуроси и коре. Коурос је прототип нагог младића у стојећем ставу потпуно испружених руку и сматра се да представља бога Аполона. Кора је женски пар коуросу, увек млада и обучена, у стојећем ставу и понекад у руци држи воће или неки поклон. Замишљени су на граници, ни људи ни богови и вероватно је то идеја физичког савршенства и животности. Усне су им развучене у лажни осмех (крива линија усана, али без подизања јагодица на образима) – тзв. архајски осмех.

Грчки градови

обично су били

утврђени и имали су одвојено друштвено средиште града око главног трга у долини (агора) од верског центра који се развија из некадашње цитаделе на брежуљку (акропољу). Агора у Атини је неправилан четвороугаони трг окружен низом зграда различитих функција (стоа за скупљање грађана, већница у облику позоришта, тржнице, суднице и храмова) који следе по терену.

Грчке куће граде се као мегарони, с тим да се јавља подела на две просторије:главна за домаћина куће и госте, и споредна за жену и децу (што нам говори о патријархалној структури породице). У неким кућама јавља се и отворено двориште, омеђено ступовима који стварају перистил.

Своју јединственост Хелени су потврдили и проналаском архитектуре позоришта. Разумљиво је да је њихово схватање архитектуре дало решење искључиво на отвореном простору. Изабрала би се падина брега у коју су усецани правилни степеници који су чинили седишта за гледаоце (кавеје). Седишта су прављена полукружно у равни терена, а у центру седишта изграђивана је кружна или полукружна оркестра намењена глумцима. На њу се настављао трећи део – скена. Она је у почетку била заклон у облику шатора који је служио глумцима, да би се касније развила у правоугаони облик окружен ступовима и користила искључиво за потребе сценске радње. Акустика је у грчким позориштима била тако добра да се у последњем реду чуло исто тако добро као и у првом. Најпознатије је Атинско позориште, а највеће је оно у Епидаурусу.

Минојска уметност почиње да се развија око 3000. године п. н. е, а свој врхунац доживљава око 1500. године п. н. е. на грчком острву Криту. Најпознатији локалитети су Кносос, Фестос и Агиа Триада. Минојска цивилизација је најбогатија, али и најнеобичнија у егејском свету, а оно што је издваја је непостојање континуитета. Религиозни живот минојског Крита је тешко одредити, а седишта овог живота била су посвећена места, пећине и гајеви, а главно божанство било је

женског рода блиско мајци или богињи плодности.

Минојска уметност

Минојски становници нису градили храмове, нити имали велике култне статуе, а чак и дела мањих димензија са религиозним темама су ретка. Ликови бујају од живота, фигуре су обојене, великих очију, а карактеристичне су и купасте сукње.

За разлику од египатских палата, критске палате нису импоновале својом масом и тежином. Ниско су грађене, са мноштвом мањих отворених јединица, међусобно повезаних степеништима и двориштима. Све ове просторије су биле покривене ниским равним таваницама, које су носили дрвени стубови. Највећа међу њима је била чувена Миносова палата у Кнососу. Она је вероватно због великог броја просторија у каснијој традицији повезана са легендарним лавиринтом у који је био затворен Минотаур.

Владари Крита нису били ратници. Палате нису биле ограђене одбрамбеним зидовима. На Криту нема утврђења нити бојних тема у уметности. Неке просторије у палатама се могу дешифровати као складишта или писарнице. Дешифровани текстови, линеарним Б писмом, углавном су спискови инвентара и извештаји. Крићани су били првенствено трговци и морепловци, а њихови владари нису били неприкосновени представници богова, већ главе трговачке аристократије.

Минојска цивилизација је античко друштво чије је средиште Крит. Минојска цивилизација има ово име јер се врховни свештеник и највећи владар звао Минос. Минојска цивилизација настала је око 3000 год п. н. е., а свој врхунац доживљавала је око 1500. п. н. е. О историји Крита сазнаје се на основу ископина, којих има много. Минојци су дошли на Крит са копна Грчке. Клима и земљиште је било повољно те су се овде и населили.

Минојска цивилизација

Историјско постојање овог рата није поуздано утврђено. Људи у време античке Грчке су веровали у његову историју. Већина информација о рату потиче из историјских епова Илијада и Одисеја.

У Спарти је Менелај, Јеленин муж, угостио Париса као краљевског госта. Међутим, кад је Менелај отишао из Спарте на сахрану свога оца на Крит, Парис је отео Јелену (а можда је отишла и добровољно), а понео је и много Менелајевог блага. 

Јелена и Парис су се венчали у Троји. То се десило око 1200. п. н. е.

Тројански рат је рат који се наводно водио између Ахајаца и Троје у 12. веку п.н.е.

Менелај је био страшно увређен када је сазнао да му је Парис отео Јелену. Позвао је све некадашње Јеленине просце, зато што су се они у своје време заклели да ће помоћи њеном мужу да брани њену част (види: Лепа Јелена).

  Многи грчки хероји нису желели да иду у рат.

Одисеј се претварао да је полудео, али његову

превару је открио Паламед. Ахил, иако није

био међу просцима, позван је јер је видовити

Калхас прорекао да се Троја

не може заузети без Ахила.

InternetUdžbenik za prvi razred gimnazije.

Literatura