BESTSELER BR. 1 NJUJORK TAJ IVI SA

Ovo je jedna od onih nezaboravnih priča koje uz čitaoca ostaju godinama. U ovaj izuzetni roman utkane su sve velike

teme književnosti i života: ljubav, čast, krivica, strah, iskupljenje.Izabel Aljende

Haled Hoseini

LOVAC NA ZMAJEVEJedanaesto izdanje

Preveo Nikola Pajvančić

L a g u n a —

Naslov originala

Khaled Hosseini T h e K i t e R u n n e r

Copyright © 2003 by Khaled Hosseini

Translation Copyright © 2008 za srpsko izdanje, LAGUNA

Ova knjiga je posvećena

Harisu i Fari,

nur mojih očiju, kao i deci

Avganistana

IZRAZI ZAHVALNOSTI

Veliki sam dužnik sledećim kolegama zbog njihovih saveta, pomoći ili podrške: dr Alfredu Lerneru, Dori Vakis, Robinu Heku, dr Todu Dreju, dr Robertu Talu i dr Sendi Čan. Tako- đe hvala i Linet Parker iz Pravnog savetovališta istočnog San Hozea za njene savete o proceduri usvajanja, i g. Daudu Vaha- bu zato što je sa mnom podelio svoje doživljaje iz Avganistana. Zahvalan sam i mom dragom prijatelju Tamimu Ansariju na vodstvu i podršci, kao i društvu u Književnoj radionici San Fran- ciska na mišljenjima i ohrabrenjima. Takođe želim da zahvalim mom ocu, mom najstarijem prijatelju, na nadahnuću za sve što je plemenito u Babi; mojoj majci koja se molila za mene i činila nazir u svakoj fazi pisanja ove knjige; mojoj tetki zato što mi je kupovala knjige kada sam bio dete. Hvala i Aliju, Sendi, Daudu, Validu, Raji, Šali, Zahri, Robu i Kaderu što su čitali moje priče. Želim da zahvalim doktoru i gospođi Kajumi - mojim drugim roditeljima - na njihovoj toplini i nepokolebljivoj podršci.

Moram da zahvalim i mom agentu i prijatelju Ilejn Koster na mudrosti, strpljenju i plemenitosti, kao i Sindi Spigel, mojoj oštrookoj i pronicljivoj lektorki koja mi je pomogla da otključam tolika vrata u ovoj pripovesti. A želeo bih da zahvalim i Suzan Petersen Kenedi što je pristala na rizikkoji je ova knjiga predsta­vljala i marljivom osoblju u Riverhedu za uloženi trud u nju.

Naposletku, ne znam kako da zahvalim mojoj dragoj ženi Roji - o čijim sam stavovima zavisan - na njenoj dobroti i ple­menitosti, i na čitanju, iščitavanju i pomoći u sređivanju svake verzije ovog rukopisa. Zbog tvog strpljenja i razumevanja, uvek ću te voleti, Roja džan.

JEDAN

Decembar 2001.

Ono što sam danas, postao sam sa dvanaest godina, jednog ledenog i oblačnog dana u zimu hiljadu devetsto sedamdeset pete. Tačno se sečam tog trenutka, kako čučim iza ruševnog zemljanog zida, virim u ćorsokak blizu smrznutog potoka. To je bilo davno, ali ljudi greše kada kažu da prošlost može da se pokopa. Jer ona ume da se probije na površinu. Kada se sada prisećam, shvatam da sam u taj pusti ćorsokak virio poslednjih dvadeset šest godina.

Jednog dana prošlog leta, moj prijatelj Rahim Han pozvao me je iz Pakistana. Pozvao me je da dođem da ga posetim. Dok sam stajao u kuhinji sa slušalicom na uhu, znao sam da na vezi nije samo Rahim Han. Bila je tu i prošlost mojih neokajanih greha. Pošto sam prekinuo vezu, otišao sam da se prošetam obalom jezera Sprekels na severnom rubu parka Golden gejt. Rano popodnevno sunce iskrilo se na vodi po čijoj su površini na oštrom povetarcu jedrile desetine brodića. Onda sam digao pogled i video dva zmaja, crvena s dugačkim plavim repovima, kako jezde nebom. Plesali su visoko iznad krošnji u zapadnom delu parka, iznad vetrenjača, lebdeli su jedan pored drugog kao dva oka što gledaju San Francisko, grad koji sada zovem domom. I iznenada mi Hasanov glas šapnu u mislima: Za tebe,

10 H a l e d H o s e i n i

ako treba i hiljadu puta. Hasan, lovac na zmajeve sa zečjom usnom.

Seo sam na klupu pored jedne vrbe. Prisetio sam se nečega što je Rahim Han rekao pred sam kraj razgovora, skoro uzgred. Moguće je ponovo biti dobar. Digao sam pogled ka zmajevima- -blizancima. Pomislio sam na Hasana. Na Babu. Alija. Kabul. Pomislio sam na život kojim sam živeo sve dok zima 1975. nije došla i promenila sve. I stvorila od mene ovo što sam danas.

DVA

Kada smo bili deca, Hasan i ja smo se često penjali na jablanove pred kućom moga oca, i sekirali komšije tako što smo ogledalci­ma usmeravali sunčeve zrake u njihove domove. Sedeli bismo jedan nasuprot drugom na dve visoke grane, bosa stopala su nam se klatila, džepovi pantalona bili su nam puni suvih dudi- nja i oraha. Smenjivali smo se s ogledalom dok smo jeli dudi- nje, gađali se njima, kikotali, smejali. Još vidim Hasana na tom drvetu, sunčeva svetlost treperi kroz lišće i obasjava mu skoro savršeno okruglo lice, lice kao kod kineske lutke izdeljane iz drveta: njegov pljosnat, širok nos i kose, uzane oči nalik na lišće bambusa, oči koje su, u zavisnosti od svetla, bile zlatne, zelene, pa čak i boje safira. Još vidim njegove nisko postavljene uši i bradu koja štrči, mesnatu izbočinu koja je izgledala kao da ju je neko naknadno dodao na njegovo lice. I rasečenu usnu, odmah levo od sredine, gde je majstoru za kineske lutke alatka možda skliznula, ili se možda samo umorio i postao nebrižljiv.

Ponekad, u krošnjama tih stabala, nagovorio bih Hasana da iz praćke orasima gađa komšijinog ćoravog vučjaka. Hasan to nikada nije hteo, ali ako bih ga ja zamolio, istinski zamolio, Hasan bi mi želju uslišio. Hasan mi je uslišavao sve želje. A bio je smrtonosan s praćkom. Hasanov otac Ali bi nas uhvatio, pa bi se razbesneo, onoliko koliko to može jedan čovek blage naravi kao on. Pretio bi prstom i mahao nam da siđemo. Uzeo bi nam

12 H a l e d H o s e i n i

ogledalce i kazao ono što je čuo od svoje majke, kako i đavo svetli ogledalom, svetli da uznemiri muslimane dok se mole. „ A smeje se dok to radi“, uvek bi dodao, mršteći se na svog sina.

„Da, oče“, promrmljao bi Hasan gledajući u zemlju. Ali me nikada nije tužakao. Nikada nije rekao da su i ogledalce i gađa­nje komšijinog psa orasima uvek bili moji predloži.

Jablanovi su se uzdizali pored prilaza od crvene cigle, koji je vodio do kapije od kovanog gvožđa. A ona je vodila na ima­nje mog oca. Kuća se nalazila levo od ciglene staze, dvorište na njenom kraju.

Svi su se slagali da je moj otac, moj Baba, sagradio najlep- šu kuću u četvrti Vezir Ahbar-han, novom i bogatom kraju u severnom delu Kabula. Neki su smatrali daje to najlepša kuća u čitavom Kabulu. Širok ulaz uokviren ružinim grmljem vodio je u prostranu kuću s mermernim podovima i velikim prozorima. Složeni mozaici od pločica koje je Baba lično birao u Isfahanu pokrivali su podove u četiri kupatila. Zlatom vezene tapiserije, koje je Baba kupio u Kalkuti, prekrivale su zidove; kristalni luster visio je sa zasvođene tavanice.

Na spratu su se nalazile moja, Babina i radna soba, takođe poznata i kao „pušačka soba“, koja je večito mirisala na duvan i cimet. Baba i njegovi prijatelji tu bi se zavalili u crne kožne fote­lje pošto bi Ali poslužio večeru. Punili su lule - samo je Baba to uvek zvao „kljukanjem lule“ - i raspravljali o svoje tri omiljene teme: politici, poslovima, fudbalu. Ponekad sam pitao Babu smem li da sednem s njima, ali bi on stao na vratima. „Idi sada“, rekao bi. „Ovo je vreme za odrasle. Zašto ne odeš da čitaš neku od onih svojih knjiga?" Zatvorio bi vrata, ostavivši me da se pitam zašto je kod njega uvek vreme za odrasle. Sedeo bih pored vrata kolena privučenih uz grudi. Ponekad sam sedeo tako čitav sat, ponekad dva, i slušao njihov smeh, njihovo ćaskanje.

Dnevna soba u prizemlju imala je zakrivljen zid s policama napravljenim po meri. U njoj su stajale uramljene porodične fotografije: stara, zrnasta slika mog dede i kralja Nadir-šaha sni-

Lovac na zmajeve 13

mijena hiljadu devetsto trideset prve, dve godine pre kraljevog ubistva; stoje iznad mrtvog jelena, na nogama im čizme visokih sara, puške su prebacili preko ramena. Bila je tu i svadbena slika mojih roditelja, Baba otmen i neodoljiv u crnom odelu, a moja majka osmehnuta mlada princeza u belom. Tu su bili i Baba i njegov najbolji prijatelj i poslovni partner Rahim Han, slikani kako stoje pred našom kućom, bez osmeha - ja sam na toj slici beba i otac me drži, izgleda umorno i mračno. Ja sam u njego­vom naručju, ali stežem mali prst Rahima Hana. _

Zakrivljeni zid vodio je u trpezariju, u čijem je središtu sta­jao sto od mahagonija za koji je lako moglo da se smesti tridese- toro gostiju - a s obzirom na sklonosti mog oca prema bučnim i preteranim slavljima, to se i dešavalo skoro svake nedelje. Na suprotnom kraju trpezarije nalazio se visok mermerni kamin, iz koga je zimi uvek izbijao narandžasti sjaj vatre.

Velika klizna vrata vodila su na polukružnu terasu koja je gledala na dva jutra dvorišta i drvorede trešanja. Baba i Ali su posadili mali povrtnjak uz istočni zid: paradajz, nanu, paprike i red kukuruza koji se nikada nije ljudski primio. Hasan i ja smo ga zvali „zid bolešljivog kukuruza".

U južnom delu vrta, u senci japanske mušmule, nalazila se kuća za sluge, skromna koliba od naboja, u kojoj je Hasan živeo s ocem.

Tu je, u toj kućici, Hasan rođen u zimu šezdeset četvrte, samo godinu dana pošto je moja majka umrla donoseći mene na svet.

Za osamnaest godina koje sam proživeo u toj kući, u Hasa- nov i Alijev stan ušao sam samo nekoliko puta. Kada bi sunce zašlo iza brda a mi završili s igrom za taj dan, Hasan i ja smo se razilazili. Ja sam pored ražinog grmlja ulazio u Babinu vilu, Hasan u kolibu od naboja u kojoj se rodio, gde je proživeo čitav svoj život. Prisećam se da je bila jednostavno nameštena, čista, mutno osvetljena sa dve petrolejke. Na suprotnim krajevima prostorije nalazila su se dva dušeka, između njih pohaban ćilim

14 H a l e d H o s e i n i

iz Herata sa izlizanim ivicama, tronožac i drveni sto u uglu za kojim je Hasan crtao. Zidovi su bili goli, sem jedne jedine tapi­serije s nalivenim perlama koje su obrazovale reči Alah-u-ekber. Baba ju je kupio Aliju na jednom putovanju u Mašad.

U toj je kolibici Hasanova majka Sanaubar rodila svog sina jednog hladnog zimskog dana šezdeset četvrte. Dok je moja majka iskrvarila na smrt za vreme porođaja, Hasan je svoju izgubio nedelju dana pošto se rodio. Njenu sudbinu Avgani- stanci smatraju za mnogo goru od smrti: pobegla je s družinom putujućih pevača i igrača.

Hasan nikada nije pričao o svojoj majci, kao da nikada nije ni postojala. Uvek sam se pitao sanja li o njoj, o tome kako izgle­da, gde se nalazi. Pitao sam se čezne li da je upozna. Tuguje li za njom isto kao što ja tugujem za majkom koju nikada nisam upoznao? Jednog dana smo krenuli od kuće mog oca u bioskop Zajnab da gledamo neki novi iranski film, pa smo pošli preči­com kroz kasarnu blizu srednje škole „Istiklal“ - Baba nam je zabranio da koristimo tu prečicu, ali on je tada bio u Pakistanu s Rahimom Hanom. Popeli smo se preko ograde oko kasarne, preskočili potočić i izašli na golo polje, gde su rđali napušteni tenkovi. Nekoliko vojnika se skupilo u senci jednog tenka, puši- li su i igrali karte. Jedan nas je video, ćušnuo momka pored sebe, pa pozvao Hasana.

„Ej ti!“, rekao je. „Ja tebe znam.“Nikada ga ranije nismo videli. Bio je to zdepast čovek obri­

jane glave i čekinjaste brade. Njegovo cerenje me je uplašilo. „Samo nastavi da hodaš“, prošaptao sam Hasanu.

-,Ti! Hazara! Gledaj me kad ti govorim!", zarežao je vojnik. Dao je svoju cigaretu momku pored njega, napravio krug pal­cem i kažiprstom. Gurnuo kroz krug srednji prst druge ruke. Gurao napred-nazad. Napred-nazad. „Poznavo sam ti majku, jesi to znao? Baš sam je dobro upozno. Uzo sam je otpozadi pored onog tamo potoka."

Lovac na zmajeve 15

Vojnici su se nasmejali. Jedan je ciknuo. Rekao sam Hasanu da nastavi da hoda, da nastavi da hoda.

„Kako joj je bila slatka i uzana pičkica", govorio je vojnik, odmahujući glavom zajedno sa ostalima, cereći se. Kasnije, u tami, pošto je film počeo, čuo sam Hasana kako grca pored mene. Suze su mu se slivale niz obraze. Pružio sam ruku, preba­cio je preko njegovog ramena, privukao ga. Položio je glavu na moje rame. „Pomešao te je s nekim", prošaputao sam. „Pomešao te je s nekim.“

Čuo sam da se niko nije zaista iznenadio kada je Sanaubar pobegla. Ljudi se jesu čudili kada se Ali, čovek koji je napamet naučio Koran, oženio Sanaubar, devetnaest godina mlađom lepoticom koju je pratio izuzetno rđav glas i koja je tu svoju reputaciju i opravdala. Kao i Ali, pripadala je šiitima, iz naro­da Hazara. Bila mu je takođe i sestra od strica, pa prema tome prirodan izbor za suprugu. Ali sem te bliskosti, Ali i Sanaubar nisu imali mnogo zajedničkog, a najmanje u izgledu. Dok su Sanaubarine blistave zelene oči i vragolasto lice, bar po glasi­nama, navele na greh bezbrojne ljude, Ali je patio od urođene oduzetosti donjih mišića lica, zbog čega nije mogao da se osmeh- ne, pa je uvek izgledao mrgodno. Bilo je čudno videti Alijevo kameno lice kada je veseo ili tužan, zato što bi samo njegove kose oči zaiskrile veseljem ili se ispunile tugom. Ljudi kažu da su oči ogledalo duše. Ni za koga to nije važilo kao za Alija, koji je samo kroz oči mogao da otkrije sebe.

Čuo sam da su Sanaubarin izazovan hod i zanjihana bedra budili kod muškaraca sanjarije o nevernosti. Međutim, Ali je zbog dečje paralize imao iskrivljenu, zakržljalu nogu, žućka­stu kožu prevučenu preko kosti i tanušnog sloja mišića. Sećam se kako me je jednog dana, kada mi je bilo osam godina, Ali poveo na pazar da kupimo naan. Hodao sam iza njega pevuše- ći, trudeći se da oponašam njegov korak. Gledao sam ga kako vuče suvu nogu u širokom luku, gledao kako mu se čitavo telo naginje udesno pod nemogućim uglom svaki put kada se na

16 H a l e d H o s e i n i

nju osloni. Bilo je pravo čudo što se ne preturi. Kada sam ja to pokušao, umalo nisam pao u jarak. Zbog toga sam se zakikotao. Ali se okrenuo, video da ga oponašam. Ništa nije rekao. Ni tada niti ikada posle. Samo je nastavio da hoda.

Alijevo lice i hod plašili su sitnu decu u komšiluku. Ali prava nevolja bila su starija deca. Jurila su ga po ulici i rugala mu se dok je šepao. Neki su počeli da ga zovu Babalu ili bauk. „Hej, Babalu, koga si danas pojeo?“, dobacivali su praćeni opštim sme- hom. „Koga si pojeo, Babalu pljosnatog nosa?“

Zvali su ga „pljosnati nos“ zato što su Ali i Hasan imali mon­goloidne crte lica, što je tipično za Hazare. Mnogo godina o Hazarama sam znao samo da su potomci Mongola, i da pomalo liče na Kineze. Školski udžbenici jedva su ih spominjali, a nji­hovo poreklo opisivali su tek uzgred. Onda sam jednog dana, u Babinoj radnoj sobi, razgledajući njegove stvari, našao stari udžbenik istorije moje majke. Napisao ga je neki Iranac po ime­nu Horami. Oduvao sam prašinu s njega, prokrijumčario ga u krevet te noći, i sa zaprepašćenjem našao čitavo poglavlje o istoriji Hazara. Čitavo poglavlje posvećeno Hasanovom narodu! U njemu sam našao da su moj sunarodnici Paštuni progonili i kinjili Hazare. Pisalo je da su Hazare u devetnaestom veku pokušali da dignu ustanak protiv Paštuna, ali da su ga Paštuni

„ugušili uz neopisivo nasilje". Knjiga je tvrdila da su moji suna­rodnici ubijali Hazare, terali ih sa njihovih zemalja, palili im kuće i prodavali njihove žene. Knjiga je tvrdila da su Paštuni tlačili Hazare delom zbog toga što su Paštuni suniti, a Hazare šiiti. Knjiga je tvrdila mnogo šta što nisam znao, što moji učitelji nisu spominjali. Što nije spominjao ni Baba. U njoj je pisalo i ponešto što jesam znao, na primer da su ljudi zvali Hazare mišo- jedi, pljosnati nosevi, tegleća marva. Čuo sam neku komšijsku decu kako dovikuju ta imena Hasanu.

Sledeće nedelje, posle časa, odneo sam knjigu učitelju i poka­zao mu poglavlje o Hazarama. Preleteo je pogledom preko neko­liko strana, zasmejuljio se, pa mi je vratio. „Šiiti su bar u tome

Lovac na zmajeve 17

vešti“, rekao je uzevši svoje hartije, „da predstavljaju sebe kao mučenike." Nabrao je nos kada je izgovorio reč šiiti, kao da je to nekakva bolest.

Međutim, uprkos zajedničkom poreklu i krvnim vezama, Sanaubar je vređala Alija zajedno s komšijskom decom. Čuo sam da nije krila prezir prema njegovom izgledu.

„To muž?“, gadljivo bi pitala. „Viđala sam matore magarce koji bi bili bolji muževi."

Na kraju je većina ljudi smatrala da je taj brak bio plod neka­kvog ugovora između Alija i njegovog strica, Sanaubarinog oca. Govorili su da je stric dao Aliju ruku kćeri da bi koliko-toliko oprao okaljani obraz, bez obzira na to što je Ali sa pet godina ostao siroče i nije imao nikakvog imetka niti nasledstva.

Ali se svojim mučiteljima nikada nije svetio; pretpostavljam delom zato što nikada nije mogao da ih uhvati zbog svoje zakr­žljale noge. No uglavnom zato što je Ali bio otporan na uvrede ̂svojih napadača; našao je svoju radost i svoj protivotrov onog trenutka kada je Sanaubar na svet donela Hasana. To je bio sasvim prost događaj. Nikakvi akušeri, nikakvi anesteziolozi, nikakvi složeni uređaji. Samo Sanaubar, koja leži na isflekanom, golom dušeku, i Ali i babica, koji joj pomažu. Nije joj trebalo mnogo pomoći jer je, čak i dok se rađao, Hasan bio veran svojoj prirodi: nije bio sposoban da bilo koga povredi. Malo stenjanja, malo napinjanja i Hasan je izašao. Izašao osmehnut.

Pričljiva babica se poverila komšijskoj služavci, a ova je po­tom priču prenela svima koji su hteli da je čuju, kako je Sana­ubar samo jednom pogledala dete u Alijevom naručju, videla zečju usnu, pa se gorko nasmejala.

„Eto", bila je rekla. „Sada imaš sopstveno zaostalo dete, da se osmehuje umesto tebe!" Odbila je čak i da zagrli Hasana, i posle samo pet dana je nestala.

Baba je platio mojoj dojilji da doji i Hasana. Ali nam je pričao da je ona bila plavooka Hazara iz Bamijana, grada s divovskim

18 H a l e d H o s e i n i

statuama Bude. „Kako je samo umilno pevala“, imao je običaj da nam govori.

Šta je pevala, pitali bismo ja i Hasan uvek, mada smo već znali - Ali nam je ispričao bezbroj puta. Samo smo želeli da čujemo Alija kako peva.

On bi se nakašljao i počeo:

Na visokoj sam gori stajao,I viknuo ime Alija, lava BožjegO Ali, lave Božji, kralju ljudi,Daj radosti našim tužnim srcima.

Onda bi nas podsetio da su ljudi odrasli na istom mleku braća, da među njima postoji veza koju ni vreme ne može da raskine.

Hasan i ja smo odrasli na istom mleku. Prve korake načinili smo na istom travnjaku, u istom dvorištu. A pod istim krovom izgovorili smo prve reči.

Moja prva reč je bila Baba.Njegova je bila Amir. Moje ime.Sada kad razmislim, čini mi se da su te prve reči umnogome

bila osnova događajima iz zime sedamdeset pete - i svega što je posle njih usledilo.

TRI

Moj otac se, po predanju, jednom goloruk rvao s crnim medve- dom u Beludžistanu. Da je junak te priče bio bilo ko drugi, ljudi bije odbacili kao laaf, tu avganistansku težnju za preterivanjem

- stoje, nažalost, gotovo opštenarodna boljka; ako se neko hvali - še da mu je sin doktor, to znači da je mali najverovatnije jednom dobro prošao na kontrolnom iz biologije u srednjoj školi. Ali niko nikada nije sumnjao u istinitost priča o Babi. A ako i jeste, pa, Baba je imao tri paralelna ožiljka preko čitavih leđa. Nebro­jeno sam puta zamišljao Babin rvački meč, čak sam o njemu i sanjao. A u tim snovima nikada nisam uspevao da razlikujem Babu od medveda.

Rahim Han ga je prvi nazvao imenom koje će kasnije postati Babin čuveni nadimak, Tufan-aga, ili „gospodin Uragan". Odlič­no mu je pristajalo. Moj otac je bio poput neobuzdane prirodne sile, ogroman Paštun guste brade, kovrdžave kose nepokorne kao njegova narav, šaka što su delovale sposobne da iz korena iščupaju vrbu i mrkog pogleda od koga bi „đavo pao na kole- na i zamolio za milost", kao što je Rahim Han imao običaj da govori. Na zabavama, kada bi on sa svoja dva metra grmeći ušao u sobu, sva pažnja bi se odjednom usmerila ka njemu, poput suncokreta ka suncu.

Babu nije bilo moguće ignorisati, čak ni u snu. Imao sam običaj da stavljam vatu u uši, navlačim pokrivač preko glave ne

20 H a l e d H o s e i n i

bih li prigušio zvuke Babinog hrkanja - toliko nalik na motor kamiona - koji su se probijali kroz zidove. A između moje i Babine sobe nalazio se i hodnik. Nikada mi nije bilo jasno kako je moja majka uspevala da spava u istoj sobi s njim. To je jedno od brojnih pitanja koje bih joj postavio da sam imao priliku da je upoznam.

Krajem šezdesetih, kada mi je bilo pet ili šest godina, Baba je odlučio da podigne sirotište. Priču sam čuo od Rahima Hana. Rekao m ije daje Baba sam nacrtao projekat, uprkos činjenici da nije imao nikakvog arhitektonskog iskustva. Sumnjičavci su ga savetovali da prekine s tim glupostima i unajmi arhitektu. Baba je, naravno, odbio, i svi su nesrećno odmahivali glavom zbog njegove tvrdoglave naravi. Onda je Baba uspeo i svi su odmahivali glavom puni strahopoštovanja zbog toga što on uvek ostvari ono što naumi. Babaje platio izgradnju jednosprat- nog sirotišta, odmah pored glavne ulice Džade Majvand južno od reke Kabul, iz sopstvenog džepa. Rahim Han mi je pričao da je Baba lično finansirao čitav projekat, plativši inženjere, elek­tričare, vodoinstalatere i zidare, da ne spominjemo gradske zva- ničnike čije je „brkove valjalo namazati".

Izgradnja sirotišta potrajala je tri godine. Tada sam već napu­nio osam. Sećam se dana pred otvaranje, Baba me je poveo do jezera Garga, nekoliko kilometara severno od Kabula. Rekao mi je da povedem i Hasana, ali sam slagao i rekao da Hasan ima proliv. Želeo sam Babu samo za sebe. A sem toga, jednom smo na jezeru Garga Hasan i ja bacali žabice i Hasanov oblutak je odskočio osam puta. Moj najveći uspeh bio je pet. Baba je bio s nama, gledao je i potapšao je Hasana po leđima. Čak mu je stavio i ruku na rame.

Sedeli smo na stolu pored obale jezera, samo Baba i ja, jeli kuvana jaja sa kofta sendvičima - ćufte i turšiju umotane u naan. Voda je bila tamnoplava i sunčeva svetlost se iskrila na njenoj površini nalik na ogledalo. Petkom bi jezero vrvelo od porodi­ca došlih da provedu dan na suncu. Ali sada je bio radni dan, i

Lovac na zmajeve 21

tu smo bili samo Baba i ja, mi i nekoliko dugokosih, bradatih turista - čuo sam da ih zovu ,,hipici“. Sedeli su na doku, noge su spustili u vodu i držali su štapove s udicama. Pitao sam Babu zašto su im kose toliko duge, ali je on samo nešto progunđao i nije odgovorio. Pripremao je svoj govor za sutradan, prelistavao zbrku ispisanih strana, i ponegde nešto beležio. Zagrizao sam jaje i upitao Babu je li istina ono što sam čuo od jednog dečaka u školi, da ako progutaš komadić ljuske jajeta, posle moraš da ga ispiškiš. Baba je ponovo nešto neodređeno progunđao.

Zagrizao sam sendvič. Jedan plavokosi turista se nasmejao i pljesnuo drugog po leđima. U daljini, na drugoj strani jezera, kamion se s mukom uspinjao uz brdo. Sunce je blesnulo u nje­govom retrovizoru.

„Mislim da imam saratan“, rekao sam. Rak. Baba je digao pogled sa stranica koje su poigravale na vetru. Rekao mi je da sok mogu i sam da uzmem, da ga potražim u prtljažniku automobila.

Sutradan pred sirotištem nije bilo dovoljno stolica. Mnogi ljudi su ceremoniju otvaranja morali da posmatraju stojeći. Dan je bio vetrovit, i ja sam sedeo iza Babe na malom podijumu, odmah pred ulazom u novu zgradu. Baba je na sebi imao zele­no odelo i jagnjeću šubaru. Na pola govora vetar mu je odneo šubaru i svi su se nasmejali. On mi je dao znak da mu držim šubaru i to sam .rado učinio zato što su tako svi videli da je on moj otac, moj Baba. Okrenuo se nazad ka mikrofonu i rekao da se nada kako će se zgrada bolje držati na mestu od njegove šubare i svi su se ponovo nasmejali. Kada je Baba završio govor, ljudi su ustali i klicali. Dugo su tapšali. Posle su prilazili da se s njim rukuju. Neki su mi razbarušivali kosu pa se rukovali i sa mnom. Bio sam silno ponosan na Babu, na nas.

Međutim, uprkos Babinim uspesima, ljudi su u njega uvek sumnjali. Govorili su mu da mu bavljenje poslovima nije u krvi, i da bi trebalo da studira prava kao njegov otac. Zato im je Baba svima dokazao da greše, jer ne samo što je imao svoju

22 H a l e d H o s e i n i

firmu već je postao jedan od najbogatijih trgovaca u Kabulu. Baba i Rahim Han osnovali su izuzetno uspešno preduzeće za izvoz ćilima, dve apoteke i restoran.

Kada su ljudi gunđali kako se Baba nikada neće dobro ože­niti - na kraju krajeva, on nije od kraljevske loze - on se ože­nio mojom majkom, Sofijom Akrami, izuzetno obrazovanom ženom za koju je važilo opšte mišljenje da je jedna od najugled­nijih, najlepših i najvrelijih dama u Kabulu. I ne samo što je predavala klasičnu persijsku književnost na univerzitetu već je bila i potomak kraljevske porodice, što je moj otac uvek veselo nabijao na nos sumnjičavcima, govoreći o njoj kao o „svojoj princezi".

Moj otac je oblikovao svet oko sebe kako mu se sviđalo, a jedini izuzetak, i to očigledan, bio sam ja. Problem je, naravno, bio u tome što je Baba svet doživljavao crno-belo. A o tome šta je crno a šta belo odlučivao je on. Osobu koja tako živi ne možete da volite a da je se pri tom i ne bojite. Možda čak poma­lo i da je mrzite.

Kada sam išao u peti razred, imali smo jednog mulu koji nas je učio o islamu. Zvao se mula Fatiulah Han, nizak, zdepast čovek s rošavim licem i grubim glasom. Predavao nam jeo vrli­nama zekata i obavezi hadžiluka; učio nas je o svim detaljima pet dnevnih namaza, i terao nas da napamet učimo stihove iz Korana - i mada nam ih nikada nije prevodio, naglašavao je, ponekad uz pomoć vrbovog pruta, da moramo arapske reči tač- no da izgovaramo kako bi nas Bog bolje čuo. Jednog dana nam je rekao da je po islamu piće užasan greh; oni koji piju za svoj će greh odgovarati kada stigne kijamat, sudnji dan. U to vreme alkohol je u Kabulu bio nešto sasvim svakodnevno. Niko vas zbog njega ne bi javno bičevao, ali su Avganistanci pili samo u svojim kućama, iz poštovanja. Ljudi su viski kupovali kao ,,lek“, u papirnim kesama u određenim „apotekama'1. Odlazili bi pri­krivajući kese, ponekad praćeni mrkim pogledima onih koji su znali kakve su to radnje.

Lovac na zmajeve 23

Bili smo gore u Babinoj radnoj sobi, sobi za pušenje, kada sam mu rekao šta je mula Fatiulah Han rekao na času. Baba je sipao sebi viski iz bara koji je napravio u uglu sobe. Saslušao je, klimnuo glavom, otpio gutljaj. Onda se spustio na kožnu sofu, odložio piće i digao me na krilo. Osećao sam se kao da sedim na dva debla. Duboko je udahnuo pa izdahnuo na nos, činilo mi se da vazduh šišti kroz njegove brkove čitavu večnost. Nisam mogao da odredim želim li da ga zagrlim ili da skočim iz njegovog krila u smrtnom strahu.

„Vidim da si pomešao ono što učiš u školi sa stvarnim obra­zovanjem*, rekao je svojim dubokim glasom.

„Ali on govori istinu, ti si onda grešnik, Baba?“„Hmm." Baba je zdrobio kocku leda zubima. „Hoćeš li da

znaš šta tvoj otac misli o grehu?“»Da.“„Onda ću ti reći“, reče Baba, „ali prvo shvati sledeće, i shvati

to sada, Amire: od tih bradatih budala nikada nećeš naučiti ništa vredno.“

„Misliš na mulu Fatiulaha Hana?“Baba je mahnuo čašom. Led je zazveckao. „Mislim na sve

njih. Pišam se ja na brade svih tih licemernih majmuna."Zakikotao sam se. Prizor Babe kako piša na bradu bilo ka­

kvog majmuna, bio on licemeran ili ne, bio je previše smešan.„Ne rade ništa sem što vrte brojanice i recituju odlomke

iz knjige napisane na jeziku koji čak i ne razumeju." Otpio je gutljaj. „Nek nam Bog bude u pomoći ako Avganistan ikada padne njima u ruke.“

„Ali meni mula Fatiulah Han izgleda dobar", uspeo sam da kažem između kikota.

„Tako je izgledao i Džingis-kan", reče Baba. „Ali dosta o tome. Pitao si me o grehu i hoću da ti ispričam. Slušaš li me?"

,,Da“, rekao sam, čvrsto stegnuvši usne. Međutim, kikot mi je pobegao kroz nos, i zazvučao kao roktanje. Od toga sam se ponovo zakikotao.

24 H a l e d H o s e i n i

Babine ledene oči žarile su se u moje, i odjednom, više se nisam smejao. „Nameravam da s tobom razgovaram kao muška­rac s muškarcem. Misliš li da si za to bar jednom sposoban?"

„Da, Baba džan“, promrmljao sam, pitajući se, ne prvi put, kako Baba uspeva da me žestoko ošine s tako malo reči. Doži- veli smo jedan kratak trenutak bliskosti - Baba nije često razgo­varao sa mnom, a još sam mu rede sedeo u krilu - i ja zamalo nisam budalasto sve upropastio.

„Dobro", rekao je Baba, ali mu se u očima i dalje videla sum­nja. „Dakle, bez obzira na to šta mula govori, postoji samo jedan greh, jedan jedini. A to je krađa. Svaki drugi greh neka je vrsta krađe. Shvataš li to?"

„Ne, Baba džan", odgovorio sam, očajnički želeći da shvatim. Nisam hteo ponovo da ga razočaram.

Baba je nestrpljivo uzdahnuo. I to je zabolelo zato što on nije bio nestrpljiv čovek. Prisetio sam se svih onih prilika kada je dolazio kući noću, i kada sam večeravao sam. Pitao bih Alija gde je Baba, kada će doći kući, mada sam odlično znao daje na gradilištu, nadzire ovo, nadgleda ono. Zar za to nije potrebno strpljenje? Već sam mrzeo svu decu za koju je gradio sirotište; ponekad sam želeo da su sva pomrla zajedno s roditeljima.

„Kada ubiješ čoveka, kradeš život", rekao je Baba. „Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj deci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu. Shvataš?"

Shvatio sam. Kada je Babi bilo šest godina, u kuću mog dede usred noći ušao je jedan lopov. Moj deda, ugledni sudija, poku­šao je da ga spreči, ali gaje lopov ubo nožem u vrat i na mestu ga ubio, otevši Babi oca. Varošani su uhvatili ubicu sutradan oko podneva; ispostavilo se da je bio neki lutalica iz oblasti Kunduz. Obesili su ga na granu hrasta a da ni popodnevna molitva još nije počela. Tu priču mi je ispričao Rahim Han, a ne Baba. O Babi sam uvek saznavao od drugih ljudi.

Lovac na zmajeve 25

„Ne postoji ništa gore od krađe, Amire“, rekao je Baba. „Čovek koji uzima ono što nije njegovo, bio to život ili vekna naana... ja pljujem na takvog čoveka. A ako nam se putevi ikada ukrste, neka mu je Bog u pomoći. Shvataš li me?“

Pomisao na Babu kako mlati lopova bila mi je istovremeno i uzbudljiva i neizmerno strašna. „Da, Baba.“

„Ako Bog postoji, onda se nadam da ima važnije brige od toga što ja pijem viski ili jedem svinjetinu. A sada skači dole. Od ovih silnih priča o grehu ponovo sam ožedneo."

Posmatrao sam kako puni čašu za barom i pitao se koliko će vremena proći pre nego što ponovo budemo ovako razgovara­li. Zato što sam zapravo oduvek osećao kako me Baba pomalo mrzi. A zašto i ne bi? Na kraju krajeva, ja sam ubio njegovu voljenu ženu, njegovu prelepu princezu, zar ne? Najmanje što sam mogao da učinim jeste da imam pristojnosti i postanem bar malo kao on. Ali ja nisam postao kao on. Baš nimalo.

U školi smo se igrali igre zvane Šerdžangi, ili „Bitka pesnika“. Njome je rukovodio učitelj persijskog i išla je otprilike ovako: odrecituješ strofu neke pesme i tvoj protivnik ima šezdeset sekundi da odgovori strofom koja počinje istim slovom kojim se tvoja završila. Svi u mom razredu hteli su mene u svojoj ekipi zato što sam već u svojoj jedanaestoj godini umeo da izrecitu- jem desetine strofa iz Hajama, Hafeza ili Rumijevog čuvenog Masnavidža. Jednom sam sam pobedio čitav razred. Kasnije te večeri ispričao sam to Babi, ali on je samo klimnuo glavom i promrmljao: ,,Dobro.“

Tako sam bežao od hladnoće svog oca knjigama svoje mrtve majke. Njima i Hasanu, naravno. Sve sam čitao, Rumija, Hafe­za, Sadija, Viktora Igoa, Žila Verna, Marka Tvena, Jana Flemin- ga. Kada sam pročitao sve majčine knjige - ne one dosadne istorijske, one me nikada nisu previše zanimale, već romane, epove - počeo sam da džeparac trošim na knjige. Kupovao sam

26 H a l e d H o s e i n i

jednu nedeljno u knjižari blizu bioskopa Park, i slagao ih u kar­tonske kutije kada je na policama u sobi ponestalo mesta.

Naravno, brak s pesnikinjom je jedno, ali sin kome je draže da zagnjuri nos u poeziju nego da ide u lov... pa, pretpostavljam da Baba to nije tako zamišljao. Pravi muškarci ne čitaju poeziju

- a sačuvaj Bože daje sami pišu! Pravi muškarci - pravi dečaci- igraju fudbal, baš kao Baba kada je bio mlad. E, to je već hvale vredna strast! Hiljadu devetsto sedamdesete Babaje obustavio rad na sirotištu i odleteo u Teheran na mesec dana da gleda utakmice Svetskog prvenstva, pošto u to doba u Avganistanu televizija još nije postojala. Učlanjivao me je u fudbalske timo­ve da i u meni pobudi istu strast. Ali ja sam bio smešan, samo sam otežavao sopstvenom timu, uvek sam bio smetnja za dobro dodavanje, ili sam stajao na putu saigračima. Saplitao sam se po terenu na mršavim nogama, kreštavo tražio loptu koja nikada nije stizala. A što sam se više trudio, mahnito mašući rukama iznad glave i drečeći: „Evo me! Sam sam!“, to su me više ignori- sali. Ipak, Baba nije odustajao. Kada je postalo potpuno jasno da nisam nasledio ni trun njegovog dara za sport, pokušao je da me bar pretvori u strastvenog navijača. Sigurno bar to mogu, zar ne? Glumio sam zanimanje što sam duže mogao. Klicao sam s njim kada je kabulski tim dao gol Kandaharu i režao uvrede na račun sudije kada je dosudio penal protiv nas. Ali Baba je osetio moj nedostatak istinskog žara i pomirio se s mračnom činjeni­com da njegov sin nikada neće ni igrati ni gledati fudbal.

Sećam se kako me je jednom Baba odveo na godišnji Buzkasi turnir koji se odigravao prvog dana proleća, na Novu godinu. Buzkaši je bio, a i danas to jeste, nacionalna strast Avganistana- ca. Čapandaz, izuzetno vešti konjanik koga obično izdržavaju bogati ljubitelji tog sporta, mora iz gužve da zgrabi trup koze ili teleta, ponese ga sa sobom oko stadiona u punom galopu, i baci ga u određeni krug koji donosi poene dok ga drugi čapan- dazi jure i čine sve što mogu - ritaju, grebu, bičuju i udaraju ne bi li mu oteli trup. Tog dana gomila je urlala od uzbuđenja

Lovac na zmajeve 27

dok su konjanici dole na polju uzvikivali svoje bojne pokliče i otimali se oko trupla u oblaku prašine. Zemlja se tresla od tutnjave kopita. Gledali smo sa viših tribina kako jahači beso- mučno galopiraju ispod nas, podvriskuju i ciče, a konjima im na usta izbija pena.

U jednom trenutku Baba je pokazao nekoga. „Amire, vidiš li onog čoveka koji sedi tamo, okružen drugim ljudima?"

Video sam.„To je Henri Kisindžer.",,Oh“, rekao sam. Nisam znao ko je Henri Kisindžer, i mogao

sam da pitam. Ali u tom trenutku užasnut sam posmatrao kako je jedan čapandaz pao iz sedla i kako su ga brojna kopita izgazi­la. Telo mu je letelo na sve strane, poput krpene lutke, da bi se konačno otkotrljalo i zaustavilo kada je pokretna bitka prošla dalje. Jednom se trznuo pa ostao nepokretno da leži, s nogama izvijenim pod neprirodnim uglom, dok je jezerce njegove krvi natapalo pesak.

Briznuo sam u plač.Plakao sam čitavim putem kući. Sećam se kako su se Babi­

ne ruke stezale oko volana. Stezale i opuštale. Najviše od svega, nikada neću zaboraviti Babine junačke napore da prikrije gađe­nje na licu dok smo se vozili u tišini.

Kasnije te noći, prolazio sam pored očeve radne sobe kada sam načuo kako govori Rahimu Hanu. Priljubio sam uho uz zatvorena vrata. ;

„.. .budi zahvalan što je zdrav", govorio je Rahim Han.„Znam, znam. Ali uvek je zagnjuren u te knjige, ili se vuče

po kući kao daje izgubljen u nekom snu."T?“

' „Ja nisam bio takav." Babaje zvučao ozlojeđeno, gotovo besno.Rahim Han se nasmejao. „Deca nisu bojanke. Ne možeš da

ih ispuniš svojim omiljenim bojama."„Kažem ti", rekao je Baba, „Ja uopšte nisam bio takav, a nisu

ni deca s kojom sam odrastao."

28 H a l e d H o s e i n i

„Znaš, ponekad pomislim da u životu nisam upoznao nikog tako samoživog kao što si ti", rekao je Rahim Han. Nisam poznavao nijednog drugog čoveka koji je smeo tako nešto da kaže Babi.

„Nema to nikakve veze sa tim.“,,Nema?“,,Nema.“„A sa čim onda ima?"Čuo sam škripu kože na Babinoj fotelji kada se promeško­

ljio. Sklopio sam oči, još snažnije pritisnuo uho na vrata, želeći da čujem, ne želeći da čujem. „Ponekad pogledam kroz ovaj prozor i vidim ga kako se igra na ulici s komšijskom decom. Vidim kako ga guraju, kako mu otimaju igračke, kako ga ćuška- ju, udaraju. I znaš, on nikada ne uzvraća. Nikada. Samo,.. obori glavu i...“

„Znači da nije nasilan', rekao je Rahim Han.„Ne govorim o tome, Rahime, i to dobro znaš", uzvratio je

oštro Baba. „Nešto njemu nedostaje."„Da, pogana narav."„Samoodbrana nema nikakve veze s poganom naravi. Znaš

šta se dešava kad god ga komšijski dečaci zadirkuju? Hasan se umeša pa ih otera. Video sam to rođenim očima. A kada dođu kući, pitam ga: ’Odakle Hasanu ova ogrebotina na licu?’ A on kaže: ’Pao je ’ Lepo ti kažem, Rahime, nešto tom dečaku nedostaje."

„Samo moraš da ga pustiš da nađe svoj put“, rekao je Rahim Han.

,,A kuda on vodi?", upitao je Baba. „Dečak koji neće da se brani postaće čovekkoji ni sa čim neće moći da se izbori/'

„Kao i obično, sve previše pojednostavljuješ."„Ne bih rekao."„Besan si zato što se bojiš da neće preuzeti tvoje poslove.",,Ko sada previše pojednostavljuje?", upitao je Baba. „Slušaj,

znam da ste vas dvojica bliski, i drago mije zbog toga. Zavidim

Lovac na zmajeve 29

vam, ali mije drago. Najozbiljnije. Potreban mu je neko ko ga... shvata, zato što Bog zna da ga ja ne shvatam. Ali nešto mi u vezi sa Amirom ne da mira, i to ne umem tačno da izrazim. Kao da...“ Mogao sam da ga zamislim kako pokušava da nađe pra­ve reči. Utišao je glas, ali sam ga ipak čuo. ,,Da rođenim očima nisam video kako ga doktor vadi iz moje žene, nikada ne bih poverovao daje moj sin.“

Sutradan ujutro, dok mi je pripremao doručak, Hasan me je pitao je li sve u redu. Brecnuo sam se na njega, rekao mu da gleda svoja posla.

Rahim Han nije bio u pravu u vezi s poganom naravi.

ČETIRI

Godine hiljadu devetsto trideset treće, kada se rodio Baba i kada je Zahir-šah započeo svoju četrdesetogodišnju vladavi­nu Avganistanom, dva brata, mladići iz jedne bogate i ugledne porodice iz Kabula, sela su za volan očevog forda. Omamlje­ni od hašiša i mast od francuskog vina, na drumu za Pagman udarili su i ubili muža i ženu, Hazare. Policija je izvela pomalo snuždene mladiće i petogodišnjeg sina žrtava pred mog dedu, koji je bio veoma uvažen sudija i čovek besprekornog ugleda. Pošto je čuo priču braće i molbu njihovog oca za milost, moj deda je dvojici mladića naredio da smesta pođu u Kandahar i stupe u vojsku na godinu dana - uprkos činjenici da je njihova porodica nekako uspela da ih oslobodi vojne službe. Njihov otac je pokušao da se raspravlja, ali ne preterano uverljivo, i na kraju su se svi složili da je kazna bila možda stroga ali pra­vedna. Što se siročeta tiče, moj deda ga je primio u sopstveno domaćinstvo i rekao drugim slugama da ga podučavaju, ali da prema njemu budu dobri. Taj dečak je bio Ali.

Ali i Baba su odrasli zajedno kao drugovi u igri - bar dok se Alijeva noga nije osušila od dečje paralize - baš kao što smo Hasan i ja odrasli jedno pokolenje docnije. Baba nam je uvek pričao o svojim i Alijevim vragolijama, a Ali bi zavrteo glavom i rekao: „Ali, aga-sahibe, recite mu koje vragolije smišljao, a ko

Lovac na zmajeve 31

ih je, mučenik, izvodio?" Baba bi se nasmejao i prebacio ruku Aliju preko ramena.

Međutim, ni u jednoj priči Baba nikada nije nazvao Alija svojim drugom.

Zanimljivo je da ni ja nikada nisam smatrao Hasana za svog druga. Bar ne u onom uobičajenom smislu te reči. Nije bitno što smo učili jedan drugoga kako se vozi bicikl bez ruku, i kako se od kartonske kutije pravi potpuno funkcionalan fotoaparat. Nije bitno što smo čitave zime provodili puštajući zmajeve, lo­veći zmajeve. Nije bitno što je za mene lice Avganistana lice dečaka suve građe, obrijane glave, nisko usađenih ušiju, deča- ka s licem kineske lutke, večito ozarenog osmehom sa zečjom usnom.

Ništa od toga nije bitno. Zato što se protiv istorije ne može. Kao ni protiv religije. Kada se crta podvuče, ja sam bio Paštun a on Hazara, ja sunit a on šiit, i to nikada i ništa neće promeni- ti. Ništa.

A ipak, bili smo deca koja su zajedno naučila da puze, i nika­kva istorija, narodnost, društvo niti religija ni to neće promeniti. Veći deo prvih dvanaest godina svog života proveo sam igrajući se s Hasanom. Ponekad me čitavo moje detinjstvo podseća na jedan dugačak i lenj letnji dan proveden s Hasanom, na to kako se jurimo među drvećem u očevom dvorištu, igramo se žmur- ke, lopova i žandara, kauboja i Indijanaca, mučimo bube - gde nam je bez sumnje krunsko dostignuće bilo kada smo iščupali žaoku pčeli i oko sirotice vezali konac da je cimnemo nazad svaki put kada bi poletela.

Jurili smo Kuče, nomade koji su prolazili kroz Kabul na putu ka severnim planinama. Čuli bismo njihove karavane kako se približavaju našem komšiluku, blejanje njihovih ovaca, me- ketanje njihovih koza, zvonca na vratovima njihovih kamila. Istrčali bismo smo napolje da gledamo kako se karavan vuče kroz našu ulicu, muškarce s prašnjavim, od vetra ogrubelim licima i žene odevene u dugačke, šarene marame, s đinđuvama i

32 H a l e d H o s e i n i

srebrnim grivnama na rukama i nogama. Bacali smo kamičke na njihove koze. Prskali smo vodom njihove mazge. Ja bih na- terao Hasana da sedi na zidu bolešljivog kukuruza i iz praćke ispaljuje šljunak kamilama u stražnjice.

Zajedno smo gledali svoj prvi vestern, Rio Bravo s Džonom Vejnom, u bioskopu Park, preko puta moje omiljene knjižare. Sećam se kako sam preklinjao Babu da nas povede u Iran da upoznamo Džona Vejna. Baba je prasnuo u grlen smeh - zvuk je bio prilično nalik zagrevanju motora kamiona - a kada je ponovo uspeo da progovori, objasnio nam je šta znači nasnima- vanje glasa. Hasan i ja smo bili preneraženi. Ošamućeni. Džon Vejn zapravo ne govori persijski i nije Iranac! Bio je Amerika­nac, baš kao srdačni, dugokosi muškarci i žene koje smo stalno viđali kako se motaju po Kabulu, odeveni u dronjave, šarene košulje. Rio Bravo smo gledali tri puta, ali smo naš omiljeni vestern, Sedam veličanstvenih, gledali trinaest puta. Svaki put smo plakali na kraju, kada mali Meksikanci sahranjuju Čarlsa Bronsona - za koga se takođe ispostavilo da nije Iranac.

Šetali smo se kroz ustajao miris pazara u delu Kabula zva­nom Šar-e-Nau, ili Novi grad, zapadno od četvrti Vezir Ahbar- han. Pričali smo o filmu koji smo upravo pogledali i hodali kroz vrevu bazarisa. Vijugali smo između trgovaca i prosjaka, lutali kroz uzane uličice prepune nizova sitnih, pretrpanih tezgi. Baba nam je obojici davao nedeljni džeparac od deset avganija i mi smo ga trošili na toplu koka-kolu i sladoled od ružine vodice s mrvljenim pistaćima.

Za vreme školske godine imali smo ustaljen dnevni raspored. Dok bih ja jedva uspeo da ustanem iz kreveta i odbauljam do kupatila, Hasan se već umio, izmolio jutarnji namaz sa Alijem, i spremio mi doručak: vrući crni čaj sa tri kocke šećera i krišku prepečenog naana s mojom omiljenom marmeladom od viša­nja, sve uredno postavljeno na trpezarijskom stolu. Dok sam ja jeo i žalio se na domaći, Hasan mi je nameštao krevet, glancao cipele, peglao odeću za taj dan, pakovao knjige i olovke. Čuo bih

Lovac na zmajeve 33

ga kako svojim unjkavim glasom peva za sebe stare hazarske pesme u predvorju dok pegla. Onda bismo se Baba i ja odvezli u njegovom crnom fordu mustangu - kolima koja su svugde iza­zivala zavidljive poglede zato što je ista takva vozio Stiv Mekvin u Bulitu, filmu koji je u jednom bioskopu neprekidno igrao čitavih šest meseci. Hasan je ostajao kod kuće i pomagao Aliju oko svakodnevnih poslova: ručnog pranja i prostiranja rublja u dvorištu, čišćenju podova, kupovanju svežeg naana na pazaru, stavljanja mesa u pac za večeru, zalivanja bašte.

Posle škole Hasan i ja bismo se našli, zgrabili neku knjigu i otkasali do niskog brda odmah severno od imanja mog oca u Vezir Ahbar-hanu. Na vrhu brda nalazilo se staro napušteno groblje s nizovima neobeleženih nišana i podivljalim korovom koji je zakrčio prolaze između njih. Gvozdena kapija zarđala je od smene kiša i snegova, a niski kameni grobljanski zidovi su se urušili. Blizu ulaza raslo je drvo nara. Jednog letnjeg dana uzeo sam Alijev kuhinjski nož i urezao naša imena u stablo: „Amir i Hasan, sultani Kabula.“ Te reči su to ozvaničile: drvo je bilo naše. Posle škole, Hasan i ja smo se penjali u njegove grane i brali krvavocrvene narove. Pošto bismo pojeli voće i obrisali šake o travu, ja sam mu čitao.

Sedeći skrštenih nogu, dok su mu sunčeva svetlost i senke lišća nara igrale na licu, Hasan je odsutno čupkao vlati trave, a ja sam mu čitao priče koje sam nije mogao da pročita. Da će Hasan odrasti nepismen kao Ali i većina Hazara, odlučeno je istog trena kada je rođen, možda čak i istog trenutka kada je začet u Sanaubarinoj negostoljubivoj utrobi - na kraju krajeva, šta će jednom slugi pisana reč? Ipak, uprkos nepismenosti, Hasa­na je privlačilo tajanstvo reči, zaveo gaje njemu zabranjeni, taj­ni svet. Čitao sam mu pesme i pripovetke, ponekad zagonetke

- mada sam s njima prestao kada se pokazalo da ih mnogo bolje odgoneta od mene. Zato sam mu čitao proste stvari, poput sme- šnih doživljaja nespretnog mule Nasrudina i njegovog magarca. Sedeli bismo satima ispod tog drveta, sedeli sve dok sunce ne

34 H a l e d H o s e i n i

zađe na zapadu, a Hasan bi i dalje tvrdio da ima dovoljno svetla za još jednu pripovetku, još jedno poglavlje.

Ja sam u čitanju Hasanu najviše uživao kada bismo naišli na neku stranu ili retku reč koju on nije znao. Zadirkivao bih ga, razotkrivao njegovu neukost. Jednom, čitao sam mu priču o muli Nasrudinu, i on me je zaustavio. „Šta ta reč znači?“

,,Koja?“,,Idiot.“„Ne znaš šta znači?“, upitao sam kezeći se.„Ne znam, Amir-aga.“„Ali to je tako obična reč!“,,A ipak je ne znam.“ Ako je i osećao žaoku mog zadirkivanja,

njegovo osmehnuto lice nije to pokazivalo.„Pa, svi u mojoj školi znaju šta znači", rekao sam. „Da vidimo.

Idiot’. To znači pametan, oštrouman. Evo ti primera. ’Kada su reči posredi, Hasan je pravi idiot.’“

„Aaah“, rekao je on klimajući glavom.Kasnije bi me grizla savest. Zato sam pokušavao da se iskupim

tako što bih mu dao neku moju staru košulju ili slomljenu igračku. Govorio sam sebi da je to dovoljna nadoknada za bezazlenu šalu.

Daleko najomiljenija Hasanova knjiga bila je Šahnama, ep iz desetog veka o drevnim persijskim junacima. Voleo je baš sva poglavlja, stare šahove, Feriduna, Zala i Rudabu. Ali omiljena priča, kao i meni, bila mu je „Rustam i Sohrab“, pripovest o velikom ratniku Rustamu i njegovom hitronogom konju Rah- šu. Rustam u bici smrtno ranjava svog odvažnog protivnika Sohraba, ali onda otkriva da mu je Sohrab davno izgubljeni sin. Zanemeo od bola, Rustam sluša poslednje reči svoga sina:

Ako si mi zaista otac, onda znaj da si umrljao mač krvlju sina svog. A sve to iz tvoje tvrdoglavosti. Jer ja htedoh da te ka ljubavi okrenem, i moljah te imenom tvojim, jer mišljah da u tebi vidim znamenja o kojima mi je govorila mati. Ali obratih se srcu tvome uzalud, i sada je vreme za susret prošlo...

Lovac na zmajeve 35

„Pročitaj to ponovo, molim te, Amir-aga“, rekao bi Hasan. Ponekad bi mu suze navirale na oči dok sam mu čitao taj deo, a uvek sam se pitao za kim to plače, za bolom savladanim Rusta- mom, koji kida odeću i posipa se pepelom po glavi, ili za Sohra- bom, koji umire, a samo je čeznuo za očevom ljubavlju? Lično, ja nisam video šta je tragično u Rustamovoj sudbini. Na kraju krajeva, zar svi očevi u dubini srca ne gaje želju da ubiju svoje sinove?

Jednog dana u julu sedamdeset treće, ponovo sam nasama­rio Hasana. Čitao sam mu i iznenada sam odstupio od napisane priče. Pretvarao sam se da čitam iz knjige, redovno okrećući strane, ali sam potpuno odstupio od teksta, i sam smišljao za­plet. Hasan to, naravno, nije znao. Za njega su reči na strani bile šifra, nerastumačive, tajanstvene. Reči su bile tajna vrata, a ja sam držao sve ključeve. Kasnije sam zaustio da ga pitam je li mu se dopala priča, jedva potiskujući kikot, kada je on počeo da tapše.

„Šta to radiš?", upitao sam.„Odavno mi nisi čitao bolju priču", odgovorio je i dalje tapšući.Nasmejao sam se. „Stvarno?"

„Stvarno."„Fascinantno", promrmljao sam. Stvarno sam tako i mislio.

Bilo je to... sasvim neočekivano. „Siguran si, Hasane?"I dalje je tapšao. „Bila je sjajna, Amir-aga. Hoćeš sutra da

mi čitaš dalje?"„Fascinantno", ponovio sam, pomalo bez daha, osećajući se

kao čovek koji otkrije zakopano blago u sopstvenom dvorištu. Dok smo silazili s brda, u glavi su mi praskale misli poput vatro­meta za Čaman. Odavno mi nisi čitao bolju priču, rekao je. A čitao sam mu mnogo priča. Hasan me je nešto pitao.

„Molim?", rekao sam.„Šta to znači 'fascinantan?"Nasmejao sam se. Čvrsto sam ga zagrlio i poljubio u obraz.„Zašto to?", rekao je iznenađen, pocrvenevši.

36 H a l e d H o s e i n i

Drugarski sam ga gurnuo. Osmehnuo se. „Ti si princ, Hasa- ne. Ti si princ i ja te volim."

Te iste noći napisao sam svoju prvu kratku priču. Za to mi je bilo potrebno trideset minuta. Bila je to mračna mala pripovest o čoveku koji je našao čarobnu šolju i ustanovio da ako u nju plače, suze mu se pretvaraju u bisere. Ali premda je oduvekbio siromašan, bio je srećan čovek i retko je lio suze. Zato je našao načina da postane tužan, da bi se obogatio od sopstvenih suza. Kako su se biseri gomilali, tako je rasla i njegova pohlepa. Na kraju priče čovek je sedeo na brdu bisera, s nožem u ruci, bes­pomoćno jecajući u šolju, s telom voljene žene u naručju.

Te večeri sam se popeo uz stepenice i ušao u Babinu sobu za pušenje, noseći dva lista hartije na kojima sam napisao priču. Baba i Rahim Han pućkali su lule i pijuckali brendi.

„Šta je, Amire?“, upitao je Baba, zavaljen na sofu, s rukama spojenim iza glave. Plavi dim mu se kovitlao oko lica. Grlo mi se osušilo od njegovog prodornog pogleda. Nakašljao sam se i rekao mu da sam napisao priču.

Babaje klimnuo glavom i uputio mi slabašan osmeh koji je go­vorio samo o glumljenom zanimanju. „Pa, to je baš lepo, zar ne?“, rekao je. Onda ništa više. Samo me je posmatrao kroz oblak dima.

Verovatno sam tamo stajao manje od minuta, ali do dana današnjeg mi se čini da je to bio jedan od najdužih minuta u mom životu. Sekunde su se vukle, svaka odvojena od naredne čitavom večnošću. Vazduh je postao težak, vlažan, gotovo opi­pljiv. Jedva sam disao. Baba je nastavio izazivački da me posma- tra i nije se ponudio da je pročita.

Kao i obično, spasao me je Rahim Han. Pružio je ruku i upu­tio mi osmeh u kome nije bilo ničega lažnog. „Mogu li da je dobijem, Amire džan? Veoma bih voleo da je pročitam." Kada mi se obraćao, Baba gotovo nikada nije iza mog imena nije dodavao reč džan, koja se koristila iz milošte.

Baba je slegnuo ramenima i ustao. Delovao je kao da mu je laknulo, kao da je Rahim Han i njega spasao. „Da, daj je kaka

Lovac na zmajeve 37

Rahimu. Ja idem da se spremim/41 s tim rečima izašao je iz sobe. Babu sam skoro uvek obožavao sa gotovo religijskim žarom. Ali tog trenutka poželeo sam da presečem vene i istočim njegovu prokletu krv iz svog tela.

Sat vremena kasnije, dok je večernje nebo tamnelo, njih dvo­jica su se kolima mog oca odvezla na neku zabavu. Dok su izlazili, Rahim Han je čučnuo preda mnom i pružio mi moju priču i još jedan presavijen list papira. Hitro mi se osmehnuo i namignuo. „Za tebe. Pročitaj kasnije." Onda je zastao i dodao još jednu reč koja me je više ohrabrila da se posvetim pisanju od svih pohvala koje sam ikada dobio od urednika i kritičara. Ta reč je bila bravo.

Pošto su otišli, sedeo sam na krevetu i žalio što Rahim Han nije moj otac. Onda sam pomislio na Babu i njegove široke gru­di i kako je lepo kada me na njih privije, kako je ujutru mirisao na ,,brut“ i kako mi je njegova brada golicala lice. Ophrvala me je takva iznenadna griža savesti da sam jurnuo u kupatilo i povratio u umivaonik.

Kasnije te noći, sklupčan u krevetu, iščitavao sam pisamce Rahima Hana iznova i iznova. Ovako je glasilo:

Amire džan,Veoma sam uživao u tvojoj priči. Mašala, Bog ti je dao

poseban dar. Sada je tvoja dužnost da taj dar izbrusiš zato što je čovek koji protraći božje darove magarac. Priču si napisao gramatički ispravno i zanimljivim stilom. Ali najzanimljivije u njoj jeste to što poseduje ironiju. Ti možda ni ne znaš šta ta reč znači. Ali jednog dana ćeš naučiti. To je nešto za čime pojedini pisci streme čitavog života, a nikada ne postignu. Ti si to ostvario u svojoj prvoj priči.

Moja vrata su ti otvorena i uvek će to biti, Amire džan. Saslušaću svaku priču koju imaš da ispričaš. Bravo!

Tvoj prijatelj,Rahim

38 H a l e d H o s e i n i

Obodren Rahimovim pisamcetom, zgrabio sam priču i požu­rio dole u predvorje, gde su Ali i Hasan spavali na dušeku. U kući su spavali samo tada, kada bi Baba nekuda otišao i kada je Ali morao da me pazi. Probudio sam Hasana i upitao ga hoće li da čuje jednu priču.

Protrljao je sanjive oči pa se proteglio. „Sada? Koliko je sati?"„Pusti to koliko je sati. Ovo je posebna priča. Sam sam je

napisao", prošaputao sam u nadi da neću probuditi Alija. Hasa- novo lice se ozarilo.

„Onda moram da je čujem", rekao je i već je svlačio pokrivač.Pročitao sam mu je u dnevnoj sobi, pored mermernog kami­

na. Ovog puta nije bilo vragolastog odstupanja od teksta; ovde sam posredi bio ja! Hasan je u mnogo čemu bio savršen slušalac, potpuno unet u pripovest, lice mu se menjalo s promenom ras­položenja u priči. Kada sam pročitao poslednju rečenicu, stao je tiho da tapše.

„Mašala, Amir-aga. Bravo!" Prosto je sijao.„Dopala ti se?“, rekao sam, pošto sam po drugi put osetio

slatki ukus hvale.„Jednog dana, inšalah, postaćeš velik pisac", rekao je Hasan.

,,A ljudi po čitavom svetu čitače tvoje priče."„Preteruješ, Hasane", rekao sam, a voleo sam ga zbog toga.„Ne. Postaćeš velik i slavan", uporno je tvrdio. Onda je zastao,

kao da je na ivici da još nešto doda. Odmerio je reči pa se nakašljao. „Ali hoćeš li mi dozvoliti da te nešto pitam o priči?", upitao je stidljivo.

„Naravno."„Pa...", zaustio je i onda stao.„Reci mi, Hasane", kazao sam. Osmehnuo sam se, mada izne­

nada nesigurni pisac u meni i nije bio toliko siguran želi li to da čuje.

„Pa", rekao je, „ako smem da upitam, zašto je čovek ubio svo­ju ženu? Zapravo, zašto je uopšte morao da bude tužan da bi plakao? Zar nije mogao samo da pomiriše crni luk?"

Lovac na zmajeve 39

Ovo me je ošamutilo. Ta činjenica, toliko očigledna da je bila krajnje glupa, nijednog trenutka nije mi pala na pamet. Bezglasno sam pomerao usne. Izgledalo je kao da ću iste noći kada sam otkrio jedan cilj spisateljstva, ironiju, biti upoznat i sa jednom opasnošću: rupom u zapletu. I da će me tome naučiti niko drugi nego Hasan. Nepismeni Hasan, koji u životu nije napisao ni jednu jedinu reč. Na uho mi iznenada prošapta neki glas, hladan i taman: Šta on zna, nepismeni Hazara? On će čita­vog života biti sluga. Kako se on usuđuje da te kritikuje?

,,Pa“, zaustio sam. Ali nikada nisam stigao da dovršim tu rečenicu.

Zato što se iznenada Avganistan zauvek promenio.

PET

Nešto je zatutnjalo kao grmljavina. Zemlja se malo protresla i začuli smo rafalnu pucnjavu. ,,Oče!“, kriknuo je Hasan. Skočili smo na noge i otrčali u dnevnu sobu. Zatekli smo Alija kako mahnito šepa preko predvorja.

„Oče! Kakav je to zvuk?“, ciknuo je Hasan, ruku pruženih prema Aliju. Ali nas je obojicu zagrlio. Nekakvo belo svetio je blesnulo i obojilo nebo srebrom. Ponovo je blesnulo, pa je usle- dio stakato puščane paljbe.

„Love patke“, rekao je Ali muklo. „Znate, love patke noću. Ne bojte se.“

U daljini se oglasila sirena. Negde se razbilo staklo i neko je viknuo. Čuo sam ljude na ulici, trgnute iz sna i verovatno još u pižamama, raščupanih kosa i nateklih očiju. Hasan je plakao. Ali ga je čvrsto privukao k sebi, nežno ga stegao. Kasnije ću govoriti sebi da nisam zavideo Hasanu. Nimalo.

Ostali smo tako zagrljeni do zore. Pucnjava i eksplozije tra­jale su manje od sat vremena, ali su nas veoma uplašile zato što niko od nas nikada ranije nije čuo pucnjavu na ulicama. Tada su nam to bili strani zvuci. Pokolenje avganistanske dece čije uši neće znati ništa sem zvuka bombi i pušaka još nije bilo rođeno. Šćućureni u trpezariji, dok smo čekali da se rodi sunce, nismo imali ni najmanju predstavu da se jedan način života okončao. Nas način života. To se možda nije desilo baš tada, ali je sigurno

Lovac na zmajeve 41

bio početak kraja. Sam kraj, zvanični kraj, stići će prvo u aprilu sedamdeset osme, s komunističkim državnim udarom, a onda u decembru sedamdeset devete, kada će se ruski tenkovi zako­trljati istim onim ulicama na kojima smo se Hasan i ja igrali, donoseći smrt Avganistancima koje sam poznavao i započevši doba krvoprolića koje i danas traje.

Nešto pre svanuća, Babina kola tiho su stigla pred kuću. Vrata su se s treskom zatvorila i čulo se kako trči uz stepenice. Onda se pojavio na vratima i video sam mu nešto na licu. Nešto što nisam prepoznao jer sam ga video prvi put: strah. „Amire! Hasane!“ viknuo je kada nam je pritrčao raširenih ruku. „Bloki­rali su sve ulice a telefon nije radio. Mnogo sam se zabrinuo!"

Pustili smo ga da nas obujmi rukama, i na jedan kratak, sulud trenutak bilo mi je drago zbog događaja te noći, šta god da su bili.

Ipak nisu lovili patke. Ispostavilo se da te noći, sedamnaestog jula hiljadu devetsto sedamdeset treće, nisu mnogo šta ni upu­cali. Kabul se sutradan ujutro probudio i saznao da monarhija više ne postoji. Kralj, Zahir-šah, nalazio se u Italiji. U njegovom odsustvu, njegov rođak Daud-han okončao je kraljevu četrdese­togodišnju vladavinu državnim udarom bez krvoprolića.

Sećam se kako smo narednog jutra Hasan i ja čučali pred radnom sobom mog oca, dok su Baba i Rahim Han pijuckali crni čaj i slušali najnovije vesti o državnom udaru na Radio Kabulu.

,,Amir-aga?“, prošaputao je Hasan.„Molim?"„Šta je republika’?"Slegnuo sam ramenima. „Ne znam.“ Na Babinom radiju

neprekidno su ponavljali reč „republika".„Amir-aga?"„Molim?"

42 H a l e d H o s e i n i

„Je l’ 'republika znači da ćemo otac i ja morati da se odselimo?"„Ne bih rekao", uzvratio sam šapatom.Hasan se zamislio. „Amir-aga?"„Molim?"„Neću da nas oteraju."Osmehnuo sam se. ,JBas, magarče jedan. Niko te neće oterati."

„Amir-aga?"„Molim?"„Ajde da se penjemo na naše drvo."Osmeh mi se proširio. To je bila još jedna Hasanova osobina.

Uvek je znao kada da kaže ono pravo - vesti na radiju posta­jale su prilično dosadne. Hasan je otišao u svoju kolibu da se spremi, a ja sam otrčao na sprat da uzmem neku knjigu. Onda sam svratio do kuhinje, napunio džepove pinjolima i istrčao napolje, gde me je Hasan već čekao. Jurnuli smo kroz kapiju i krenuli ka brdu.

Prešli smo jednu ulicu s porodičnim kućama i gazili preko pojasa gole, neravne zemlje koja je vodila ka brdu, kada je, izne­nada, kamenica pogodila Hasana u leđa. Naglo sam se okrenuo i srce mi je preskočilo. Približavali su nam se Asef i njegova dva druga, Vali i Kamal.

Asef je bio sin jednog očevog prijatelja, Mahmuda, pilota. Njegovi su živeli nekoliko ulica južno od nas, na otmenom ima­nju s visokim zidovima i palmama. Ako ste u detinjstvu živeli u kabulskoj četvrti Vezir Ahbar-han, znali ste za Asefa i njegov čuveni bokser od nerđajućeg čelika, mada poželjno ne iz ličnog iskustva. Sin majke Nemice i oca Avganistanca, plavokosi, pla- vooki Asef bio je za glavu viši od druge dece. Na ulicama su ga pratile i te kako osnovane glasine o svireposti. Okružen poslu­šnim drugarima, hodao je komšilukom kao kan koji obilazi svoju zemlju, s pratnjom uvek spremnom da ugodi. Njegova reč bila je zakon, a kome zatreba malo pravničkog obrazovanja, taj bokser je bio odlično nastavno sredstvo. Video sam kako ga je jednom primenio na nekom dečaku iz četvrti Karte-Čar.

Lovac na zmajeve 43

Nikada neću zaboraviti kako su Asefove plave oči iskrile nekim pomalo suludim sjajem i kako se cerio, kako se cerio dok je mla­tio tog nesrećnog dečaka sve dok ovaj nije izgubio svest. Neki dečaci iz Vezir Ahbar-hana nadenuli su Asefu nadimak Gošhor ili ,,Uhožder“. Naravno, niko se nije usuđivao tako da ga nazo­ve u lice, da ne bi prošao kao onaj nesrećnik koji se sa Asefom potukao oko zmaja i na kraju morao da traži svoje desno uho po blatnjavom slivniku. Mnogo godina kasnije naučio sam engle­sku reč za stvorenje koje je bio Asef, reč koju je teško doslovno prevesti na persijski: ,,sociopata“.

Od sve dece u komšiluku koja su kinjila Alija, Asef je bio daleko najnemilosrdniji. On je, zapravo, i započeo izrugivanje s Babaluom: Hej, Babalu, koga si danas pojeo? A? Hajde, Babalu, osmehni nam se! A kada bi bio posebno nadahnut, dodatno bi začinio uvrede: Hej, Babalu pljosnatog nosa, koga si danas pojeo? Reci nam, kosooki magarče!

Sada nam se približavao, podbočen, a patike su mu dizale oblačiće prašine.

„Dobro jutro, kunis\“, viknuo je Asef mašući. ,,Peder“, to je bila još jedna njegova omiljena uvreda. Hasan se povukao iza mene kada su se trojica starijih dečaka približila. Stajali su is­pred nas, tri visoka dečaka u farmerkama i majicama kratkih rukava. A iznad svih nas, Asef je prekrstio ruke na grudima, s divljačkim kezom na licu. Nije mi se prvi put učinilo da Asef nema sve daske u glavi. Takođe sam pomislio koliko sam srećan što mi je Baba otac, što je, verujem, bio jedini razlog zašto se Asef uzdržavao da me ne kinji previše.

Digao je bradu ka Hasanu. „Hej, pljosnati nosu“, rekao je. „Kako je Babalu?"

Hasan nije rekao ništa, već se samo povukao još korak iza mene.

„Jeste li čuli vesti, deco?“, rekao je Asef, a kez mu ni na tren nije silazio s lica. „Nema više kralja. Hvala bogu. Živeo predsed- nik! Moj otac lično poznaje Daud-hana, jesi li to znao, Amire?“

44 H a l e d H o s e i n i

„Poznaje ga i moj otac“, rekao sam. Nisam imao pojma da li je to istina ili ne.

„Poznaje ga i moj otac“, oponašao me je Asef kenjkavim glasom. Kamal i Vali uglas su se zasmejali. Poželeo sam da je Baba tu.

„Pa, Daud-han je prošle godine večerao kod nas“, nastavio je Asef. „Kako ti se to čini, Amire?“

Pitao sam se da li bi neko u toj zabiti čuo naše krike. Babina kuća se nalazila čitav kilometar odatle. Zažalio sam što smo izašli iz kuće.

„Je 1’ znaš šta ću reći Daud-hanu kada sledeći put dođe u našu kuću na večeru?“, upita Asef. „Ima da proćaskam s njim, kao muškarac s muškarcem, mard sa mard. Da mu kažem ono što sam već rekao majci. O Hitleru. E, to je bio pravi vođa. Veliki vođa. Čovek s vizijom. Reći ću Daud-hanu da zapamti kako bi danas svet bio bolji samo da su Hitlera pustili da završi ono što je započeo."

„Baba kaže daje Hitler bio luđak, daje naredio ubijanje mno­go nevinih ljudi", čuo sam sebe kako govorim pre nego što sam stigao da stavim šaku na usta.

Asef se zasmejuljio. „Zvuči kao moja majka, a ona je Nemica, trebalo bi da je pametnija. Ali oni i hoće da u to poveruješ, je l’ tako? Neće da znaš istinu."

Nisam znao ko su ,,oni“, niti kakvu to istinu kriju, a nisam ni želeo da saznam. Kajao sam se što sam bilo šta rekao. Pono­vo sam poželeo da dignem pogled i vidim Babu kako se penje na brdo.

„Ali moraš da čitaš knjige koje ti ne daju u školi", rekao je Asef. „Ja jesam. I progledao sam. Sada imam viziju i podeliću je s novim predsednikom. Je l’ znaš kakvu?"

Odmahnuo sam glavom. Ipak će mi reći; Asef je uvek odgo­varao na sopstvena pitanja.

Njegove plave oči preleteše na Hasana. „ Avganistan je zemlja Paštuna. Uvek je bila, uvek će biti. Mi smo pravi Avganistanci, čisti Avganistanci, a ne ovaj Pljosnati Nos ovde. Njegov narod

Lovac na zmajeve 45

kalja našu otadžbinu, naš vatan. Prljaju nam krv.“ Široko je, dramatično mahnuo rukama. „Avganistan za Paštune, kažem ja. To je moja vizija."

Asef me ponovo pogleda. Izgledao je kao neko ko se budi iz lepog sna. „Prekasno je za Hitlera“, rekao je. „Ali ne i za nas.“

Izvadio je nešto iz zadnjeg džepa farmerki. „Zamoliću pred- sednika da uradi ono što kralj nije imao kuvat da uradi. Da očisti Avganistan od svih prljavih, kasiif Hazara."

„Samo nas pusti, Asefe“, rekao sam, besan zbog drhtaja u glasu. „Mi ti ne smetamo."

„O, smetate mi, smetate", rekao je Asef. I s mučninom sam video šta je to izvadio iz džepa. Naravno. Njegov bokser od ner- đajućeg čelika zablistao je na suncu. „Veoma mi smetate. Zapra­vo, ti mi smetaš više od ovog ovde Hazare. Kako možeš da pričaš s njim, da se igraš s njim, da ga puštaš da te dodiruje?", pitao je glasom prepunim gađenja. Vali i Kamal klimali su glavom i ispu­štali zvuke odobravanja. Asef usitni oči. Zavrte glavom. Kada je ponovo progovorio, zvučao je jednako zbunjeno kao što je izgledao. „Kako možeš da ga nazoveš svojim drugom’?"

Ali on mi nije drug!, zamalo da mi izleti. On mije sluga! Jesam li zaista pomislio to? Naravno da nisam. Nisam. Prema Hasanu sam se lepo ophodio, baš kao prema drugu, još i bolje, više kao prema bratu. Ali zašto onda, kada su Babini prijatelji dolazili u posetu sa svojom decom, zašto nikada nisam zvao Hasana da se igra s nama? Zašto sam se igrao s Hasanom samo kada nikoga drugog nije bilo u blizini?

Asef stavi bokser na ruku. Ledeno me pogleda. „Ti si deo problema, Amire. Da budale poput tebe i tvog oca nisu prima­le ove ljude, do sada bismo ih se već otarasili. Svi bi lepo otišli da trunu u Hazaradžatu, gde im je i mesto. Ti si sramota za Avganistan."

Pogledao sam njegove lude oči i shvatio da ozbiljno misli. Stvarno je nameravao da me povredi. Asef diže pesnicu i krenu ka meni.

46 H a l e d H o s e i n i

Osetio sam da se iza mene nešto brzo kreće. Krajičkom oka sam video Hasana kako se saginje i brzo ustaje. Asefove oči produžiše iza mog ramena i raširiše se od iznenađenja. Video sam isti zaprepašćen izraz na licima Kamala i Valija kada su i oni ugledali šta se iza mene desilo.

Okrenuo sam se i suočio s Hasanovom praćkom. Hasan je zategao široku gumenu traku do samog kraja. U ležištu se nala­zio kamen veličine oraha. Hasan je uperio praćku pravo u Ase- fovo lice. Ruka mu je drhtala od napora, a graške znoja izbile su mu na čelu.

„Molim te ostavi nas na miru, aga“, rekao je Hasan mirnim glasom. Oslovio je Asefa sa ,,aga“ i ja sam se na tren zapitao kako li je to živeti s tako duboko usađenim osećajem za mesto na društvenoj lestvici.

Asef zaškrguta zubima. „Spuštaj to, kopile hazarsko."„Molim te, pusti nas na miru, aga“, reče Hasan.Asef se osmehnu. „Možda nisi primetio, ali nas smo trojica,

a vas ste dvojica."Hasan slegnu ramenima. Nekom sa strane sigurno ne bi delo-

vao uplašeno. Ali Hasanovo lice bilo je moja prva uspomena i znao sam sve fine nijanse na njemu, poznavao sam baš svaki treptaj i trzaj koji je ikada prešao preko njega. I video sam da se boji. Užasno boji.

,,U pravu si, aga. Ali ti možda nisi primetio da ja držim prać­ku. Mrdneš li samo, moraće da ti promene nadimak od Asef ’Uhožder u ’Ćoravi Asef, zato što sam ovaj kamen naciljao u tvoje levo oko.“ Rekao je to tako mirno da sam čak i ja morao da se napregnem da bih čuo strah za koji sam znao da se krije iza tog staloženog glasa.

Asefova usta se zgrčiše. Vali i Kamal su sve to posmatrali skoro opčinjeno. Neko se usudio da izazove njihovog boga. Da ga ponizi. A najgore od svega, taj neko je bio jedan mršavi Hazara. Asef je pogledao prvo kamen, pa Hasana. Pažljivo je proučavao Hasanovo lice. Ono što je na njemu otkrio sigurno

Lovac na zmajeve 47

ga je ubedilo koliko su Hasanove namere ozbiljne zato što je spustio pesnicu.

„Trebalo bi nešto da o meni znaš, Hazaro“, rekao je Asef ozbilj­no. „Ja sam veoma strpljiv čovek. Ovo se danas nije okončalo, veruj mi.“ Okrenuo se ka meni. „Nije kraj ni za tebe, Amire. Postaraču se da jednog dana ostanemo nasamo." Asef se povuče za korak. Njegovi sledbenici učiniše isto.

„Tvoj Hazara je danas grdno pogrešio, Amire“, rekao je. Onda su se okrenuli i otišli. Gledao sam ih kako silaze niz brdo i nesta­ju iza jednog zida.

Hasan je drhtavim rukama pokušavao da zadene praćku za pojas. Usta su mu se skupila u nešto što je trebalo da liči na osmeh. Uspeo je da sveže učkur tek iz petog pokušaja. Nismo mnogo govorili dok smo se u strahu vraćali kući, na svakom ćošku sigurni da će nas Asef i njegovi prijatelji zaskočiti. Nisu to učinili i to je trebalo malo da nas umiri. Ali nije. Baš nimalo.

Sledećih nekoliko godina reči ekonomski razvoj i reforme nisu silazile sa mnogih usana u Kabulu. Ustavna monarhija je ukinu­ta, zamenila ju je republika, koju je predvodio predsednik. Na neko vreme osećaj obnovljene snage i odlučnosti preplavio je zemlju. Ljudi su razgovarali o ženskim pravima i savremenoj tehnologiji.

A život je, iako se u Argu - kraljevskoj palati u Kabulu - nastanio novi vođa, uglavnom tekao isto kao pre. Ljudi su išli na posao od nedelje do četvrtka, a petkom se okupljali na pikni­cima u parkovima, na obali jezera Garga, u vrtovima Pagmana. Raznobojni autobusi i kamioneti kotrljali su se uzanim kabul- skim ulicama, a navodila ih je neprekidna vika pomoćnika voza­ča koji su stajali na zadnjim branicima i izvikivali pravac vozaču jakim kabulskim akcentom. Na Eid, tri dana slavlja posle svetog meseca ramazana, stanovnici Kabula su se odevali u najbolju odeću i odlazili u porodične posete. Ljudi su se grlili, ljubili i

48 H a l e d H o s e i n i

pozdravljali jedni druge sa „Eid mubarak“. Srećan Eid. Deca su otvarala poklone i igrala se obojenim jajima.

Početkom sledeće zime, sedamdeset četvrte, Hasan i ja smo se jednog dana igrali u dvorištu, pravili smo tvrđavu od sne- ga kada ga je Ali pozvao da uđe. „Hasane, aga-sahib hoće da razgovara s tobom!“ Stajao je kraj ulaznih vrata, odeven u belo, sa šakama zavučenim pod pazuhe, a iz usta su mu izbijali pra­menovi pare.

Hasan i ja smo se osmehnuli jedan drugome. Čitavog dana smo čekali taj poziv: bio je Hasanov rođendan. „Šta će da bude, oče, je l’ znaš? Hoćeš li nam reći?“, upitao je Hasan. Oči su mu sijale.

Ali slegnu ramenima. „Aga-sahib nije o tome pričao sa mnom.“„Hajde, Ali, reci nam“, navaljivao sam ja. „Bojanka? Možda

novi pištolj?"Kao i Hasan, Ali nije umeo da laže. Svake godine se pretva­

rao da ne zna šta je Baba kupio Hasanu i meni za rođendan. A svake godine oči su ga izdavale dok smo mi izvlačili istinu iz njega. Ovog puta je, međutim, izgledalo kao da govori istinu.

Baba nikada nije propuštao Hasanov rođendan. Neko vre­me imao je običaj da pita Hasana šta želi, ali je prestao pošto je Hasan uvek bio preskroman da predloži neki poklon. Zato je svake zime Baba sam nešto birao. Jedne godine kupio mu je japanski kamion-igračku, druge godine električnu lokomotivu i prugu na sklapanje. Prethodne godine Babaje iznenadio Hasa­na kožnim kaubojskim šeširom kakav je Klint Istvud nosio u filmu Dobar, loš, zao - koji je zamenio Sedam veličanstvenih kao naš omiljeni vestern. Čitave te zime Hasan i ja smo naizme- nično nosili šešir, i pevali čuvenu muziku iz filma dok smo se penjali na brda snega i upucavali jedan drugoga.

Na ulaznim vratima skinuli smo rukavice i izuli čizme pre­krivene snegom. Kada smo zakoračili u predvorje, zatekli smo Babu kako sedi pored furune s jednim niskim, proćelavim Indijcem odevenim u smeđe odelo s crvenom kravatom.

Lovac na zmajeve 49

„Hasane", rekao je Baba, osmehujući se vragolasto, „upoznaj se sa svojim rođendanskim poklonom."

Hasan i ja smo se zbunjeno zgledali. Nigde nije bilo kutije u šarenom papiru. Nikakve vreće. Nikakve igračke. Samo je Ali stajao iza nas, i Baba sa tim mršavim Indijcem koji je pomalo ličio na profesora matematike.

Indijac u smeđem odelu se osmehnuo i pružio ruku Hasa- nu. „Ja sam doktor Kumar", rekao je. „Drago mi je što smo se upoznali." Govorio je persijski s teškim, kotrljavim hinduskim naglaskom.

„Selam alejkum", rekao je Hasan nesigurno. Učtivo je klim­nuo glavom, no očima je tražio oca. Alije prišao i položio šaku na Hasanovo rame.

Baba se susreo s Hasanovim opreznim i zbunjenim pogle­dom. „Pozvao sam doktora Kumara iz Nju Delhija. Doktor Ku­mar je plastični hirurg."

„Znaš li šta je to?", upitao je Indijac, doktor Kumar.Hasan odmahnu glavom. Pogledao me je tražeći pomoć, ali

sam ja slegnuo ramenima. Znao sam samo da kod hirurga ideš kada dobiješ upalu slepog creva. To sam znao zato što je jedan moj školski drug umro od toga prošle godine, pa nam je uči­telj rekao da su predugo čekali da ga odvedu hirurgu. Obojica smo pogledali Alija, mada, naravno, na njegovom bezizraznom licu ništa nismo mogli da otkrijemo, ali mu se nešto smeškalo u pogledu.

„Dakle", rekao je doktor Kumar, „moj posao je da popravljam izgled ljudskih tela. Ponekad i ljudskih lica."

,,Oh“, rekao je Hasan. Pogledao je prvo doktora Kumara, pa Babu, pa Alija. Ruka mu je pošla ka gornjoj usni. ,,Oh“, rekao je ponovo.

„Znam daje to neobičan poklon", rekao je Baba. ,,I verovat- no si nešto drugo imao na umu, ali ovaj će ti poklon večno trajati."

50 H a l e d H o s e i n i

„Oh“ uzdahnu Hasan. Liznuo je usne. Nakašljao se. „Aga- -sahibe, hoće li... hoće li...“

„Baš nimalo" ubacio se doktor Kumar blago se osmehujući. „Neće te nimalo boleti. Zapravo, daću ti jedan lek, pa se ničega nećeš ni sećati."

,,Oh“, izusti Hasan. Osmehnuo se s olakšanjem. Ili bar s malo olakšanja. „Nisam se bojao, aga-sahibe, samo sam ...“ Hasana su možda prevarili, ali mene nisu. Znao sam da kada doktori kažu da neće boleti, tek si onda nagrabusio. S užasom sam se prisećao svog obrezivanja od prošle godine. Doktor mije rekao potpuno iste reči, uveravao me je da baš nimalo neće boleti. Ali kada je lek za obamrlost prestao da deluje kasnije te noći, ose- ćao sam se kao da mi je neko u prepone utisnuo užareni komad uglja. Zašto je Baba čekao sa obrezivanjem sve dok nisam napu­nio deset godina, nikada mi nije bilo jasno, i jedna je od stvari koje mu nikada neću oprostiti.

Poželeo sam da i ja imam nekakav ožiljakkoji će izazvati Ba­bino sažaljenje. Nije bilo pošteno. Hasan ničim nije zaslužio Ba­binu naklonost; samo se rodio s tom glupom zečjom usnom.

Zahvat je dobro prošao. Svi smo bili pomalo preneraženi kada su prvi put skinuli zavoje, ali smo nastavili da se osmehu- jemo, baš kao što nam je doktor Kumar naložio. To nije bilo lako, zato što je Hasanova gornja usna bila nakazna mreža nateklog, crvenog tkiva. Očekivao sam da će Hasan užasnut kriknuti kada mu je bolničarka dala ogledalo. Ali ga je držao za ruku i Hasan se dugo, zamišljeno zagledao. Nešto je promrmljao. Nisam shvatio. Priljubio sam mu uho na usta. Ponovo je to prošaptao.

„ Tašakor.“ Hvala vam.Onda su mu se usne izvile, i tada sam tačno znao šta radi.

Osmehivao se. Baš kao i kada je izašao iz majčine utrobe.Otok je splasnuo i rana je polako zarasla. Uskoro je postala

samo nepravilna ružičasta crta na gornjoj usni. Sledeće zime postala je tek jedva vidljiv ožiljak. Što je bilo ironično. Jer te zime je Hasan prestao da se osmehuje.

ŠEST

Zima.Evo staja radim svake godine kada padne prvi sneg: izađem

iz kuće rano ujutru, i dalje u pižami, obgrljen zbog hladnoće. Vidim da su prilaz, očev automobil, zidovi, drveće, krovovi i brda pokriveni sa dva pedlja snega. Osmehujem se. Nebo je savr­šeno čisto i plavo, sneg tako beo da me oči peku. Guram šaku prvog snega u usta, osluškujem prigušenu tišinu koju narušava tek graktanje vrana. Hodam niz stepenice, bosonog, i pozivam Hasana da izađe i vidi.

Zima je u Kabulu omiljeno godišnje doba sve dece, tačni- je one čiji očevi mogu sebi da priušte kupovinu dobre furune. Razlog je jednostavan: škole ne rade dok je grad okovan ledom. Zima je za mene predstavljala kraj razlomaka i pamćenja glav­nog grada Bugarske i početak tri meseca kartanja kraj peći s Hasanom, besplatnih ruskih filmova utorkom uveče u biosko- pu Park, kurme od slatke repe s pirinčem za ručak posle jutra provedenog u pravljenju Sneška.

I zmajeva, naravno. Puštanja zmajeva. I lova na njih.Za neku nesrećnu decu zima nije označavala kraj školske

godine. Postojali su takozvani dobrovoljni zimski časovi. Nijed­no dete koje sam poznavao nikada se nije dobrovoljno javljalo za te časove; to su, naravno, umesto njih činili roditelji. Srećom po mene, Baba nije bio takav. Sećam se jednog dečaka, Ahmada,

52 H a l e d H o s e i n i

koji je živeo preko puta nas. Njegov otac je, mislim, bio neka­kav doktor. Ahmad je patio od epilepsije i uvek je na sebi imao vuneni džemper i debele naočare crnog okvira - bio je jedna od Asefovih redovnih žrtava. Svakog jutra s prozora sam gledao kako njihov sluga Hazara lopatom sklanja sneg s prilaza, čisti put za crni opel. Imao sam običaj da gledam Ahmada i njego­vog oca kako ulaze u kola, Ahmada u vunenom džemperu i zimskom kaputu, sa školskom torbom punom knjiga i olovaka. Čekao sam da oni odu, zađu za ugao, a onda se vraćao u krevet u flanelskoj pižami. Navukao bih pokrivač do brade i kroz pro­zor gledao snegom pokrivena brda na severu. Gledao ih sve dok ponovo ne utonem u san.

Voleo sam zimu u Kabulu. Voleo sam je zbog tihog udaranja snega u moj prozor noću, zbog toga kako je sneg celac škripao pod mojim crnim gumenim čizmama, zbog toplote furune dok vetar zavija dvorištem, ulicama. Ali najviše zato što bi se, kada se drveće zamrzne a led okuje puteve, hladnoća između Babe i mene malo otapala. Zbog zmajeva. Baba i ja smo živeli pod istim krovom, ali u različitim svetovima. Zmajevi su bili jedino, tanušno mesto gde su se ti svetovi ukrštali.

Svake zime kabulske četvrti su priređivale turnire u borbi zma­jeva. A ako ste bili dečak koji živi u Kabulu, dan turnira je van svake sumnje bio glavni događaj zime. Noć pre turnira nikada nisam spavao. Prevrtao sam se sa strane na stranu, pravio živo­tinje od senki na zidu, čak sedeo na balkonu u tami, umotan u ćebe. Osećao sam se kao vojnik koji pokušava da zaspi u rovu noć pred veliku bitku. A to poređenje nije tako daleko od istine. U Kabulu borbe zmajeva jesu pomalo podsećale na rat.

Kao i u svakom ratu, morali ste da se pripremite za bitku. Neko vreme Hasan i ja smo običavali da sami pravimo svo­je zmajeve. Štedeli smo džeparac na jesen, ubacivali novac u malog porcelanskog konja koga je Baba jednom đoneo iz Hera-

Lovac na zmajeve 53

ta. Kad počnu da duvaju zimski vetrovi i pada krupan sneg, otkopčali bismo kopču na konjićevom trbuhu. Odlazili smo na pazar i kupovali bambus, lepak, konopac i hartiju. Svakog dana smo provodili sate deljući bambus za središnje i poprečne gredice, sekli tanki papir koji je omogućavao lako poniranje i dizanje. A onda smo, naravno, morali da napravimo i sopstve- ni kanap, ili tar. Ako je zmaj bio puška, onda je tar, kanap za sečenje oblepljen tucanim staklom, bio metak u ležištu. Izlazili smo u dvorište i provlačili tri stotine metara užeta kroz mešavi- nu tucanog stakla i lepka. Onda smo ga kačili između drveća da se osuši. Sutradan smo na drveni kalem namotavali kanap spreman za bitku. Kada bi se sneg otopio a proletnje kiše stigle, svaki dečak u Kabulu na prstima je imao poznate poprečne ožiljke, od čitave zime provedene u borbama zmajeva. Sećam se kako smo moji drugovi iz razreda i ja imali običaj da se prvog dana školske godine skupimo i upoređujemo ožiljke iz bitaka. Posekotine su bolele i zarastale su tek posle nekoliko nedelja, ali mene nije bilo briga. Podsećale su na naše voljeno doba, koje je opet prebrzo prošlo. Onda bi odeljenjski predsednik dunuo u pištaljku i mi smo u stroju marširali u učionicu, već čeznući za zimom, a umesto nje nas je čekala utvara još jedne dugačke školske godine.

Međutim, ubrzo se ispostavilo da se Hasan i ja bolje sa zma­jevima borimo nego što ih pravimo. Neki nedostatak u našem radu uvek bi ih osudio na propast. Zato je Baba počeo da nas vodi kod Sajfa da kupujemo zmajeve. Sajfo je bio gotovo slepi starac, po zanimanju muči - obućar. Ali je takođe bio i najču­veniji gradski majstor za zmajeve. Radio je u sićušnoj čatrlji na Džade Majvandu, ulici uvek punoj sveta, južno od blatnjave obale reke Kabul. Sećam se da ste morali da se pogrbite da biste ušli u njegovu radnjicu veliku kao zatvorska ćelija, a onda da otvorite vrata u podu pa da se spustite niz drevne stepenice do vlažnog podruma gde je Sajfo držao svoje dragocene zmajeve. Baba bi nam kupio po tri istovetna zmaja i kaleme staklenog

54 H a l e d H o s e i n i

kanapa. Ako bih se predomislio i zatražio većeg i lepšeg zmaja, Baba bi mi ga kupio - ali bi ga onda kupio i Hasanu. Ponekad mije bilo krivo zbog toga. Želeo sam da budem miljenik.

Turniri u borbi zmajeva su u Avganistanu stari zimski obi­čaj. Započinjali su rano ujutro i završavali se tek kada nebom ostane da leti samo jedan, pobednički zmaj - sećam se da je jedne godine turnir potrajao i posle zalaska sunca. Ulice su bile pune boraca sa zmajevima, koji su cimali i povlačili svo­je kanape, škiljili u nebo, borili se za položaj s koga će preseći protivničke kanape. Svaki borac je imao pomoćnika - u mom slučaju Hasan - koji je držao kalem i puštao kanap.

Jednom nam je neki razmaženi mali Indus, čija se porodica nedavno doselila u naš kraj, ispričao da u njegovom rodnom gradu borbe zmajeva podležu strogim pravilima i propisima.

„Moraš da igraš u ograđenom prostoru i moraš da stojiš pod određenim uglom u odnosu na vetar“, rekao je ponosno. ,,I ne smeš da koristiš aluminijum za pravljenje staklenog kanapa.“

Hasan i ja smo se zgledali. Prasnuli u smeh. Mali Indus će brzo naučiti ono što su Britanci naučili početkom veka, i što će Rusi naučiti krajem osamdesetih: Avganistanci su nezavisan narod. Avganistanci obožavaju običaje i užasavaju se pravila. To je važilo i za borbe zmajeva. Pravila su bila jednostavna: nema pravila. Puštaj zmaja. Preseci protivnike. Srećno.

Ali to nije bilo sve. Prava zabava je počinjala kada bi zmaj bio odsečen. Tu su na scenu stupali lovci na zmajeve, deca koja su jurila zmaja što je nošen vetrom leteo iznad gradskih četvr­ti, sve dok se ne bi spustio na neko polje, pao u nečije dvorište, na drvo, na krov. Potera bi postala žestoka; horde lovaca na zmajeve preplavljivale su ulice, gurali su se jedni pored drugih, kao oni ljudi u Španiji o kojima sam jednom čitao, oni što beže od bikova. Jedne godine se jedan dečak iz komšiluka u pote- ri za zmajem popeo na granu. Grana je pukla pod njegovom težinom i on je pao s visine od deset metara. Slomio je kičmu i ostao nepokretan. Ali pao je ne ispuštajući zmaja iz ruku. A

Lovac na zmajeve 55

kada lovac na zmajeve uzme zmaja u ruke, niko ne sme da mu ga uzme. To nije bilo pravilo. To je bio običaj.

Za lovce na zmajeve najdragoceniji plen bio je poslednji pali zmaj na zimskom turniru. Bio je to najugledniji trofej, nešto što se može izložiti iznad kamina, da mu se dive gosti. Kada bi se nebo očistilo od zmajeva, i na njemu ostala samo poslednja dva, svaki lovac se spremao za priliku da osvoji tu nagradu. Probijao bi se ka mestu za koje je mislio da će mu pružiti prednost. Nape­ti mišići su se pripremali za trk. Vratovi se izvijali. Oči škiljile. Izbijale su tuče. A kada bi kanap poslednjeg zmaja bio presečen, otpočinjala je ludnica.

Tokom godina video sam puno momaka kako love zmajeve. Ali Hasan je bio daleko najveći trkač za zmajevima koga sam u životu video. Bilo je skoro sablasno kako bi na mesto gde će zmaj sleteti uvek stigao pre samog zmaja, kao da ga je vodio nekakav unutrašnji kompas.

Sećam se jednog oblačnog zimskog dana, Hasan i ja smo trčali za zmajem. Jurio sam za njim kroz gradske četvrti, pre­skakao slivnike, vijugao kroz uzane uličice. Bio sam godinu dana stariji od njega, ali Hasan je bio brži od mene, i polako sam zaostajao.

„Hasane! Čekaj!", viknuo sam, sav zadihan.On se okrenuo i pokazao rukom. „Onamo!", viknuo je pre

nego što je zamakao za novi ugao. Digao sam pogled i video da je pravac u kome smo trčali suprotan onome u kome je leb- deo zmaj.

„Izgubićemo ga! Idemo u pogrešnom pravcu!", viknuo sam.„Veruj mi!“, čuo sam kako dovikuje. Stigao sam do ugla i

video Hasana kako juri oborene glave, čak i ne gleda u nebo, a znoj mu natapa leđa košulje. Sapleo sam se o kamen i pao - nisam bio samo sporiji od Hasana, već i trapaviji; uvek sam mu zavideo na urođenoj okretnosti. Kada sam se pridigao, ugledao sam Hasana kako nestaje iza još jednog uličnog ugla. Zahramao sam za njim, a odrana kolena sevala su mi od bola.

56 H a l e d H o s e i n i

Video sam da je završio na izlokanom zemljanom putu bli­zu srednje škole „Istekla". S jedne strane bilo je polje gde je leti rasla zelena salata, a s druge drvored višanja. Zatekao sam Hasana kako sedi prekrštenih nogu ispod jednog od tih stabala, i jede šaku suvih dudinja.

„Šta radimo ovde?", prodahtao sam, stomaka zgrčenog od mučnine.

Osmehnuo se. „Sedi sa mnom, Amir-aga.“Stropoštao sam se pored njega, legao na tanak prekrivač sne­

ga, šišteći. „Zbog tebe samo gubimo vreme. Išao je u drugom pravcu, zar nisi video?"

Hasan je ubacio dudinju u usta. „Stiže", rekao je. Ja sam jedva disao, a on nije ni zvučao umorno.

„Kako znaš?", upitao sam.„Znam."„Kako možeš da znaš?"Okrenuo se ka meni. Nekoliko graški znoja skliznulo je niz

njegovo ćelavo teme. „Je 1’ bih ti ja ikada lagao, Amir-aga?"Odjednom sam odlučio da ga malo zadirkujem. „Ne znam?

Bili?"„Radije bih jeo zemlju", rekao je pomalo uvređeno.„Stvarno? To bi uradio?"Zbunjeno me je pogledao. „Šta?"„Jeo zemlju ako ti naredim", rekao sam. Znao sam da sam

okrutan, kao kada bih ga zadirkivao što ne zna neku stranu reč. A ipak me je nešto u zadirkivanju Hasana opčinjavalo, makar bilo i pomalo bolesno. Kao kada smo se nekada igrali mučenja buba. Jedino što je on sada bio mrav, a ja sam držao lupu.

Njegove oči dugo su pretraživale moje lice. Sedeli smo tamo, dva dečaka pod višnjom, odjednom gledajući, istinski gledajući jedan drugoga. Tada se to ponovo desilo: Hasanovo lice se pro- menilo. Možda se nij e promenilo, ne istinski, ali sam od i * >osećao da gledam u dva lica, ono koje poznajer moja prva uspomena, i još jedno, drugo lice, I

Lovac na zmajeve 57

površine. Viđao sam to i ranije - i uvek me je pomalo potreslo. Samo bi se pojavilo, to drugo lice, na delić trenutka, dovoljno dugo da me ostavi s osećanjem nemira, kao da sam ga već negde video. Onda je Hasan zatreptao i ponovo postao samo on. Samo Hasan.

„Da ti to zatražiš, bih“, napokon je rekao, gledajući me pra­vo u oči. Oborio sam pogled. Do dana današnjeg mi je teško da gledam pravo u oči ljude poput Hasana, ljude koji ozbiljno misle svaku izgovorenu reč.

„Ipak, pitam se“, dodao je. „Bi li ti zatražio da uradim tako nešto, Amir-aga?“ I tek tako, on je mene stavio na svoj mali ispit. Ako ću da se igram s njim i dovodim u pitanje njegovu odanost, onda će se on igrati sa mnom i ispitati moje poštenje.

Zažalio sam što sam započeo taj razgovor. Usiljeno sam se osmehnuo. „Ne budi glup, Hasane. Znaš da ne bih.“

Hasan mi je uzvratio osmehom. Samo što njegov osmeh nije delovao usiljeno. ,,Znam“, rekao je. Takvi su vam ljudi koji ozbilj­no misle sve što kažu. Veruju da to važi i za sve druge.

„Evo ga“, rekao je Hasan upirući prstom u nebo. Ustao je i načinio nekoliko koraka ulevo. Digao sam pogled i video zmaja kako se obrušava ka nama. Čuo sam bat koraka, viku, približa­vanje čopora lovaca na zmajeve. Ali oni su traćili vreme. Zato što je Hasan stajao raširenih ruku, osmehnut, čekajući zmaja. I neka me Bog - ako postoji, naravno - oslepi ako mu zmaj nije pao pravo u naručje.

U zimu sedamdeset pete video sam Hasana kako poslednji put lovi zmaja.

Obično je svaka gradska četvrt imala sopstveno takmičenje. Ali te godine turnir je trebalo da se održi u našem kraju, Vezir Ahbar-hanu, i pozvane su i neke druge četvrti - Karte-Čar, Kar- te-Parvan, Mekro-Rajan i Kote-Sangi. Kuda god da pođete, čule

58 H a l e d H o s e i n i

su se samo priče o predstojećem turniru. Pričalo se da će to biti najveći turnir u poslednjih dvadeset pet godina.

Jedne noći te zime, samo četiri dana pre velikog takmičenja, Baba i ja smo sedeli u njegovoj radnoj sobi, na tapaciranim kožnim foteljama, obasjani vatrom iz kamina. Pijuckali smo čaj, razgovarali. Ali je ranije poslužio večeru - krompir i karfiol u kariju s pir inčem - pa otišao na spavanje s Hasanom. Baba je kljukao lulu, a ja sam tražio da mi ispriča priču o zimi kada se čopor vukova spustio iz planina u Heratu i naterao sve da osta­nu u kućama čitavih nedelju dana, i baš tad je ukresao šibicu i opušteno rekao: „Rekao bih da ćeš možda ove godine pobediti na turniru. Šta ti misliš?“

Nisam znao šta da mislim. Niti šta da kažem. Zar je to ono što će biti potrebno? Da mi nije on to upravo dao ključ? Ja sam bio dobar borac sa zmajevima. Zapravo, veoma dobar. Nekoliko puta sam čak bio blizu pobede na zimskom turniru - jednom sam uspeo da se probijem među poslednju trojicu. Ali biti blizu nije isto što i pobediti, zar ne? Baba nije bio blizu. On je pobedio zato što pobednici pobeđuju, a svi ostali jednostavno idu kući. Baba je bio navikao da pobeđuje, pobeđuje u svemu čemu bi se posvetio. Zar nije imao prava da isto očekuje i od svog sina? A samo zamislite. Ako bih zaista pobedio...

Babaje pušio lulu i pričao. Ja sam se pretvarao da ga slušam. Ali nisam mogao zaista da slušam, zato što je Babina uzgredna primedba posadila seme u mojoj glavi: odluku da ću pobediti na zimskom turniru. Pobediću. Ništa mi drugo nije preostajalo. Pobediću, i uloviću tog poslednjeg zmaja. Onda ću ga done- ti kući i pokazati Babi. Jednom zasvagda mu dokazati da ima dostojnog sina. Onda možda više neću živeti kao duh u ovoj kući. Pustio sam sebe da sanjarim: zamislio sam razgovor i smeh uz večeru umesto tišine koju narušavaju samo zveckanje pribora i povremeno nakašljavanje. Video sam nas kako se pet­kom vozimo Babinim kolima u Pagman, zastajemo na putu za jezero Garga da kupimo prženu pastrmku i krompir. Ići ćemo

Lovac na zmajeve 59

u zoo-vrt da vidimo lava Mardžana, i Baba možda neće sve vre­me zevati i krišom gledati na sat. Možda će Baba čak i pročitati neku moju priču. Napisao bih ih stotinu kada bih znao da će on pročitati samo jednu. Možda će me zvati Amir džan, kao što to čini Rahim Han. I možda će, ali samo možda, da mi oprosti što sam ubio svoju majku.

Baba mi je pričao kako je jednom isekao četrnaest zmajeva istog dana. Osmehivao sam se, klimao glavom, smejao kada je to očekivao, ali zapravo nisam čuo ni reč. Sada sam imao sveti zadatak. I neću izneveriti Babu. Ovog puta ne.

Noć pred turnir sneg je gusto vejao. Hasan i ja smo sedeli pod kursijem i igrali pandžpar dok je vetar kuckao granama po pro­zoru. Ranije tog dana rekao sam Aliju da nam postavi kursi - što je zapravo bila grejalica na struju pod niskim stolom pokrive­nim debelim prekrivačem. Oko stola je poredao dušeke i jastu­ke, tako da je skoro dvadeset ljudi moglo da sedne i gurne noge ispod. Hasan i ja smo provodili čitave snežne dane ispod kursija, igrajući šah, karte - najčešće pandžpar.

Isekao sam Hasanovu desetku karo, odigrao dva žandara i šesticu. U Babinoj radnoj sobi Baba i Rahim Han su pričali o po­slovima s nekom dvojicom ljudi - jednog sam prepoznao kao Ase- fovog oca. Kroz zid sam čuo pucketanje vesti na Radio Kabulu.

Hasan je isekao šesticu i uzeo žandare. Na radiju je Daud Han objavljivao nešto u vezi sa stranim ulaganjima.

„Kaže da ćemo jednog dana imati televiziju u Kabulu', re­kao sam.

,,Ko?“„Daud-han, magarče, predsednik."Hasan se zakikotao. „Ja sam čuo da je u Iranu već imaju“,

rekao je.Uzdahnuo sam. „Ti Iranci...“ Za mnoge Hazare Iran je pred­

stavljao svojevrsno utočište - pretpostavljam zato što su, kao i

60 H a l e d H o s e i n i

Hazare, većina Iranaca bili šiiti. Međutim, prisetio sam se neče­ga što nam je učitelj tog leta rekao o Irancima, da su iskeženi, brbljivi lukavci, koji će te jednom rukom tapšati po leđima a drugom te odžepariti. To sam ispričao Babi, a on mi je kazao da je moj učitelj jedan od onih zavidljivih Avganistanaca, zavi- dljivih zato što je Iran nova sila u Aziji, a većina ljudi na svetu Avganistan ne može čak ni da nađe na mapi. „Boli kada se to kaže", rekao je sležući ramenima. „Ali bolje je kada boli istina neko kada utehu pruža laž.“

„Jednog dana ću da ti ga kupim", rekao sam.Hasanovo lice se ozarilo. „Televizor? Stvarno?"

„Naravno. I to ne onaj crno-beli. Do tada ćemo verovatno biti odrasli, ali ću nam kupiti dva. Jedan za tebe i jedan za mene."

„Staviću ga na sto gde držim crteže", rekao je Hasan.Te su me njegove reči nekako rastužile. Rastužile zbog toga

ko je Hasan, gde živi. Zbog toga kako je prihvatio činjenicu da će odrasti u toj kolibi od naboja u dvorištu, isto kao njegov otac. Izvukao sam poslednju kartu, odigrao mu par dama i desetku.

Hasan je uzeo dame. „Znaš, mislim da ćeš sutra osvetlati obraz aga-sahibu."

„Misliš?"„Inšalah", rekao je on.„Inšalah", ponovio sam, „ako Bog da", mada to nije zvučalo jed­

nako iskreno s mojih usana. Takav vam je bio Hasan. Toliko pro­kleto čist da biste se u njegovoj blizini uvek osećali neiskreno.

Isekao sam njegovog kralja i odigrao svoju poslednju kartu, keca pik. Morao je da je uzme. Pobedio sam, ali dok sam mešao za novu partiju, prilično sam sumnjao da me je Hasan pustio da pobedim.

„Amir-aga?"„Molim?"„Znaš... meni se sviđa gde živim." Uvek je to radio, čitao mi

misli. „To je moj dom."„Dobro, dobro", rekao sam ja. „Spremi se da ponovo izgubiš."

SEDAM

Sutradan ujutro, dok je kuvao crni čaj za doručak, Hasan mi je rekao da je sinoć usnio san. „Bili smo na jezeru Garga, ti, ja, otac, aga-sahib, Rahim Han i hiljade drugih ljudi", rekao je. „Dan je bio topao i sunčan, a jezero mirno i blistavo kao ogleda­lo. Ali niko nije plivao zato što su rekli da se u jezeru pojavilo čudovište. Plivalo je po dnu, vrebalo."

Sipao mi je čaj u šolju i dodao šećer, dunuo nekoliko puta. Stavio ga je pred mene. „Zato su se svi bojali da uđu u vodu i odjednom si ti izuo cipele, Amir-aga, i skinuo košulju. ’Ne posto­ji čudovište’, rekao si. ’Sad ću svima da vam pokažem.’ I pre nego što je neko stigao da te zaustavi, skočio si u vodu, i zaplivao. Ja sam krenuo za tobom, pa smo obojica plivali."

„Ali ti ne umeš da plivaš."Hasan se nasmejao. „To je san, Amir-aga, u njemu možeš

sve da radiš. Bilo kako bilo, svi su vrištali: Izlazite! Izlazite!’ Ali mi smo plivali u hladnoj vodi. Stigli smo do sredine jezera i stali. Okrenuli smo se ka obali i mahnuli ljudima. Oni su izgle­dali mali kao mravi, ali smo ih čuli kako tapšu. Sada su videli. Nema čudovišta, samo voda. Posle toga su promenili ime jezera, i nazvali ga ’Jezero Amira i Hasana, sultana Kabula’, i mi smo mogli da naplaćujemo ulaznice ljudima koji su hteli u njemu da plivaju."

,,I šta taj san znači?", upitao sam.

62 H a l e d H o s e i n i

Namazao je moj naan marmeladom, stavio ga na tanjir. „Ne znam. Nadao sam se da ćeš mi ti reći.“

„Pa, to je glup san. Ništa se u njemu ne dešava."„Otac kaže da snovi uvek nešto znače."Otpio sam gutljaj čaja. „Zašto onda njega ne pitaš? On je

tako pametan", rekao sam oštrije nego što sam nameravao. Čita­ve noći nisam spavao. Vrat i leđa su mi bili kao napete opruge, a oči su me pekle. Ipak, bio sam zao prema Hasanu. Gotovo da sam se izvinio, ali ipak nisam. Hasan je shvatao da sam samo uznemiren. Hasan me je uvek shvatao.

Čuo sam kako na spratu teče voda u Babinom kupatilu.

Ulice su svetlucale od novog snega, a nebo je bilo besprekorno plavo. Sneg je pokrivao sve krovove i povijao grane zakržljalih dudova koji su se pružali našom ulicom. Preko noći se sneg ugurao u svaku pukotinu i slivnik. Žmirkao sam od te zasleplju- juće beline kada smo Hasan i ja izašli kroz kapiju od kovanog gvožđa. Ali ju je zatvorio za nama. Čuo sam ga kako u bradu izgovara molitvu - uvek se molio kada je njegov sin izlazio iz kuće.

Nikada ranije nisam video toliko ljudi u našoj ulici. Deca su se grudvala, otimala, jurila jedno drugo, kikotala. Borci sa zma­jevima sašaptavali su se s pomoćnicima koji su držali kalemove, vršili poslednje pripreme. Iz susednih ulica čuo sam smeh i žagor. Krovovi su već bili puni gledalaca izvaljenih u bašten- skim stolicama, vreo čaj se pušio iz termosa, a muzika Ahma­da Zahira treštala je iz kasetofona. Čudesno popularni Ahmad Zahir izvršio je revoluciju u avganistanskoj muzici i razbesneo čistunce tako što je dodao električne gitare, bubnjeve i trube tradicionalnim tabla bubnjevima i harmonijumu; na pozorni­ci ili na zabavama, izbegavao je strogo i skoro mračno držanje starijih pevača, pa se čak i osmehivao dok je pevao - ponekad čak i ženama. Digao sam pogled ka našem krovu, video Babu i

Lovac na zmajeve 63

Rahima Hana kako odeveni u vunene džempere sede na klupi i piju čaj. Babaje mahnuo. Nisam bio siguran kome - meni ili Hasanu.

„Trebalo bi da počnemo", rekao je Hasan. Na sebi je imao crne gumene čizme, i svetlozeleni čapan preko debelog džem­pera i izbledelih somotskih pantalona. Sunce mu je obasjavalo lice i na njemu sam video kako je dobro zarastao ružičasti oži- Ijak na usni.

Iznenada sam poželeo da se povučem. Da od svega odusta­nem i vratim se kući. Šta mi je to palo na pamet? Zašto sam prolazio kroz sve ovo kada sam već znao ishod? Babaje bio na krovu i gledao me. Osetio sam njegov prodorni pogled na sebi kao vrelinu upeklog sunca. Ovo će biti veličanstven neuspeh, čak i po mojim merilima.

„Nisam siguran da danas hoću da puštam zmaja", rekao sam.„Prelep je dan", rekao je Hasan.Premestio sam se s noge na nogu. Pokušao sam da odvojim

pogled od našeg krova. „Ne znam. Možda bolje da se vratimo kući."

Onda mi je on prišao i tihim glasom rekao nešto što me je pomalo uplašilo. „Zapamti, Amir-aga. Čudovište ne postoji, već samo prelep dan." Kako sam mogao da za njega budem takva otvorena knjiga kada sam sam retko imao predstavu šta se nje­mu mota po glavi? Ja sam bio taj koji je išao u školu, taj koji je umeo da čita i piše. Ja sam bio onaj pametni. Hasan nije umeo da čita bukvar, ali mene je čitao kao od šale. To me je pomalo uznemiravalo, ali je i prijalo imati nekoga ko uvek zna šta mi je potrebno.

„Nema čudovišta", rekao sam, osetivši se malo bolje, na vla­stito iznenađenje.

On se osmehnuo. „Nema čudovišta."„Siguran si?"Sklopio je oči. Klimnuo glavom.

64 H a l e d H o s e i n i

Pogledao sam decu koja su jurcala po ulici, grudvala se. „Divan je dan, zar ne?“

„Hajde da letimo", odgovorio je.Tada sam pomislio da je Hasan možda izmislio svoj san. Je

li to moguće? Ubedio sam sebe da nije. Hasan nije toliko pame­tan. Ja nisam toliko pametan. Međutim, izmišljen ili ne, luckasti san malo mi je ublažio napetost. Možda bi trebalo da skinem košulju i zaplivam jezerom. Zašto da ne?

„Hajde", rekao sam.Hasanovo lice se ozarilo. „Odlično", rekao je. Digao je našeg

zmaja, crvenog sa žutim rubovima, na kome se, odmah ispod mesta gde su se ukrštale letvice, nalazio prepoznatljiv Sajfov potpis. Liznuo je prst i digao ga, oprobao vetar, a onda potrčao naporedo s vetrom - u retkim prilikama kada smo leti puštali zmajeve, on bi nogom digao oblak prašine da vidi u kom pravcu vetar duva. Kalem mi se okretao u rukama sve dok Hasan nije stao, petnaestak metara dalje. Držao je zmaja visoko iznad gla­ve, poput olimpijskog pobednika koji pokazuje zlatnu medalju. Dvaput sam cimnuo konopac, što je bio naš uobičajeni signal, i Hasan je bacio zmaja.

Rastrgnut između Babe i mula u školi, još nisam bio odlu­čio šta da mislim o Bogu. Ali kada mi je na usne došao ajet iz Kurana koji sam naučio na času dinijata, tiho sam ga izgovorio. Duboko sam udahnuo, izdahnuo, i povukao konopac. Moj zmaj se ubrzo vinuo u nebo. Zvučao je kao papirna ptica što lepeće krilima. Hasan je pljesnuo, zviznuo i potrčao ka meni. Pružio sam mu kalem, držeći konopac, a on ga je hitro okrenuo da nazad namota višak.

Bar dvadeset zmajeva već je jezdilo nebom, poput papirnih ajkula koje lutaju u potrazi za plenom. U sledećih sat vremena broj se udvostručio i crveni, plavi i žuti zmajevi jezdili su i okre­tali se na nebu. Kroz kosu mi je prošao hladan povetarac. Vetar je bio savršen za puštanje zmajeva, duvao je taman dovoljno da

Lovac na zmajeve 65

ih digne i da zaokreti budu lakši. Hasan je pored mene držao kalem, a ruke su mu već bile krvave od kanapa.

Uskoro je počelo sečenje i prvi poraženi zmajevi su se zavr- teli, oslobođeni. Rušili su se s neba poput zvezda padalica s blistavim, zatalasanim repovima, obasipajući ulice na zemlji nagradama za lovce na zmajeve. Sada sam čuo lovce kako urla­ju dok jure ulicama. Neko je vikao da je dve ulice dalje izbila tuča.

Neprekidno sam krišom pogledavao Babu, koji je sedeo na krovu s Rahimom Hanom, i pitao se šta on misli. Navija li za mene? Ili će se pomalo i radovati kada bude video moj neuspeh? Takvo vam je puštanje zmajeva: misli vam lutaju zajedno sa zmajem.

Sada su se rušili na sve strane, zmajevi, a ja sam još leteo. Još sam leteo. Oči su mi lutale do Babe, umotanog u vuneni džem­per. Je li bio iznenađen što sam toliko dugo opstao? Ne gledaš u nebo, nećeš opstati još dugo. Hitro sam vratio pogled ka nebu. Jedan crveni zmaj mi se približavao - ugledao sam ga baš na vreme. Malo sam se koškao s njim i na kraju ga savladao kada gaje izdalo strpljenje i pokušao da me iseče odozdo.

Lovci na zmajeve pobedonosno su se vraćali iz ulica, visoko držeći plen. Pokazivali su ih roditeljima, drugovima. Ali svi su znali da ono najbolje tek sledi. Najveća nagrada je i dalje letela. Isekao sam jednog žutog zmaja sa spiralnim belim repom. To me je koštalo nove posekotine na kažiprstu i krv mi je pocuri- la u dlan. Prepustio sam konopac Hasanu i isisao krv iz rane, obrisao prst o farmerke.

Za sledećih sat vremena, broj preživelih zmajeva pao je sa nekih pedeset na desetak. Ja sam bio među njima. Probio sam se u poslednjih deset. Znao sam da će ovaj deo turnira potrajati, pošto su momci koji su ovoliko dugo opstali dobri - neće lako pasti na jednostavne varke kao što je staro dizanje i poniranje, Hasanov omiljeni trik.

66 H a l e d H o s e i n i

U tri po podne pristigli su pramenovi oblaka i sunce je kli- znulo iza njih. Senke stadoše da se izdužuju. Gledaoci na kro­vovima su se umotali u šalove i debele kapute. Ostala su nas još šestorica, a ja sam i dalje leteo. Noge su me bolele, a vrat mi se ukočio. Ali sa svakim poraženim zmajem u srcu mi je narastala nada, poput snega koji se nakuplja na zidu, pahulju po pahulju.

Pogled mi se stalno vraćao plavom zmaju koji je poslednjih sat vremena pravio čuda.

„Koliko ih je posekao?“, upitao sam.„Ja sam izbrojao jedanaest", odgovorio je Hasan.„Znaš li možda čiji je?“Hasan je coknuo jezikom i digao bradu. To je bilo klasičan

Hasanov gest, koji je značio da nema pojma. Plavi zmaj je isekao jednog velikog ljubičastog, pa načinio dva široka kruga. Deset minuta kasnije isekao je još dvojicu, otposlavši čopor lovaca na zmajeve da jure za njima.

Posle još trideset minuta, ostala su samo četiri zmaja. A ja sam i dalje leteo. Činilo se kao da ne mogu da načinim loš potez, kao da svaki nalet vetra duva meni u korist. Nikada se ranije nisam osećao tako sigurno u sebe, imao osećaj da me sreća toli­ko prati. Bilo je opojno. Nisam se usuđivao da pogledam ka kro­vu. Nisam se usuđivao da skrenem pogled s neba. Morao sam da se usredsredim, da igram pametno. Prošlo je još petnaest minuta, i ono što je tog jutra delovalo kao smešan san iznenada je postala java: ostali smo samo ja i ovaj drugi. Plavi zmaj.

Napetost je u vazduhu bila zategnuta poput kanapa uvalja­nog u staklo koji sam povlačio krvavim rukama. Ljudi su udara­li nogama, tapšali, zviždali, skandirali: „Boboreš! Boborešr Iseci ga! Iseci ga! Pitao sam se da lije Babin glas među njima. Muzika je treštala. Mirisi kuvanog mantua i prženih pakora lebdeli su s krovova i kroz otvorena vrata.

Ali jedino što sam čuo - jedino što sam se prisilio da čujem - bio je šum krvi u mojim ušima. Jedino što sam video bio je

Lovac na zmajeve 67

plavi zmaj. Jedino što sam mirisao bila je pobeda. Spasenje. Isku­pljenje. Ako Baba greši i Bog postoji, kao što kažu u školi, onda će me On pustiti da pobedim. Nisam znao koji je motiv mog protivnika, možda samo pravo da se hvali. Ali ovo je bila moja jedina prilika da postanem neko ko će biti viđen, a ne samo gledan, koga će čuti, a ne samo slušati. Ako Bog postoji, On će povesti vetrove, pustiti ih da duvaju za mene, tako da povla­čeći konopac uspem da isečem svoj bol, svoju čežnju. Previše sam pretrpeo, predaleko sam stigao. I iznenada, tek tako, nada je postala spoznaja. Pobediću. Bilo je samo pitanje kada će se to desiti.

Ispostavilo se da se desilo ranije nego što sam očekivao. Nalet vetra digao je mog zmaja i ja sam to iskoristio. Popustio sam kanap, povukao. Obmotao sam svog zmaja oko vrha plavog. Zadržao sam položaj. Plavi zmaj je znao daje u škripcu. Očaj­nički je pokušavao da se izbavi, ali gaja nisam puštao. Zadržao sam položaj. Gomila je osetila da se kraj bliži. Pokliči „Iseci ga! Iseci ga!“ postali su jači, kao kada Rimljani viču gladijatorima da ubiju, ubiju!

„Još samo malo, Amir-aga! Još samo malo!“, dahtao je Hasan.Onda je nastupio čas. Sklopio sam oči i popustio stisak kana-

pa. Isekao mije prste kada gaje vetar cimnuo. A onda... nisam morao da čujem klicanje gomile da bih znao. Nisam morao to ni da vidim. Hasan je urlao, a ruka mu je bila stegnuta oko mog vrata.

„Bravo! Bravo, Amir-aga!“Otvorio sam oči, video plavog zmaja kako se pijano vrti kao

guma koja je otpala sa automobila u punoj brzini. Zatreptao sajn, pokušao da nešto kažem. Ništa nije dopiralo iz mojih usta. Odjednom sam lebdeo, gledao samog sebe iz visina. Crni kožni kaput, crveni šal, izbledele farmerke. Mršav dečak, pomalo bole- šljivog izgleda, i pomalo nizak za svojih dvanaest godina. Imao je uzana ramena i nagoveštaj podočnjaka ispod svetlosmeđih

68 H a l e d H o s e i n i

očiju. Vetar mu je razbarušio svetlosmeđu kosu. Digao je pogled ka meni i onda smo se jedan drugome osmehnuli.

A zatim sam urlao, i sve se pretvorilo u boje i zvuke, sve je bilo živo i dobro. Snažno sam obgrlio Hasana slobodnom rukom, pa smo skakali gore-dole, obojica se smejući, obojica plačući. „Pobedio si, Amir-aga! Pobedio si!“

„Mi smo pobedili! Mi smo pobedili!“, bilo je sve što sam mogao da kažem. Ovo nije stvarno. Sledećeg trenutka ću zatrep- tati i probuditi se iz ovog prelepog sna, ustati iz kreveta, sići u prizemlje da doručkujem samo u Hasanovom društvu. Obući ću se. Čekaću Babu. Odustaću. Vratiću se svom starom životu. Onda sam video Babu na našem krovu. Stajao je na ivici, izma- hujući obema pesnicama. Urlao je i tapšao. I to je bio ubedljivo najsjajniji trenutak mog dvanaestogodišnjeg života, kada sam video Babu na tom krovu kako se napokon ponosi mnome.

Ali sada je radio još nešto, žustro je pokazivao obema ruka­ma. Onda sam shvatio. „Hasane, m i...“

,,Znam“, rekao je oslobodivši se iz zagrljaja. „Inšalah, slavi- ćemo kasnije. Sada moram da ulovim onog plavog zmaja za tebe“, rekao je. Pustio je kalem i odjurio, skuti njegovog zelenog čapana su se vukli po snegu iza njega.

,,Hasane!“, viknuo sam. „Vrati se s njim!“Već je skretao za ugao ulice, a sneg je prštao pod njegovim

gumenim čizmama. Zastao je, okrenuo se. Stavio je ruke oko usta. „Za tebe ako treba i hiljadu puta!“, viknuo je. Onda se osmehnuo svojim hasanovskim osmehom i nestao iza ugla. Sle- deći put sam ga video da se tako slobodno osmehuje dvadeset šest godina kasnije, na izbledelom polaroidu.

Počeo sam da spuštam zmaja, a ljudi su nagrnuli da mi česti­taju. Rukovao sam se, zahvaljivao im. Mlađa deca su me gledala sa iskrom strahopoštovanja u očima; bio sam junak. Ruke su me tapšale po leđima, razbarušivale mi kosu. Povlačio sam uže i uzvraćao svaki osmeh, ali misli su mi bile s plavim zmajem.

Lovac na zmajeve 69

Napokon sam imao svog zmaja u rukama. Namotao sam na kalem kanap koji mi je bio oko nogu, pa otrčao kući. Kada sam stigao do kapije od kovanog gvožđa, Ali me je čekao. Pružio je ruku kroz rešetke. „Čestitam", rekao je.

Dao sam mu zmaja i kalem, rukovao se s njim. „Tašakor, Ali džan.“

„Molio sam se za tebe sve vreme."„Onda nastavi da se moliš. Još nismo gotovi."Požurio sam nazad na ulicu. Nisam pitao Alija za Babu. Još

nisam hteo da ga vidim. U glavi sam sve video: ući ću u veli­kom stilu, kao junak, s dragocenim trofejom u krvavim ruka­ma. Glave će se okrenuti, a pogledi ukrstiti. Rustam i Sohrab će odmeriti jedan drugog. Napet trenutak tišine. Onda će stari ratnik prići mladom, zagrliće ga, priznaće njegovu vrednost. Dokazivanje. Spasenje. Iskupljenje. A onda? Pa... živeće srećno do kraja života, naravno. Šta drugo?

Ulice Vezir Ahbar-hana su imale brojeve i ukrštale su se jedne s drugima pod pravim uglovima, kao mreža. Tada je to bila još nova četvrt, još se gradila, sa mnogo* praznih placeva i nedovršenih kuća u svakoj ulici, između imanja okruženih tri metra visokim zidovima. Trčao sam svim ulicama tražeći Hasana. Na sve strane ljudi su sklapali stolice, pakovali hranu i posuđe posle dugačkog dana zabave. Neki su, i dalje sedeći na krovovima, dovikivali čestitke.

Četiri ulice južno od naše video sam Omara, sina jednog inženjera, Babinog prijatelja. Šutirao je fudbalsku loptu s bra­tom na travnjaku ispred njihove kuće. Omar je bio sasvim dobar momak. U četvrtom razredu bili smo u istom odeljenju, a jed­nom mi je dao penkalo, ono što se puni patronama.

„Čuo sam da si pobedio, Amire", rekao je. „Čestitam."„Hvala. Jesi li video Hasana?"„Tvog Hazaru?"Klimnuo sam glavom.

70 H a l e d H o s e i n i

Omar je glavom dodao loptu bratu. „Čuo sam daje on sjajan lovac na zmajeve." Njegov brat ftiu je vratio loptu, isto glavom. Omar ju je uhvatio, pa je bacio uvis i uhvatio. „Mada sam se uvek pitao kako uspeva. Mislim, s onim uzanim očicama, kako uopšte nešto vidi?"

Njegov brat se nasmejao, kratko i glasno, pa zatražio loptu. Omar se nije obazirao na njega.

„Jesi li ga video?"Omar je pokazao palcem preko ramena, na jugozapad. „Pre

nekog vremena video sam ga kako juri ka pazaru."„Hvala." Otrčao sam.Kada sam stigao do pijace, sunce je bilo skoro potonulo iza

brda i suton je bojio nebo u ružičasto i ljubičasto. Nekoliko blo­kova dalje, iz Hadži Jagubove džamije, mula je zapevao ezan, pozivajući verne da odmotaju ćilime i u molitvi obore glave ka zapadu. Hasan nikada nije propuštao nijednu od pet dnev­nih molitava. Čak i kada smo se igrali napolju, izvinio bi se, zahvatio vodu iz bunara, umio se i nestao u kolibi. Izašao bi nekoliko minuta kasnije, osmehnut, našao me kako sedim uza. zid ili na drvetu. Večeras će, međutim, propustiti molitvu, i tp zbog mene. /

Pazar se brzo praznio, trgovci su okončavali svoje cenkanje za taj dan. Kaskao sam kroz blato između nizova zbijenih,,tezgi gde su jedni pored drugih bili izloženi sveže zaklani fazani i digitroni. Probio sam se kroz gomilu koja se proređivala, sakate prosjake odevene u slojeve dronjavih krpa, prodavce s ćilimima na ramenima, trgovce platnom i kasape koji zatvaraju radnje za taj dan. Nisam našao ni traga od Hasana.

Zastao sam pred tezgom sa sušenim voćem, opisao Hasana starom trgovcu koji je tovario kutije pinjola i suvog grožđa na mazgu. Na glavi je imao plavozeleni turban.

Zastao je i dugo me gledao pre nego što je odgovorio. „Možda i jesam."

„Kuda je otišao?"

Lovac na zmajeve 71

Odmerio me je od glave do pete. „Šta dečak kao ti radi ovde, u ovo doba dana, tražeći jednog Hazaru?“ Pogled mu se, pun divljenja, zadržao na mom kožnom kaputu i mojim farmerka­ma - kaubojskim pantalonama, tako smo ih zvali. U Avgani- stanu je posedovanje bilo čega američkog, pogotovo ako nije polovno, bilo znak bogatstva.

„Moram da ga nađem, aga.“„Šta ti je on?", upitao je. Nisam video svrhu njegovog pita­

nja, ali sam se podsetio da mi neće reći ništa brže ako budem nestrpljiv.

„Sin našeg sluge", odgovorio sam.Starac je digao tamnu obrvu prošaranu sedima. „Stvarno?

Blago tom Hazari što ima tako brižnog gospodara. Njegov otac bi trebalo da padne na kolena, da trepavicama briše prašinu pred tobom."

„Hoćeš li mi reći ili nećeš?"Oslonio je ruku na mazgina leđa, pokazao na jug. „Mislim

da sam video dečaka koga si opisao kako trči onamo. Nosio je zmaja. Plavog."

„Stvarno?", upitao sam. Za tebe ako treba i hiljadu puta, obe­ćao je. Dobri stari Hasan. Dobri stari pouzdani Hasan. Ispunio je obećanje i ulovio poslednjeg zmaja za mene.

„Naravno, do sada su ga verovatno uhvatili", rekao je stari trgovac, stenjući dok je tovario novi sanduk na mazgu.

„Ko?"„Drugi dečaci", rekao je. „Oni što su ga jurili. Bili su obučeni

kao ti." Pogledao je u nebo i uzdahnuo. ,,A sada beži, zakasniću na namaz zbog tebe."

Ali ja sam već jurio između tezgi.Sledećih nekoliko minuta uzaludno sam pretraživao pazar.

Možda su starog trgovca prevarile oči. Ipak, video je plavog zmaja. Pomisao da ću imati tog zmaja u rukama... Virnuo sam u svaku uličicu, svaki dućan. Ni traga od Hasana.

72 H a l e d H o s e i n i

Počinjao sam već da brinem da će mrak pasti pre nego što nađem Hasana kada sam čuo glasove pred sobom. Stigao sam do jedne zabačene, blatnjave uličice. Pružala se pod pravim uglom u odnosu na glavnu saobraćajnicu koja je presecala pazar. Skrenuo sam na izlokanu stazu i krenuo za glasovima. Čizme su mi šljapkale po blatu, a iz usta su mi izbijali beli oblaci. Uza­na staza pružala se paralelno s jarkom punim snega kroz koji je možda na proleće tekao potočić. S druge strane su se nizali snegom pokriveni čempresi između kuća sa zemljanim zidovi­ma i ravnim krovovima - mahom su to bile kolibe, razdvojene uzanim uličicama.

Ponovo sam začuo glasove, ovog puta glasnije, iz jedne uli­čice. Prišunjao sam se ulazu u nju. Zadržao sam dah. Virnuo iza ugla.

Hasan je stajao na kraju ćorsokaka u prkosnom stavu: steg­nute pesnice, noge blago razmaknute. Iza njega, na gomili šuta i đubreta, ležao je plavi zmaj. Moj ključ za Babino srce.

Hasana su u ćorsokak sabila tri dečaka, ista trojica kao i onog dana na brdu, dana posle Daud Hanovog državnog udara, kada nas je Hasan spasao svojom praćkom. Vali je stajao na jednoj strani, Kamal na drugoj, a u sredini Asef. Osetio sam kako mi se telo grči, i nešto ledeno mije sevnulo uz kičmu. Asef je delovao opušteno, samopouzdano. Igrao se bokserom. Druga dvojica su se uznemireno prebacivala s noge na nogu, pogledavajući Asefa pa Hasana, kao da su uza zid saterali nekakvu divlju životinju koju samo Asef može da pripitomi.

„Gde ti je praćka, Hazaro?“, upitao je Asef okrećući bokser u ruci. „Šta si ono rekao? ’Moraće da te zovu Ćoravi Asef.’ Tako je. Ćoravi Asef. To je bilo vickasto. Mnogo vickasto. A opet, lako je biti vickast kada u rukama imaš napunjeno oružje.“

Shvatio sam da još nisam ispustio dah. Izdahnuo sam, sporo, tiho. Osećao sam se oduzeto. Gledao sam ih kako se približava­ju dečaku s kojim sam odrastao, dečaku čije je lice sa zečjom usnom bilo moja prva uspomena.

Lovac na zmajeve 73

„Ali danas nam je srećan dan, Hazaro", rekao je Asef. Bio mi je okrenut leđima, ali mogu da se kladim da se cerio. „Raspolo­žen sam za praštanje. Šta vi na to kažete, momci?“

„To je velikodušno", izlete Kamalu, „posebno posle njegovog prostačkog ponašanja poslednji put.“ Pokušavao je da zvuči kao Asef, samo što mu je glas podrhtavao. Onda sam shvatio: nije se on bojao Hasana, ne istinski. Bojao se zato što nije imao pojma šta Asef smera.

Asef je prezrivo odmahnuo rukom. „Bahšida. Oprošteno. Gotovo je." Glas mu se blago utišao. „Naravno, na ovom svetu ništa nije džaba, i moje pomilovanje ima malu cenu."

„To je pošteno", rekao je Kamal.„Ništa nije džaba", dodao je Vali.„Ti si jedan srećan Hazara", rekao je Asef, zakoračivši prema

Hasanu. „Zato što će te danas to koštati samo plavog zmaja.* Pošteno, momci, šta kažete?"

„Više nego pošteno", reče Kamal.Čak i sa mesta na kome sam stajao, video sam kako se strah

prikrada u Hasanove oči, ali je on odmahnuo glavom. „Amir- -aga je pobedio na turniru, a ja sam mu ulovio ovog zmaja. Pošte­no sam lovio. Ovo je njegov zmaj."

„Veran Hazara. Veran kao pas", reče Asef.Kamalov smeh je bio kreštav, živčan fvuk.

„Ali pre nego što se žrtvuješ za njega, razmisli o sledećem: da li bi on uradio isto za tebe? Jesi li se ikada zapitao zašto te nikada ne zove da se igrate kada ima goste? Zašto se igra s tobom samo kada u blizini nema nikog drugog? Reći ću ti zašto, Hazaro. Zato što si za njega samo ružan kućni ljubimac. Nešto sa čime može da se igra kada mu je dosadno, nešto što može da odgurne kada je besan. Ni slučajno nemoj da se zavaravaš i misliš da si nešto više."

„Amir-aga i ja smo drugovi", rekao je Hasan. Izgledao je zajapureno.

74 H a l e d H o s e i n i

„Drugovi?" upita Asef kroz smeh. „Budalo jadna! Jednog dana ćeš se probuditi iz svoje bajke i shvatiti kakav ti je on drug. Sada basl Dosta je bilo. Daj nam zmaja."

Hasan se sagnuo i uzeo kamen.Asef se trgnuo. Krenuo je da zakorači unazad, pa se zaustavio.

„Poslednja prilika, Hazaro."Hasanov odgovor bio je da zamahne rukom u kojoj je bio

kamen.„Kako hoćeš." Asef je otkopčao svoj zimski kaput, skinuo ga,

sporo i pažljivo ga presavio. Položio ga uza zid.Otvorio sam usta, skoro da sam nešto rekao. Skoro. Ostatak

mog života možda bi bio drugačiji da sam to učinio. Ali nisam. Samo sam posmatrao. Oduzet.

Asef je mahnuo rukom, i druga dvojica su se raširili, obrazo­vali polukrug, zarobili Hasana u ćorsokaku.

„Predomislio sam se", rekao je Asef. „Dozvoliću ti da zadržiš zmaja, Hazaro. Dozvoliću ti da ga zadržiš, da te podseća na ono što ću sada da uradim."

Onda je jurnuo. Hasan je bacio kamen. Pogodio je Asefa u čelo. Asef je kriknuo dok se bacao na Hasana, oborivši ga na zemlju. Vali i Kamal su skočili za njim.

Zagrizao sam pesnicu. Zažmurio.

Uspomena:Jesi li znao daje tebe i Hasana dojila ista žena? Jesi li to znao,

Amir-aga? Sakina, tako se zvala. Bila je svetloputa, plavooka Hazarka izBamijana ipevala vam je stare svadbene pesme. Kažu da su ljudi koje je dojila ista žena braća. Jesi li to znao?

Uspomena:„Svako po rupiju, deco. Samo jednu rupiju, pa ću vam dati

da virnete kroz zastor istine." Starac sedi naslonjen na zemlja­ni zid. Njegove slepe oči su poput istopljenog srebra usađenog u duboke, istovetne ktatere. Pogrbljen nad štapom, gatar prelazi

Lovac na zmajeve 75

/

čvornovatom šakom preko svojih usukanih obraza. Ondajepru- zjx ka nama. „Nije to skupo da se sazna istina, zar ne, svako po /upiju?" Hasan spušta novčić u dlan nalik na đon. Spuštam i ja

/ svoj. ,,U ime Alaha milostivog, samilosnog“, šapuće stari gatar. Prvo uzima Hasanovu šaku, gladi dlan jednim noktom nalik na rog ukrug i ukrug ukrug i ukrug. Prst onda lebdi do Hasanovog lica i proizvodi suv, hrapav zvuk dok sporo prati krivu njegovih obraza, oblik njegovih ušiju. Žuljevite jagodice njegovih prstiju prelaze preko Hasanovih očiju. Ruka tu zastaje. Zadržava se. Pre­ko starčevog lica prelazi senka. Hasan i ja razmenjujemo poglede. Starac uzima Hasanovu ruku i vraća mu rupiju na dlan. Okreće se ka meni. ,,A ti, mladi prijatelju?", pita. Iza zida kukuričepetao. Starac hoće da uzme moju ruku, a ja je povlačim.

San:Izgubljen sam u mećavi. Vetar urla, tera mi u oči sneg koji peče.

Teturam se kroz slojeve varljive beline. Zovem u pomoć, ali vetar guši moje krike. Padam i zadihan ležim na snegu, izgubljen u beli- ni, dok mi vetar zavija u ušima. Gledam sneg kako mi briše trago­ve. Sada sam duh, pomišljam, duh bez otisaka stopala. Ponovo vičem, nada bledi poput otisaka stopala. Ali ovog puta, prigušen odgovor. Zaklanjam oči i uspevam da se pridignem. Kroz usko­vitlane zastore snega nazirem nekakav pokret, treptaj boje. Poja­vljuje se poznata prilika. Ruka se pruža ka meni. Vidim duboke, paralelne posekotine na dlanu, krv kaplje, boji sneg. Uzimam šaku i odjednom snega više nema. Stojimo napolju blistave zele­ne trave, a meko paperje oblaka jezdi iznad nas. Dižem pogled i vidim da je vedro nebo puno zmajeva, zelenih, žutih, crvenih, narandžastih. Svetlucaju na popodnevnom svetlu.

Ćorsokak je bio prepun razbacanog đubreta i šuta. Izlizane gume od bicikla, flaše sa odlepljenim etiketama, iscepani časo­pisi, požutele novine, sve to rasuto među gomilama cigala i blokovima betona. Zarđala furuna s rupom koja zjapi u boku

76 H a l e d H o s e i n i

naslonila se na zid. Međutim, usred sveg tog đubreta, nisam mogao da odvojim pogled od dve stvari: prva je bio plavi zmaj oslonjen na zid, blizu one furune; druga su bile Hasanove sme­đe somotske pantalone bačene na gomilu izlomljenih cigala.

„Ne znam", govorio je Vali. „Moj otac kaže da je to grešno." Zvučao je nesigurno, uzbuđeno, uplašeno, sve u isto vreme. Hasan je ležao na stomaku, prikovan za zemlju. Kamal i Vali su ga uhvatili za ruke, savili mu laktove tako da su Hasanove šake bile pritisnute na leđa. Asef je stajao iznad njih, peta njego­ve zimske čizme pritiskala je Hasanov potiljak.

„Tvoj otac neće saznati", rekao je Asef. ,,A nema ničega gre­šnog u učenju jednog drskog magarca šta znači poštovanje."

„Ne znam", promumlao je Vali.„Kako hoćeš", rekao je Asef. Okrenuo se Kamalu. „Šta je s

tobom?"„Ja... pa..."„To je samo jedan Hazara", rekao je Asef. Ali Kamal nije dizao

pogled.„Dobro", brecnuo se Asef. „Onda ćete ga vi slabići samo drža­

ti. Je l’ bar to možete?"Vali i Kamal su klimnuli glavama. Izgledali su kao da im je

laknulo.Asef je kleknuo iza Hasana, stavio mu ruke na kukove i digao

mu golu stražnjicu. Držao je jednu ruku na Hasanovim leđima, a onom slobodnom otkopčao svoj kaiš. Povukao je zatvarač na farmerkama. Smakao gaće. Namestio se iza Hasana. Hasan se nije otimao. Nije čak ni zajecao. Blago je okrenuo glavu i na tren sam mu ugledao lice. Video pomirenost na njemu. Bio je to pogled koji sam i ranije viđao. Bio je to pogled jagnjeta.

Sutra je deseti dan zulhidže, poslednjeg meseca muslimanskog kalendara, i prvi od tri dana Eid Aliksana-Ada ili Eid-e-Kurba- na, kao što ga Avganistanci zovu - dan kada je prorok Ibrahim

Lovac na zmajeve 77

umalo žrtvovao svog sina Bogu. Babaje ove godine ponovo lično odabrao jagnje, sivkasto s krivim crnim ušima.

Svi stojimo u dvorištu iza kuće, Hasan, Ali, Baba i ja. Mula izgovara molitvu, trlja bradu. Baba tiho mrmlja: Završi već jed­nom s tim. Deluje razdraženo zbog beskonačnih molitava, obre­da pomoću kojih meso postaje halal. Baba se ruga priči koja stoji iza ovog Eida, kao što se ruga svemu u vezi s religijom. Ali poštuje tradiciju Eid-e-Kurbana. Običaj je da se, meso podeli na tri dela, jedan za porodicu, jedan za prijatelje ijedan za siroti­nju. Svake godine, Baba sve daje sirotinji. Bogati su već dovoljno debeli, kaže.

Mula završava molitvu. Amin. Uzima kuhinjski nož dugačkog sečiva. Običaj nalaže da jagnje ne sme da vidi nož. Ali daje živin- četu kocku šećera - još jedan običaj, da smrt bude slađa. Ono se otima, ali ne previše. Mula ga hvata ispod brade i stavlja mu sečivo na vrat. Trenutak pre nego što će mu preseći vrat jednim veštim pokretom, vidim jagnjetove oči. To je pogled koji će me progoniti u snovima još mnogo nedelja. Ne znam zašto svake godine posmatram taj obred u našem dvorištu; moji košmari će trajati dugo nakon što krvave mrlje na travi izblede. Ali uvek posmatram. Posmatram zbog tog pogleda mirenja u životinjinim očima. Glupo zamišljam da životinja shvata. Zamišljam da živo­tinja vidi kako njen predstojeći kraj služi nekom višem cilju. To je pogled...

Prestao sam da gledam, ustuknuo od ulaza u ćorsokak. Nešto toplo mi je curilo niz ruku. Zatreptao sam, video da i dalje grizem pesnicu, dovoljno snažno da mi krene krv iz zglobova prstiju. Shvatio sam još nešto. Da plačem. Odmah iza ugla, čuo sam Asefovo užurbano, ritmično stenjanje.

Imao sam još jednu, poslednju priliku da odlučim. Poslednju priliku da donesem odluku ko ću biti. Mogao sam da zakora­čim u tu uličicu, da stanem uz Hasana - kao što je on stajao

78 H a l e d H o s e i n i

uz mene toliko puta u prošlosti - i prihvatim sve što će mi se desiti. Ili da pobegnem.

Na kraju sam pobegao.Pobegao sam zato što sam bio kukavica. Bojao sam se Asefa

i onoga što bi mi uradio. Bojao sam se da će me povrediti. To sam govorio sebi dok sam okretao leđa uličici, Hasanu. Naterao sam sebe da u to poverujem. Trudio sam se da budem kukavica, zato što je drugi odgovor, pravi razlog zašto sam bežao, glasio da je Asef u pravu: ništa na ovom svetu nije džaba. Možda je Hasan bio cena koju sam morao da platim, jagnje koje sam morao da žrtvujem da bih osvojio Babu. Je li to poštena cena? Odgovor mi je zaplivao u mislima pre nego što sam uspeo da ga osujetim: pa on je samo Hazara, zar ne?

Otrčao sam putem kojim sam došao. Protrčao kroz skoro sasvim pust pazar. Naleteo sam na jednu tezgu i naslonio se na vrata s katancem. Stajao sam tamo dahćući, oznojen, želeći da se sve desilo nekako drugačije.

Nekih petnaest minuta kasnije, čuo sam glasove i noge u trku. Čučnuo sam iza tezge i gledao Asefa i drugu dvojicu kako se smeju i jure pustim prolazom. Prisilio sam se da sačekam još deset minuta. Onda sam se vratio do izlokane staze koja se pru­žala pored jarka punog snega. Zaškiljio sam na mutnom svetlu i ugledao Hasana kako sporo korača ka meni. Susreli smo se pored gole breze na ivici jarka.

Držao je plavog zmaja; to sam prvo video. I ne mogu sada da lažem i kažem kako nisam pogledom potražio da nije slučajno pocepan. Njegov čapan je imao mrlje od blata na grudima, a košulja mu je bila poderana ispod okovratnika. Zastao je. Zalju­ljao se kao da će se srušiti. Onda se umirio. Pružio mi zmaja.

„Gde si bio? Tražio sam te“, upitao sam. Kao da su mi usta bila puna kamenja dok sam izgovarao te reči.

Hasan je prevukao rukavom preko lica, obrisao sline i suze. Čekao sam da nešto kaže, ali samo smo stajali tako ćutke, na sve slabijem svetlu. Bio sam zahvalan na ranovečernjim senkama

Lovac na zmajeve 79

koje su padale na Hasanovo lice i prikrivale moje. Bilo mi je drago što ne moram da mu uzvratim pogled. Je li on znao da ja znam? I ako je znao, šta ću onda videti ako mu zaista pogle­dam u oči? Optužbu? Prezir? Ili, bože sačuvaj, ono čega sam se najviše plašio: prostodušnu odanost? To, više od svega drugoga, ne bih mogao da podnesem.

Zaustio je nešto da kaže, i glas gaje izdao. Zatvorio je usta, otvorio ih, pa ih zatvorio ponovo. Zakoračio unazad. Obrisao lice. Nikada više nismo bili toliko na ivici da progovorimo o onome što se desilo u ćorsokaku. Pomislio sam da će briznuti u plač, ali na moje olakšanje nije, a ja sam se pretvarao da nisam čuo kako ga je glas izdao. Baš kao što sam se pretvarao da ne vidim tamnu mrlju na turu njegovih pantalona. Kao ni kapljice koje su mu padale između nogu i bojile sneg u crno.

„Aga-sahib će se brinuti", samo je to rekao. Okrenuo se od mene i othramao.

Desilo se baš onako kao što sam zamišljao. Otvorio sam vrata zadimljene radne sobe i zakoračio unutra. Baba i Rahim Han su pili čaj i slušali pucketanje vesti na radiju. Glave su im se okre­nule. Onda je na usnama mog oca zaigrao osmeh. Raširio je ruke. Spustio sam zmaja i ušao u njegov snažni maljavi zagrljaj. Zagnjurio sam lice u toplotu njegovih grudi i zaplakao. Baba me je privio uza sebe i ljuljao. U njegovom zagrljaju sam zaboravio šta sam uradio. I to je bilo dobro.

OSAM

Sledećih nedelju dana Hasana jedva da sam viđao. Budio sam se i nalazio prepečeni hleb, topao čaj i kuvano jaje spremne na kuhinjskom stolu. Moja odeća za taj dan bila je ispeglana i slože­na, ostavljena na naslonu stolice od bambusa u predvorju, gde je Hasan najčešće peglao. Imao je običaj da sačeka da sednem za doručak pre nego što počne s peglanjem - tako smo mogli da pričamo. Imao je običaj i da peva, uz šištanje pegle, da peva sta­re hazarske pesme o poljima lala. Sada me je dočekivala samo složena odeća. Ona, i doručak koji bih jedva nekako pojeo.

Jednog oblačnog jutra, dok sam gurkao kuvano jaje po tanji- ru, ušao je Ali s naramkom nacepanog drveta. Pitao sam ga gde je Hasan.

„Vratio se da spava", odgovorio je Ali kleknuvši pred furunu. Otvorio je četvrtasta vratanca.

„Hoće li Hasan danas moći da se igra?"Ali je zastao s cepanicom u ruci. Licem mu je prešao zabri­

nut izraz. ,,U poslednje vreme mi se čini da samo hoće da spava. Obavlja svoje poslove - za to se staram - ali onda samo hoće da se zavuče pod ćebe. Mogu li nešto da te pitam?"

„Ako moraš."„Posle onog turnira u puštanju zmajeva vratio se kući malo

ugruvan, a košulja mu je bila poderana. Pitao sam ga šta se

Lovac na zmajeve 81

desilo, a on je rekao da nije bilo ništa, da se malo podžapao s nekom decom oko zmaja.“

Ništa nisam govorio. Samo sam nastavio da gurkam jaje po tanjiru.

„Da li mu se nešto desilo, Amir aga? Nešto što neće da mi kaže?“

Slegnuo sam ramenima. „Otkud ja znam?“„Ti bi mi rekao, je l’ tako? Inšalah, ti bi mi rekao da se nešto

desilo?"„Pa rekao sam ti, otkud ja da znam šta s njim nije u redu?“,

prasnuo sam. „Možda je bolestan. Ljudi se stalno razbolevaju, Ali. A sada, treba li da se na smrt smrznem, ili nameravaš da danas naložiš furunu?“

Te noći sam pitao Babu možemo li u petak da idemo u Džalala- bad. On se ljuljao u kožnoj fotelji za stolom i čitao novine. Odlo­žio ih je, skinuo naočare za čitanje koje sam ja toliko mrzeo

- Baba nije bio star, uopšte nije bio, poživeće još mnogo godina, pa zašto onda mora da nosi te glupe naočare?

„Zašto da ne!“, rekao je. U posledrije vreme Baba se slagao sa svim mojim predlozima. Ne samo to, već je pre dve večeri on pitao mene hoću li da gledam film El Sid s Čarltonom Hesto- nom u bioskopu Arijana. „Hoćeš da pitamo Hasana da pođe s nama u Džalalabad?"

Zašto je Baba sve morao tako da pokvari? „On je mariiz“, rekao sam. Ne oseća se dobro.

„Stvarno?" Babaje prestao da se ljulja u stolici. „Šta mu je?“ Slegnuo sam ramenima i bacio se na Babinu sofu pored kami­

na. „Prehlađen je ili tako nešto. Ali kaže da sada stalno spava da mu brže prođe."

„Stvarno nisam viđao Hasana poslednjih dna“, rekao je Baba. „To je, znači sve, prehlada?“ Nisam mogao a da ne mrzim kako mu se čelo brižno nabralo.

82 H a l e d H o s e i n i

„Samo prehlada. Znači, idemo u petak, Baba?“„Da, da“, rekao je Baba, ustavši od stola. „Šteta za Hasana.

Mislio sam da će ti biti zabavnije ako pođe i on.“„Pa, možemo i nas dvojica da se zabavljamo", odgovorio sam. Baba se osmehnuo. Namignuo. „Obuci se toplo“, rekao je.

Trebalo je da idemo samo nas dvojica - tako sam ja hteo da bude - ali je do srede uveče Baba uspeo da pozove još jedno dva­deset ljudi. Pozvao je svog rođaka Homajuna - on je bio neki dalji rod - i spomenuo da u petak ide u Džalalabad, a Homa- jun, koji je studirao za inženjera u Francuskoj i imao kuću u Džalalabadu, rekao je da bi voleo da svi dođemo, on će povesti decu, svoje dve žene, a kad smo već tu, rođaka Šafika i njena porodica su došli u goste iz Herata, možda će i ona hteti da pođe, a pošto je u Kabulu odsela kod rođaka Nadira, moraće da pozove i njegove, mada su Homajun i Nadir pomalo u zavadi, a ako je Nadir pozvan, sigurno će morati da pozove i njegovog brata Faruka, da se ovaj ne uvredi, pa da ih možda ne pozove na kćerkinu svadbu sledećeg meseca i....

Napunili smo tri kombija. Ja sam se vozio s Babom, Rahi- mom Hanom, kaka Homajunom - Baba me je odmalena naučio da svakog starijeg muškarca oslovljavam sa kaka ili čiko, a svaku stariju ženu sa hala ili teto. Dve žene kaka Homajuna takođe su se vozile s nama - starija s kiselim licem i bradavicama na šakama i mlađa koja je uvek mirisala na parfem i igrala skloplje­nih očiju - kao i kaka Homajunove bliznakinje. Ja sam sedeo pozadi, s vrtoglavicom i mučninom od vožnje, stešnjen izme­đu sedmogodišnjih bliznakinja koje su neprekidno pokušavale jedna drugu da udare preko mog krila. Do Džalalabada se stiže za dva sata naporne vožnje pla'ninskim putevima koji vijugaju uz ambis, i moj stomak je poskakivao na svakoj serpentini. Svi u kombiju su pričali, pričali glasno i istovremeno, skoro da su urlali, jer tako Avganistanci razgovaraju. Pitao sam jednu blizna-

Lovac na zmajeve 83

kinju - Fazilu ili Karimu, nikada nisam bio siguran koja je koja - da li bi zamenila mesto sa mnom da bih na prozoru mogao da se nađišem vazduha, zato što mi je muka. Isplazila mi se i rekla da neće. Rekao sam nema veze, ali da neću biti kriv ako se ispovraćam na njenu novu haljinu. Tren kasnije, naginjao sam se kroz prozor. Posmatrao sam drum pun rupa kako se diže i spušta, obmotava svoj rep oko obronka planine, brojao raznobojne kamione, prepune ljudi koji čuče, kako sporo idu u suprotnom pravcu. Pokušao sam da sklopim oči, pustim da mi vetar miluje obraze, otvorio usta da se nagutam svežeg vazduha. I dalje mi nije bilo ništa bolje. Nečiji prst me je bocnuo u rebra. Bila je to Fazila/Karima.

„Šta je?“, upitao sam.„Upravo sam svima pričao o turniru", rekao je Baba, koji je

sedeo za volanom. Kaka Homajun i njegove žene osmehivali su mi se sa srednjeg reda sedišta.

„Sigurno je na nebu tog dana bilo stotinu zmajeva?", upitao je Baba. „Otprilike toliko, je li tako Amire?"

„Valjda", promumlao sam.„Stotinu zmajeva, Homajun džan. Nije laaf. A na kraju dana

nebom je leteo samo Amirov. Kod kuće ima poslednjeg zmaja, prelepog plavog zmaja. Hasan i Amir su ga zajedno ulovili."

„Čestitam", rekao je kaka Homajun. Njegova prva žena, ona s bradavicama, pljesnula je rukama. „Vah vah, Amire džan, baš se ponosimo tobom!", rekla je. Mlađa žena se pridružila. Onda su svi tapšali, glasno me hvalili, govorili koliko se svi mnome ponose. Samo je Rahim Han, koji je sedeo na suvozačkom sedi- štu pored Babe, ćutao. Čudno me je gledao.

„Baba, stani, molim te", rekao sam.„Šta je?"„Povratiću", promumlao sam nagnuvši se preko sedišta, gura­

jući se s kaka Homajunovim kćerkama.Lice Fazile/Karime se izobličilo. „Stani, kaka! Požuteo je!

Neću da mi se ispovraća po novoj haljini!", zacičala je.

84 H a l e d H o s e i n i

Baba je počeo da usporava, ali nije bio dovoljno brz. Neko­liko minuta kasnije sedeo sam na kamenu pored puta dok su oniprovetravalikombi. Babaje pušio s kaka Homajunom, koji je govorio Fazili/Karimi da prestane da plače; kupice joj novu haljinu u Džalalabadu. Sklopio sam oči, okrenuo lice ka suncu. Ispod kapaka su mi se obrazovali nekakvi mali obrisi, poput šaka koje prave senke na zidu. Krivili su se, spajali, spajali u jedinstven prizor: Hasanove smeđe somotske pantalone odba­čene na gomili starih cigala u ćorsokaku.

Bela, dvospratna kuća kaka Homajuna u Džalalabadu imala je balkon iznad prostrane, ozidane bašte sa stablima jabuke i draguna. Bila je tu i živica koju je leti baštovan potkresivao u obliku životinja, i bazen s pločicama boje smaragda. Sedeo sam na ivici bazena, u kome nije bilo ničega sem sloja mokrog snega, i klatio nogama. Kaka Homajunova deca igrala su se žmurke na drugom kraju dvorišta. Žene su kuvale i već sam osećao miris crnog luka, čuli su se pućkanje ekspres lonca, muzika, smeh. Baba, Rahim Han, kaka Homajun i kaka Nadir sedeli su na balkonu i pušili. Kaka Homajun im je govorio da je doneo pro­jektor i da će prikazati slajdove iz Francuske. Iz Pariza se vratio pre deset godina i još je prikazivao te glupe slajdove.

Nije trebalo ovako da bude. Baba i ja smo napokon postali drugovi. Pre neki dan smo išli u zoo-vrt da vidimo lava Mar- džana, i ja sam gađao medveda kamičkom kada niko nije gle­dao. Posle smo išli u Dadhodijevu ćevabdžinicu, preko puta bioskopa Park, na jagnjeće kebabe sa sveže pečenim naanom iz tandura. Baba mije pričao priče s putovanja po Indiji i Rusiji, o ljudima koje je upoznao, na primer o jednom bračnom paru bez ruku i nogu iz Bombaja, koji su zajedno proživeli četrdeset sedam godina i podigli jedanaestoro dece. To je trebalo da bude zabavno, to što sam proveo dan s njim, slušao njegove priče. Napokon sam dobio ono što sam želeo sve ove godine. Osim

Lovac na zmajeve 85

što sam se sada, kada sam to imao, osećao prazno kao zapušteni bazen u kome sam klatarao nogama.

Žene i kćeri u suton su poslužile večeru - pirinač, ćufte i pileću kurmu. Večerali smo po starinski, sedeći na jastucima po sobi, sa čaršavom raširenim na podu, uzimajući hranu rukama, okupljeni po četvoro i petoro oko zajedničkih poslužavnika. Nisam bio gladan, ali sam ipak seo da jedem s Babom, kaka Farukom i dvojicom kaka Homajunovih sinova kaka Homajuna. Baba, koji je pre večere popio nekoliko viskija, još je naširoko raspredao o turniru zmajeva, kako sam istrajao duže od svih, kako sam došao kući s poslednjim zmajem. Njegov gromki glas vladao je prostorijom. Ljudi su dizali glave od svojih poslužav­nika, glasno čestitali. Kaka Faruk me je potapšao po leđima čistom rukom. Kao da mi je zario nož u oko.

Kasnije, prilično iza ponoći, nakon nekoliko sati pokera između Babe i njegovih rođaka, muškarci su polegali da spa­vaju na naporedno poredane dušeke u istoj sobi u kojoj smo jeli. Žene su otišle na sprat. Posle sat vremena još nisam mogao da zaspim. Vrteo sam se i okretao dok su moji rođaci stenjali, uzdisali i hrkali. Pridigao sam se. Klin mesečine probio se kroz prozor.

„Gledao sam kako Hasana siluju“, rekao sam u mrak. Baba se promeškoljio u snu. Kaka Homajun je zastenjao. Neki deo mene nadao se da će se neko probuditi i čuti, da više neću mora­ti da živim s tom laži. Ali niko se nije probudio i u tišini koja je usledila shvatio sam prirodu prirodu mog novog prokletstva: izvući ću se.

Pomislio sam na Hasanov san, onaj o nama kako plivamo u jezeru. Nema čudovišta, bio je rekao, samo voda. Samo što nije bio u pravu. U jezeru je čekalo čudovište. Zgrabilo je Hasana za noge, odvuklo ga u mutne dubine. Ja sam bio to čudovište.

Te noći sam počeo da patim od nesanice.

* * *

86 H a l e d H o s e i n i

Nisam razgovarao s Hasanom sve do sredine sledeće nedelje. Upravo sam pojeo bar nešto od ručka, a Hasan je prao sudove. Krenuo sam na sprat, u svoju sobu, kada me je Hasan upitao hoću li da odemo do brda. Rekao sam da sam umoran. Hasan je takođe izgledao umorno - oslabio je, a ispod nateklih očiju pojavili su mu se podočnjaci. Ipak, kada me je ponovo pitao, oklevajući sam pristao.

Popeli smo se uz brdo, čizme su nam šljapkale po kaljavom snegu. Nismo progovarali. Seli smo pod naš nar i znao sam da sam pogrešio. Nije trebalo da se popnem na brdo. Reči koje sam urezao u stablo Alijevim kuhinjskim nožem, Amir i Hasan, sulta­ni Kabula... sada nisam mogao da podnesem pogled na njih.

Zamolio me je da mu čitam Šahnamu, a ja sam mu rekao da sam se predomislio. Rekao sam mu da hoću da se vratim u svoju sobu. Pogledao me je i slegnuo ramenima. Sišli smo se isto kao što smo se popeli: ćutke. I prvi put u životu, jedva sam čekao proleće.

Moje uspomene na ostatak te zime sedamdeset pete prilično su maglovite. Sećam se da sam bio uglavnom srećan kada je Baba bio kod kuće. Zajedno smo jeli, išli u bioskop, posećivali kaka Homajuna ili kaka Faruka. Ponekad bi nam Rahim Han došao u goste i Baba me je puštao da sedim u njegovoj radnoj sobi i pijem čaj s njima. Čak me je puštao i da mu čitam neke moje priče. To je bilo dobro, i čak sam poverovao da će potrajati. I Baba je, rekao bih, takođe verovao isto. Trebalo je da znamo kako to ne ide tako. Na nekoliko meseci posle turnira, Baba i ja smo se prepustili opojnoj iluziji, videli jedan drugoga kao nika­da ranije. Uspeli smo da se zavaramo i pomislimo kako jedna igračka od papira, lepka i bambusa može nekako da premosti ambis između nas.

Ali kada Baba nije bio kod kuće - a on veoma često nije bio kod kuće - ja sam se zatvarao u svoju sobu. Pročitao bih novu

Lovac na zmajeve 87

knjigu svaka dva dana, pisao priče, učio da crtam konje. Čuo bih Hasana kako se ujutru muva po kuhinji, čuo zveckanje pri­bora za jelo, zvižduk čajnika. Čekao sam da čujem zatvaranje vrata i tek tada sam silazio da jedem. Na kalendaru sam zaokru­žio prvi dan školske godine i počeo da odbrojavam.

Hasan je pokušavao da ponovo ukreše iskru između nas, što mi nimalo nije prijalo. Sećam se poslednjeg puta. Bio sam u svojoj sobi, čitao skraćeni persijski prevod Ajvanha kada je on zakucao na moja vrata.

„Štaje?“„Idem do pekare da kupim naan‘, rekao je s druge strane.

„Pitao sam se hoćeš li... hoćeš li i ti da pođeš sa mnom.“„Mislim da ću radije da čitam", rekao sam trljajući slepoočni-

ce. U poslednje vreme glava je počinjala da me boli svaki put kada bi se Hasan našao u blizini.

„Sunčan je dan“, rekao je.„Vidim i sam."„Možda bi bilo zabavno prošetati se."„Samo ti idi."„Voleo bih da i ti pođeš", rekao je. Zastao. Nešto je udarilo u

vrata, možda njegovo čelo. „Ne znam šta sam skrivio, Amir-aga. Voleo bih da mi kažeš. Ne znam zašto se više ne igramo."

„Ništa nisi uradio, Hasane. Samo idi."„Možeš da mi kažeš gde grešim, pa ću prestati."Zagnjurio sam glavu u krilo, stegnuo slepoočnice kolenima,

kao stegom. „Reći ću ti šta hoću, da prestaneš", kazao sam čvr­sto zatvorenih očiju.

„Šta god treba."„Hoću da prestaneš da me daviš. Hoću da odeš", brecnuo sam

se. Poželeo sam da mi uzvrati istom merom, da naglo otvori vrata i kaže mi šta ima - tako bi sve bilo lakše, bolje. Ali on nije učinio ništa slično, i kada sam nešto kasnije otvorio vrata, nije ga više bilo. Pao sam na krevet, zagnjurio glavu ispod jastuka i zaplakao.

88 H a l e d H o s e i n i

* * *

Posle toga se Hasan vukao po obodu mog života. Postarao sam se da nam se putevi ukrštaju što je manje moguće, tako plani­rao svoje dane. Jer kada je on bio u blizini, u sobi je ponestajalo kiseonika. U grudima mi se stezalo i nisam mogao da udahnem dovoljno vazduha; stajao sam boreći se za dah. Ali čak i kada ga nije bio blizu, ose.ćao sam njegovo prisustvo. U ručno pra- noj i peglanoj odeći na naslonu stolice od bambusa, u toplim papučama ostavljenim pred mojim vratima, u drvetu koje je već gorelo u furuni kada sam silazio na doručak. Kuda god bih se okrenuo, video sam znake njegove vernosti, njegove proklete nepokolebljive vernosti.

Rano tog proleća, nekoliko dana pred početak nove školske godine, Baba i ja smo sadili lale u bašti. Sneg se skoro sav oto­pio, a brda na severu već su bila prošarana mrljama zelene trave. Bilo je hladno, sivo jutro, i Babaje čučao pored mene, kopajući zemlju i sadeći lukovice koje sam mu pružao. Govorio je kako većina ljudi smatra da je bolje saditi lale u jesen i kako to nije istina, kada je meni prosto izletelo: „Baba, jesi li ikada razmi­šljao o tome da nađemo nove sluge?"

Ispustio je lukovicu i zabo ašovčić u zemlju. Skinuo baštovan- ske rukavice. Prenerazio sam ga. ,,Či? Šta si to rekao?"

„Samo sam se pitao, to je sve."„Zašto bih poželeo da uradim tako nešto?“, upitao je Baba

oštro.„Pa ne bi, valjda. Samo sam pitao", rekao sam glasom koji se

pretvorio u šapat. Već sam zažalio što sam to izgovorio.„Je li to zbog tebe i Hasana? Znam da nešto nije u redu izme­

đu vas dvojice, ali šta god da je, ti ćeš morati s tim da se izboriš, a ne ja. Ja neću da se mešam.“

„Oprosti, Baba."Ponovo je navukao rukavice. „Ja sam odrastao

cedio je kroz stegnute zube. „Moj otac ga je pri

Lovac na zmajeve 89

Alija kao rođenog sina. Četrdeset godina je Ali proveo u mojoj porodici. Četrdeset prokletih godina. A ti misliš da ću tek tako da ga izbacim?" Sada se okrenuo ka meni, lica crvenog kao lala.

„Nikada nisam digao ruku na tebe, Amire, ali budeš li to ikada ponovo rekao..." Skrenuo je pogled, vrteći glavom. „Sramotiš me. A Hasan... Hasan nikuda ne ide, razumeš?"

Oborio sam pogled i uzeo šaku hladne zemlje. Pustio da mi curi između prstiju.

„Pitao sam da li razumeš?", zagrme Baba.Trgnuo sam se. „Da, Baba."„Hasan nikuda ne ide", odrezao je Baba. Iskopao je ašovčićem

novu rupu, udarivši u zemlju snažnije nego što je morao. „On ostaje ovde s nama, gde mu je i mesto. Ovo je njegov dom, a mi smo mu porodica. Da me više nikada nisi to pitao!"

„Neću, Baba. Oprosti."Ostatak lala smo posadili ćutke.Laknulo mije kada je sledeće nedelje počela školska godina.

Đaci s novim sveskama i naoštrenim olovkama muvali su se po dvorištu, dizali prašinu, pričali u grozdovima, čekali zviždaljke razrednih predsednika. Baba se dovezao zemljanim putem koji je vodio do ulaza. Škola je bila stara jednospratnica porazbija­nih prozora i slabo osvetljenih, kamenom popločanih hodnika. Mrlje stare mutne žute boje još su izbijale kroz oljušteni malter. Većina dečaka je peške dolazila u školu, i Babin crni mustang privukao je mnoge zavidljive poglede. Trebalo je da sijam od ponosa kada me je dovezao - onaj stari ja sigurno bi se tako osećao - ali me je sada obuzela nekakva blaga posramljenost. To, i praznina. Baba se odvezao bez pozdrava.

Zaobišao sam sva uobičajena upoređivanja ožiljaka od bor­bi sa zmajevima i stao u red. Zvono je zazvonilo i otišli smo u dodeljene razrede, dvojica po dvojica. Seo sam u zadnji red. Dok nam je učitelj persijskog predavao čitanke, molio sam se za mnogo domaćih zadataka.

90 H a l e d H o s e i n i

Škola mi je dala izgovor da dugo ostajem u svojoj sobi. I neko vreme mi je pomogla da ne mislim na ono što se desilo te zime, ono što sam dozvolio da se desi. Na nekoliko nedelja zabavio sam se gravitacijom i impulsom, atomima i ćelijama, anglo-avganistanskim ratovima, umesto da mislim na Hasana i ono što mu se desilo. Međutim, moje misli su se uvek vraćale u ćorsokak. Hasanovim smeđim somotskim pantalonama koje leže na ciglama. Kapljicama krvi koje su bojile sneg u tamno­crveno, skoro crno.

Jednog tromog, lenjog popodneva na početku leta, rekao sam Hasanu da pođe na brdo sa mnom. Rekao mu da hoću da mu pročitam novu priču koju sam napisao. On je kačio rublje u dvorištu i video sam koliko se obradovao po tome kako je požurio da završi posao.

Popeli smo se na brdo ćaskajući. Pitao me je o školi, šta učim, i ja sam pričao o mojim učiteljima, posebno o zlom uči­telju matematike koji je kažnjavao pričljive đake tako što bi im gurnuo metalnu šipku između prstiju, pa ih onda čvrsto stezao. Hasan se na to namrštio, rekao kako se nada da to nikada neću doživeti. Rekao sam da sam do sada imao sreće, iako sam znao da sreća nema nikakve veze sa tim. I ja sam često pričao na času. Ali moj otac je bio bogat i poznat, tako da sam bio pošteđen metalne šipke.

Sedeli smo naslonjeni na niski zid groblja, pod senkom nara. Za mesec ili dva, spečeni žuti korov prekriće brdo, ali su te godi­ne prolećni pljuskovi trajali duže nego obično, ušunjali su se i u početak leta, i trava je još bila zelena, prošarana bokorima poljskog cveća. Ispod nas, bele kuće s ravnim krovovima Vezir Ahbar-hana blistale su na suncu, rublje je visilo na konopcima u dvorištima i poigravalo na povetarcu, lepršajući poput leptira.

Ubrali smo desetak narova s drveta. Razmotao sam priču koju sam poneo, okrenuo prvu stranu, pa je onda odložio. Ustao sam i uzeo prezreli nar koji je pao na zemlju.

Lovac na zmajeve 91

„Šta bi uradio da te ovim pogodim?", upitao sam, poigrava­jući se voćkom u šaci.

Hasanov osmeh je svenuo. Izgledao je starije nego što sam pamtio. Ne, ne starije, već staro. Je li to bilo moguće? Oštre crte su mu se urezale u preplanulo lice, a boriće su mu uokvirivale oči i usta. Kao da sam uzeo nož i sam ih usekao.

„Šta bi uradio?", ponovio sam.Prebledeo je. Pored njega, priheftane stranice priče koju sam

obećao da ću mu pročitati lepršale su na povetarcu. Bacio sam nar na njega. Pogodio ga je u grudi, raspukao se i zapljusnuo ga crvenim sokom. Hasanov krik bio je prepun iznenađenja i bola.

„Vrati mi!“, zarežao sam. Hasan je digao pogled s mrlje na grudima ka meni.

„Ustani! Udari me!“, rekao sam. Hasan jeste ustao, ali je samo stajao, naizgled ošamućen kao čovek koga je vodena struja odvu­kla u okean iako je samo tren ranije uživao u šetnji plažom.

Pogodio sam ga još jednim narom, ovog puta u rame. Sok mu je isprskao lice. „Uzvrati mi!", zarežao sam. „Uzvrati mi, pro­klet bio!" Želeo sam da to učini. Želeo sam da me od njegove ruke stigne kazna za kojom sam čeznuo, pa da možda opet noću mogu da zaspim. Možda bi onda sve između nas ponovo bilo kao nekada. Ali Hasan nije ništa činio dok sam ga ja iznova i iznova gađao narovima. „Ti si kukavica!", rekao sam. „Najobič­nija kukavica!"

Ne znam koliko sam ga puta pogodio. Znam samo da je Hasan, kada sam napokon iscrpljen i zadihan prestao, bio ule- pljen crvenom bojom kao da su ga streljali. Pao sam na kolena, umoran, istrošen, ozlojeđen.

Hasan jeste uzeo jedan nar. Prišao mije. Otvorio gaje i splje- skao sebi o čelo. „Evo", procedio je dok mu je crvenilo curilo niz lice kao krv. „Jesi li zadovoljan? Je li ti sada lakše?" Okrenuo se i pošao niz brdo.

92 H a l e d H o s e i n i

Pustio sam suze da poteku, ljuljao se napred-nazad na kole- nima. „Šta da radim s tobom, Hasane? Šta ja da radim s tobom?“ Ali kada su se suze osušile i kada sam se odvukao niz brdo, znao sam odgovor na to pitanje.

Tog leta hiljadu devetsto sedamdeset šeste, pretposlednjeg leta mira i anonimnosti za Avganistan, napunio sam trinaest godi­na. Moj i Babin odnos već se ponovo hladio. Mislim da je to bilo izazvano mojom glupom primedbom o novim slugama onog dana kada smo sadili lale. Kajao sam se što sam to rekao

- stvarno jesam - ali mislim da bi se čak i u suprotnom naš kra­tak period sreće okončao. Možda ne tako brzo, ali bi se sigurno okončao. Krajem leta ćaskanje za stolom zamenilo je grebanje kašike i viljuške po tanjiru, i Baba je ponovo počeo da se povlači u radnu sobu posle večere. I da zatvara vrata. Ja sam se vratio listanju Hafiza i Hajama, grickanju noktiju i pisanju priča. Priče sam čuvao na gomili pod krevetom, za svaki slučaj, mada sam sumnjao da će Baba ikada više zatražiti da mu ih čitam.

Babino pravilo za slavlja glasilo je ovako: pozovi čitav svet, inače to i nije slavlje. Sećam se kako sam nedelju dana pred moj rođendan gledao spisak gostiju, i kako nisam prepoznao bar tri četvrtine od više od četiristo kaka i hala koji će mi doneti poklone i čestitati mi što sam doživeo trinaest godina. Onda sam shvatio da oni zapravo ne dolaze zbog mene. Rođendan je bio moj, ali sam znao ko će biti istinska zvezda večeri.

Kuća je danima vrvela od Babinih unajmljenih slugu. Bio je tu kasapin Salahudin, koji se pojavio praćen teletom i dvema ovcama, odbivši da mu se za njih plati. Sam je zaklao životinje u dvorištu, pored jablana. „Krv je dobra za stablo", sećam se kako je govorio dok se trava oko jablana natapala crvenilom. Meni nepoznati ljudi peli su se na hrastove s navojima malih sijalica i metrima produžnih kablova. Drugi su u dvorištu posta­vljali desetine stolova zastrtih čaršavima. Noć pre velike prošla-

Lovac na zmajeve 93

ve Babin prijatelj Del-Muhamed, koji je imao ćevabdžinicu u Šar-e-Nau, došao je u kuću s džakovima začina. Kao i kasapin, Del-Muhamed - ili Delo, kako ga je Baba zvao - nije hteo da primi pare za svoje usluge. Rekao je da je Baba već dovoljno zadužio njegovu porodicu. Dok je Delo stavljao meso u pac, Rahim Han mi je šapnuo da je Baba pozajmio Delu novac za otvaranje restorana. Baba nije hteo da mu ovaj vrati dug, sve dok se Delo jednog dana nije pojavio na našem prilazu u mer- cedesu i rekao da neće otići dok Baba ne uzme novac.

Pretpostavljam daje po skoro svim merilima, ili bar merili- ma po kojima se slavlja procenjuju, proslava mog rođendana bila izuzetno uspešna. Nikada nisam video kuću toliko punu ljudi. Gosti s pićem u rukama ćaskali su u hodnicima, puši- li na stepenicima, naslanjali se dovratke. Sedeli su gde god bi našli mesta, na radnim površinama u kuhinji, u predvorju, čak i ispod stepenica. Pozadi u dvorištu, mileli su pod plavim, crve­nim i zelenim svetlima što su namigivala s drveća, lica obasja­nih petrolejkama okačenim svugde naokolo. Babaje dao da se na balkonu koji nadgleda baštu izgradi pozornica i postavio zvučnike po čitavom dvorištu. Ahmad Zahir je svirao harmo­niku i pevao na pozornici iznad mora plesača.

Morao sam da se lično pozdravim sa svakim gostom - Baba se za to postarao; niko sutradan neće pričati kako on nije vas- pitao sina. Poljubio sam stotine obraza, grlio potpune strance, zahvaljivao im na poklonima. Lice me je bolelo od ukočenog, veštačkog osmeha.

Stajao sam s Babom u dvorištu pored bara kada je neko rekao: „Srećan rođendan, Amire.“ Bio je to Asef, s roditeljima. Asefov otac Mahmud bio je onizak, suvonjav čovek tamne puti i uzanog lica. Njegova majka Tanja bila je sitna, nervozna žena koja se mnogo osmehivala i treptala. Asef je sada stajao između njih, iskežen, viši od oboje, s rukama na njihovim ramenima. Poveo ih je ka nama, kao daje on njih ovamo doveo. Kao daje

94 H a l e d H o s e i n i

on roditelj, a oni njegova deca. Obuzeo me je nalet vrtoglavice. Baba im je zahvalio što su došli.

„Sam sam odabrao poklon", rekao je Asef. Tanjino lice se zgrčilo, a pogled joj je na tren prešao sa Asefa na mene. Osmeh - nula se, neubedljivo, pa zatreptala. Pitao sam se je li Baba to primetio.

„Još igraš fudbal, Asefe džan?“, upitao je Baba. On je oduvek želeo da se družim sa Asefom.

Asef se osmehnuo. Bilo je jezivo kako je istinski umilno tada delovao. „Naravno, kaka džan."

„Desno krilo, koliko se sećam?",,U stvari, ove godine sam prešao na centarfora", rekao je Asef.

„Tako možeš da postižeš više golova. Sledeće nedelje igramo pro­tiv Mekro-Rajana. Biće dobra utakmica. Imaju nekoliko dobrih

v CCigraća.Baba je klimnuo glavom. „Znaš, i ja sam u mladosti igrao

centarfora."„Kladim se da biste i sada mogli, samo kada biste hteli", rekao

je Asef. Dobroćudno je namignuo Babi.Baba mu je uzvratio namigivanjem. „Vidim da te je otac nau­

čio svom svetski čuvenom laskanju." Ćušnuo je laktom Asefo- vog oca, skoro je oborio čovečuljka. Mahmudov smeh bio je jednako uverljiv kao Tanjin osmeh, i odjednom sam se upitao da li ih to, bar negde u dubini, njihov sin plaši. Pokušao sam na silu da se osmehnem, ali sam samo uspeo da slabašno dignem uglove usana - stomak mi se prevrtao dok sam gledao kako se moj otac zbližava sa Asefom.

Asef je skrenuo pogled ka meni. ,,I Vali i Kamal su ovde. Nipošto nisu hteli da propuste tvoj rođendan", rekao je, a činilo se da se odmah ispod tih reči krije smeh. Ćutke sam klimnuo.

„Mislili smo da sutra malo igramo odbojku kod mene", rekao je Asef. „Što i ti ne dođeš? Povedi Hasana ako hoćeš."

„To zvuči baš zabavno", rekao je Baba sav ozaren. „Šta kažeš, Amire?"

Lovac na zmajeve 95

„Nisam baš neki ljubitelj odbojke", promrmljao sam. Video sam kako svetio gasne u Babinim očima. Usledila je neprijatna tišina.

„Oprosti, Asefe džan", rekao je Baba slegnuvši ramenima. To je peklo, to što se izvinjava za mene.

„Ma nema veze", rekao je Asef. „Ali poziv i dalje važi, Amire džan. U svakom slučaju, čuo sam da voliš da čitaš, pa sam ti doneo knjigu. Jednu od mojih omiljenih." Pružio mi je umotani rođendanski poklon. „Srećan rođendan."

Bio je obučen u pamučnu košulju i plave pantalone, sa svi­lenom crvenom kravatom i sjajnim crnim patikama. Spolja je bio oličenje sna svakog roditelja, snažan, visok, lepo odeven i vaspitan momak, darovit i naočit, britak um da ne spominjemo, kada uspeva da se tako šali sa odraslima. Ali meni su ga odava- le njegove oči. Kada bih se zagledao u njih, maska bi se topila i otkrivala ludilo koje se ispod nje krilo.

„Zar nećeš da ga uzmeš, Amire?", govorio je Baba.„Mm?"„Tvoj poklon", rekao je razdražljivo. „Asef džan ti daje poklon.",,Oh“, rekao sam. Uzeo sam poklon od Asefa i oborio pogled.

Poželeo sam da se nalazim sam u svojoj sobi, s knjigama, dale­ko od ovih ljudi.

„Dakle?", rekao je Baba.„Šta dakle?"Baba je progovorio dubokim glasom, kao i uvek kada bih

ga osramotio pred ljudima. „Zar nećeš da zahvališ Asefu džan? Ovo je veoma pažljivo od njega."

Poželeo sam da Baba prestane tako da ga zove. Koliko je često mene zvao „Amir džan"? „Hvala", rekao sam. Asefova maj­ka me je pogledala kao da želi nešto da kaže, ali nije to učinila, i ja sam shvatio da Asefovi roditelji nisu prozborili ni reč. Pre nego što sam uspeo da dodatno osramotim sebe i Babu - ali naj­više da bih pobegao od Asefa i njegovog cerenja - odlučio sam da se povučem. „Hvala što si došao", rekao sam prethodno.

96 H a l e d H o s e i n i

Provukao sam se kroz gužvu i izašao na kapiju od kovanog gvožđa. Dve kuće dalje od nas nalazio se prazan plac. Jednom sam čuo Babu kako govori Rahimu Hanu da je zemlju kupio neki sudija i da arhitekta pravi nacrte za kuću. Trenutno je na placu bilo samo zemlje, kamenja i korova.

Pocepao sam hartiju sa Asefovog poklona i nagnuo knjigu na mesečini. Bila je to Hitlerova biografija. Bacio sam je među korov.

Naslonio sam se na komšijin zid, kliznuo na zemlju. Neko vreme sam samo sedeo u tami, s kolenima pribijenim uz grudi, gledajući zvezde, čekajući da se noć okonča.

„Zar ne bi trebalo da zabavljaš svoje goste?“, upitao je poznat glas. Rahim Han je pored zida hodao prema meni.

„Ne trebam im ja za to. Babaje tamo, zar si zaboravio?", rekao sam. Led u Rahim Hanovoj čaši zazveckao je kada je seo pored mene. „Nisam znao da piješ."

„Ispostavilo se da pijem", rekao je. Šaljivo me je gurnuo lak­tom. „Ali samo u najsvečanijim prilikama."

Osmehnuo sam se. „Hvala."Nazdravio mije i otpio gutljaj. Zapalio je cigaretu, pakistan­

sku marku bez filtera koju su on i Baba uvek pušili. „Jesam li ti ispričao da se jednom zamalo nisam oženio?"

„Stvarno?", upitao sam, osmehujući se pomalo na pomisao kako se Rahim Han ženi. Oduvek sam ga doživljavao kao Babi­no tiho drugo ja, mog prvog kritičara, mog drugara, koji nikada ne zaboravlja da mi donese suvenir, saugat, kada se vraća s puta u inostranstvo. Ali muž? Otac?

Klimnuo je glavom. „Istina je. Bilo mi je osamnaest godi­na. Ona se zvala Homajra. Bila je Hazara, kći komšijinog sluge. Lepa kao pari, svetlosmeđe kose, krupnih očiju boje lešnika... onaj njen smeh... još ga ponekad čujem." Zavrteo je čašu u ruci.

„Tajno smo se sretali u jabučaru mog oca, uvek posle ponoći, kada bi svi otišli na spavanje. Šetali smo pod krošnjama i ja sam je držao za ruku... Neprijatno ti je, Amire džan?"

Lovac na zmajeve 97

„Pomalo", odgovorio sam.„Neće to da te ubije", rekao je, odbivši novi dim. ,,U svakom

slučaju, zajedno smo maštali. Imaćemo veliku, raskošnu svadbu i pozvaćemo rođake i prijatelje od Kabula do Kandahara. Ja ću nam sagraditi veliku kuću s popločanom verandom i širokim prozorima. Posadićemo voćke u vrtu i gajiti razno cveće, ima­ćemo travnjak na kome će se igr naša deca. Petkom, posle namaza u džamiji, svi će se okupljati u našoj kući za ručak i ješćemo u vrtu, pod trešnjama, pićemo svežu vodu iz bunara. Zatim čaj sa slatkišima dok gledamo našu decu kako se igraju sa svojim malim rođacima..."

Otpio je dug gutljaj viskija. Nakašljao se. „Trebalo je da'vidiš izraz lica mog oca kada sam mu rekao. Moja majkft je btSkvalno pala u nesvest. Moje sestre su je prskale vodom po licu. Hla­dile su je lepezom i gledale me kao da sam je zaklao. Moj brat Džalal već je bio krenuo po lovačku pušku pre nego što ga je moj otac zaustavio." Rahim Han se gorko, prodorno nasmeja.

„Homaira i ja smo bili sami protiv čitavog sveta. I još ću ti ovo reći, Amire džan: na kraju, svet uvek pobeđuje. Naprosto, tako stoje stvari."

„I šta se desilo?"„Tog istog dana moj je otac strpao Homairu i njenu porodi­

cu na kamion i poslao ih u Hazaradžat. Nikada je više nisam video."

„Žao mi je", rekao sam.„Ipak je verovatno tako bilo najbolje", rekao je Rahim Han

slegnuvši ramenima. „Ona bi patila. Moji je nikada ne bi prihva­tili kao sebi ravnu. Ne možeš jednog dana da naređuješ nekome da ti očisti cipele, a sutradan da ga zoveš ’sestro’." Pogledao me je. „Znaš, meni možeš da kažeš sve što hoćeš, Amire džan. Uvek."

„Znam", rekao sam nesigurno. Dugo me je gledao, kao da čeka, njegove crne, beskrajno duboke oči nagoveštavale su neiz- rečenu tajnu između nas. Jednog trenutka zamalo da mu kažem.

98 H a l e d H o s e i n i

Da mu kažem sve, ali šta bi on onda mislio o meni? Mrzeo bi me, i to s pravom.

,,Evo.“ Dao mije nešto. „Zamalo da zaboravim. Srećan rođen­dan. Bila je to smeđa, kožna sveska. Prešao sam prstima preko zlatnih šavova i rubova. Omirisao kožu. „Za tvoje priče", rekao je. Hteo sam da mu zahvalim kada je nešto prasnulo i vatrene zvezde su obasjale nebo.

„Vatromet!"Požurili smo u kuću i zatekli sve goste kako stoje u dvorištu

i gledaju u nebo. Deca su cičala i podvriskivala na svaki prasak i zvižduk. Ljudi su klicali, tapšali kada bi rakete zašištale i pukle stvarajući vatrene bukete. Svakih nekoliko sekundi dvorište su obasjavali iznenadni blesci crvenog, zelenog i žutog.

U jednom od tih kratkih bleskova video sam prizor koji nika­da neću zaboraviti: Hasana kako služi Asefa i Valija pićem sa srebrnog poslužavnika. Svetio je zgaslo, začulo se siktanje i puc- ketanje, a onda je narandžasto svetio ponovo blesnulo: Asef se cerio i gnječio pesnicom po Hasanovim grudima.

A onda, Bogu hvala, tama.

DEVET

Sutradan ujutro sedeo sam nasred svoje sobe i otvarao bezbroj­ne kutije s poklonima. Ne znam zašto sam se uopšte trudio, pošto bih ih samo mračno pogledao i bacao u ugao sobe. Tamo je rasla gomila: polaroid fotoaparat, tranzistor, električni vozić sa mnogo delova - i nekoliko koverata s novčanicama. Znao sam da novac nikada neću potrošiti, da radio neću slušati i da voz nikada neće zazujati po šinama u mojoj sobi. Ništa od toga nisam želeo - sve je to bilo stečeno krvlju; Baba nikada ne bi priredio takvo slavlje da nisam pobedio na turniru:

Od Babe sam dobio dva poklona. Jedan će sigurno postati meta zavisti sve dece u kraju: novi novcijati „švin stingrej“, kralj svih bicikala. Tek je nekoliko dečaka u čitavom Kabulu imalo novi stingrej, i sada sam ja bio jedan od njih. Imao je visok upravljač s ručkama od crne gume i čuveno banana sedište. Žice na točkovima bile su zlatne boje, a čelična konstrukcija crvena kao ušećerena jabuka. Ili krv. Svako drugo dete smesta bi skočilo na bicikl i obišlo čitav kraj. I ja bih možda uradio isto pre samo nekoliko meseci.

„Dopada ti se?“, upitao je Baba, naslonjen na dovratak moje sobe. Glupo sam mu se osmehnuo i brzo rekao: ,,Hvala.“ Bilo mi je krivo što nisam uspeo da smognem snage za više.

„Mogli bismo da se provozamo“, rekao je Baba. Poziv, ali malodušan.

100 H a l e d H o s e i n i

„Možda kasnije. Malo sam umoran", rekao sam.„Naravno", rekao je Baba.„Baba?"„Da?"„Hvala za vatromet", rekao sam. Zahvalnost, ali malodušna.„Odmori se malo", rekao je Baba krenuvši ka svojoj sobi.Drugi Babin poklon - nije sačekao da njega otvorim - bio

je ručni časovnik. Plav, sa zlatnim kazaljkama u obliku munja. Nisam ga čak ni probao. Bacio sam ga na gomilu igračaka u uglu. Jedini dar koji nisam bacio na tu humku bila je kožna sve­ska od Rahima Hana. Samo za nju nisam osećao da je stečena krvlju.

Seo sam na krevet, okrenuo svesku u rukama, pomislio nia ono što je Rahim Han rekao o Homairi, kako je na kraju ispalo najbolje što ju je njegov otac odbacio. Patila bi. Kao kada bi se kaka Homajunov projektor zaglavio na nekom slajdu, u misli­ma mi se iznova i iznova javljao isti prizor: Hasan, oborene gla­ve, služi piće Asefu i Valiju. Možda će stvarno tako biti najbolje. Da ublažim njegove patnje. A i svoje. Bilo kako bilo, jedno je postalo jasno: jedan od nas dvojice moraće da ode.

Kasnije tog popodneva provozao sam se švinom prvi i po- slednji put. Projurio sam oko naše kuće nekoliko puta pa se vratio. Dovezao sam se do dvorišta iza kuće gde su Hasan i Ali čistili nered posle sinoćnjeg slavlja. Papirne čaše, zgužvane salvete i prazne flaše soka prekrivale su dvorište. Alije sklapao stolice, slagao ih pored zida. Video me je i mahnuo.

„Selam, Ali", rekao sam ja odmahnuvši mu.Digao je prst da sačekam, pa otišao do svoje kolibe. Tren

kasnije pojavio se noseći nešto u rukama. „Sinoć se meni i Hasa- nu nije ukazala prilika da ti ovo damo", rekao je pružajući mi kutiju. „Skromno je i nije te vredno, Amir-aga. Ali se ipak nada­mo da će ti se dopasti. Srećan rođendan."

Grlo mi se stezalo. „Hvala ti, Ali", rekao sam. Nije mi prijalo što su mi nešto kupili. Otvorio sam kutiju i našao novu novcija-

Lovac na zmajeve 101

tu Šahnamu, tvrdo koričeno izdanje s blistavim ilustracijama u boji ispod odlomaka. Bila je tu Ferangis kako gleda svog novoro­đenog sina, Kaj Hosrova. A i Afrasijab, koji isukanog mača jaše konja na čelu vojske. I naravno, Rustam kako smrtno ranjava svog sina, ratnika Sohraba. „Prelepa je“, rekao sam.

„Hasan je rekao da je tvoj primerak star i raskupusan, i da neke strane nedostaju", rekao je Ali. „U ovoj su sve slike ručno crtane, perom i mastilom", dodao je ponosno, odmeravajući knjigu koju ni on ni njegov sin nisu umeli da čitaju.

„Veoma je lepa“, rekao sam. I stvarno je bila. A pretpostavljao sam da nije nimalo jeftina. Želeo sam da kažem Aliju da nije knjiga nedovoljno vredna, već sam to ja. Skočio sam nazad na bicikl. „Zahvali Hasanu u moje ime“, rekao sam.

Na kraju sam bacio knjigu na gomilu poklona u uglu sobe. Međutim, pogled mi se stalno vraćao ka njoj, tako da sam je zakopao na dno. Pre nego što sam te noći otišao u krevet, pitao sam Babu da li je negđe video moj novi ručni sat.

Sutradan ujutro, sačekao sam u svojoj sobi da Ali raščisti sto u kuhinji. Sačekao da opere sudove, obriše radne površine. Gle­dao sam kroz prozor svoje sobe i čekao da Ali i Hasan odu u kupovinu na pazar, gurajući prazna kolica pred sobom.

Onda sam uzeo nekoliko koverti s gomile poklona, kao i sat, i iskrao se napolje. Zastao sam pred Babinom radnom sobom i oslušnuo. Proveo je unutra čitavo jutro telefonirajući. I sada je s nekim razgovarao, o isporuci čilima koja je trebalo da stigne sledeće nedelje. Otišao sam dole, prešao dvorište i ušao u Alije- vu i Hasanovu kolibu pored stabla japanske mušmule. Digao sam Hasanov dušek i gurnuo ispod njega svoj novi sat i šaku novčanica.

Sačekao sam još trideset minuta. Onda sam zakucao na Babi­na vrata i ispričao laž za koju sam se nadao da će biti poslednja u dugačkom nizu.

102 H a l e d H o s e i n i

* * *

Kroz prozor svoje sobe sam gledao Alija i Hasana kako guraju kolica puna mesa, naana, voća i povrća. Video sam Babu kako izlazi iz kuće i prilazi Aliju. Njihova usta su se otvarala i izgovara­la reči koje nisam čuo. Babaje pokazao ka kući i Alije klimnuo glavom. Razišli su se. Baba se vratio u kuću; Ali je krenuo za Hasanom u njihovu kolibu.

Nekoliko trenutaka kasnije Baba je zakucao na moja vrata. „Idi u moju radnu sobu“, rekao je. „Svi ćemo da sednemo pa da ovo razrešimo." Otišao sam tamo, seo na jednu kožnu sofu. Prošlo je više od pola sata pre nego što su nam se Hasan i Ali pridružili.

Obojica su pre toga plakali; video sam to po njihovim crve­nim, nateklim očima. Stajali su pred Babom držeći se za ruke, i pitao sam se kako sam i kada postao sposoban da izazovem toliku patnju.

Babaje odmah upitao: „Jesi li ukrao taj novac? Jesi li ukrao Amirov sat, Hasane?“

Hasanov odgovor je bio jedna jedina reč, izgovorena slaba­šnim, promuklim glasom: ,,Da.“

Trgnuo sam se kao da me je neko ošamario. Srce mi se ste- glo i zamalo nisam izgovorio istinu. Onda sam shvatio: ovo je Hasanova poslednja žrtva za mene. Da je rekao ne, Baba bi mu poverovao, zato što smo svi znali da Hasan nikada ne laže. A ako bi mu Baba poverovao, ja bih bio optužen; morao bih da objašnjavam i otkrilo bi se šta sam zapravo ja. Baba mi nikada, nikada ne bi oprostio. A to je dovelo do još jedne spoznaje: Hasan je znao. Znao je da sam video sve u onom ćorsokaku, da sam samo stajao i da ništa nisam učinio. Znao je da sam ga izdao, ali me je ipak ponovo spasavao, možda po poslednji put. Voleo sam ga u tom trenutku, voleo ga više nego što sam

Lovac na zmajeve 103

bilo koga drugoga ikada voleo, i želeo sam da im svima kažem kako sam ja zmija u travi, čudovište u jezeru. Nisam bio vre- dan ove žrtve; bio sam lažov, varalica i lopov. A zaista bih to i rekao, samo što je jednom delu mog bića bilo drago. Drago što će se sve to ubrzo završiti. Baba će ga otpustiti, to će malo da boli, ali će život krenuti dalje. To sam želeo, da krenem dalje, da zaboravim, da počnem iz početka. Želeo sam da ponovo mogu da dišem.

Međutim, Babaje me prenerazio kada je rekao: „Opraštam ti."Oprašta? Ali krađa je jedini neoprostiv greh, zajednički ime-

nilae svih greha. Kada ubiješ čoveka, kradeš život. Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj deci oca. Kada slažeš, kra­deš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu. Zar me Baba nije držao na krilu i govorio mi te reči? Pa kako onda može da oprosti Hasanu? A ako Baba može to da oprosti, zašto meni ne može da oprosti što nisam sin kakvog je oduvek želeo? Zašto...

„Odlazimo, aga-sahibe", rekao je Ali.„Molim?", rekao je Baba prebledevši.„Ne možemo više ovde da živimo”, rekao je Ali.„Ali ja sam mu oprostio, zar me nisi čuo?“, rekao je Baba.„Sada je život za nas ovde nemoguć, aga-sahibe. Odlazimo."

Ali je privukao Hasana k sebi, prebacio ruku preko sinovljevog ramena. Bio je to zaštitnički pokret, i znao sam koga to i od koga Ali štiti. Ali me je pogledao i u njegovim hladnim, nemi­losrdnim očima video sam da mu je Hasan ispričao. Ispričao mu je sve, o tome šta su mu Asef i njegovi drugovi uradili, o zmaju, o meni. Začudo, bilo mi je drago što neko poznat zna istinu o meni; gluma mi je dojadila.

„Nije me briga za novac i sat", rekao je Baba, raširenih ruku, dlanova okrenutih nagore. „Ne shvatam zašto ovo radiš... šta ti to znači nemoguće’?"

„Oprosti, aga-sahibe, ali naše torbe su već spakovane. Prelo­mili smo."

104 H a l e d H o s e i n i

Baba je ustao, a tuga mu je zamračila lice. „Ali, nisam li se dobro starao o tebi? Nisam li bio dobar prema tebi i Hasanu? Ti si brat koga nikada nisam imao, Ali, dobro to znaš. Molim te, nemoj ovo da radiš.“

„Aga-sahibe, nemoj samo da mi još otežavaš", rekao je Ali. Usta su mu se zgrčila i na tren mi se učinilo da vidim grimasu. Tada sam shvatio dubinu bola koji sam izazvao, crninu tuge koju sam doneo svima, kada čak ni Alijevo oduzeto lice nije moglo da sakrije njegov jad. Naterao sam sebe da pogledam Hasana, ali je on oborio glavu, pogrbljenih ramena, namotavao je na prst končić s ruba košulje.

Baba je sada { cklinjao. „Reci mi bar zašto. Moram da znam!“ Ali nije rekao Babi, baš kao što se nije ni pobunio kada je

Hasan priznao krađu. Nikada zaista neću znati zašto, ali mo­gao sam da zamislim njih dvojicu u toj mračnoj maloj kolibi kako plaču, Hasana, koji ga preklinje da me ne oda. Ipak, nisam mogao da zamislim snagu volje koja je bila potrebna Aliju da održi to obećanje.

„Hoćeš li da nas odvezeš do autobuske stanice?" „Zabranjujem ti da to uradiš!“, zagrmeo je Baba. „Čuješ li

me? Zabranjujem ti!“,,S poštovanjem, ne možeš ništa da mi zabraniš, aga-sahibe“,

rekao je Ali. „Više ne radimo za tebe.“„Kuda ćete da idete?“, upitao je Baba. Glas gaje izdavao.,,U Hazaradžat.“„Kod onog tvog rođaka?"„Da. Hoćeš li da nas odvezeš na autobusku stanicu, aga-

-sahibe?"Onda sam video Babu kaiko radi nešto što nikada ranije ni­

sam video. Zaplakao je. To me je pomalo uplašilo, što vidim odraslog čoveka kako jeca. Očevi ne bi trebalo da plaču. „Mo­lim te“, kazao je Baba. Međutim, Ali se već okrem’ " ’ ~ vratima, a Hasan ga je pratio. Nikada neću zaborav- -baizgovorio, bol u njegovoj molbi, strah.

Lovac na zmajeve 105

* * *

U Kabulu kiša leti retko pada. Plavo nebo je bilo visoko i daleko, sunce pop .: usijanog žiga koji vam se zariva u potiljak.

Potočići koje smo Hasan i ja preskakali čitavog proleća pre- sahli su, a rikše su dizale oblake prašine. Ljudi su odlazili u dža­mije radi svojih deset rekata podnevnih molitava, pa se onda povlačili u najbliži hlad da dremaju i čekaju svežinu predvečerja. Leto je značilo dugačke školske dane znojenja u pretrpanim, neprovetrenim učionicama gde se učilo recitovanje ajeta iz Kora­na, mučenja s tim zapetljanim, neobičnim arapskim rečima. Značilo je hvatanje muva dlanom dok mula vergla, a vreo pove- tarac nanosi miris govana iz nužnika na drugoj strani školskog dvorišta, vitla prašinom oko usamljenog, škripavog koša.

Međutim, onog popodneva kada je Baba odvezao Alija i Hasana na autobusku stanicu, padala je kiša. Olujni oblaci su se dovaljali, obojili nebo u olovnosivo. Za samo nekoliko minuta započeo je pljusak, ravnomerno šištanje vode što pada ispunilo m ije uši.

Baba je ponudio da ih odveze do Bamijana, međutim Ali ga je odbio. Kroz zamućeni, kišom išarani prozor moje sobe, gle­dao sam Alija kako vuče kofer u kome se nalazila sva njihova imovina do Babinih kola koja su čekala pred kapijom. Hasan je na leđima nosio svoj dušek, čvrsto smotan i vezan užetom. Sve svoje igračke ostavio je u praznoj kolibi - sutradan sam ih otkrio, nagomilane u uglu, isto kao rođendanski pokloni u mojoj sobi.

Kapi kiše su krivudale niz moj prozor. Video sam Babu kako zatvara prtljažnik. Već pokisao, otišao je do vozačkih vrata. Nagnuo se unutra i rekao nešto Aliju, koji je sedeo na stra­žnjem sedištu, možda je poslednji put pokušao da ga privoli da se predomisli. Razgovarali su tako neko vreme, Babaje kisnuo, pognut, s jednom rukom na krovu automobila. A kada se uspra­vio, po njegovim pogrbljenim ramenima video sam da se život

106 H a l e d H o s e i n i

koji sam od rođenja poznavao okončao. Baba je seo u kola. Farovi su se upalili i usekli istovetne levke svetlosti kroz kišu. Da je sve to bio jedan od hinduskih filmova koje smo Hasan i ja nekada gledali, sada bi bio pravi trenutak da izjurim napolje, da mi bosa stopala prskaju kroz bare. Pojurio bih kola i urlao da stanu. Izvukao bih Hasana sa stražnjeg sedišta i rekao mu da mi je žao, strašno žao, a suze bi mi se na licu mešale s kapi­ma kiše. Zagrlili bismo se na pljusku. Ali ovo nije bio hinduski film. Meni jeste bilo žao, ali nisam zaplakao i nisam pojurio za kolima. Gledao sam Babina kola kako se odvajaju od ivičnjaka i odnose osobu čija je prva izgovorena reč bila moje ime. Još jednom sam, poslednji put, nejasno video Hasana pogrbljenog na stražnjem sedištu pre nego što je Baba skrenuo za ugao, gde smo se toliko puta igrali klikera.

Zakoračio sam unazad i sve što sam video bila je kiša, koja je kroz prozorska stakla izgledala kao istopljeno srebro.

DESET

Mart 1981.

Preko puta nas sedela je jedna mlada žena. Bila je odevena u maslinastozelenu haljinu s crnom maramom čvrsto omotanom oko lica, da se zaštiti od hladnoće. Počela bi da se moli svaki put kada bi se kamion zaneo ili naleteo na rupu, njeno „Bismi- lah!“ pratilo je svako poskakivanje. Njen muž, krupan čovek u vrećastim pantalonama i s nebeskoplavim turbanom, u jednoj je ruci držao bebu, a drugom vrteo brojanicu. Usne su mu se pomerale u tihoj molitvi. Bilo je i drugih, sve u svemu oko desetak ljudi, među njima i Baba i ja. Sedeli smo s koferima između nogu, zbijeni s tim strancima u starom ruskom kamio­nu pokrivenom ciradom.

Meni se stomak prevrtao još otkako smo pošli iz Kabula nešto posle dva ujutro. Baba to nikada nije rekao, ali sam znao da mučninu koja me obuzima u vožnji doživljava kao još jed­nu u nizu mojih slabosti - video sam to na njegovom posra­mljenom licu kada bi me stomak toliko stegao da sam zajecao. Kada je krupni čovek s brojanicom - muž žene što se molila

- pitao hoću li da se ispovraćam, odgovorio sam možda. Baba je skrenuo pogled. Čovek je digao ugao cirade i zakucao na vozačev prozor, viknuo mu da stane. Ali vozač Karim, žgoljavi tamnoputi čovek ptičjeg lica i tanušnog brka, samo je odmah­nuo glavom.

108 H a l e d H o s e i n i

„Preblizu smo Kabulu", uzvratio je. „Reci mu da mora da ima jači stomak.“

Baba je nešto progunđao u bradu. Hteo sam da mu kažem da mi je žao, ali odjednom su mi se usta ispunila pljuvačkom, osetio sam kiselinu u dubini grla. Okrenuo sam se, digao ciradu i povratio preko ograde kamiona u pokretu. Baba se iza mene izvinjavao drugim putnicima. Kao da je zločin ako je neko- me muka dok se vozi. Kao da čovek, kada napuni osamnaest godina, ne sme više da povraća. Povratio sam još dva puta pre nego što je Karim pristao da stane, uglavnom zato da mu ne usmrdim vozilo pomoću koga je zarađivao za hleb. Karim je bio krijumčar ljudi - tada je to bio prilično unosan posao, prevoz ljudi iz Kabula, koji su zaposeli Šoravi, u kakvu-takvu sigurnost Pakistana. Vozio nas je u Džalalabad, nekih stotinu sedamdeset kilometara jugoistočno od Kabula, gde je njegov brat Tur čekao s većim kamionom i drugim konvojem izbeglica da nas odveze kroz prevoj Kajber i u Pešavar.

Nalazili smo se nekoliko kilometara zapadno od vodopada Mahipar kada je Karim zaustavio kamion. Mahipar - što znači

„Leteća riba" - bio je visoki vrh sa okomitom liticom i dizao se iznad hidrocentrale koju su Nemci izgradili za Avganistan šezdeset sedme. Baba i ja smo se bezbroj puta vozili preko njega na putu za Džalalabad, grad čempresa i polja šećerne trske, kud Avganistanci zimi idu na odmor.

Skočio sam s kamiona i odvukao se do prašnjavog nasipa pored puta. Usta su mi bila puna pljuvačke, što je značilo da nisam gotov s povraćanjem. Oteturao sam se do ivice odakle se pružao pogled na duboku dolinu, sada pokrivenu tamom. Sagnuo sam se, s rukama na kolenima, i čekao da počne. Negde je pukla grana, huknula sova. Vetar, blag i hladan, šuškao je kroz grane drveća i njihao žbunje kojim je padina bila posuta. A odozđole je dopirao tih zvuk vode koja teče dolinom.

Dok sam stajao na ivici druma, prisetio sam se kako smo napustili kuću u kojoj sam proveo čitav svoj život, kao da smo

Lovac na zmajeve 109

izašli nešto da pregrizemo: tanjiri prljavi od ćufti nagomilani u sudoperi; rublje u pletenoj" korpi u predvorju; nenamešteni kreveti; Babina poslovna odela okačena u ormaru. Tapiserije su još visile na zidovima dnevne sobe, a knjige moje majke još su ispunjavale police u Babinoj radnoj sobi. Znaci koji su govorili o našem begu bili su jedva primetni: svadbena slika mojih roditelja nestala je, kao i zrnasta fotografija mog dede i kralja Nadir-šaha kako stoje iznad mrtvog jelena. Nešto odeće je nedostajalo u ormarima. Nije bilo ni kožne sveske koju mi je pre pet godina poklonio Rahim Han.

Ujutro će Džalaludin - naš sedmi sluga za pet godina - vero- vatno pomisliti da smo otišli da se prošetamo ili provozamo. Nismo mu rekli. U Kabulu se više nikome nije smelo verovati - za nagradu ili pod pretnjom, ljudi su potkazivali jedni druge, komšija komšiju, dete roditelje, brat brata, sluga gospodara, pri­jatelj prijatelja. Pomislio sam na pevača Ahmada Zahira, koji je svirao harmoniku na proslavi mog trinaestog rođendana. Otišao je da se provoza s nekim prijateljima, i posle su našli njegovo telo pored puta, s metkom u potiljku. Rafiki, drugovi, bili su svugde prisutni, i podelili su Kabul na dve strane: one koji prisluškuju i one koji to ne čine. Nevolja je bila u tome što niko nije znao ko pripada kome. Čovek je zbog uzgredne pri- medbe krojaču dok mu uzima meru za odelo mogao da završi u tamnicama Pole-čarkija. Požalite se kasapinu na policijski čas i vrlo brzo možete da se nađete iza rešetaka i gledate u cev kala- šnjikova. Čak i za trpezom, u sopstvenom domu, ljudi su morali da paze šta govore - rafiki su bili i u školama, učili su decu da uhode svoje roditelje, šta da slušaju, kome da jave.

Šta sam tražio na tom drumu u gluvo doba noći? Trebalo je da budem u krevetu, ispod pokrivača, uz neku knjigu s magare­ćim ušima. Ovo je sigurno san. Moralo je tako da bude. Sutra ujutru ću se probuditi, proviriti kroz prozor: neće biti smrknu­tih ruskih vojnika koji patroliraju pločnicima, tenkovi se neće kotrljati ulicama mog grada, s kupolama koje se okreću poput

110 H a l e d H o s e i n i

prstiju što optužuju, neće biti ruševina, neće biti policijskog časa, neće biti bornih kola ruske vojske koja mile kroz paza­re. Onda sam iza sebe čuo Babu i Karima kako raspravljaju o onome što nas čeka u Džalalabadu. Karim je uveravao Babu da njegov brat ima veliki kamion „odličnog i prvoklasnog kva­liteta", i da će put u Pešavar biti prosta stvar. „Odveo bi vas on tamo zatvorenih očiju", rekao je Karim. Čuo sam ga kako govori Babi da on i njegov brat poznaju ruske i avganistanske vojnike koji čuvaju kontrolne punktove, kako su postigli,-,obostrano unosan" dogovor. Ovo nije bio san. Kao da to hoće da naglasi, jedan MIG iznenada je zaparao nebo. Karim je bacio cigaretu i izvadio pištolj iz pojasa. Uperivši ga u nebo i oponašajući puca­nje, pljunuo je i prokleo mlažnjak.

Upitao sam se gde je Hasan. Onda ono neizbežno. Ispovra­ćao sam se u žbunje, a moje grcanje i stenjanje bilo je prigušeno zaglušujućim urlikom MIG-a.

Zaustavili smo se na kontrolnom punktu u Mahiparu nekih dvadeset minuta kasnije. Naš vozač je ostavio motor da radi i skočio da se pozdravi s glasovima koji su se približavali. Stopala su šuškala po šljunku. Razmenjene su reči, kratke i prigušene. Svetlost upaljača. ,,Spasiba.“

Još jedno svetio upaljača. Neko se nasmejao, prodorno i kre- štavo, na šta sam poskočio. Babina šaka mi je stegla butinu. Čovek koji se smejao prešao je u pesmu. Zaplićući jezikom i falširajući pevao je jednu staru avganistansku svadbenu pesmu, s jakim ruskim naglaskom:

Ahesta boro, Mah-e-man, ahesta boro.Samo polako, moj lepi meseče, samo polako.

Potpetice su udarile o asfalt. Nekoje digao ciradu i tri lica su zavirila unutra. Jedno je pripadalo Karimu, a druga dvojica su

Lovac na zmajeve 111

bili vojnici, jedan Avganistanac, drugi iskeženi Rus s licem kao u buldoga i cigaretom koja mu je visila iz ugla usana. Iza njih je mesec boje kosti visio na nebu. Karim i Avganistanac su nešto rekli jedan drugome na paštuu. Čuo sam veoma malo - nešto o Turu i njegovom maleru. Rus je gurnuo glavu u kamion. Pevu- šio je svadbenu pesmu i dobovao prstima po ogradi. Čak i po slaboj mesečini video sam kako mu se oči cakle dok je redom odmeravao putnike. Uprkos hladnoći, znoj mu je izbio na čelu. Pogled mu se zaustavio na mladoj ženi s crnom maramom. Rekao je Karimu nešto na ruskom ne skrećući pogled s nje. Karim je oštro odgovorio na ruskom, na šta je vojnik odvratio još oštrije. Avganistanski vojnik takođe je nešto rekao tihim, razložnim glasom. Međutim, ruski vojnik je viknuo nešto na šta su druga dvojica ustuknula. Osetio sam kako je Baba napet pored mene. Karim se nakašljao, oborio glavu. Rekao je da voj­nik hoće pola sata s gospođom u dnu kamiona.

Mlada žena je navukla maramu preko lica. Briznula u plač. Detence u krilu njenog muža takođe je zaplakalo. Muževlje- vo lice pobledelo je kao mesec koji je lebdeo na nebu. Rekao je Karimu da zamoli „mister vojnika sahiba“ da pokaže malo milosrđa, možda i on ima sestru ili majku, možda i on ima ženu. Rus je saslušao Karima i zarežao niz reči.

„To je njegova cena da nas pusti da prođemo", rekao je Karim. Nije mogao da se natera da pogleda muža u oči.

„Ali već smo pošteno platili. Dobio je lepe pare“, rekao je muž.Karim i Rus su porazgovarali. „On kaže... kaže da svaka cena

ima i porez.“Tada je Baba ustao. Bio je red na mene da njega stegnem za

butinu, ali Baba je sklonio moju ruku i oslobodio nogu. Kada je ustao, zaklonio je mesečinu. „Hoću nešto da pitam ovog čove- ka“, rekao je Baba. Rekao je to Karimu, ali je gledao pravo u Rusa. „Pitaj ga gde mu je sramota."

Porazgovarali su. „Kaže daje rat. U ratu nema sramote."

112 H a l e d H o s e i n i

„Reci mu da greši. Rat ne uništava pristojnost. On je zahteva, čak i više nego mir.“

Zar baš uvek moraš da budeš heroj?, pomislio sam zatrepe- relog srca. Zar ne možeš bar jednom da se ne mešaš? Međutim, znao sam da ne može - to mu je bilo u prirodi. Nevolja je bila u tome što će zbog njegove prirode sve da nas pobiju.

Ruski vojnik je rekao nešto Karimu, osmeh mu je iskrivio usne. ,,Aga-sahibe“, rekao je Karim, „ovi Rousi nisu kao mi. Ne shvataju ništa o poštovanju, časti."

„Šta je rekao?"„Rekao je da će uživati da te ubije skoro jednako kao što će...“

Karim je zaćutao, ali je klimnuo glavom prema mladoj ženi koja je stražaru zapala za oko. Vojnik je bacio nedovršenu cigaretu i izvadio pištolj iz futrole. Znači, ovako će Baba da umre, pomi­slio sam. Ovako će se to desiti. U mislima sam izgovorio molitvu koju sam naučio u školi.

„Reci mu da ću umreti hiljadu puta pre nego što ću dozvo­liti da se takva sramota desi", rekao je Baba. U mislima sam se vratio na onaj zimski dan od pre šest godina. Virim u onaj ćorsokak. Kamal i Vali drže Hasana na zemlji. Mišići Asefove stražnjice stežu se i opuštaju, kukovi mu se kreću napred-nazad. Kakva sam junačina bio, brinuo sam se za zmaja. Ponekad sam se i sam pitao jesam li zaista Babin sin.

Rus s licem buldoga digao je pištolj.„Baba, sedi, molim te", rekao sam vukući ga za rukav. „Mislim

da on stvarno hoće da puca."Baba me je pljesnuo po ruci. „Zar te ničemu nisam naučio?",

brecnuo se. Okrenuo se iskeženom vojniku. „Reci mu da bi mu bilo bolje da me ubije prvim metkom. Jer ako ne poginem odmah, iskidaću ga na komade, proklet mu bio otac!"

Kez ruskog vojnika nije ni na trenutak oslabio kada je čuo prevod. Repetirao je pištolj. Uperio cev u Babina prsa. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Zagnjurio sam lice u šake.

Pištolj je grunuo.

Lovac na zmajeve 113

Znači, gotovo je. Imam osamnaest godina i sam sam. Nikoga više nemam na svetu. Baba je mrtav i sada moram da ga sahra­nim. Gde da ga sahranim? Kuda posle da pođem?

Ali kovitlac napola obrazovanih misli u mojoj glavi zaustavio se kada sam blago otvorio kapke i video Babu kako još stoji. Vi­deo sam sa ostalima još jednog Rusa. Dim se dizao iz cevi njego­vog pištolja. Vojnik koji je hteo da ubije Babu već je vratio pištolj u futrolu. Premeštao se s noge na nogu. Nikada me ranije nije obuzela tolika želja da se istovremeno smejem i da plačem.

Drugi Rus, sedokos i zdepast, obratio nam se na lošem per- sijskom. Izvinio se zbog ponašanja svog druga. „Rusija ih šalje ovamo da se bore“, rekao je. „Ali oni su samo deca, i kada stig­nu, nađu zadovoljstvo droge." Žalostivo je pogledao drugog vojnika, kao otac razočaran nepristojnim ponašanjem svog sina. „Ovaj je sada povezan s drogom. Pokušavam da ga zaustavim...“ Mahnuo nam je da krenemo.

Tren kasnije smo se vozili. Čuo sam smeh, a onda prvog vojnika kako zapliće jezikom i falšira dok peva staru svadbenu pesmu.

Vozili smo se u tišini nekih petnaest minuta pre nego što je muž mlade žene naglo ustao i učinio nešto što sam viđao kako mnogi čine pre njega: poljubio je Babu u ruku.

Turov maler. Zar nisam nešto tako načuo iz razgovora u Mahi- paru?

Ušli smo u Džalalabad sat vremena pre svanuća. Karim nas je hitro sproveo iz kamiona u prizemnu kuću na raskrsnici dva zemljana puta uz koje su se pružali niske porodične kuće, bagremovi i zatvoreni dućani. Podigao sam okovratnik kaputa da se zaštitim od hladnoće dok smo žurili u kuću, vukući svoje stvari. Ko zna zašto, pamtim da sam namirisao rotkvice.

114 H a l e d H o s e i n i

Kada nas je sve uveo u slabo osvetljenu, golu dnevnu sobu, Karim je zaključao ulazna vrata, navukao dronjave čaršave koji su zamenjivali zavese. Onda je duboko udahnuo i saopštio nam loše vesti: njegov brat Tur ne može da nas odvede u Pešavar. Izgleda da se prošle nedelje motor kamiona pokvario i da Tur još čeka delove.

„Prošle nedelje?", viknuo je neko. „Ako si to znao, zašto si nas doveo ovamo?“

Krajičkom oka sam video nekakav pokret u uglu. Onda je nešto proletelo sobom, i sledeće što sam video bio je Karim pri­bijen uza zid, sa stopalima u sandalama koje su mlatarale pola metra iznad poda. Oko vrata su mu bile stegnute Babine šake.

„Reći ću ti zašto“, zarežao je Baba. „Zato što mu je plaćeno za njegov deo puta. Samo mu je do toga bilo stalo.“ Karim je grcao. Pljuvačka mu je kapala iz ugla usana.

„Spusti ga, aga, ubićeš ga“, rekao je jedan putnik.„To i hoću“, rekao je Baba. Drugi putnici nisu znali da se Baba

uopšte ne šali. Karim je pocrveneo i ritao se. Baba je nastavio da ga davi sve dok ga mlada majka, ona koja se dopala ruskom oficiru, nije zamolila da stane.

Kada ga je Baba napokon pustio, Karim se srušio na pod i zakotrljao boreći se za vazduh. U sobi je zavladao tajac. Ni dva sata ranije Baba je bio spreman da pogine braneći čast žene koju uopšte nije poznavao. Sada zamalo nije golim rukama ubio čoveka, uradio bi to mirne duše da nije bilo preklinjanja iste te žene.

Neko je zalupao u susednoj sobi. Ne, ne u susednoj, već odozdo.

„Šta je to?“, upitao je neko.,,Ostali“, prodahtao je Karim s mukom. ,,U podrumu."„Koliko dugo već čekaju?", upitao je Baba stojeći iznad Karima.„Dve nedelje."„Čini mi se da si rekao kako se kamion pokvario prošle ne­

delje."

Lovac na zmajeve 115

Karim je protrljao grlo. „Možda pretprošle", prodahtao je. „Kada?"„Šta?"„Kada će stići delovi?", zaurlao je Baba. Karim se zgrčio, ali

ništa nije rekao. Bilo mi je drago zbog tame. Nisam želeo da vidim ubilački izraz na Babinom licu.

Smrad nečega vlažnog, poput budi, nasrnuo mi je na nozdrve čim je Karim otvorio vrata koja su niz škripave stepenice vodila u podrum. Sišli smo jedno po jedno. Stepenice su stenjale pod Babinom težinom. Dok sam stajao u hladnom podrumu, osetio sam kako me gledaju oči što trepću u tami. Video sam prilike zbijene po sobi, njihove senke koje je na zidove bacala mutna svetlost dve petrolejke. Podrumom se razlegao tihi žagor, a kroz njega se čuo zvuk vode koja negde kaplje, i još nešto, nekakvo grebuckanje.

Baba je iza mene uzdahnuo i spustio torbe.Karim nam je rekao da će proći dva-tri kratka dana pre nego

što se kamion popravi. Onda ćemo krenuti za Pešavar. U slobo­du. Na sigurno.

Podrum nam je bio dom čitave sledeće nedelje, a treće noći sam otkrio izvor grebuckanja. Pacovi.

Kada su mi se oči privikle na mrak, u podrumu sam prebro- jao tridesetak izbeglica. Sedeli smo rame uz rame, naslonjeni na zidove, jeli keks, hleb sa urmama, jabuke. Te prve noći svi su se muškarci zajedno molili. Jedan izbeglica je upitao Babu zašto im se ne pridruži. „Bog će nas sve spasti. Zašto mu se ne moliš?"

Baba je šmrknuo malo burmuta. Proteglio noge. „Spašće nas osam cilindara i dobar karburator." Više nisu spominjali Boga.

116 H a l e d H o s e i n i

Kasnije te prve noći sam otkrio da su dvoje ljudi koji su se krili s nama Kamal i njegov otac. I to me je već dovoljno prene- razilo, što sam video Kamala kako sedi u podrumu tek nekoliko koraka od mene. Ali kada su nam on i njegov otac prišli i kada sam video Kamalovo lice, zaista ga video...

On je bio uveo - prosto nema druge reči kako bi se to opisa­lo. Njegove oči prazno su me pogledale, i u njima se nije video ni trun prepoznavanja. Ramena su mu bila povijena, a obrazi visili kao da su previše umorni da se drže za kost. Njegov otac, vlasnik bioskopa u Kabulu, pričao je Babi kako je pre tri meseca zalutali metak pogodio njegovu ženu u slepoočnicu i na mestu je ubio. Onda je ispričao Babi za Kamala. Ja sam načuo samo odlomke: Nisam smeo da ga puštam samog... uvek je bio tako lep, znaš... njih četvorica... pokušao da se brani... Bože... uzeli ga... krvari tamo dole... njegove pantalone... više ne govori... samo zuri...

Neće biti kamiona, rekao nam je Karim pošto smo proveli nede- lju dana u podrumu s pacovima. Kamion nije mogao da se popravi.

„Postoji i druga mogućnost", rekao je Karim povisivši glas da nadjača stenjanje. Jedan njegov rođak imao je cisternu za gorivo, i nekoliko puta je u njoj prokrijumčario ljude. Ovde je u Džalalabadu i verovatno može sve da nas preveze.

Svi osim jednog starog bračnog para odlučili su da pođu.Krenuli smo te noći, Baba i ja, Kamal i njegov otac, ostali.

Karim i njegov rođak, proćelav čovek četvrtastog lica po imenu Aziz, pomogli su nam da uđemo u cisternu. Jedno po jedno, penjali smo se uz lestvice pa se spuštali u cisternu. Sećam se kako se Baba popeo do pola lestvica, pa skočio dole i izvadio burmuticu iz džepa. Ispraznio ju je i uzeo šaku zemlje sa nepo- pločane ulice. Poljubio je zemlju. Sipao je u kutijicu. Gurnuo kutijicu u džep na grudima, na srce.

Lovac na zmajeve 117

* * *

Panika.Otvarate usta. Otvarate ih toliko široko da vam vilica puca.

Naređujete plućima da usisaju vazduh, SMESTA, potreban vam je vazduh, potreban je SMESTA. Ali vaši disajni putevi se na to ne obaziru. Urušavaju se, stežu, stiskaju, i odjednom dišete kroz slamčicu. Usta vam se zatvaraju, usne skupljaju i možete samo zadavljeno da krkljate. Ruke vam se grče i tresu. Negde je brana napukla i poplava ledenog znoja se izlila, natapa vam telo. Želite da vrištite. Vrištali biste da možete. Ali da biste vri­štali, morate da dišete.

Panika.U podrumu je bilo tamno. U rezervoaru za gorivo mračno je

kao u rogu. Gledao sam desno, levo, gore, dole, mahao rukama pred očima, nisam video ni nagoveštaj pokreta. Treptao sam, pa treptao ponovo. Ništa pod milim bogom. Vazduh nije valjao. Bio je pregust, gotovo čvrst. Vazduh ne bi trebalo da je čvrst. Želeo sam da pružim ruke, smrvim vazduh u komadiće, nabi­jem ih u dušnik. I smrad benzina. Oči su me pekle od isparenja, kao da mije neko izvrnuo kapke i natrljao ih limunom. Nos mi je goreo sa svakim udisajem. Ovde može da se umre, pomislio sam. Vrisak je nadolazio. Nadolazio, nadolazio...

A onda jedno malo čudo. Baba me je cimnuo za rukav i nešto zeleno je zasvetlelo u mraku. Svetio! Babin ručni časov- nik. Nisam odvajao pogled od fosforescentnih zelenih kazaljki. Toliko sam se plašio da ću ih izgubiti da se nisam usuđivao da trepnem.

Polako sam postao svestan svog okruženja. Čuo sam stenja­nje i tihe molitve. Čuo sam bebu kako plače, majku kako je teši. Neko je povratio. Neko drugi je prokleo Šoravije. Kamion je poskakivao levo-desno, gore-dole. Glave su udarale u metal.

„Misli na nešto lepo“, govorio mi je Baba na uho. „Na nešto veselo."

118 H a l e d H o s e i n i

Nešto lepo. Nešto veselo. Pustio sam misli da odlutaju. Pu­stio sam da naiđe.

Petak po podne u Pagmanu. Prostrana livada s procvalim dudovima. Hasan i ja stojimo u dubokoj, nepokorenoj travi, ja povlačim uže, kalem se vrti u Hasanovim žuljevitim rukama. Ne razmenjujemo ni reč, ne zato što nemamo šta da kažemo jedan drugome, već zato što ništa ne moramo đa govorimo - tako je to među ljudima koji su jedni drugima prva uspomena, među ljudima koji su dojeni istim mlekom. Povetarac mreška travu i Hasan pušta kalem da se vrti. Zmaj se okreće, propa­da, smiruje. Naše istovetne senke igraju na zatalasanoj travi. Čujemo zvuke razgovora i smeha iza niskog zida od cigala na suprotnoj strani polja, kao i žubor česme. I muziku, nešto staro i poznato, mislim da žice rebaba sviraju Ja Mavla. Neko doziva naša imena preko zida, kaže daje vreme za čaj i kolače.

Nisam zapamtio koji je to bio mesec, čak ni koja godina. Samo sam znao daje uspomena živela u meni, savršeno celovit odlomak lepe prošlosti, potez četkice s bojom na sivom, golom platnu u koje su se pretvorili naši životi.

Ostatak putovanja je rasut u komadićima uspomena koji dolaze i odlaze, većinom kao zvuci i mirisi: grmljavina MIG-ova iznad nas; rafalna pucnjava; njakanje magarca negde blizu; zvonca i blejanje ovaca; šljunak pod točkovima kamiona; beba koja zavi­ja u tami; smrad benzina, bljuvotine i govana.

Ono što sledeće pamtim jeste zaslepljujuće svetio ranog ju­tra kada sam izašao iz cisterne. Sećam se da sam digao lice ka nebu, žmirkajući, dišući kao da će na svetu nestati vazduha. Legao sam na zemlju, na bok, blizu kamenog rova, pogledao sivo jutarnje nebo, zahvalan na vazduhu, zahvalan na svetlu, zahvalan što sam živ.

. „U Pakistanu smo, Amire“, rekao je Baba. Stajao je iznad mene. „Karim kaže da će pozvati autobus da nas preveze u Pešavar.“

Lovac na zmajeve 119

Prebacio sam se na grudi, i dalje ležeći na hladnoj zemlji, i video naše kofere pored Babe. Kroz razmak između njegovih nogu video sam kamion na ivici druma, druge izbeglice kako silaze niz lestvice pozadi. Iza njih, zemljani put odmotavao se kroz polja nalik na olovne ploče pod sivim nebom, pa je nesta­jao iza niza bregova koji su podsećali na prevrnute zdele. Usput je prolazio kraj seoceta raštrkanog na spečenoj padini.

Pogled mi se vratio našim koferima. Videvši ih, rastužio sam se zbog Babe. Nakon sveg što je izgradio, isplanirao, svega za šta se borio, o čemu je brinuo i sanjao, ovo je bio zbir njegovog živo­ta: jedan sin koji je izneverio njegova očekivanja i dva kofera.

Nekoje vrištao. Ne, nije vrištao. Zapomagao. Video sam put­nike kako se tiskaju u krugu, čuo usplahirene glasove. Neko je rekao reč „isparenja." Neko drugi ju je ponovio. Zapomaganje se pretvorilo u krik koji dere grlo.

Baba i ja smo požurili ka čoporu posmatrača i probili se kroz njih. Kamalov otac je sedeo skrštenih nogu u središtu kruga, lju­ljajući se napred-nazad, ljubeći sinovljevo pepeljasto lice.

„Ne diše! Moje dete ne diše!“, jecao je. Kamalovo beživotno telo ležalo je u očevom krilu. Desna ruka, opuštena i mlitava, poskakivala je u ritmu očevih jecaja. „Moje dete! Ne diše! Bože, pomozi mu da diše!“

Baba je kleknuo i prebacio mu ruku preko ramena. Ali Ka­malov otac ga je odgurnuo i bacio se na Karima, koji je stajao nedaleko, sa svojim rođakom. Ono što je usledilo bilo je prebrzo i prekratko da bi se nazvalo tučom. Karim je iznenađeno krik­nuo i zakoračio unazad. Video sam ruku kako zamahuje, nogu kako udara. Tren kasnije, Kamalov otac je stajao s Karimovim pištoljem u ruci.

„Nemoj da me ubiješ!“, kriknuo je Karim.Ali pre nego što je bilo ko od nas mogao nešto da uradi,

Kamalov otac je gurnuo cev sebi u usta. Nikada neću zaboraviti odjek tog pucanj. Niti blesak i crvene kapljice.

Ponovo sam se presamitio i grcao nasuvo pored druma.

JEDANAEST

Fremont, Kalifornija, osamdesete.

Babaje mnogo voleo predstavu o Americi.Od života u Americi dobio je čir na želucu.Sećam se kako smo se nas dvojica šetali kroz park jezera

Elizabet u Fremontu, nekoliko ulica od našeg stana, i gledali dečake kako vežbaju bejzbol, male devojčice kako se kikoću na ljuljaškama na igralištu. Baba bi za vreme tih šetnji držao dugač­ke govorancije, s namerom da me prosvetli svojim političkim stavovima. „Postoje samo tri prava muškarca na svetu, Amire", govorio je. Nabrajao ih je na prste: Amerika drski spasilac, Bri­tanija i Izrael. „Svi ostali..." - imao je običaj da mahne rukama i ispusti prezriv zvuk - ..svi su kao brbljive starice."

Takav stav o Izraelu izazivao je gnev Avganistanaca u Fre­montu, koji su ga optuživali da je pristalica Jevreja, i samim tim protivnik islama. Baba bi se nalazio s njima na čaju i ravt kolačima u parku, i izluđivao ih svojim političkim stavovima.

„Ono što oni ne razumeju", govorio bi mi kasnije, „jeste da to nema nikakve veze s veroispovešću." Po Babinom sudu, Izrael je bio ostrvo „pravih muškaraca" u moru Arapa koji su prezauzeti tovljenjem od nafte da bi brinuli o svom narodu. „Izrael radi ovo, Izrael radi ono", govorio bi Baba oponašajući arapski nagla­sak „Onda uradite nešto povodom toga! Preduzmite nešto! Vi ste Arapi, pomozite onda Palestincima!"

Lovac na zmajeve 121

Gadio mu se Džimi Karter, koga je zvao „zubati kreten". Ame­rika je hiljadu devetsto osamdesete objavila da će bojkotovati Olimpijske igre u Moskvi. „ Vah vah!“, objavio je Baba zgađeno.

„Brežnjev satire Avganistance i sve što taj kikirigdžija kaže jeste da neće doći da pliva u njegovom bazenu." Baba je verovao da je Karter nesvesno za komunizam uradio više od Leonida Brežnjeva. „On nije dorastao vođenju ove zemlje. To ti je kao da staviš dečaka koji ne ume da vozi bicikl za volan novog nov- cijatog kadilaka." Americi i svetu trebao je čovek čvrste ruke. Čovek koga će uzimati za ozbiljno, neko ko će nešto i preduzeti, umesto da samo krši ruke. Taj neko je stigao u obličju Ronalda Regana. A kada se Regan pojavio na televiziji i nazvao Šoravije „carstvom zla", Baba je izašao i kupio sliku iskeženog predsed- nika s dignutim palcem. Uramio je sliku i okačio je u našem hodniku, odmah pored stare crno-bele fotografije na kojoj se on s tankom kravatom rukuje s kraljem Zahir-šahom. Većina naših komšija u Fremontu bili su vozači autobusa, policajci, rad­nici na benzinskim pumpama i samohrane majke na socijalnoj pomoći, baš oni pripadnici radničke klase koji će se uskoro ugušiti kada im jastuk Reganomikfe bude nabijen na lice. Baba je bio jedini republikanac u našoj zgradi.

Međutim, smog San Franciska štipao ga je za oči, glava ga je bolela od buke saobraćaja, a od polena je kašljao. Voće nikada nije bilo dovoljno slatko, voda nikada dovoljno čista, a gde su tu drveće i prostrana polja? Dve godine sam pokušavao da privo- lim Babu da se upiše na časove i popravi svoj tarzanski engleski. Ali on se prezrivo odnosio prema toj ideji. „Možda ću ispravno da napišem reč ’mačka’, pa da mi učiteljica da sjajnu zvezdicu, da trčim kući i pokažem je tebi", gunđao je.

Jedne nedelje u proleće osamdeset treće, otišao sam u malu knjižaru koja je prodavala polovne džepne knjige, pored indij­skog bioskopa, odmah zapadno od ukrštanja železničke pruge i Bulevara Fremont. Rekao sam Babi da izlazim na pet minuta, a on je samo slegnuo ramenima. Radio je na benzinskoj pumpi

122 H a l e d H o s e i n i

u Fremontu i imao je slobodan dan. Gledao sam ga kako prelazi na crveno preko Bulevara Fremont i ulazi u Brzo i lako, malu bakalnicu u vlasništvu dvoje starih Vijetnamaca, gospodina i gospođe Ngujen. Bili su to sedokosi, srdačni ljudi; ona je patila od Parkinsonove bolesti, njemu su ugradili veštački kuk. „On je sada kao Čovek od šest miliona dolara", uvek mi je govori­la ona, bezubo se smejući. „Sećaš se Čoveka od šest miliona dolara, Amire?" Onda bi se gospodin Ngujen namrštio kao Li Mejdžors,* i glumio da trči na usporenom snimku.

Prelistavao sam izlizan primerak nekog krimića Majka Ha- mera kada sam čuo vrisak i lomljavu stakla. Ispustio sam knjigu i brzo prešao ulicu. Zatekao sam Ngujenove iza pulta, sasvim pribijene uza zid, prebledele. Gospodin Ngujen je zagrlio svo­ju ženu. Na podu: pomorandže, preturen stalak s časopisima, slomljena tegla sa suvom govedinom, i krhotine stakla pred Babinim nogama.

Ispostavilo se da Baba kod sebe nije imao para za pomoran­dže. Napisao je ček gospodinu Ngujenu, a gospodin Ngujen je zatražio neku legitimaciju. „Hoće da mi vidi dozvolu", zagrmeo je Baba na persijskom. „Skoro dve godine kupujemo njegovo prokleto voće i stavljamo mu novac u džep, a pasji sin hoće da vidi moju dozvolu!"

„Baba, nije to ništa lično", rekao sam, osmehujući se Nguje- novima. „Moraju da ti traže legitimaciju."

„Neću vas ovde", rekao je gospodin Ngujen, zakoračivši is­pred svoje žene. Upirao je u Babu svojim štapom. Okrenuo se ka meni.

„Ti si pristojan mladić, ali tvoj otac, on je lud. Nećemo da više dolazi ovamo."

* Čovek od šest miliona dolara (Six million dollar man) - američka TV serija iz sedamdesetih godina prošlog veka, o kiborgu koji radi za fiktiv­nu američku tajnu službu. Li Mejdžors (Lee Majors) - glavni glumac u seriji. (Prim. prev.)

Lovac na zmajeve 123

„Je 1’ on to misli da sam ja lopov?“, upitao je Baba, još povi­sivši glas. Napolju su se okupili ljudi. Buljili su. „Kakva je ovo zemlja? Niko nikom ne veruje!“

„Zovem policiju*, rekla je gospođa Ngujen isturivši glavu. „Izlazi napolje ili zovem policiju.**

„Molim vas, gospođo Ngujen, nemojte da zovete policiju. Odve- šću ga kući. Samo nemojte da zovete policiju, važi? Molim vas.“

„Da, odvedi ga kući. Dobra ideja**, rekao je gospodin Ngujen. Njegove oči, iza bifokalnih naočara s metalnim okvirom, ni u jednom trenutku nisu napuštale Babu. Poveo sam Babu na vrata. Šutnuo je neki časopis dok je izlazio. Pošto sam ga naterao da mi obeća da se neće vratiti, ja sam ponovo ušao u radnju i izvinio se Ngujenovima. Rekao im da moj otac prolazi kroz težak period. Dao sam gospođi Ngujen naš broj telefona i adresu, i rekao joj da proceni štetu. „Molim vas da me pozovete čim to ustanovite. Ja ću sve da platim, gospođo Ngujen. Veoma mi je žao.“ Gospo­đa Ngujen je uzela cedulju i klimnula glavom. Video sam da joj se ruke tresu više nego obično, i zbog toga sam se razbesneo na Babu, što je pogoršao zdravstveno stanje jednoj starici.

„Moj otac se još prilagođava na život u Americi**, pokušao sam da im objasnim.

Želeo sam da im kažem kako bismo u Kabulu odlomili granu drveta i koristili je kao kreditnu karticu. Hasan i ja bismo odneli štap pekaru. On bi nožem napravio recke na štapu, jednu recku za svaku veknu naana koju bi za nas izvukao sa razbuktalog plame­na tandura. Na kraju meseca, moj otac bi mu platio za broj recki na štapu. To je bilo to. Nikakvih pitanja. Nikakvih legitimacija.

Ali nisam im rekao. Zahvalio sam gospodinu Ngujenu što nije pozvao pandure. Odveo Babu kući. On se durio i pušio na balkonu dok sam ja kuvao paprikaš od pilećih šija s pirinčem. Prošlo je godinu i po dana otkako smo sleteli boingom iz Peša- vara, a Baba se još prilagođavao.

Te noći jeli smo ćutke. Posle dva zalogaja, Babaje odgurnuo svoj tanjir.

124 H a l e d H o s e i n i

Pogledao sam ga preko stola, njegove iskrzane nokte, crne od mašinskog ulja, izgrebane zglobove prstiju, osetio mirise benzin­ske pumpe - prašinu, znoj i benzin - na njegovoj odeći. Babaje bio poput udovca koji se ponovo ženi, ali ne može da zaboravi svoju mrtvu suprugu. Nedostajala su mu polja šećerne trske kod Džalalabada i vrtovi Pagmana. Nedostajala mu je reka ljudi koja protiče kroz njegovu kuću, nedostajale su mu šetnje kroz vrevu Šor-pazara i pozdravljanje ljudi koji su poznavali njega i nje­govog oca, poznavali njegovog dedu, ljude koji su s njim imali zajedničke pretke, čije se prošlost preplitale s njegovom.

Za mene je Amerika bila mesto gde ću zakopati svoje uspo­mene.

Za Babu, mesto gde će svoje oplakivati.„Možda bismo mogli da se vratimo u Pešavar“, rekao sam,

posmatrajući kocku leda kako pluta u mojoj čaši vode. U Peša- varu smo proveli šest meseci čekajući na vize. Naš prljavi jedno­sobni stan smrdeo je na neoprane čarape i mačji izmet, ali bili smo okruženi ljudima koje smo znali - ili bar ljudima koje je Baba znao. Pozivao je na večeru čitav hodnik komšija, većinom Avganistanaca koji su čekali na vize. Neko bi neizbežno doneo komplet tabla bubnjeva, a neko drugi harmonijum. Kuvao se čaj, i ko god da je imao iole dobar glas, pevao bi dok ne svane zora, komarči ne prestanu da zuje, i dlanovi ne zabride od tapšanja.

„Tamo si bio srećniji, Baba. Više je ličilo na dom“, rekao sam.„Pešavar je meni bio dobar. Tebi nije.“„Ovde mnogo radiš."„Sada nije tako loše“, rekao je, misleći na to da je na benzin­

skoj pumpi postao šef dnevne smene. Ali sam ja video kako se za vreme kišnih dana mrštio i trljao članke. Kako bi mu znoj orosio čelo dok bi se posle jela mašao boce s lekovima protiv ki­seline. „Sem toga, nisam nas ovamo doveo radi sebe, zar ne?“

Pružio sam ruku preko stola i spustio je preko njegove. Moju studentsku ruku, čistu i meku, na njegovu radničku, prljavu i žuljevitu. Pomislio sam na sve kamione, voziće i bicikle koje mi je kupio u Kabulu. A sada Amerika. Poslednji dar za Amira.

Lovac na zmajeve 125

Samo mesec dana pošto smo stigli u Ameriku, Baba je našao posao u blizini Vašingtonovog bulevara, kao pomoćnik na ben­zinskoj pumpi, vlasništvu jednog poznanika iz Avganistana

- bio je počeo da traži posao samo nedelju dana pošto smo stigli. Šest dana u nedelji, Baba je po dvanaest sati dnevno pumpao benzin, radio na kasi, menjao ulje i prao vetrobrane. Ponekad sam mu donosio ručak, i zaticao ga kako traži kutiju cigareta na polici, dok mušterija čeka na drugoj strani uljem umrljanog pulta, i video Babino lice napeto i bledo pod jakim neonskim svetlom. Električno zvonce iznad vrata oglasilo bi se kada bih ušao, i Baba bi pogledao preko ramena, mahnuo i osmehnuo se, očiju staklastih od umora.

Istog dana kada je dobio posao, Baba i ja smo otišli našoj socijalnoj radnici u San Hozeu, gospođi Dobins. Ona je bila jedna gojazna crnkinja s iskričavim očima i jamicama u obrazi­ma. Rekla mi je da je nekada pevala u crkvi i ja sam joj verovao

- imala je glas od koga sam pomišljao na toplo mleko i med. Babaje bacio svežanj bonova za hranu na njen sto. „Hvala, ali ja neću“, rekao je Baba. „Ja radim uvek. U Avganistanu ja radim, u Americi ja radim. Hvala veoma mnogo, gospođo Dobins, ali ja ne volim besplatan novac."

Gospođa Dobins je zatreptala. Uzela je bonove, pogledala prvo mene pa Babu, da vidi ne zbijamo li to šalu s njom, ili „pro­dajemo štos", kao što je Hasan nekada govorio. „Petnaest godina sam na ovom poslu i niko nikada ovo nije uradio", rekla je. I tako je Baba okončao ponižavajuće trenutke.na kasi s bonovima za hranu, i oslobodio se jednog od svojih najvećih strahova: da će ga neki Avganistanac videti kako kupuje hranu za milostinju. Baba je izašao iz zgrade socijalnog kao čovek izlečen od raka.

Tog leta osamdeset treće sam maturirao, u svojoj dvadesetoj godi­ni. Bio sam daleko najstariji maturant koji je tog dana bacio pljosnatu crnu kapu u vazduh na igralištu za američki fudbal. Sećam se kako je Baba nestao u moru porodica, bliceva i plavih

126 H a l e d H o s e i n i

odora. Našao sam ga blizu crte koja obeležava dvadeset jardi, s rukama nabijenim u džepove i fotoaparatom koji mu visi oko vrata. Nestajao je i pojavljivao se iza ljudi koji su se kretali izme­đu nas: devojaka odevenih u plavo koje su cičale, grlile se i pla­kale, momaka koji kao košarkaši pljeskaju dlanove svojih očeva i svojih drugova. Babina brada je sedela, kosa mu se proredila na slepoočnicama, a zar u Kabulu nije bio viši? Na sebi je imao smeđe odelo - njegovo jedino odelo, isto koje je oblačio za avga- nistanske svadbe i sahrane - i crvenu kravatu koju sam mu te godine kupio ža pedeseti rođendan. Onda me je video i mahnuo. Osmehnuo se. Dao mije znak da stavim svečanu kapu, i slikao me sa školskim tornjem u pozadini. Osmehnuo sam se zbog nje­ga - na neki način, ovo je bio više njegov nego moj dan. Prišao mi je, prebacio mi ruku preko ramena i poljubio me u čelo. „Ja sam moftahir, Amire“, rekao je. Ponosan. Oči su mu blistale kada je to rekao i prijalo mi je što je taj pogled upućen meni.

Te noći me je odveo u avganistansku ćevabdžinicu u Hej- vordu i naručio previše hrane. Rekao je vlasniku da mu sin na jesen polazi na koledž. Pre mature kratko sam razgovarao s njim o tome, i rekao mu da hoću da se zaposlim. Da pomognem, uštedim malo novca, možda dogodine upišem koledž. Među­tim, on mi je uputio onaj svoj čuveni žestoki pogled, i reči su mi isparile s jezika.

Posle večere Baba me je odveo u bar na drugoj strani ulice. Lokal je bio mračan, a iz zidova je izbijao nakiseli miris piva koji mi se nikada nije dopadao. Ljudi s bejzbol kapama i majicama bez rukava igrali su bilijar, oblaci duvanskog dima lebdeli su iznad zelenih stolova, kovitlali se na neonskom svetlu. Privla­čili smo poglede, Baba u smeđem odelu i ja u pantalonama na falte i sportskoj jakni. Seli smo za šank, kraj nekog starca čije je spečeno lice delovalo bolešljivo pod plavim sjajem reklame za pivo. Baba je zapalio cigaretu i naručio nam pivo. „Noćas sam i previše srećan', rekao je nikome određenom i svima odjednom.

„Noćas pijem sa svojim sinom. I jedno, molim, za mog prijatelja",

Lovac na zmajeve 127

rekao je potapšavši starca po leđima. Stari je dodirnuo kapu i osmehnuo se. Nije imao prednje zube.

Baba je iskapio pivo u tri gutljaja pa naručio još jedno. Popio je tri flaše pre nego što sam se ja prisilio da popijem četvrtinu svog. Do tada je on već starcu naručio viski i častio četvoricu igrača bi- lijara bokalom „badvajzera". Ljudi su se rukovali s njim i tapšali ga po leđima. Nazdravljali su mu. Neko mu je zapalio cigaretu. Babaje olabavio kravatu i dao starcu šaku novčića. Pokazao je na džuboks. „Kaži mu da pusti svoje omiljene pesme", rekao mi je. Starac je klimnuo glavom i pozdravio Babu po vojnički. Uskoro je treštala kantri muzika, i iz čistog mira, Babaje započeo žurku.

U jednom trenutku, Babaje ustao, digao pivo prosipajući ga po podu prekrivenom piljevinom i viknuo: „Jebem ti Rusiju!" Čitav bar je prasnuo u smeh, a onda gromoglasno ponovio nje­gove reči. Baba je naručio novu turu bokala za sve.

Kada smo krenuli, svima je bilo žao što odlazi. Kabul, Peša- var, Hejvord. Isti stari Baba, pomislio sam osmehujući se.

Odvezao sam nas kući u Babinom starom, žućkastom bjuiku. Baba je usput zadremao, hrčući kao pneumatska bušilica. Ose- ćao sam miris duvana i alkohola s njega, sladak i prodoran. Ali kada sam zaustavio kola, uspravio se i otežalim glasom rekao:

„Nastavi da voziš do kraja ulice."„Zašto, Baba?"„Samo vozi." Rekao mi je da parkiram na južnom kraju uli­

ce. Izvadio je svežanj ključeva iz džepa sakoa. „Na", rekao je, pokazavši automobil pred nama. Bio je to starinski ford, duga­čak i širok, neke tamne boje koju nisam mogao da odredim na mesečini. „Mora da se ofarba, i reći ću jednom od momaka na pumpi da stavi nove amortizere, ali ide."

Uzeo sam ključeve, ošamućen. Skrenuo sam pogled s njega ka kolima.

„Trebaće ti da ideš na koledž", rekao je.Uzeo sam njegovu šaku. Stegao je. Suze su mi navirale na oči

i bilo m ije drago što nam senke skrivaju lica. „Hvala ti, Baba."

128 H a l e d H o s e i n i

Izašli smo i seli u ford. Bio je to model grand torino. Mornar- skoplave boje, rekao je Baba. Provezao sam ga oko našeg bloka, isprobao kočnice, radio, žmigavce. Parkirao sam ga ispred naše zgrade i isključio motor. „Tašakor, Baba džan“, rekao sam. Želeo sam da kažem još nešto, da mu kažem kako sam dirnut tolikom dobrotom, koliko cenim sve što je učinio za mene, i sve što i dalje čini. Međutim, znao sam da bi ga to posramilo. „Tašakor \ ponovio sam umesto toga.

Osmehnuo se i zavalio u sedištu, a čelo mu je zamalo dodiri­valo krov. Ništa nismo govorili. Samo smo sedeli u tami, osluški­vali kuckanje motora koji se hladi, daleko zavijanje neke sirene. Onda je Baba okrenuo glavu ka meni. „Šteta što Hasan nije bio danas s nama", rekao je.

Dve čelične šake stegle su mi se oko dušnika kada sam začuo Hasanovo ime. Spustio sam prozor. Čekao da stisak čeličnih šaka popusti.

Na jesen ću se upisati na koledž, rekao sam Babi dan posle mature. On je pio hladan crni čaj i žvakao seme kardamoma, što je bio njegov lični, oprobani lek za mamurluk.

„Mislim da će mi glavni predmet biti engleski", rekao sam. U sebi sam se zgrčio, očekujući njegov odgovor.

„Engleski?"„Kreativno pisanje."Razmislio je o tome. Otpio gutljaj čaja. „Priče, hoćeš da

kažeš. Smišljaćeš priče." Zagledao sam se u stopala.„Je l’ plaćaju za to, za smišljanje priča?"„Ako si dobar", rekao sam. „I ako te otkriju."„Koliko je to verovatno, da te neko otkrije?"„Dešava se", rekao sam.Klimnuo je glavom. ,,A šta ćeš da radiš dok budeš čekao da

te otkriju? Kako ćeš zarađivati novac? Ako se oženiš, kako ćeš izdržavati svoju hanumV'

Lovac na zmajeve 129

Nisam mogao da ga pogledam u oči. „Naći ću... naći ću posao."

„Oh“, rekao je. „Vah vah\ Dakle, koliko ja shvatam, studiraćeš nekoliko godina da bi diplomirao, onda ćeš naći čati posao kao što je moj, isti onaj koji bi mogao i odmah danas da dobiješ, sve zbog malih izgleda da će ti diploma pomoći da te jednog dana možda... otkriju." Duboko je udahnuo i otpio gutljaj čaja. Pro­mumlao je nešto o medicini, pravima i „pravom poslu".

Obrazi su mi se zažarili i prožela me je griža savesti, griža savesti što udovoljavam sebi po cenu njegovog čira na želucu, njegovih crnih noktiju i bolnih članaka. Ipak sam odlučio da ne odstupam. Nisam više želeo da se žrtvujem zbog Babe. Posled- nji put kada sam to učinio, prokleo sam samog sebe.

Baba je uzdahnuo i ovog puta ubacio punu šaku semena kardamoma u usta.

Ponekad bih seo za volan svog forda, spustio prozore i vozio satima, od Istočnog zaliva do Južnog zaliva, uz Poluostrvo i nazad. Vozio sam kroz pravilne ulice naše četvrti u Fremontu, s drvoredima crnih američkih topola, gde su ljudi koji se nikada nisu rukovali s kraljevima živeli u bednim prizemnim kućama s rešetkama na prozorima, gde je iz starih automobila kao što je moj ulje kapalo na asfalt. Oko dvorišta u našem kraju dizale su se tamnosive ogra­de od lanaca. Po neodržavanim travnjacima pred kućama bile su razbacane igračke, ćelave gume i pivske boce s odlepljenim etike­tama Vozio sam se kraj parkova koji su ležali u senkama drveta i mirisali na njihovu koru, pored otvorenih tržnih centara dovoljno velikih da se na njima istovremeno održi pet Buzkaši turnira. Vozio sam ford u bregove Los Altosa, sporo prolazio pored imanja s fran­cuskim prozorima i srebrnim lavovima koji su čuvali kapije od kovanog gvožđa, kuća ispred kojih je bilo fontana sa anđelčićima i uređenih travnjaka, ali ne i fordova torino. Kuća prema kojima je Babina vila u Vezir Ahbar-hanu delovala kao koliba za sluge.

130 H a l e d H o s e i n i

Ponekad sam subotom ujutro ustajao rano i vozio na jug autoputem 17, terao ford vijugavim putem kroz planine, u Santa Kruz. Parkirao bih se pored starog svetionika i čekao svitanje, sedeo u kolima i posmatrao maglu kako stiže s mora. U Avga- nistanu sam okean video samo u bioskopu. Dok sam sedeo u mraku pored Hasana, uvek sam se pitao je li istina ono što sam pročitao, da morski vazduh miriše na so. Imao sam običaj da pričam Hasanu kako ćemo jednog dana hodati po plaži proša­ranoj morskim travama, da ćemo zariti stopala u pesak i gledati kako nam se voda povlači s nožnih prstiju. Kada sam prvi put video Tihi okean, umalo nisam zaplakao. Bio je ogroman i plav kao okeani na filmskim platnima mog detinjstva.

Ponekad bih predveče parkirao kola i peške otišao na nad­vožnjak autoputa. Lica pritisnutog uz ogradu, pokušavao sam da prebrojim treperava crvena stop-svetla koja mile i pružaju se dokle god mi pogled seže. Be-em-vei. Sabovi. Poršei. Auto­mobili koje u Kabulu nikada nisam video, gde većina ljudi vozi ruske volge, stare opele ili iranske paikane.

Prošle su skoro dve godine otkako smo stigli u Ameriku a ja sam se još čudio veličini te zemlje, njenom prostranstvu. Iza svakog autoputa nalazio se još jedan autoput, iza svakog grada još jedan grad, brda iza planina i planine iza brda, a iza njih još gradova i.još ljudi.

Davno pre nego što je Rousi vojska ušla u Avganistan, davno pre nego što su sela spaljena a škole uništene, davno pre nego što su mine posejane kao seme smrti a deca sahranjivana u grobovima od nagomilanog kamenja, Kabul je za mene postao avetinjski grad. Grad utvara sa zečjom usnom.

Amerika je bila drugačija. Amerika je bila reka koja je bučno tekla, ne brinući o prošlosti. Mogao sam da zagazim u tu reku, pustim da moji gresi potonu na dno, pustim da me voda odne­se nekuda daleko. Nekuda gde nema aveti, nema uspomena i nema grehova.

Ako ni zbog čega drugog, zato sam prihvatio Ameriku.

Lovac na zmajeve 131

Sledeće:; leta, leta hiljadu devetsto osamdeset četvrte - onog leta ada sam napunio dvadeset jednu godinu - Babaje prodao bjuik i kupio propali folksvagenov autobus, sedamdeset prvo godište, od jednog poznanika Avganistanca koji je u Kabulu bio profesor u srednjoj školi. Komšije su zijale onog popodneva kada je autobus dotandrkao u ulicu i otprdeo na naše parking mesto. Zavalili smo se u sedišta i smejali dok nam suze nisu pote­kle, i što je još važnije, dok nismo bili sigurni da komšije više ne gledaju. Autobus je bio žalosno truplo od zarđalog metala, polupanih prozora zamenjenih crnim kesama za đubre, ćelavih guma i sedišta iz kojih su virili federi. Ali stari profesor je ube- dio Babu da su motor i menjač dobri, i stvarno nije slagao.

Subotom me je Baba budio u zoru. Dok se on oblačio, pre­listavao sam oglase u lokalnim novinama i zaokruživao naja­ve kućnih rasprodaja. Isplanirali bismo put - prvo Fremont, Junion Siti, Njuark i Hejvord, onda San Hoze, Milpitas, Sanivejl i Kembel, ako preostane vremena. Baba je vozio autobus, pijuc­kajući vruć čaj iz termosa, a ja sam bio navigator. Zaustavljali smo se pred kućama i kupovali sitnice koje ljudima više nisu trebale. Cenjkali smo se oko starih šivaćih mašina, jednookih barbika, drvenih reketa za tenis, gitara bez žica, i starih Elektro- luksovih usisivača. Do popodneva bismo napunili stražnji deo autobusa polovnom robom. Onda bismo u nedelju ujutro odve- zli na buvljak u San Hozeu, iznajmili mesto i prodavali stvari za malu dobit: ploča grupe Čikago koju smo kupili za dvadeset pet centi mogla bi da ode za dolar, ili četiri dolara za pet komada; rasklimatana singerica, kupljena za deset, mogla je da, posle nešto cenjkanja, donese dvadeset pet dolara.

Tog leta su avganistanske porodice već zaposele čitave delove buvlje pijace u San Hozeu. Avganistanska muzika je svirala u pro­lazima dela za polovnu robu. Među Avganistancima na buvljoj pijaci vladala su nepisana pravila ponašanja: pozdraviš čoveka za

132 H a l e d H o s e i n i

tezgom preko puta, pozoveš ga da prezalogaji bolani od krompira i malo kabulija, i ćaskaš. Izražavaš tasali, saučešće zbog smrti rodi­telja, čestitaš na rođenju dece i žalostivo odmahuješ glavom kada razgovor neizbežno pređe na Avganistan i Rousije. Ali izbegavaš priče o suboti. Zato što se može ispostaviti da je čovek za tezgom preko puta baš onaj koga ste juče isekli na izlazu sa autoputa, da biste ga pretekli do neke kućne rasprodaje koja je obećavala.

Jedino što je među tim tezgama teklo obilnije od čaja bilo je avganistansko ogovaranje. Na buvljoj pijaci ste pijuckali zeleni čaj sa kolčom od lešnika i saznavali čija je kćerka raskinula verid- bu i pobegla sa svojim dečkom Amerikancem, ko je u Kabulu bio parčami - komunista, a ko je parama zarađenim na crno kupio kuću iako još prima socijalnu pomoć. Čaj, politika i skan­dali, sastojci avganistanske nedelje na buvljoj pijaci.

Ja sam ponekad stajao za tezgom dok je Baba šetao naokolo, sa šakama pristojno pritisnutim na grudi, pozdravljajući poznanike iz Kabula: mehaničare i krojače koji su prodavali iznošene vunene kapute i izgrebane biciklističke kacige, zajedno s bivšim ambasado­rima, nezaposlenim hirurzima i univerzitetskim profesorima.

Jednog ranog nedeljnog jutra u julu osamdeset četvrte, dok je Baba razmeštao robu, otišao sam da kupim dve šolje kafe, i pošto sam se vratio, zatekao sam ga kako razgovara s jednim starijim muškarcem dostojanstvenog držanja. Stavio sam čaše na branik autobusa, pored nalepnice na kojoj je pisalo REGAN/BUŠ ’84.

„ Amire", rekao je Baba mahnuvši mi da priđem, „ovo je gene- ral-sahib, gospodin Ikbal Taheri. U Kabulu je bio general, mno­go puta odlikovan. Radio je za ministarstvo odbrane."

Taheri. Zašto mi je to ime zvučalo poznato?General se nasmejao kao čovek naviknut da prisustvuje zva-

ničnim prijemima gde se, kao po naređenju, smeje sitnim šalama važnih ljudi. Imao je retku srebrnastu kosu začešljanu unazad, glatko, preplanulo čelo i čupave bele obrve. Mirisao je na kolonj­sku vodu i bio odeven u sivo odelo s prslukom, sjajno od previše peglanja; zlatni lanac džepnog sata visio mu je na prsluku.

Lovac na zmajeve 133

„Kakvo uzvišeno predstavljanje", rekao je, dubokim i uglađe­nim glasom. „Selam, bačem.“ Zdravo, dete moje.

„Selam, general-sahibe", rekao sam dok smo se rukovali. Sti­sak njegove mršave ruke bio je čvrst, kao da se ispod negovane kože krije čelik.

„Amir će biti velik pisac", rekao je Baba. Na to sam se lec- nuo. „Završio je prvu godinu koledža s najvišim ocenama iz svih predmeta."

„Više škole", ispravio sam ga.„Mašala", rekao je general Taheri. „Hoćeš li da pišeš o našoj

zemlji, možda, o njenoj istoriji? Ekonomiji?"„Ja pišem prozu", odgovorio sam, misleći na desetak kratkih

priča koje sam napisao u kožnoj svesci koju mi je poklonio Rahim Han, pitajući se zašto me je odjednom zbog njih sramota u prisustvu ovog čoveka.

„Ah, pripovedač", rekao je general. „Pa, ljudima su potrebne priče da ih zabave kada su vremena teška, kao sada." Stavio je ruku na Babino rame pa se okrenuo ka meni. „Kada smo već kod priča, tvoj otac i ja smo jednog letnjeg dana u Džalalabadu išli u lov na fazane", rekao je. „Sjajno smo se proveli. Ako se tačno sećam, tvoj otac je dokazao da nema samo oštro oko za poslove, već i za lov."

Babaje nogom udario drveni reket za tenis na našoj ciradi. „Jaki poslovi."

General Taheri je uspeo da se osmehne istovremeno tužno i ljubazno, a onda je značajno uzdahnuo pa blago potapšao Babu po ramenu. „Zendagi migzara“, rekao je. Život ide dalje. Onda je pogledao u mene. „Mi Avganistanci skloni smo priličnom preterivanju, i ja sam čuo kako za mnoge budale govore da su veliki ljudi. Ali tvoj otac spada u odabrano društvo onih koji istinski zaslužuju taj naziv." Taj mali govor mi je zvučao isto kao što je izgledalo njegovo odelo: prečesto korišćeno i nepri­rodno sjajno.

„Laskaš mi", rekao je Baba.

134 H a l e d H o s e i n i

„Ne laskam", odgovorio je general, nagnuvši glavu u stranu i pritisnuvši šaku na grudi da izrazi poniznost. „Dečaci i devoj- čice moraju da znaju za zaostavštinu svojih očeva." Okrenuo se ka meni. „Ceniš li svog oca, bačem? Ceniš li ga iskreno?"

„Balaj, general-sahibe, cenim ga“, želeo sam da prestane da me zove „dete moje“.

„Onda čestitam, pošto si već na pola puta da postaneš čovek", rekao je bez trunčice duha, ironije - kompliment čoveka navi­klog na oholost.

„Padar džan, zaboravio si čaj." Glas mlade žene. Stajala je iza nas, lepotica uzanih bedara sa baršunastom, kao ugalj crnom kosom i otvorenim termosom i plastičnom čašom u rukama. Zatreptao sam, srce mi je zaigralo. Imala je guste crne obrve koje su se dodirivale u sredini kao izvijena krila ptice u letu, i otmeno povijen nos princeze iz stare Persije - možda Tami- ne, Rustamove žene i Sohrabove majke iz Šahname. Njene oči, tamnosmeđe, uokvirene dugačkim trepavicama, srele su se s mojima. Nakratko se tu zadržale. Onda odlepršale.

„Veoma si ljubazna, draga moja", rekao je general Taheri. Uzeo je šolju. Pre nego što se okrenula da pođe, video sam da ima smeđ mladež u obliku srpa na glatkoj koži odmah iznad vilice. Otišla je do mutnosivog kombija dva prolaza dalje i sta­vila termos unutra. Kosa joj se rasula u stranu kada je kleknula među kutije sa starim pločama i džepnim knjigama.

„Moja kći, Soraja džan", rekao je general Taheri. Duboko je udahnuo kao čovek koji jedva čeka da promeni temu, te pogle­dao svoj zlatni džepni časovnik. „Pa, vreme je da se pođe i da se razmeste stvari." On i Baba su se poljubili u obraz, onda mi je obema šakama stegao ruku. „Sve jjajbolje s pisanjem", rekao je gledajući me u oči. Njegove svetloplave oči nisu odražavale nijednu misao koja se iza njih krila.

Do kraja tog dana obuzdavao sam poriv da pogledam prema sivom kombiju.

Lovac na zmajeve 135

* * *

Svanulo mi je dok smo se vozili kući. Taheri. Znao sam da sam to ime čuo i ranije.

„Zar nije kružila neka priča o Taherijevoj kćerki?" upitao sam Babu, trudeći se da zvučim opušteno.

„Znaš kakav sam ja“, rekao je Baba poteravši autobus koji centimetar napred u redu za izlazak s buvlje pijace. „Čim priča pređe u ogovaranje, ja odlazim."

„Ali kružila je, zar ne?“, upitao sam.„Zašto pitaš?" Vragolasto me je pogledao.Slegnuo sam ramenima i suzbio osmeh. „Samo sam rado­

znao, Baba."„Stvarno? To je sve?", rekao je. Zadirkivao me je pogledom.

„Ostavila je utisak na tebe?"Prevrnuo sam očima. „Molim te, Baba."Osmehnuo se i isterao autobus s buvlje pijace. Krenuli smo

ka autoputu 680. Neko vreme vozili smo se u tišini. „Samo sam čuo da je nekada imala muškarca i da stvari... nisu dobro ispale." Rekao je to ozbiljno, kao da m ije poverio da ona ima rak dojke.

,,Oh!"„Čuo sam da je pristojna devojka, marljiva i dobra. Ali od

tada hastegari, prosci, više ne kucaju na generalova vrata." Baba uzdahnu. „To možda nije pošteno, ali ono što se desi za nekoliko dana, ponekad i u jednom jedinom danu, ume da promeni tok čitavog života, Amire."

Dok sam budan ležao u krevetu te noći, mislio sam na mladež u obliku srpa Soraje Taheri, na njen blago povijeni nos i o tome kako su se njene blistave oči na tren susrele s mojima. Srce mi je preskakalo od pomisli na nju. Soraja Taheri. Moja princeza s buvljaka.

DVANAEST

Jelda je u Avganistanu prva noć meseca džadija, prva noć zime, i najduža noć u godini. Hasan i ja smo dugo ostajali budni, kao što običaji nalažu, s nogama gurnutim pod kursi dok je Ali bacao kore jabuka u furunu i pričao nam prastare priče o sulta­nima i lopovima da prekrati najdužu noć. Od Alija sam naučio predanja jelde, da se prokleti noćni leptiri bacaju na plamen sveća, i da se vukovi penju na planine u potrazi za suncem. Ali se kleo da ako na noć jelde jedete lubenicu, sledećeg leta nećete biti žedni.

Kada sam odrastao, u knjigama poezije čitao sam da je jelda noć bez zvezda u kojoj nesrećni ljubavnici bdiju, trpe beskonač­nu tamu i čekaju sunce da se digne i donese im voljene. Pošto sam upoznao Soraju Taheri, svaka noć u nedelji za mene je postala jelda. A kada bi stigla nedelja ujutro, ustajao sam iz kreveta, a u mislima su mi već bile smeđe oči Soraje Taheri. U Babinom autobusu odbrojavao sam kilometre sve dok je ne bih ugledao kako bosonoga sedi i sređuje kartonske kutije s požute- lim enciklopedijama, dok joj se pete bele naspram asfalta, a sre­brne narukvice zveckaju. Mislio sam na senku koju njena kosa baca na zemlju kada joj klizne s leđa i spusti se poput somotske zavese. Soraja. Princeza s buvljaka. Jutarnje sunce moje jelde.

Izmišljao sam izgovore da se odšetam - što je Baba propra- ćao vragolastim osmehom - i prođem pored tezge Taherijevih.

Lovac na zmajeve 137

Mahnuo bih generalu, večito odevenom u prečesto peglano sivo odelo, a on bi mi uzvratio mahanjem. Ponekad bi ustao iz direk­torske fotelje pa bismo ćaskali o mom pisanju, o ratu, o poslu. A ja sam prisiljavao svoje oči da ne skrenu, da ne odlutaju ka mestu gde Soraja sedi i čita neku džepnu knjigu. General i ja bismo se oprostili, a ja sam pokušavao da se ne grbim dok sam odlazio.

Ponekad je sedela sama, kada general ode na neki drugi deo pijace da se druži, i ja bih prošao, pretvarajući se daje ne pozna­jem, ali umirući od želje da je upoznam. Ponekad je bila tamo u društvu jedne zdepaste sredovečne žene s bledom kožom i ofarbanom crvenom kosom. Obećao sam sebi da ću razgova­rati s njom pre kraja leta, ali su se škole ponovo otvorile, lišće pocrvenelo, požutelo i opalo, zimske kiše stigle i probudile bol u Babinim zglobovima, zeleno lišće ponovo se razlistalo, a ja još nisam stegao petlju, dil, čak ni da je pogledam u lice.

Prolećni semestar se okončao krajem maja osamdeset pete. Sve opšteobrazovne ispite prošao sam sa odličnim uspehom, što je bilo pravo čudo s obzirom na to da sam na časovima raz­mišljao samo o blago povijenom Sorajinom nosu.

A onda smo, jedne vrele nedelje tog leta, Baba i ja sedeli za našom tezgom na buvljoj pijaci i hladili lica novinama. Uprkos suncu koje se s neba ustremilo kao usijano gvožđe za žigosanje, pijaca je tog dana bila prepuna i posao je dobro išao - bilo je tek pola jedan, a već smo zaradili sto šezdeset dolara. Ustao sam, proteglio se i pitao Babu hoće li koka-kolu. Rekao je da bi mu baš prijala.

„Pazi se, Amire", dodao je kada sam krenuo.„Čega, Baba?"„Ja nisam amak, zato nemoj da mi glumiš budalu."„Ne znam o čemu pričaš."„Zapamti sledeće", rekao je Baba, uperivši prst u mene, „taj

čovek je Paštun do srži. Ima nangi namus.“ Nang. Namus. Čast i ponos. Kamenovi temeljci svih paštunskih muškaraca. Posebno kada je reč o čednosti žene. Ili kćeri.

138 H a l e d H o s e i n i

„Samo idem da donesem piće.“„Tražim jedino da me ne osramotiš."„Neću. Bože, Baba."Baba je zapalio cigaretu i nastavio da se hladi.Prvo sam krenuo ka štandu s pićima, a onda skrenuo levo

kod tezge s majicama - gde ste za pet dolara mogli da dobijete lice Isusa, Elvisa, Džima Morisona, ili sva tri odjednom, odštam­pana na beloj sintetičkoj majici kratkih rukava. Vazduhom je lebdela muzika marijačija, i namirisao sam turšiju i roštilj.

Primetio sam sivi kombi Taherijevih dva reda dalje od nas, pored kioska gde se prodavao mango na štapiću. Bila je sama, čitala je. Danas bela, dugačka letnja haljina. Sandale sa otvore­nim prstima. Kosa pokupljena u punđu u obliku lale. Name- ravao sam samo da ponovo prođem i mislio sam da sam to i učinio, ali sam onda nenadano stajao pored belog čaršava Tahe­rijevih, i buljio u Soraju preko viklera i starih kravata. Digla je pogled.

„Selam", rekao sam. „Oprostite ako sam mozahem, nemam nameru da vas uznemiravam."

„Selam."„Je li general-sahib došao danas?", upitao sam. Uši su mi gore-

le. Nisam mogao da se nateram daje pogledam u oči.„Otišao je onamo", odgovorila je. Pokazala desno od sebe. Na­

rukvica joj je kliznula do lakta, srebrna na maslinastoj puti.„Hoćete li mu reći da sam svratio da se pozdravim?", upi­

tao sam.„Hoću."„Hvala", rekao sam. „O, da, ja se zovem Amir. Ako treba da zna­

te. Da biste mu rekli. Da sam svraćao. Da... da se pozdravim."»Da.“Prebacio sam se s noge na nogu, nakašljao se. „Idem sada.

Izvinite što sam vas uznemiravao."„Ne, niste", rekla je.

Lovac na zmajeve 139

,,Oh! Lepo.“ Naklonio sam se i uputio joj slabašan osmeh. „Idem sada." Zar to nisam već rekao? „Mogu li da vas pitam šta to čitate?"

Zatreptala je.Zastao mi je dah. Iznenada sam osetio da su pogledi svih

Avganistanaca na pijaci upereni u nas. Zamislio sam kako se spušta tišina. Usne zastaju u pola rečenice. Glave se okreću. Oči se sužavaju od duboke znatiželje.

Šta je sad ovo?Do tog trenutka, naš susret je mogao da se tumači kao uljud­

no raspitivanje, jedan muškarac pita gde se nalazi drugi. Ali ja sam joj postavio pitanje i ako mi odgovori, mi ćemo... pa, mi ćemo da ćaskamo. Ja, modžarad - neoženjeni mladi muškarac, a ona neudata mlada žena. I to jedna koja priđe ima prošlost. Ovo je bilo veoma blizu materijala za glasine, i to one najsočni- je. Otrovni jezici će palacati. A glavni teret tog otrova podneće ona, ne ja - bio sam sasvim svestan avganistanskih dvostrukih merila koja su uvek naklonjena mom polu. Ne: Jeste li ga videli kako ćaska s njom?, već: Opa! Jeste li videli kako ga je zgrabila i ne pušta? Kakva ločak!

Po avganistanskim merilima, moje pitanje je bilo smelo. Njim sam se ogolio, i nisam ostavio mnogo sumnje da me ona zanima. Alija sam bio muškarac, i rizikovao sam samo ugruvan ego. Modri­ce prolaze. Obraz je večan. Hoće li ona da prihvati moj izazov?

Okrenula je koricu knjige ka meni. Orkanski visovi. „Jeste li je čitali?“, upitala je.

Klimnuo sam glavom. Iza očiju sam osećao snažne udare svog srca. „Tužna priča.“

„Od tužnih priča nastaju dobre knjige", rekla je.„Tako je."„Čula sam da pišete."Kako je znala? Razmišljao sam da joj nije rekao otac, možda

ga je sama pitala. Smesta sam odbacio oba scenarija, jer su bili smešni. Očevi i sinovi mogu otvoreno da razgovaraju o ženama.

140 H a l e d H o s e i n i

Ali nijedna avganistanska devojka - bar nijedna pristojna i moh- taram avganistanska devojka neće oca pitati za nekog mladića. A nijedan otac, posebno Paštun s nangom i namusom, neće razgovarati o modžaradu sa svojom kćerkom, posebno ne ako momak o kome je reč nije hastega, prosac, koji se časno poneo i poslao svog oca da zakuca na vrata.

Potpuno neverovatno, čuo sam sebe kako govorim: „Da li biste hteli da pročitate neku moju priču?"

„Vrlo rado", odgovorila je. Sada sam osetio njenu nelagodu, video je u njenim očima koje su počele da lutaju levo-desno. Možda traži generala. Pitao sam se šta bi on rekao da me zatek­ne kako nepristojno dugo razgovaram s njegovom kćerkom.

„Možda ću vam jednog dana doneti neku“, rekao sam. Name- ravao sam da kažem još nešto kada je prišla žena koju sam ponekad viđao u Sorajinom društvu. Nosila je plastičnu kesu punu voća. Pošto nas je ugledala, oči su joj preletele od Soraje ka meni i opet nazad. Osmehnula se.

„Amire džan, baš lepo što te vidim", reklo je, istovarujući torbu na čaršav. Čelo joj je blistalo od znoja. Njena crvena kosa, ošišana na paž, svetlucala je na suncu - video sam kožu na temenu gde se kosa proredila. Imala je sitne zelene oči koje su virile iz lica okruglog kao glavica kupusa, veštačke zube i prstiće nalik na kobasičice. Zlatno Alahovo ime ležalo joj je na grudima, lančić se gubio u podvaljcima. „Ja sam Džamila, majka Soraje džan."

„Selam, hala džan", rekao sam, posramljen zato što ona zna ko sam, a ja nemam pojma ko je ona, što mi se veoma često dešavalo u društvu Avganistanaca.

„Kako ti je otac?", upitala je.„Dobro je, hvala vam."„Znaš, tvoj deda, gazi-sahib, sudija? E, njegov stric i moj deda

bili su rođaci", rekla je. ,,I tako smo, vidiš, i mi u srodstvu." Osmehnula se, i primetio sam da joj desna strana usta malo visi. Pogled joj je ponovo preleteo između Soraje i mene.

Lovac na zmajeve 141

Jednom sam pitao Babu zašto se kćerka generala Taherija još nije udala. Nema prosaca, odgovorio je Baba. Nema priklad­nih prosaca, ispravio se. Ali nije hteo ništa više da kaže - Baba je znao koliko dokone priče umeju da budu pogubne za izgle­de na dobru udaju neke mlade žene. Avganistanski muškarci, pogotovo oni iz uglednih porodica, umeju da budu prevrtljiva stvorenja. Šapat ovde, nagoveštaj onde i ražbežaće se kao pre­plašene ptice. I tako su svadbe dolazile i prolazile, a Soraji niko nije pevao ahesta boro, nikojoj nije obojio dlanove kanom, niko joj nije držao Koran nad glavom, a na svadbenim veseljima s njom je plesao samo general Taheri.

A sada, ova žena, njena majka, sa željnim, iskrivljenim osme- hom od koga se slama srce i jedva prikrivenom nadom u očima. U sebi sam se zgrčio zbog moći kojom sam odjednom raspola­gao, samo zato što sam izvučen u genskoj lutriji koja je odredila moj pol.

Nikada nisam mogao da čitam misli iz generalovih očiju, ali mi je o njegovoj ženi sledeće odmah postalo jasno: ako u ovome - šta god ovo bilo - budem imao protivnika, to sigurno neće biti ona.

„Sedite, Amire džan“, rekla je. „Soraja, donesi mu stolicu, bačem. I operi jednu breskvu. Slatke su i sveže.“

„Neka, hvala“, rekao sam. „Trebalo bi da idem. Otac me čeka.“ ,,Oh?“, rekla je hanum Taheri. Očigledno sam na nju ostavio

odličan utisak pošto sam ispravno postupio i odbio poziv. „Haj­de onda, ponesi barem ovo.“ Ubacila je nekoliko kivija i breskvi u papirnu kesu i navalila da ih uzmem. „Prenesi moj selam ocu. I dođi ponovo da nas posetiš.“

„Hoću. Hvala vam, hala džan“, odgovorio sam. Krajičkom oka sam video da Soraja gleda u stranu.

„Mislio sam da si otišao po koka-kolu“, rekao je Baba uzevši kesu s breskvama. Gledao me je istovremeno ozbiljno i vragolasto. Počeo sam nešto da smišljam, ali je on zagrizao breskvu i odmah­nuo rukom. „Ne trudi se, Amire. Samo zapamti šta sam rekao."

142 H a l e d H o s e i n i

* * *

Te noći u krevetu razmišljao sam o tome kako su isprekidani sunčevi zraci igrali u Sorajinim očima, i o nežnim udubljenjima iznad njene ključne kosti. Beskrajno sam vrteo naš razgovor u glavi. Da li je rekla Čula sam da pišeš ili Čula sam da si pisac? Šta tačno? Vrteo sam se ispod čaršava i zurio u tavanicu, snužden zbog pomisli na šest napornih, beskonačnih noći jelde pre nego što je ponovo vidim.

To je tako potrajalo nekoliko nedelja. Sačekao bih da general ode da se prošeta, a onda bih prošao pored tezge Taherijevih. Ako je hanum Taheri bila tu, ponudila bi mi čaj i kolču i ćaskali bismo o prošlosti u Kabulu, ljudima koje smo poznavali, njenom artritisu. Bez sumnje je primetila da se moje pojavljivanje podudara sa odsustvom njenog muža, ali to nikada nije spominjala. „O, tvoj kaka je upravo otišao", rekla bi. Meni se zapravo dopadalo kada je hanum Taheri bila tamo, i to ne samo zbog njenog srdačnog ophođenja; u majčinom prisustvu Soraja je bila opuštenija i prič- ljivija. Kao daje njeno prisustvo nekako ozvaničavalo ono što se među nama dešavalo - mada sigurno ne isto koliko bi to činilo generalovo prisustvo. Zbog nadzora hanum Taheri naši susreti su postali ako ne sasvim otporni na glasine, onda bar manje plodno tlo za njih, bez obzira na to što je Soraju očigledno bilo sramota zbog majčinog preteranog oduševljavanja mnome.

Jednog dana smo Soraja i ja bili sami za tezgom i razgovarali smo. Pričala mi je o školi, kako i ona pohađa kurseve iz opšteg obrazovanja na koledžu Oloni u Fremontu.

„Šta će vam biti glavni predmet?"„Želim da se bavim podučavanjem", odgovorila je.„Stvarno? Zašto?"„Oduvek sam to želela. Kada smo živeli u Virdžiniji, dobila

sam diplomu iz engleskog i sada jednom nedeljno držim časo-

Lovac na zmajeve 143

ve u opštinskoj biblioteci. I moja majka se time bavila, preda­vala je persijski i istoriju u devojačkoj srednjoj školi Zarguna u Kabulu."

Jedan trbušast čovek s lovačkom kapom ponudio je tri dola­ra za komplet svećnjaka od pet dolara i Soraja mu ga je dala. Ubacila je novac u malu kutiju za slatkiše kraj svojih nogu. Sti­dljivo me je pogledala. „Hoću da vam ispričam jednu priču", rekla je, „ali me je pomalo sramota."

„Ispričajte mi.“„Onako, luckasta je."„Ispričajte mi, molim vas."Nasmejala se. „Dakle, kada sam išla u četvrti razred u Kabu­

lu, moj otac je unajmio ženu po imenu Ziba da pomaže po kući. Imala je sestru u Iranu, u Mašadu, i pošto je Ziba bila nepisme­na, s vremena na vreme me je molila da joj napišem pismo. A kada bi sestra odgovorila, čitala sam njena pisma Zibi. Jednog dana sam je pitala da li bi volela da nauči da čita i piše. Uzvratila mi je širokim osmehom, radosno me pogledala i rekla da bi to veoma želela. I tako smo sedale za kuhinjski sto pošto bih zavr­šila domaći, pa sam je učila Alef-be. Sećam se kako sam dizala pogled usred domaćeg i videla Zibu u kuhinji kako drma eks­pres lonac s mesom, pa onda seda sa olovkom da uradi domaći iz azbuke koji sam joj zadala prethodne noći.

I za manje od godinu dana, Ziba je umela da čita dečje knji­ge. Sedele smo u dvorištu i ona mi je čitala priče o Dari i Sari

- sporo ali ispravno. Počela je da me zove moalem Soraja, učite­ljica Soraja." Ponovo se nasmejala. „Znam da zvuči detinjasto, ali kada je Ziba prvi put sama napisala pismo, znala sam da u životu ne želim da radim ništa drugo nego da podučavam lju­de. Bila sam tako ponosna na nju i osećala sam se kao da sam uradila nešto istinski vredno, znate?"

,,Da“, slagao sam. Pomislio sam kako sam ja svoju pismenost koristio da ismevam Hasana. Kako sam ga zadirkivao zbog slo­ženih reči koje nije znao.

144 H a l e d H o s e i n i

„Moj otac hoće da upišem prava, moja majka stalno spomi­nje medicinu, ali ja hoću da podučavam ljude. Ovde se to ne plaća mnogo, ali to želim.“

,,I moja majka je nekada predavala", rekao sam.„Znam", kazala je. „Majka mi je ispričala." Onda joj je lice

jarko porumenelo kada je shvatila šta joj je izletelo, značenje njenog odgovora, da se „razgovori o Amiru" vode između njih dve kada mene nema. Bio je potreban izuzetan napor volje da obuzdam osmeh.

„Doneo sam vam nešto." Izvadio sam svežanj zaheftanih listo­va iz stražnjeg džepa. „Kao što sam obećao." Pružio sam joj jednu svoju kratku priču.

„O, setio si se", rekla je, istinski ozarena. „Hvala ti!" Jedva sam imao vremena da shvatim kako mi se prvi put obratila sa ,,tu“

- ti, a ne sa zvaničnim ,,šoma“, zato što joj je osmeh iznenada zgasnuo. Lice joj je prebledelo, a pogled se prikovao za nešto iza mene. Okrenuo sam se. Našao licem u licem s generalom Taherijem.

„Amir džan. Naš mladi pisac. Kakvo zadovoljstvo!", rekao je. Slabašno se osmehivao.

„Selam, generale sahib", jedva sam promrsio.Prošao je pored mene, ka tezgi. „Danas je baš divan dan, a?",

rekao je, s palcem zataknutim za džep prsluka, a drugom rukom pruženom ka Soraji. Ona mu je dala listove.

„Kažu da će za koji dan biti kiše. Ko bi rekao, zar ne?" Bacio je smotane listove u kantu za đubre. Okrenuo se ka meni i blago mi stavio ruku na rame. Zajedno smo načinili nekoliko koraka.

„Znaš, bačem, stvarno si mi postao drag. Pristojan si momak, u to zaista verujem, ali...", uzdahnuo je i odmahnuo rukom,

„...čak i pristojne momke čovek mora ponekad da podseti. Zato je moja dužnost da te podsetim da si na ovoj buvljoj pi­jaci okružen sebi ravnima." Zastao je. Njegove bezizrazne oči su se zapiljile u moje. „Vidiš, ovde su svi pripovedači." Osmeh-

Lovac na zmajeve 145

nuo se, otkrivši savršeno jednake zube. „Pošalji izraze mog poštovanja svom ocu, Amire džan.“

Spustio je šaku. Ponovo se osmehnuo.

„Šta nije u redu?“, upitao je Baba. Neka starica mu je upravo plaćala drvenog konjića za ljuljanje.

,,Ništa“, odgovorio sam. Seo sam na jedan stari televizor. Onda sam mu ipak ispričao.

„Eh, Amire", uzdahnuo je.Međutim, ispostavilo se da nisam imao mnogo vremena za

mračno razmišljanje o onome što se desilo.Zato što se kasnije te nedelje Baba prehladio.

Počelo je s teškim kašljem i curenjem iz nosa. Nos je prošao, ali je kašalj istrajavao. Baba je pljuvao u maramicu pa je gurao u džep. Stalno sam mu ponavljao da ode doktoru, ali je on samo odmahivao rukom. Mrzeo je doktore i bolnice. Koliko ja znam, Baba je doktoru otišao samo jednom u životu, kada je u Indiji zaradio malariju.

Onda sam ga, dve nedelje kasnije, uhvatio kako u klozetu iskašljava krvavu sluz.

„Koliko to već traje?", upitao sam.„Šta ima za večeru?", rekao je on.„Vodim te doktoru."Bez obzira na to što je Baba bio šef benzinske pumpe, vlasnik

mu nije ponudio zdravstveno osiguranje, a Baba ga u svojoj nesmotrenosti nije zahtevao. Zato sam ga odveo u okružnu bolnicu u San Hozeu. Doktor žućkastog lica i nateklih očiju koji nas je primio rekao je da je tu na drugoj godini prakse. „Izgleda mlađe od tebe i bolesnije od mene", progunđao je Baba. Stažista nas je poslao na snimanje pluća. Kada nas je sestra pozvala nazad, popunjavao je neki obrazac.

146 H a l e d H o s e i n i

„Odnesite ovo na šalter" rekao je, brzo škrabajući.„Šta je to?“, upitao sam.,,Uput.“ Škrab škrab.„Za šta?“„Za pulmološku kliniku."„Šta je to?“Hitro me je pogledao. Popravio naočare. Ponovo počeo da

škraba. „Ima mrlju na desnom plućnom krilu. Hoću da to oni pogledaju."

„Mrlju?", upitao sam, a soba je odjednom postala pretesna.,,Rak?“, dodao je Baba, kao uzgred.„Moguće. U svakom slučaju postoji sumnja", promrmljao

je doktor.„Ne možete ništa više da nam kažete?", upitao sam.„Ne baš. Prvo morate da obavite CT skeniranje, a onda da se

vidite s doktorom za pluća." Pružio mi je uput. „Kažete da vaš otac puši, je l’ tako?"

„Da."Klimnuo je glavom. Pogledao je Babu, pa onda opet mene.

„Pozvaće vas za dve nedelje."Poželeo sam da ga pitam kako da živim s tom rečju „sumnja"

čitave dve nedelje. Kako da jedem, radim, učim? Kako može da me pošalje kući s tom reči?

Uzeo sam obrazac i predao ga. Te noći sam sačekao da Baba zaspi, a onda presavio čaršav. Upotrebio sam ga kao ćilim za molitvu. Sagnuvši glavu do zemlje, izgovarao sam napola zabo­ravljene stihove iz Korana - stihove koje su nas mule u Kabulu terale da učimo napamet - i molio za milost Boga u čije posto­janje uopšte nisam bio siguran. Sada sam zavideo mulama, zavi - deo im na veri i ubeđenosti.

Dve nedelje su prošle a niko nije pozvao. A kada sam ja po­zvao njih, rekli su mi da su izgubili uput. Jesam li siguran da sam ga predao? Rekli su da će pozvati za tri nedelje. Digao sam

Lovac na zmajeve 147

dreku i uspeo da tri nedelje pretvorim u jednu nedelju za CT skeniranje, dve za odlazak kod doktora.

Poseta pulmologu, doktoru Šnajderu, tekla je dobro sve dok ga Baba nije pitao odakle je. Doktor Šnajder je odgovorio daje iz Rusije. Babaje poludeo.

„Oprostite, doktore", rekao sam, povukavši Babu u stranu. Doktor Šnajder se osmehnuo i ustao, i dalje držeći stetoskop u ruci.

„Baba, u čekaonici sam pročitao biografiju doktora Šnajdera. Rođen je u Mičigenu! Mičigenu! On je Amerikanac, mnogo više Amerikanac nego što ćemo ti i ja ikada biti."

„Nije me briga gde je rođen, on je Rousi", rekao je Baba iskri­vivši lice kao da je to neka psovka. „Roditelji su mu bili Rousi, dede su mu bili Rousi. Kunem se licem tvoje majke da ću mu slomiti ruku proba li samo da me pipne."

„Roditelji doktora Šnajdera su pobegli od Šoravija, zar ne shvataš? Pobegli su!"

Ali Baba ništa nije hteo da čuje. Ponekad mislim da je jedino što je voleo podjednako kao svoju pokojnu ženu bio Avganistan, njegova pokojna zemlja. Osetio sam toliki nemoćni bes da mi je došlo da vrisnem. Umesto toga sam uzdahnuo i okrenuo se doktoru Šnajderu. „Oprostite, doktore. Ništa od ovoga."

Sledeći pulmolog, doktor Amani, bio je Iranac i Baba protiv njega nije imao ništa. Doktor Amani, čovek tihog glasa, s dugač­kim brkom i grivom sede kose, rekao nam je daje pregledao CT skenove i da će morati da izvrši proceduru zvanu bronhoskopija kako bi uzeo delić plućnog tkiva za patološku analizu. Zakazao ju je za sledeću nedelju. Zahvalio sam mu dok sam izvodio Babu iz ordinacije, razmišljajući kako ću čitave nedelje morati da živim uz novi: reč: „tkivo", još jeziviju reč od reči „sumnja." Želeo sam da Soraja bude tu uz mene.

Ispostavilo se da, kao i Satana, rak ima mnogo imena. Babin se zvao „mikrocelularni karcinom pluća". U poodmaklom stanju. Baba je pitao doktora Amanija za prognozu. Doktor Amani je

148 H a l e d H o s e i n i

zagrizao usnu, upotrebio reč „ozbiljno". „Postoji hemoterapija, naravno", rekao je. „Ali ona će imati samo palijativno dejstvo."

„Šta to znači?", upitao je Baba.Doktor Amani je uzdahnuo. „Znači da neće promeniti ishod,

već će ga samo odložiti."„To je jasan odgovor, doktore Amani. Hvala vam na njemu",

rekao je Baba. „Ali ja neću nikakve hemo lekove." Na licu mu je bio isti odlučan izraz kao kada je bacio bonove za hranu na sto gospođe Dobins.

„Ali Baba..."„Ne suprotstavljaj mi se pred drugim ljudima, Amire. Nikada.

Šta to sebi dozvoljavaš?"

Kiša o kojoj je general Taheri govorio na buvljoj pijaci zakasni­la je nekoliko nedelja, ali kada smo izašli iz ordinacije doktora Amanija, automobili su u prolazu prskali pločnike prljavom vodom. Baba je zapalio cigaretu. Pušio je čitavim putem do kola, i sve do kuće.

Dok je otključavao ulazna vrata, rekao sam: „Voleo bih da probaš tu hemoterapiju, Baba."

Baba je stavio ključeve u džep, povukao me s kiše, pod nad­strešnicu. Pritisnuo mi je grudi pesnicom u kojoj je držao ciga­retu. „Bas! Doneo sam odluku."

,,A ja, Baba? Šta ja treba da radim?", upitao sam, a na oči su mi navirale suze.

Zgađen izraz preleteo mu je preko lica mokrog od kiše. Bio je to isti izraz koji mi je uputio kada bih kao dečak pao, izgrebao kolena i zaplakao. Suze su ga izazivale onda, suze su ga izazivale i sada. „Tebi su dvadeset dve godine, Amire! Odrastao si čovek! Ti..." Otvorio je usta, zatvorio ih, ponovo ih otvorio, predomi­slio se. Kiša je iznad nas dobovala po platnenoj nadstrešnici.

„Šta će s tobom biti, pitaš? Sve ove godine, to sam pokušavao da te naučim, kako da nikada ne postaviš to pitanje."

Lovac na zmajeve 149

Otvorio je vrata. Okrenuo se ka meni. „I još nešto. Za ovo niko ne srne da sazna, čuješ šta ti kažem? Niko. Neću ničije sažaljenje/* Onda je nestao u mutno osvetljenom ulazu. Ostatak dana je proveo pred televizorom, paleći cigaretu za cigaretom. Nisam znao kome ili čemu prkosi. Meni? Doktoru Amaniju? Ili možda Bogu u koga nikada nije verovao?

Neko vreme čak ni rak nije mogao da odvrati Babu od buvlje pijace. Obilazili smo kućne rasprodaje subotom, Baba kao vozač, a ja kao navigator, i izlagali robu nedeljom. Mesingane lampe. Rukavice za bejzbol. Skijaške jakne s pokvarenim patent-zatva- račima. Baba je pozdravljao poznanike iz zavičaja, a ja sam se cenjkao s kupcima za dolar ili dva. Kao da je ma šta od toga bilo bitno. Kao da se dan kada ću postati siroče nije primicao sa svakim zatvaranjem dućana.

Ponekad su nam svraćali general Taheri i njegova žena. Ge­neral, večiti diplomata, pozdravljao me je osmehom i uzimao moju šaku sa obe svoje. Ali u ophođenju hanum Taheri bilo je neke nove uzdržanosti. Uzdržanosti koju bi narušili samo njeni tajni, iskrivljeni osmesi puni izvinjavanja koje bi mi upućivala kada bi general gledao negde drugde.

To razdoblje pamtim po tome što se mnogo šta desilo prvi put: prvi put sam čuo Babu kako stenje u kupatilu. Prvi put sam našao krv na njegovom jastuku. Za preko tri godine vođenja benzinske pumpe, Baba nikada nije izostao s posla. I to se prvi put desilo.

Negde oko Noći veštica te godine, Baba je sredinom subot- njih popodneva postajao tako umoran da je čekao za volanom dok sam ja izlazio napolje i cenjkao se oko stvari. Oko Dana zahvalnosti, postajao je iznuren već pre podneva. Kada su se na travnjacima pred kućama pojavile sanke a na Daglasovim borovima lažni sneg, Baba je ostajao kod kuće, a ja sam sam vozio autobus po Poluostrvu.

150 H a l e d H o s e i n i

Ponekad su na buvljoj pijaci poznanici Avganistanci prime- ćivali kako je Baba oslabio. U početku su mu upućivali kom­plimente. Čak su ga pitali kakvu to dijetu drži. Ali su pitanja i komplimenti prestali kada je nastavio da slabi. Kada su kilogra­mi nastavili da se tope. I tope. Kada su mu se obrazi usukali. Slepoočnice uvukle. A oči upale u duplje.

A onda, jedne sveže nedelje nedugo posle Nove godine, Baba je prodavao abažur jednom zdepastom Filipincu dok sam ja kopao po autobusu u potrazi za ćebetom kojim ću mu pokriti noge.

„Ej, čoveče, ovome treba pomoć!“, viknuo je Filipinac uspla­hireno. Okrenuo sam se i video Babu na zemlji. Ruke i noge su mu se grčile.

„KomakF, viknuo sam. „Pozovite pomoć!" Pritrčao sam Babi. Pena mu je izbijala na usta i natapala mu bradu. Oči su mu se izokrenule i videle su se samo beonjače.

Ljudi su jurili ka nama. Čuo sam da neko kaže ,,šlog“. Neko drugi je vikao: „Zovite hitnu pomoć!" Čuo sam kako neko trči. Nebo je potamnelo kako se gomila okupila oko nas.

Babina pljuvačka je pocrvenela. Grizao je jezik. Kleknuo sam kraj njega, zgrabio ga za ruke i rekao: ovde sam Baba, ovde sam, biće sve dobro, ovde sam uz tebe. Kao da sam mogao da ublažim njegove grčeve. Da ih ubedim da ostave mog Babu na miru. Osetio sam nešto mokro ispod kolena. Video daje Babina bešika popustila. Ššš, Baba džan, ovde sam. Tvoj sin je uz tebe.

Doktor, sedobrad i potpuno ćelav, izvukao me je iz sobe. „Hoću da zajedno pogledam CT skenove vašeg oca. Stavio je snimke na svetlosnu kutiju u hodniku i pokazao gumicom sa olovke na slike Babinog raka, kao što policajac pokazuje portret ubice žrtvinoj porodici. Babin mozak je na tim slikama izgledao kao poprečni presek velikog oraha, prošaran nekakvim sivim teni­skim loptama.

Lovac na zmajeve 151

„Kao što vidite, rak je metastazirao", rekao je. „Moraće da uzima steroide da bi smanjio naticanje u mozgu, kao i lekove protiv napada. A predlažem i palijativno zračenje. Znate li šta to znači?“

Rekao sam da znam. Postao sam dobro upućen u onkološku terminologiju.

„Dobro, onda“, rekao je. Pogledao je svoj pejdžer. „Moram da idem, ali ako imate nekih pitanja, pozovite me.“

„Hvala vam.“Noć sam presedeo na stolici pored Babinog kreveta.

Čekaonica je sutradan ujutro bila prepuna Avganistanaca. Kasa- pin iz Njuarka. Inženjer koji je radio s Babom na njegovom sirotištu. Ulazili su i prigušenim glasovima pozdravljali Babu. Želeli mu brz oporavak. Baba je tada bio budan, ošamućen i umoran, ali budan.

Nešto kasnije su došli general Taheri i njegova žena. Soraja ih je sledila. Kratko smo se pogledali, oborili oči u istom tre­nutku. „Kako si, druže moj?“, upitao je general Taheri, uzevši Babinu ruku.

Baba je mahnuo ka cevi za infuziju koja mu je štrcala iz ruke. Slabašno se osmehnuo. General je uzvratio osmehom.

„Nije trebalo da se opterećujete", zakrkljao je Baba.„Nije nam teško“, rekla je hanum Taheri.„Ni najmanje. Mnogo je važnije da li tebi treba nešto", rekao

je general Taheri. „Bilo šta. Pitaj me kao što bi pitao brata."Setio sam se nečega što je Baba jednom rekao o Paštunima.

Možda jesmo tvrdoglavi i znam da smo preterano gordi, ali kada zagusti, od Paštuna nema boljeg čoveka da stoji uz tebe, veruj mi.

Baba je odmahnuo glavom na jastuku. „Vaš dolazak mi je obradovao oči." General se osmehnuo i stegnuo Babinu šaku.

„Kako si ti, Amire džan? Treba li tebi nešto?"

152 H a l e d H o s e i n i

Način na koji me je gledao, dobrota u njegovim očima... „Ne, hvala, generale sahib. „Ja sam ...“ Grlo mi se steglo, a oči zasuzile. Izleteo sam iz sobe.

U hodniku sam zaplakao, pored svetlosne kutije gde sam sinoć video ubičino lice.

Babina vrata su se otvorila i Soraja je izašla u hodnik. Stala je pored mene. Na sebi je imala sivi duks i farmerke. Kosa joj je bila puštena. Želeo sam da nađem utehu u njenom zagrljaju.

„Mnogo mi je žao, Amire“, rekla je. „Svi smo znali da nešto nije u redu, ali nismo imali pojma daje ovo.“

Obrisao sam oči rukavom. „Nije hteo da niko sazna."„Treba li ti nešto?"„Ne." Pokušao sam da se osmehnem. Položila je šaku na

moju. Naš prvi dodir. Uzeo sam je. Prineo je svom licu. Svojim očima. Pustio je. „Bolje da se vratiš unutra. Ili će tvoj otac doći po mene.“

Osmehnula se i klimnula glavom. ,,Jeste.“ Okrenula se da pođe.

„Soraja?"„Da?"„Drago mi je što si došla. To mi... neizrecivo znači."

Babu su otpustili posle dva dana. Doveli su onkološkog radio­loga da nagovori Babu da pristane na zračenje. Baba je odbio. Pokušali su da mene nagovore da ga nagovorim. Ali ja sam video izraz na Babinom licu. Zahvalio sam im se, potpisao obra­sce i poveo Babu kući u svom fordu.

Te noći je Baba ležao na sofi, pokriven vunenim ćebetom. Doneo sam mu vruć čaj i pečeni badem. Uhvatio sam ga oko leđa i previše lako ga pridigao. Njegova plećka mi je pod prsti­ma ličila na ptičje krilo. Navukao sam mu ćebe na grudi, gde su rebra napinjala tanku, žućkastu kožu.

„Mogu li još nešto da učinim za tebe, Baba?'

Lovac na zmajeve 153

„Ne, bačem. Hvala ti.“Seo sam pored njega. „Onda bih te zamolio da nešto učiniš

za mene. Ako nisi previše iscrpljen/',,Šta?“„Hoću da odeš u hastegari. Hoću da od generala Taherija

zatražiš ruku njegove kćeri/'Babine suve usne razvukle su se u slabašan osmeh. Mrljica

zelenila na svelom listu. „Siguran si?"„Sigurniji nego u bilo šta drugo u životu."„Dobro si razmislio?"„Balaj, Baba."„Onda mi daj telefon. I moju sveščiću."Zatreptao sam. „Sada?"

,,A kada?"Osmehnuo sam se. „Važi." Dao sam mu telefon i crnu svešči­

ću u kojoj je baba zapisivao telefone svojih prijatelja Avganista- naca. Potražio je broj Taherijevih. Okrenuo ga. Prineo slušalicu uhu. Srce mi je u grudima izvodilo piruete.

„Džamila džan? Selam alejkum", rekao je. Predstavio se. Za­stao. „Mnogo bolje, hvala ti. Veoma je plemenito što ste došli." Neko vreme je slušao. Klimnuo glavom. „Zapamtiću to, hvala ti. Je li general-sahib kod kuće?" Pauza. „Hvala."

Njegove oči su preletele na mene. Iz nekog razloga došlo mi je da se nasmejem. Ili vrisnem. Prineo sam šaku ustima i zagri­zao koren palca. Baba se tiho nasmejao kroz nos.

„General-sahibe, selam alejkum... Da, mnogo mnogo bolje... Balaj... Puno ti hvala. General-sahibe, zovem da pitam mogu li da sutra popodne posetim tebe i hanum Taheri. Jedno časno pitanje... Da... Jedanaest mi taman odgovara. Vidimo se. Hoda hafez.“

Spustio je slušalicu. Pogledali smo se. Prasnuo sam u smeh. Baba mi se pridružio.

154 H a l e d H o s e i n i

Babaje pokvasio kosu i začešljao je unazad. Pomogao sam mu da obuče čistu belu košulju i vezao mu kravatu, primetivši dva palca praznog prostora između dugmeta na okovratniku i Babi­nog vrata. Pomislio sam na sve prazne prostore koje će Baba ostaviti za sobom kada ode, pa sam se naterao da mislim o nečemu drugom. Još nije otišao. Još ne. A ovo je bio dan za lepe misli. Sako njegovog smeđeg odela, koji je bio obukao za moju maturu, visio je na njemu - Baba se previše istopio da bi mogao da ga ispuni. Morao sam da zavrnem rukave. Sagnuo sam se i vezao mu pertle.

Taherijevi su živeli u niskoj jednospratnoj kući, u delu Fre- monta poznatog po velikom broju Avganistanaca. Imala je strm krov i zastakljeni trem, i zatvorenu verandu na kojoj sam video saksije s geranijumima. Na prilazu je bio parkiran generalov sivi kombi.

Pomogao sam Babi da izađe iz forda, pa se prebacio za vozač­ko sedište. Nagnuo se kroz prozor. „Budi kod kuće, pozvaću te za sat vremena."

„Važi, Baba", rekao sam. „Srećno."Osmehnuo se.Odvezao sam se. Babaje u retrovizoru hramao ka kući Tahe-

rijevih da obavi poslednju očinsku dužnost.Šetkao sam se po dnevnoj sobi našeg stana čekajući Babin

poziv. Petnaest koraka dugačka. Deset i po koraka široka. Šta ako general kaže ne? Šta ako me mrzi? Vraćao sam se u kuhinju da pogledam sat na šporetu.

Telefon je zazvonio nešto pre podneva. Bio je to Baba.T ? “

) ) A *

„General je prihvatio."Odahnuo sam. Seo. Ruke su mi se tresle. „Stvarno?"

„Da, ali je Soraja džan na spratu u svojoj sobi. Hoće prvo da razgovara s tobom."

„Važi."Babaje nešto nekome rekao, pa spustio slušalicu.

Lovac na zmajeve 155

„Amire?" Sorajin glas.„Selam.“„Moj otac je pristao."„Znam", rekao sam. Prebacio sam slušalicu u drugu ruku. Osme-

hivao sam se. „Tako sam srećan da ne znam šta da kažem."„I ja sam srećna, Amire... Ne... ne mogu da verujem da se

ovo dešava."Nasmejao sam se. „Znam."

„Slušaj", rekla je. „Hoću nešto da ti kažem. Nešto što moraš da znaš pre nego..."

„Nije me briga."„Moraš da znaš. Neću da započnemo s tajnama. I radije bih

da to čuješ od mene."„Ako će tebi biti lakše, reci mi. Ali to ništa neće da promeni."Na drugoj strani veze je usledila dugačka tišina. „Kada smo

živeli u Virdžiniji, ja sam pobegla s jednim Avganistancem. Tada m ije bilo osamnaest godina... bila sam buntovna... glu­pa. .. i ... on se drogirao... Živeli smo zajedno skoro mesec dana. Svi Avganistanci u Virdžiniji pričali su o tome.

Padar nas je napokon pronašao. Pojavio se na vratima i ... naterao me da se vratim kući. Bila sam histerična. Urlala sam. Vrištala. Govorila mu da ga mrzim...

Ipak, vratila sam se kući i..." Plakala je. „Oprosti mi." Čuo sam je kako odlaže slušalicu. Duva nos. „Oprosti", nastavila je, promuklim glasom. „Kada sam se vratila kući, videla sam da je moja majka doživela moždani udar, da joj je desna strana lica oduzeta i... osetila sam užasnu grižu savesti. Ona to nije zaslužila."

„Padar nas je nedugo zatim preselio u Kaliforniju." Usledila je tišina.

„Kako ti i tvoj otac sada?", upitao sam.„Uvek smo imali razmirica, imamo ih i sada, ali mije drago

što je onog dana došao po mene. Stvarno verujem da me je spa­sao." Zastala je. „Dakle, da li ti smeta ovo što sam ti ispričala?"

156 H a l e d H o s e i n i

„Pomalo", odgovorio sam. Morao sam da joj uzvratim iskre- nošću. Nisam mogao daje lažem i kažem da me moj ponos, moj iftihar, nimalo ne peče zato što je ona bila s muškarcem, dok ja nikada nisam legao sa ženom. Smetalo mije pomalo, ali sam o tome mnogo razmišljao u nedeljama pre nego što sam zamolio Babu da ode u hastegari. A na kraju je pitanje koje mi se uvek vraćalo glasilo: odakle meni pravo, pogotovo meni, da nekome zameram zbog prošlosti?

„Smeta ti dovoljno da se predomisliš?"„Ne, Soraja. Ni izbliza", odgovorio sam. „To ništa ne menja.

Želim da se uzmemo."Ponovo je briznula u plač.Zavideo sam joj. Njena tajna je obelodanjena. Izrečena. Pre­

vladali smo je. Otvorio sam usta i zamalo joj nisam ispričao kako sam izdao Hasana, lagao, oterao ga i uništio četrdesetogo­dišnji odnos između Babe i Alija. Međutim, nisam. Pretposta­vljao sam da je Soraja Taheri po mnogim osobinama bolji čovek od mene. Hrabrost je bila samo jedna od njih.

TRINAEST

Kada smo sutradan uveče stigli u kuću Taherijevih na lafz, cere­moniju „davanja reči“ - morao sam da parkiram ford na drugoj strani ulice. Njihov prilaz već je bio prepun automobila. Na sebi sam imao tamnoplavo odelo koje sam kupio juče, pošto sam dovezao Babu kući sa hastegarija. Proverio sam kravatu u retrovizoru.

„Izgledaš hoštiip", rekao je Baba. Naočito.„Hvala ti, Baba. Ti si dobro? Imaš snage za ovo?"„Imam li snage? Ovo je najsrećniji dan mog života, Amire",

rekao je umorno se osmehujući.

Čuo sam žagor glasova kroz vrata, smeh, tihu avganistansku muziku - zvučalo je kao klasični gazel Ustada Sarahanga. Pozvo­nio sam. Nečije lice je provirilo kroz zavese u predvorju pa nesta­lo. „Stigli su!“, čuo sam ženski glas. Žagor je utihnuo. Neko je isključio muziku.

Vrata je otvorila hanum Taheri. „Selam alejkum", rekla je ozarena. Video sam da je ondulirala kosu i obukla otmenu, dugačku crnu haljinu. Kada sam zakoračio u hodnik, oči su joj se ovlažile. „Jedva si nam u kuću ušao, a ja već plačem, Amire džan", rekla je. Poljubio sam joj ruku, baš kao što mi je Baba sinoć rekao da uradim.

158 H a l e d H o s e i n i

Povela nas je kroz svetli hodnik u dnevnu sobu. Na zido­vima s drvenom oplatom video sam slike ljudi koji će postati moja nova porodica: mlada hanum Taheri s košnicom od kose i general - Nijagarini vodopadi u pozadini; hanum Taheri u ravnoj haljini, general u sakou uzanih revera i s tankom krava­tom, guste crne kose; Soraja kako zakoračuje na drveni ringi- špil, maše i osmehuje se, sunce joj blista u srebrnim žicama na zubima. Fotografija generala u punoj paradnoj uniformi, gde se rukuje s jordanskim kraljem Huseinom. Portret Zahir-šaha.

Dnevnu sobu zaposelo je dvadesetak ljudi koji su sedeli na stolicama raspoređenim uza zidove. Kada je Baba ušao, svi su ustali. Krenuli smo po sobi, Baba je polako predvodio, ja iza njega, da se rukujemo i pozdravimo goste. General - i dalje u sivom odelu - i Baba zagrlili su se i blago potapšali jedan dru­goga po leđima. Rekli su selam prigušenim glasovima s puno poštovanja.

General me je zadržao na korak ispred sebe i znalački se osmehnuo kao da govori: ,,E, ovo je ispravan način - avganistan- ski način - da se ovo obavi, bačem “ Triput smo se poljubili.

Sedeli smo u prepunoj sobi, Baba i ja jedan pored drugoga, preko puta generala i njegove žene. Baba je počeo teže da diše, i stalno je maramicom brisao znoj s čela. Video je da ga gledam i na silu se osmehnuo. „Dobro sam“, oblikovao je reči ustima.

U skladu s običajima, Soraja nije bila prisutna.Nakratko su usledili ćaskanje i dokone priče, a onda se gene­

ral nakašljao. Soba se utišala i svi su se s poštovanjem zagle­dali u sopstvene šake. General je klimnuo glavom u Babinom pravcu.

I Baba se nakašljao. Kada je počeo, nije mogao da završi reče­nice a da ne zastane da povrati dah. „General-sahibe, hanum Džamila džan... moj sin i ja smo veoma ponizno... došli danas u vaš dom. Vi ste... časni ljudi... iz istaknutih i uglednih poro­dica i... gordih loza. Dolazim samo s krajnjim ihtiramom... i najvećim poštovanjem prema vama dvoma, vašim porodičnim

Lovac na zmajeve 159

imenima i uspomeni... na vaše pretke.“ Zastao je. Došao do daha. Obrisao čelo. „ Amir džan je moj sin jedinac... moje jedi­no dete, i bio mi je dobar sin. Nadam se da će se pokazati... dostojnim vaše dobrote. Molim vas da ukažete čast Amiru džan i meni... i primite mog sina u vašu porodicu."

General je učtivo klimnuo glavom.„Čast nam je da u našu porodicu primimo sina čoveka kao

što si ti“, rekao je. „Tvoj ugled te pretiče. Skromno sam ti se divio u Kabulu, a tako je i danas. Čast nam je što će se naše porodice oroditi.

Amire džan, što se tebe tiče, želim ti dobrodošlicu u svoj dom kao sinu, kao mužu moje kćeri koja je nur moga oka. Tvoj bol će biti naš bol, tvoja radost naša radost. Nadam se da ćeš u hala Džamili i meni videti još jedne roditelje, i molim se za tvoju sreću i sreću naše lepe Soraje džan. Oboje imate naše blagoslove."

Svi su počeli da tapšu, i na taj znak glave su se okrenule ka hodniku. Trenutak koji sam čekao.

Soraja se pojavila na kraju hodnika. Odevena u čudesnu tradicionalnu avganistansku haljinu boje vina, s dugačkim ruka­vima i zlatnim vezom. Baba me je uzeo za ruku i stegao. Soraja nam je polako prišla, praćena povorkom mladih rođaka.

Poljubila je mog oca u ruku. Napokon je sela kraj mene, obo­renog pogleda.

Aplauz je narastao.

U skladu sa običajima, Sorajini će prirediti veridbeno slavlje, Širini-hori - ili „Jedenje slatkiša". Onda bi trebalo da usledi period veridbe od nekoliko meseci. A onda svadba, koju će da plati Baba.

Svi smo se složili da ćemo Soraja i ja preskočiti Širini-hori. Svi su znali razlog, i zato ga niko nije naglas izgovorio: Babi nije ostalo toliko života.

160 H a l e d H o s e i n i

Soraja i ja nikada nismo zajedno izašli dok su se obavljale pri­preme za svadbu - pošto još nismo bili venčani, i nismo imali čak ni Širini-hori, to se smatralo neprikladnim. Zato sam morao da se zadovoljim time što ću s Babom otići kod Taherijevih na večeru. Sedeću preko puta Soraje za trpezom. Zamišljaću kako bi bilo osetiti njenu ruku na grudima, osetiti miris njene kose. Poljubiti je. Voditi ljubav s njom.

Babaje potrošio trideset pet hiljada dolara, skoro čitavu svo­ju životnu ušteđevinu na avrusi, svadbenu svečanost. Iznajmio je veliku avganistansku salu za prijeme u Fremontu - vlasnik ga je poznavao iz Kabula i dao mu priličan popust. Baba je platio za čile, naše istovetne svadbene orkestre, i za dijamantski prsten koji sam ja odabrao. Kupio mi je smoking i tradicionalno zeleno odelo za niku - svečanost zaklinjanja.

Bez obzira na sve grozničave pripreme za svadbu - srećom, njima su se uglavnom bavile hanum Taheri i njene prijateljice

- s nje pamtim samo pregršt trenutaka.Sećam se naše nike. Sedeli smo oko stola, Soraja i ja odeveni

u zeleno - boju islama, ali takođe i boju proleća i novih poče­taka. Ja sam na sebi imao odelo, Soraja (jedina žena za stolom) haljinu dugačkih rukava s velom. Baba, general Taheri (ovog puta u smokingu) i nekoliko Sorajinih stričeva i ujaka takođe su sedeli za stolom. Soraja i ja nismo dizali poglede, ozbiljni i puni poštovanja, i tek bismo iskosa pogledavali jedno drugo. Mula je ispitao svedoke i pročitao odlomke iz Korana. Izrekli smo zavete. Potpisali potvrde. Jedan Sorajin ujak iz Virdžinije, Šarif džan, ustao je i nakašljao se. Soraja mi je ispričala da on u Americi živi već više od dvadeset godina. Radio je za Imigra- cionu službu i imao ženu Amerikanku. Takođe je bio i pesnik. Sitan čovek ptičjeg lica i paperjaste kose, pročitao je dugačku pesmu posvećenu Soraji, nažvrljanu na listu hotelske hartije.

„ Vah vah, Šarif džan!“, vikali su svi kada je završio.Sećam se kako smo hodali ka pozornici, ja sada odeven u

smoking, Soraja u belom panj« s velom, držeći se za ruke. Baba

Lovac na zmajeve 161

je šepao pored mene, general i njegova žena hodali su kraj svoje kćerke. Povorka stričeva, tetaka i njihove dece pratila nas je dok smo obilazili dvoranu, prosecajući more gostiju koji aplaudiraju, trepćući zbog bliceva fotoaparata. Jedan Sorajin brat od ujaka, Šarif džanov sin, držao nam je Koran iznad glava dok smo mile- li napred. Svadbena pesma, ahesta boro, treštala je iz zvučnika, ista pesma koju je pevao ruski vojnik na kontrolnom punktu u Mahiparu one noći kada smo Baba i ja otišli iz Kabula.

Pretvori jutro u ključ i baci ga u bunar.Samo polako, moj lepi meseče, samo polako.Nek jutarnje sunce zaboravi da se na istoku javi,Samo polako, moj lepi meseče, samo polako.

Sećam se da sam sedeo na sofi postavljenoj na pozornicu poput prestola, držeći Sorajinu ruku, dok nas je tri stotine lica posmatralo. Obavili smo Ajena Masšaf, gde su nam dali ogleda­lo i prebacili nam veo preko glava, da budemo sami i gledamo odraz jedno drugome. Kada sam video Sorajino osmehnuto lice u tom ogledalu, u trenutnoj samoći pod velom, prvi put sam joj šapnuo da je volim. Na obrazima joj je procvalo rumenilo crveno kao kana.

Zamišljam šarene poslužavnike sa čopan kebabima, šole-gošti- jem i pirinčem s divljim narandžama. Vidim Babu između nas na sofi kako se osmehuje. Sećam se znojem natopljenih ljudi koji plešu tradicionalni atan u krugu, poskakuju, okreću se sve brže i brže praćeni grozničavim ritmom table, sve dok iz kruga, iscrpljeni, ne poispadaju gotovo svi. Sećam se kako sam želeo da Rahim Han bude tu.

I sećam se da sam se pitao je li se i Hasan oženio. A ako jeste, čije je lice video u ogledalu ispod vela? Čije je kanom obojene šake držao?

162 H a l e d H o s e i n i

Negde oko dva posle ponoći, slavlje se iz dvorane preselilo u Babin stan. Čaj je ponovo potekao i muzika je svirala sve dok komšije nisu pozvale policiju. Kasnije te noći, kada je do svita­nja ostalo manje od sat vremena i kada su gosti napokon otišli, Soraja i ja smo prvi put legli zajedno. Čitavog svog života sam bio okružen samo muškarcima. Te noći otkrio sam nežnost žene.

Soraja je predložila da se ona preseli kod Babe i mene.„Mislio sam da ćeš hteti da nađemo svoj stan“, rekao sam.„Dok je kaka džan ovako bolestan?", odgovorila je. Njene

oči su mi govorile da se tako ne započinje brak Poljubio sam je. „Hvala ti.“

Soraja se potpuno posvetila negovanju mog oca. Ujutru mu je pekla tost, kuvala čaj i pomagala mu da ustane iz kreveta. Davala mu je pilule protiv bolova, prala mu odeću, svakog popo­dneva mu čitala deo novina s vestima iz sveta. Kuvala je njego­vo omiljeno jelo, šorvu od krompira, mada on nije mogao da pojede više od nekoliko kašika, i svaki dan ga vodila u kratku šetnju oko zgrade. A kada više nije mogao da ustane iz kreve­ta, svaki sat ga je okretala na drugu stranu da mu se ne pojave rane od ležanja.

Jednog dana vratio sam se kući iz apoteke s Babinim morfi- jumskim pilulama. Baš kada sam zatvarao vrata, ugledao sam kako Soraja stavlja nešto ispod Babinog pokrivača. „Hej, video sam vas! Šta to radite vas dvoje?“, upitao sam.

„Ništa", rekla je Soraja osmehujući se.,,Lažljivice.“ Digao sam Babin pokrivač. „Šta je ovo?“, upitao

sam, mada sam znao, čim sam digao u kožu uvezanu svesku. Prešao sam prstima preko zlatnog veza na rubovima korica. Setio sam se vatrometa one noći kada mi ju je Rahim Han poklo­nio, noći mog trinaestog rođendana, raketa koje šište i rasipaju se u crvene, zelene i žute bukete.

Lovac na zmajeve 163

„Ne mogu da verujem da umeš ovako da pišeš", rekla je Soraja.Baba je digao glavu s jastuka. „Ja sam je nagovorio. Nadam

se da se nemaš ništa protiv?“Vratio sam svesku Soraji i izašao iz sobe. Baba se mnogo

ljutio kada bih plakao.

Mesec dana posle svadbe, Taherijevi, Šarif, njegova žena Suzi i nekoliko Sorajinih tetaka došli su kod nas na večeru. Soraja je spremila sabzi čalov - beli pirinač sa spanaćem i jagnjetinom. Posle večere svi smo pili zeleni čaj i igrali karte u grupama od po četvoro. Soraja i ja smo igrali sa Šarifom i Suzi na stočiću za kafu, pored kauča na kome je Baba ležao pokriven vunenim ćebetom. Gledao me je kako se šalim sa Šarifom, gledao Soraju i mene kako preplićemo prste, gledao me kako joj s lica sklanjam pramen kose. Video sam njegov unutrašnji osmeh, širok kao nebo nad Kabulom onih noći kada su jablani treperili a zvuk zrikavaca narastao u bašti.

Nešto pre ponoći Baba nas je zamolio da mu pomognemo da dođe do kreveta. Soraja i ja smo stavili njegove ruke na naša ramena i obgrlili ga oko leđa. Kada smo ga spustili, rekao je Soraji da isključi lampu na noćnom stočiću. Zamolio nas je da se nagnemo, oboje nas poljubio.

„Vratiću se s morfijumom i čašom vode, kaka džan“, rekla je Soraja.

„Ne moraš“, rekao je. „Noćas me ništa ne boli.“,,Dobro“, rekla je. Navukla mu je ćebe. Zatvorili smo vrata.Baba se nije probudio.

Ispunili su sva parking mesta pred džamijom u Hejvordu. Na proćelavom travnjaku iza zgrade automobili i džipovi su se parki­rali u zbijenim, improvizovanim redovima. Ljudi su morali da se voze tri ili četiri ulice od džamije da bi našli slobodno mesto.

164 H a l e d H o s e i n i

Muški deo džamije bio je prostrana četvrtasta odaja pokrive­na avganistanskim ćilimima i tankim dušecima postavljenim u paralelnim redovima. Ljudi su ispunili sobu, ostavivši cipele na ulazu, i sedeli prekrštenih nogu na dušecima. Mula je na mikrofon zapevao sure iz Korana. Ja sam sedeo kraj vrata, na uobičajenom mestu za srodnike pokojnika. General Taheri je sedeo pored mene.

Kroz otvorena vrata video sam nizove automobila kako pristižu, sunčeve zrake kako se iskre na njihovim vetrobrani- ma. Istovarivali su putnike, muškarce u tamnim odelima, žene u crnim haljinama, glava pokrivenih tradicionalnim belim hidžabima.

Dok su reči iz Korana odjekivale sobom, prisetio sam se stare priče o tome kako se Baba rvao s crnim medvedom u Beludžistanu. Baba se čitavog života rvao s medvedima. Izgubio je mladu ženu. Sam je podigao sina. Ostavio je svoju voljenu otadžbinu, svoj vatan. Siromaštvo. Poniženja. Na kraju je došao medved koga nije mogao da nadvlada. Ali čak i tada je izgubio boreći se po sopstvenim pravilima.

Posle svake molitve nekoliko ljudi bi prišlo da me pozdravi na izlasku. Uredno sam se rukovao s njima. Mnoge jedva da sam znao. Učtivo sam se osmehivao, zahvaljivao im na lepim željama, slušao šta su imali da kažu o Babi.

„...pomogao da sagradim kuću u Tajmaniju...“„.. .blagosloven bio...“„.. .nisam imao kome da se obratim, a on mi je pozajmio...“ „.. .našao mi je posao... a jedva da me je poznavao.„.. .bio mi je kao brat.Slušajući ih, shvatio sam koliko je onoga što sam bio, što

jesam, bilo određeno Babom i tragovima koje je ostavljao u životima ljudi. Čitavog života bio sam „Babin sin“. Sada ga više nije bilo. Baba više nije mogao da mi pokazuje put; moraću sam da ga nađem.

Ta pomisao me je prestravila.

Lovac na zmajeve 165

Ranije, pored rake u malom muslimanskom delu groblja, gledao sam kako spuštaju Babu u zemlju. Mula i neki čovek sporečkali su se oko toga koji ajet Korana valja izreći pored gro­ba. Da se general Taheri nije umešao, možda bi se i dohvatili za guše. Mula je odabrao ajet i izgovorio ga, mrko pogledavajući drugog čoveka. Gledao sam ih kako bacaju prvu lopatu zemlje u grob. Onda sam se udaljio. Otišao na drugi kraj groblja. Seo u hlad crvenog javora.

Sada su se i poslednji Babini poznanici oprostili i u džamiji je ostao samo mula, koji je čupao kablove iz mikrofona i umota­vao Koran u zeleno platno. General i ja smo iskoračili na kasno popodnevno sunce. Sišli smo niz stepenice, kraj ljudi koji su u grozdovima stajali i pušili. Čuo sam deliće njihovih razgovora, fudbalska utakmica u Junion Sitiju sledećeg vikenda, novi avga- nistanski restoran u Santa Klari. Život je već išao dalje, ostavlja­jući Babu za sobom.

„Kako si, bačemV', upitao je general Taheri.Zaškrgutao sam zubima. Potisnuo suze koje su čitavog dana

pretile. „Idem da nađem Soraju“, rekao sam.„Dobro."Otišao sam do ženske strane džamije. Soraja je stajala na

stepenicama s majkom i nekoliko gospođa koje sam nejasno pamtio sa svadbe. Mahnuo sam joj. Rekla je nešto majci pa mi prišla.

„Hoćemo li da se prošetamo?“, upitao sam.„Naravno." Uzela me je za ruku.Ćutke smo hodali vijugavom šljunčanom stazom oivičenom

niskom živicom. Seli smo na klupu i posmatrali starca i staricu kako kleče ispred obližnjeg groba i stavljaju buket hrizantema na nadgrobni spomenik. ,,Soraja?“

,,Da?“„Nedostajaće mi.“Stavila je šaku u moje krilo. Babin čila joj je blistao na doma-

lom prstu. Iza nje sam video ožalošćene kako se odvoze niz

166 H a l e d H o s e i n i

Misionarski bulevar. Uskoro ćemo i mi poći, i Baba će prvi put biti sam.

Soraja me je privila uz sebe i suze su konačno stigle.

Soraja i ja nismo prošli kroz razdoblje veridbe, tako da sam sko­ro sve o Taherijevima saznao kada sam već postao deo njihove porodice. Na primer, saznao sam da jednom mesečno general pati od užasnih migrena koje traju skoro nedelju dana. Kada bi ga glavobolja napala, general je odlazio u svoju sobu, svlačio se, gasio svetio, zaključavao vrata i nije se pojavljivao sve dok bol ne popusti. Nikome nije bilo dozvoljeno ni da ulazi, ni da kuca na vrata. Na kraju bi se pojavio, ponovo odeven u sivo odelo, mirišući na san i čaršave, podbulih i krvavih očiju. Od Soraje sam saznao da on i hanum Taheri spavaju u odvojenim sobama otkako ona zna za sebe. Saznao sam da ume da bude zloban, kao kada bi probao zalogaj kurme koju mu je žena poslužila, pa onda uzdahnuo, i odgurnuo je. „Spremiću ti nešto drugo“, rekla bi hanum Taheri, ali se on ne bi osvrtao na nju, samo bi se smračio i jeo hleb i crni luk. To bi Soraju razbesnelo, a nje­nu majku rasplakalo. Soraja mi je ispričala da on uzima lekove protiv depresije. Saznao sam da svi primaju socijalnu pomoć, i da on u Americi nikada ništa nije radio, jer je radije unovčavao čekove od socijalnog nego da se ponizi radeći neki posao koji ne odgovara čoveku njegovog ugleda - buvlju pijacu je shvatao samo kao hobi, način da se druži s drugim Avganistancima. General je verovao da će Avganistan pre ili kasnije opet biti slo­bodan, da će se monarhija obnoviti i da će njegove usluge opet biti tražene. I tako je svakog dana oblačio sivo odelo, navijao džepni sat i čekao.

Saznao sam da je hanum Taheri - koju sam sada zvao hala Džamila - nekada u Kabulu bila čuvena zbog očaravajućeg gla­sa. Mada se nikada nije profesionalno bavila pevanjem, bila je dovoljno darovita i za to - saznao sam da je umela da peva

Lovac na zmajeve 167

narodne pesme, gazele, čak i rage, što je obično rezervisano za muškarce. Ali koliko god general voleo da sluša muziku - zapra­vo je imao poveliku zbirku kaseta klasičnog gazela u izvođenju avganistanskih i hinduskih pevača - smatrao je daje izvođenje muzike najbolje prepustiti manje uglednim ljudima. Jedan od uslova koje je general postavio pre nego što su se venčali bio je da ona nikada ne peva u javnosti. Soraja mi je rekla da je njena majka želela da peva na našem venčanju, makar samo jednu pesmu, ali ju je general pogledao onako kako samo on ume i to se više nije spominjalo. Hala Džamila je igrala loto jednom nedeljno i svake noći gledala Džonija Karsona na tele­viziji. Dane je provodila u bašti, negujući svoje ruže, geranijume, puzeći jasmin i orhideje.

Kada sam se oženio Sorajom, cveće i Džoni Karson pali su u drugi plan. Postao sam nova radost hala Džamilinog života. Za razliku od generalovog uzdržanog i diplomatskog ophođe­nja - nije me ispravljao kada sam nastavio da ga oslovljavam sa

„general-sahibe" - hala Džamila nije krila koliko me obožava. Kao prvo, slušao sam njeno beskonačno nabrajanje boljki od kojih pati, za šta je general odavno bio gluv. Soraja mi je rekla kako je posle moždanog udara koji je njena majka pretrpela sva­ki drhtaj u grudima bio infarkt, svaki bol u zglobovima početak reumatičnog artritisa, a svaki treptaj očnog kapka novi moždani udar. Sećam se prvog puta kada mije hala Džamila spomenula knedlu u grlu. „Sutra neću ići na predavanja, odvešću vas kod doktora", rekao sam, na šta se general osmehnuo i kazao: „Onda bolje da se potpuno odrekneš učenja, bačem. Medicinska isto- rija tvoje hale po jednome liči na Rumijeva dela: sastoji se iz mnogo debelih tomova."

Međutim, nije samo našla nekoga ko će slušati njene monolo­ge o bolestima. Čvrsto sam verovao da bih, i kada bih zgrabio pu­šku i nasumice zapucao po ulicama, i dalje bio obasipan njenom nepokolebljivom ljubavlju. Zato što sam izlečio njeno srce od naj­ozbiljnije boljke. Razvejao sam najveći strah svake avganistanske

168 H a l e d H o s e i n i

majke: da nijedan častan hastegar neće zatražiti ruku njene kćeri. Da će njena kći ostariti sama, bez muža, bez dece. Svakoj ženi je potreban muž. Pa čak i ako utiša pesmu u njoj.

A od Soraje sam saznao i pojedinosti onoga što se desilo u Virdžiniji.

Bili smo na svadbi. Sorajin ujak Šarif, onaj koji je radio za Imigraciono, ženio je sina jednom Avganistankom iz Njuarka. Svadba se održavala u istoj dvorani gde smo pre šest meseci Soraja i ja imali naš avrusi. Stajali smo među ostalim gostima i gledali mladu kako prima prsten od mladoženjine porodice kada smo načuli razgovor dve sredovečne žene, leđima okre­nute nama.

„Kakva lepa nevesta!", rekla je jedna. „Gledaj je samo. Tako magbul, kao mesec.“

„Da", rekla je druga. ,,A i čista. Čedna. Nije bilo momaka."„Znam. Kažem ti, taj momak je dobro postupio što se nije

oženio onom svojom rođakom."Soraja se na putu kući rasplakala. Zaustavio sam kola, parki­

rao se pod uličnom svetiljkom na Bulevaru Fremont.,,U redu je", rekao sam, sklanjajući joj kosu s lica. „Šta koga

briga?"„To je takva jebena nepravda", zarežala je.„Samo zaboravi."„Njihovi sinovi idu u noćne klubove u potrazi za mesom,

devojke im ostaju u drugom stanju, imaju vanbračnu decu, a niko ni da zucne. Ma to se samo muškarci malo zabavljaju! Ja jednom pogrešim i odjednom svi pričaju o nangu i namusu, i nabijaju mi to na nos do kraja života."

Palcem sam joj obrisao suzu s brade, odmah iznad mladeža.„Nisam ti rekla", kazala je Soraja brišući oči, „ali moj otac se

one noći pojavio s pištoljem. Rekao je... rekao mu je da ima đva metka, jedan za njega i drugi za sebe ako ne pođem kući. Vrištala sam, nazivala oca svakakvim imenima, govorila da ne može večito da me drži pod ključem, da želim da crkne." Nove

Lovac na zmajeve 169

suze sii kliznule između kapaka. „Stvarno sam mu to rekla, da želim da crkne.

Kada me je doveo kući, majka me je snažno zagrlila, a i ona je plakala. Govorila je, ali ja ništa nisam razumela, zato što je toliko zaplitala jezikom. Zato me je otac odveo u moju sobu i postavio ispred ogledala na toaletnom stočiću. Pružio mi je makaze i mirno mi rekao da odsečem kosu. Gledao je dok sam to radila.

Nedeljama nisam izlazila iz kuće. A kada sam napokon iza­šla, čula sam šapate, ili sam ih bar zamišljala, kuda god bih pošla. To se desilo pre četiri godine, tri hiljade milja daleko, a ja ih još čujem/'

„Ko ih jebe", rekao sam.Ispustila je zvuk koji jebio napola jecaj a napola smeh. „Kada

sam ti ispričala za ovo one noći posle hastegarija, bila sam sigur­na da ćeš se predomisliti/'

„Soraja, nije bilo šanse."Osmehnula se i uzela moju ruku. „Kako sam srećna što sam

te našla! Ti se toliko razlikuješ od svih drugih Avganistanaca koje sam srela."

„Hajde da više nikada ne razgovaramo o ovome, važi?"„Važi."Poljubio sam je u obraz i pokrenuo kola. Dok sam vozio, pi­

tao sam se zašto sam drugačiji. Možda zato što su me podigli muškarci; nisam odrastao u blizini žena i nikada nisam bio ne­posredno izložen dvostrukim merilima s kojima se avganistan- sko društvo često ophodi prema njima. Možda je to bilo zato što je Baba bio tako neobičan avganistanski otac, liberal koji je živeo po vlastitim pravilima, svojeglav čovek koji je društvena pravila odbacivao ili prihvatao po sopstvenom nahođenju.

Ipak, mislim me nije bilo briga za Sorajinu prošlost uglavnom zato što sam i ja imao prošlost. Znao sam šta znači kajanje.

170 H a l e d H o s e i n i

Nedugo nakon Babine smrti, Soraja i ja smo se preselili u jed­nosobni stan u Fremontu, samo nekoliko ulica daleko od kuće Taherijevih. Sorajini roditelji su nam za useljenje kupili sme­đi kožni kauč i porcelanski servis. General mi je poklonio još nešto, novu novcijatu IBM-ovu pisaću mašinu. U kutiju je uba­cio cedulju s porukom na persijskom:

Amire džan,Nadam se da ćeš na ovim dugmićima otkriti mnoge priče.General Ikbal Taheri

Prodao sam Babin autobus i do dana današnjeg više nisam kročio na buvlju pijacu. Svakog petka sam se vozio na njegov grob i ponekad sam pored nišana nalazio svež buket frizija, pa sam znao da je i Soraja dolazila.

Soraja i ja smo zagazili u kolotečinu i sitne brige bračnog živo­ta. Delili smo četkice za zube i čarape, dodavali jedno drugome jutarnje novine. Ona je spavala na desnoj strani kreveta, ja sam više voleo levu. Ona je volela mekane jastuke, ja tvrde. Ona je pahuljice jela suve, kao grickalice, i uz njih pila mleko iz čaše.

Tog leta su me primili na državni univerzitet u San Hozeu, gde sam za glavni predmet odabrao engleski. Našao sam posao kao čuvar u popodnevnoj smeni, u jednom skladištu namešta- ja u Sanivejlu. Posao je bio stravično dosadan, ali je ona jedina njegova dobra strana meni bila izuzetno bitna: kada bi u šest po podne svi otišli kućama, a senke počele da puze po prolazima između sofa pokrivenih najlonom koje su se dizale do tavanice, ja sam vadio knjige i počinjao da učim. U kancelariji tog skladi­šta nameštaja koja je mirisala na sredstvo za čišćenje započeo sam rad na svom prvom romanu.

Soraja mi se dogodine pridružila na istom univerzitetu, i na jed svog oca opredelila se za pedagoški smer.

„Ne znam zašto tako traćite svoju darovitost", rekao je gene­ral jednom prilikom za večerom. „Znaš li, Amire džan, da je

Lovac na zmajeve 171

ona u školi imala samo petice?" Okrenuo se ka njoj. „Pametna devojka kao što si ti treba da postane pravnica, politikolog. A kada se, inšalah, Avganistan oslobodi, mogla bi da pomogne u pisanju novog ustava. Biće potrebe za mladim darovitim Avga- nistankama kao što si ti. Možda će ti čak ponuditi i položaj u ministarstvu, s obzirom na tvoje prezime."

Video sam da se Soraja obuzdava, da joj se lice steglo. „Ja nisam dete, padar. Ja sam udata žena. Sem toga, trebaju im i učitelji."

„To svako može da radi."„Ima li još pirinča, madar?", upitala je Soraja.Pošto je general otišao da se vidi s nekim prijateljima u Hej-

vordu, hala Džamila je pokušala da uteši Soraju. „Ne misli on ništa loše", rekla je. „Samo želi da budeš uspešna."

„Pa da pred prijateljima može da se hvali kćerkom advoka­tom. Još jedan orden za generala", rekla je Soraja.

„Kakve ti gluposti pričaš!"„Uspešna", prosiktala je Soraja. „Bar nisam kao on, ne sedim

mirno dok se drugi bore protiv Šoravija, ne čekam da se prašina slegne, pa da se vratim i ponovo zauzmem svoj udobni položaj- čić. U prosveti se možda ne zarađuje mnogo, ali ja hoću time da se bavim! To je ono što volim, i uzgred, mnogo je bolje od primanja socijalne pomoći."

Hala Džamila se ugrizla za jezik. „Bude li te čuo da tako pri­čaš, nikada više neće progovoriti s tobom."

„Ne brini", brecnula se Soraja bacivši ubrus na tanjir. „Neću da mu povredim dragoceni ego."

U leto devetsto osamdeset osme, nekih šest meseci pre nego što su se Sovjeti povukli iz Avganistana, završio sam svoj prvi roman, priču o ocu i sinu smeštenu u Kabul, napisanu uglav­nom na pisaćoj mašini koju mi je poklonio general. Pisao sam desetini agencija i jednog avgustovskog dana s nevericom otkrio

172 H a l e d H o s e i n i

u poštanskom sandučetu pismo od jedne njujorške agencije u kome mi traže gotov rukopis. Poslao sam ga već sutradan. Sora­ja je poljubila pažljivo zapakovani rukopis, a hala Džamila je zahtevala da ga provučemo ispod Korana. Rekla mi je da će uraditi nazir za mene, zakletvu da će dati da se zakolje ovca i meso razdeli sirotinji ako mi knjigu prime.

„Molim vas, nemojte nazir, hala džan“, rekao sam poljubivši je. „Uradite samo zekat, dajte novac nekome u nevolji, važi? Bez klanja ovaca.“

Šest nedelja kasnije, čovek po imenu Martin Grinvolt pozvao je iz Njujorka i ponudio se da me zastupa. Samo sam Soraji za to rekao. „Ali to što imam agenta ne znači i da će me objaviti. Slavićemo tek ako Martin proda roman."

Mesec dana kasnije, Martin me je pozvao i obavestio me da ću postati objavljivani romanopisac. Kada sam rekao Soraji, vrisnula je.

Te noći smo priredili slavljeničku večeru sa Sorajinim rodi­teljima. Hala Džamila je napravila kofte - ćufte i beli pirinač - i beli ferni. General je, vlažnih očiju, rekao da se ponosi mnome. Pošto su general Taheri i njegova žena otišli, Soraja i ja smo proslavili uz flašu skupog merloa koju sam kupio na putu kući

- general nije odobravao da žene piju alkohol, i Soraja nije pila u njegovom prisustvu.

„Mnogo se ponosim tobom", rekla je kada smo se kucnuli. ,,I kaka bi bio ponosan."

„Znam", rekao sam, pomislivši na Babu, žaleći što ne može sada da me vidi.

Kasnije te noći, pošto je Soraja zaspala - od vina bi joj se uvek prispavalo - stajao sam na balkonu i udisao sveži letnji vazduh. Pomislio sam na Rahima Hana i na malu poruku podr­ške koju mi je napisao pošto je pročitao moju prvu priču. A pomislio sam i na Hasana. Jednog dana, inšalah, postaćeš velik pisac, bio je rekao jednom, a ljudi po čitavom svetu čitače tvoje

Lovac na zmajeve 173

priče. U mom životu bilo je toliko dobrog. Toliko sreće. Pitao sam se da li sam zaslužio bar deo svega toga.

Roman je objavljen u leto naredne godine, hiljadu devetsto osamdeset devete, i izdavač me je poslao na turneju po pet gradova. Postao sam pomalo poznata ličnost među Avganistan- cima u Americi. Te godine su Šoravi priveli kraju povlačenje iz Avganistana. Trebalo je to da bude slavno doba za Avgani- stance. Umesto toga, rat je nastavio da besni, ovog puta izme­đu samih Avganistanaca, mudžahedina protiv vlasti sovjetske marionete Nadžibulaha, i avganistanske izbeglice nastavile su da hrle u Pakistan. Te godine se hladni rat okončao, srušen je Berlinski zid. Bila je to godina Trga Tjenanmen. Usred svih tih događaja, Avganistan je pao u zaborav. A general Taheri, čije su se nade razbudile posle povlačenja Sovjeta, vratio se navijanju svog časovnika.

To je takođe bila godina kada smo Soraja i ja počeli s poku­šajima da dobijemo dete.

Pomisao na očinstvo izazvala je u meni kovitlac osećanja. Zastra­šivala je, nadahnjivala, izazivala i uzbuđivala, sve u isto vreme. Pitao sam se kakav li ću otac biti. Želeo sam da budem isti kao Baba, i želeo sam da budem potpuno različit od njega.

Međutim, godina je prošla, a ništa se nije desilo. S dolaskom svakog mesečnog ciklusa, Soraja je postajala sve ozlojeđenija, sve nestrpljivija, sve razdražljivija. Ispočetka suptilni hala Dža- milini nagoveštaji tada su već postali sasvim otvoreni,, na pri- mer: y,Ho dega\“ Dakle! „Kada ću ja da pevam alahuu za moje malo navasaV' General, Paštun do srži, nikada se nije raspitivao

- to bi značilo da aludira na seksualni čin između svoje kćeri i muškarca, bez obzira na to što je taj muškarac oženjen njom već više od četiri godine. Ali bi mu iz očiju izbijalo zanimanje kada god bi nas hala Džamila zadirkivala za dete.

174 H a l e d H o s e i n i

„Ponekad je potrebno više vremena", rekao sam Soraji jedne noći.

„Godina dana je previše, Amire!“, rekla je napetim glasom koji nimalo nije nalikovao na nju. „Nešto nije u redu, sigurna sam.“

„Onda idemo kod doktora/'

Doktor Rozen, trbušast čovek dežmekastog lica i sitnih, pravil­nih zuba, govorio je sa slabašnim istočnoevropskim naglaskom, trunom nečeg slovenskog. Obožavao je vozove - ordinacija mu je bila prepuna knjiga o istoriji železnice, modela lokomotiva, slika vozova kako se kotrljaju šinama između zelenih brežulja­ka i preko mostova. Na znaku iznad njegovog stola je pisalo: ŽIVOT JE VOZ. UKRCAJTE SE.

Izložio nam je plan. Prvo će pregledati mene. „Muškarci su lakši", rekao je kuckajući prstima po stolu od mahagonija.

„Muške cevke su kao muški um: proste, bez mnogo iznenađenja. Vi gospođe, s druge strane... pa, Bog se oko vas mnogo trudio." Pitao sam se da li tu priču o cevkama govori svim parovima koji su dolazili kod njega.

„Blago nama", rekla je Soraja.Doktor Rozen se nasmejao. To nije zvučalo preterano iskre­

no. Dao mi je laboratorijski uput i plastičnu teglicu, pružio Sora­ji uput za rutinsku analizu krvi. Rukovali smo se. Na rastanku nam je mahnuo kao otpravnik vozova na železničkoj stanici.

Moji rezultati su bili savršeni.Sledećih nekoliko meseci pamtim kao niz Sorajinih ispiti­

vanja: merenje bazalne telesne temperature, ispitivanje krvi za sve moguće hormone, ispitivanje mokraće, nešto zvano „test cervikalnog mukusa", ultrazvuk, nova ispitivanja krvi, i nova ispitivanja mokraće. Soraja se podvrgla postupku zvanom histe- roskopija - doktor Rozen je ubacio optičku sondu u Sorajinu

Lovac na zmajeve 175

matericu i razgledao naokolo. Ništa nije našao. „Cevke su čiste", objavio je dok je skidao gumene rukavice. Želeo sam da presta­ne to da govori - mi nismo kupatila. Kada su se testovi okon­čali, objasnio je da nije u stanju da objasni zašto ne možemo da imamo decu. A to, navodno, i nije toliko neobično. Zvalo se

„sterilitet bez poznatog fiziološkog uzroka".Onda su usledili tretmani. Probali smo lek po imenu klomi-

fen, i HMG, injekcije koje je Soraja davala sama sebi. Pošto nisu bili delotvorni, doktor Rozen nam je preporučio vanmaterično začeće. Stiglo nam je ljubazno pismo od našeg zdravstvenog osiguranja, u kome nam žele sve najbolje i žale što ne mogu da pokriju troškove.

Platili smo ga novcem koji sam dobio kao avans za roman. Postupak vanmaterične oplodnje pokazao se kao dugačak, zah- tevan, naporan i na kraju neuspešan. Nakon meseci provedenih po čekaonicama uz časopise o unutrašnjoj dekoraciji i modi, po­sle bezbrojnih papirnih spavaćica i hladnih, sterilnih soba za is­pitivanje osvetljenih neonkama, ponovnog poniženja iznošenja pojedinosti o našem seksualnom životu potpunim neznancima, injekcija i brisova i uzimanja uzoraka, vratili smo se doktoru Rozenu i njegovim vozovima.

Sedeo je naspram nas, kuckao prstima po stolu i prvi put upotrebio reč „usvajanje". Soraja je plakala čitavim putem kući.

Soraja je saopštila vesti svojim roditeljima sledećeg vikenda, nakon poslednje posete doktoru Rozenu. Sedeli smo u stolica­ma na sklapanje, u dvorištu iza kuće Taherijevih, pekli pastrmku na roštilju i pijuckali dog od jogurta. Bilo je predveče, početak marta devedeset prve. Hala Džamila je zalivala ruže i svoje nove orlove nokte, i njihov opojni miris mešao se s mirisom pečene ribe. Već je dvaput pružila ruku da pogladi Soraju po kosi i kaže:

„Bog najbolje zna, bačem. Možda vam nije bilo suđeno."Soraja nije odvajala pogled od svojih šaka. Znao sam da je

umorna, umorna od svega. „Doktor je rekao da možemo da usvojimo dete", prošaputala je.

176 H a l e d H o s e i n i

Na to se glava generala Taherija trgnula. Zaklopio je roštilj. „Stvarno?"

„Kazao je da postoji i ta mogućnost", rekla je Soraja.Kod kuće smo već razgovarali o usvajanju. Soraja je u naj­

boljem slučaju mlako prihvatila tu ideju. „Znam daje blesavo i možda tašto", rekla mi je na putu za kuću njenih roditelja, „ali ništa tu ne mogu. Oduvek sam sanjala da ću ga držati u naručju i da ću znati kako ga je moja krv hranila devet meseci, da ću mu jednog dana pogledati u oči i da ću prepoznati tebe ili sebe, da će dete odrasti i imati tvoj ili moj osmeh. Bez toga... Šta je u tome loše?"

„Ništa", odgovorio sam.„Jesam li sebična?"„Nisi, Soraja."„Jer ako ti stvarno to želiš..."„Ne", rekao sam. „Ako ćemo to da uradimo, ne smemo da

imamo ni trun sumnje, i moramo da se složimo. Inače ne bi bilo pošteno prema detetu."

Naslonila je glavu na prozor i ćutala ostatak puta.Sada je general seo pored nje. „Bačem, to sa... usvajanjem,

nisam baš siguran da je to za nas Avganistance." Soraja me je umorno pogledala i uzdahnula.

„Kao prvo, odrašće i želeće da znaju ko su im prirodni rodi­telji", rekao je. „ A za to ne možeš da ih kriviš. Ponekad napuste dom u kome si se godinama trudio da im sve pružiš da bi našli ljude koji su im dali život. Krv nije voda, bačem, nikada to nemoj da zaboraviš."

„Neću više da pričam o ovome", rekla je Soraja.„Reći ću samo još nešto", nastavio je on. Bilo mi je jasno da

se zahuktava; sledio nam je jedan od generalovih malih govora. „Uzmi na primer Amir džana, eto. Svi smo poznavali njegovog oca, ja znam ko mu je bio deda u Kabulu, i ko mu je bio pradeda pre njega, mogao bih da sedim ovde i pričam ti o pokolenjima njegovih predaka ako hoćeš. Zato kada je njegov otac - Bog

Lovac na zmajeve 177

mu dao spokoja - došao u hastegari, nisam ni trena oklevao. A veruj mi, njegov otac ne bi pristao da zatraži tvoju ruku da nije znao ko su ti preci. Krv nije voda, bačem, a kada usvajaš dete, ne znaš čiju krv dovodiš u svoj dom.

Sad, ako si Amerikanac, to i nije bitno. Ovde se ljudi venča- vaju iz ljubavi, porodično ime i preci čak se i ne uzimaju u obzir. Tako i usvajaju, samo ako je dete zdravo, svi su srećni. Ali mi smo Avganistanci, bačem.“

„Je li riba gotova?“, upitala je Soraja. Pogled generala Taherija zadržao se na njoj. Potapšao ju je po kolenu. „Samo budi srećna što si zdrava i što imaš dobrog muža.“

„Šta ti misliš, Amire džan?“, upitala je hala Džamila.Stavio sam čašu na zidić, gde je s niza geranijuma u saksija­

ma kapala voda. „Mislim da se slažem s generalom-sahibom.“ Umiren, general je klimnuo glavom pa se vratio roštilju.Svi smo imali sopstvene razloge protiv usvajanja. Soraja svo­

je, general svoje, a ja sledeće: da je možda nešto, neko, negde od­lučio da mi uskrati očinstvo zbog onoga što sam uradio. Možda je to moja kazna, i možda je pravedna. Nije vam suđeno, rekla je hala Džamila. Ili je možda baš presuđeno da tako bude.

Nekoliko meseci kasnije uz pomoć avansa za moj drugi roman platili smo učešće za lepu viktorijansku kuću sa dve spavaće sobe na Bernal hajtsu u San Francisku. Imala je šiljat krov, par­ket na podu i malecno dvorište koje se završavalo drvenom platformom za sunčanje i rupom za vatru. General mije pomo­gao da okrečim zidove i prelakiram platformu. Hala Džamila je kukala što se selimo na čitav sat puta od njih, posebno pošto je mislila da su Soraji potrebni sva ljubav i podrška - nesvesna činjenice daje upravo njeno dobronamerno ali preterano saža­ljenje razlog koji je naterao Soraju na selidbu.

178 H a l e d H o s e i n i

Ponekad, dok je Soraja spavala pored mene, ležao sam u krevetu i slušao kako se vrata s mrežom za komarce otvaraju i zatvaraju na povetarcu, zrikavce kako stružu u dvorištu. I skoro da sam osećao prazninu u Sorajinoj utrobi, kao daje nešto živo, nešto što diše. Ta praznina je prožela naše živote, naš smeh, naše vođe­nje ljubavi. A kasno noću, u tami naše sobe, osećao sam kako se diže iz Soraje i spušta između nas. Spava između nas. Poput novorođenog deteta.

ČETRNAEST

Jun 2001.

Spustio sam slušalicu i dugo u nju zurio. Shvatio sam koliko se soba utišala tek kada me je Aflatunov lavež prenuo. Soraja je utišala televizor.

„Bled si, Amire“, rekla je sa sofe, iste one koju su nam njeni roditelji poklonili za useljenje. Ležala je na njoj sa Aflatunovom glavom na grudima, nogu zakopanih ispod izlizanih jastuka. Jednim okom je gledala dokumentarac o ugroženom opstan­ku vukova u Minesoti i ispravljala zadatke s popravnih ispita - predavala je u istoj školi već šest godina. Pridigla se i Aflatun je skočio sa sofe. Našem koker-španijelu kum je bio General, nadenuo mu je Platonovo ime na persijskom, zato što se, po njegovim rečima, vidi da misli duboke misli, ako mu se dovolj­no dobro i dugo zagledate u crne oči.

Pod Sorajinom bradom sada se video prvi nagoveštaj pod- valjka. Proteklih deset godina blago su joj zaokruglile bedra i prošarale joj crnu kosu s malo pepeljastosive. Ipak je i dalje imala lice princeze s nekog velikog bala, sa obrvama poput ptica u letu i otmeno zakrivljenim nosem nalik na slovo iz drevnih arabljanskih spisa.

„Bled si“, ponovila je Soraja odloživši hrpu papira na sto.„Moram da idem u Pakistan."Na to je ustala. „Pakistan?"

180 H a l e d H o s e i n i

„Rahim Han je teško bolestan." Uz te reči se u meni stegla pesnica.

„Kakin stari poslovni partner?" Nikada nije upoznala Rahima Hana, mada sam joj pričao o njemu. Klimnuo sam glavom.

,,Oh“, rekla je. „Stvarno mi je žao, Amire."„Nekada smo bili veoma bliski", rekao sam. „Kada sam bio

dete, on je bio prvi odrastao čovek koga sam doživljavao kao prijatelja." Zamislio sam ga kako pije čaj s Babom u Babinoj radnoj sobi, a onda puši pored prozora, povetarac što miriše na ruže koji duva iz bašte i preplitanje dva istovetna stuba dima.

„Sećam se da si mi to pričao", rekla je Soraja. Zastala je. „Kad ćeš se vratiti?"

„Ne znam. Hoće da me vidi."„Da lije...?"„Da, bezbedno je. Biće sve u redu, Soraja." Znao sam da je

to htela da pita - posle petnaest godina braka umeli smo jedno drugom da čitamo misli. „Idem da se prošetam."

„Da pođem s tobom?"„Neka, radije bih da budem sam."

Odvezao sam se u park Golden gejt i hodao pored jezera Spre- kels, na severnom kraju parka. Bilo je prelepo nedeljno popodne; sunce je iskrilo na vodi po kojoj su plovile desetine minijatur­nih jedrilica, terane oštrim pacifičkim povetarcem. Seo sam na klupu u parku, gledao čoveka kako baca loptu za američki fudbal svom sinu, kako mu govori da je ne baca postrance, da zamahne iznad glave. Digao sam pogled i video dva zmaja, crve­na s dugačkim plavim repovima. Plovili su visoko iznad krošnji na zapadnom kraju parka, iznad vetrenjača.

Pomislio sam na nešto što mi je Rahim Han rekao malo pre nego što smo završili razgovor. Rekao je to uzgred, kao da se tek tog trenutka setio. Sklopio sam oči i video ga na drugoj strani šuštave međunarodne veze, video ga s blago razmaknutim usna­

Lovac na zmajeve 181

ma, glave nagnute u stranu. I opet je nešto u njegovim beskraj­no dubokim crnim očima nagoveštavalo neizrečenu tajnu koju smo delili. Samo što sam sada znao da on zna. Moje sumnje su svih ovih godina bile osnovane. Znao je za Asefa, zmaja, novac, sat s kazaljkama u obliku munja. Oduvek je znao.

Dođi. Moguće je ponovo biti dobar, rekao je Rahim Han pre nego što je spustio slušalicu. Rekao je to uzgred, kao da se tek tog trenutka setio.

Moguće je ponovo biti dobar.Kada sam se vratio kući, Soraja je razgovarala telefonom

sa svojom majkom. „Neće dugo, madar džan. Nedelju dana, možda dve... Da, ti i padar možete da dođete ovamo...“

Pre dve godine, general je slomio desni kuk. Ponovo ga je bila napala migrena i kada da je izašao iz sobe, zakrvavljenih očiju i ošamućen, sapleo se o ivicu tepiha. Hala Džamila je na njegov krik dotrčala iz kuhinje. „Zvučalo je kao da se džaruu, drška metle, slomila napola“, volela je uvek da govori, mada je doktor rekao kako je malo verovatno daje mogla nešto tako da čuje. Generalov smrskani kuk - i sve potonje komplikacije, zapa- ljenje pluća, trovanje krvi, dugačak boravak u bolnici - okončali su hala Džamiline davnašnje monologe o sopstvenom zdravlju. I započeli nove, o generalovom. Pričala je svakome ko je hteo da je sluša kako su im doktori rekli da mu bubrezi otkazuju. „Ali oni nikada ranije nisu videli avganistanske bubrege, zar ne?“, govorila bi ponosno. Ono čega se najjasnije sećam iz generalo­vog boravka u bolnici bilo je kako je hala Džamila čekala da on zaspi, pa mu onda pevala, pesme koje sam pamtio iz Kabula, kako kroz pucketanje dopiru sa Babinog starog tranzistora.

Generalovo narušeno zdravlje - kao i protok vremena - do- prineli su i zbližavanju njega i Soraje. Išli su zajedno u šetnje, nedeljom na ručkove, a ponekad je general prisustvovao nekim njenim predavanjima. Sedeo bi u dnu prostorije, odeven u svoje sjajno staro sivo odelo, sa štapom u krilu, osmehnut. Ponekad je čak i hvatao beleške.

182 H a l e d H o s e i n i

* * *

Te noći smo Soraja i ja ležali u krevetu, njena leđa su bila priti­snuta uz moje grudi, moje lice zagnjureno u njenu kosu. Sećam se kako smo nekada ležali da nam se čela dodiruju, opuštali se posle spajanja uz poljupce sve dok nam se oči ne bi sklopile, šaputali o malecnim nožnim prstima, prvim osmesima, prvim rečima, prvim koracima. I dalje smo to ponekad činili, ali smo sada šaputali o školi, mojoj novoj knjizi, smejali se nečijoj blesa­voj haljini na zabavi. Seks je i dalje bio dobar, povremeno i više nego dobar, ali nekih noći sam osećao samo olakšanje što sam s tim završio, što mogu da budem slobodan, da odlutam i zabo­ravim, bar nakratko, na jalovost onoga što smo upravo učinili. Nikada to nije rekla, ali sam znao da se i Soraja ponekad tako osećala. Tih noći bi se svako okrenuo na svoju stranu kreveta i pustio vlastitog spasioca da ga odvede. Sorajin spasilac je bio san. Moj je, kao i uvek, bila knjiga.

Ležao sam u tami one noći kada je Rahim Han zvao i pre­lazio sam očima preko paralelnih srebrnih linija na zidu koje je stvarala mesečina što je lila kroz venecijanere. U nekom tre­nutku, možda neposredno pred svitanje, odlutao sam u san. I sanjao Hasana kako trči po snegu, skuti njegovog zelenog čapa- na vuku se za njim, sneg mu škripi pod crnim gumenim čizma­ma. Preko ramena je vikao: Za tebe i hiljadu puta ako treba!

Nedelju dana kasnije, sedeo sam pored prozora u avionu Paki­stanske avio-kompanije, i gledao dva uniformisana aerodromska radnika kako oslobađaju točkove. Avion se izvezao s terminala i uskoro smo poleteli prosecajući oblake. Naslonio sam glavu na prozor. Čekao, uzalud, na san.

PETNAEST

Tri sata nakon što se moj avion prizemljio u Pakistanu, sedeo sam na iscepanom stražnjem sedištu zadimljenog taksija. Moj vozač, znojavi čovečuljak koji se predstavio kao Golam, nije gasio cigarete i vozio je opušteno i nesmotreno, za dlaku izbe- gavajući sudare, pri tom ni na tren ne prekidajući bujicu reči koja mu je navirala iz usta:

.užas šta se dešava u vašoj zemlji,jar. Avganistanski narod i pakistanski narod su kao braća, ja da ti kažem. Muslimani moraju da pomažu muslimane pa...“

Isključio sam se i prešao na uljudno klimanje glavom. Prilič­no sam se dobro sećao Pešavara iz onih nekoliko meseci koje smo Baba i ja proveli u njemu osamdeset prve. Sada smo išli na zapad, Ulicom Džamrud, pored stare tvrđave i njenih rasko­šnih kuća s visokim zidovima. Gradska vreva kroz koju smo se vozili podsetila me je na užurbaniju, naseljeniju verziju Kabula koji sam znao, posebno na Koče-Morga ili Pileći pazar, gde smo Hasan i ja nekada kupovali krompire umočene u čatni i višnjevu vodicu. Ulice su bile zagušene biciklistima, pešacima i rikšama koje su izbacivale plavi dim. Svi su vrludali kroz lavirint uskih uličica i sokaka. Bradati prodavci umotani u tanku ćebad pro­davali su abažure od životinjskih koža, ćilime, vezene marame i bakarnu robu s niza malih, pretrpanih tezgi. Grad je praštao od zvukova; vika prodavača odzvanjala mi je u ušima pomešana

184 H a l e d H o s e i n i

s treštanjem hinduske muzike, tandrkanjem rikši i zvonjavom praporaca s konjskih zaprega. Snažni mirisi, i prijatni i nepri­jatni, plovili su ka meni kroz otvorene prozore, opojna aroma pakore i niharija koje je Baba toliko voleo prožeta izduvnim gasovima, smradom truleži, đubreta i fekalija.

Malo posle crvenih cigala Pešavarskog univerziteta, ušli smo u oblast koju je moj pričljivi vozač označio kao „Avganistansku varoš“. Video sam poslastičarnice i prodavce čilima, ćevabdžije, decu s rukama skorenim od prljavštine koja prodaju cigarete, sićušne restorane s mapama Avganistana naslikanim na prozo­rima - a između njih humanitarne organizacije. „Mnogo tvoje braće je u ovom kraju, jar. Neki započinju poslove, ali je većina veoma siromašna." Coknuo je jezikom i uzdahnuo. „Bilo kako bilo, sada smo blizu."

Pomislio sam na svoj poslednji susret s Rahimom Hanom, osamdeset prve. Došli smo da se oprostimo one noći kada smo Baba i ja pobegli iz Kabula. Sećam se kako su se on i Baba zagr­lili u predvorju i tiho plakali. Kada smo Baba i ja stigli U Ameri­ku, on i Rahim Han ostali su u vezi. Razgovarali su četiri ili pet puta godišnje, a Baba bi mi ponekad dao slušalicu. Poslednji put sam s Rahimom Hanom razgovarao nedugo pre Babine smrti. Novosti su stigle do Kabula i on se javio. Razgovarali smo samo nekoliko minuta pre nego što se veza prekinula.

Vozač se zaustavio ispred jedne uzane zgrade, na raskrsnici dve prometne ulice. Platio sam mu, uzeo kofer i prišao bogato izrezbarenim vratima. Zgrada je imala drvene balkone sa otvo­renim žaluzinama - na mnogima od njih visilo je rublje koje se sušilo na suncu. Popeo sam se škripavim stepenicama na prvi sprat, pa prošao mutno osvetljenim hodnikom do poslednjih vrata desno. Proverio adresu na cedulji. Zakucao.

Onda je vrata otvorilo stvorenje sačinjeno od kože i kostiju koje se pretvaralo da je Rahim Han.

Lovac na zmajeve 185

Profesor kreativnog pisanja na Univerzitetu San Hoze imao je običaj da o frazama govori sledeće: „Bežite od njih kao đavo od krsta.“ Onda bi se nasmejao sopstvenoj šali. Studenti su se smejali zajedno s njim, ali sam ja uvek smatrao da su fraze nepravedno na lošem glasu jer često umeju da budu savršeno tačne. Ali prikladnost izreke koja je prešla u frazu gubi se kada se fraza izliže. Na primer, izreka o tome kako se u kući obeše- nog uže ne spominje. Ništa ne bi tačnije opisalo prve trenutke mog susreta s Rahimom Hanom.

Seli smo na tanki madrac uza zid, naspram prozora koji je gledao na bučnu ulicu. Sunce je padalo pod uglom i stvaralo klin svetlosti na avganistanskom ćilimu koji je pokrivao pod. Dve stolice na sklapanje bile su naslonjene na jedan zid, a mali bakarni samovar stajao je u suprotnom uglu. Nasuo sam nam čaj iz njega.

„Kako si me našao?“, upitao sam.,,U Americi nije teško naći ljude. Kupio sam mapu Sjedinje­

nih Država i pozvao informacije za gradove u severnoj Kalifor- niji“, odgovorio je. „Čudesno je i divno videti te kao odraslog čoveka.“

Osmehnuo sam se i stavio tri kocke šećera u svoj čaj. Sećao sam se da on čaj voli kada je crn i gorak. „Baba nije stigao da ti kaže, ali oženio sam se pre petnaest godina." A zapravo je tada već Baba zbog tumora u mozgu bio zaboravan i nepažljiv.

„Oženjen si? Kojom?"„Zove se Soraja Taheri." Pomislio sam na nju kod kuće, kako

brine za mene. Bilo mi je drago što nije sama.„Taheri... čija je ona kćerka?"Rekao sam mu. Oči su mu se razvedrile. „O, da, sada se

sećam. Zar nije general Taheri oženjen sestrom Šarif džana? Kako li se ona zove...?"

„Džamila džan."„Balaj\“, rekao je osmehujući se. „Poznavao sam Šarifa džan

u Kabulu, davno, pre nego što se preselio u Ameriku."

186 H a l e d H o s e i n i

„Već godinama radi za Imigraciono, vodio je slučajeve mno­gih Avganistanaca.“

„Haiiii“, uzdahnuo je. „Imate li ti i Soraja džan dece?“,,Ne.“„Oh!“ Otpio je gutljaj čaja i više nije zapitkivao; u životu sam

upoznao malo ljudi uviđavnijih od Rahima Hana.Puno sam mu pričao o Babi, njegovom poslu, buvljoj pijaci

i kako je na kraju umro srećan. Pričao sam mu o mom školo­vanju, mojim knjigama - dotle sam već imao četiri objavljena romana. Rekao sam mu da sam pisao kratke priče u kožnoj svesci koju mi je poklonio, ali on je se nije sećao.

Razgovor je neumitno prešao na talibane.„Je li onoliko loše kao što sam čuo?“, upitao sam.„Nije, gore je. Mnogo gore“, odgovorio je. „Ne puštaju te da

budeš ljudsko biće.“ Pokazao je ožiljak iznad desnog oka koji mu je krivudao kroz čupavu obrvu. „Bio sam na fudbalskoj utakmici na stadionu Gazi devedeset osme. Kabul protiv Mazar-i-Šarifa, koliko se sećam, i uzgred, igračima nije bilo dozvoljeno da nose šortseve. Nepristojna golotinja, valjda.“ Umorno se nasmejao.

,,U svakom slučaju, Kabul je dao gol i čovek pored mene glasno je uskliknuo. Iznenada mi je jedan mladi bradonja koji je pa­trolirao tribinom - sudeći po izgledu, nije mu moglo biti više od osamnaest godina - prišao i udario me u čelo kundakom kalašnjikova. ’Samo to ponovi, pa ću ti iščupati jezik, magarče matori!’, rekao je.“ Rahim Han je protrljao ožiljak čvornovatim prstom. „Mogao sam deda da mu budem, a sedeo sam tamo dok mije krv liptala niz lice, izvinjavao se tom pasjem sinu.“

Nasuo sam mu još čaja. Rahim Han mi je još ponešto ispri­čao. Mnogo toga sam već znao, ponešto i nisam. Rekao mije da je po njegovom i Babinom dogovoru živeo u Babinoj kući od osamdeset prve - to sam znao. Babaje ,,prodao“ kuću Rahimu Hanu nedugo pre našeg bekstva iz Kabula. Baba je tih dana sma­trao da nevolje koje su zadesile Avganistan označavaju samo privremeni prekid našeg načina života - dani slavlja u kući u

Lovac na zmajeve 187

Vezir Ahbar-hanu i piknika na jezeru Pagman sigurno će se vratiti. Dao je kuću Rahimu Hanu da mu je dotle čuva.

Rahim Han mi je ispričao kako je, kada je Severni savez zauzeo Kabul između devedeset druge i devedeset šeste, svaka stranka odvojila za sebe neku gradsku četvrt. „Ako bi krenuo iz četvrti Šar-e-Nau u Kerteh-Parvan da kupiš ćilim, rizikovao bi da te ubije snajperista ili da te raznese raketa - pod uslovom da prođeš kroz sve blokade. Bukvalno ti je trebala viza da pređeš iz jedne četvrti u drugu. Zato ljudi nikud nisu mrdali i samo su se molili da sledeća raketa ne pogodi njihovu kuću.“ Ispričao mi je kako su ljudi probili rupe u zidovima kuća da bi izbegavali opasne ulice i kretali se između ulica od rupe do rupe. U dru­gim delovima grada, ljudi su se kretali tunelima/*

„Zašto nisi otišao?**, upitao sam.„Kabul je bio moj dom. I dalje je.“ Kiselo se nasmejao. „Sećaš

se ulice koja je vodila od tvoje kuće do Kišle, kasarne pored škole ’lstekla’?**

„Da.“ Bila je to prečica do škole. Setio sam se dana kada smo Hasan i ja krenuli njom i vojnika koji su vređali Hasanovu maj­ku. Hasan je kasnije u bioskopu plakao, i ja sam ga zagrlio.

„Kada su talibani stigli i isterali Savez iz Kabula, ja sam od radosti bukvalno igrao na ulici**, rekao je Rahim Han. ,,I veruj mi, nisam bio sam. Ljudi su slavili u Čamanu, u De-Mazangu, pozdravljali su talibane na ulicama, penjali se na njihove tenko­ve, fotografisali se s njima. Ljudima su se smučile stalne borbe, smučile su im se rakete, pucnjava, eksplozije, smučilo im se da gledaju Gulbudina i njegovu bandu kako pucaju na sve što mrdne. Savez je naneo više štete Kabulu od Šoravija. Uništili su sirotište tvog oca, jesi li to čuo?“

„Zašto?**, upitao sam. „Zašto bi neko uništio sirotište?** Sećam se kako sam sedeo iza Babe na dan otvaranja sirotišta. Vetar mu je skinuo jagnjeću šubaru i svi su se smejali, a onda ustali i tapšali kada je završio govor. A sada je ta zgrada samo još jedna gomila cigala. Sav novac koji je Baba uložio, sve noći provedene

188 H a l e d H o s e i n i

nad nacrtima, sve posete gradilištu da bude siguran kako su sva­ka cigla, svaki stub i svaki kamen postavljeni baš kako treba...

„Kolateralna šteta", rekao je Rahim Han. „Bolje ti je da ne znaš, Amire džan, kako je bilo raščišćavati ruševine tog sirotišta. Raskomadana dečja tela.

,,I kada su talibani došli.„Bili su junaci", rekao je Rahim Han.„Napokon mir."„Da, nada je čudna pojava. Napokon mir. Ali po koju cenu?"

Rahima Hana je spopao žestok napad kašlja i zaljuljao njegovo krhko telo. Kada je pljunuo u maramicu, odmah je pocrvenela. Shvatio sam kako ću kad-tad morati da pitam za uže koje se njihalo u toj sobici.

„Kako si ti?", upitao sam. „Mislim zaista, kako si?"„Pa, zapravo umirem", prokrkljao je. Još kašlja. Još krvi na

maramici. Obrisao je usta, prešao rukavom preko znojavog čela, od jedne do druge upale slepoočnice, i hitro me pogledao. Kada je klimnuo glavom, znao sam daje sledeće pitanje pročitao na mom licu. „Ne dugo", prodahtao je.

„Koliko?"Slegnuo je ramenima. Ponovo se zakašljao. „Mislim da neću

doživeti kraj leta", odgovorio je.„Dozvoli da te povedem kući sa sobom. Naći ću ti dobrog

doktora. Stalno izmišljaju nove metode lečenja. Postoje novi lekovi i eksperimentalne terapije, mogli bismo da probamo neku od njih..." Lupetao sam i bio sam toga svestan. Ali bolje to nego da zaplačem, što ću verovatno ionako uraditi.

Nasmejao se, otkrivši da mu nedostaju donji kutnjaci. Bio je to najumorniji smeh koji sam ikada čuo. „Vidim da te je Ameri­ka zarazila optimizmom zbog koga je postala tako velika. To je veoma dobro. Mi smo melanholičan narod, mi Avganistanci, zar ne? Često se previše utapamo u gamhoriju i samosažaljenju. Pre­puštamo se gubicima, patnji, prihvatamo njihovu neumitnost, čak ih doživljavamo kao nužnost. Zendagi migzara, kažemo,

Lovac na zmajeve 189

život ide dalje. Ali ja se ovde ne prepuštam sudbini, samo sam pragmatičan. Posetio sam nekoliko dobrih ovdašnjih lekara i svi su mi jednako odgovorili. Verujem im. Božja volja postoji/'

„Postoji samo ono što ljudi čine i ono što ne čine", rekao sam.Rahim Han se nasmejao. „Upravo si zvučao kao tvoj otac.

Mnogo mi nedostaje. Ali ovo jeste Božja volja, Amire džan. Stvarno jeste." Zastao je. „Sem toga, postoji još jedan razlog zašto sam te pozvao ovamo. Želeo sam da te vidim pre nego što odem, da, ali postoji još nešto."

„Samo reci."„Znaš da sam živeo u kući tvog oca sve ove godine pošto je

on otišao?"»Da."„Nisam sve vreme bio sam. Hasan je živeo sa mnom."„Hasan", rekao sam. Kada sam poslednji put izgovorio to ime?

One stare oštrice griže savesti ponovo su se žarile u mene, kao da je izgovaranje njegovog imena raščinilo mađiju, oslobodilo ih da me ponovo muče. Iznenada je vazduh u malom stanu Rahima Hana postao pregust, prevruć, pretežak od uličnih mirisa.

„Mislio sam da ti pišem i ranije ti to kažem, ali nisam bio siguran želiš li da znaš. Jesam li bio u pravu?"

Jeste bio u pravu. Slagao bih da sam rekao suprotno. Opre- delio sam se za nešto između. „Ne znam."

Iskašljao je novu crvenu mrlju u maramicu. Kada je sagnuo glavu da pljune, video sam krastu boje meda na njegovom teme- nu. „Doveo sam te ovamo zato što ću te nešto zamoliti. Zamoli- ću te da nešto uradiš za mene. Ali pre nego što to učinim, hoću da ti pričam o Hasanu. Shvataš?"

„Da", prošaptao sam.„Hoću da ti pričam o njemu. Hoću da ti ispričam sve. Slušaćeš?"Klimnuo sam glavom.Onda je Rahim Han otpio još gutljaj čaja. Oslonio glavu na

zid i počeo da govori.

ŠESNAEST

Postoje mnogi razlozi zašto sam osamdeset šeste otišao u Haza- radžat da tražim Hasana. Najveći je bio, neka mi Alah oprosti, zato što sam bio usamljen. Do tada su skoro svi moji prijatelji i rođaci bili ubijeni ili su pobegli u Pakistan ili Iran. U Kabulu skoro da više nikoga nisam poznavao, u tom gradu u kome sam proživeo čitav život. Svi su pobegli. Prošetao bih se kroz četvrt Karte-Parvan - gde su nekada stajali prodavci lubenica, sećaš se tog mesta? - i nikoga ne bih prepoznao. Nije bilo nikoga koga bih pozdravio, nikoga s kim bih seo na čaj, nikoga s kim bih popričao, samo Rousi vojnici koji patroliraju ulicama. I zato sam, naposletku, prestao da odlazim u grad. Dane sam provo­dio u kući tvog oca, gore u radnoj sobi, čitajući stare knjige tvoje majke, slušajući vesti, gledajući komunističku propagandu na televiziji. Onda bih otklanjao namaz, nešto skuvao, pojeo, još čitao, ponovo se molio, pa odlazio u krevet. Ujutro bih ustao, pomolio se, sve ponovio.

A zbog artritisa mi je bilo sve teže da održavam kuću. Kolena i leđa neprekidno su me boleli - ustajao bih ujutro i bilo bi mi potrebno najmanje sat vremena da ukočenost u zglobovima pro­đe, posebno zimi. Nisam želeo da dopustim da kuća tvog oca propadne; mnogo smo lepih dana proveli u njoj, mnogo je bilo uspomena, Amire džan. Ne bi bilo pošteno - tvoj otac je sam izradio nacrt za kuću; mnogo mu je značila, a sem toga obećao

Lovac na zmajeve 191

sam mu da ću se starati o njoj kada ste otišli u Pakistan. Sada sam ostao sam s kućom i... davao sam sve od sebe. Trudio sam se da zalivam drveće na svakih nekoliko dana, da šišam travu, negujem cveće, popravljam ono što se moralo popraviti, ali čak ni tada više nisam bio mladić.

Pa ipak, možda bih uspeo da se snađem. Bar još neko vreme. Ali kada mi je stigla vest o smrti tvog oca... prvi put sam osetio užasnu usamljenost u toj kući. Nepodnošljivu prazninu.

I tako sam jednog dana napunio bjuik gorivom i odvezao se u Hazaradžat. Setio sam se da mi je, pošto je Ali napustio njegovu službu, tvoj otac rekao da su se on i Hasan odselili u jedno seoce blizu Bamijana. Koliko sam se sećao, Ali je tamo imao nekog rođaka. Nisam imao pojma hoće li Hasan i dalje biti tamo, hoće li neko uopšte znati za njega ili gde se nalazi. Ipak je prošlo deset godina otkako su Ali i Hasan otišli iz kuće tvog oca. Hasanu je osamdeset šeste trebalo da budu dvadeset dve, ili dvadeset tri godine, da bude odrastao čovek. Pod uslo- vom da je uopšte živ - Šoravi, neka trunu u paklu zbog onoga što uradili našem vatan, pobili su toliko naših mladića. To ne moram da ti pričam.

Ali, s Božjom milošću, našao sam ga tamo. Bilo je potrebno veoma malo traganja - samo sam morao da postavim nekoliko pitanja u Bamijanu i ljudi su mi pokazali pravac ka njegovom selu. Više se ne sećam njegovog imena, niti da li ga je uopšte imalo. Ali se sećam da je bio vreo letnji dan i da sam vozio neravnim zemljanim putem, sa čije obe strane nije bilo ničega sem spečenog žbunja, čvornovatog, zakržljalog drveća i suve trave nalik na bledu slamu. Prošao sam kraj crknutog magarca koji je trulio kraj druma. A onda sam skrenuo i usred te pusta­re video grozd zbijenih kućica od naboja, a iza njih ništa sem prostranog neba i planina nalik na oštre zube.

Ljudi u Bamijanu su mi rekli da ću ga lako naći - živeo je u jedinoj seoskoj kući sa ograđenom baštom. Zemljani zid, nizak i pun rupa, okruživao je sićušnu kuću - zapravo tek nešto više

192 H a l e d H o s e i n i

od kolibe. Bosonoga deca su se igrala na ulici, udarajući ofuca- nu tenisku lopticu štapom, i stala su i zagledala se kada sam se zaustavio i ugasio motor. Zakucao sam na drvena vrata i ušao u dvorište u kome je bilo malo čega sem spečenih jagoda i golog stabla limuna. U uglu, pod senkom bagrema, nalazila se tandur, pored koje je čučao jedan čovek. Stavljao je testo na široku drve­nu lopaticu i lepio ga na zidove tandur. Odložio je testo kada me je ugledao. Morao sam da ga sprečim da mi poljubi ruku.

„Daj da te pogledam', rekao sam. Zakoračio je unazad. Postao je tako visok - propeo sam se na prste, pa sam mu ipak dose­zao tek do brade. Bamijansko sunce speklo mu je kožu, koja je postala nekoliko nijansi tamnija nego što sam pamtio, a izgubio je nekoliko prednjih zuba. Iz brade su mu nicale retke dlake. Sem toga, imao je iste uzane zelene oči, ožiljak na gornjoj usni, ono okruglo lice, onaj srdačni osmeh. Prepoznao bi ga, Amire džan. Siguran sam u to.

Ušli smo u kuću. Jedna mlada svetloputa Hazarka sedela je u uglu sobe i šila maramu. Jasno se videlo da je u drugom sta­nju. „Ovo je moja žena, Rahime Hane“, rekao je Hasan ponosno.

„Zove se Farzana džan.“ Bila je stidljiva žena, toliko učtiva daje govorila tek jedva glasnije od šapata i nije htela da digne svoje lepe oči boje lešnika da me pogleda u lice. Međutim, u Hasana je gledala kao da on sedi na prestolu u Argu.

„Kada će beba?“, upitao sam pošto smo seli. U sobi nije bilo ni­čega sem izlizanog čilima, nešto posuđa, dva dušeka i fenjera.

„Inšalah, na zimu", odgovorio je Hasan. „Molim se da bude dečak, da nastavi ime mog oca.“

„A gde je Ali?“Hasan je oborio pogled. Rekao mi je da su Ali i njegov rođak

- vlasnik kuće - poginuli u eksploziji mine pre dve godine, u blizini Bamijana. Mina. Ima li tipičnijeg načina za pogibiju u Avganistanu, Amire džan? A iz nekog ludog razloga, postao sam sasvim siguran daje to bila Alijeva desna noga - ona kriva, zakr­žljala noga - koja gaje napokon izdala i stala na minu. Duboko

Lovac na zmajeve 193

me je rastužilo kada sam čuo da je Ali poginuo. Tvoj otac i ja smo odrasli zajedno, kao što znaš, a Ali je bio uz njega otkako pamtim. Sećam se one godine, dok smo svi još bili deca, kada je Ali oboleo od dečje paralize i zamalo nije umro. Tvoj otac je provodio čitave dane hodajući po kući i plačući.

Farzana nam je spremila šorvu od pasulja, repe i krompira. Oprali smo ruke i umakali svež naan iz tandure u šorvu - mese- cima nisam okusio ništa lepše. Ispričao sam mu za kuću, kako više ne mogu sam da se staram o njoj. Rekao sam mu da ću ga dobro plaćati, da njemu i njegovoj hanum ništa neće nedostajati. Pogledali su se i ništa nisu rekli. Kasnije, pošto smo oprali ruke, a Farzana nam poslužila grožđe, Hasan je rekao daje selo sada njegov dom; da su on i Farzana ovde sebi zasnovali život.

,,A Bamijan je veoma blizu. Tamo znamo dosta ljudi. Oprosti mi, Rahime Hane. Molim se da me shvatiš.“

„Naravno", odgovorio sam. „Nemaš razloga da se izvinjavaš. Shvatam."

Negde na pola čaja posle šorve Hasan je pitao za tebe. Rekao sam mu da si u Americi, ali da ne znam nešto više. Hasan je imao toliko pitanja o tebi. Jesi li se oženio? Imaš li dece? Koli­ko si visok? Da li i dalje puštaš zmajeve i ideš u bioskop? Jesi li srećan? Rekao je da se sprijateljio s jednim starim učiteljem persijskog u Bamijanu, i da ga je ovaj naučio da čita i piše. Ako ti napiše pismo, da li bih ti ga ja prosledio? I mislim li da ćeš mu odgovoriti? Ispričao sam mu ono što sam saznao iz onih nekoliko telefonskih razgovora s tvojim ocem, ali uglavnom nisam znao kako da mu odgovorim. Onda me je pitao kako je tvoj otac. Kada sam mu rekao, Hasan je zagnjurio lice u šake i briznuo u plač. Plakao je kao dete ostatak te noći.

Zahtevali su da prenoćim kod njih. Farzana mi je namestila ležaj i ostavila mi čašu bunarske vode, za slučaj da ožednim. Čitave noći sam je čuo kako šapuće Hasanu, i njega kako jeca.

Ujutru mi je Hasan rekao da su on i Farzana odlučili da se presele u Kabul kod mene.

194 H a l e d H o s e i n i

„Nije trebalo da dolazim ovamo", rekao sam. „Bio si u pra­vu, Hasane džan. Ovde imaš zendagi, život. Previše sam sebi dozvolio kada sam se tek tako pojavio i zatražio da sve ostaviš. Ja moram da molim za oprost."

„Nemamo mnogo šta da ostavimo, Rahime Hane", rekao je Hasan. Oči su mu i dalje bile crvene i natekle. „Poći ćemo s tobom. Pomoći ćemo ti da se staraš o kući."

„Zaista si siguran?"Klimnuo je pa oborio glavu. „Aga-sahib mije bio kao drugi

otac... Bog mu podario mira."Sakupili su svoje stvari na sredinu neke izlizane krpe i zave­

zali krajeve u čvor. Natovarili smo zavežljaj u bjuik. Hasan je stajao na pragu kuće i digao Koran da ga svi poljubimo i pro- đemo ispod njega. Onda smo pošli za Kabul. Sećam se kako se Hasan okrenuo da poslednji put pogleda svoj dom.

Kada smo stigli u Kabul, otkrio sam da Hasan ne namerava da se preseli u kuću. „Ali sve ove sobe su prazne, Hasane džan. Niko neće živeti u njima", rekao sam.

Nije hteo. Rekao je da je to pitanje ihtirama, pitanje pošto­vanja. On i Farzana uneli su stvari u kolibu iza kuće, gde se on rodio. Preklinjao sam ih da se usele u neku gostinsku sobu na spratu, ali Hasan nije hteo ni da čuje. „Šta bi Amir-aga pomi­slio?", rekao mi je. „Šta bi pomislio kada se vrati u Kabul posle rata i otkrije da sam zauzeo njegovo mesto u kući?" Onda je, u znak žalosti za tvojim ocem, Hasan nosio crninu narednih četrdeset dana.

Nisam želeo da bude tako, ali su njih dvoje sve kuvali, sve čistili. Hasan je negovao cveće u bašti, zalivao korenje, čupao požutelo lišće i sadio grmove ruža. Okrečio je zidove. U kući je čistio sobe u kojima niko godinama nije spavao, oprao kupatila u kojima se niko nije kupao. Kao daje pripremao kuću za nečiji povratak. Sećaš se zida iza kukuruza koji je tvoj otac posejao, Amire džan? Kako ste ga ti i Hasan ono zvali, „zid bolešljivog kukuruza"? Sredinom te jeseni usred noći raketa je uništila čitav

Lovac na zmajeve 195

deo tog zida. Hasan je svojim rukama popravio taj zid, ciglu po ciglu, sve dok ponovo nije bio čitav. Ne znam šta bih uradio da on nije bio tamo.

Onda je, potkraj te jeseni, Farzana na svet donela mrtvorođe­nu devojčicu. Hasan je poljubio beživotno bebino lice pa smo je sahranili iza kuće, blizu grmova ruže. Farzana je ostala u kolibi čitav dan i jaukala - bio je to zvuk koji para srce, Amire džan, majčinski krik. Molim se Alahu da ga nikada ne čuješ.

Van zidova te kuće besneo je rat. Ali nas troje, u kući tvog oca, napravili smo od nje naše malo utočište. Meni je vid kra­jem osamdesetih počeo da popušta, tako da mi je Hasan čitao knjige tvoje majke. Sedeli bismo u predvorju, pored furune, i Hasan bi mi čitao Masnavija ili Hajama dok je Farzana kuvala u kuhinji. A Hasan je svakog jutra stavljao cvet na malu humku pored ružinog grma.

Početkom devetsto devedesete, Farzana je ponovo zatrudne- la. Te iste godine, sredinom leta, jednog jutra nam je na vrata zakucala neka žena u nebeskoplavoj burki. Kada sam prišao kapiji, ljuljala se na nogama kao da je preslaba čak i da stoji. Pitao sam je šta želi, ali nije htela da odgovori.

„Ko ste vi?“, upitao sam. Ali se ona samo srušila tamo na pri­lazu. Viknuo sam Hasana i on mi je pomogao da je unesemo u kuću, u dnevnu sobu. Položili smo je na sofu i skinuli joj burku. Ispod nje smo našli bezubu ženu sa ućebanim pramenovima kose i krastama po rukama. Izgledala je kao da danima nije jela. Ali daleko najgore od svega bilo je njeno lice. Neko je uzeo nož i... Amire džan, posekotine su se pružale na sve strane. Jedna rana se pružala od jagodice do vrha čela, i usput nije poštedela levo oko. Bio je to užasan prizor. Prešao sam mokrom krpom preko njenog čela i otvorila je oči. „Gde je Hasan?“, prošaputala je.

„Evo me, ovde sam“, rekao je Hasan. Uzeo ju je za ruku i stegao.

Njeno oko se okrenulo ka njemu. „Dugo sam i daleko hoda­la da vidim jesi li i u stvarnosti onako lep kao što si u mojim

196 H a l e d H o s e i n i

snovima. I jesi. Pa i više.“ Prinela je šaku unakaženom licu. „Osmehni mi se. Molim te."

Hasan je to učinio i starica je zaplakala. „Osmehivao si se kada si iz mene izlazio, jesu li ti to ikada rekli? A ja nisam čak htela ni u ruke da te uzmem. Alah neka mi oprosti, nisam htela čak ni da te zagrlim."

Niko od nas nije video Sanaubar otkako je šezdeset četvrte pobegla s pevačkom i igračkom družinom, nedugo pošto je rodila Hasana. Ti je nikada nisi video, Amire, ali je u mladosti bila čudo. Imala je jamice u obrazima kada se osmehivala, i hod zbog koga su muškarci gubili razum. Niko na ulici nije nije mogao da je pogleda samo jednom, bio muško ili žensko. A sada...

Hasan je ispustio njenu ruku i izleteo iz kuće. Pošao sam za njim, ali je bio prebrz. Video sam ga kako juri uz brdo na kome ste se nekada vas dvojica igrali, dižući oblak prašine za sobom. Pustio sam ga da ode. Onda sam sedeo sa Sanaubar čitavog dana dok je nebo prelazilo iz blistavoplave u ljubičastu boju. Hasan se još nije vratio kada je noć pala i mesečina okupala oblake. Sanaubar je plakala i govorila kako je njen povratak bio greška, možda čak i gora od odlaska. Ipak sam je naterao da ostane. Znao sam da će se Hasan vratiti.

Stigao je sutradan ujutro, izgledao je umoran i iscrpljen kao da čitave noći nije spavao. Obema rukama je uzeo Sanaubarinu šaku i rekao joj da ona može da plače ako želi, ali da ne mora, jer je sada kod kuće, rekao je, kod kuće sa svojom porodicom. Do­dirnuo je ožiljke na njenom licu i prošao joj prstima kroz kosu.

Hasan i Farzana su je negovali i ona se oporavila. Hranili su je i prali joj odeću. Ja sam joj dao jednu gostinsku sobu na spra- tu. Ponekad bih pogledao kroz prozor u dvorište i video Hasana i njegovu majku kako zajedno kleče, beru paradajz ili potkre- suju ružin grm i razgovaraju. Pretpostavljam da su pokušavali da nadoknade sve one izgubljene godine. Koliko ja znam, on je

Lovac na zmajeve 197

nikada nije pitao gde je bila niti zašto je otišla, a ona to nikada nije rekla. Neke priče valjda ne moraju da se ispričaju.

Sanaubar je porodila Hasanovu ženu te zime hiljadu devet­sto devedesete. Sneg još nije počeo, ali su zimski vetrovi duvali kroz dvorište, povijajući cveće u lejama i šuškajući lišćem. Se­ćam se da je Sanaubar izašla iz kolibe držeći unuka umotanog u vuneno ćebe. Stajala je ozarena pod mutnim sivim nebom, suze su joj lile niz obraze, u kosi joj je duvao vetar oštar kao igle, i stezala je to dete u naručju kao da nikada ne želi da ga pusti. Ovog puta ne. Pružila ga je Hasanu, a on ga je pružio meni i ja sam rekao molitvu Ajet-ul-kursi na uho tom malom dečaku.

Dali su mu ime Sohrab, po Hasanovom omiljenom junaku iz Šahname, kao što znaš, Amire džan. Bio je prelep dečačić, sladak kao šećer, i imao je istu narav kao otac. Trebalo je da vidiš Sanaubar s tim detetom, Amire džan. Postao je središte njenog sveta. Šila mu je odeću, pravila mu igračke od otpadaka drveta, krpa i suve trave. Kada se razboleo, bdela je čitavu noć i postila tri dana. Spalila je isfand za njega u tiganju da otera nazar, urokljivo oko. Kada je Sohrab napunio dve godine, već ju je zvao Sasa. Njih dvoje bili su nerazdvojni.

Doživela je da ga vidi kako puni četiri godine, a onda se, jed­nog jutra, prosto nije probudila. Izgledala je mirno, spokojno, kao da joj nije bilo krivo što je umrla. Pokopali smo je na gro­blju na brdu, onom pored drveta nara, i ja sam i za nju izgovorio molitvu. Hasan je teško podneo njen gubitak - uvek mnogo više boli imati pa izgubiti, nego uopšte nemati. Međutim, malom Sohrabu je bilo još i teže. Hodao je po kući tražeći Sasu, ali znaš kakva su deca, brzo zaboravljaju.

Tada su - to je bilo negde devedeset pete - Šoravi bili pora­ženi i davno otišli, a Kabul je pripadao Masudu, Rabaniju i mudžahedinima. Borbe između stranaka bile su žestoke i niko nije znao hoće li doživeti kraj dana. Uši su nam se navikle na zvižduk granata, na tutnjavu artiljerije, oči su nam dobro znale prizore ljudi kako vade tela iz gomila ruševina. Znaš kako se

198 H a l e d H o s e i n i

ono kaže - „pakao na zemlji"? Mislim da Kabul tih dana nije mogao drugačije da se opiše, Amire džan. Alah je ipak prema nama bio milostiv. Četvrt Vezir Ahbar-han nije toliko napada­na, tako da nije bilo onoliko strašno kao u nekim drugim kra­jevima grada.

Onih dana kada bi raketni napadi malo popustili, i kada bi pucnjava oslabila, Hasan bi odveo Sohraba u zoološki vrt da vidi lava Mardžana ili u bioskop. Hasan gaje učio kako da gađa iz praćke, a kasnije, kada je napunio osam godina, Sohrab je postao smrtonosan s tom stvarčicom: mogao je da stoji na terasi i pogodi šišarku stavljenu na vedro na pola dvorišta. Hasan ga je naučio da čita i piše - njegov sin neće odrasti nepismen kao on. Veoma sam se vezao za tog dečaka - video sam ga kako je prohodao, čuo sam ga kako izgovara prve reči. Kupovao sam mu dečje knjige u knjižari pored bioskopa Park - i njega su sada uništili - a Sohrab ih je čitao onoliko brzo koliko sam ja mogao da mu ih nabavljam. Podsećao me je na tebe, kako si voleo da čitaš kada si bio mali, Amire džan. Ponekad sam mu čitao noću, postavljao mu zagonetke, učio ga trikovima s kartama. Užasno mi nedostaje.

U zimu je Hasan vodio sina u lov na zmajeve. Nije bilo ni približno onoliko borbi zmajeva kao u stara vremena - niko se nije osećao bezbedno da provodi dugo vremena napolju - ali se ipak tu i tamo poneka održavala. Hasan bi digao Sohraba na ramena pa bi kaskali ulicama, lovili zmajeve, penjali se na grane drveća u koje su zmajevi sletali. Sećaš se, Amire džan, kako je vešt lovac na zmajeve Hasan bio? I dalje je bio jednako dobar. Na kraju zime bi Hasan i Sohrab okačili zmajeve koje su ulovili na zidove glavnog hodnika. Kao slike.

Rekao sam ti kako smo slavili devedeset šeste kada su stigli talibani i okončali svakodnevne borbe. Sećam se kako sam se te noći vratio kući i zatekao Hasana u kuhinji kako sluša radio. Iz očiju mu je izbijao ozbiljan izraz. Pitao sam ga šta nije u redu,

Lovac na zmajeve 199

a on je samo odmahnuo glavom. „Sada neka je bog u pomoći Hazarama, Rahime Han-sahibe", odgovorio je.

„Rat je gotov, Hasane", rekao sam. „Sada će biti mira, inšalah, i sreće i spokoja. Neće više biti raketa, neće više biti ubijanja, neće više biti sahrana!" Alije on samo isključio radio i pitao da li mi nešto treba pre nego što ode na spavanje.

Nekoliko nedelja kasnije, talibani su zabranili borbe zmajeva. A dve godine kasnije, devedeset osme, masakrirali su Hazare u Mazar-i-Šarifu.

SEDAMNAEST

Rahim Han je polako ispravio noge i naslonio se na goli zid opre­zno i pažljivo, kao što to rade ljudi kojima svaki pokret izaziva oštar bol. Napolju je njakao magarac, a neko je nešto vikao na urduu. Sunce je počinjalo da zalazi, crveno je svetlucalo kroz pukotine između trošnih zgrada.

Ponovo su me preplavili užas i sramota zbog onoga što sam uradio one zime i sledećeg leta. Imena su mi odzvanjala u glavi: Hasan, Sohrab, Ali, Farzana i Sanaubar. Kada sam čuo Rahima Hana kako izgovara Alijevo ime, kao da sam našao staru pra­šnjavu muzičku kutiju koja godinama nije otvarana; melodija je smesta zasvirala: Koga si danas pojeo, Babalu? Koga si pojeo, kosooki Babalu? Pokušavao sam da prizovem Alijevo ukočeno lice, da zaista vidim njegove smirene oči, ali vreme ume da bude pohlepno - ponekad otme sve pojedinosti za sebe.

„Je li Hasan i dalje u toj kući?“, upitao sam.Rahim Han je prineo šoljicu ispucalim usnama i otpio gutljaj.

Onda je izvadio kovertu iz džepa na grudima i pružio mi je. ,Za tebe.“

Pocepao sam zapečaćenu kovertu. Unutra sam našao pola- roid fotografiju i presavijeno pismo. Zurio sam u fotografiju čitav minut.

Jedan visoki muškarac s belim turbanom, odeven u čapan sa zelenim prugama, stajao je s malim dečakom ispred kapije od

Lovac na zmajeve 201

kovanog gvožđa. Sunčevi zraci koso su padali sleva, bacajući sen- ku na polovinu njegovog okruglog lica. Škiljio je i osmehivao se u kameru, otkrivši da mu nedostaju dva prednja zuba. Čak i na tom mutnom snimku, čovek u čapanu zračio je samouvereno, opušteno. Videlo se to u njegovom stavu, blago razmaknutim nogama, rukama prekrštenim na grudima, glavi blago nagnutoj prema suncu. Ali najviše u načinu na koji se osmehivao. Pogle­davši tu fotografiju, mogli biste da zaključite kako je to čovek koji smatra da se svet prema njemu dobro poneo. Rahim Han je bio u pravu: prepoznao bih ga da se slučajno sretnemo na ulici. Mali dečak je stajao bosonog, jednom rukom zagrlivši čovekovu butinu, naslonivši obrijanu glavu na očev kuk. I on se kezio i škiljio.

Otvorio sam pismo. Bilo je napisano na persijskom. Nijedna tačka nije bila izostavljena, nijedna crtica zaboravljena, nijedna reč zamrljana - rukopis je bio gotovo detinje uredan. Počeo sam da čitam:

U ime Alaha milostivog,Samilosnog,Amir-aga, uz moje najdublje poštovanje,

Farzana džan, Sohrab i ja se molimo da te ovo pismo zatek­ne u dobrom zdravlju i svetlosti Alahove milosti. Molim te da preneseš moju najiskreniju zahvalnost Rahimu Han-sahibu što ti ga je doneo. Nadam se da ću jednog dana u rukama držati tvoje pismo i čitati o tvom životu u Americi. Možda će nam čak i tvoja fotografija obasjati oči. Mnogo sam pričao o tebi Farzani džan i Sohrabu, o tome kako smo zajedno odra­stali i igrali se i jurcali ulicama. Kako se samo smeju pričama o našim vragolijama!

Amir-aga,Avaj, Avganistan naše mladosti odavno je mrtav. Dobrota

je nestala iz zemlje i od ubijanja se ne može pobeći. Uvek i

202 H a l e d H o s e i n i

samo ubijanje. U Kabulu vlada strah na sve strane, na ulica­ma, na stadionu, na pijacama, on je deo naših života ovde, Amira-aga. Divljaci koji vladaju našim vatanom ne haju za ljudskost. Pre neki dan sam krenuo s Farzanom džan na pazar da kupimo krompir i naan. Pitala je prodavca pošto krompir, ali je on nije čuo, mislim da je bio nagluv. Zato je ona pitala glasnije i iznenada je jedan mladi taliban pritrčao i udario je štapom po butinama. Udario ju je tako jako da je pala. Urlao je na nju i psovao i govorio da Ministarstvo poro­ka i vrline ne dozvoljava ženama da glasno govore. Danima je imala veliku ljubičastu masnicu na nozi, ali šta sam mogao da uradim sem da stojim i gledam kako mi tuku ženu? Da sam se umešao, taj pas bi me sigurno ubio, i to rado! I šta bi onda bilo s mojim Sohrabom? Ulice su ionako već pune gladne siročadi i ja svakog dana zahvaljujem Alahu što sam živ, ne zato što se bojim smrti, već zato što moja žena ima muža, a moj sin nije siroče.

Voleo bih da vidiš Sohraba. On je dobar dečak. Rahim Han-sahib i ja naučili smo ga da čita i piše da ne bi odrastao glup kao njegov otac. A što ume da gađa iz one svoje praćke! Ponekad vodim Sohraba po Kabulu i kupujem mu slatkiše. U Šar-e-Nau još je i sad čovek-majmun i ako naletimo na njega, platim mu da odigra svoj majmunski ples za Sohraba. Da ga vidiš samo kako se smeje! Nas dvojica često odlazimo do groblja na brdu. Sećaš li se kako smo sedeli pod drvetom nara i čitali Šahnamu? Suše su spekle brdo i drvo nije rodilo već godinama, ali Sohrab i ja i dalje sedimo u njegovoj senci i čitam mu Šahnamu. Nije nužno da ti kažem kako mu je omi­ljeni deo onaj o njegovom imenjaku, o Rustamu i Sohrabu. Uskoro će i sam moći da čita tu knjigu. Veoma sam ponosan i srećan otac.

Lovac na zmajeve 203

Amir-aga,Rahim Han-sahib je vrlo bolestan. Kašlje po čitav dan i

vidim krv na njegovom rukavu kada briše usta. Mnogo je oslabio i voleo bih kada bi jeo bar malo šorve i pirinča koje mu sprema Farzana džan. Ali on ne pojede više od zalogaja ili dva, a čini mi se da čak i to radi samo iz učtivosti prema Farzani džan. Mnogo se brinem za tog dragog čoveka i sva­kog se dana molim za njega. On za neki dan ide u Pakistan, kod nekih tamošnjih doktora, i inšalah, vratiće se s dobrim vestima. Ipak, u srcu me je strah za njega. Farzana džan i ja smo rekli malom Sohrabu da će Rahimu Han-sahibu biti dobro. Šta drugo da radimo? Njemu je tek deset godina i obo-žayi Rahima Han-sahiba. Veoma su bliski. Rahim Han-sahib/

Adi je vodio na pazar da mu kupuje balone i kolače, ali je sada preslab za to. Odnedavno sam počeo mnogo da sanjam, Amir-aga. Nekada košmare u kojima obešeni leševi trunu na fudbalskim igralištima iznad krvavocrvene trave. Iz njih se budim bez daha i znojav. Uglavnom, međutim, sanjam nešto lepo, i hvalim Alaha zbog toga. Sanjam da će Rahim Han-sahib ozdraviti. Sanjam da će moj sin odrasti da bude dobar čovek, slobodan čovek i važan čovek. Sanjam da će lale ponovo cvetati ulicama Kabula i da će muzika rebaba ponovo svirati u čajdžinicama i da će zmajevi ponovo leteti nebom.I sanjam da ćeš se ti jednog dana vratiti u Kabul da ponovo posetiš zemlju našeg detinjstva. Budeš li to učinio, naći ćeš jednog starog i vernog prijatelja kako te čeka.

Neka te Alah uvek prati.Hasan

Dvaput sam pročitao pismo. Presavio sam ga i još minut gledao fotografiju. Oboje sam stavio u džep. „Kako je on?c<, upi­tao sam.

„To pismo je napisano pre šest meseci, nekoliko dana pred moj polazak za Pešavar“, rekao je Rahim Han. „Fotografiju sam

204 H a l e d H o s e i n i

snimio dan pre nego što sam krenuo. Mesec dana pošto sam stigao u Pešavar, jedan komšija iz Kabula me je pozvao telefo­nom. Ispričao mije sledeće: nedugo pošto sam otišao, proširile su se glasine da porodica Hazara živi sama u velikoj kući u Vezir Ahbar-hanu, ili da talibani bar tako tvrde. Dva talibanska zva- ničnika došla su da istraže i ispitivali su Hasana. Optužili su ga da laže kada im je Hasan rekao da je živeo sa mnom, iako su mnoge komšije, među kojima je bio i onaj koji me je pozvao, potvrdili Hasanove reči. Talibani su rekli daje on lažov i lopov kao i sve Hazare i naredili mu da iseli svoju porodicu iz kuće pre večeri. Hasan se pobunio. Ali moj komšija je rekao da su talibani gledali veliku kuću kao - kako li se izrazio? - da, kao vukovi što gledaju stado ovaca’. Rekli su Hasanu da će se oni useliti da je čuvaju do mog povratka. Hasan se ponovo pobunio. Zato su ga izveli na ulicu...“

,,Ne“, izletelo mije.„ . . .i naredili mu da klekne.„Ne. Bože, ne."„ . . .i pucali mu u potiljak."„Ne."„.. .Farzana je istrčala vrišteći i napala ih..„Ne."„...i nju su ubili. Samoodbrana, tvrdili su kasnije..."Ali ja sam mogao samo da šapućem „Ne. Ne. Ne", iznova i

iznova.

U misli mi se stalno vraćao onaj dan sedamdeset četvrte, bolnič­ka soba, odmah posle operacije na Hasanovoj zečjoj usni. Baba, Rahim Han, Ali i ja okupili smo se oko Hasanovog kreveta, gle­dali ga kako proučava svoju novu usnu u ogledalcetu. Sada su svi prisutni iz te sobe bili ili mrtvi ili na samrti. Osim mene.

Onda sam video nešto drugo: čoveka odevenog u prsluk sa sitnim šarama kako pritiska cev kalašnjikova na Hasanov poti­

Lovac na zmajeve 205

ljak. Pucanj odzvanja ulicom u kojoj je kuća mog oca. Hasan pada na asfalt, život neuzvraćene odanosti odlazi od njega kao zmajevi na vetru koje je nekada jurio.

„Talibani su se uselili u kuću“, rekao je Rahim Han, „pod izgovorom da su izbacili uljeze. Ubistvo Hasana i Farzane opi­sano je kao samoodbrana. Niko nije ni reč rekao. Mislim da je to mahom bilo iz straha od talibana. Ali niko nije bio spreman da bilo šta rizikuje zbog dvoje slugu Hazara."

„Šta su uradili sa Sohrabom?“, upitao sam. Osećao sam se umorni, iscrpljeno. Napad kašlja je spopao Rahima Hana, i dugo je potrajao. Kada je napokon digao pogled, lice mu je bilo zajapureno, a oči zakrvavljene. „Čuo sam da je u sirotištu negde u Karte-Seu. Amire džan...“, onda je ponovo nastupio kašalj. Kada je stao, izgledao je starije nego pre nekoliko tre­nutaka, kao da stari sa svakim napadom kašlja. „Amire džan, pozvao sam te ovamo zato što sam želeo da te vidim pre nego što umrem, ali to nije sve.“

Ćutao sam. Mislim da sam već-znao šta će reći.„Hoću da odeš u Kabul. Hoću da dovedeš Sohraba ovamo“,

rekao je.S mukom sam tražio prave reči. Jedva da sam imao vremena

da se pomirim s činjenicom da je Hasan mrtav.„Molim te da me saslušaš. Znam dvoje Amerikanaca ovde u

Pešavaru, muža i ženu, po imenu Tomas i Beti-Koldvel. Oni su hrišćani i vode malu dobrotvornu organizaciju koja se finansira iz privatnih priloga. Većinom obezbeđuju hranu i krov nad gla­vom za avganistansku decu bez roditelja. Video sam to mesto. Čisto je i bezbedno, deca se dobro paze, a gospodin i gospođa Koldvel su dobri ljudi. Već su mi rekli da bi Sohrab bio dobro­došao u njihovom domu i...“

„Rahime Hane, sigurno ne misliš ozbiljno.“„Deca su krhka, Amire džan. Kabul je već prepun slomljen*

dece i ne želim da Sohrab postane jedno od njih.“

206 H a l e d H o s e i n i

„Rahime Hane, ne želim da idem u Kabul. Ne mogu!“, re­kao sam.

„Sohrab je darovit mališan. Ovde mu možemo pružiti novi život, novu nadu, s ljudima koji će ga voleti. Tomas-aga je dobar čovek, a Beti-hanum je tako plemenita, trebalo bi samo da vidiš kako se brinu o tim siročićima."

„Zašto ja? Zašto ne možeš da platiš nekome ovde da ode? Ja ću da platim, ako je novac posredi."

„Nije posredi novac, Amire!“, zagrmeo je Rahim Han. „Ja sam čovek na samrti i ne dozvoljavam da me vređaš! Dobro znaš da kod mene nikada nije bio novac posredi. A zašto baš ti? Mislim da obojica znamo zašto to moraš da budeš ti, zar ne?"

Nisam želeo da razumem tu primedbu, ali jesam. I predobro sam je razumeo. ,,U Americi imam ženu, dom, karijeru i poro­dicu. Kabul je opasno mesto, ti to znaš, i hteo bi da sve stavim na kocku radi.. Zastao sam.

„Znaš", rekao je Rahim Han, „jednom, nisi bio u blizini, tvoj otac i ja smo razgovarali. A znaš kako je on tih dana uvek bri­nuo za tebe. Sećam se kako mi je rekao: ’Rahime, dečak koji neće da se brani postaće čovek koji ni sa čim neće moći da se izbori.’ Pitam se: jesi li to postao?"

Oborio sam pogled.„Od tebe tražim samo da ispuniš poslednju želju jednog star­

ca na samrti", rekao je ozbiljno.Te reči su bile kocka. Odigrao je svoju najjaču kartu. Ili sam

bar tada tako mislio. Visile su u prostoru između nas, ali je on bar znao šta da kaže. Ja sam i dalje tragao za pravim rečima, a ja sam bio pisac. Napokon sam se odlučio za sledeće: „Možda je Baba bio u pravu."

„Žao mije što to misliš, Amire."Nisam mogao da ga pogledam. „A ti ne misliš?"

„Da mislim, ne bih te pozvao da dođeš ovamo."Igrao sam se burmom. „Uvek si me previše cenio, Rahime

Hane."

Lovac na zmajeve 207

,,A ti si uvek bio previše strog prema sebi.“ Oklevao je. „Ali postoji još nešto. Nešto što ne znaš."

„Molim te, Rahime Hane..."„Sanaubar nije bila Alijeva prva žena.“Sada sam digao pogled.

„On je bio već jednom oženjen, jednom Hazarkom iz oblasti Džagori. To je bilo davno pre tvog rođenja. U braku su proveli tri godine."

„Kakve to veze ima sa bilo čim?"„Ostavila ga je, bez dece, posle tri godine i udala se za jednog

čoveka u Hostu. Njemu je rodila tri kćerke. To pokušavam da ti kažem."

Počeo sam da naslućujem šta nagoveštava. Ali nisam želeo da čujem ostalo. U Kaliforniji sam imao lep život, lepu viktori- jansku kuću sa šiljastim krovom, uspešan brak, spisateljsku kari­jeru koja obećava, tazbinu koja me voli. Ova sranja mi stvarno nisu trebala u životu.

„Ali je bio sterilan", rekao je Rahim Han.„Ne, nije. On i Sanaubar su imali Hasana, zar ne? Imali su

Hasana..."„Ne, nisu", rekao je Rahim Han.„Jesu!"„Ne, nisu, Amire."„Onda ko...?“„Mislim da znaš ko."Osetio sam se kao čovek koji pada niz strmu liticu, pokuša­

va da dohvati žbunje i granje da bi zaustavio pad, ali ne uspeva. Soba se dizala i ponirala, njihala se levo-desno. „Je li Hasan znao?", procedio sam kroz usne koje kao da nisu bile moje. Rahim Han je sklopio oči. Odmahnuo glavom.

„Kakva ste vi đubrad", rekao sam tiho. Ustao. „Kakva ste vi đubrad!", zaurlao sam. „Svi vi, gomila lažljivih prokletih gado-

i ava!„Molim te, sedi", rekao je Rahim Han.

208 H a l e d H o s e i n i

„Kako ste mogli to da krijete od mene? Od njegaV\ zaurlao sam.

„Molim te da razmisliš, Amire džan. To je bila sramotna stvar. Ljudi bi pričali. Sve što je čovek u to doba imao, sve što je on bio, bili su njegova čast, njegovo ime, a ako ljudi počnu da pri­čaju. .. Nikome nismo mogli da kažemo, to sigurno jasno vidiš.“ Pružio je ruku ka meni, ali sam je ja izbegao. Krenuo sam ka vratima.

„Amire džan, molim te, nemoj da ideš.“Otvorio sam vrata i okrenuo se ka njemu. „Zašto? Šta to

možeš da mi kažeš? Menije trideset osam godina i upravo sam otkrio da mi je čitav život jedna usrana laž! Šta možeš sada da kažeš da bi sve popravio? Ništa. Ništa pod milim bogom!"

I uz te reči izjurio sam iz stana.

OSAMNAEST

Sunce je gotovo bilo zašlo i ostavilo nebo premreženo trakama ljubičastog i crvenog. Hodao sam prometnom, uzanom ulicom koja je vodila od zgrade Rahima Hana. Ulica je bila bučan krak lavirinta prepunog pešaka, bicikla i rikši. Bilbordi su visili na uglovima, reklamirajući koka-kolu i cigarete; posteri za lolivud- ske* filmove prikazivali su zanosne glumice kako u poljima neve­na plešu s naočitim, tamnoputim muškarcima.

Ušao sam u zadimljenu malu čajdžinicu i naručio šolju čaja. Zavalio sam se u stolicu na sklapanje i protrljao lice. Osećaj padanja je bledeo. Ali umesto njega osetio sam se kao čovek koji se probudio u sopstvenoj kući i otkrio kako je sav name- štaj promenio mesto, tako da svaki poznati kutak sada deluje nepoznato. Izgubljen, mora ponovo da ispita svoje okruženje, da shvati gde se to nalazi.

Kako sam mogao da budem toliko slep? Znakovi su bili jasni sve vreme; sada su se svi obrušili na mene: Baba koji plaća doktoru Kumaru da operiše Hasanovu zečju usnu. Baba koji nikada ne propušta Hasanov rođendan. Prisetio sam se dana kada smo sadili lale, kada sam pitao Babu je li nekada razmi­šljao o nalaženju novih slugu. Hasan nikuda ne ide, zarežao je.

* Lolivud (Lollywood) - naziv za pakistansku filmsku industriju, čije se sedište nalazi u gradu Lahoreu. (Prim. prev.)

210 H a l e d H o s e i n i

Ostaje ovde s nama, gde mu je i mesto. Ovo je njegov dom, a mi smo mu porodica. Plakao je, plakao kada je Ali objavio da on i Hasan odlaze.

Kelner je stavio šolju čaja na sto. Na mestu gde su se noge stola ukrštale nalazio se prsten od mesinganih loptica veličine oraha. Jedna loptica se olabavila. Sagnuo sam se i pričvrstio je. Poželeo sam da jednako lako mogu svoj život da dovedem u red. Otpio sam gutljaj iz šolje. Godinama unazad nisam okusio tako crn čaj. Pokušao da mislim na Soraju, na generala i hala Džamilu, na roman koji sam morao da završim. Pokušavao sam da gledam saobraćaj koji je jurio ulicom, ljude koji su užurbano ulazili u male poslastičarnice. Pokušao sam da slušam kavali muziku koja je svirala na tranzistoru za susednim stolom. Bilo šta. Međutim, samo sam video Babu one noći kada sam diplo­mirao, kako sedi u fordu koji mi je upravo poklonio, miriše na pivo i govori: Šteta što Hasan nije bio danas s nama.

Kako je mogao da me laže tolike godine? Da laže Hasana? Držao me je na krilu kada sam bio sasvim mali, pogledao me pravo u oči i rekao: Postoji samo jedan greh, jedan jedini. A to je krađa... Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Zar mi nije rekao te reči? A sada, petnaest godina pošto sam ga sahra­nio, saznao sam da je Baba bio lopov. I to lopov najgore vrste, zato što je ukrao svetinje: meni pravo da znam da imam brata, Hasanu njegov identitet, Aliju njegovu čast. Njegov nang. Nje­gov namus.

Pitanja su navirala: kako je Baba uspevao da pogleda Alija u oči? Kako je Ali živeo u toj kući, dan za danom, znajući da ga je njegov gospodar osramotio na najstrašniji način na koji jedan Avganistanac može biti osramoćen? I kako ću pomiriti tu novu sliku Babe sa onom koja mi je tako dugo bila usađena u misli kako odeven u staro smeđe odelo šepa do kuće Taherijevih da zatraži Sorajinu ruku?

Evo još jedne fraze koju bi moj profesor kreativnog pisanja prezirao: kakav otac, takav sin. Ali to jeste istina, zar ne? Ispo­

Lovac na zmajeve 211

stavilo se da smo Baba i ja bili mnogo sličniji nego što smo slu­tili. Obojica smo izdali ljude koji bi za nas dali život. A sa tom mišlju nešto sam shvatio: Rahim Han me je pozvao ne samo da bih se iskupio za vlastite grehe već i za Babine.

Rahim Han je rekao da sam oduvek bio prestrog prema sebi. Istina, nisam ja naterao Alija da zgazi na minu i nisam ja doveo talibane u kuću da ubiju Hasana. Ali ja sam isterao Hasana i Alija iz kuće. Je li preterano zamisliti da bi sve možda ispalo drugačije da nisam tako postupio? Možda bi ih Baba poveo s nama u Ameriku. bi hasan do sada imao svoju kuću,posao, porodica, ivot u zemlji u kojoj nikoga nije briga stoje on Hazara, gde većina ljudi nema ni pojma šta je Hazara. Možda ne bi. Ali možda i bi.

Ne mogu da idem u Kabul, rekao sam Rahimu Hanu. U Ame­rici imam ženu, dom, karijeru i porodicu. Ali kako da se spaku- jem i vratim kući kada su moji postupci možda koštali Hasana prilike da ima lsi >?

Poželeo sam da me Rahim Han nije pozvao. Poželeo sam da me je pustio da živ'm u neznanja. Međutim, pozvao me je. A ono što mije otkrio sve je promenilo. Nateralo me je da vidim kako je čitav moj život, davno pre zime sedamdeset pete, još otkada me je dojila ona Hazarka što je pevala, bio ciklus laži, izdaja i tajni.

Moguće je ponovo biti dobar, bio j e rekao.Moguće je da se ciklus okonča.Malim dečakom. Siročetom. Hasanovim sinom. Negde u

Kabulu.

Dok sam se vozio rikšom u stan Rahima Hana, prisetio sam se Babinih reči daje moj problem u tome što se u mojim bitkama uvek borio neko drugi. Sada sam imao trideset osam godina. Kosa mi se proredila i prošarala sedima, a u poslednje vreme primetio sam boriće urezane u uglove očiju. Sada sam bio stariji,

212 H a l e d H o s e i n i

ali možda ne i prestar da sam počnem da se borim. Ispostavilo se da je Baba lagao o mnogo čemu, ali o tome nije.

Ponovo sam pogledao okruglo lice na fotografiji, sunčeve zra­ke kako padaju na njega. Lice moga brata. Hasan me je nekada voleo, voleo me je kao što me niko nije voleo i kao što me niko neće voleti. Sada ga više nema, ali je jedan delić njega nastavio da živi. U Kabulu.

I da čeka.

Našao sam Rahima Hana kako moli namaz u uglu sobe. Bio je samo taman obris koji klanja u pravcu istoka, naspram krvavo- crvenog neba. Sačekao sam da završi.

Onda sam mu rekao da idem u Kabul. Rekao mu da ujutro pozove Koldvelove.

„Moliću se za tebe, Amire džan“, rekao je on.

DEVETNAEST

Ponovo mučnina od vožnje. Kada smo prošli pored izrešetanog znaka s natpisom PREVOJ KAJBER ŽELI VAM DOBRODO­ŠLICU, u ustima je počela da mi se skuplja pljuvačka. Nešto u mom želucu prevrtalo se i grčilo. Moj vozač Farid ledeno me je pogledao. U njegovim očima nije bilo saosećanja.

„Možemo li da spustimo prozore?“, upitao sam.Upalio je cigaretu i gurnuo je među preostala dva prsta na

levoj šaci, kojom je držao volan. Ne sklanjajući pogled s druma nagnuo se napred, uzeo šrafciger koji mu je ležao između nogu i dodao mi ga. Gurnuo sam ga u rupicu gde je nekada stajala ručka, pa počeo da odvrćem da bih spustio svoj prozor.

Farid me je još jednom prezrivo pogledao, ovog puta s trun­kom jedva prikrivenog neprijateljstva, pa se vratio pušenju ciga­rete. Nije izgovorio više od desetak reči otkako smo pošli iz tvrđave Džamrud.

„Tašakor*, promrmljao sam. Gurnuo sam glavu kroz prozor i pustio da mi hladan popodnevni vazduh juri kraj lica. Put preko prevoja Kajber, koji je vrludao među stenama od kreč- njaka i škriljca, bio je isti kao što sam pamtio - Baba i ja smo se vozili kroz taj kamenjar sedamdeset četvrte. Oštri vrhovi golih, visokih planina dizali su se pored dubokih klanaca. Stare, urušene tvrđave zemljanih zidova gnezdile su se na vrhovima litica. Trudio sam se da ne odvajam pogled od Hindukuša na

214 H a l e d H o s e i n i

sever, ali kad god bi mi se stomak bar malo smirio, kamion bi ponovo skrenuo i izazivao novi talas mučnine.

„Probaj limun."„Molim?"„Limun. Dobar je protiv mučnine", rekao je Farid. „Uvek

nosim po jedan kada idem ovim putem."„Neka, hvala", odgovorio sam. Sama pomisao na još kiseline

u želucu izazivala je dodatnu mučninu. Farid se prezrivo zasme- juljio. „Nije gospodski kao američki lekovi, znam, samo staro sredstvo kojem me je majka naučila."

Zažalio sam zbog propuštene prilike da se zbližim s njim. „Ako je tako, onda mi daj malo."

Uzeo je papirnu kesu sa stražnjeg sedišta i izvadio iz nje polovinu limuna. Zagrizao sam, sačekao nekoliko trenutaka. ,,U pravu si. Bolje mije", slagao sam. Pošto sam Avganistanac, znao sam da je bolje da trpim nego da budem nepristojan. Prisilio sam se na slabašan osmeh.

„Stari trik iz vatana, nema potrebe za gospodskim lekovi- ma", rekao mi je. Glas mu je bio na ivici mrzovolje. Otresao je pepeo i samozadovoljno se pogledao u retrovizoru. Bio je Tadžik, štrkljast, tamnoput čovek s licem spečenim od vetra, uzanim ramenima i dugačkim vratom sa izraženom Adamo­vom jabučicom koja mu je provirivala kroz bradu svaki put kada bi okrenuo glavu. Bio je odeven slično kao i ja, mada pret­postavljam da je zapravo bilo obrnuto: grubo tkano vuneno ćebe obmotano preko sivog piran-tumbana i prsluk. Na glavi je imao smeđi pakol, blago naheren, poput tadžičkog junaka Ahmad-šaha Masuda - koga su Tadžici zvali „Lav Pandžišira".

S Faridom me je u Pešavaru upoznao Rahim Han. Rekao mi je da Farid ima dvadeset devet godina, mada mu je lice bilo oprezno i izborano kao u dvadeset godina starijeg čoveka. Rođen je u Mazar-i-Šarifu i živeo je tamo sve dok njegov otac nije preselio porodicu u Džalalabad kada je Faridu bilo deset godina. Kada je napuno četrnaest, on i njegov otac su se pridru­

Lovac na zmajeve 215

žili džihadu protiv Šoravija. Borili su se u dolini Pandžišir sve dok helikopterska paljba nije raskomadala starca. Farid je imao dve žene i petoro dece. „Nekada ih je imao sedmoro“, rekao je Rahim Han uz žalostan pogled, ali je dve najmlađe devoj- čice izgubio pre nekoliko godina, kada su nagazile na minu u neposrednoj blizini Džalalabada, u istoj eksploziji koja je njemu otkinula nožne prste i tri prsta s leve šake. Posle toga je preselio žene i decu u Pešavar.

„Kontrola”, progunđao je Farid. Pogurio sam se na sedištu, s rukama prekrštenim na grudima, na trenutak zaboravljajući na mučninu. Ali nisam morao da se brinem. Dva pakistanska policajca prišla su našem izlupanom Tojotinom džipu, virnula unutra čisto reda radi, pa nam mahnula da nastavimo.

Faridovo ime bilo je prvo na spisku priprema za putovanje koji smo sastavili Rahim Han i ja. Sledilo je menjanje dolara za avganije, moja odeća i pakol - ironično, ali ja nikada nisam nosio nijedno ni drugo dok sam živeo u Avganistanu - fotografi­ja Hasana i Sohraba, i na kraju, možda ono najvažnije: veštačka brada, crna i dugačka do grudi, kao što nalaže šerijat - ili bar kao što nalaže talibanska verzija šerijata. Rahim Han je pozna­vao čoveka koji se specijalizovao za njihovu izradu, ponekad ih prodajući i zapadnim novinarima koji su izveštavali o ratu.

Rahim Han je želeo da ostanem s njim još nekoliko dana, da sve bolje isplaniramo. Alija sam znao da moram da krenem što pre. Bojao sam se da ću se predomisliti. Bojao sam se da ću promišljati, mudrovati, analizirati, odugovlačiti i na kraju nago­voriti sebe da ne pođem. Bojao sam se da će me privlačnost mog života u Americi odvući, da ću zagaziti nazad u tu veliku, široku reku i pustiti sebe da zaboravim, pustiti da istine koje sam otkrio poslednjih dana potonu na dno. Bojao sam se da će me voda odneti od onoga što sam morao da uradim. Od Hasa­na. Od prošlosti koja je pozvala. I od ove poslednje prilike za iskupljenje. Zato sam pošao pre nego što se ukazala mogućnost da se nešto tako desi. Što se Soraje tiče, nije dolazilo u obzir da

216 H a l e d H o s e i n i

joj kažem kako idem u Avganistan. Da sam to uradio, ona bi prvim avionom doletela u Pakistan.

Prešli smo granicu i znaci siromaštva pojavili su se na sve strane. S obe strane druma video sam nizove zaselaka kako niču tu i tamo, poput odbačenih igračaka u kamenjaru, rušev- ne kolibe od naboja koje su često bile samo četiri drvena stu­ba i iscepano platno umesto krova. Video sam decu u ritama kako jure fudbalsku loptu pred kolibama. Nekoliko kilometara dalje, ugledao sam grupu muškaraca kako čuče, poput vrana, na truplu starog, izgorelog sovjetskog tenka, a ćebad kojom su se ogrnuli vijori na vetru. Iza njih je žena u smeđoj burki nosila veliki glineni sud na ramenu, duž izbrazdane staze prema nizu zemljanih koliba.

„Čudno", rekao sam.„Šta?"„Osećam se kao turista u svojoj rođenoj zemlji", rekao sam vi-

devši pastira kako pored druma vodi pet-šest izgladnelih koza.Farid se prezrivo zasmejuljio. Bacio cigaretu. „Još ovo mesto

doživljavaš kao svoju zemlju?"„Mislim da će je deo mene uvek tako doživljavati", odgovorio

sam zazvučavši kao da se branim, što mi nije bila namera.„Posle dvadeset godina života u Americi", rekao je, zaobišavši

rupu veličine lubenice.Klimnuo sam glavom. „Odrastao sam u Avganistanu."Farid se ponovo zlobno nasmejao.

„Zašto to radiš?"„Nije bitno", promrsio je.„Ne, hoću da znam. Zašto to radiš?"U retrovizoru sam video kako mu je nešto sevnulo u očima.

„Hoćeš da znaš?", pitao je uz prezriv kez. „Pusti me da zamislim, aga-sahibe. Verovatno si živeo u lepoj kući na sprat ili dva, s lepim dvorištem koje je tvoj baštovan ispunio cvećem x " ^ k a ­ma. S kapijom, naravno. Otac ti je vozio američ1 sluge, verovatno Hazare. Tvoji roditelji su unajn

Lovac na zmajeve 217

da ukrase kuću za otmene mehmanije koje su priređivali da bi njihovi prijatelji dolazili i pili i hvalili se svojim putovanjima po Evropi i Americi. A kladio bih se u oči svog sina prvenca da si sada prvi put obukao pakol.“ Nacerio mi se, otkrivši usta puna pre vremena istrulelih zuba. „Jesam li blizu?"

„Zašto mi to govoriš?", upitao sam.„Zato što si hteo da znaš", odbrusio je. Pokazao je starca u odr­

panoj odeći koji se vukao zemljanom stazom, s velikim džakom punim suve trave vezanim na leđima. „To je pravi Avganistan, aga-sahibe. To je Avganistan koji ja poznajem. Ti? Ti si uvek ovde bio turista, samo što to nisi znao."

Rahim Han me je upozorio da u Avganistanu ne očekujem srdačnu dobrodošlicu od ljudi koji su u njemu ostali i borili se u ratovima. „Žao mi je zbog tvog oca", rekao sam. „Zao mi je zbog tvojih kćeri, i žao mije zbog tvoje šake."

„To meni ništa ne znači", rekao je on. Odmahnuo je glavom. „Zašto se uopšte vraćaš ovamo? Da prodaš zemlju svog babe? Str- paš novac u džep i popovo pobegneš kod mame u Ameriku?"

„Moja majka je umrla dok me je rađala", odgovorio sam.Uzdahnuo je i zapalio novu cigaretu. Ništa nije rekao.

„Stani."„Molim?"„Stani, proklet bio!", rekao sam. „Povratiću." Ispao sam iz

kamiona dok se zaustavljao na šljunku pored puta.

U kasno popodne okolina se promenila, spržene planine i gole litice zamenio je zeleniji, pitomiji predeo. Glavni prevoj se spu­stio iz Landi Kotala kroz zemlju Šinvarija u Landi Hanu. U Avganistan smo ušli kod Torkama. Borovi su oivičavali put, malobrojniji nego što sam pamtio, i mnogi goli, ali je bilo lepo ponovo videti drveće posle napornog puta prevojem Kajber. Približavali smo se Džalalabadu, gde je Farid imao brata koji će nas primiti da prenoćimo.

218 H a l e d H o s e i n i

Sunce još nije bilo sasvim zašlo kada smo ušli u Džalalabad, glavni grad države Nangarhar, grad nekada čuven po voću i toploj klimi. Farid je vozio kraj zgrada i kamenih kuća središnje gradske četvrti. Nije bilo onoliko palmi koliko sam pamtio, a neke su kuće pretvorene u gole zidove bez krova i hrpe srušene zemlje.

Farid je skrenuo na uzani neasfaltirani put i parkirao džip uz suvi slivnik Izašao šam iz kamiona, proteglio se i duboko udah­nuo. U stara vremena, vetar je duvao kroz navodnjavana polja oko Džalalabada gde su seljaci gajili šećernu trsku i prožimao je gradski vazduh slatkim mirisom. Sklopio sam oči i potražio slatkoću. Nisam je našao.

,,Idemo“, rekao je Farid nestrpljivo. Krenuli smo prašnjavim putem pored nekoliko golih jablanova, uz niz razvaljenih zemlja­nih zidova. Farid me je poveo do oronule prizemljuše i zakucao na vrata od dasaka.

Provirila je neka mlada žena sa očima zelenim kao okean i belom maramom obmotanom oko glave. Prvo je ugledala mene, pa je ustuknula, a onda videla Farida i oči su joj zaiskri- le. „Selam alejkum, kaka Faride!"

„Selam, Marjam džan", odgovorio je Farid i uputio joj nešto što je meni čitavog dana uskraćivao: topao osmeh. Poljubio ju je u glavu. Mlada žena je zakoračila u stranu, pomalo me napeto osmatrajući dok sam za Faridom ulazio u kućicu.

Tavanica od sušene gline bila je niska, zemljani zidovi sasvim goli, a jedino svetio dopiralo je od dva fenjera u uglu. Izuli smo se i zakoračili na prostirku od slame koja je pokrivala pod. Uz jedan zid su sedela tri dečaka, skrštenih nogu, na dušeku pokrivenim ćebetom s poderanim ivicama. Jedan visok, bra­dat muškarac širokih ramena ustao je da nas pozdravi. Farid i on su se zagrlili i poljubili u obraze. Farid mi ga je predstavio kao Vahida, svog starijeg brata. „On je iz Amerike", rekao je Vahidu, pokazavši palcem na mene. Ostavio nas je i prišao da pozdravi dečake.

Lovac na zmajeve 219

Vahid me je posadio uza zid, nasuprot dečacima, koji su zaskočili Farida i uspentrali mu se na ramena. Uprkos mojim protestima, Vahid je naredio jednom dečaku da donese još jed­no ćebe, da bi mi bilo udobnije na podu, i rekao Marjam da mi donese čaj. Pitao je kako smo putovali iz Pešavara, kako smo prošli kroz prevoj Kajber.

„Nadam se da niste naišli na dozde“, rekao je. Prevoj Kajber je bio čuven po svojim vrletima, kao i po razbojnicima koji su te vrleti koristili da pljačkaju putnike. Pre nego što sam stigao da odgovorim, namignuo je i glasno rekao: „Naravno, nijedan dozd ne bi traćio vreme na tako ružan auto.“

Farid je oborio najmanjeg dečaka na pod i golicao ga je zdra­vom rukom. Mali se kikotao i ritao. „Ja bar imam auto“, prodah- tao je Farid. „Kako tvoj magarac ovih dana?“

„Moj magarac je bolje prevozno sredstvo od tvog auta.“ „Har hara mišasah“, uzvratio je Farid. U magarce se najbolje

razumeju magarci. Svi su se nasmejali i ja sam se pridružio. Čuo sam ženske glasove iz susedne sobe. Sa mesta na kome sam sedeo video sam pola sobe. Marjam i jedna starija žena sa smeđim hidžabom - verovatno njena majka - tiho su razgova­rale i sipale čaj.

„I šta radiš u Americi, Amir-aga?“, upitao je Vahid.„Ja sam pisac", odgovorio sam. Učinilo mi se da čujem kako

se Farid na to smejulji.,,Pisac?“, rekao je Vahid, očigledno zadivljen. „Pišeš o Avga-

nistanu?“„Pa, nekada sam pisao. Ali trenutno ne“, odgovorio sam. Moj

poslednji roman, Doba pepela, bavio se jednim univerzitetskim profesorom koji se pridružuje putujućim Ciganima pošto je zatekao ženu u krevetu s jednim svojim studentom. Nije bila loša knjiga. Neki kritičari su je nazvali „dobrom* knjigom, a jedan je čak upotrebio izraz „Ne ispušta se iz ruku“. Ali odjed­nom me je zbog nje bilo sramota. Nadao sam se da Vahid neće pitati o čemu je.

220 H a l e d H o s e i n i

„Možda bi trebalo ponovo da pišeš o Avganistanu“, rekao je Vahid. „Da kažeš čitavom svetu šta nam talibani rade sa zemljom."

„Pa, ja nisam... nisam ta vrsta pisca.",,Oh“, rekao je Vahid, klimnuvši glavom i malo pocrvenevši.

„Ti sigurno najbolje znaš. Nije na meni da predlažem..."U tom trenutku su Marjam i ona druga žena ušle u sobu

sa dve šolje i čajnikom na malom poslužavniku. Ustao sam iz poštovanja, pritisnuo šaku na grudi i oborio glavu. „Selam alej­kum", rekao sam.

Žena, koja je sada obmotala hidžab da sakrije donji deo lica, takođe se poklonila. „Selam", odgovorila je jedva čujnim gla­som. Nijednog trenutka se nismo pogledali u oči. Sipala je čaj dok sam ja stajao.

Žena je stavila čašu iz koje se pušilo pred mene, pa izašla iz sobe na bešumnim stopalima. Seo sam i otpio gutljaj jakog crnog čaja. Vahid je napokon prekinuo neprijatnu tišinu koja je usledila.

,,I šta te je dovelo nazad u Avganistan?"„Šta ih sve dovodi nazad u Avganistan, dragi brate?", rekao

je Farid obraćajući se Vahidu, ali pri tom streljajući mene pre­zrivim pogledom.

„Bas!", brecnuo se Vahid.„Uvek je jedno te isto", rekao je Farid. „Prodaj zemlju, prodaj

tu kuću, sakupi novac i beži kao miš. Vrati se u Ameriku, potro­ši novac na letovanje u Meksiku."

„Faride!", zaurlao je Vahid. Njegova deca su se trgla, trgao se čak i Farid. „Jesi li zaboravio da se ponašaš? Ovo je moja kuća. Amir-aga je noćas moj gost i ne dozvoljavam ti da me ovako sramotiš!"

Farid je otvorio usta, umalo nešto nije rekao, pa se predo­mislio i oćutao. Naslonio se na zid, promrmljao sebi u bradu i gurnuo osakaćenu nogu pod onu zdravu. Njegov pogled pun optužbe nije se odvajao od mene.

Lovac na zmajeve 221

„Oprosti nam, Amir-aga", rekao je Vahid. „Još od detinjstva mome je bratu jezik bio dva koraka ispred pameti.“

„Ja sam kriv, zaista", rekao sam, pokušavajući da se osmeh- nem uprkos žestokom Faridovom pogledu. „Nisam se uvredio. Trebalo je da mu objasnim kojim sam poslom došao u Avga­nistan. Nisam ovde da bih prodao imanje. Idem u Kabul da nađem jednog dečaka.“

„Dečaka?", ponovio je Vahid.,,Da.“ Izvadio sam polaroid iz džepa na košulji. Pogled na

Hasana je otkinuo krastu sa još sveže rane njegove smrti. Morao sam da skrenem pogled. Pružio sam je Vahidu. On ju je osmo­trio. Pogledao mene, pa ponovo fotografiju. „Ovog dečaka?"

Klimnuo sam glavom.„Ovog hazarskog dečaka?"„Da."„Šta je on tebi?"„Njegov otac mije mnogo značio. On je čovek na slici. Sada

je mrtav."Vahid zatrepta. „Bio ti je prijatelj?"Nagon mije govorio da odgovorim potvrdno, kao da negde

duboko u sebi i ja želim da zaštitim Babinu tajnu. Međutim, već je bilo i previše laži. „Bio mije polubrat." Progutao sam knedlu. Dodao: „Nezakoniti polubrat." Okrenuo sam šoljicu. Počeo da se igram drškom.

„Nisam hteo da guram nos u tvoja posla."„Pusti", odgovorio sam.„Šta ćeš s njim?"„Ovešću ga u Pešavar. Tamo ima ljudi koji će brinuti za njega."Vahid mije vratio fotografiju i položio mi svoju snažnu ruku

na rame. „Ti si častan čovek, Amir-aga. Pravi Avganistanac."Zgrčio sam se u sebi.

„Ponosan sam što si noćas u našem domu", rekao je Vahid. Za­hvalio sam mu i uvrebao priliku da pogledam Farida. Sada je gle­dao u zemlju, igrao se pohabanim rubom slamnate prostirke.

222 H a l e d H o s e i n i

* * *

Nešto kasnije, Marjam i njena majka unele su dve zdele s vre­lom šorvom od povrća i dva hleba. „Oprosti što ne možemo da ti ponudimo meso", rekao je Vahid. „Sada mesa ima samo za talibane."

„Ovo izgleda divno", rekao sam. Stvarno je tako bilo. Ponudio sam hranu njemu, deci, ali je Vahid rekao da su jeli pre nego što smo stigli. Farid i ja smo zasukali rukave, umočili hleb u šorvu i jeli rukama.

Dok sam jeo, primetio sam kako Vahidovi sinovi, mršavi i musavih lica, s kratko postriženom kosom pod kapicama, krišom pogledavaju moj digitalni časovnik. Najmlađi je nešto prošaptao bratu na uho. Brat je klimnuo glavom, i nije skidao pogled sa mog sata. Najstariji dečak - rekao bih da mu je bilo oko dvanaest godina - ljuljao se napred-nazad, s pogledom pri­kovanim za moju ruku. Posle večere, pošto sam oprao ruke vodom koju je Marjam sipala iz testije, zatražio sam od Vahida dozvolu da dam njegovim sinovima hadidžu, dar. Odbio je, ali kada sam istrajao, nerado je popustio. Skinuo sam sat i dao ga najmlađem dečaku. Posramljeno je promrmljao „Tašakor.“

„Govori ti vreme u svim gradovima na svetu", rekao sam mu. Dečaci su učtivo klimali glavama, dodajući sat jedan drugome, isprobavajući ga naizmenično. Međutim, ubrzo im je dojadio i sat je ostao da leži napušten na slamnatoj prostirci.

„Mogao si da mi kažeš", rekao je Farid kasnije. Ležali smo jedan pored drugoga na slamnatim prostirkama koje nam je Vahido- va žena namestila.

„Šta da ti kažem?"„Zašto si došao u Avganistan." Iz njegovog glasa je nestala

oštrina koju sam čuo još otkako smo se upoznali.„Nisi pitao", rekao sam.

Lovac na zmajeve 223

„Trebalo je da mi kažeš."„Nisi pitao."Okrenuo se da me pogleda. Stavio ruku pod glavu. „Možda

mogu da ti pomognem da nađeš tog dečaka."„Hvala ti, Faride", rekao sam.„Nisam imao prava da te tek tako osuđujem."Uzdahnuo sam. „Ne brini. Bio si više u pravu nego što si

svestan."

Ruke su mu vezane iza leđa grubo upredenim užetom koje mu se useca u članke. Oči su mu vezane crnom krpom. Kleči na ulici, na ivici slivnika punog mirne vode, glava mu je upala među ramena. Kolena mu klize po tvrdoj zemlji i krvare dok se on ljulja u moli­tvi. Kasno je popodne i njegova senka njiše se napred-nazad na šljunku. Šapuće nešto sebi u bradu. Približavam se. Hiljadu puta, šapuće. Za tebe, ako treba hiljadu puta. Ljulja se napred-nazad. Diže lice. Vidim bledi ožiljak na gornjoj usni.

Nismo sami.Prvo vidim puščanu cev. Onda čoveka koji stoji iza njega.

Visok je, odeven u prsluk sa sitnim šarama, a na glavi ima crni turban. Gleda dole u čoveka s vezanim očima, a u pogledu mu se ne vidi ništa sem ogromne, tamne praznine. Zakoračuje unazad i diže cev. Prislanja je na potiljak čoveka koji kleči. Sunce što zalazi na tren iskri na metalu.

Puška zaglušujuće urla.Pratim putanju cevi koja se diže uvis. Vidim lice iza oblaka dima

koji izbija iz cevi. Ja sam čovek u prsluku sa sitnim šarama.Budim se s vriskom zarobljenim u grlu.

Iskoračio sam napolje. Stao pod srebrne zrake mladog meseca i pogledao nebo posuto zvezdama. Iz mrklog mraka čuli su se zrikavci, a vetar je šuškao kroz krošnje. Zemlja je bila hladna

224 H a l e d H o s e i n i

pod mojim bosim stopalima i odjednom, prvi put otkako smo prešli granicu, osetio sam da sam se vratio. Posle svih tih godina ponovo sam bio kod kuće, stajao sam na zemlji mojih predaka. To je bila zemlja na kojoj se moj pradeda oženio svojom trećom ženom godinu dana pre nego što je umro u epidemiji kolere koja je pogodila Kabul hiljadu devetsto petnaeste. Ona mu je napokon rodila sina, što prve dve žene nisu uspele. Na ovoj je zemlji moj deda otišao u lov s kraljem Nadir-šahom i ulovio jelena. Moja majka je umrla na ovoj zemlji. I na ovoj zemlji sam se ja borio za očevu ljubav.

Seo sam uz jedan zemljani zid kuće. Bliskost koju sam odjed­nom osetio prema zavičaju naprosto me je ... iznenadila. Dovolj­no sam dugo bio odsutan da zaboravim i da me zaborave. Moj dom je sada zemlja koja je za ljude što spavaju iza zida na koji sam se naslanjao mogla da bude i u nekoj drugoj galaksiji. Mi­slio sam da sam zaboravio tu zemlju. Ali nisam. A pod bledim svetlom mladog meseca osetio sam Avganistan kako bruji pod mojim stopalima. Možda ni Avganistan nije zaboravio mene.

Pogledao sam na zapad i začudio se kako, negde iza tih plani­na, Kabul još postoji. Stvarno postoji, nije samo stara uspomena, ili naslov članka na petnaestoj strani San Francisko kronikla. Negde iza tih planina na zapadu spava grad u kome smo moj brat sa zečjom usnom i ja lovili zmajeve. Negde tamo je čovek vezanih očiju iz mog sna umro besmislenom smrću. Nekada, na drugoj strani tih planina, ja sam doneo odluku. A sada, če­tvrt veka kasnije, ta odluka me je vratila pravo nazad na ovu zemlju.

Spremio sam se da se vratim unutra kada sam čuo glasove iz kuće. Prepoznao sam da jedan pripada Vahidu.

. .ništa nije ostalo za decu.“„Gladni smo, ali nismo divljaci! On je gost! Šta je trebalo da

radim?“, rekao je on napetim glasom...da nađemo nešto sutra.“ Zvučala je kao daje na ivici suza.

„Čime da nahranim...?“

Lovac na zmajeve 225

Odmakao sam se na vrhovima prstiju. Shvatio sam zašto sat nije bio zanimljiv dečacima. Uopšte nisu gledali u njega. Gledali su u moju hranu.

Sutradan ujutro smo se oprostili. Pre nego što sam se popeo u džip, zahvalio sam Vahidu na gostoprimstvu. On je pokazao na kućicu iza sebe. „Ovo je tvoj dom“, rekao je. Njegova tri sina su stajala na vratima i gledala nas. Najmanji je na ruci nosio sat

- visio mu je oko tanušnog članka.Dok smo kretali, pogledao sam u retrovizor. Vahid je stajao

okružen svojim dečacima u oblaku prašine koji je digao kamion. Pomislio sam kako u nekom drugom svetu ti dečaci ne bi bili previše gladni da pojure za kamionom.

Ranije tog jutra, kada sam bio siguran da niko ne gleda, ura­dio sam isto što i pre dvadeset šest godina: sakrio sam šaku zgužvanih novčanica pod dušek.

DVADESET

Farid me je upozorio. Jeste. Međutim, ispostavilo se da je uza­lud pričao.

Vozili smo se drumom punim rupčaga koji vijuga od Džala- labada do Kabula. Poslednji put tuda sam se vozio pod ciradom kamiona, u suprotnom pravcu. Babu zamalo nije ubio raspe- vani, drogirani Rousi vojnik - te noći sam zbog Babe bio tako besan, tako uplašen, i na kraju tako ponosan. Neravni put kroz litice između Kabula i Džalalabada sada je svedočio o dva rata. Pre dvadeset godina, jedan deo prvog rata video sam sopstve- nim očima. Na njega su podsećala izgorela trupla starih sovjet­skih tenkova, prevrnuti zarđali vojni kamioni, ruski džip koji je sleteo s litice. Drugi rat sam gledao na televiziji. A sada sam ga video Faridovim očima.

Dok je vešto zaobilazio rupe usred upropašćenog puta, Farid je bio kao riba u vodi. Postao je mnogo razgovorljiviji otkako smo prenoćili u Vahidovoj kući. Dao mije da sednem na suvo­začko mesto i gledao je u mene dok je govorio. Čak se i osmeh­nuo, jednom ili dvaput. Dok je upravljao volanom unakaženom šakom, pokazivao je seoca s kolibama od naboja, čije je žitelje nekada davno poznavao. Rekao je da su većina tih ljudi ili mrtvi ili u izbegličkim logorima u Pakistanu. ,,A ponekad su mrtvi bolje prošli", rekao je.

Lovac na zmajeve 227

Pokazao je na čađave ruševine jednog seoceta. Sada su od njega ostali samo pocrneli zidovi bez krovova. Video sam psa kako spava pored jednog zida. „Nekada sam ovde imao prija- telja', rekao je Farid. „Bio je veoma vešt majstor za popravku bicikala. A lepo je svirao i tablu. Talibani su ubili i njega i sve njegove i spalili selo.“

Provezli smo se pored spaljenog sela, a pas se nije ni mrdnuo.

U stara vremena, put između Džalalabada i Kabula prevaljivao se za dva sata, ponekad malo više. Meni i Faridu bila su potreb­na četiri da bismo stigli do Kabula. A kada smo stigli... Farid me je upozorio nedugo pošto smo prošli branu Mahipar.

„Kabul nije onakav kakvog ga pamtiš", rekao je.„Čuo sam.“Farid mi je uputio pogled koji je govorio da čuti nije isto

što i videti. I bio je u pravu. Jer kada se Kabul napokon ras- prostro pred nama, ja sam bio ubeđen, potpuno ubeđen, da je Farid negde pogrešno skrenuo. Sigurno je video moj preneraže­ni izraz; prevozeći ljude do Kabula, sigurno je dobro upoznao izraz lica ljudi koji dugo nisu videli Kabul.

Potapšao me je po ramenu. „Dobro došao kući", rekao je mračno.

Ruševine i prosjaci. Kuda god bih pogledao, samo sam to video. Sećam se prosjaka i iz starih dana - Baba je u džepu uvek nosio koji avgani samo za njih; nikada ga nisam video da odbija neko­ga ko bi mu prišao na ulici. Sada su, međutim, čučali na svakom uličnom uglu, odeveni u odrpane krpe od jute, sa ispruženim šakama skorelim od blata. A prosjaci su sada uglavnom bila deca, mršava i mračnih lica, neka ne starija od pet ili šest godina. Sedela su u krilima svojih majki odevenih u burke, pored sliv­nika na prometnim raskrsnicama, i zapevala: „Bakšiš, bakšišF

228 H a l e d H o s e i n i

I još nešto, nešto što nisam odmah primetio: retko je koje od njih sedelo u društvu nekog odraslog muškarca - zbog ratova su očevi u Avganistanu postali prava retkost.

Vozili smo se na zapad prema četvrti Karte-Se, Ulicom Džade Majvand, koja je sedamdesetih bila glavna saobraćajnica. Sever- no se nalazilo isušeno korito reke Kabul. Na brdima južno pru­žale su se srušene stare gradske zidine. Istočno od njih nalazila se tvrđava Bala Hisar - drevna utvrda koju je uzbečki ratni vođa Dostam zauzeo devedeset druge - na planinskom masivu Šir- darvaza, istom onom sa koga su mudžahedini zasipali Kabul raketama između devedeset druge i devedeset šeste, izazvavši dobar deo uništenja koje sam sada posmatrao. Masiv Širdarva- za prostirao se čitavim zapadom. Sećao sam se kako se odatle ispaljivao Tope čast, „podnevni top“. Pucao je svakog dana da objavi podne, a takođe i da označi kraj dnevnog posta u mesecu ramazanu. U ta vremena pucanj topa čuo se u čitavom gradu.

„Nekada sam kao dete dolazio ovamo u Džade Majvand", promrmljao sam. „Tu je bilo dućana i hotela. Neonskog svetla i restorana. Kupovao sam zmajeve od jednog starca po imenu Sajfo. Imao je mali dućan sa zmajevima pored stare policijske stanice."

„Policijska stanica je još tu", rekao je Farid. ,,U ovom gradu policije ima na pretek. Ali u Džade Majvandu nećeš naći ni zmajeve ni zmajarske radnje. Ti dani su prošlost."

Džade Majvand se pretvorio u džinovski zamak od peska. Zgrade koje se nisu sasvim srušile jedva su stajale, sa ulegnu- tim krovovima i zidovima izbušenim raketama. Čitavi blokovi su zbrisani i pretvoreni u ruševine. Video sam izrešetani znak koji je napola virio iz gomile cigala. Na njemu je pisalo DRINK COCA CO... Video sam decu kako se igraju u ruševinama zgra­de bez prozora, između oštrih komada cigle i kamena. Biciklisti i zaprege koje su vukle mazge obilazili su decu, pse lutalice, gomile đubreta. Iznad grada je lebdeo oblak prašine, a na dru­goj obali reke usamljeni pramen dima vio se u nebo.

Lovac na zmajeve 229

„Gde je drveće?" upitao sam.„Ljudi ga zimi seku za ogrev", rekao je Farid. „I Šoravi su

mnogo posekli."„Zašto?"„U krošnjama su se krili snajperisti."Obuzela me je tuga. Povratak u Kabul bio je nalik ponovnom

susretu s nekim starim, zaboravljenim prijateljem koga život nije mazio, koji je postao siromah i beskućnik.

„Moj otac je podigao sirotište u Šar-e-Kohni, u starom gradu, južno odavde", rekao sam.

„Sećam ga se", rekao je Farid. „Uništeno je pre nekoliko godina."„Možeš li da staneš?", upitao sam. „Hoću načas da odem tamo."Farid je parkirao uz ivičnjak jedne sporedne uličice, pored

trošne, napuštene zgrade bez vrata. „Ovo je nekada bila apote­ka", promrmljao je Farid dok smo izlazili iz kamiona. Vratili smo se u Džade Majvand pa skrenuli desno, na zapad. „Kakav je ovo miris?", upitao sam. Od nečega su mi suzile oči.

„Dizel", odgovorio je Farid. „Gradski generatori se stalno kva­re, i često nema struje, pa ljudi koriste dizel gorivo."

„Dizel. Sećaš se na šta je ova ulica mirisala nekada?"Farid se osmehnuo. „Na kebabe."

„Jagnjeće kebabe", rekao sam ja.„Jagnjetina", rekao je Farid, okusivši reč u ustima. „Danas u

Kabulu jagnjetinu jedu samo talibani." Povukao me je za rukav. ,,A kad smo već kod njih."

Neko vozilo nam je prilazilo. „Kontrola brada", prošaptao je Farid.

Tada sam prvi put video talibane. Viđao sam ih na televiziji, na Internetu, na naslovnim stranama časopisa i u novinama. Ali sada sam bio tu, ni petnaest metara daleko od njih, i govorio sam sebi da iznenadni ukus u ustima nije nerazblaženi, goli strah. Govorio sebi da mi se meso nije skupilo uz kosti i da mi srce luđački ne lupa. Dolaze. U svoj svojoj slavi.

230 H a l e d H o s e i n i

Crveni Tojotin pikap sporo je prošao kraj nas. Nekoliko mla­dića strogih lica čučali su pozadi, s kalašnjikovima preko ramena. Svi su bili bradati, s crnim turbanima. Jedan od njih, tamnoput čovek od dvadeset i kusur godina, sa spojenim obrvama, vrteo je bič u ruci i ritmički udarao po boku kamiona. Njegov dokoni pogled pao je na mene. Gledao me je u oči. U čitavom životu nikada se nisam osećao tako nago. Onda je taliban ispljunuo mlaz taman od duvana i skrenuo pogled. Shvatio sam da ponovo dišem. Kamionet se otkotrljao niz Džade Majvand, ostavljajući za f obom oblak prašine.

„Šta je s tobom?“, prosiktao je Farid.„Molim?"„Nikada ne smeš da im uzvraćaš pogled! Jesi li me razumeo?

Nikada!“„Nisam hteo“, odgovorio sam.„Tvoj prijatelj je i te kako u pravu, aga. Bolje bi ti bilo da šta­

pom čačkaš besnog psa“, rekao je neko. Taj novi glas je pripa­dao starom prosjaku koji je bosonog sedeo na stepeništu zgrade pune tragova od metaka. Na sebi je imao izlizan čapan sa izde­ranim skutima i turban skoreo od prljavštine. Levi očni kapak padao mu je preko prazne duplje. Artritičnom rukom pokazao je u pravcu u kome je kamionet otišao. „Ovi se voze okolo i traže. Traže i nadaju se da će ih neko izazvati. Pre ili kasnije, neko im uvekusliši želje. Onda se psi goste i dosada je napokon okončana i svi govore Alah-u-ekber!’. A onih dana kada ih niko ne uvredi, uvek ima nasilja bez nekog posebnog povoda, zar ne?“

„Gledaj u zemlju kada su talibani u blizini", rekao je Farid.„Tvoj prijatelj deli dobre savete", ubacio je stari prosjak. Vla­

žno se nakašljao i pljunuo u prljavu maramicu. „Oprosti mi, ali imaš li možda neki avgani za mene?“, prodahtao je.

„Bas. Idemo“, rekao je Farid povukavši me za ruku.Dao sam starcu sto hiljada avganija, ili negde oko tri dolara.

Kada se nagnuo napred da uzme novac, njegov smrad - poput ukiseljenog mleka i stopala koja nedeljama nisu prana - prepla­

Lovac na zmajeve 231

vio mi je nozdrve i izazvao mučninu. On je brže-bolje gurnuo novac za pojas, a zdravo oko mu je letelo levo-desno. „Beskraj­no hvala na dobročinstvu, aga-sahibe."

„Znaš li gde je sirotište u Karte-Seu?“, upitao sam.„Nije ga teško naći, malo je na zapad od Bulevara Darula-

man", odgovorio je. „Deca su prebačena odavde u Karte-Se po­što su rakete pogodile staro sirotište. Što ti je isto kao da spaseš nekoga iz lavljeg kaveza, pa ga baciš u tigrov."

„Hvala ti, aga“, rekao sam. Okrenuo sam se da pođem.„Ovo ti je prvi put, je 1’ tako?“,,Molim?“„Prvi put si video talibane."Ništa nisam rekao. Stari prosjak je klimnuo glavom i osmeh­

nuo se. Otkrio je nekoliko preostalih zuba, krivih i žutih. „Sećam se kada sam ih video kako prvi put ulaze u Kabul. Kako je to rado­stan dan bio!“, rekao je. „Kraj ubijanja! Vah vah! Ali kao što pesnik kaže: ’Kako se čarobnom činila ljubav, a onda su nevolje došle!’"

Na licu mije nikao osmeh. „Znam taj gazel. Hafizov je."„Jeste. Baš tako", odgovorio je starac. ,,I treba da znam. Neka­

da sam predavao na univerzitetu."„Stvarno?"Starac se nakašljao. „Od pedeset osme do devedeset šeste.

Predavao sam Hafiza, Hajama, Rumija, Bejdela, Džamija, Saa- dija. Jednom sam čak bio i gostujući predavač u Teheranu, se­damdeset prve je to bilo. Održao sam predavanje o mističnom Bejdelu. Sećam se kako su svi stajali i tapšali. Ha!" Odmahnuo je glavom. „Ali video si one mladiće u kamionu. Šta misliš, ko­liko oni cene sufizam?"

„Moja majka je predavala na univerzitetu", rekao sam.„A kako se zvala?"„Sofija Akrami."Oko je uspelo da mu zaiskri kroz veo mrene. ,,’Pustinjski

korov živi dalje, ali prolećni cvet cveta pa vene.’ Takva otmenost, takvo dostojanstvo, takva tragedija!"

232 H a l e d H o s e i n i

„Poznavao si moju majku?“, upitao sam, kleknuvši pred starca.„Nego šta!“, rekao je stari prosjak. „Imali smo običaj da sedi-

mo i pričamo posle predavanja. Poslednji put jednog kišnog dana baš pred završne ispite, kada smo podelili komad divnog kolača s bademima. Kolač s bademima i vruć čaj s medom. Tada je već bila sasvim očigledno trudna, i zbog toga još i lepša. Nikada neću zaboraviti šta mi je rekla tog dana."

„Šta? Reci mi, molim te.“ Baba mije majku opisivao isključi­vo u grubim crtama, kao na primer: „Bila je velika žena." Među­tim, ja sam oduvek čeznuo za pojedinostima: kako joj je kosa sijala na suncu, koji joj je bio omiljeni sladoled, koje je pesme volela da pevuši, je li grickala nokte? Baba je svoje uspomene na nju odneo sa sobom u grob. Možda bi ga izgovaranje njenog imena podsetilo na njegovu krivicu, na ono što je uradio tako brzo posle njene smrti. Ili je možda gubitak bio prevelik, bol predubok, pa nije mogao da podnese razgovor o njoj. Možda oboje.

„Rekla je: ’Mnogo se bojim.’ A ja sam upitao: ’Zašto?’, a ona je odgovorila: ’Zato što sam neiskazivo srećna, doktore Rasule. Ovolika sreća plaši.’ Pitao sam je zašto, a ona mi je kazala: 'Pušta­ju te da budeš ovoliko srećan samo ako se spremaju da ti nešto otmu’, a ja sam rekao: ’Psst. Dosta s tim besmislicama.’"

Farid me je uzeo za ruku. „Treba da krenemo, Amir-aga“, rekao je tiho. Otrgnuo sam se. „Šta još? Šta je još rekla?"

Starčevo liceje smekšalo. „Voleo bih da mogu da se prisetim tebe radi. Ali ne mogu. Tvoja majka je odavno preminula, a moje pamćenje je uništeno, kao ove zgrade. Žao mije."

„Makar nešto malo, bilo šta."Starac se osmehnuo. „Pokušaću da se prisetim, i to ti obeća­

vam. Vrati se i nađi me."„Hvala ti", rekao sam. „Mnogo ti hvala." Iskreno sam to mi­

slio. Sada sam znao daje moja majka volela kolače od lešnika s medom i vrućim čajem, daje nekada koristila reč „neiskazivo",

Lovac na zmajeve 233

da ju je brinula sopstvena sreća. Upravo sam od tog starca na ulici saznao više o majci nego što sam ikada saznao od Babe.

Dok smo se vraćali u kamion, niko od nas nije govorio o onome što bi većina neavganistanaca doživela kao malo vero- vatnu slučajnost, da prosjak na ulici poznaje moju majku. Zato što smo obojica znali da su u Avganistanu, a pogotovo u Kabulu, takvi malo verovatni susreti sasvim obični. Babaje imao običaj da govori: „Uzmi dva Avganistanca koji se nikada nisu videli, stavi ih u sobu na deset minuta, i oni će ustanoviti kako su u srodstvu."

Ostavili smo starca na stepenicama te zgrade. Želeo sam da prihvatim njegovu ponudu, da se vratim i vidim je li se prisetio još neke priče o mojoj majci. Međutim, nikada ga više nisam video.

Našli smo novo sirotište u severnom delu Karte-Sea, pored oba­le presahle reke Kabul. Bila je to niska zgrada nalik na kasarnu, sa ispucalim zidovima i prozorima preko kojih su bile zakucane letve. Farid mi je usput rekao da je Karte-Se jedna od četvrti koje je rat najviše razorio, i kada smo izašli iz kamiona, to se jasno videlo. Uz ulice pune kratera dizale su se samo ruševine granatiranih zgrada i napuštenih kuća. Prošli smo kraj zarđalog kostura prevrnutog automobila, televizora bez ekrana zatrpa­nog kamenjem, zida s rečima ZENDA BAD TALIBAN! (Živeli talibani!) napisanim crnim sprejom.

Vrata nam je otvorio jedan nizak, mršav, proćelav čovek s čupavom sivom bradom. Na sebi je imao odrpan sako od tvida, okruglu kapicu i naočari s jednim naprslim staklom koje su mu stajale na vrhu nosa. Iza naočara, sićušne oči poput crnog gra­ška preletale su s mene na Farida. „Selam alejkum", rekao je.

„Alejkum selam", odgovorio sam. Pokazao sam mu fotogra­fiju. „Tražimo ovog dečaka."

234 H a l e d H o s e i n i

Ovlaš je pogledao fotografiju. „Žao mi je. Nikada ga nisam video."

„Jedva da si pogledao sliku, moj prijatelju", rekao je Farid. „Zašto ne pogledaš malo bolje?"

„Lotfan", dodao sam ja. Molim.Čovek na vratima je uzeo sliku. Bolje je osmotrio. Vratio mi

je. „Ne, izvini. Znam skoro svako dete u ovoj ustanovi i ovaj mi ne deluje poznato. Sada, ako ćete mi dozvoliti, čeka me posao." Zatvorio je vrata. Navukao rezu.

Zakucao sam na vrata. „Aga! Aga, molim te, otvori vrata. Ne želimo mu ništa loše."

„Rekao sam vam. Nije ovde", dopro je njegov glas s druge strane. „Sada vas molim da odete."

Farid je prišao vratima, naslonio čelo na njih. „Prijatelju, mi ne radimo za talibane", rekao je tihim, opreznim glasom. „Ovaj čovek želi da odvede dečaka na sigurno."

„Dolazim iz Pešavara", rekao sam. „Jedan moj dobar prija­telj zna dvoje Amerikanaca koji vode dobrotvornu ustanovu za decu." Osetio sam čovekovo prisustvo s druge strane vrata. Osetio sam ga da stoji tamo, osluškuje, okleva, uhvaćen izme­đu sumnje i nade. „Slušajte, ja sam poznavao Sohrabovog oca", rekao sam. „Zvao se Hasan. Majka mu se zvala Farzana. Baku je zvao Sasa. Ume da čita i piše. I veoma je vešt s praćkom. Za tog dečaka ima nade, aga, postoji izlaz. Molim te, otvori vrata."

S druge strane, samo tišina.„Ja sam mu polustric", rekao sam.Prošao je trenutak Onda je ključ začegrtao u bravi. Čove­

kovo uzano lice pojavilo se na odškrinutim vratima. Pogledao je prvo mene, pa Farida, pa opet mene. „U jednom nisi bio u pravu."

„Molim?"„Čudesno je vešt s praćkom."Osmehnuo sam se.

Lovac na zmajeve 235

„Ne odvaja se od te stvarčice. Drži je u pojasu pantalona kuda god da pođe.“

Čovek koji nas je pustio da uđemo predstavio se kao Zaman, upravnik sirotišta. „Idemo u moju kancelariju", rekao je.

Krenuli smo za njim kroz mračne, prljave hodnike po koji­ma su lutala bosonoga deca u izlizanim džemperima. Hodali smo kraj soba čije su podove pokrivali samo ugaženi ćilimi, i čiji su prozori bili zatvoreni komadima najlona. Bile su pune skeleta gvozdenih kreveta, većinom bez dušeka.

„Koliko siročadi živi ovde?“, upitao je Farid.„Više nego što možemo da smestimo. Oko dvesta pedeset",

rekao je Zaman preko ramena. „Ali nisu svi jatim. Mnogi su izgubili očeve u ratu, a majke ne mogu da ih prehrane pošto im talibani ne dozvoljavaju da rade. Zato dovode decu ovamo." Široko je razmahnuo rukom i žalostivo dodao: „Ovo mesto je bolje od ulice, ali ne mnogo bolje. Ova zgrada nije podignuta da bi ljudi u njoj živeli - nekada je bila magacin proizvođača čilima. Zato nema bojlera, a bunar je presušio." Utišao je glas. „Ne pamtim koliko sam puta tražio od talibana novac za kopa­nje novog bunara, a oni samo vrte brojanice i kažu da nema novca. Nema novca." Zasmejuljio se.

Pokazao je na niz kreveta pored zida. „Nemamo dovoljno kreveta i nemamo dovoljno dušeka za krevete koje imamo. Što je još gore, nemamo dovoljno ćebadi." Pokazao nam je jednu malu devojčicu koja je preskakala konopac sa drugo dvoje dece.

„Vidite onu malu? Prošle zime deca su morala da dele ćebad. Njen brat je umro od hladnoće." Nastavio je. „Kada sam posled­nji put proveravao, pirinča nam je bilo preostalo za manje od mesec dana, a kada njega nestane, deca će jesti samo hleb i čaj i za doručak i za večeru." Primetio sam da nije spomenuo ručak.

236 H a l e d H o s e i n i

Zastao je i okrenuo se ka meni. „Ovde ima veoma malo toplote, skoro nimalo hrane, nema odeće, nema čiste vode. U obilju imam dece koja su izgubila detinjstvo. Ali prava tragedija je u tome što su ona imala sreće. Prepuni smo, i svakog dana odbijam majke koje dovode svoju decu.“ Zakoračio je prema meni. „Kažeš da ima nade za Sohraba? Molim se da ne lažeš, aga. Ali... možda si ipak zakasnio."

„Šta hoćeš da kažeš?"Zaman je oborio pogled. „Pođi za mnom."

Soba koja se nazivala direktorova kancelarija imala je četiri gola, ispucala zida, prostirku na podu, sto i dve stolice na sklapanje. Kada je Zaman seo, video sam sivog pacova kako pomalja gla­vu iz rupe u zidu pa juri preko sobe. Ustuknuo sam kada je njušnuo prvo moje, pa Zamanove cipele, a onda pobegao kroz otvorena vrata.

„Šta si hteo da kažeš time da sam možda zakasnio?" upi­tao sam.

„Jeste li za čaj? Mogu da vam skuvam."„Neka, hvala. Radije bih da razgovaramo."Zaman se zavalio u stolicu i prekrstio ruke na grudima. „Ono

što ću vam reći nije prijatno. Da ne spominjem koliko je opasno."„Za koga?"„Tebe. Mene. I naravno, za Sohraba, ako već nije prekasno."„Moram da znam", rekao sam.Klimnuo je glavom. „Tako ti kažeš. Ali prvo moram da ti po­

stavim pitanje: koliko iskreno želiš da nađeš svog bratanca?"Pomislio sam na ulične tučnjave kada smo bili deca, i kako je

Hasan uvek pokušavao da me zaštiti, tukao se sam protiv dvoji­ce, ponekad i sam protiv trojice. Ja sam se trzao i gledao, na ivici da se umešam, ali bih uvek zastao, uvek bi me nešto zadržalo.

Pogledao sam hodnik, video nekoliko dece kako igraju u krugu. Jedna mala devojčica, s nogom amputiranom ispod

Lovac na zmajeve 237

kolena, sedela je na odrpanom dušeku i posmatrala, osmehu- jući se i tapšući zajedno s drugom decom. Video sam i Farida kako gleda decu, a osakaćena ruka visi mu kraj boka. Setio sam se Vahidovih sinova i... nešto sam shvatio: neću otići iz Avgani- stana a da ne nađem Sohraba. „Reci mi gde je“, kazao sam.

Zamanov pogled se zadržao na meni. Onda je klimnuo gla­vom, uzeo olovku i zavrteo je između prstiju. „Moje ime nemoj da spominješ."

„Obećavam."Kucnuo je olovkom po stolu. „Uprkos tvom obećanju, mislim

da ću zbog ovoga zažaliti, ali možda je ipak tako bolje. Ionako sam proklet. Ali ako nešto može da se uradi za Sohraba... reći ću ti zato što ti verujem. Deluješ mi kao očajnik." Dugo je ćutao. „Postoji jedan talibanski zvaničnik", prošaputao je. „Dolazi ova­mo svakih mesec ili dva. Donosi novac, ne mnogo, ali bolje išta nego ništa." Njegove nemirne oči zaustavile su se na meni, pa ponovo odlutale. „Obično će uzeti neku devojčicu. Ali ne uvek."

„I ti to dopuštaš?", rekao je Farid iza mene. Krenuo je oko stola, ka Zamanu.

„A šta mogu da uradim?", uzvratio je besno Zaman. Ustao je.„Ti si ovde direktor", rekao je Farid. „Posao ti je da paziš ovu

decu."„Nikako to ne mogu da sprečim."„Prodaješ decu!", zarežao je Farid.„Faride, sedi! Dosta!", rekao sam. Međutim, bilo je prekasno.

Jer iznenada Farid je skočio preko stola. Zamanova stolica je odletela kada se Farid bacio na njega i prikovao ga za pod. Direk­tor se otimao ispod Farida i prigušeno vrištao. Ritnuo je nogom fioku u stolu i hartija se prosula.

Optrčao sam oko stola i video zašto su Zamanovi krici pri­gušeni: Farid ga je davio. Obema rukama sam zgrabio Farida za ramena i snažno povukao. Otrgao se od mene. „Dosta je bilo!", zarežao sam. Ali Faridovo lice je bilo zajapureno, usne

238 H a l e d H o s e i n i

iskežene, zubi otkriveni. „Ubiću ga! Ne možeš da me sprečiš! Ubiću ga", siktao je.

„Puštaj ga!“„Ubiću ga!“ Nešto u njegovom glasu govorilo mi je da ću

prvi put u životu prisustvovati ubistvu ne budem li nešto hitro učinio.

„Deca gledaju, Faride. Deca", rekao sam. Mišići u njegovim ramenima zgrčili su se pod mojim stiskom, i na tren sam pomi­slio da i dalje steže Zamanov vrat. Onda se okrenuo, video decu. Ona su ćutke stajala kraj vrata, držeći se za ruke. Neka su plaka­la. Osetio sam kako se Faridovi mišići opuštaju. Ruke su mu se olabavile. Ustao je. Pogledao je Zamana na zemlji i pljunuo ga u lice. Onda je otišao do vrata i zatvorio ih.

Zaman je s mukom ustao, obrisao krvave usne rukavom, obrisao pljuvačku s obraza. Kašljući i šišteći, stavio je kapicu, naočare, video da je i drugo staklo naprslo, pa ih skinuo. Zagnju­rio je glavu u šake. Svi smo dugo ćutali.

„Odveo je Sohraba pre mesec dana", prokrkljao je Zaman napokon, i dalje krijući lice iza šaka.

,,I ti sebe nazivaš upravnikom?", upitao je Farid.Zaman je spustio ruke. „Nisam primio platu više od šest

meseci. Nemam ni prebijene pare jer sam potrošio svoju život­nu ušteđevinu na ovo sirotište. Prodao sam sve što sam ikada imao i nasledio da bih vodio ovo mesto na koje je i Bog zabora­vio. Misliš da nemam rođake u Pakistanu i Iranu? Mogao sam da pobegnem kao i svi drugi. Ali nisam. Ostao sam. Ostao sam zbog njih.“ Pokazao je ka vratima. „Ako mu uskratim jedno dete, on odvede desetoro. Zato ga puštam da odvodi jedno i puštam Alahu da sudi. Gutam ponos i primam njegov prljavi... pogani novac. Onda idem na pazar i kupujem hranu za decu."

Farid je oborio pogled.„Šta se dešava s decom koju odvodi?", upitao sam.Zaman je protrljao oči kažiprstom i palcem. „Ponekad se

vrate."

Lovac na zmajeve 239

„Ko je on? Kako da ga nađemo?" upitao sam.„Idi sutra na stadion Gazi. Videćeš ga na poluvremenu. Onaj

s crnim naočarima, to je on.“ Podigao je svoje slomljene na- očari i okrenuo ih u rukama. „Sada želim da odete. Deca su preplašena."

Ispratio nas je napolje.Dok se džip udaljavao, video sam Zamana u retrovizoru,

kako stoji na vratima. Deca su ga okružila, vukući ga za kraj košulje. Video sam da je stavio svoje slomljene naočari.

DVADESET JEDAN

Prešli smo reku i vozili na sever kroz prepuni Trg Paštunistan. Baba me je nekada tu vodio u restoran Kajber na kebab. Zgrada je opstala, ali su na vratima bili katanci, prozori slomljeni, a u natpisu su nedostajala slova K i R.

Blizu restorana sam video leš. Vešanje. Mladić je visio o uže­tu vezanom za gredu, lica nateklog i modrog, u odeći koju je nosio poslednjeg dana u životu, poderanoj, krvavoj. Jedva da ga je neko primećivao.

Ćutke smo se vozili trgom pa skrenuli u četvrt Vezir Ahbar- han. Kuda god bih pogledao, izmaglica prašine je pokrivala grad i zgrade od ćerpiča. Nekoliko ulica severno od Trga Paštunistan, Farid je pokazao dvojicu muškaraca koji su žustro razgovarali na prometnom uglu dve ulice. Prvi je vidno hramao, drugom je noga bila amputirana ispod kolena. U naručju je držao veštačku nogu. „Znaš šta rade? Cenjkaju se oko noge.“

„Prodaje svoju nogu?“Farid je klimnuo glavom. „Na crnoj berzi za nju možeš da

dobiješ dobre pare. Da prehraniš decu dve-tri nedelje.“

Na moje iznenađenje, većina kuća u četvrti Vezir Ahbar-han još je imala krovove i čitave zidove. Zapravo, bile su u prilično dobrom stanju. Drveće je još provirivalo iznad zidova, a ulice

Lovac na zmajeve 241

nisu bile ni izbliza zasute kamenjem i ciglama kao one u Kar- te-Seu. Izbledeli saobraćajni znaci, neki iskrivljeni i izrešetani, još su pokazivali put.

„Ovde nije tako strašno", primetio sam.„Nije ni čudo. Većina važnih ljudi sada ovde živi."„Talibani?"„I oni", odgovorio je Farid.„Ko još?"Ušao je u jednu široku ulicu s koliko-toliko čistim pločnici­

ma i kućama iza zidova sa obe strane. „Ljudi koji stoje iza tali- bana. Pravi mozgovi ove vlasti, ako možeš tako da je nazoveš: Arapi, Čečeni, Pakistanci", rekao je Farid. Pokazao je na severo- zapad. „Petnaestu ulicu, onamo, zovu Sarak-e-Mehmana." Uli­ca gostiju. „Tako ih ovde zovu, gosti. Rekao bih da će nam se jednog dana ti gosti ispišati po čitavom ćilimu."

„Mislim daje ovde!", rekoh. „Tamo!" Pokazao sam na beleg koji sam pamtio iz detinjstva. Ako se nekada izgubiš, imao je Baba običaj da govori, zapamti daje naša ulica ona s ružičastom kućom na kraju. Ružičasta kuća sa strmim krovom u stare je dane jedina u četvrti bila te boje. I dalje je bilo tako.

Farid je skrenuo u ulicu. Smesta sam ugledao Babinu kuću.

Iza ružinog grma u dvorištu smo pronašli malu kornjaču. Ne znamo kako je tu dospela, ali smo previše uzbuđeni da bismo o tome brinuli. Bojimo joj oklop u jarkocrveno, ideja je Hasa- nova, i baš je dobra: tako nam nikada neće nestati u žbunju. Pretvaramo se da smo dvojica neustrašivih istraživača koji su otkrili divovsko preistorijsko čudovište u nekoj dalekoj džungli i da smo ga doveli da ga čitav svet vidi. Stavljamo je u drvena koli­ca koja je Ali zimus napravio Hasanu za rođendan, zamišljamo da su ona džinovski gvozdeni kavez. Gledajte čudovište što bljuje vatru! Hodamo po travi i vučemo kolica za sobom, oko stabala jabuke i trešnje, koja su postala neboderi što se dižu u oblake,

242 H a l e d H o s e i n i

glave vire iz hiljada prozora i gledaju taj čudesni prizor. Hodamo preko malog mosta u obliku polumeseca koji je Baba napravio pored smokava; on je postao veliki viseći most koji spaja gradove, a jezerce ispod njega zapenušano more. Vatromet prašti iznad ogromnih stubova mosta a vojnici nam salutiraju sa obe strane, dok se gigantski čelični kablovi dižu u nebo. Kornjačica poskakuje u kolicima, vučemo ih oko kružnog prilaza popločanog ciglama ispred kapije od kovanoggvožđa i uzvraćamo pozdrave svetskim vođama koji stoje i tapšu. Mi smo Hasan i Amir, čuveni pustolovi i najveći istraživači na svetu, i sada ćemo primiti odlikovanje za naš neustrašiv podvig...

Teškog koraka, hodao sam po prilazu gde su sada čuperci koro­va rasli između cigala izbledelih od sunca. Stajao sam pred kapi­jom očeve kuće osećajući se kao stranac. Položio sam šake na zarđale šipke, prisećajući se kako sam kroz tu kapiju projurio hiljadama puta kao dete, zarad stvari koje sada uopšte nisu bit­ne, a tada su se činile beskrajno važnim. Zavirio sam unutra.

Produžetak prilaza koji je vodio od kapije u dvorište, gde smo Hasan i ja naizmenično padali onog leta kada smo naučili da vozimo bicikl, nije izgledao ni široko ni dugačko kao što sam ga pamtio. Pukotina na asfaltu podsećala je na munju i iz nje je raslo još korova. Većina jablanova bila je posečena - stabla na koja smo se Hasan i ja penjali da ogledalom šaljemo sunčeve zrake u komšijske kuće. Preostali su bili skoro sasvim ogoljeni. Zid bolešljivog kukuruza još je bio tamo, mada pored njega nisam video kukuruz, ni bolešljiv ni neki drugi. Boja je počela da se ljušti, a čitavi delovi su propali. Travnjak je poprimio istu smeđu boju kao oblak prašine koji je lebdeo iznad grada, pro­šaran golim pojasevima gde baš ništa nije raslo.

Na prilazu je bio parkiran džip, i to je izgledalo skroz pogre­šno: tu je trebalo da stoji Babin crni mustang. Godinama su mustangovih osam cilindara ujutro bučno oživljavali, budeći

Lovac na zmajeve 243

me iz sna. Video sam motorno ulje koje se prosulo ispod džipa i razlilo po prilazu, poput velike Roršahove mrlje. Iza džipa su ležale prevrnute tačke. Nisam video ni traga od ružinog grmlja koje su Baba i Ali posadili levo od prilaza, već samo zemlju koja se prelivala na asfalt. I korov.

Farid je iza mene dvaput zatrubio. „Trebalo bi da krenemo, aga. Privući ćemo pažnju."

„Daj mi samo još minut", odgovorio sam.Sama kuća bila je daleko od prostrane bele vile koju sam

pamtio iz detinjstva. Izgledala je manje. Krov se ulegnuo, a malter je ispucao. Prozori dnevne sobe, predvorja i gostinskog kupatila na spratu bili su slomljeni, pa onda na brzinu zatvo­reni komadima pleksiglasa ili daskama zakucanim za okvire. Boja, nekada blistavobela, izbledela je u avetinjsku sivu, a na mestima potpuno nestala, otkrivajući cigle. Prednje stepenište se srušilo. Kao i mnogo šta drugo u Kabulu, kuća mog oca je bila slika propale raskoši.

Našao sam prozor moje stare sobe, na spratu, treći prozor južno od glavnih stepenica kuće. Propeo sam se na prste i iza njega video samo senke. Pre dvadeset pet godina stajao sam iza tog istog prozora, dok je gusta kiša klizila po njemu, a moj dah ga maglio. Gledao sam Hasana i Alija kako tovare svoje stvari u prtljažnik očevog automobila.

„Amir-aga", pozvao je Farid ponovo.„Stižem", uzvratio sam.Obuzela me je suluda želja da uđem. Hteo sam da se popnem

stepenicama gde je Ali terao Hasana i mene da skinemo kaljače. Hteo sam da zakoračim u predvorje, osetim miris pomorandži- ne kore koju je Ali uvek bacao u furunu, da gori s piljevinom. Da sednem za kuhinjski sto, popijem čaj uz krišku naana, slu­šam Hasana kako peva stare hazarske pesme.

Ponovo zvuk trube. Prišao sam kamionu parkiranom na pločniku. Farid je sedeo za volanom i pušio.

„Moram još nešto da potražim", rekao sam mu.

244 H a l e d H o s e i n i

„Možeš li da požuriš?"„Daj mi deset minuta."„Idi onda." A onda, baš kada sam se okrenuo da pođem:

„Samo zaboravi sve. Tako je lakše."„Šta je lakše?"„Da se nastavi", odgovorio je Farid. Izbacio je opušak kroz

prozor. „Koliko toga još moraš da vidiš? Daj da te poštedim nevolje: nije preživelo ništa što pamtiš. Najbolje je zaboraviti."

„Više neću da zaboravljam", odgovorio sam. „Daj mi deset minuta."

Kada smo se Hasan i ja nekada penjali uz brdo severno od Babi­ne kuće, retko bismo se oznojili. Jurili smo jedan drugoga po njegovom vrhu, ili sedeli na padini odakle se pružao lep pogled ka aerodromu. Gledali smo avione kako sleću i uzleću. Onda smo se ponovo jurili.

A sada, kada sam stigao na vrh strmog brda, činilo mi se da sa svakim dahom udišem vatru. Znoj mi je lio niz lice. Neko vreme sam stajao teško dišući, s bolom pod rebrima. Onda sam krenuo da potražim napušteno groblje. Brzo sam ga našao. I dalje je bilo na istom mestu, kao i drvo nara.

Naslonio sam se na sivu kamenu kapiju groblja u kome je Hasan sahranio svoju majku. Stara metalna kapija koja je visi- la sa šarki nestala je, a nišani su se jedva videli između gustog korova koji je sve preplavio. Dve vrane su čučale na niskom zidu koji je opasivao groblje.

Hasan je u pismu rekao da nar već godinama nije rodio. Pogledavši suvo, golo stablo, posumnjao sam da će ikada više i roditi. Stao sam ispod njega, prisetio se svih prilika kada smo se na njega penjali, jahali mu grane dok su nam se noge njihale, a isprekidani sunčevi zraci treperili kroz lišće i bacali na naša lica mozaike svetlosti i senke. Opori ukus nara ušunjao mi se u usta.

Lovac na zmajeve 245

Kleknuo sam i prešao rukom preko debla. Našao sam ono što sam tražio. Urezane reči su skoro sasvim izbledele, ali su se i dalje videle: „Amir i Hasan, sultani Kabula/' Prešao sam prstima preko svakog slova. Iščačkao komadiće kore iz sićušnih useka.

Sedeo sam prekrštenih nogu u podnožju drveta i gledao južno, na grad mog detinjstva. U ta vremena krošnje su virile iza zidova svake kuće. Nebo se pružalo široko i plavo, a okačeno rublje blistalo je na suncu. Ako biste dobro oslušnuli, možda biste čuli uzvike prodavca voća koji prolazi kroz Vezir Ahbar- han sa svojim magarcem: Trešnje! Kajsije! Grožđe! U predve- če biste čuli ezan, mujezinov poziv na molitvu iz džamije u Šar-e-Nau.

Čuo sam trubu i video Farida kako mi maše. Bilo je vreme da se krene.

Ponovo smo se vozili na jug, nazad ka Trgu Paštunistan. Prošli smo još nekoliko crvenih pikapova prepunih naoružanih, bra­datih mladića. Farid je svaki put opsovao u bradu.

Uzeo sam sobu u jednom malom hotelu blizu Trga Paštuni­stan. Tri devojčice u istovetnim crnim haljinama i belim mara­mama tiskale su se uz sitnog čoveka s naočarima koji je stajao iza pulta. Naplatio mi je sedamdeset pet dolara, nezamislivu cenu s obzirom na oronulost tog mesta, ali mu nisam zamerio. Bezobrazluk da bi se izgradila vila na Havajima, to je jedno. Bez- obrazluk da bi se nahranila deca, to je nešto sasvim drugo.

Nije bilo tekuće tople vode, a kotlić iznad naprsle klozetske šolje nije radio. Samo gvozdeni krevet sa izlizanim dušekom, otrcanim ćebetom i drvena stolica u uglu. Prozor koji je gledao na trg bio je razbijen. Kada sam spustio kofer, primetio sam sasušenu mrlju od krvi na zidu iza kreveta.

Dao sam Faridu nešto novca i on je otišao da pronađe hranu. Vratio se sa četiri vrela ražnjića s kebabom, svežim naanom i

246 H a l e d H o s e i n i

zdelom belog pirinča. Seli smo na krevet i prosto progutali hra­nu. Bar se nešto u Kabulu nije promenilo: kebabi su bili sočni i ukusni kao što sam pamtio.

Te noći sam legao na krevet, a Farid se smestio na podu, umotan u drugo ćebe, koje mije vlasnik hotela dodatno napla­tio. U sobi nije bilo nikakvog svetla sem mesečine koja je sipala kroz slomljeni prozor. Farid je rekao da je od vlasnika čuo kako u Kabulu nema struje već dva dana, a da se njegov generator pokvario. Neko vreme smo razgovarali. Ispričao mi je o odrasta­nju u Mazar-i-Šarifu, u Džalalabadu. Ispričao mi je o vremenu nedugo nakon što je s ocem krenuo u džihad i borio se protiv Šoravija u dolini Pandžišir. Ostali su bez hrane i jeli su skakav­ce da bi preživeli. Ispričao mi je o danu kada je helikopter ubio njegovog oca, danu kada je mina odnela njegove dve kćerke. Pitao me je o Americi. Rekao sam mu da u Americi u radnjama možeš naći petnaest ili dvadeset različitih vrsta pahuljica. Da je jagnjetina uvek sveža, a mleko hladno, da voća ima u izobi­lju i da je voda bistra. Svaka kuća ima televizor, svaki televizor daljinski upravljač, a možeš da uzmeš i satelitsku antenu ako hoćeš. Da primaš pet stotina kanala.

„Pet stotina?", uskliknuo je Farid.„Pet stotina."Neko vreme smo ćutali. Baš kada sam pomislio daje zaspao,

Farid se tiho nasmejao. „Aga, jesi li čuo šta je mula Nasrudin uradio kada mu se kćerka vratila kući i požalila da je muž tu­kao?" Osećao sam da se osmehuje u tami, pa se i na mom licu pojavio osmeh. Ne postoji nijedan Avganistanac na svetu koji ne zna bar dva-tri vica o nespretnom muli.

„Šta?"„I on ju je istukao, pa je poslao nazad da kaže mužu kako

mula nije budala. Ako će gad da mu tuče kćerku, on će njemu tući ženu."

Nasmejao sam se. Delom zbog vica, delom zbog toga što se avganistanski humor nikada ne menja. Vodili su se ratovi, izmi­

Lovac na zmajeve 247

šljen je Internet, robot se zakotrljao po površini Marsa, a mi u Avganistanu i dalje pričamo viceve o muli Nasrudinu. „Jesi li čuo za ono kada je mula digao težak džak na ramena, pa uzja- hao magaraca?", upitao sam.

„Nisam."„Neko gaje na ulici upitao zašto ne stavi džak na magarca. A on

je rekao: ’To bi bilo okrutno, već sam i ja sirotanu dovoljno težak’"Razmenjivali smo pričice o muli Nasrudinu sve dok nam ih

nije ponestalo, pa smo ponovo ućutali.,,Amir-aga?“, upitao je Farid, trgnuvši me sa ivice sna.,,Da?“„Zašto si došao? Mislim, zašto si stvarno došao?"„Rekao sam ti."„Zbog dečaka?"„Zbog dečaka."Farid se promeškoljio na zemlji. „Teško je u to poverovati."„Ponekad i sam jedva verujem da sam ovde."„Ne... Hoću da pitam, zašto tog dečaka? Došao si čak iz Ame­

rike zbog jednog... šiita?"To je ubilo sav smeh u meni. Kao i san. „Umoran sam", rekao

sam. „Hajde da spavamo."Faridovo hrkanje uskoro je odjekivalo praznom sobom.

Ostao sam budan, s rukama prekrštenim na grudima, zureći u zvezdanu noć kroz razbijeni prozor, i razmišljao da je ono što ljudi govore o Avganistanu možda stvarno istina. Možda on jeste beznadežna zemlja.

Živahna gomila ispunjavala je stadion Gazi kada smo prošli kroz ulazne tunele. Hiljade ljudi su se vrzmale po prepunim betonskim tribinama. Deca su se igrala između sedišta i jurila po stepenicama. U vazduhu se osećao miris leblebija u ljutom sosu, izmešan s mirisima znoja i balege. Farid i ja smo prolazili kraj uličnih prodavača koji su nudili cigarete, pinjole i kolače.

248 H a l e d H o s e i n i

Neki mršav dečak u sakou od tvida zgrabio me je za lakat i prošaptao mi na uho. Pitao me je hoću li da kupim neke „seksi slike".

„Veoma seksi, aga“, rekao je, a oprezne oči letele su mu levo- -desno podsećajući me na devojku koja je pre nekoliko godina pokušala da mi proda krek u četvrti Tenderlojn u San Francisku. Mali je otvorio jednu stranu jakne i na tren mi pokazao svoje seksi slike: razglednice s prizorima iz hinduskih filmova na ko­jima su zanosne okate lepotice, potpuno odevene, u zagrljaju svojih filmskih partnera. „Veoma seksi", ponovio je.

„Neka, hvala", rekao sam, proguravši se pored njega.„Ako ga uhvate, izbičevaće ga tako da će mu se otac probuditi

u grobu", promrsio je Farid.Naravno, mesta nisu bila numerisana. Nije bilo nikoga da

nas ljubazno odvede do našeg sektora, reda, sedišta. Nikada i nije bilo, ni u stare dane kraljevstva. Našli smo pristojno mesto za sedenje, malo levo od centra igrališta, mada je Farid morao prvo da se lakta i gura.

Sećam se kako je zelena bila trava na terenu sedamdesetih, kada me je Baba tu dovodio na fudbalske utakmice. Sada je bio upropašćen. Na sve strane bilo je rupa i kratera, a najprimetnije su bile dve duboke rupčage iza gola na južnoj strani. A trave uop­šte nije bilo, već samo gola zemlja. Kada su dva tima napokon izašla na teren - svi u dugačkim pantalonama, uprkos vrućini

- i utakmica počela, lopta se jedva videla od oblaka prašine koju su dizali. Mladi talibani s bičevima patrolirali su tribinama, uda­rajući svakoga ko bi preglasno uskliknuo.

Izveli su ih nedugo nakon što je sudija označio kraj poluvre­mena. Dva prašnjava crvena pikapa, poput onih koje sam viđao po gradu otkako sam stigao, ušla su na stadion kroz kapiju. Gle­daoci su ustali. U jednom kamionetu sedela je žena odevena u zelenu burku, u drugom čovek zavezanih očiju. Kamioni su vozili po atletskoj stazi, sporo, kao da žele da publika bolje vidi. Postigli su željeno dejstvo: ljudi su izvijali vratove, pokazivali, propinjali

Lovac na zmajeve 249

se na vrhove prstiju. Pored mene je Faridova Adamova jabučica skakutala gore-dole dok je mrmljao molitvu u bradu.

Crveni kamioneti su ušli na teren, krenuli jedan ka drugo­me u istovetnim oblacima prašine, dok im je sunce bleštalo na ratkapnama. Jedan kamion je bio pun nečega, i odjednom sam shvatio svrhu dve rupe iza gola. Istovarili su treći kamion. Gomila je zažagorila u iščekivanju.

„Ostaje ti se?“, upitao je Farid ozbiljno.,,Ne“, odgovorio sam. Nikada ranije u životu nisam toliko silno

želeo da odem s nekog mesta. „Ali moramo da ostanemo."Dva talibana s kalašnjikovima prebačenim preko ramena

pomogla su čoveku vezanih očiju da siđe s prvog kamiona, a druga dvojica pomogli su ženi u burki. Ženi su klecnula kolena i pala je na zemlju. Vojnici su je povukli, ali ona je ponovo pala. Kada su ponovo pokušali da je dignu, ona je vrisnula i stala da se otima. Nikada, dokle god sam živ, neću zaboraviti taj vrisak. Bio je to vapaj divlje životinje koja pokušava da iščupa smrska­nu nogu iz zamke. Još dvojica talibana su se pridružila i odvukla je u jednu rupu koja joj je sezala do grudi. Čovek vezanih očiju je, međutim, mirno pustio da ga spuste u rupu iskopanu za nje­ga. Sada su samo grudi i glave osuđenika virile iznad zemlje.

Bucmasti, sedobradi sveštenik u sivoj odori stajao je pored gola i nakašljao se u mikrofon. Iza njega je žena u rupi i dalje vrištala. Izgovorio je dugačku molitvu iz Korana, unjkavi glas mu se dizao i spuštao u iznenadnoj tišini koja je obuzela publi­ku na stadionu. Prisetio sam se nečega što mi je Baba jednom davno rekao: Pišam seja na bradu svim tim licemernim majmu­nima. Ne rade ništa sem što vrte brojanice i recituju odlomke iz knjige napisane na jeziku koji čak i ne razumeju. Nek nam Bog bude u pomoći ako Avganistan ikada padne njima u ruke."

Kada se molitva završila, sveštenik se opet nakašljao. „Bra­ćo i sestre!", viknuo je na persijskom, glasom koji je odzvanjao stadionom. „Danas smo ovde da izvršimo šariju. Danas smo ovde da izvršimo pravdu. Danas smo ovde zato što su volja Alahova i

250 H a l e d H o s e i n i

reč poslanika Muhameda, neka je mir s njim, živi i zdravi ovde u Avganistanu, našoj voljenoj domovini. Mi slušamo šta Bog govo­ri i pokoravamo se tome jer smo samo skromna, bespomoćna stvorenja pred Božjom veličinom. A šta Bog kaže? Pitam vas! ŠTA BOG KAŽE? Bog kaže da svaki grešnik mora biti kažnjen na način koji odgovara njegovom grehu. To nisu moje reči, niti reči moje braće. To su reči BOŽJE!" Slobodnom rukom pokazao je ka nebu. U glavi mi je tutnjalo, a sunce je bilo prejako.

„Svaki grešnik mora biti kažnjen na način koji odgovara nje­govom grehu!“, ponovio je sveštenik u mikrofon, spustivši glas, izgovarajući svaku reč sporo, dramatično. ,,A kakva kaznu, bra­ćo i sestre, zaslužuju preljubnici? Kako da kaznimo one koji su okaljali svetinju braka? Kako da se obračunamo sa onima koji su pljunuli Bogu u lice? Kako da odgovorimo onima koji se bacili kamenom na prozore Božje kuće? I MI ĆEMO SE BACI­TI KAMENOM NA NJIH!“ Isključio je mikrofon. Gomilom se razlegao dubok žagor.

Farid je pored mene odmahivao glavom. ,,I oni sebe nazivaju muslimanima", prošaptao je.

Onda je iz kamioneta izašao jedan visoki, plećati muškarac. Nekoliko gledalaca zaklicalo je kada su ga videli. Ovog puta niko nije udaren bičem zbog preglasnog klicanja. Blistava bela odora visokog čoveka svetlucala je na popodnevnom suncu. Skuti nje­gove široke košulje lepršali su na povetarcu, ruke je raširio kao Isus na krstu. Pozdravio je publiku tako što se sporo okrenuo u pu­nom krugu. Kada se okrenuo ka našoj tribini, video sam da nosi okrugle naočare za sunce, kakve je nekada nosio Džon Leon.

„To je sigurno naš čovek", rekao je Farid.Visoki taliban s naočarima za sunce prišao je gomili kamenja

koju su istovarili iz trećeg kamiona. Uzeo je jedan kamen i po­kazao ga gomili. Buka se stišala, zamenilo ju je nekakvo zujanje koje se proširilo čitavim stadionom. Osvrnuo sam se oko sebe i video da svi cokću. Taliban, koji je suludo podsećao na bacača u bejzbolu, bacio je kamen na čoveka u rupi. Pogodio ga je u gla­

Lovac na zmajeve 251

vu. Žena je ponovo zavrištala. Gomila je ispustila preneraženo ,,OH!“. Sklopio sam oči i pokrio lice rukama. ,,OH!“ gledalaca je sledilo svaki bačen kamen, i to je trajalo neko vreme. Kada su za­vršili, pitao sam Farida jeli gotovo. Rekao je da nije. Pretpostavio sam da se ljudima grla nisu zamorila. Ne znam koliko sam još sedeo s licem u šakama. Znam da sam ponovo otvorio oči kada su ljudi oko mene počeli da pitaju: „Mord? Mord? Je li mrtavf“

Čovek u rupi sada je bio unakažena gomila krvavih, isce- panih rita. Glava mu je pala napred, brada je dodirivala grudi. Taliban s lenonkama poigravao se kamenom u ruci i gledao drugog čoveka koji je čučao pored rupe. Ovaj je pritiskao ste­toskop na grudi čoveka u rupi. Skinuo je stetoskop i odmahnuo glavom u pravcu talibana sa sunčanim naočarima. Gomila je zastenjala.

Džon Lenon se vratio na bacačko mesto.Kada se sve okončalo, kada su krvavi leševi bačeni na kami­

one - odvojene - nekoliko ljudi s lopatama žurno je zatrpalo rupe. Jedan je pokušao da pokrije velike mrlje krvi tako što je nogom nabacivao zemlju na njih. Nekoliko minuta kasnije, igra­či su istrčali na teren. Drugo poluvreme moglo je da počne.

Naš sastanak je bio ugovoren za tri po podne. Brzina kojom je sastanak utanačen iznenadila me je. Očekivao sam odlaganja, bar jednu turu ispitivanja, možda proveru naših dokumenata. Međutim, podsetio sam se koliko je u Avganistanu nezvanično čak i ono zvanično: Farid je morao samo da kaže jednom tali- banu s bičem da imamo da razgovaramo o ličnim poslovima s čovekom u belom. Farid i on su razmenili nekoliko reči. Momak s bičem je onda klimnuo glavom i viknuo nešto na paštuu jed­nom mladiću na terenu, a ovaj je otrčao do južnog gola, gde je taliban s naočarima za sunce ćaskao sa sveštenikom koji je odr­žao propoved. Njih trojica su porazgovarala. Video sam čoveka s naočarima kako diže pogled. Klimnuo je glavom. Rekao nešto potrčku na uho. Mladić nam je preneo poruku.

Znači, dogovoreno je. Tri po podne.

DVADESET DVA

Farid je uterao džip na prilaz velike kuće u Vezir Ahbar-hanu. Parkirao je u senci vrba koje su se presipale preko zidova imanja u Petnaestoj ulici, Sarak-e-Mehmana, Ulici gostiju. Isključio je motor i malo smo posedeli, slušajući kuckanje motora koji se hladi. Nismo progovarali. Farid se meškoljio na sedištu i igrao ključevima koji su još visili iz kontakt brave. Video sam da se sprema nešto da mi kaže.

„Da te ja ipak sačekam u kolima", rekao je napokon, zvučeći kao da se pomalo izvinjava. Nije hteo da me pogleda. „Ovo je sada tvoj posao. Ja...“

Potapšao sam ga po ruci. „Učinio si mnogo više nego što sam te platio. Ne očekujem da pođeš sa mnom." Ipak sam žalio što ću morati da uđem sam. Uprkos onome što sam saznao o Babi, želeo sam da on sada stoji pored mene. Baba bi provalio kroz vrata i zahtevao da ga odvedu kog glavešine, ispišao bi se u bra­du svakome ko bi pokušao da ga spreči. Babaje odavno mrtav, sahranjen u avganistanskom delu malog groblja u Hejvordu. Upravo prošlog meseca Soraja i ja smo stavili buket hrizantema i frizija pored nišana. Bio sam sam.

Izašao sam iz kola i prišao visokoj, drvenoj kapiji. Pritisnuo sam zvono, ali se ništa nije začulo - struja još nije došla - pa sam morao da udaram pesnicom. Tren kasnije čuo sam odsečne

Lovac na zmajeve 253

glasove s druge strane i dvojica ljudi s kalašnjikovima otvorili su kapiju.

Osvrnuo sam se ka Faridu u kolima i usnama obrazovao reči: Vratiću se, nimalo siguran da će tako zaista i biti.

Naoružani ljudi su me pretresli od glave do pete, tapšali me po nogama, opipali mi prepone. Jedan je rekao nešto na paštuu i obojica su se nasmejala. Prošli smo kroz kapiju. Dvojica čuva­ra odvela su me preko dobro održavanog travnjaka, pored leje geranijuma i niskog, gustog žbunja postrojenog uz jedan zid. Bunar sa starom ručnom pumpom stajao je na suprotnom kraju dvorišta. Sećam se kako je u kaka Homajunovoj kući u Džalala­badu bio isti takav bunar - bliznakinje Fazila i Karima i ja voleli smo da ubacujemo kamičke u njega i čekamo kad će da bućne.

Popeli smo se uz kratko stepenište i ušli u veliku, oskudno ukrašenu kuću. Prošli smo kroz predvorje - jedan zid je pre­krivala velika avganistanska zastava - pa su me odveli na sprat u sobu sa dva istovetna zelena divana i velikim televizorom u suprotnom uglu. Čilim za molitvu koji je prikazivao pomalo izduženu Meku bio je prikucan na jedan zid. Stariji čovek je svojim oružjem pokazao na divan. Seo sam. Oni su izašli.

Prekrstio sam noge. Ispravio ih. Sedeo sa znojavim dlanovi­ma na kolenima. Da li zbog toga izgledam nervozno? Stegao sam ih, pomislio da je tako još gore, pa prosto prekrstio ruke na grudima. Krv mije hujala u slepoočnicama. Osećao sam se potpuno sam. Misli su mi letele kroz glavu, ali uopšte nisam želeo da mislim zato što je jedan trezven deo mene znao da sam uspeo da se upletem u nešto sumanuto. Nalazio sam se hiljadama milja daleko od svoje žene, sedeo sam u sobi koja je podsećala na pritvorsku ćeliju, čekao sam čoveka koga sam danas video kako ubija dvoje ljudi. Zaista je bilo sumanuto. Što je još gore, bilo je neodgovorno. Postojali su dobri izgledi da ću od Soraje napraviti bivu, udovicu, u trideset šestoj godini. Ovo nisi ti, Amire, govorio je neki glas u meni. Ti si kukavica. Takav si rođen. A to i nije tako strašno, jer nikada sebe nisi lagao. Bar

254 H a l e d H o s e i n i

ne o tome. Nema ničeg ružnog u kukavičluku ako je praćen spo­znajom o njemu. Ali kada kukavica zaboravi ko je... neka mu je Bog u pomoći.

Pored divana se nalazio stočić za kafu. Mesingane loptice veličine oraha visile su s prstena na mestu gde su se metalne noge ukrštale. I ranije sam video takav sto. Gde? A onda sam se prisetio: u prepunoj čajdžinici u Pešavaru, one noći kada sam otišao da se prošetam. Na stočiću se nalazila zdela crnog grožđa. Otkinuo sam jedno zrno i počeo da ga prevrćem po ustima. Morao sam nečim da se zabavim, bilo čime, da bih ućut- kao onaj glas u glavi. Zrno grožđa je bilo slatko. Ubacio sam u usta još jedno, ne znajući da veoma dugo neću okusiti nikakvu drugu čvrstu hranu.

Vrata su se otvorila i dvojica naoružanih muškaraca su se vratila. Između njih se nalazio visoki taliban u belom, i dalje s lenonkama, podsećajući na nekog plećatog, nju-ejdž mističnog gurua.

Seo je naspram mene i spustio ruke na naslone. Dugo je ćutao. Samo je sedeo gledajući me, jednom šakom dobujući po postavi stolice, drugom okrećući tirkiznu brojanicu. Sada je preko bele košulje imao crni prsluk, kao i zlatni sat. Video sam mrljicu sasušene krvi na njegovom levom rukavu. Na nekakav morbidan način opčinjavalo me je što se nije presvukao posle pogubljenja.

S vremena na vreme, slobodna ruka bi mu se digla i debeli prsti bi oterali nešto u vazduhu. Kretali su se sporo, odsutno, gore-dole, levo-desno, kao da miluje nevidljivog kućnog ljubim­ca. Jedan rukav mu je pao i video sam ožiljke na podlaktici - iste kao što sam ih viđao kod beskućnika u prljavim uličicama San Franciska.

Koža mu je bila mnogo belja nego kod druge dvojice, skoro žućkasta, a venac sićušnih kapi znoja svetlucao mu je na čelu ispod crnog turbana. I brada, dugačka do grudi kao i kod osta­lih, bila je svetlija.

Lovac na zmajeve 255

„Selam alejkum", rekao je.,,Selam.“„Znaš, sada možeš da prestaneš s tim“, rekao je.„Oprostite?"Okrenuo je dlan ka jednom naoružanom čoveku i mahnuo.

Začuo se zvuk cepanja. Odjednom su me obrazi pekli, a stra- žar je bacao moju bradu gore-dole, kikoćući se. Taliban se iske- zio. „Davno nisam video bolju. Ali ovako je zaista mnogo bolje, rekao bih ja. Slažeš li se?" Vrteo je prstima, pucketao, pesnica se otvarala i zatvarala. „Dakle, inšalah, jesi li uživao u današnjoj predstavi?"

„Znači, to je bila predstava?", rekao sam trljajući obraze, u nadi da mi glas neće odati eksploziju užasa koju sam osećao u sebi.

„Javna pravda je najveća predstava koja postoji, brate moj. Drama. Napetost. I najbolje od svega, obrazovanje masa." Puc- nuo je prstima. Mlađi stražar mu je zapalio cigaretu. Taliban se nasmejao. Promrmljao nešto sebi u bradu. Ruke su mu se tresle i skoro da je ispustio cigaretu. „Međutim, da si hteo pravu predstavu, trebalo je da budeš sa mnom u Mazaru. U avgustu devedeset osme."

„Molim?"„Znaš, ostavili smo ih psima."Shvatio sam o čemu govori.Ustao je, načinio jedan, pa drugi korak po divanu. Ponovo je

seo. Počeo brzo da govori. „Išli smo od vrata do vrata, pozivali muškarce i dečake. Ubijali ih na licu mesta, pred porodicama. Da vide. Da zapamte ko su, gde im je mesto." Sada je skoro dahtao. „Ponekad smo im provaljivali vrata i ulazili u kuće. A ja sam... ja sam... prelazio mašinkom po sobi i pucao i pucao sve dok me dim ne bi zaslepio." Nagnuo se ka meni, kao čovek koji će poveriti veliku tajnu. „Ne znaš značenje reči oslobađaju- će’ dok to nisi uradio, stajao u sobi punoj meta, stezao obarač, slobodan od krivice i kajanja, svestan da si plemenit, dobar i

256 H a l e d H o s e i n i

čovečan. Svestan da činiš Božje delo. Od toga staje dah.“ Polju­bio je brojanice, nagnuo glavu. „Sećaš se toga, Džavide?“

„Da, aga-sahibe“, odgovorio je mlađi stražar. „Kako bih mo­gao da zaboravim?"

Čitao sam o masakru Hazara u Mazar-i-Šarifu u novinama. Dogodio se nedugo nakon što su talibani zauzeli Mazar, jedan od poslednjih gradova koji je pao. Sećam se kako mi je Soraja pružila novine za doručkom, prebledela.

„Od vrata do vrata. Odmarali smo se samo za jelo i molitve", rekao je taliban. Rekao je to s uživanjem, kao da opisuje neko uspelo slavlje kome je prisustvovao. „Tela smo ostavili na ulica­ma, a ako bi njihovi pokušali da se iskradu na ulicu kako bi ih uvukli u kuće, i njih smo ubijali. Ostavili smo ih na ulicama dani­ma. Ostavili smo ih psima. Pseće meso za pse." Ugasio je cigare­tu. Protrljao oči drhtavim rukama. „Ti dolaziš iz Amerike?"

„Da."„Kako je ta kurva ovih dana?"Osetio sam naglu potrebu da mokrim. Molio sam se da me

prođe. „Tražim jednog dečaka."„Zar to ne činimo svi?", upitao je. Ljudi s kalašnjikovima su

se nasmejali. Zubi su im bili zeleni od nasvara.„Saznao sam daje ovde, kod vas", rekao sam. „Zove se Sohrab."„Pitaću te nešto: šta radiš s tom kurvom? Zašto nisi ovde, sa

svojom braćom muslimanima, zašto ne služiš svojoj zemlji?"„Odavno sam otišao", bilo je sve što sam uspeo da smislim.

Glava mi je gorela. Priljubio sam kolena, stegao bešiku.Taliban se okrenuo dvojici ljudi kraj vrata. „To je odgovor?",

upitao ih je.„Nije, aga-sahibe", rekli su jednoglasno, osmehujući se.Ponovo me je pogledao. Slegnuo ramenima. „Nije odgovor,

kažu ljudi." Povukao je dim cigarete. „U mom krugu postoje ljudi koji veruju da je napuštanje vatana kada si mu najviše potreban isto što i izdaja. Mogao bih da te uhapsim zbog izdaje, čak i da te streljam. Plaši li te to?"

Lovac na zmajeve 257

„Ovde sam samo zbog dečaka.“„Plaši li te to?“„Da."„I treba", rekao je. Zavalio se na divanu. Ugasio cigaretu.Pomislio sam na Scraju. To me je smirilo. Pomislio sam na

njen mladež u obliku srpa, na.otmenu krivu njenog vrata, njene blistave oči. Pomislio sam na naše venčanje, kako smo zurili jed­no drugom u odraze u ogledalu pod zelenim velom, i lako su joj obrazi porumeneli kada sam joj rekao da je volim. Prisetio sam se kako smo plesali uz jednu staru avganistansku pesmu, okolo i naokolo, svi su nas gledali i tapšali, svet se pretvorio u izmešano cveće, haljine, smokinge i osmehnuta lica.

Taliban je nešto govorio.„Oprostite?"„Rekao sam: da li bi hteo da ga vidiš? Da li bi hteo da vidiš

mog dečaka?" Gornja usna mu se prezrivo izvila kada je izgo­vorio te poslednje dve reči.

„Da."Stražar je izašao iz sobe. Čuo sam škripu vrata koja se otva­

raju. Čuo sam stražara kako kaže nešto na paštuu, grubim gla­som. Onda koraci i zvuk zvonaca sa svakim korakom. Podsetio me je na čoveka-majmuna koga smo Hasan i ja nekada jurili po Šar-e-Nau. Plaćali smo mu rupiju iz džeparca da bi igrao. Zvon­ce oko vrata njegovog majmuna stvaralo je isti zveckav zvuk.

Onda su se vrata otvorila i u sobu je ušao stražar. Na ramenu je nosio veliki radio-kasetofon. Iza njega je sledio dečak odeven u širok, safirnoplavi piran-tumban.

Od sličnosti mi je zastao dah. Izgubio sam se. Koliko god se naslućivala na fotografiji Rahima Hana, u stvarnosti je bila neuporedivo veća.

Dečak je imao okruglo lice svog oca, nalik na mesec, njegovu šiljatu bradu, njegove sitne uši poput morskih školjki i istu vitku građu. Bilo je to lice kineske lutke iz mog detinjstva, lice koje je virilo iznad karata za igru svih onih zimskih dana, lica iza mreže

258 H a l e d H o s e i n i

za komarce kada smo spavali na krovu očeve kuće u leto. Glava mu je bila obrijana, oči zatamnjene maškarom, a obrazi sijali neprirodno rumeno. Kada je zastao na sredini sobe, zvonca vezana oko njegovih nožnih članaka prestali su da zvone.

Njegov pogled se zaustavio na meni. Tu se zadržao. Onda ga je skrenuo. Pogledao svoje bose noge.

Jedan stražar je pritisnuo dugme na kasetofonu i sobu je ispu­nila paštunska muzika. Tabla, harmonijum, zavijanje dil-roba. Pretpostavio sam da muzika nije greh, pod uslovom da svira za talibanske uši. Tri muškarca su počela da tapšu.

„Vah vah\ Mašala!“, klicali su.Sohrab je digao ruke i sporo se okrenuo. Propeo se na vrho­

ve prstiju, nastavio da se okreće, spustio se na kolena, ispravio, pa ponovo zavrteo. Njegove male šake su se okretale, pucao je prstima, a glava mu se njihala kao klatno. Stopala su mu dobo- vala po podu, zvona su zveckala u savršenom skladu s ritmom tabla. Oči nije otvarao.

,,Mašala!“, klicali su. „Šhabasl Bravo!" Dvojica stražara su zviždala i smejala se. Taliban u belom je klimao glavom napred-

-nazad u ritmu muzike, usta poluotvorenih u pohotnom kezu.Sohrab je igrao u krugu, zatvorenih očiju, igrao je sve dok

muzika nije stala. Zvona su poslednji put zvecnula kada je uda­rio nogom uz poslednji zvuk pesme. Ukipio se u pola okreta.

,,Bia, bia, dečko moj“, rekao je taliban, pozvavši Sohraba k sebi. Sohrab mu je prišao, oborene glave, stao između njego­vih butina. Taliban ga je zagrlio. „Kako je samo nadaren, moj mali Hazara!“, rekao je. Ruke su mu kliznule niz dečja leđa, a onda gore, pod pazuha. Jedan stražar je gurnuo laktom di agog i zakikotao se. Taliban im je rekao da nas ostave.

„Da, aga-sahibe“, rekli su dok su izlazili.Taliban je okrenuo dečaka ka meni. Stegnuo je ruke oko

Sohrabovog stomaka, položio bradu na njegovo rame. Sohrab je gledao u svoje noge, ali je krišom pogledavao i mene. Čove-

Lovac na zmajeve 259

kova ruka je klizila gore-dole po dečakovom stomaku. Gore i dole, lagano, nežno.

„Baš am se nešto pitao", rekao je taliban, a zakrvavljene oči su viiiie u mene preko Sohrabovog ramena. „Šta li se uopšte desilo sa starim BabaluomV'

Pitanje me je udarilo kao malj među oči. Osetio sam da ble- dim. Noge su mi se sledile. Otupele.

Nasmejao se. „Šta si mislio? Da ćeš staviti lažnu bradu i da te neću prepoznati? Evo nečega što sigurno nisi znao o meni: ja nikada ne zaboravljam lica. Nikada." Prešao je usnama preko Sohrabovog uha, ne skidajući pogled s mene. „Čuo sam da ti je otac umro. C-c. Oduvek sam želeo da se obračunam s njim. Izgleda da ću morati da se zadovoljim njegovim sinom slabi- ćem." Onda je skinuo naočare za sunce i ukrstio pogled svojih zakrvavljenih plavih očiju s mojima.

Pokušao sam da dišem, a nisam mogao. Pokušao sam da trepćem i nisam mogao. Trenutak se činio nadrealan - ne, ne nadrealan, sumanut - isterao mi je dah iz pluća, ukočio je svet oko mene. Lice mi je gorelo. Kako glasi ona izreka o crnom obla­ku? Moja prošlost je bila takva, stalno me je pratila. Njegovo ime izronilo je iz dubina i ja nisam hteo da ga izgovorim, kao da ću ga time prizvati. Ali on je već bio ovde, od krvi i mesa, sedeo je na manje od tri koraka od mene, posle svih tih godina. Njegovo ime se otrgnulo s mojih usana: „Asefe."

„Amire džan."„Šta ti ovde radiš?", upitao sam, znajući koliko krajnje buda­

lasto zvuči to pitanje, a ipak nesposoban da smislim bilo šta drugo.

„Ja?" Asef diže obrvu. „Ja sam u svom elementu. Pravo pita­nje glasi: šta ti radiš ovde?"

„Već sam ti rekao", odgovorio sam. Glas mi je podrhtavao. Želeo sam da to prestane, želeo sam da meso prestane da mi se lepi za kosti.

„Dečak?"

260 H a l e d H o s e i n i

,»Da.“„Zašto?"„Platiću ti za njega", rekao sam. „Srediću da mi pošalju pare."„Pare?", rekao je Asef. Zakikotao se. „Jesi li ikada čuo za

Rokingem? Zapadna Australija, raj na zemlji. Trebalo bi to da vidiš, milje i milje plaže. Zelena voda, plavo nebo. Moji roditelji tamo žive, u vili na obali. Iza vile su teren za golf i jezerce. Otac igra golf svakog dana. Majka, ona više voli tenis - otac kaže da ima opasan bekhend. Imaju avganistanski restoran i dve juve- lirske radnje; oba posla su čudesno uspešna." Otkinuo je zrno grožđa. Stavio ga, s ljubavlju, u Sohrabova usta. „Zato, ako mi zatreba novac, oni će mi ga poslati." Poljubio je Sohraba u vrat. Dečak se blago trgnuo, ponovo sklopio oči. „Sem toga, ja se nisam borio protiv Šoravija radi novca. Ni u talibane nisam stupio radi novca. Hoćeš li da znaš zašto sam im prišao?"

Usne su mi se osušile. Liznuo sam ih i ustanovio da mi se osušio i jezik.

„Žedan si?", upitao je Asef uz prezriv osmejak.„Nisam."„Rekao bih da si žedan."„Dobro mi je“, rekao sam. Zapravo, odjednom mi se učinilo

da je u sobi prevruće - znoj je nadirao iz mojih pora, bockao mi kožu. I da li se ovo zaista dešava? Da li zaista sedim naspram Asefa?

„Kako hoćeš", rekao je. „Elem, gde sam ono stao? O, da, kako sam stupio u talibane. Pa, kao što se možda sećaš, nikada nisam bio preterano religiozan. Ali jednog dana sam đoživeo prosve- tljenje. U zatvoru. Hoćeš li da čuješ?"

Ništa nisam rekao.„Dobro. Ispričaću ti", rekao je. „Proveo sam neko vreme u

zatvoru, u Poleh-Čarhi, baš pošto je Babrak Karmal preuzeo vlast devetsto osamdesete. Tamo sam završio jedne noći kada je odred parčami vojnika upao u našu kuću s uperenim puškama. Naredili su mom ocu i meni da krenemo za njima. Đubrad nisu

Lovac na zmajeve 261

uopšte rekla zašto, i nisu hteli da odgovaraju na pitanja moje majke. To i nije bilo nikakvo čudo; svi su znali da komunisti nemaju stila. Potiču iz siromašnih porodica bez ugleda. Isti oni psi koji pre dolaska Šoravija nisu bili dostojni da mi ližu cipele sada su mi naređivali s puškama u rukama, s parčami zastavom na uniformama, dok pričaju svoje pričice o padu buržoazije i tome kako oni imaju stila. Ponovo se dešavalo isto: sakupi boga­te, baci ih u zatvor, pokaži primer drugovima.

Bilo kako bilo, bili smo natrpani po šestorica u te sićušne ćelije, male kao frižider. Svake noći je zapovednik, stvor napola Hazara, napola Uzbek, koji je smrdeo kao truli magarac, izvo­dio jednog zatvorenika iz ćelije, pa ga tukao dok mu znoj ne pocuri s lica. Onda bi zapalio cigaretu, zapucketao člancima i otišao. Sledeće noći bi odabrao nekoga drugog. Jedne noći je odabrao mene. To nije moglo da se desi u gorem trenutku. Pišao sam krv već tri dana. Kamen u bubregu. A ako ga nikada nisi imao, veruj mi kada ti kažem da je to najgori bol što postoji. I moja majka ga je imala, i sećam se kako mi je jednom rekla da bi se radije porađala nego da izbacuje kamen iz bubrega. Elem, šta sam mogao da uradim? Izvukao me je i počeo da me šutira. Imao je čizme visokih sara s čeličnim blokejima, koje je obuvao svake noći za tu svrhu, i upotrebio ih je na meni. Vrištao sam i vrištao, a on me je šutirao, i onda, iznenada, šutnuo me je u levi bubreg i kamen je izbačen. Samo tako! O, kakvo olakšanje!" Asef se nasmejao. ,,I ja sam viknuo Alah-u-ekber’, a on me je šutirao još jače i ja sam počeo da se smejem. On je pobesneo i počeo da me žešće bije, i što me je jače šutirao, to sam se ja jače smejao. Kada su me bacili nazad u ćeliju, još sam se smejao. Nastavio sam da se smejem, zato što sam znao da sam dobio poruku od Boga: on je na mojoj strani. Imao je razlog zašto želi da živim.

Znaš, naišao sam na tog zapovednika na bojištu nekoliko godina kasnije - čudni su putevi Božji. Našao sam ga u rovu u blizini Mejmanaha, krvario je od komada šrapnela u grudima.

262 H a l e d H o s e i n i

I dalje je imao iste one čizme. Pitao sam ga da li me se seća. Odgovorio je odrečno. Rekao sam mu isto što i tebi, da nikada ̂ne zaboravljam lica. Onda sam mu pucao u jaja. Od tada sam na svetom zadatku."

„Kakav je to sveti zadatak?", čuo sam sebe kako pitam. „Kame­novanje preljubnika? Silovanje dece? Šibanje žena zato što nose štikle? Masakriranje Hazara? Sve to u ime islama?" Reči su se izlile naglo i neočekivano, izletele su pre nego što sam mogao da cimnem povodac. Smesta sam zažalio što ne mogu da ih povu­čem. Da ih progutam. Ali izašle su. Prešao sam crtu, i ono malo nade što sam gajio da ću odatle izaći živ nestalo je s njima.

Asefovim licem je prešao iznenađen izraz, nakratko, pa nestao. „Vidim da će ovo možda ipak na kraju biti zabavno", rekao je zakikotavši se. „Međutim, postoji ponešto što izdajnici poput tebe ne shvataju."

„Na primer šta?"Asefove obrve su se zgrčile. „Šta znači ponositi se svojim na­

rodom, svojim običajima, svojim jezikom. Avganistan je poput prelepe vile prepune đubreta, a neko mora to đubre da izbaci."

„To si radio u Mazaru, kada si išao od vrata do vrata? Izbaci­vao đubre?"

„Upravo to."„Na zapadu postoji jedan izraz za to", rekao sam. „Etničko

čišćenje."„Stvarno?" Asefovo lice se ozarilo. „Etničko čišćenje. Dopada

mi se. Dopada mi se kako zvuči."„Samo hoću dečaka."„Etničko čišćenje", prošaptao je Asef, isprobavajući reči.„Hoću dečaka", ponovio sam. Sohrabove oči su na tren polete-

le ka meni. Bile su to oči jagnjeta za klanje. Čak su bile iscrtane crnom olovkom - sećam se kako je na dan Eid kurbana mula u našem dvorištu iscrtavao oči životinje crnom olovkom i hranio je kockom šećera pre nego što će joj prerezati grkljan. Učinilo mi se da vidim molbu u Sohrabovim očima.

Lovac na zmajeve 263

„Reci mi zašto", kazao je Asef. Gricnuo je Sohrabovu ušnu resicu. Graške znoja slivale su mu se niz čelo.

„To su moja posla."„Šta nameravaš da radiš s njim?", upitao je. Onda vragolast

osmeh. „Ili možda, šta nameravaš da mu radiš."„To je odvratno", rekao sam.„Kako možeš da znaš? Jesi li probao?"„Hoću da ga odvedem na jedno lepše mesto."„Reci mi zašto."„To su moja posla", odgovorio sam. Nisam znao šta mi je dalo

hrabrosti da budem tako drzak, možda to što sam mislio kako će me svejedno ubiti.

„Pitam se", rekao je Asef. „Pitam se zašto si prevalio ovoliki put. Amire, prevalio si ovoliki put zbog jednog Hazare? Zašto si ovde? Zašto si zaista ovde?"

„Imam svoje razloge", odgovorio sam.„Vrlo dobro, onda", rekao je Asef prezrivo se kezeći. Gurnuo

je Sohraba u leđa, pravo na sto. Sohrabovi kukovi su udarili u sto, preturili ga i prosuli grožđe. Pao je na njega, i umrljao košulju ljubičastim sokom grožđa. Noge stola koje su prola­zile kroz prsten od mesinganih loptica sada su bile uperene u tavanicu.

„Vodi ga, onda", rekao je Asef. Pomogao sam Sohrabu da ustane, obrisao spljeskana zrna grožđa koja su se uhvatila za njegove pantalone kao prilepci na čamcu.

„Hajde, vodi ga", rekao je Asef, pokazujući na vrata.Uzeo sam Sohraba za ruku. Bila je sitna, suva i žuljevita. Prsti

su se pomerili, prepleli se s mojima. Ponovo sam video Sohra­ba na onoj fotografiji, kako je obgrlio Hasanovu nogu, kako je oslonio glavu na očev bok. Obojica su se osmehivali. Zvonca su se glasala dok smo išli kroz sobu.

Stigli smo čak do vrata.„Naravno", rekao je Asef iza nas, „nisam rekao da možeš da

ga uzmeš besplatno."

264 H a l e d H o s e i n i

Okrenuo sam se. „Šta hoćeš?“„Moraš da ga zaradiš."„Šta hoćeš?"„Ti i ja imamo neka nezavršena posla", rekao je Asef. „Sigur­

no se sećaš?"Nije morao da brine. Nikada neću zaboraviti dan nakon što

je Daud Han svrgnuo kralja. Čitavog svog života, kada god bih čuo ime Dauda Hana, video bih Hasana s praćkom uperenom u Asefovo lice, Hasana kako govori da će ga prozvati Ćoravi Asef umesto Asef Gošhor. Sećam se kako sam zavideo Hasanu na hrabrosti. Asef se bio povukao, obećao da će nam se jednog dana obojici osvetiti. Hasanu je ispunio to obećanje. Sada je došao red na mene.

„Dobro", rekao sam, ne znajući šta drugo da kažem. Nisam hteo da preklinjem; on bi tako samo više uživao.

Asef je pozvao stražare nazad u sobu. „Hoću da me slušate", rekao im je. „Sada ću da zatvorim vrata. Onda ćemo on i ja da završimo jedan stari posao. Bez obzira na to šta čujete, ne ulazi­te! Čujete me? Ne ulazite!"

Stražari su klimnuli glavom. Pogledali prvo Asefa pa mene. „Da, aga-sahibe."

„Kada to završimo, samo će jedan od nas dvojice izaći iz ove sobe živ", rekao je Asef. „Ako to bude on, zaslužio je slobodu i pustićete ga da ode, razumete?"

Stariji stražar je prebacio težinu s noge na nogu. „Ali, aga- -sahibe..."

„Ako to bude on, pustićete ga da ode!", zaurlao je Asef. Stra­žari su ustuknuli, ali ipak ponovo klimnuli glavom. Okrenuli su se da pođu. Jedan od njih je uhvatio Sohraba.

„Neka ostane", rekao je Asef. Iskezio se. „Neka gleda. Dečaci moraju da uče."

Stražari su otišli. Asef je odložio brojanice. Zavukao ruku u džep na crnom prsluku. Ono što je odatle izvadio uopšte me nije iznenadilo: bio je to bokser od nerđajućeg čelika.

Lovac na zmajeve 265

* * *

Kosa mu je zalizana gelom, a iznad debelih usana ima brkove kao Klerk Gejbl. Gel se probio kroz zelenu kiruršku kapicu od hartije, napravio tamnu mrlju u obliku Afrike. Toga se sećam u vezi s njim. Toga i zlatnog lanca s imenom Alahovim oko nje­govog tamnog vrata. Zuri u mene odozgo, brzo govori na jeziku koji ne razumem, na urduu, rekao bih. Moje oči stalno se vraćaju njegovoj Adamovoj jabučici koja skakuće gore-dole, i hoću da ga pitam koliko on uopšte ima godina - izgleda zaista premlado, kao glumac iz neke inostrane sapunice - ali sve što mogu da promr­mljam jeste: Skupo sam prodao kožu. Skupo sam prodao kožu

Ne znam jesam li skupo prodao kožu. Mislim da nisam. Kako sam i mogao? Tada sam se prvi put u životu tukao. Nikada u životu nisam ni digao ruku na nekoga.

Uspomena na tuču s Asefom zapanjujuće je živa u delovima: sećam se kako je Asef pojačao muziku pre nego što je navukao bokser. Molitveni ćilim, onaj sa izduženom, tkanom Mekom, u jednom trenutku se otkinuo sa zida i pao mi preko glave; kinuo sam od prašine. Sećam se Asefa kako mi gura grožđe u lice, iskežena usta otkrivaju zube sjajne od pljuvačke, zakrvavljene oči kolutaju. U nekom trenutku turban mu je pao i oslobodio uvojke dugačke plave kose.

I kraj, naravno. To i dalje vidim savršeno jasno. Uvek će tako biti.

Uglavnom, pamtim ovo: kako njegov bokser seva na popo­dnevnom svetlu; kako je hladan bio u prvih nekoliko udaraca i kako se brzo zagrejao od moje krvi. Baca me na zid, gde me je ekser koji je nekada možda držao sliku ubo u leđa. Sohrab vrišti. Tabla, harmonijum, dil-roba. Baca me na zid. Bokser mi lomi vilicu. Gušim se sopstvenim zubima, gutam ih, misleći na beskrajne sate provedene s četkicom i zubnim koncem. Baca

266 H a l e d H o s e i n i

me na zid. Ležim na podu, krv iz moje rasečene gornje usne boji ćilim, bol mi raskida trbuh i pitam se hoću li moći pono­vo da dišem. Zvuk mojih rebara koja pucaju kao grančice što smo ih Hasan i ja lomili da bismo se mačevali, poput Sinbada u onim starim filmovima. Sohrab vrišti. Udaram licem u ugao stočića za televizor. Ponovo onaj zvuk pucanja, ovog puta ispod mog levog oka. Muzika. Sohrab vrišti. Prsti koji mi grabe kosu, savijaju glavu unazad, blesak nerđajućeg čelika. Evo ga, stiže. Ponovo taj zvuk pucanja, sada moj nos. Zagrizam od bola, ali zubi više ne leže kao pre. Udarci nogom. Sohrab vrišti.

Ne znam u kom sam trenutku počeo da se smejem, ali jesam. Bolelo me je da se smejem, boleli su me vilica, rebra, grlo. Ipak sam se smejao i smejao. I što sam se jače smejao, to me je on jače šutirao, udarao, grebao.

„ŠTA JE TOLIKO SMEŠNO?", vikao je Asef između udaraca. Njegova pljuvačka mi je upala u oko. Sohrab je vrištao.

„ŠTA JE TOLIKO SMEŠNO?“, zaurlao je Asef. Još jedno rebro je puklo. Ovog puta dole levo. Smešno je bilo to što sam prvi put od zime sedamdeset pete osećao mir. Smejao sam se zato što sam znao da sam, u nekom skrivenom kutku svog uma, ovo čak i priželjkivao. Prisetio sam se dana na brdu kada sam gađao Hasana narovima i pokušao da ga izazovem. On je samo stajao tamo, ništa nije radio, crveni sok mu je natapao košulju kao krv. Onda je uzeo nar iz moje ruke i spljeskao ga o čelo. Jesi li zadovoljan?, prosiktao je. Je li ti sada lakše? Nisam bio srećan i nisam se osećao lakše, baš nimalo. Ali sada jesam. Telo mi je bio slomljeno - tek ću kasnije otkriti koliko teško - ali sam se osećao izlečeno. Napokon izlečeno. Smejao sam se.

Onda kraj. To ću poneti sa sobom u grob:Ležao sam na zemlji i smejao se, Asef mi je klečao na grudi­

ma. Njegovo liceje bilo luđačka maska, uokvireno zmijama od kose koji su mi se njihale tik ispred lica. Slobodnom rukom mi je stezao vrat. Drugu, onu s bokserom, digao je iznad ramena. Digao ju je još više, digao je za još jedan udarac.

Lovac na zmajeve 267

Onda: „Bas.“ Slabašan glasić.Obojica smo pogledali.

„Molim te, ne više."Sećam se nečega što je upravnik sirotišta rekao kada je otvo­

rio vrata sirotišta meni i Faridu. Kako se ono zvao? Zaman? Ne odvaja se od te stvarčice, bio je rekao. Drži je u pojasu pantalona kuda god da pođe.

„Ne više.“Dve istovetne stazice od crne maškare pomešane sa suzama

kliznule su mu niz obraze, umrljale rumenilo. Donja usna mu je podrhtavala. Sline su mu curile iz nosa. „Bas", rekao je muklo.

Ruka mu je bila dignuta iza ramena, snažno je zatezala prać­ku. U njoj se nalazilo nešto, nešto svetlucavo i žuto. Zatreptao sam da sklonim krv iz očiju i video da je to jedna mesingana loptica s prstena koji je držao noge stočića. Sohrab je uperio praćku Asefu u lice.

„Dosta, aga. Molim te“, rekao je, glasom muklim i drhtavim. „Nemoj više da ga tučeš.“

Asefove usne nemo su se pomerile. Zaustio je nešto da kaže, pa stao. „Šta ti to pada na pamet?" rekao je napokon.

„Molim te, stani", rekao je Sohrab, a nove suze su mu navirale na zelene oči, mešajući se sa šminkom.

„Spuštaj to, Hazaro", prosiktao je Asef. „Spuštaj to ili će ovo što mu radim biti kao izvlačenje ušiju u poređenju s onim što ću da uradim tebi."

Suze su linule. Sohrab je odmahnuo glavom. „Molim te, aga", rekao je. „Prestani."

„Spuštaj to."„Nemoj više da ga tučeš."„Spuštaj to."„Molim te."„SPUŠTAJ!",,Bas.“„SPUŠTAJ!" Asef je pustio moj vrat. Bacio se na Sohraba.

268 H a l e d H o s e i n i

Praćka je proizvela šištav zvuk kada ju je Sohrab odapeo. Onda je Asef vrištao. Uhvatio se za mesto gde je do malopre imao levo oko. Krv mu je navirala između prstiju. Krv i još nešto, nešto belo i želatinozno. To se zove staklasto telo, pomislio sam savršeno jasno. Negde sam to pročitao. Staklasto telo.

Asef se kotrljao po ćilimu levo-desno, vrišteći, s rukom i dalje na krvavoj duplji.

„Idemo!”, rekao je Sohrab. Uzeo me je za ruku. Pomogao mi da ustanem. Svaki pedalj mog izubijanog tela zavijao je od bola. Iza nas, Asef je i dalje vrištao.

„NAPOLJE! VADITE MI OVO NAPOLJE!" zapomagao je.Teturajući se, otvorio sam vrata. Oči stražara su se razroga­

čile kada su me videle i upitao sam se na šta li ličim. Stomak me je boleo od svakog udisaja. Jedan stražar je rekao nešto na paštuu i onda su jurnuli kraj nas, u sobu gde je Asef i dalje vri­štao. „NAPOLJE!"

„Bia", rekao je Sohrab vukući me za ruku. „Idemo!"Zateturao sam se niz hodnik, držeći Sohrabovu ručicu. Po­

slednji put sam pogledao preko ramena. Stražari su čučali iznad Asefa, radili nešto s njegovim licem. Onda sam shvatio: mesinga- na loptica još je bila zarivena u njegovu praznu očnu duplju.

Čitav svet se ljuljao gore-dole, njihao levo-desno. Šepao sam niz stepenice, oslanjajući se na Sohraba. Iznad nas su se Asefo- vi krici nastavljali, krici ranjene zveri. Izašli smo napolje, na svetlost dana, prebacio sam ruku preko Sohrabovog ramena i video Farida kako trči prema nama.

„Bismilah! Bismilah!", rekao je, iskolačivši oči kada me je osmotrio. Prebacio mije ruku preko ramena i digao me. Trkom me odneo do džipa. Mislim da sam vrisnuo. Gledao sam kako su njegove sandale udarale po pločniku, pljeskale po njegovim crnim, žuljevitim tabanima. Bolelo me je da dišem. Onda sam gledao krov džipa, sa stražnjeg sedišta, postava sedišta bila je žućkasta i poderana, slušao sam ding-ding-ding što je govorilo da su vrata otvorena. Zvuk trčanja oko džipa. Farid i Sohrab, koji

Lovac na zmajeve 269

nešto brzo govore. Vrata su se zalupila i motor se bučno vratio u život. Džip se cimnuo napred i osetio sam na čelu malu ruku. Čuo sam glasove na ulici, nekakvu viku, i kroz prozor video drveće kako leti pored nas. Sohrab je jecao. Farid je i dalje pona­vljao: „Bismilah! Bismilah!"

Otprilike tada sam izgubio svest.

DVADESET TRI

Lica proviruju kroz izmaglicu, zadržavaju se, pa blede. Zure s visine, postavljaju mi pitanja. Svi postavljaju pitanja. Znam li ko sam? Gde me boli? Znam ko sam i boli me svugde. Hoću to da im kažem, ali govor boli. To znam, zato što sam pre nekog vremena, možda pre godinu dana, možda dve, možda deset, pokušao da razgovaram sa detetom s rumenilom na obrazima i razmazanom šminkom oko očiju. Dete. Da, sada ga vidim. U nekakvom smo vozilu, dete i ja, i ne bih rekao da to Soraja vozi zato što Soraja nikada ne vozi ovako brzo. Hoću nešto da kažem tom detetu - čini mi se da je veoma važno da to učinim. Ali ne sećam se šta sam hteo da kažem, niti zašto je moglo biti važno. Možda hoću da mu kažem da prestane da plače, kako će sada sve biti u redu. Možda ne. Iz nekog razloga koji ne mogu da shvatim, hoću da zahvalim detetu.

Lica. Sva imaju zelene kapice. Dolaze mi pred oči pa nesta­ju. Brzo govore, koriste reči koje ne razumem. Čujem i druge glasove, druge zvuke, pištanja i alarme. A uvek još lica. Gledaju odozgo. Ne pamtim nijedno od njih, osim onog s gelom u kosi i brkom kao kod Klerka Gejbla, onog s mrljom u obliku Afrike na kapici. Gospodin zvezda sapunice. To je smešno. Sada hoću da se smejem. Ali i smejanje boli.

Gubim svest.

Lovac na zmajeve 271

Kaže da se zove Ajša, „kao Poslanikova žena“. Njena proseda kosa razdeljena je u sredini i vezana u konjski rep, nozdrva joj je probušena, s minđušom u obliku sunca. Ima bifokalne nao- čari zbog kojih joj oči deluju buljavo. I ona je obučena u zeleno, a šake su joj meke. Vidi da je gledam pa se osmehuje. Govori nešto na engleskom. Nešto me bode u grudi.

Gubim svest.

Čovek stoji pored mog kreveta. Poznajem ga. Tamnoput je i suv, ima dugačku bradu. Na glavi ima kapu - kako se te kape zovu? Pakoli? Nosi je nagnutu u stranu kao jedna čuvena ličnost čijeg imena ne mogu da se prisetim. Poznajem tog čoveka. Nekuda me je vozio pre nekoliko godina. Poznajem ga. Nešto u mojim ustima nije kako treba. Čujem nekakvo žuborenje.

Gubim svest.

Desna ruka mi gori. Žena s bifokalnim naočarima i minđušom u obliku sunca nagnuta je iznad moje ruke, stavlja u nju pro­zirnu plastičnu cev. Kaže da je to ,,kalijum“. „Peče kao pčelinji ujed, ne?“, kaže. Stvarno peče. Kako se ona zove? Nešto u vezi s Poslanikom. I nju sam upoznao pre nekoliko godina. Tada je nosila konjski rep. Sada ima punđu. Soraja je imala istu punđu kada smo prvi put razgovarali. Kada je to bilo? Prošle nedelje?

Ajša! Da.Nešto nije u redu u mojim ustima. A nešto me i bode u

grudi.Gubim svest.

Nalazimo se u planinama Sulejman, u Beludžistanu, i Baba se rve s crnim medvedom. On je Baba mog detinjstva, Tufan-aga, divovski primerak paštunske snage, ne uveli čovek pod ćebadima,

272 H a l e d H o s e i n i

čovek upalih obraza i praznih očiju. Kotrljaju se zelenom tra­vom, čovek i zver, Babina kovrdžava smeđa kosa se razletela. Medved riče, ili je to možda Baba. Pljuvačka i krv lete na sve stra­ne; kandža i šaka zamahuju. Padaju na zemlju uz glasan zvuk i Baba sedi na medvedovim grudima, prstima mu steže njušku. Diže pogled i vidim. On je ja. Ja se rvem s medvedom.

Budim se. Suvonjavi, tamnoputi čovek ponovo je kraj mog kreveta. Zove se Farid, sada se sećam. A s njim je i dete iz kola. Njegovo lice me podseća na zvuk zvonaca. Žedan sam.

Gubim svest.Nastavljam da vraćam i gubim svest.

Ispostavlja se da je ime čoveka s brkovima kao u Klerka Gejbla doktor Faruki. Uopšte nije zvezda sapunice, već maksilofaci- jalni hirurg, mada sam stalno o njemu mislio kao o nekom ko se zove Arman, u nekoj vreloj sapunici smeštenoj na tropsko ostrvo.

Gde sam?, poželeo sam da upitam. Ali usta nisu htela da se otvore. Namrštio sam se. Zastenjao. Arman se osmehnuo; zubi su mu bili zaslepljujuće beli.

„Još ne, Amire“, rekao je, „ali uskoro. Kada izvadimo šine.“ Govorio je engleski sa snažnim, kotrljajućim urdu naglaskom.

Šine?Arman je prekrstio ruke; imao je maljave podlaktice i nosio

je zlatnu burmu. „Sigurno se pitaš gde si, šta ti se desilo. To je savršeno normalno, pacijenti su posle hirurškog zahvata često dezorijentisani. Zato ću ti reći šta znam.“

Hteo sam da ga pitam za te šine. Hirurški zahvat? Gde je Ajša? Želeo sam da mi se ona osmehne, želeo sam da stegnem njenu meku ruku.

Arman se namrštio, digao jednu obrvu, kao da pomalo pre- ozbiljno shvata samog sebe. „Nalaziš se u bolnici u Pešavaru. Ovde si već dva dana. Pretrpeo si neke veoma teške povrede,

Lovac na zmajeve 273

Amire, to odmah moram da ti kažem. Rekao bih da si veoma srećan što si živ, prijatelju moj.“ Mahao je kažiprstom kao klat­nom, levo-desno, dok je to govorio. „Slezina ti je probušena, to se - srećom po tebe - verovatno desilo tek usput, zato što si imao prve znake unutrašnjeg krvarenja. Moje kolege sa opšte hirurgije morale su da ti izvade slezinu. Daje pukla ranije, vero­vatno bi umro od krvarenja." Potapšao me je po ruci, onoj u kojoj su bile cevi, i osmehnuo se. „Imaš i nekoliko slomljenih rebara. Jedno od njih je izazvalo pneumotoraks."

Namrštio sam se. Pokušao da otvorim usta. Prisetio se šina.„To znači probušeno plućno krilo", objasnio je Arman. Bla­

go je povukao providnu plastičnu cev levo od mene. Ponovo sam osetio probadanje u grudima. ,,U ranu smo postavili dren." Pogledao sam cev koja je štrcala kroz zavoje na mojim grudima i završavala se u posudi napola ispunjenoj vodom. Žuborenje je poticalo odatle.

„Takođe si pretrpeo i razne laceracije. To znači ’posekotine’."Hteo sam da mu kažem kako znam šta ta reč znači; ja sam

pisac. Krenuo sam da otvorim usta. Ponovo sam zaboravio na žice.

„Najgora posekotina ti je na gornjoj usni", rekao je Arman. „Udarac ju je potpuno rascepio. Tačno po sredini. Ali ne brini, plastičari su je zašili i misle da će odlično ispasti, mada će ožiljak ostati. To se ne može izbeći.

Takođe postoji i orbitalna fraktura na levoj strani; to znači da je pukla kost očne duplje, pa smo i nju morali da sredimo. Šine u tvojoj vilici izvadićemo za otprilike šest nedelja", rekao je Arman. „Dotle ti sleduju samo tečnosti i šejkovi. Oslabićeš i neko vreme ćeš pričati kao Al Paćino u prvom delu Kuma." Nasmejao se. „Međutim, danas te čeka posao. Znaš li kakav?"

Odmahnuo sam glavom.„Tvoj današnji posao je da izbaciš gasove. Kada to uradiš,

moći ćemo da počnemo da te hranimo tečnošću. Ako nema prdeža, nema ni hrane." Ponovo se nasmejao.

274 H a l e d H o s e i n i

Kasnije, pošto mije Ajša promenila bocu s infuzijom i digla uzglavlje kreveta kako sam zatražio, pomislio sam na ono što mi se desilo. Pukla slezina. Slomljeni zubi. Probušeno plućno krilo. Naprsla očna duplja. Međutim, dok sam gledao goluba kako kljuca mrvu hleba na prozorskoj dasci, pomišljao sam na nešto drugo što je Arman/doktor Faruki rekao: Udarac ti je ras- cepio gornju usnu, rekao je. Tačnopo sredini. Tačno po sredini. Kao zečja usna.

Farid i Sohrab sutradan su došli u posetu. „Danas znaš ko smo? Sećaš se?" upitao je Farid, tek napola u šali. Klimnuo sam glavom.

„Elhamdulilahr, rekao je, sav ozaren. „Više nema buncanja."„Hvala ti, Faride", procedio sam kroz stegnutu vilicu. Arman

je bio u pravu - stvarno sam zvučao kao A1 Paćino u Kumu. A jezik me je iznenađivao svaki put kada bi naišao na prazni­ne ostale iza zuba koje sam progutao. „Stvarno, hvala ti. Na svemu."

Odmahnuo je, malo pocrveneo. „Bas, nemaš zašto da zahva­ljuješ", rekao je. Okrenuo se Sohrabu. On je na sebi imao novu odeću, svetlosmeđi piran-tumban koji mu je bio malo prevelik, i crnu okruglu kapicu. Gledao je u stopala, igrao se cevčicom za infuziju sklupčanom na krevetu.

„Nismo se propisno upoznali", rekao sam. Pružio sam mu ruku. „Ja sam Amir."

Pogledao je moju ruku, pa mene. „Vi ste Amir-aga o kome je otac pričao?", upitao je.

„Jesam." Prisetio sam se reči iz Hasanovog pisma. Mnogo sam pričao o tebi Farzani džan i Sohrabu, o tome kako smo zajedno odrastali i igrali se i jurcali ulicama. Kako se samo smeju priča­ma o našim vragolijama! ,,I tebi dugujem zahvalnost, Sohrabe džan", rekao sam. „Spasao si mi život."

Ništa nije rekao. Spustio sam ruku pošto je nije prihvatio. „Dopada mi se tvoja nova odeća", promumlao sam.

Lovac na zmajeve 275

„Pripadala je mom sinu“, rekao je Farid. „Sada mu je premala. Rekao bih da Sohrabu sasvim dobro stoji.“ Sohrab može da osta­ne kod njega, rekao je, dok mu ne nađemo smeštaj. „Nemamo mnogo mesta, ali šta da radim? Ne mogu da ga ostavim na ulici. Sem toga, moja deca su ga zavolela. Ha, Sohrabe?" Međutim, dečak je samo gledao u zemlju, vrteći cev oko prsta.

„Hteo sam nešto da te pitam', rekao je Farid, pomalo okle- vajući. „Šta se desilo u onoj kući? Šta se desilo između tebe i onog talibana?"

„Recimo samo da smo obojica dobili šta smo zaslužili", odgo­vorio sam.

Farid je klimnuo glavom, nije dalje zapitkivao. Pomislio sam kako smo u nekom trenutku između polaska iz Pešavara za Avganistan i današnjeg dana postali prijatelji. ,,I ja imam jedno pitanje za tebe."

„Reci?"Nisam želeo da pitam. Bojao sam se odgovora. „Rahim Han",

rekao sam.„Otišao je."Srce mi je preskočilo. „Je li... ?“

„Ne, samo je... otišao." Pružio mi je presavijenu hartiju i mali ključ. „Njegov gazda mi je ovo dao kada sam otišao da ga potražim. Rekao je da je Rahim Han otišao sutradan pošto smo mi krenuli."

„Kuda je otišao?"Farid je slegnuo ramenima. „Gazda nije znao. Kazao je daje

Rahim Han ostavio pismo i ključ za tebe i onda otišao." Pogle­dao je na sat. „Bolje da krenem. Bia, Sohrabe."

„Možeš li da ga ostaviš malo ovde sa mnom?", upitao sam. „Da kasnije dođeš po njega?" Okrenuo sam se ka Sohrabu. „Hoćeš da ostaneš malo ovde sa mnom?"

Slegnuo je ramenima i ništa nije rekao.„Naravno", rekao je Farid. „Doći ću po njega pre večernjeg

namaza."

276 H a l e d H o s e i n i

* * *

U mojoj sobi su ležala još tri pacijenta. Dva starija čoveka - jedan je imao nogu u gipsu, a drugi je šištao od astme, i momak od svojih petnaest-šesnaest godina kome su izvadili slepo crevo. Starac u gipsu posmatrao nas je ne trepćući, oči su mu preletale između mene i malog Hazare koji je sedeo na stoličici. Srodnici mojih cimera - starice u jarkim šalvar-kamizima, deca, ljudi s kapicama - bučno su ulazili u sobu i iz nje izlazili. Sa sobom su donosilipakore, naan, samoze, birjani. Neki ljudi su prosto zalu­tali u sobu, kao visoki, bradati muškarac koji je došao neposred­no pre Farida i Sohraba. Bio je umotan u smeđe ćebe. Ajša ga je nešto upitala na urduu. On se nije osvrnuo na nju i pretražio je sobu pogledom. Pomislio sam da me gleda malo duže nego što je nužno. Kada mu se bolničarka ponovo obratila, samo se okrenuo i otišao.

„Kako si?“, upitao sam Sohraba. Slegnuo je ramenima, zagle­dao se u šake.

„Gladan si? Ona gospođa mi je dala tanjir birjanija, ali ja ne mogu da ga jedem“, rekao sam. Nisam znao šta drugo da mu kažem. „Hoćeš ga ti?“

Odmahnuo je glavom.„Hoćeš da pričamo?"Ponovo je odmahnuo glavom.Sedeli smo tako neko vreme, ćutke, ja pridignut na krevetu,

sa dva jastuka iza leđa, Sohrab na tronošcu pored. U nekom tre­nutku sam zaspao, i kada sam se probudio, dnevna svetlost je bila pomalo oslabila, senke se izdužile, a Sohrab je i dalje sedeo pored mene. I dalje je gledao u svoje šake.

Te noći, pošto je Farid odveo Sohraba, otvorio sam pismo od Rahima Hana. Odugovlačio sam s njegovim čitanjem što sam više mogao. Evo kako je glasilo:

Lovac na zmajeve 277

Amire džan,Inšalah, dobio si ovo pismo živ i zdrav. Molim se Bogu

da te nisam doveo u opasnost i da Avganistan prema tebi nije bio previše grub. U mojim si molitvama od dana kada si krenuo.

Bio si u pravu što si sve ove godine podozrevao da znam. Znao sam. Hasan mi je ispričao nedugo pošto se desilo. Ono što si uradio nije bilo ispravno, Amire džan, ali ne zaboravi da si tada bio dete. Nesrećno malo dete. Bio si prestrog prema sebi tada, i još si prestrog - video sam to u tvojim očima u Pešavaru. Ali nadam se da ćeš poslušati sledeće: čovek koji nema savesti, nema dobrote, taj ne pati. Nadam se da će se tvoje patnje okončati s ovim putovanjem u Avganistan.

Amire džan, sramota me je zbog laži koje smo ti govorili sve one godine. Bio si u pravu što si se razbesneo u Pešavaru. Imao si prava da znaš. Isto kao i Hasan. Znam da to nikoga ničega ne oslobađa, ali Kabul u kome smo živeli u to vreme bio je čudan svet, svet u kome su neke stvari bile važnije od istine.

Amire džan, znam koliko je otac bio strog prema tebi dok si odrastao. Gledao sam te kako patiš i čezneš za njego­vom toplinom, i srce mi se zbog tebe cepalo. Ali tvoj otac je bio čovek rastrzan između dve polovine, Amire džan: tebe i Hasana. Obojicu vas je voleo, ali Hasana nije mogao da voli kao što je želeo, otvoreno i očinski. Zato je sve ispoljavao na tebi - Amir, društveno priznata polovina, polovina koja je predstavljala nasleđeno bogatstvo i privilegiju da se greši bez kazne, koja uz to bogatstvo ide. Kada je gledao tebe, gledao je sebe. I svoju krivicu. Ti si još besan i shvatam da je prerano očekivati da ćeš to da prihvatiš, ali ćeš možda jednog dana uvideti da je tvoj otac bio ujedno i strog prema sebi kada je bio strog prema tebi. Tvoj otac je, kao i ti, bio mučena duša, Amire džan.

278 H a l e d H o s e i n i

Ne mogu da ti opišem dubinu i tamu tuge koja me je obuzela kada sam čuo za njegovu smrt. Voleo sam ga zato što mi je bio prijatelj, ali i zato što je bio dobar čovek, možda čak i velik čovek. I želim da zapamtiš sledeće: iz kajanja tvog oca rodilo se dobro, istinsko dobro. Ponekad mislim da je sve što je radio, hranio sirotinju po ulicama, gradio sirotište, davao novac prijateljima u nevolji, da su to sve bili pokušaji iskupljenja. I ja verujem da je to istinsko iskupljenje, kada nas osećaj krivice vodi ka dobroti.

Znam da će na kraju Bog oprostiti. Oprostiće tvom ocu, meni, a i tebi. Nadam se da ćeš ti moći da učiniš isto. Oprosti ocu ako možeš. Oprosti meni ako želiš. Ali što je najvažnije od svega, oprosti sebi.

Ostavio sam ti nešto novca, zapravo većinu onoga što mi je preostalo. Mislim da ćeš možda imati neke troškove kada se budeš vratio ovamo, i novac će biti dovoljan da ih pokrije.U Pešavaru postoji jedna banka; Farid zna gde je. Novac je u sefu. Dao sam ti ključ.

Što se mene tiče, vreme je da pođem. Malo mi je vremena ostalo, i želim da ga provedem u samoći. Molim te da me ne tražiš. To je moj poslednji zahtev za tebe.

Ostavljam te u Božjim rukama.

Tvoj prijatelj zauvek,Rahim

Prešao sam rukavom bolničkog mantila preko očiju. Presa- vio sam pismo i stavio ga pod dušek.

Amir, društveno priznata polovina, polovina koja je predsta­vljala nasleđeno bogatstvo i privilegiju da segresi bez kazne, koja uz to bogatstvo ide. Možda smo se Baba i ja zato bolje slagali u Americi, pomislio sam. Prodavanje krša za sitne pare, naš bedni stan - američka verzija kolibe; možda je u Americi, kada bi me pogledao, Baba u meni video pomalo od Hasana.

Lovac na zmajeve 279

Tvoj otac je, kao i ti, bio mučena duša, napisao je Rahim Han. Možda je tako. Obojica smo grešili i izdavali. Ali Babaje našao načina da iz svog kajanja stvori dobro. Šta sam ja uradio, osim što sam svoju krivicu iskalio na istim onim ljudima koje sam izdao, pa onda pokušao sve da zaboravim? Šta sam još učinio, sem što sam počeo da patim od nesanice?

Šta sam preduzeo da bar nešto ispravim?Kada je bolničarka - ne Ajša, već jedna riđokosa žena čije

sam ime zaboravio - ušla sa špricom u ruci i pitala me želim li injekciju morfijuma, odgovorio sam potvrdno.

Sutradan ujutro izvadili su cev iz grudi, i Arman je dozvolio osoblju da mi daju sok od jabuka. Zatražio sam od Ajše ogle­dalo kada mi je stavila čašu soka na komodu pored kreveta. Digla je naočari na čelo dok je povlačila zavesu i puštala da jutarnje sunce preplavi sobu. „Morate da zapamtite", rekla je preko ramena, „da će za nekoliko dana izgledati bolje. Moj zet je prošle godine pao s mopeda. Lepo lice vuklo mu se po asfaltu i postalo je ljubičasto kao patlidžan. A sada je ponovo lep, kao lolivudska filmska zvezda."

Uprkos njenom uveravanju kada sam pogledao u ogledalo i video ono što je navodno trebalo da bude moje lice, presekao mi se dah. Kao da mi je neko nabio pisak pumpe pod kožu, pa nalegao svom snagom. Oči su mi bile natekle i modre. Najgora od svega bila su usta, nakazna masa ljubičastog i crvenog, sva u masnicama i kopčama. Pokušao sam da se osmehnem i kroz usne mi je sevnuo snažan bol. Još dugo to neću učiniti. Bilo je i šavova preko levog obraza, odmah ispod brade, na vrhu čela.

Starac s nogom u gipsu rekao je nešto na urduu. Slegnuo sam ramenima i odmahnuo glavom. On je pokazao svoje lice, potapšao ga, pa mi uputio širok, bezub kez. „Vrlo dobro", rekao je na engleskom. „Inšalah."

„Hvala vam", prošaptao sam.

280 H a l e d H o s e i n i

Farid i Sohrab su došli baš kada sam odlagao ogledalo. Sohrab je zauzeo mesto na tronošcu, oslonio glavu na ogradu kreveta.

„Znaš, što te pre izvučemo odavde, to bolje", rekao je Farid.„Doktor Faruki kaže...“„Ne mislim na bolnicu. Mislim na Pešavar.“„Zašto?"„Mislim da ovde nećeš dugo biti bezbedan", rekao je Farid. Uti­

šao je glas. „Talibani ovde imaju prijatelje. Počeće da te traže.“„Rekao bih da su već počeli“, promrmljao sam. Iznenada sam

pomislio na bradatog čoveka koji je ušao u sobu i samo stajao i gledao me.

Farid se nagnuo bliže. „Čim budeš mogao da hodaš, odve- šću te u Islamabad. Ni tamo nije sasvim bezbedno, nigde u Pakistanu nije, ali je bolje nego ovde. Bar ćeš malo dobiti na vremenu."

„Faride džan, to sigurno nije bezbedno ni za tebe. Možda ne bi trebalo da te vide u mom društvu. Moraš da misliš na svoju porodicu."

Farid je odmahnuo rukom. „Moji dečaci su mladi, ali su veoma pametni. Znaju da se staraju o svojim majkama i sestra­ma." Osmehnuo se. „Sem toga, nisam rekao da ću to da učinim besplatno."

„Ne bih te ni pustio, sve i da hoćeš", odgovorio sam. Zabora­vio sam da ne mogu da se osmehnem, pa sam pokušao. Sićušna kap krvi mi je kliznula niz bradu. „Mogu li da zatražim još jednu uslugu?"

„Za tebe, ako treba i hiljadu puta", rekao je Farid.I tek tako, zaplakao sam. Usisavao sam vazduh, suze su mi

lile niz obraze, pekle odrane usne.„Šta je bilo?", upitao je uznemireno Farid.Zario sam lice u jednu šaku i digao drugu. Znao sam da me

čitava soba gleda. Posle sam se osećao umorno, prazno. „Izvini", rekao sam. Sohrab me je gledao namrštenog čela.

Lovac na zmajeve 281

Kada sam uspeo da ponovo progovorim, rekao sam Faridu šta mi treba. „Rahim Han mi je rekao da žive ovde u Pešavaru."

„Možda bi trebalo da mi napišeš njihova imena", rekao je Farid oprezno me odmeravajući, kao da se pita šta će me slede- će rasplakati. Zapisao sam imena na komadu papirnog ubrusa. „Džon i Beti Koldvel."

Farid je stavio presavijenu hartiju u džep. „Potražiću ih čim budem mogao", rekao je. Okrenuo se ka Sohrabu. ,,A što se tebe tiče, svratiću po tebe uveče. Nemoj previše da zamaraš Amir-agu."

Međutim, Sohrab je odlutao do prozora, gde je nekoliko golu­bova šetkalo tamo-amo na prozorskoj dasci, kljucajući drvo i komadiće starog hleba.

U srednjoj fioci komode pored mog kreveta našao sam stari primerak časopisa Nešenel džiografik, izgrizenu olovku, češalj s polomljenim zupcima i ono ka čemu sam sada pružao ruku dok mi se od napora znoj slivao niz lice: špil karata. Ranije sam ih prebrojao, i začudo, sve su bile na broju. Pitao sam Sohraba hoće li da igra. Nisam očekivao ni da će odgovoriti, a kamoli pristati. Još otkako smo pobegli iz Kabula, bio je veoma tih. Međutim, okrenuo se od prozora i rekao: „Jedina igra koju znam je pandžpar."

„Već mi te je žao, jer ja sam velemajstor pandžpara. Svetski čuven."

Seo je na tronožac pored mene. Podelio sam mu pet karata. „Kada smo tvoj otac i ja bili tvojih godina, stalno smo igrali tu igru. Posebno zimi, kada bi pao sneg i nismo mogli napolje. Igrali bismo je dok sunce ne zađe."

Odigrao je kartu i uzeo jednu sa špila. Krišom sam ga pogle­dao dok je razmišljao o svojim kartama. Po mnogo čemu je bio isti otac: po tome kako je širio karte obema rukama, kako je škiljio dok ih je proučavao, kako je retko gledao čoveka u lice.

282 H a l e d H o s e i n i

Igrali smo ćutke. Ja sam pobedio u prvoj partiji, pustio ga da pobedi u sledećoj, a sledećih pet izgubio pošteno. „Dobar si kao otac, možda i bolji", rekao sam nakon poslednjeg poraza.

„Ponekad sam ga pobeđivao, ali mislim da me je on to samo puštao.*1 Zastao sam pre nego što ću nastaviti: „Tvog oca i mene dojila je ista žena."

,,Znam.“„Šta... šta ti je još rekao o nama?"„Da si mu bio najbolji prijatelj u životu", odgovorio je.Zavrteo sam žandara karo u ruci, okretao ga napred-nazad.

„Bojim se da nisam bio tako dobar prijatelj", rekao sam. „Ali bih voleo da budem tvoj prijatelj. Mislim da bih tebi mogao da budem dobar prijatelj. Je li bi to bilo u redu? Je li bi ti se to dopa­lo?" Dodirnuo sam mu ruku, oprezno, ali je on ustuknuo. Spu­stio je karte i odgurnuo tronožac. Otišao je do prozora. Nebo su preplavile crvene i ljubičaste šare dok je sunce zalazilo iznad Pešavara. S ulice su dopirale trube automobila i njakanje magara­ca, zvižduk policajca. Sohrab je stajao na tom grimiznom svetlu, čela pritisnutog na staklo, pesnica zarivenih pod miške.

Ajša je imala pomoćnika, koji mi je te noći pomogao da nači­nim prve korake. Obišao sam samo jedan krug po sobi, jednom rukom stežući stalak za infuziju na točkićima, drugom stežući njegovu podlakticu. Bilo mije potrebno deset minuta da se vra­tim u krevet, a tada me je rana na stomaku već bolela, a znoj oblio. Ležao sam na krevetu, dahćući, bilo mi je tuklo u ušima i mislio sam koliko mi nedostaje žena.

Sohrab i ja smo skoro čitavog sledećeg dana igrali pandžpar, ponovo ćutke. I prekosutra. Jedva smo progovarali, samo smo igrali pandžpar, ja pridignut na krevetu, on na tronošcu. To sam prekidao samo da se prošetam po sobi ili odem do toaleta, malo dalje niz hodnik. Te noći sam sanjao. Sanjao sam Asefa kako stoji na vratima moje bolničke sobe, s mesinganom lopticom

Lovac na zmajeve 283

u očnoj duplji. „Isti smo, ti i ja“, govorio je. „Tebe i njega dojila je ista žena, ali si moj blizanac."

Sutradan rano sam rekao Armanu da odlazim.„Još je rano za odlazak iz bolnice", pobunio se Arman. Tog

dana na sebi nije imao hiruršku kecelju, već tamnoplavo odelo sa žutom kravatom. Gel je ponovo bio u kosi. „Još primaš intra­venozne antibiotike i...“

„Moram da krenem", rekao sam. „Cenim sve što ste uradili za mene, svi vi. Zaista. Ali moram da krenem."

„Kuda ćeš?", upitao je Arman.„Radije bih da ne kažem."„Jedva hodaš."„Mogu da hodam do kraja hodnika i nazad", rekao sam.

„Biće mi dobro." Plan je bio sledeći: otići iz bolnice. Uzeti pare iz sefa i platiti bolničke račune. Odvesti se do sirotišta i ostaviti Sohraba sa Džonom i Beti Koldvel. Onda se odvesti u Islama- bad i promeniti plan putovanja. Dati sebi još nekoliko dana za oporavak. Odleteti kući.

Tako je bar glasio plan. Sve dok Farid i Sohrab nisu stigli tog jutra. „Tvoji prijatelji, ti Džon i Beti Koldvel, nisu u Pešavaru", rekao je Farid.

Bilo mi je potrebno deset minuta samo da navučem piran- -tumban. Grudi su me bolele na mestu gde su me isekli da uba­ce cev, a u stomaku mi je sevalo svaki put kada bih se nagnuo. Teško sam disao samo od napora da spakujem ono malo mojih stvari u smeđu papirnu kesu. Ipak sam uspeo da se spremim i sedeo sam na krevetu kada je Farid stigao s vestima. Sohrab je seo na krevet pored mene.

„Kuda su otišli?", upitao sam.Farid je odmahnuo glavom. „Ne shvataš.

„Ali Rahim Han je rekao..."

284 H a l e d H o s e i n i

„Bio sam u američkom konzulatu1, rekao je Farid uzevši moju kesu. ,,U Pešavaru nikada nisu bili nikakvi Džon i Beti Koldvel. Po rečima ljudi iz konzulata, oni nikada nisu ni postojali. Bar ne ovde u Pešavaru."

Pored mene, Sohrab je listao stranice starog Nešenel džio- grafika.

Uzeli smo novac iz banke. Menadžer, trbušast čovek s mrljama od znoja pod pazusima, stalno mi se osmehivao i govorio kako niko u banci nije ni pipnuo novac. „Apsolutno niko", rekao je ozbiljno, mašući kažiprstom isto kao što je to Arman činio.

Vožnja kroz Pešavar s tolikim novcem u papirnoj kesi bila je pomalo jezivo iskustvo. A uzgred sam sumnjao daje svaki bra­dati čovek koji bi me pogledao talibanski ubica koga je poslao Asef. Dve činjenice su pojačavale moje strahove: u Pešavaru ima mnogo bradatih muškaraca, i svi pilje jedni u druge.

„Šta ćemo s njim?", upitao je Farid, polako me prateći od bol­ničkog računovodstva do kola. Sohrab je sedeo na stražnjem sedištu džipa, posmatrajući saobraćaj kroz spušteni prozor, bra­de oslonjene na dlanove.

„On ne može da ostane u Pešavaru", prodahtao sam.„Ne, Amir-aga, ne može", rekao je Farid. Uspeo sam da se

umorno osmehnem. „Ti imaš gladna usta da hraniš." Sada je pored džipa stajao pas, propet na zadnje noge, sa šapama na vratima, vrteći repom. Sohrab ga je mazio. „Valjda će zasada morati u Islamabad", rekao sam.

Prespavao sam skoro čitav četvorosatni put do Islamabada. Mnogo sam sanjao, a posle sam se sećao samo mešavine prizora, odlomaka vizuelnog pamćenja koji su mi sevali kroz glavu kao prebrzo puštani slajdovi: Baba stavlja jagnjetinu u pac za moj trinaesti rođendan. Soraja i ja prvi put vodimo ljubav, sunce se

Lovac na zmajeve 285

rađa na istoku, uši nam još zvone od svadbene muzike, njene kanom obojene šake isprepletene s mojima. Dan kada je Baba poveo mene i Hasana na jagodna polja u Džalalabadu - vlasnik nam je rekao da možemo da jedemo koliko nam je volja, pod uslovom da mu uberemo bar četiri kile - i kako nas je obojicu posle boleo stomak. Kako je tamna, gotovo crna, Hasanova krv izgledala na snegu, dok mu je kapala iz pantalona. Krv nije voda, bačem. Hala Džamila tapše Sorajino koleno i govori: Bog najbo­lje zna, možda vam nije suđeno. Spavanje na krovu očeve kuće. Baba koji govori da je jedini bitan greh krađa. Kada slažeš, kra­deš čoveku pravo na istinu. Rahim Han na vezi, govori mi kako je moguće ponovo biti dobar. Moguće je ponovo biti dobar...

DVADESET ČETIRI

Ako je Pešavar bio grad koji me je podsećao na Kabul nekada, onda je Islamabad bio grad koji je Kabul mogao da postane. Ulice su bile šire nego u Pešavaru, čistije, oivičene nizovima hibi- skusa i australijskog baobaba. Na pazarima je vladao red i nisu bili zakrčeni rikšama i pešacima. I arhitektura je bila otmenija, modernija, a video sam i parkove gde su ruže i jasmini cvetali u senkama stabala.

Farid je našao mali hotel u jednoj sporednoj uličici koja se pružala u podnožju brda Margala. Prošli smo pored čuvene džamije šaha Fejsala, navodno najveće džamije na svetu, sa dži­novskim betonskim stubovima i visokim minaretima. Sohrab je živnuo kada je ugledao džamiju, nagnuo se kroz prozor i posmatrao je sve dok Farid nije skrenuo za ugao.

Hotelska soba je bila veliko poboljšanje u odnosu na onu u Kabulu u kojoj smo odseli Farid i ja. Čaršavi su bili čisti, ćilim usisan, a kupatilo besprekorno. U njemu smo našli šampon, brijač i peškire koji su mirisali na limun. A na zidovima nije bilo krvavih mrlja. I još nešto: televizor na komodi naspram dva kreveta.

„Gledaj!", rekao sam Sohrabu. Prišao sam da ga uključim - nije bilo daljinskog - i našao neku dečju emisiju sa dve čupa-

Lovac na zmajeve 287

ve ovce koje pevaju na urduu. Sohrab je seo na jedan krevet i privukao kolena uz grudi. Prizori s televizora odražavali su mu se u zelenim očima dok je gledao, kamenog lica, njišući se napred-nazad. Setio sam se kako sam jednom obećao Hasanu da ću mu kupiti televizor u boji kada obojica budemo odrasli.

„Idem ja polako, Amir-aga“, rekao je Farid.„Prenoći ovde", rekao sam. „Put je dug. Kreni ujutru."„Tašakor", rekao je. „Ali hoću da se vratim noćas. Nedostaju

mi deca." Dok je izlazio, zastao je na vratima. „Zbogom, So- hrabe džan", rekao je. Sačekao je odgovor, ali Sohrab se nije osvrnuo na njega. Samo se ljuljao napred-nazad, lica obasjanog srebrnastim sjajem prizora koji su treperili na ekranu.

Napolju sam mu dao kovertu. Kada ju je otvorio, zinuo je.„Ne znam kako da ti zahvalim", rekao sam. „Mnogo si učinio

za mene."„Koliko ima ovde?", upitao je Farid, pomalo ošamućen.„Nešto preko dve hiljade dolara."„Dve hilj..." zaustio je. Donja usna mu je malo zadrhtala.

Kasnije, kada je pokrenuo džip, dvaput je zatrubio i mahnuo. Mahnuo sam i ja njemu. Više ga nikada nisam video.

Vratio sam se u hotelsku sobu i zatekao Sohraba kako leži na krevetu, sklupčan kao kifla. Oči su mu bile sklopljene, ali nisam bio siguran da li spava. Isključio je televizor. Sedeo sam na kre­vetu i mrštio se od bola, brisao ledeni znoj s čela. Pitao sam koli­ko će me još dugo boleti da ustanem, sednem, da se okrenem u krevetu. Pitao sam se kada ću moći da jedem čvrstu hranu. Pitao sam se šta da uradim s povređenim malim dečakom koji leži na krevetu, mada sam negde u sebi to već znao.

Na komodi je stajala staklena boca s vodom. Napunio sam čašu i popio dve Armanove tablete protiv bolova. Voda je bila topla i gorka. Navukao sam zavese, spustio se na krevet i legao. Mislio sam da će mi se grudi rastrgnuti. Kada je bol malo osla­bio i kada sam ponovo mogao da dišem, navukao sam ćebe na grudi i sačekao da počne dejstvo Armanovih tableta.

288 H a l e d H o s e i n i

Kada sam se probudio, soba je bila tamnija. Deo neba koji je virio između zavesa prikazivao je ljubičastu boju sutona koji prelazi u noć. Čaršavi su bili mokri, a u glavi mi je tutnjalo. Ponovo sam bio sanjao, ali se nisam sećao šta.

Srce mi se zgrčilo kada sam pogledao Sohrabov krevet i video da je prazan. Pozvao sam ga. Zvuk sopstvenog glasa me je presekao. Osećao sam se izgubljeno dok sam tako sedeo u mračnoj hotelskoj sobi, hiljadama milja od kuće, slomljenog tela, i dozivao ime dečaka koga sam upoznao pre samo nekoli­ko dana. Ponovo sam viknuo njegovo ime i nisam čuo ništa. S mukom sam se digao iz kreveta, pogledao u kupatilu, pogledao u uzanom hodniku ispred sobe. Nije ga bilo.

Zaključao sam vrata i othramao do recepcije, oslanjajući se jednom rukom na ogradu stepenica. U uglu hola nalazila se pra­šnjava veštačka palma, a po tapetama su leteli ružičasti flamin- gosi. Zatekao sam upravnika hotela kako čita novine iza pulta. Opisao sam mu Sohraba, pitao je li ga video. Odložio je novine i skinuo naočare za čitanje. Imao je masnu kosu i četvrtast mali brk prošaran sedima. Blago je mirisao na neku tropsku voćku koju nisam mogao sasvim da prepoznam.

„Dečaci, pa oni vole da jurcaju naokolo", rekao je uz uzdah. „Trojicu ih imam. Čitavog dana samo jurcaju, penju se maj­ci na glavu." Mahnuo je novinama ispred lica, zureći u moju vilicu.

„Mislim da nije tek tako otišao", rekao sam. ,,A mi nismo odavde. Bojim se da ne zaluta."

Zavrteo je glavom. „Onda je trebalo da ga držite na oku, gospodine."

„Znam", rekao sam. „Međutim, zaspao sam, a kada sam se probudio, nije ga bilo."

„Dečaci moraju da se paze, znate."

Lovac na zmajeve 289

„Znam", rekao sam, osećajući kako mi se puls ubrzava. Kako može da bude tako neosetljiv? Prebacio je novine u drugu ruku, nastavio da se hladi. „Sada hoće bicikle."

,,Ko?“„Moji sinovi", odgovorio je. „Govore: ’Tata, tata, molim te,

kupi nam bicikle pa nećemo više da te davimo. Molim te, tata!’" Kratko se nasmejao kroz nos. „Bicikle. Njihova majka će me ubiti, kunem vam se."

Zamislio sam Sohraba kako leži u jarku. Ili u prtljažniku nekog automobila, svezan. Nisam želeo njegovu krv na svojim rukama. Ne još i njegovu. „Molim vas...", rekao sam. Zaškiljio sam. Pročitao njegovo ime s pločice na reveru plave pamučne košulje kratkih rukava. „Gospodine Fajaz, jeste li ga videli?"

„Dečaka?"Jedva sam potisnuo bes. „Da, dečaka! Dečaka koji je došao

sa mnom. Jeste li ga videli ili niste, za ime Božje?"Hlađenje je stalo. Oči su mu se skupile. „Nemoj mnogo sebi

da dozvoljavaš, druže. Nisam ga ja izgubio."To što je bio u pravu nije sprečilo krv da mi jurne u glavu. ,,U

pravu si. Pogrešio sam. Sam sam kriv. A sada, jesi li ga video?"„Oprosti", rekao je kratko. Vratio je naočare na nos. Otvorio

novine. „Nisam video nikakvog dečaka."Stajao sam za pultom čitav minut, trudeći se da ne zaurlam.

Dok sam izlazio iz hola, on je upitao: „Imaš li neku predstavu kuda bi mogao da odluta?"

„Nemam", odgovorio sam. Osećao sam se umorno. Umorno i uplašeno.

„Da li ga nešto posebno zanima?", upitao je. Video sam da je presavio novine. „Moji dečaci su, na primer, na sve sprem­ni zarad američkih akcionih filmova, pogotovo onih sa onim Arnoldom Kakobešenegerom..."

„Džamija!", rekao sam. „Velika džamija." Prisetio sam kako se Sohrab trgnuo iz mrtvila kada smo prošli kraj nje, kako se nagnuo kroz prozor da je vidi.

290 H a l e d H o s e i n i

„Šah Fejsal?"„Da. Možeš li tamo da me odvedeš?“„Jesi li znao da je to najveća džamija na svetu?“, upitao je.„Ne, ali “„Samo u dvorište može da stane četrdeset hiljada ljudi."„Možeš li da me odvedeš do nje?"„Udaljena je samo kilometar", rekao je. Ali se već odgurivao

od pulta.„Platiću ti za vožnju", rekao sam.Uzdahnuo je i odmahnuo glavom. „Čekaj ovde." Nestao je u

sobici pozadi, vratio se s drugim naočarima na nosu, svežnjem ključeva i jednom niskom, bucmastom ženom u narandžastom sariju. Ona je sela iza pulta. „Neću da primim pare", rekao je, pro- letevši pored mene. „Odvešću te zato što sam otac, isto kao ti."

Mislio sam da ćemo se voziti po gradu sve dok ne padne mrak. Video sam sebe kako zovem policiju, opisujem im Sohraba pra­ćen Fajazovim prekornim pogledom. Čuo sam policajca, njegov umoran i nezainteresovan glas kako postavlja obavezna pitanja. A ispod zvaničnih pitanja, ijedno nezvanično: koga uopšte bri­ga za još jedno mrtvo avganistansko dete?

Međutim, našli smo ga na nekih stotinak metara od džamije, kako sedi u napola popunjenom parkingu, na jednom travna­tom ostrvcetu. Fajaz je prišao ostrvcetu i pustio me da izađem.

„Moram nazad", rekao je.,,U redu je. Vratićemo se peške", rekao sam. „Hvala vam, go­

spodine Fajaz. Od srca."Nagnuo se preko prednjeg sedišta kada sam izašao. „Mogu

li nešto da vam kažem?"„Naravno."U tami sutona, lice mu se pretvorilo samo u naočare koje

odbijaju sve slabije svetio. „Znate, vi Avganistanci... pa, vi ste narod... koji voli malo da prenagljuje."

Lovac na zmajeve 291

Bio sam umoran i sve me je bolelo. Vilica mi je sevala. A od prokletih rana na stomaku i grudima činilo mi se kao da sam umotar bodljikavom žicom. Ipak sam počeo da se smejem.

,,r. ci... šta sam to...?“, govorio je Fajaz, ali se do tada već gro­hotan smeh probijao kroz moje stegnute vilice.

„Luđaci", rekao je. Gume su mu zaškripale kada je krenuo, stop-svetla su crveno namigivala tami.

„Pošteno si me uplašio", rekao sam. Seo sam pored njega, mršteći se od bola dok sam se savijao.

Gledao je džamiju. Džamija šaha Fejsala bila je oblikovana kao džinovski šator. Automobili su dolazili i odlazili; vernici odeveni u belo ulazili su i izlazili. Sedeli smo ćutke, ja naslonjen na drvo, Sohrab pored mene, s kolenima priljubljenim uz grudi. Slušali smo poziv na molitvu, gledali kako se stotine svetala u zdanju pale dok svetlost dana gasne. Džamija je iskrila kao dija­mant u tami. Obasjavala je nebo i Sohrabovo lice.

„Jesi li ikada bio u Mazar-i-Šarifu?“, upitao je Sohrab s bra­dom oslonjenom na kolena.

„Nekada davno. Nisam ga dobro upamtio."„Otac me je tamo odveo kad sam bio mali. Išle su i majka i

Sasa. Otac mije kupio magarca na pazaru. Ne pravog, nego na naduvavanje. Bio je smeđ i imao je leptir-mašnu."

„Čini mi se da sam i ja imao jednog sličnog kao dete."„Otac me je odveo u Plavu džamiju", rekao je Sohrab. „Sećam

se da je pred mesdžidom bilo mnogo golubova, i nisu se bojali ljudi. Prilazili su nam. Sasa mije dala komadiće naana i hranio sam ih. Uskoro su golubovi gugutali svuda oko mene. Baš je bilo zabavno."

„Roditelji ti sigurno mnogo nedostaju", rekao sam. Pitao sam seje li video talibane kako mu izvlače roditelje na ulicu. Nadao sam se da nije.

292 H a l e d H o s e i n i

„Je li tebi nedostaju roditelji?" upitao je, oslonivši obraz na kolena, pogledavši me.

„Je li mi nedostaju roditelji? Pa, majku nikada nisam upo­znao. Otac mi je umro pre nekoliko godina, i da, nedostaje mi. Ponekad mnogo."

„Sećaš li se kako je izgledao?"Pomislio sam na Babin debeli vrat, njegove crne oči, njegovu

nepokornu smeđu kosu. Kada sam mu sedeo u krilu, kao da sam sedeo na dva debla. „Sećam se kako je izgledao", odgovorio sam. ,,I kako je mirisao."

„Ja počinjem da im zaboravljam lica", rekao je Sohrab. „Je li to loše?"

„Nije", rekao sam. „Vreme ume tako da deluje." Nešto mi je sinulo. Pogledao sam u džep kaputa. Našao fotografiju Hasana i Sohraba. „Evo", rekao sam.

Prineo je fotografiju na pedalj od lica, okrenuo je tako da svedost iz džamije pada na nju. Dugo ju je posmatrao. Pomi­slio sam da će možda zaplakati, ali nije. Samo ju je držao obe­ma rukama, prelazio palcem preko površine. Pomislio sam na rečenicu koju sam negde pročitao, ili možda čuo kako je neko izgovara: u Avganistanu ima mnogo dece, ali malo detinjstva. Pružio je ruku i vratio mi je.

„Zadrži je", rekao sam. „Tvoja je."„Hvala." Ponovo je pogledao fotografiju, pa je smestio u džep

prsluka. Konjska zaprega je zakloparala na parkingu. Zvonca su visila oko konjskog vrata i zveckala sa svakim korakom.

,,U poslednje vreme puno sam mislio o džamijama", rekao je Sohrab.

„Stvarno? Šta o njima?"Slegnuo je ramenima. „Samo sam mislio o njima." Digao

je lice, pogledao pravo u mene. Sada je plakao, tiho, nečujno. „Smem li nešto da te pitam, Amir-aga?"

„Naravno."

Lovac na zmajeve 293

„Hoće li Bog...?“, počeo je, pa se zagrcnuo. „Hoće li me Bog baciti u pakao zbog onoga što sam uradio onom čoveku?“

Pružio sam ruku ka njemu i on je ustuknuo. Povukao sam je. „Ne. Naravno da neće“, rekao sam. Želeo sam da ga privučem, da ga zagrlim, da mu kažem kako je svet bio nepravedan prema njemu, a ne obratno.

Lice mu se iskrivilo u pokušaju da ostane smireno. „Otac je govorio da je greh povrediti čak i rđave ljude. Zato što oni ne znaju za bolje i zato što rđavi ljudi ponekad postaju dobri.“

„Ne uvek, Sohrabe."Upitno me je pogledao.

„Tog čoveka koji te je povredio, nekada davno sam pozna­vao", rekao sam. „Pretpostavljam da si to shvatio iz našeg raz­govora. On... on je pokušao da me povredi jednom kada sam bio tvojih godina, ali me je tvoj otac spasao. Tvoj otac je bio veoma hrabar i uvek me je spasavao iz nevolja, branio me. I zato je jednog dana zli čovek povredio tvog oca. Veoma ga je povredio, a ja... ja nisam mogao da ga spasem kao što je on spasavao mene."

„Zašto su ljudi hteli da povrede mog oca?“, pitao je Sohrab šištavim glasićem. „On nikada nije bio zao ni prema kome."

,,U pravu si. Tvoj otac je bio dobar čovek. Ali to i pokušavam da ti kažem, Sohrabe džan. Na ovom svetu ima loših ljudi, i ponekad loši ljudi ostaju loši. Ponekad moraš da im se suprot­staviš. Ono što si ti uradio tom čoveku trebalo je da uradim ja pre onoliko godina. Dao si mu ono što je zaslužio, a zaslužio je i mnogo više."

„Misliš li da sam razočarao oca?"„Znam da nisi", rekao sam. ,,U Kabulu si mi spasao život.

Znam da bi bio veoma ponosan zbog toga."Obrisao je lice rukavom. Mehurić pljuvačke koji mu se obra­

zovao na usnama pukao je. Zagnjurio je lice u šake i dugo pla­kao pre nego što je ponovo progovorio. „Nedostaje mi otac, a

294 H a l e d H o s e i n i

i majka", procedio je. ,,I nedostaju mi Sasa i Rahim Han-sahib. Ali ponekad mi je drago što više nisu... što više nisu ovde.“

,,Zašto?“ Dodirnuo sam mu ruku. Povukao se.„Zato.. rekao je, dahćući između jecaja, „zato što ne želim

da me vide... Tako sam prljav." Usisao je vazduh i ispustio duga­čak, šištav jecaj. „Tako sam prljav i pun greha."

„Ti nisi prljav, Sohrabe", rekao sam.„Oni ljudi..."„Ti uopšte nisi prljav."„.. .radili su... zli čovek i ona druga dvojica... radili su... sva­

šta su mi radili."„Ti nisi prljav, i nisi pun greha." Ponovo sam mu dodirnuo

ruku, i on se povukao. Ponovo sam pružio ruku i privukao ga k sebi. „Neću te povrediti", prošaptao sam. „Obećavam." Isprva se opirao, a onda popustio. Pustio me je da ga privijem uza sebe i položio mi glavu na grudi. Jecaji su potresali čitavo njegovo malo telo u mom zagrljaju.

Ljudi koje je dojila ista žena su kao rod. Sada, dok je dečakov bol natapao moju košulju, shvatio sam daje i među nama uspo­stavljeno srodstvo. Ono što se desilo u sobi sa Asefom neraski- divo nas je povezalo.

Tražio sam pravo vreme, pravi trenutak da postavim pitanje koje mi je zujalo u glavi i noću mi nije dalo da spavam. Shvatio sam da je trenutak došao sada, ovde, baš sada, pod svetlima Božjeg doma koja su nas obasjavala.

„Da li bi želeo da dođeš u Ameriku i živiš sa mnom i mojom ženom?"

Nije odgovorio. Jecao je u moju košulju i ja sam ga pustio.

Nedelju dana ni ja ni on nismo spominjali ono što sam ga pitao, kao da pitanje uopšte nije bilo ni postavljeno. Onda smo jednog dana Sohrab i ja uzeli taksi do vidikovca Daman-e-Koh - ili

„skuta planine". Ugnežden je na pola uspona na brda Margala,

Lovac na zmajeve 295

i s njega se pruža panoramski pogled na Islamabad, na nizove čistih, širokih ulica s drvoredima i belim kućama. Vozač nam je rekao da odatle možemo da vidimo predsedničku palatu. „Da je padala kiša i da je vazduh čist, mogli biste da vidite i iza Ravalpindija", rekao je. Video sam mu oči u retrovizoru, kako prelaze sa Sohraba na mene, iznova i iznova. Video sam i svoje lice. Nije bilo onako nateklo kao pre, ali je poprimilo žućkastu boju od mnogobrojnih masnica koje su bledele.

Sedeli smo na klupi, na mestu određenom za piknike, u sen- ci gumovca. Dan je bio topao, sunce se visoko diglo na nebu boje topaza. Na obližnjim klupama, porodice su grickale samo- ze i pakore. Negde je radio svirao hindusku pesmu koju sam pamtio iz nekog starog filma, možda Pakize. Deca, mnoga od njih Sohrabovi vršnjaci, jurila su za fudbalskim loptama, kiko- tala se, vikala. Pomislio sam na sirotište u Karte-Seu, pomislio na pacova koji mi je protrčao između nogu u Zamanovoj kance­lariji. Grudi su mi se stegle od naleta neočekivanog besa zbog načina na koji su moji zemljaci uništavali vlastitu zemlju.

„Šta je?“, upitao je Sohrab. Na silu sam se osmehnuo i rekao mu da nije važno.

Raširili smo jedan hotelski peškir na sto za piknik i igrali pandžpar. Prijalo je biti tu, sa sinom mog polubrata, igrati karte, osećati toplotu sunca na potiljku. Pesma se okončala i počela je neka druga, koju nisam prepoznao.

„Gledaj", rekao je Sohrab. Kartama je pokazivao u nebo. Di­gao sam pogled i video sokola kako kruži širokim, besprekorno vedrim nebom. „Nisam znao da u Islamabadu ima sokolova", rekao sam.

„Ni ja“, rekao je on, prateći pogledom kružni let ptice. „Je l’ ih ima i tamo gde ti živiš?“

„U San Francisku? Valjda. Mada, ne mogu da kažem da sam ih često viđao.“

,,0“, rekao je. Nadao sam se da će pitati još nešto, ali je podelio novu ruku i pitao možemo li da jedemo. Otvorio sam papirnu

296 H a l e d H o s e i n i

kesu i dao mu njegov sendvič s ćuftama. Moj ručak se sastojao od još jedne čaše soka od banana i pomorandži - iznajmio sam blender gospođe Fajaz na nedelju dana. Usisao sam kroz slamku i usta su mi se ispunila slatkim, kašastim voćem. Malo mi je kap­nulo na ugao usana. Sohrab mi je pružio ubrus i gledao me kako se brišem. Osmehnuo sam se i on mije uzvratio osmehom.

„Tvoj otac i ja smo bili braća“, rekao sam. Jednostavno mi je izletelo. Želeo sam da mu kažem one noći kada smo sedeli kraj džamije, ali nisam. Međutim, imao je prava da zna; više ništa nisam želeo da skrivam. „Zapravo polubraća. Imali smo istog oca.“

Sohrab je prestao da žvaće. Odložio je sendvič. „Otac mi nikada nije rekao da je imao brata.“

„Zato što nije znao.“„Zašto nije znao?“„Niko mu nije rekao", kazao sam. „Niko nije rekao ni meni.

Tek sam nedavno saznao."Sohrab je zatreptao. Kao da me je gledao, zaista gledao, prvi

put. „Ali zašto su to ljudi krili od oca i tebe?"„Znaš, i sam sam sebi postavio to pitanje pre neki dan. I

postoji odgovor, ali nije lep. Recimo da nam nisu rekli zato što tvoj otac i ja ... nije trebalo da budemo braća."

„Zato što je on bio Hazara?"Naterao sam sebe da ne skrenem pogled. „Da."

„Je li tvoj otac", počeo je gledajući u hranu, „je li tvoj otac jednako voleo tebe i mog oca?"

Pomislio sam na onaj davni dan kraj jezera Garga kada je Baba dozvolio sebi da potapše Hasana po leđima zato što je bacio žabicu dalje od mene. Prisetio sam se Babe u bolničkoj sobi kako ozaren posmatra skidanje zavoja s Hasanove usne.

„Mislim da nas je voleo jednako, ali različito."„Je li se stideo mog oca?"„Nije", odgovorio sam. „Mislim da se stideo sebe."Uzeo je sendvič i ćutke počeo da ga gricka.

Lovac na zmajeve 297

* * *

Krenuli smo kasno tog popodneva, umorni od vrućine, ali pri­jatno umorni. Čitavim putem nazad osećao sam da me Sohrab gleda. Rekao sam vozaču da se zaustavi pored radnje koja je prodavala telefonske kartice. Dao sam mu novac i bakšiš da utrči i kupi mi jednu.

Te noći smo ležali na krevetima i gledali televiziju. Dva sve- štenika s dugačkim sivim bradama i turbanima primali su pozi­ve vernika iz čitavog sveta. Jedan gledalac iz Finske, čovek po imenu Ajub, pitao je hoće li njegov sin tinejdžer otići u pakao zato što nosi vrećaste pantalone tako nisko da mu se vidi rub donjeg veša.

„Jednom sam video sliku San Franciska", rekao je Sohrab.„Stvarno?"„Crveni most i zgradu sa šiljastim vrhom."„Trebalo bi da vidiš ulice", rekao sam.„Šta je s njima?" Sada je gledao u mene. Na televizoru su se

dvojica mula savetovali.„Tako su strme da kada voziš uzbrdo, vidiš samo haubu svojih

kola i nebo", rekao sam.„Zvuči strašno", rekao je on. Okrenuo se na stranu, prema

meni, leđima ka televizoru.,,I jeste prvih nekoliko puta", rekao sam. „Ali se čovek navikne."„Je 1’ pada tamo sneg?"„Ne, ali ima puno magle. Znaš taj crveni most koji si video?"„Da."„Ponekad je ujutru magla tako gusta da se kroz nju vide samo

vrhovi dve crvene kule."U njegovom osmehu je bilo čuđenja. ,,Oh!"

„Sohrabe?"„Da."„Jesi li razmislio o onome što sam te pitao?"

298 H a l e d H o s e i n i

Osmeh mu je izbledeo. Okrenuo se na leđa. Prepleo šake ispod glave. Mule su odlučile da će Ajubov sin ipak ići u pakao zato što tako nosi pantalone. Tvrdili su da tako piše u hadisima.

„Razmislio sam“, rekao je Sohrab.T ? “

» A *

„Bojim se.“„Znam da je pomalo strašno'1, rekao sam, uhvativši se za tu

slamku. „Ali brzo ćeš naučiti engleski i navići ćeš se na..„Nisam na to mislio. I to me plaši, ali..."„Ali šta?"Ponovo se okrenuo ka meni. Digao kolena. „Šta ako ti dosa­

dim? Šta ako se ne dopadnem tvojoj ženi?"Ustao sam iz kreveta i prešao prostor između nas. Seo sam

pored njega. „Meni nikada nećeš dosaditi, Sohrabe", rekao sam. „Nikada. Obećavam ti. Ti si mi bratanac, ne zaboravi. A Soraja džan, ona je veoma dobra žena. Veruj mi, zavoleće te. I to ti obećavam." Osetio sam priliku. Pružio sam ruku i uhvatio ga za šaku. Malo se stegao, ali me je pustio da je držim.

„Neću da idem u neko drugo sirotište", rekao je.„Neću dozvoliti da se to desi. Obećavam ti." Uzeo sam njego­

vo lice u šake. „Pođi kući sa mnom."Njegove suze su natapale jastuk. Dugo ništa nije govorio.

Onda mije stegao ruku. I klimnuo glavom. Klimnuo je glavom.

Veza se uspostavila iz četvrtog pokušaja. Telefon je zvonio tri puta pre nego što se javila. „Halo?" U Islamabadu je bilo pola osam uveče, otprilike isto toliko sati ujutro u Kaliforniji. To je značilo da je Soraja budna već sat vremena, da se sprema za školu.

„Ja sam", rekao sam. Sedeo sam na krevetu i gledao Sohraba kako spava.

„Amire!", skoro je vrisnula. „Jesi li dobro? Gde si?"

Lovac na zmajeve 299

„U Pakistanu."„Zašto se ranije nisi javio? Poludela sam od tašviiš! Moja maj­

ka se moli i čini nazir svakog dana/1„Izvini što se nisam javljao. Sada sam dobro/' Rekao sam joj

da ću biti odsutan nedelju dana, najviše dve nedelje. A prošao je skoro čitav mesec. Osmehnuo sam se. ,,I reci hala Džamili da prestane s ubijanjem ovaca."

„Šta to znači sada sam dobro’? I kakav ti je to glas?"„Ne brini sada o tome. Dobro sam. Stvarno. Soraja, imam

da ti ispričam jednu priču, priču koju je trebalo odavno da ti ispričam, ali prvo moram nešto da ti kažem."

,,Šta?“, upitala je, sada dubljim i opreznijim glasom.„Ne dolazim kući sam. Sa sobom dovodim jednog dečaka."

Zastao sam. „Hoću da ga usvojimo."„Molim?“Pogledao sam na sat. „Na ovoj glupoj telefonskoj kartici

imam još pedeset sedam minuta, a mnogo toga moram da ti ispričam. Sedi negde." Čuo sam kako užurbano vuče noge sto­lice po parketu.

„Hajde", rekla je.Onda sam učinio ono što nisam za petnaest godina braka:

Ispričao sam svojoj ženi sve. Sve. Taj sam trenutak toliko često zamišljao, užasavao ga se, ali dok sam govorio, osetio sam da mi se s grudi diže nekakav teret. Pretpostavljao sam daje Soraja doživela nešto slično noći posle našeg hastegarija, kada mi je ispričala o svojoj prošlosti.

Kada sam okončao svoju priču, ona je uveliko plakala.„Šta misliš?", upitao sam.„Ne znam šta da mislim, Amire. Mnogo si mi rekao odjednom."„Znam."Čuo sam je kako duva nos. „Ali ovoliko znam: moraš da ga

dovedeš ovamo. Ja to hoću."„Sigurna si?", upitao sam, sklopivši oči i osmehnuvši se.

300 H a l e d H o s e i n i

„Jesam li sigurna?" upitala je. „Amire, on ti je kaom, tvoj rod, tako da je i moj kaom. Naravno da sam sigurna. Ne možeš da ga ostaviš na ulici.“ Usledila je kratka pauza. „Kakav je?“

Pogledao sam Sohraba, koji je spavao na krevetu. „Mio je, mada malo ozbiljan."" „Ko bi mogao da ga krivi?" upitala je. „Hoću da ga vidim, Amire. Stvarno to hoću."

„Soraja?"„Da."„Dostet darum.“ Volim te.,,I ja tebe volim", rekla je. Čuo sam osmeh u njenim recima.

,,I čuvaj se."„Hoću. I još nešto. Nemoj da kažeš svojim roditeljima ko je

on. Ako moraju da znaju, treba to da čuju od mene."„Važi."Prekinuli smo vezu.

Travnjak ispred američke ambasade u Islamabadu bio je uredno podšišan, istačkan okruglim bokorima cveća, obrubljen živi­com savršeno pravih uglova. Sama zgrada je po mnogo čemu bila nalik drugim zgradama u Islamabadu: niska i bela. Prošli smo kroz nekoliko kontrola da bismo ušli, a tri različita službe­nika obezbeđenja su me pretresla pošto su žice u mojoj vilici aktivirale detektore metala. Kada smo se napokon sklonili s jare, klima-uređaj me je zapljusnuo u lice kao ledena voda. Sekretari­ca u foajeu, pedesetogodišnja plavuša suvog lica, osmehnula se kada sam joj rekao kako se zovem. Na sebi je imala bež bluzu i crne široke pantalone - prva žena koju sam video u poslednjih nekoliko nedelja, a da nije bila obučena u burku ili šalvar-kamiz. Potražila je moje ime na spisku stranaka, kucnula gumicom olovke po stolu. Našle je moje ime i zamolila me da sednem.

„Želite možda limunadu?", upitala je.„Neka hvala", odgovorio sam.

Lovac na zmajeve 301

,,A vaš sin?“„Molim?"„Ovaj zgodni mladi gospodin", rekla je osmehujući se Sohrabu.,,Oh. Da, to bi bilo baš lepo, hvala vam."Sohrab i ja smo sedeli na crnoj kožnoj sofi preko puta recep­

cije, pored velike američke zastave. Sohrab je uzeo časopis sa staklenog stočića za kafu. Prelistavao gaje, zureći kroz slike.

„Šta je?", upitao je Sohrab.„Da?"„Osmehuješ se."„Mislio sam na tebe", rekao sam.Nervozno se osmehnuo. Uzeo je drugi časopis i prelistao ga

za tridesetak sekundi.„Ne boj se", rekao sam dodirujući mu ruku. „Ovi ljudi su

srdačni. Opusti se." Mogao sam i sam da poslušam svoj savet. Meškoljio sam se na sedištu, svezivao i odvezivao pertle. Sekreta­rica je stavila visoku čašu limunade s ledom na stočić. „Izvoli."

Sohrab se stidljivo osmehnuo. „Mnogo vam hvala", rekao je na engleskom. Zvučalo je kao „Mnoga hvam vala". Rekao mi je da su to jedine engleske reči koje je znao, zajedno sa „Prijatno".

Ona se nasmejala. „Nema na čemu." Vratila se za svoj sto, a visoke potpetice su kuckale po podu.

„Prijatno", rekao je Sohrab.

Rejmond Endruz je bio nizak čovek sitnih šaka, savršeno negova- nih noktiju, s burmom na domalom prstu. Kratko se i službeno rukovao sa mnom; učinilo mi se kao da se rukujem s vrapcem. U tim rukama je naša sudbina, pomislio sam dok smo Sohrab i ja sedali preko puta njega. Iza Endruza je na zidu stajao plakat za mjuzikl Jadnici pored topografske mape Sjedinjenih Država. Saksija s paradajzom kupala se u suncu na prozorskoj dasci.

„Pušite?", upitao je dubokim baritonom koji nije išao uz nje­gov krhak stas.

302 H a l e d H o s e i n i

„Ne, hvala", odgovorio sam. Ni najmanje mi se nije sviđalo što je Sohraba jedva i pogledao, kao ni što mene nije gledao u liee dok je govorio. Otvorio je fioku i zapalio cigaretu iz napola prazne kutije. Takođe je izvadio i bocu losiona iz iste fioke. Gle­dao je svoj paradajz dok je utrljavao losion u ruke, a cigareta mu visila iz ugla usana. Onda je zatvorio fioku, nalaktio se na sto i izdahnuo. „Dakle", rekao je, zažmirivši sivim očima zbog dima, „ispričajte mi vašu priču."

Osećao sam se kao Žan Valžan, koji sedi preko puta Žavera. Podsetio sam se da sam sada na američkom tlu, daje ovaj čovek na mojoj strani, da je plaćen da pomaže ljudima kao što sam ja.

„Hoću da usvojim ovog dečaka, i da ga povedem u Ameriku sa sobom", rekao sam.

„Ispričajte mi vašu priču", ponovio je, kažiprstom obrisav- ši trun pepela sa svog urednog stola, i bacivši je u kantu za đubre.

Ispričao sam mu verziju koju sam smislio posle razgovora sa Sorajom. Otišao sam u Avganistan da dovedem sina svog polu- brata. Dečaka sam zatekao u jezivim uslovima, kako trune u sirotištu. Platio sam upravniku sirotišta i izbavio dečaka. Onda sam ga doveo u Pakistan.

„Vi ste polubrat dečakovog oca?"„Da."Pogledao je na sat. Zavalio se u fotelji i okrenuo saksiju s

paradajzom na prozorskoj dasci. „Znate li nekoga ko može to da posvedoči?"

„Da, ali ne znam gde se on sada nalazi."Okrenuo se ka meni i klimnuo glavom. Bezuspešno sam

pokušao sam da mu rastumačim lice. Pitao sam se je li ikada oprobao te svoje male šake u pokeru.

„Pretpostavljam da šine u vilicama ne nosite zato što pratite modu", rekao je. Sohrab i ja smo u nevolji, to sam tada shvatio. Rekao sam mu da su me opljačkali na ulici u Pešavaru.

„Naravno", rekao je. Nakašljao se. „Jeste li musliman?"

Lovac na zmajeve 303

„Da."„Aktivan?"„Da.“ Zapravo, nisam se sećao kada sam poslednji put dodir­

nuo čelom zemlju u molitvi. Onda sam se prisetio: onog dana kada je doktor Amani dao Babi prognozu. Kleknuo sam na ćilimu za molitvu, prisećajući se samo odlomaka koje sam nau­čio u školi.

„To će pomoći u vašem slučaju, ali ne mnogo", rekao je, češući se po savršenom razdeljku u kosi boje peska.

„Šta hoćete da kažete?", upitao sam. Uhvatio sam Sohrabovu ruku, prepleo prste s njegovima. Sohrab je nesigurno pogledao prvo mene pa Endruza.

„Postoji jedan dugačak odgovor, i siguran sam da ću vam ga na kraju dati. Hoćete prvo da čujete onaj kratak?"

„Valjda", odgovorio sam.Endruz je ugasio cigaretu, napućenih usana. „Dignite ruke."„Molim?"„Vaša molba da usvojite ovog momka. Dignite ruke od nje.

To vam je moj savet."„Hvala vam na savetu", rekao sam. „Sada ćete mi, možda, reći

zašto."„To znači da želite duži odgovor", rekao je mirnim glasom,

uopšte ne reagujući na moju zajedljivost. Priljubio je dlanove, kao da kleči pred Devicom Marijom. „Pretpostavimo da je vaša priča istinita, mada bih mogao da se kladim u svoje penziono osiguranje da je dobar deo ili izmišljen ili prećutan. Naravno, mene se to ne tiče. Vi ste ovde, on je ovde, to je sve što je bitno. Pa ipak, pred vašim zahtevom stoje značajne prepreke, od kojih najmanja nikako nije što ovo dete nije siroče."

„Naravno da jeste."„Po zakonu nije."„Roditelji su mu pogubljeni na ulici. Komšije su to videle",

rekao sam, srećan što govorimo na engleskom.„Imate li izvode iz matične knjige umrlih?"

304 H a l e d H o s e i n i

„Izvode iz matične knjige umrlih? Ovde govorimo o Avganista­nu. Tamo većina ljudi nema ni izvode iz knjige rođenih.“

Njegove staklaste oči nisu ni trepnule. „Gospodine, ja ne donosim zakone. Vaš bes i zgražavanje na stranu, i dalje morate da potvrdite kako su roditelji preminuli. Dečak mora zakonski da bude proglašen za siroče."

,,Ali...“„Hteli ste dugačak odgovor i ja vam ga dajem. Vaš sledeći pro­

blem jeste taj što vam je potrebna saradnja zemlje iz koje dečak potiče. Sad, to je teško i pod mnogo boljim okolnostima, a da vas citiram, ovde govorimo o Avganistanu. U Kabulu ne postoji američka ambasada. Zbog toga sve postaje krajnje složeno. Go­tovo nemoguće."

„Šta to govorite, da treba da ga bacim nazad na ulicu?"„Nisam to rekao."„Bio je seksualno zlostavljan", rekao sam, misleći na zvonca

oko Sohrabovih članaka, maškaru oko očiju.„Žao mi je što to čujem", rekla su Endruzova usta. Po tome

kako me je gledao, međutim, mogli smo, na primer, da pričamo o vremenskim prilikama. „Ali to neće naterati Imigraciono da ovom momku izda vizu."

„Šta to govorite?"„Govorim da ako želite da pomognete, pošaljite novac nekoj

proverenoj humanitarnoj organizaciji. Prijavite se kao dobro­voljac u izbegličkom logoru. Ali u ovom trenutku, najtoplije savetujemo američkim građanima da ne pokušavaju da usvajaju avganistansku decu."

Ustao sam. „Idemo, Sohrabe", rekao sam na persijskom. So­hrab se pribio uz mene, položio mi ruku na bok. Prisetio sam se fotografije na kojoj on i Hasan stoje u istom položaju. „Mogu li nešto da vas pitam, gospodine Endruze?"

„Da."„Imate li vi dece?"Prvi put je zatreptao.

Lovac na zmajeve 305

„Dakle, imate li dece? Pitanje je jednostavno."Ćutao je.„Tako sam i mislio", rekao sam uzevši Sohraba za ruku. „Na

vaše mesto trebalo je da stave nekoga ko zna šta znači želeti dete." Okrenuo sam se da pođem, a Sohrab me je pratio.

„Mogu li ja vama da postavim jedno pitanje?", doviknuo je Endruz.

„Samo napred."„Jeste li obećali ovom detetu da ćete ga povesti sa sobom?"„Šta ako jesam?"Zavrteo je glavom. „Opasna su to posla, obećavati svašta

deci." Uzdahnuo je i ponovo otvorio fioku. „Ne nameravate da odustanete?", pitao je kopajući po hartijama.

„Ne nameravam."Pružio je posetnicu. „Onda vam savetujem da nađete dobrog

advokata, stručnjaka za imigraciono pravo. Omar Fejsal radi ovde u Islamabadu. Recite mu da sam vas ja poslao."

Uzeo sam posetnicu. „Hvala", promrsio sam.„Srećno", rekao je on. Dok smo izlazili iz sobe, osvrnuo sam

se preko ramena. Endruz je stajao u pravougaoniku sunčeve svetlosti, odsutno zureći kroz prozor, a ruke su mu okretale saksiju s paradajzom prema suncu, nežno ga milujući.

„Čuvajte se", rekla je sekretarica dok smo prolazili kraj njenog stola.

„Vaš šef bi mogao malo pristojnije da se ponaša", rekao sam. Očekivao sam da će prevrnuti očima, možda klimnuti glavom u stilu „znam, svi mi to govore". Međutim, utišala je glas. „Siroti Rej. Od kćerkine smrti više nije onaj isti."

Digao sam obrvu.„Samoubistvo", prošaputala je.

306 H a l e d H o s e i n i

Dok smo se vozili taksijem nazad u hotel, Sohrab je naslonio glavu na prozor i netremice zurio u zgrade kraj kojih smo pro­lazili, u drvorede gumovca. Dah mu je maglio staklo, ono bi se očistilo, pa opet zamaglilo. Čekao sam da me pita o sastanku, ali nije to učinio.

S druge strane zatvorenih vrata u kupatilu tekla je voda. Otka­ko smo se smestili u hotelu, Sohrab se svake noći pre spavanja dugo kupao. U Kabulu je topla tekuća voda bila poput očeva, prava retkost. Sada je Sohrab svake noći provodio gotovo čitav sat u kadi, natapajući se u peni, ribajući se. Seo sam na ivicu kreveta i pozvao Soraju. Hitro sam pogledao tanku crtu svetla ispod vrata kupatila. Da li se napokon osećaš čisto, Sohrabe?

Preneo sam Soraji ono što sam čuo od Rejmonda Endruza. „Dakle, šta misliš?", upitao sam.

„Moramo da mislimo da greši." Rekla mi je da je pozvala nekoliko agencija koje se bave međunarodnim usvajanjem. Još nije našla nijednu spremnu da se pozabavi usvajanjem iz Avga- nistana, ali da i dalje traga.

„Kako su tvoji roditelji podneli vest?“„Mađar je drago zbog nas. Znaš šta ona oseća prema tebi,

Amire, u njenim očima ti si uvek u pravu. Padar... pa, kao i uvek, njega je malo teže protumačiti. Ne govori mnogo."

,,A ti? Jesi li ti srećna?"Čuo sam je kako prebacuje slušalicu u drugu ruku. „Mislim

da će za tvog malog bratanca biti dobro da bude s nama, ali će možda i on biti dobar za nas."

„Ja sam mislio isto."„Znam da zvuči suludo, ali počinjem da se zapitkujem koja

će mu biti omiljena kurma, ili omiljeni predmet u školi. Zami­šljam sebe kako mu pomažem oko domaćeg..." Nasmejala se. U kupatilu je voda prestala da teče. Čuo sam Sohraba unutra, kako se meškolji u kadi, preliva vodu preko ivica.

Lovac na zmajeve 307

„Bićeš sjajna", rekao sam.„O, umalo da zaboravim! Zvala sam kaka Šarifa."Sećam se kako je na našoj niki čitao pesmu s lista hotelske

harfi>e. Njegov sin je držao Koran iznad naših glava dok smo Soraja i ja išli ka pozornici, osmehujući se u fotoaparate koji su sevali. „Šta je rekao?"

„Pa, potegnuće svoje veze. Pozvaće neke svoje prijatelje iz Imigracionog", rekla je.

„To su stvarno sjajne vesti", kazao sam. „Jedva čekam da vidiš Sohraba."

„Ja jedva čekam da vidim tebe", rekla je ona.Spustio sam slušalicu osmehnut.Sohrab je izašao iz kupatila nekoliko trenutaka kasnije. Jedva

daje izgovorio deset reči od sastanka s Rejmondom Endruzom, i moji pokušaji razgovora nailazili su samo na klimanje glavom ili jednosložne odgovore. Legao je u krevet, navukao ćebe do brade. Ubrzo je zahrkao.

Obrisao sam krug na zamagljenom ogledalu i obrijao se sta­romodnom hotelskom britvom. Onda sam se i ja okupao, ležao sve dok se vrela voda nije ohladila, i dok mi se koža nije smežu- rala. Ležao sam tako lutajući, pitajući se, zamišljajući...

Omar Fejsal je bio bucmast, tamnoput, i imao je jamice u obra­zima, sitne crne oči i srdačan osmeh pun razmaknutih zuba. Proređenu sedu kosu vezivao je u konjski rep. Bio je odeven u smeđe somotsko odelo s kožnim zakrpama na rukavima i nosio je izlizanu, pretrpanu torbu za spise. Ručka je nedostajala, tako da ju je privijao na grudi. Bio je od onih ljudi što mnoge reče­nice počinju smehom i nepotrebnim izvinjenjem, na primer: Oprostite, dolazim u pet. Smeh. Kada sam ga pozvao, uporno je zahtevao da on dođe kod nas. „Oprostite, taksisti su u ovom gradu ajkule", rekao je na savršenom engleskom, bez trunke naglaska. „Čim namirišu stranca, utrostruče tarifu."

308 H a l e d H o s e i n i

Ušao je na vrata, sav u osmesima i izvinjenjima, pomalo šišteći i znojeći se. Obrisao je čelo maramicom i otvorio torbu, potražio u njoj notes i izvinio se kada su se hartije rasule po krevetu. Sohrab je sedeo prekrštenih nogu na svom krevetu, jednim okom gledajući utišani televizor, drugim uzvrpoljenog advokata. Tog jutra sam mu rekao da će Fejsal doći i on je klim­nuo glavom, zamalo nešto rekao, ali onda samo nastavio da gleda emisiju sa životinjama koje pričaju.

„Evo nas“, rekao je Fejsal otvorivši žuti notes. „Nadam se da će mi deca biti organizovana na majku. Oprostite, to verovatno nije ono što želite da čujete od vašeg budućeg advokata, ha?“ Nasmejao se.

„Pa, Rejmond Endruz vas veoma ceni.“„Gospodin Endruz. Da, da. Pristojan momak. Zapravo, on

me je pozvao i rekao mi za vas."„Stvarno?"„O, da.“„Znači, upoznati ste s mojom situacijom."Fejsal je maramicom potapkao graške znoja na usni. „Upo­

znat sam s verzijom događaja koju ste ispričali gospodinu En- druzu“, rekao je. Stidljivo se osmehnuo i na obrazima su mu se pojavile jamice- Okrenuo se Sohrabu. „Ovo je sigurno mladi gospodin koji je izazvao čitavu ovu pometnju", rekao je na per- sijskom.

„Ovo je Sohrab", rekao sam. „Sohrabe, ovo je gospodin Fejsal, advokat o kome sam ti pričao."

Sohrab je ustao s kreveta i rukovao se sa Omarom Fejsalom. „Selam alejkum", rekao je tiho.

„Alejkum selam, Sohrabe", odgovorio je Fejsal. „Znaš li da si ime dobio prema jednom velikom ratniku?"

Sohrab je klimnuo glavom. Vratio se na svoj krevet i legao na bok da gleda televiziju.

„Nisam znao da tako dobro govorite persijski", rekao sam na engleskom. „Odrasli ste u Kabulu?"

Lovac na zmajeve 309

„Ne, rođen sam u Karačiju. Ali sam niz godina živeo u Kabu­lu. U Šar-i-Nau, blizu džamije Hadži Jaguba", rekao je Fejsal.

„Zapravo, odrastao sam u Berkliju. Moj otac je tamo krajem šezdesetih otvorio muzičku radnju. Slobodna ljubav, trake oko glave, batik košulje, sve po redu.“ Nagnuo se napred. „Bio sam na Vudstoku.“

„Strava", rekao sam, i Fejsal se tako glasno nasmejao da je ponovo počeo da se znoji. ,,U svakom slučaju", nastavio sam,

„ono što sam ispričao gospodinu Fejsalu manje-više je bila istina, sem jedne ili dve stvari. Ili možda tri. Ispričaću vam necenzu- risanu verziju/1

Liznuo je prst i okrenuo neispisanu stranu, skinuo poklopac sa olovke. „To bih veoma cenio, Amire. A zašto ne bismo sada prešli isključivo na engleski?"

,,Važi.“Ispričao sam mu sve što se desilo. Za svoj susret s Rahimom

Hanom, put u Kabul, sirotište, kamenovanje na stadionu Gazi.„Gospode", prošaputao je. „Žao mi je, ja imam tako lepe uspome­

ne na Kabul. Teško je poverovati da mi govorite o istom gradu."„Jeste li bili tamo nedavno?"„Sačuvaj bože."„Dovoljno je da vam kažem kako nije Berkli."„Nastavite."Ispričao sam mu ostalo, susret sa Asefom, tuču, Sohraba i

njegovu praćku, bekstvo u Pakistan. Kada sam završio, on je naškrabao nekoliko beležaka, duboko udahnuo i trezveno me pogledao. „Dakle, Amire, čeka vas gadna mala bitka."

„Mogu li u njoj da pobedim?"Vratio je poklopac na olovku. „Uz rizik da zvučim kao Rej-

mond Endruz, moram reći daje to malo verovatno. Nije nemo­guće, ali veoma malo verovatno." Srdačan osmeh i vragolast pogled njegovih očiju su nestali.

„Ali dom je najviše potreban baš deci kao što je Sohrab ", rekao sam. „Ta pravila i propisi zvuče mi potpuno besmisleno."

310 H a l e d H o s e i n i

„Meni ne morate ništa da pričate, Amire“, rekao je. „Ali ako se u obzir uzmu važeći imigracioni zakoni, politika agencija za usvajanje i situacija u Avganistanu, činjenica je da su vam izgledi veoma tanki.“

„Ne shvatam", rekao sam. Želeo sam nešto da udarim. „Hoću da kažem, shvatam ali ne shvatam."

Omar je klimnuo, nabranog čela. „Pa, evo kako stvari sto­je. Posle svake katastrofe, bez obzira na to da li ju je izazvala priroda ili ljudi - a talibani jesu katastrofa, Amire, verujte mi

- uvek je teško utvrditi da li je neko dete siroče. Deca završe u izbegličkim logorima, ili ih roditelji prosto napuste zato što više ne mogu da se o njima staraju. To se stalno dešava. Zato imigra- ciono neće dodeliti vizu sve dok nije jasno da dete zadovoljava zakonsku definiciju siročeta. Žao mi je, znam da zvuči suludo, ali neophodne su vam smrtovnice."

„Bili ste u Avganistanu", rekao sam. „Znate da je to skoro nemoguće."

„Znam", rekao je. „Ali pretpostavimo da je jasno kako dete nema živih roditelja. Čak i tada imigraciono smatra da je isprav- nije smestiti dete kod nekoga u njegovoj zemlji, da bi se očuvalo njegovo nasleđe."

„Kakvo nasleđe?", upitao sam. „Talibani su uništili celokupno avganistansko nasleđe. Videli ste šta su uradili s džinovskim Budama u Bamijanu."

„Žao mi je, ja vam samo govorim kako Imigraciono funkci- oniše, Amire", rekao je Omar dodirnuvši me po ruci. Pogledao je Sohraba i osmehnuo se. Onda se ponovo okrenuo ka meni. ,,E sad, dete mora biti legalno usvojeno po zakonima i pravilima sopstvene države. Ali kada imate državu u rasulu, recimo drža­vu kao što je Avganistan, vladini službenici zauzeti su hitnijim poslovima, i procedure za usvajanje sigurno im nisu prioritet."

Uzdahnuo sam i protrljao oči. Iza njih se polako javljala sna­žna glavobolja.

Lovac na zmajeve 311

„Ali pretpostavimo, recimo, da se u Avganistanu stanje koli- ko-toliko sredi", rekao je Omar, prekrstivši ruke na svom ispup- čenom stomaku. „Možda ipak neće dozvoliti usvajanje. Zapravo, čak i umerenije muslimanske države često nisu spremne da pri­stanu na usvajanje zato što u mnogim od tih zemalja islamski zakon, šerijat, ne priznaje usvajanje."

„Govorite mi da odustanem?", upitao sam, pritisnuvši dlan na čelo.

„Ja sam odrastao u Americi, Amire. Ako me je Amerika neče­mu naučila, onda je to da se odustajanje ceni otprilike kao i pišanje u bokal s limunadom mladim skautkinjama. Ali kao tvoj advokat, moram da ti izložim činjenice", rekao je. „Na kraju, agencije za usvajanje redovno šalju svoje ljude da procene okol­nosti u kojima deca odrastaju, a nijedna agencija neće poslati svog čoveka u Avganistan."

Pogledao sam Sohraba kako sedi na krevetu, gleda televizi­ju, gleda nas. Sedeo je isto kao njegov otac nekada, s bradom oslonjenom na koleno.

„Ja sam mu stric, zar se to baš nimalo ne računa?"„Računalo bi se ako biste mogli to da dokažete. Oprostite,

imate li neke papire, ili nekoga ko bi tu tvrdnju mogao da pot- krepi?"

„Nemam papire", rekao sam umornim glasom. „Niko nije znao za to. Ni Sohrab nije znao dok mu ja nisam rekao, a i sam sam to tek nedavno otkrio. Jedina osoba koja to zna je nestala, možda je mrtva."

„Hm."„Koje su mi opcije, Omare?"„Biću iskren. Nemate ih mnogo."„Dobro, gospode, šta mogu da uradim?"Omar je udahnuo, kucnuo bradu olovkom, pa ispustio dah.

„Ipak biste mogli da popunite zahtev za usvajanje i da se nadate. Mogli biste da probate nezavisno usvajanje. To znači da biste morali da živite sa Sohrabom ovde u Pakistanu sledeće dve

312 H a l e d H o s e i n i

godine, bez prestanka. Mogli biste da zatražite azil za njega. To je dugačak proces i morali biste da dokažete da je politički proganjan. Takođe biste mogli da zahtevate i humanitarnu vizu. Ministar pravde ima diskreciono pravo da je izda, ali se na taj korak izuzetno retko odlučuje." Zastao je. „Postoji još jedna opcija, verovatno najizglednija."

,,Šta?“, upitao sam, nagnuvši se napred.„Mogli biste da ga smestite u neko ovdašnje sirotište, a onda

popunite molbu za siroče. Da otpočnu procedure oko obrasca 1-600 i domaćeg ispitivanja, dok je on na sigurnom.1'

„Šta je sve to?"„Oprostite, 1-600 je formalnost koju zahteva Imigraciono.

Domaće ispitivanje vrši agencija za usvajanje koju odaberete", odgovorio je Omar. „Ona, znate, služi da se ustanovi kako vi i vaša žena niste teški luđaci."

„Neću to da radim", rekao sam, ponovo pogledavši Sohraba. „Obećao sam mu da ga neću ponovo poslati u sirotište."

„Kao što sam rekao, tako ćete možda imati najveće izglede."Razgovarali smo još neko vreme. Onda sam ga otpratio do

kola, stare bube. Tada je sunce već počelo da zalazi iznad Isla- mabada, jarkocrveni oblak na zapadu. Gledao sam kako se kola naginju pod Omarovom težinom kada je nekako uspeo da se ugura iza volana. Spustio je prozor. „Amire?"

„Da."„Hteo sam i tamo unutra da vam kažem, za ovo što radite.

Svaka čast, najiskrenije."Mahnuo mije dok se udaljavao. Stajao sam pred hotelom i

mahao, želeći da je Soraja tu uz mene.

Sohrab je bio isključio televizor kada sam se vratio u sobu. Seo sam na ivicu svog kreveta, pozvao ga da sedne pored mene.

„Gospodin Fejsal misli da postoji način da te odvedem u Ame­riku sa sobom", rekao sam.

Lovac na zmajeve 313

„Stvarno?" upitao je Sohrab, prvi put se slabašno osmehnuv- ši posle mnogo dana. „Šta možemo da učinimo?"

„Pa, u tome i jeste stvar. Možda će da potraje. Ali je rekao daje moguće i da će nam on pomoći." Stavio sam mu ruku na vrat. Napolju je poziv na molitvu treštao ulicama.

„Koliko dugo?", upitao je Sohrab.„Ne znam. Dugo."Sohrab je slegnuo ramenima i osmehnuo se, ovog puta malo

šire. „Meni ne smeta. Mogu da čekam. To ti je kao s kiselim jabukama."

„Kiselim jabukama?"„Jednom, kada sam bio baš mali, popeo sam se na drvo i

najeo se kiselih, zelenih jabuka. Stomak mi se naduo i postao tvrd kao doboš i mnogo me boleo. Majka je rekla da se ne bih razboleo da sam sačekao da jabuke sazru. Zato sada, kada nešto stvarno mnogo želim, pokušavam da se setim šta mi je rekla o jabukama."

„Kisele jabuke", rekao sam. „Mašala, ti si stvarno najpamet­niji mališa koga sam u životu sreo, Sohrabe džan." Uši su mu buknule.

„Hoćeš li me odvesti na onaj crveni most? Onaj s maglom?" upitao je.

„Nego šta", rekao sam. „Nego šta.",,I vozićemo se onim ulicama, onima gde samo vidiš haubu

kola i nebo?"„Baš svakom", rekao sam. Suze su mi navrle na oči i zatreptao

sam da ih zaustavim.„Je 1’ engleski teško naučiti?"„Rekao bih da ćeš ga za godinu dana govoriti kao persijski."„Stvarno?"„Da." Stavio sam mu prst pod bradu, okrenuo njegovo lice

ka mom. „Međutim, postoji nešto, Sohrabe."„Šta?"

314 H a l e d H o s e i n i

„Pa, gospodin Fejsal smatra da bi stvarno koristilo kada bi­smo. .. kada bismo te zamolili da neko vreme provedeš u domu za decu.“

„Domu za decu?“, upitao je, a osmeh je izbledeo. „Misliš na sirotište?"

„Samo kratko.",,Ne“, rekao je. „Ne, molim te.“„Sohrabe, samo nakratko. Obećavam."„Obećao si mi da me nikada nećeš poslati na neko takvo

mesto, Amir-aga“, rekao je. Glas mu je podrhtavao, suzfe mu se skupljale u očima. Osećao sam se kao govno.

„Ovo je drugačije. Bilo bi ovde, u Islamabadu, ne u Kabulu. A ja bih te posećivao, sve dok ne budemo mogli da te odvedemo u Ameriku."

„Molim te! Molim te, nemoj!", progrcao je. „Bojim se tog mesta. Mučiće me! Neću da idem."

„Niko te neće mučiti. Nikada više."„Hoće, hoće! Uvek kažu da neće, ali lažu. Lažu! Molim te,

Bože!"Palcem sam obrisao suze koje su mu slivale niz lice. „Kise­

le jabuke, sećaš se? Isto je kao s kiselim jabukama", rekao sam tiho.

„Ne, nije. Ne ono mesto. Bože, o Bože! Molim te, nemoj!" Drhtao je, sline i suze mešale su mu se na licu.

„Psst.“ Privio sam ga uza sebe, zagrlio njegovo uzdrhtalo malo telo. „Pssst. Sve će biti u redu. Zajedno ćemo ići kući. Vide- ćeš, sve će biti u redu."

Glas mu je bio prigušen od mojih grudi, ali sam čuo paniku u njemu. „Molim te da mi obećaš da nećeš! O Bože, Amir-aga! Molim te da mi obećaš da nećeš!"

Kako sam mogao da mu obećam? Čvrsto sam ga zagrlio i ljuljao se napred-nazad. Plakao je u moju košulju sve-dok mu suze nisu presušile, sve dok drhtavica nije prošla, a mahnite molbe prešle u nerazgovetno mrmljanje. Čekao sam, ljuljao

Lovac na zmajeve 315

ga sve dok mu se disanje nije usporilo, a telo opustilo. Prisetio sam se nečega što sam negde davno pročitao: Deca se sa užasom nose tako što zaspe.

Odneo sam ga u krevet, spustio ga. Onda sam legao u svoj krevet, gledao kroz prozor ljubičasto nebo iznad Islamabada.

Nebo je bilo potpuno crno kada me je telefon trgnuo iz sna. Protrljao sam oči i uključio lampu na stočiću pored kreveta. Prošlo je pola jedanaest; spavao sam skoro tri sata. Digao sam slušalicu. „Halo?"

„Poziv iz Amerike." Gospodin Fajaz je po običaju zvučao kao da se dosađuje.

„Hvala", rekao sam. U kupatilu je bilo uključeno svetio, So­hrab se kupao, kao i svake noći. Začulo se krčanje, a onda Sora­ja: „Selam!" - zvučala je uzbuđeno.

„Zdravo."„Kako je prošao sastanak sa advokatom?"Ispričao sam joj šta Omar Fejsal predlaže. „Pa, na to možeš

da zaboraviš", rekla je. „Nećemo morati to da radimo."Pridigao sam se. „Rousti? Zašto, šta se desilo?"

„Javio mi se kaka Šarif. Kaže da je najvažnije da dovedemo Sohraba u Ameriku. Kada jednom bude ovde, uvek ima načina da ga zadržimo. Zato je stupio u vezu s nekoliko svojih prijatelja iz Imigracionog. Pozvao me je danas i rekao daje gotovo sigur­no da će obezbediti Sohrabu humanitarnu vizu."

„Ne šališ se?", rekao sam. „O, hvala Bogu! Dobri stari Šarif džan!"

„Znam. Elem, mi ćemo biti sponzori. Sve bi trebalo da se obavi veoma brzo. Rekao je da će viza trajati godinu dana, što je dovoljno vremena za prijavu za usvajanje."

„Stvarno ćemo uspeti, Soraja, a?"„Izgleda da hoćemo", rekla je. Zvučala je srećno. Rekao sam

joj daje volim i ona m ije rekla isto. Spustio sam slušalicu.

316 H a l e d H o s e i n i

,,Sohrabe!“, viknuo sam ustavši iz kreveta. „Imam sjajne ve­sti/4 Zakucao sam na vrata kupatila. „Sohrabe! Soraja džan je upravo zvala iz Kalifornije. Nećemo morati da te ostavimo u sirotištu, Sohrabe. Idemo u Ameriku, ti i ja. Čuješ me? Idemo u Ameriku!"

Otvorio sam vrata. Zakoračio u kupatilo.Odjednom sam se našao na kolenima i vrištao. Vrištao kroz

stegnute zube. Vrištao sve dok nisam pomislio da će mi se grlo precepiti a grudi pući.

Kasnije, rekli su da sam još vrištao kada je stigla hitna pomoć.

DVADESET PET

Neće da me puste unutra.Vidim ih kako ga guraju kroz dvokrilna vrata i krećem za

njim. Prolećem kroz vrata, miris joda i hidrogena me preplavlju­je, ali imam vremena da vidim samo dvojicu ljudi s hirurškim kapicama i ženu u zelenom kako se naginju iznad kolica. Beli čaršav pada s kolica i dodiruje prljave karirane pločice. Dva mala, krvava stopala štrče ispod čaršava i vidim daje nokat na levom palcu okrnjen. Onda mi visok, snažan čovek u plavom stavlja ruku na grudi i gura me nazad kroz vrata, njegova bur­ma mi je hladna na koži. Guram se napred i proklinjem ga, ali on kaže da ne mogu da budem tu, kaže to na engleskom, glas mu je ljubazan ali odlučan. „Morate da čekate", kaže i vodi me nazad u čekaonicu, i sada se dvokrilna vrata zatvaraju iza njega uz uzdah i ja samo vidim vrhove hirurških kapica kroz uzane pravougaone prozore na vratima.

Ostavlja me u širokom hodniku bez prozora prepunom lju­di, od kojih neki sede na metalnim stolicama na sklapanje uza zidove, a neki na tankom, izlizanom tepihu. Želim ponovo da vrištim, i prisećam se kada sam se poslednji put osećao ovako, kada sam se vozio s Babom u cisterni, sahranjen u mraku sa ostalim izbeglicama. Hoću da se otrgnem sa ovog mesta, iz ove stvarnosti, da se vinem kao oblak i odjezdim, da se pretopim u ovu vlažnu letnju noć i raspršim negde daleko, iznad brda.

318 H a l e d H o s e i n i

Međutim, ipak sam ovde, noge su mi betonski stubovi, u plu­ćima nema vazduha, grlo mi gori. Neće biti lebdenja. Noćas neće biti druge stvarnosti. Sklapam oči i nozdrve mi se pune mirisom hodnika, znoja i amonijaka, medicinskog alkohola i karija. Noćni leptiri na tavanici bacaju se na mutne sive neonke koje se pružaju čitavim hodnikom i čujem šuškavo lepršanje njihovih krila. Čujem razgovor, prigušeno jecanje, šmrkanje, nekoga kako stenje, nekoga drugog kako uzdiše, vrata liftova se otvaraju uz elektronski zvuk, preko razglasa nekoga pozivaju na urduu.

Ponovo otvaram oči i znam šta moram da učinim. Osvr­ćem se oko sebe, srce mi je pneumatska bušilica u grudima, bilo mi udara u ušima. Levo od mene je mračna mala ostava. U njoj nalazim ono što mi treba. Poslužiće. Uzimam beli čar­šav s gomile presavijene posteljine i nosim ga nazad u hodnik. Vidim jednu bolničarku kako razgovara s policajcem blizu toa­leta. Povlačim bolničarku za lakat, hoću da znam gde je zapad. Ona me ne shvata i bore na licu joj se produbljuju kada se mršti. Grlo me boli i oči me peku od znoja, svaki dah je kao da udišem vatru, i mislim da plačem. Pitam ponovo. Preklinjem. Policajac mi pokazuje.

Bacam na pod moj priručni džai-namaz, moj priručni moli­tveni čilim, spuštam čelo na zemlju, suze mi natapaju čaršav. Klanjam se ka zapadu. Onda se prisećam da se nisam molio više od petnaest godina. Odavno sam zaboravio reči. Ali nije bitno, izgovoriću ono malo reči koje još pamtim: La ilahe U Alah, Muhamed u resul ulah. Nema drugog boga sem Alaha, a Muhamed je njegov poslanik. Sada vidim daje Baba grešio, da Bog postoji, da je uvek postojao. Vidim Ga ovde, u očima ljudi u ovom hodniku očaja. Ovo je istinski dom Božji, ovde će ga naći svi koji su ga izgubili, ne u belom mesdžidu s blistavim dija- mantskim svetlima i visokim minaretima. Bog postoji, mora da postoji, i sada ću se moliti, moliću se da mi oprosti što sam ga zapustio sve ove godine, da mi oprosti silna izdajstva, laži i gre-

Lovac na zmajeve 319

he i što mu se okrećem tek sada u času nužde, moliću se da je velik, milostiv i samilostan kao što njegova knjiga kaže da jeste. Klanjam se na zapad i ljubim zemlju i obećavam da ću činiti zekat, da ću klanjati namaz, da ću postiti za ramazan i, kada ramazan prođe, da ću nastaviti da postim, naučiću napamet svaku reč njegove svete knjige, i otići ću na hodočašće u onaj vreli pustinjski grad i pokloniću se pred Ćabom. Sve ću to da uradim i misliću na Njega svakog budućeg dana ako mi samo ostvari jednu jedinu želju: na mojim rukama je Hasanova krv; molim se Bogu da na njima ne bude i krv ovog dečaka.

Čujem jecanje i shvatam da je moje, usne su mi slane od suza što mi teku niz lice. Osećam na sebi poglede svih ljudi u sobi, ali se i dalje klanjam ka zapadu. Molim se. Molim se da me gresi nisu pristigli, čega sam se oduvek bojao.

Na Islamabad pada crna noć bez zvezda. Prošlo je nekoliko sati i sada sedim na podu male niše u hodniku koji vodi u urgentno odeljenje. Preda mnom je mutnosmeđi stočić za kafu prepun novina i raskupusanih časopisa - primerak Tajma iz aprila deve­deset šeste; pakistanske novine sa slikom malog dečaka koga je prošle nedelje pregazio voz; zabavni časopis sa osmehnutim lolivudskim glumcima na sjajnoj naslovnoj strani. Jedna stari­ca odevena u smaragdnozeleni šalvar-kamiz i pletenu maramu drema u kolicima preko puta mene. Malo-malo pa se trgne i izgovori molitvu na arapskom. Umorno se pitam čije će molitve noćas biti uslišene, njene ili moje. Zamišljam Sohrabovo lice, jaku šiljastu bradu, male uši nalik na školjke, kose oči poput bambusovog lišća, toliko nalik na očeve. Obuzima me tuga crna kao noć napolju, i osećam da mi se grlo steže.

Potreban mije svežvazduh.Ustajem i otvaram prozore. Vazduh koji ulazi vlažan je i vruć

- miriše na prezrele urme i balegu. Teram sebe da ga duboko udišem, ali od toga mi stezanje u grudima ne popušta. Spuštam

320 H a l e d H o s e i n i

se nazad na pod. Uzimam Tajm i prelistavam ga. Ali ne mogu da čitam, ne mogu ni na šta da se usredsredim. Zato ga bacam na sto i vraćam se posmatranju pukotina na betonskom podu, paučine na tavanici gde se zidovi spajaju i mrtvih muva na pro­zorskoj dasci. Uglavnom, zurim u sat na zidu. Upravo je prošlo četiri, i ja čekam pred sobom iza dvokrilnih vrata već više od pet sati. Još nisam čuo nikakve vesti.

Pod poda mnom počinje da mi se čini kao deo tela, i disanje mi postaje teže, sporije. Želim da spavam, da sklopim oči i polo­žim glavu na ovaj hladni, prašnjavi pod. Da odlutam. Kada se probudim, možda ću otkriti da je sve što sam video u hotelskom kupatilu bilo samo deo sna: voda što kaplje iz slavine i uz sitan zvuk pada u krvavu kadu; leva ruka koja visi preko ivice kade, krvava britva na vodokotliću - ista britva kojom sam se obrijao dan pre toga - i njegove oči, još napola otvorene, ali zgasle. To više od svega drugog. Želim da zaboravim oči.

Uskoro stiže san i puštam da me obuzme. Sanjam nešto čega posle ne mogu da se setim.

Neko me kucka po ramenu. Otvaram oči. Neki čovek kleči pored mene. Na glavi ima kapicu poput ljudi iza dvokrilnih vrata i papirnu hiruršku masku preko usta - srce mi staje kada vidim kap krvi na masci. Na pejdžer je zalepio sliku male devoj- čice krupnih smeđih očiju. Skida masku i drago mije što više ne moram da gledam Sohrabovu krv. Koža mu je tamna kao uvo­zna švajcarska čokolada koju smo Hasan i ja nekada kupovali na pazaru u Šar-e-Nau; kosa mu je proređena, a oči boje lešnika okružene dugačkim trepavicama. Britanskim naglaskom mi kaže kako se on zove doktor Navaz, i ja odjednom hoću da budem što dalje od tog čoveka, zato što mislim da neću pod- neti da čujem ono što je došao da mi kaže. Govori da se dečak duboko posekao i daje izgubio mnogo krvi i moja usta ponovo počinju da izgovaraju molitvu.

Lovac na zmajeve 321

La ilahe ii Alah, Muhamed u rasul ulah.Morali su da izvrše transfuziju nekoliko jedinica plazme...Kako da kažem Soraji?Dva puta su morali da ga reanimiraju...Činiću namaz, činiću zekat.Izgubili bi ga da mu srce nije bilo tako mlado i snažno...Postiću.Živ je.Doktor Navaz se osmehuje. Potreban mi je trenutak da shva­

tim šta je upravo rekao. Onda govori još, ali gaja ne čujem zato što sam uzeo njegove ruke i prineo ih svom licu. Plačem od olakšanja u male, mesnate ruke ovog stranca, i on sada ništa ne govori. Čeka.

Odeljenje za intenzivnu negu prostire se na lakat i slabo je osve- tljeno, prepuno monitora koji pište i aparata koji zuje. Doktor Navaz me vodi između dva niza kreveta koje odvajaju beli pla­stični paravani. Sohrabov krevet je poslednji iza ugla, najbliži mestu gde dve bolničarke u zelenim hirurškim mantilima nešto pišu i tiho razgovaraju. Dok sam se ćutke vozio liftom s dokto­rom Navazom, mislio sam da ću ponovo zaplakati kada budem video Sohraba. Ali dok sedam na stolicu pored njegovog kre­veta i gledam njegovo bledo lice kroz upetljane plastične cevi, oči su mi suve. Dok gledam kako mu se grudi dižu i spuštaju u ritmu respiratora što šišti, obuzima me čudna obamrlost, ista obamrlost koju čovek možda oseća trenutak pošto je naglo okre­nuo volan i jedva izbegao čeoni sudar.

Zadremao sam i kada sam se probudio, vidim sunce kako se diže na nebu boje surutke. Svetlost koso pada u sobu, usmerava moju senku ka Sohrabu. On se nije ni pomerio.

„Valjalo bi vam da malo odspavate", kaže mi jedna bolničar­ka. Ne prepoznajem je - sigurno se smena promenila dok sam dremao. Vodi me do još jedne čekaonice, ova se nalazi odmah

322 H a l e d H o s e i n i

pored odeljenja za intenzivnu negu. Prazna je. Daje mi jastuk i bolničko ćebe. Zahvaljujem joj i ležem na sofu presvučenu skajem u uglu sobe. Gotovo trenutno padam u san.

Sanjam da sam i dalje u onoj prvoj čekaonici. Doktor Navaz ulazi i ja ustajem da ga pozdravim. Skida papirnu masku, šake su mu odjednom belje nego što pamtim, nokti su mu negovani, ima uredan razdeljak i vidim da to uopšte nije doktor Navaz već Rejmond Endruz, mali čovek iz ambasade s paradajzom u saksiji. Endruz naginje glavu. Žmirka.

Preko dana, bolnica je lavirint užurbanih, izukrštanih hodnika, obasjanih bleštavim neonskim svetlom. Upoznao sam raspored, saznao da dugme za četvrti sprat u liftu u istočnom krilu ne svetli, da se vrata muškog toaleta na istom spratu zaglavljuju i da moraju da se udare ramenom da bi se otvorila. Saznao sam da bolnički život ima svoj ritam, nalet aktivnosti pre jutarnje smene, gužvu u podne, mir i tišinu kasnih noćnih sati koje tek povremeno naruše doktori i bolničarke što žure da nekoga ožive. Bdeo sam kraj Sohrabovog kreveta preko dana i lutao bol­ničkim hodnicima preko noći, slušajući kako potpetice mojih cipela udaraju po pločicama, razmišljajući šta ću reći Sohrabu kada se probudi. Na kraju bih se vraćao nazad na intenzivnu negu, sedao uz ventilator pored Sohrabovog kreveta, i ne bih bio ništa bliži odgovoru.

Posle tri dana na intenzivnoj nezi, skinuli su ga s respiratora i prebacili u prizemlje. Nisam bio prisutan kada su ga premeštali. Te noći otišao sam u hotel da malo odspavam, ali sam čitavu noć proveo prevrćući se po krevetu. Ujutru sam pokušao da ne gledam u kadu. Sada je bila čista, neko je obrisao krv, stavio novu prostirku po podu i oribao zidove. Ali nisam mogao da sprečim sebe da ne sednem na hladnu, porcelansku ivicu. Zami­slio sam Sohraba kako je puni toplom vodom. Video ga kako se skida. Video ga kako oslobađa sečivo britve, drži je palcem

Lovac na zmajeve 323

i kažiprstom. Zamislio sam ga kako se spušta u vodu, leži u njoj neko vreme, sklopljenih očiju. Pitao sam se koja mu je bila poslednja misao dok je dizao sečivo.

Izlazio sam iz hola kada mi je prišao upravnik hotela, gospo­din Fajaz. „Veoma mi je žao zbog vas“, rekao je, „ali moraću da vas zamolim da odete iz mog hotela. Ovo je loše za moje poslovanje, veoma loše.“

Rekao sam mu da shvatam. Nije mi naplatio tri dana koja sam proveo u bolnici. Dok sam čekao taksi pred hotelom, raz­mišljao sam o rečima gospodina Fajaza one noći kada smo tra­žili Sohraba: Znate, vi Avganistanci... pa, vi ste narod... koji voli malo daprenagljuje... Tada sam mu se nasmejao, ali sam se sada pitao. Jesam li stvarno otišao da spavam pošto sam Sohrabu saopštio vesti kojih se najviše bojao?

Kada sam ušao u taksi, pitao sam vozača zna li neku persij- sku knjižaru. Rekao je da postoji jedna nekoliko kilometara južno. Svratili smo tamo na putu za bolnicu.

Sohrabova nova soba imala je žućkaste zidove, ispucale, tamno- sive gipsane ukrase na tavanici i pločice koje su možda nekada bile bele. Delio ju je s jednim momkom iz Pandžaba koji je, kasnije sam to čuo od bolničarki, slomio nogu kada je pao s krova autobusa u pokretu. Noga mu je bila u gipsu, dignuta sistemom tegova.

Sohrabov krevet nalazio se pored prozora, donju polovinu je obasjavalo kasno jutarnje sunce koje je sipalo kroz pravougaona okna. Kod prozora je stajao uniformisani čuvar, grickajući kuva- ne semenke lubenice - Sohrab je bio pod neprekidnim nadzorom za samoubice. Bolnička pravila, obavestio me je doktor Navaz. Stražar je dodirnuo šapku kada me je video, pa izašao iz sobe.

Sohrab je bio odeven u bolničku pižamu s kratkim rukavima i ležao je na leđima, s ćebetom navučenim na grudi, lica okrenu­tog ka prozoru. Pomislio sam da spava, ali kada sam privukao

324 H a l e d H o s e i n i

stolicu do kreveta, kapci su mu zatreperili pa se otvorili. Bio je veoma bled, bez obzira na sve transfuzije, a u pregibu desne ruke imao je veliku ljubičastu masnicu.

„Kako si?“, upitao sam.Nije odgovorio. Gledao je kroz prozor na igralište s peskom

i ljuljaškom u bolničkom dvorištu. Blizu igrališta se nalazio luk obrastao puzavicom, u senci hibiskusa. Nekoliko dece igralo se u pesku s koficama i lopaticama. Nebo je tog dana bilo vedro i plavo, i video sam sićušni mlažnjak kako za sobom ostavlja dva istovetna bela traga. Okrenuo sam se ka Sohrabu. „Malopre sam razgovarao s doktorom Navazom i on misli da će te otpustiti za koji dan. To su dobre vesti, je l’ tako?“

Ponovo sam naišao na tišinu. Dečak u drugom delu sobe promeškoljio se i nešto zaječao. „Sviđa mi se tvoja soba“, rekao sam, pokušavajući da ne gledam u zavoje na Sohrabovom član­ku. „Svetla je, a imaš i lep pogled." Tišina. Prošlo je još nekoliko neprijatnih minuta, i meni je čelo i gornju usnu orosio znoj. Pokazao sam ka nedirnutoj zdeli auša od graška na njegovom stočiću, ka čistoj plastičnoj kašici. „Trebalo bi nešto da pojedeš. Da povratiš kuvat, snagu. Hoćeš da ti ja pomognem?"

Uzvratio mi je pogled, a onda ga skrenuo, lica nepomičnog kao da je od kamena. Video sam da u njegovim očima i dalje nema svetla, da su prazne, onakve kakve sam ih zatekao kada sam ga izvadio iz kade. Iz papirne kese kraj nogu izvadio sam polovni primerak Šahname koji sam kupio u persijskoj knjiža­ri. Okrenuo sam korice tako da ih Sohrab vidi. „Ovo sam čitao tvom ocu kad smo bili deca. Popeli bismo se na brdo pored naše kuće i sedeli ispod nara...“ Zastao sam. Sohrab je pono­vo gledao kroz prozor. Naterao sam se na osmeh. „Omiljena priča tvog oca je bila o Rustamu i Sohrabu, i tako si ti dobio ime, mislim da to već znaš.“ Ponovo sam zastao, osećajući se pomalo kao budala. ,,U svakom slučaju, u pismu mije napisao daje i tebi bila omiljena, pa sam pomislio da ti pročitam neki deo. Šta kažeš?“

Lovac na zmajeve 325

Sohrab je sklopio oči. Pokrio ih je rukom, onom na kojoj je bila masnica.

Našao sam stranu koju sam obeležio u taksiju. „Idemo", rekao sam, upitavši se kakve su misli prolazile kroz Hasanovu glavu kada je prvi put sam pročitao Šahnamu i otkrio koliko sam ga puta varao. Nakašljao sam se i počeo. „Počujte o boju Sohrabo- vom i Rustamovom, mada je to povest puna jada", počeo sam. „Desilo se jednog dana da je Rustam ustao s divana, a misli mu behu pune mračnih slutnji. Pomislio je da...“ Pročitao sam mu dobar deo prvog poglavlja, sve do dela kada mladi ratnik Sohrab dolazi svojoj majci Tamini, princezi Semengana, i traži da zna ko mu je zapravo otac. Zatvorio sam knjigu. „Hoćeš da nastavim? Sada će da uslede bitke, sećaš se? Sohrab će povesti svoju vojsku u Beli zamak u Iranu. Da nastavim da ti čitam?“

Polako je odmahnuo glavom. Vratio sam knjigu u papirnu kesu. „Nema veze", rekao sam ohrabren time što mi je uop­šte nekako odgovorio. „Možda ćemo nastaviti sutra. Kako se osećaš?"

Sohrabova usta su se otvorila i iz njih je dopro promukao zvuk. Doktor Navaz mi je rekao da će se to dešavati, zbog cevi respiratora koju su mu bili gurnuli u grlo. Liznuo je usne i poku­šao ponovo. „Umorno."

„Znam. Doktor Navaz je rekao da to očekujemo.Odmahivao je glavom.

„Šta, Sohrabe?"Namrštio se od bola kada je ponovo progovorio tim promu­

klim glasom, jedva snažnijim od šapata. „Umorno od svega."Uzdahnuo sam i pogrbio se na stolici. Na krevet između nas

pao je zrak sunca, i samo na tren, pepeljastosivo lice koje me je gledalo bilo je istovetno Hasanovom, ne licu Hasana s kojim sam igrao klikera sve dok mula ne bi otpočeo večernji ezan i Ali nas pozvao kući, ne Hasana koga sam jurio niz naše brdo dok je sunce tonulo iznad crepova na zapadu, već Hasan koga sam poslednji put video živog, kako vuče svoje stvari iza Alija

326 H a l e d H o s e i n i

po toplom letnjem pljusku, trpa ih u prtljažnik Babinih kola dok ja gledam kroz prozor obliven kišom.

Sporo je odmahnuo glavom. „Umorno od svega“, ponovio je.„Šta ja mogu da učinim, Sohrabe? Reci mi, molim te.“„Hoću...", zaustio je. Ponovo se bolno namrštio i prineo šaku

grlu kao da želi da skloni ono što mu guši glas. Zavoj na članku ponovo mi je privukao pogled. „Hoću da mi se vrati moj stari život", izustio je.

„O, Sohrabe."„Hoću oca i majku džan. Hoću Sasu. Hoću da se igram sa

sahibom Rahimom Hanom u bašti. Hoću da ponovo živim u našoj kući." Prešao je podlakticom preko očiju. „Hoću da mi se vrati moj stari život."

Nisam znao šta da kažem, kuda da pogledam, pa sam se zagledao u svoje ruke. Tvoj stari život, pomislio sam. I moj sta­ri život, takođe. Igrao sam se u istom dvorištu, Sohrabe. Živeo u istoj kući. Ali trava je uvenula, a džip nekog stranca sada stoji pred našom kućom, pušta ulje na sve strane po asfaltu. Naš stari život je nestao, Sohrabe, i svi su ili mrtvi ili na samrti. Ostali smo samo ti i ja. Samo ti i ja.

„Ne mogu to da ti dam", rekao sam.„Nije trebalo da me..."„Molim te, nemoj to da govoriš."„...nije trebalo da me... nije trebalo da me vadiš iz vode."„Nemoj to nikada da govoriš, Sohrabe", rekao sam nagnuvši

se napred. „Ne mogu da podnesem da te čujem kako to govo­riš." Dodirnuo sam mu rame, a on je ustuknuo. Povukao sam se. Spustio sam ruku, žalostivo se prisećajući kako je poslednjih dana pre nego što sam prekršio obećanje polako počeo da pri­hvata moj dodir. „Sohrabe, ja ne mogu da ti vratim tvoj stari život, bez obzira na to što bih sve dao da mogu. Ali mogu da te povedem sa sobom. Onda sam bio ušao u kupatilo da ti to kažem. Dobio si vizu da pođeš u Ameriku, da živiš sa mnom i mojom ženom. Istina je. Kunem ti se."

Lovac na zmajeve 327

Uzdahnuo je kroz nos i sklopio oči. Zažalio sam što sam izgo­vorio ove poslednje dve reči. „Znaš, u životu sam učinio mnogo toga zbog čega se kajem“, rekao sam, ,,a možda je najgore od svega bilo što sam prekršio obećanje koje sam ti dao. Ali to se više nikada neće desiti, i užasno mije, najiskrenije žao. Molim te za bahšeš, za oprost. Možeš li to da učiniš? Možeš li da mi oprostiš? Možeš li da mi veruješ?“ Spustio sam glas. „Hoćeš li poći sa mnom?“

Dok sam čekao na njegov odgovor, prisetio sam se davnog zimskog dana, Hasana i sebe kako sedimo na snegu pod golim višnjevim drvetom. Tog dana sam s Hasanom igrao jednu suro­vu igru, poigravao sam se s njim, pitao ga da li bi jeo zemlju da dokaže koliko mi je veran. Sada sam pod lupom bio ja, onaj koji mora da dokaže je li vredan. Zaslužio sam ovo.

Sohrab se okrenuo na bok, leđima prema meni. Dugo nije progovarao. A onda, baš kada sam pomislio daje utonuo u san, čuo sam kako teško izgovara: „Tako sam hasta.“ Tako užasno umoran.

Sedeo sam pored njegovog kreveta sve dok nije zaspao. Ne­što između mene i Sohraba je nestalo. Pre mog sastanka sa advo­katom Omarom Fejsalom, zrak nade je poput stidljivog gosta počeo da ulazi u Sohrabov pogled. Sada je svetio nestalo, gost je pobegao, i pitao sam se hoće li se usuditi da se vrati. Pitao sam se koliko će vremena proći pre nego što se Sohrab ponovo osmehne. Koliko će vremena proći pre nego što mi ponovo bude verovao. Ako se to ikada bude desilo.

Zato sam otišao iz bolničke sobe i krenuo u potragu za no­vim hotelom, ni ne sluteći da će proći gotovo godinu dana pre nego što Sohrab ponovo progovori.

Na kraju, Sohrab nikada nije prihvatio moju ponudu. Nije je ni odbacio. Ali je znao da je, kada su zavoji skinuti a bolnička odeća razdužena, on samo još jedno hazarsko siroče. Kakvog

328 H a l e d H o s e i n i

je izbora imao? Kuda je mogao da pođe? Zato je ono što sam prihvatio kao njegovo ,,da“ zapravo više bilo tiha predaja, ne toliko prihvatanje, koliko čin popuštanja nekoga ko je previše umoran da bi odlučivao i previše umoran da bi verovao. On je čeznuo za svojim starim životom. A dobio je mene i Ameriku. Kada se sve uzme u obzir, to i nije bila tako loša sudbina, ali nisam to mogao da mu kažem. Objektivno razmišljanje je luk­suz kada vam u glavi neprekidno zuji roj zloduha.

I tako smo, nekih nedelju dana kasnije, prešli pojas toplog, cr­nog asfalta i ja sam doveo Hasanovog sina iz Avganistana u Ame­riku, preneo ga iz izvesne pogibelji u pogibelj neizvesnosti.

Jednog dana, negde osamdeset treće ili osamdeset četvrte, bio sam u jednom video-klubu u Fremontu. Stajao sam pored police s vesternima kada je čovek pored mene, koji je pijuckao koka-kolu iz plastične čaše, upro prstom u Sedam veličanstve­nih i pitao me jesam li ga gledao. „Da, trinaest puta“, odgovorio sam. „Čarls Bronson gine, kao i Džejms Koburn i Robert Von.“ Kiselo me je pogledao, kao da sam mu pljunuo u piće. „Baš ti hvala, čoveče“, rekao je, vrteći glavom i mrmljajući nešto dok je odlazio. Tada sam shvatio da se u Americi ne otkriva kraj filma, a ako to učinite, bićete prezreni i moraćete mnogo da se izvinjavate zato što ste počinili greh kvarenja kraja.

U Avganistanu je jedino kraj bio bitan. Kada smo se Hasan i ja vraćali kući pošto smo gledali neki hinduski film u bioskopu Zajnab, Ali, Rahim Han, Baba i mnogobrojni Babini prijatelji - braća od strica i još dalji rođaci koji su se neprekidno vrzmali po našoj kući - svi su želeli da znaju sledeće: da li je devojka u filmu našla sreću? Da li je bačefilm, momak iz filma, postao kamjab i ostvario svoje snove, ili je na-kam, osuđen da grca u neuspehu?

Je li kraj srećan, želeli su da znaju.

Lovac na zmajeve 329

Da me neko danas pita ima li priča o Hasanu, Sohrabu i meni srećan kraj, ne bih znao šta da odgovorim.

Ima li bilo čija priča srećan kraj?Na kraju krajeva, život nije hinduski film. Zendagi migzara,

vole da kažu Avganistanci: život ide dalje, ne obraća pažnju na početak, kraj, kamjab, na-kam, krizu ili katarzu, ide napred kao spori, prašnjavi karavan Kuča.

Ne bih znao kako da odgovorim na to pitanje. Bez obzira na jedno malo čudo koje se desilo prošle nedelje.

Stigli smo kući pre nekih sedam meseci, jednog vrelog avgustov- skog dana dve hiljade prve. Soraja nas je sačekala na aerodromu. Nikada ranije nisam bio toliko dugo odvojen od Soraje, i kada me je obgrlila oko vrata, kada sam namirisao jabuke u njenoj kosi, shvatio sam koliko mi je nedostajala. ,,I dalje si jutarnje sunce za moju jeldu“, prošaptao sam.

,,Molim?“„Nije bitno." Poljubio sam je u uho.Kasnije je klekla da pogleda Sohraba u oči. Uzela ga je za

ruku i osmehnula mu se. „Selam, Sohrabe džan, ja sam tvoja hala Soraja. Svi smo te čekali."

Videvši je kako se osmehuje Sohrabu, pomalo suznih oči­ju, naslutio sam kakva bi majka bila da je vlastita utroba nije izdala.

Sohrab je prebacio težinu s noge na nogu i skrenuo pogled.

Soraja je radnu sobu na spratu spremila za Sohraba. Uvela ga je unutra i on je seo na krevet. Prekrivač je bio ukrašen razno­bojnim zmajevima koji su leteli po nebu boje indiga. Na zidu pored ormara obeležila je stope i inče, da meri dečji rast. U dnu kreveta video sam pletenu korpu s knjigama, lokomotivom, vodenim bojicama.

330 H a l e d H o s e i n i

Sohrab je bio obučen u jednostavnu belu majicu kratkih ru­kava i nove farmerke koje sam mu kupio u Islamabadu nedugo pre nego što smo krenuli - majica mu je visila na koštunjavim, pogrbljenim ramenima. Lice mu još nije povratilo boju sem tamnih krugova oko očiju. Posmatrao nas je jednako bezizraz- no kao što je posmatrao tanjire kuvanog pirinča koje je bolničar stavljao pred njega.

Soraja ga je pitala da li mu se soba dopada, i primetio sam da pokušava da mu ne pogleda u članak i da joj se oči stalno vra­ćaju tim neravnim ružičastim crtama. Sohrab je oborio glavu. Sakrio je ruke pod butine i ništa nije rekao. Onda je jednostav­no položio glavu na jastuk. Nije prošlo ni pet minuta, Soraja i ja smo gledali s vrata, a on je hrkao.

Otišli smo u krevet i Soraja je zaspala s glavom na mojim grudima. U tami sobe ležao sam budan, ponovo patio od nesa­nice. Budan. I sam sa sopstvenim zlodusima.

Negde usred noći, iskrao sam se iz kreveta i vratio u Sohra- bovu sobu. Stao sam iznad njega, pogledao ga, i video da nešto viri ispod jastuka. Bila je to fotografija Rahima Hana, ona koju sam dao Sohrabu one noći kada smo sedeli pored džamije šaha Fejsala. Na kojoj Hasan i Sohrab stoje jedan pored drugoga, škilje na suncu, i osmehuju se kao da je svet dobar i pravedan. Pitao sam se koliko je dugo Sohrab ležao u krevetu i zurio u tu sliku okrećući je u rukama.

Pogledao sam je. Tvoj otac je bio čovek rastrzan između dve polovine, pisao je Rahim Han u svom pismu. Ja sam bio privi- legovana polovina, društveno prihvatljiva, zakonita polovina, nesvesno otelotvorenje Babine krivice. Pogledao sam Hasana, dva prednja zuba koja mu nedostaju, sunce što mu koso pada na lice. Babinu drugu polovinu. Nezakonitu, neprivilegovanu polovinu. Polovinu koja je nasledila ono što je u Babi bilo čisto i plemenito. Polovinu koju je, možda, Baba u najskrovitijoj dubi­ni svog srca doživljavao kao svog pravog sina.

Lovac na zmajeve 331

Vratio sam sliku tamo gde sam je našao. Onda sam nešto shvatio: ta poslednja misao me nije zapekla. Zatvorivši Sohra- bova vrata, pitao sam se da li se tako rađa praštanje, ne uz fan­fare nenadane spoznaje, već uz bol koji sakuplja svoje stvari, pakuje se i krišom, bez pozdrava, odlazi usred noći.

Sutradan uveče su general i hala Džamila došli na večeru. Kosa hala Džamile bila je kraća i crvenija nego obično. Pružila je Soraji tanjir magouta s bademima koji je spremila za desert. Kada je ugledala Sohraba, ozarila se. „Mašala! Soraja džan nam je rekla kako si hoštiip, ali si još i lepši nego što smo te zamišlja­li, Sohrabe džan." Pružila mu je plavu rolku. „Ovo sam za tebe isplela", rekla je. „Za sledeću zimu. Inšalah, biće ti taman."

Sohrab je prihvatio rolku.„Zdravo, mladiću", bilo je sve što je rekao general, obema

rukama oslonjen na štap, posmatrajući Sohraba kao što bi neko posmatrao čudan ukrasni predmet u tuđoj kući.

Odgovarao sam i iznova odgovarao na pitanja hale Džamile o mojim povredama - zamolio sam Soraju da im kaže kako su me lopovi napali na ulici - i uveravao je da nemam trajne posle- dice, da će mi šine izvaditi za nekoliko nedelja, pa ću opet moći da uživam u njenoj kuhinji, i da, probaću da utrljavam sok od rabarbare sa šećerom u ožiljke kako bi pre prošli.

General i ja smo sedeli u dnevnoj sobi i pijuckali vino dok su Soraja i njena majka postavljale sto. Ispričao sam mu o Kabulu i talibanima. Slušao je i klimao glavom, sa štapom u krilu, i cok- nuo jezikom kada sam mu rekao za čoveka koga sam video kako prodaje veštačku nogu. Nisam spomenuo pogubljenja na stadio­nu Gazi i Asefa. Raspitivao se za Rahima Hana, koga je nekada površno poznavao u Kabulu, i tužno zavrteo glavom kada sam mu ispričao o njegovoj bolesti. Ali dok smo razgovarali, video sam da mu pogled stalno beži ka Sohrabu, koji je spavao na sofi. Kao da smo obilazili oko onoga što ga je zaista zanimalo.

332 H a l e d H o s e i n i

Obilaženje je konačno okončano za večerom, kada je general spustio viljušku i upitao: „Dakle, Amire džan, hoćeš li nam reći zašto si doveo ovog dečaka sa sobom?“

„Ikbale džan! Kakvo je to pitanje?'*, rekla je hala Džamila. „Dok si se ti zanimala štrikanjem džempera, draga moja, ja

sam morao da brinem kako će naši ljudi posmatrati našu poro­dicu. Raspitivaće se. Želeće da znaju zašto jedan mali Hazara živi s našom kćeri. Šta da im kažem?**

Soraja je ispustila kašiku. Okrenula se ka ocu. „Možeš da im kažeš da...“

,,U redu je, Soraja**, rekao sam ja uhvativši je za ruku. ,,U redu je. General sahib je sasvim u pravu. Ljudi će se zaista ras- pitivati.**

„Amire...“, zaustila je.„Stvarno je u redu.“ Okrenuo sam se ka generalu. „Vidite,

general-sahibe, moj otac je spavao sa ženom svog sluge. Ona mu je rodila sina po imenu Hasan. Hasan je sada mrtav. Dečak koji spava na sofije Hasanov sin. Moj bratanac. To ćete reći lju­dima kada budu zapitkivali.**

Svi su zurili u mene.,,I još nešto, general-sahibe**, rekao sam. „Nikada više nećete

o njemu govoriti kao o ’malom Hazari’ u mom prisustvu. On ima ime - Sohrab.**

Do kraja večere niko više nije izustio ni reč.

Bilo bi pogrešno reći da je Sohrab bio tih. Tišina je mir. Spokoj. Tišina je okretanje ulevo dugmeta za glasnoću života.

Muk je pritiskanje dugmeta za isključivanje. Gašenje. Svega. Sohrabov muk nije bila samonametnuta tišina ljudi sa ube-

đenjima, ljudi koji protestuju i žele da o svom cilju govore tako što neće uopšte govoriti. Bio je to muk nekoga ko se sakrio na nekom mračnom mestu, pokrio se preko glave i podavio sve krajeve.

Lovac na zmajeve 333

Više je zauzimao prostor nego što je živeo. I to užasno mali prostor. Ponekad, na pijaci ili u parku, video sam kako ga drugi ljudi gotovo i ne primećuju, kao da uopšte nije tu. Digao bih pogled s knjige i shvatio da je Sohrab ušao u sobu, seo preko puta mene, a da ja to nisam primetio. Hodao je kao da se boji da će za sobom ostaviti tragove stopala. Kretao se kao da ne želi da uskomeša vazduh oko sebe. A uglavnom je spavao.

I Soraja je teško podnosila Sohrabov muk. Dok smo razgo­varali pre našeg dolaska iz Pakistana, Soraja mi je pričala šta je sve smislila za Sohraba. Časove plivanja. Fudbal. Kuglašku ligu. Sada je prolazila pored Sohrabove sobe i pogledavala neotvo­rene knjige u pletenoj korpi, prazan zid pored mera za visinu, nesloženu slagalicu, svaki predmet podsetnik na život koji je mogao da bude. Podsetnik da san vene a da još nije ni procvetao. Ali nije bila sama. I ja sam imao svoje snove za Sohraba.

Dok je Sohrabom vladao muk, svetom nije. Jednog utorka prošlog septembra, Kule bliznakinje su se srušile i svet se preko noći promenio. Američka zastava se odjednom pojavila na sve strane, na antenama taksija koji su se probijali kroz saobraćaj, na reverima pešaka koji su u jatima prelazili ulice, čak i na prljavim kapama prosjaka koji su u San Francisku sedeli pod nadstrešnicama galerija i radnji. Jednog dana sam prošao kraj Idit, beskućnice koja svakog dana svira harmoniku na uglu ulica Sater i Stokton, i ugledao sam nalepnicu sa američkom zasta­vom na kutiji za harmoniku ispred njenih nogu.

Nedugo posle napada, Amerika je bombardovala Avganistan, Severni savez je preuzeo vlast, a talibani su se poput pacova raz- bežali u pećine. Odjednom su ljudi, dok su čekali na red u bakal- nici, razgovarali o gradovima mog detinjstva, Kandaharu, Heratu, Mazar-i-Šarifii. Kada sam bio veoma mali, Baba je poveo Hasana i mene u Kunduz. Ne pamtim mnogo s tog putovanja, osim da sam sedeo u hladu bagrema s Babom i Hasanom, da smo na sme- nu pili svež sok od lubenice iz glinene šolje i gledali ko će dalje pljunuti semenke. Sada su Den Rader, Tom Brokau i ljudi koji su

334 H a l e d H o s e i n i

pili kafu s mlekom u Starbaksu raspravljali o bici za Kunduz, po- slednje talibansko uporište na severu. Tog decembra su se Paštu­ni, Tadžici, Uzbeci i Hazare okupili u Bonu i pod budnim okom Ujedinjenih nacija otpočeli proces koji će možda jednog dana okončati dvadeset godina nesreće u njihovom vatanu. Jagnjeća šubara i zeleni čapan Hamida Karzaija postali su čuveni.

Sohrab je kroz sve to prošao kao u snu.Soraja i ja smo se posvetili projektima pomoći Avganista­

nu, jednako iz osećaja građanske dužnosti kao i iz potrebe da uradimo nešto - bilo šta - da ne čujemo muk na spratu, muk koji je sve usisavao, poput crne rupe. Ja nikada nisam spadao u ljude koji se bave dobrotvornim radom, ali kada je čovek po imenu Kabir, bivši avganistanski ambasador u Sofiji, pozvao i pitao želim li da mu pomognem oko projekta u vezi s jednom bolnicom, pristao sam. Bolnica se nalazila blizu avganistanske granice s Pakistanom i imala je malo hirurško odeljenje, gde se ukazivala pomoć avganistanskim izbeglicama nastradalim od mina. Međutim, sada je bila zatvorena zbog nedostatka sredsta­va. Soraja i ja smo zajedno postali rukovodioci projekta. Veći deo dana provodio sam u radnoj sobi, šaljući mejlove ljudima po čitavom svetu, prijavljujući se za donacije, organizujući akci­je za prikupljanje sredstava. I govorio sebi da nisam pogrešio što sam Sohraba doveo ovamo.

Godina se završila tako što smo Soraja i ja ležali na sofi s ćebetom preko nogu, i gledali Dika Klarka na televiziji. Ljudi su klicali i ljubili se kada je srebrna kugla pala, a konfete su zabele- le ekran. U našoj kući je nova godina počela gotovo istovetno kao što se prošla okončala. Uz muk

A onda se, pre četiri dana, jednog svežeg, kišnog dana u martu dve hiljade druge, desilo jedno malo čudo.

Poveo sam Soraju, halu Džamilu i Sohraba na skup Avgani- stanaca u parku Lejk Elizabet u Fremontu. Generala su prethod-

Lovac na zmajeve 335

nog meseca napokon pozvali u Avganistan da zauzme položaj u ministarstvu, i odleteo je tamo pre dve nedelje - sivo odelo i džepni sat ostavio je za sobom. Dogovor je bio da mu se hala Džamila tamo pridruži za nekoliko meseci, kada se bude snašao. Užasno joj je nedostajao - a brinula se i za njegovo zdravlje - pa smo zahtevali da neko vreme živi kod nas.

Prošli četvrtak, prvi dana proleća, bio je avganistanska Nova godina - Soul-e-Nau - i Avganistanci iz čitave Zalivske oblasti spremali su slavlja po čitavom Istočnom zalivu i poluostrvu. Kabir, Soraja i ja smo imali dodatan razlog za slavlje: naša mala bolnica u Ravalpindiju otvorila se prošle nedelje - mada samo pedijatrijska klinika, a ne i hirurško odeljenje. Ipak je to bio dobar početak, svi smo se složili.

Danima je bilo sunčano, ali sam u nedelju ujutro, dok sam ustajao iz kreveta, čuo kišne kapi kako dobuju po prozoru. Avga­nistanska sreća, pomislio sam. Nasmejao se. Izmolio sam jutar­nji namaz dok je Soraja spavala - više nisam morao da gledam molitveni letak koji sam uzeo u džamiji; stihovi su sada navirali prirodno, lako.

Stigli smo oko podneva i zatekli šačicu ljudi koji su se sklo­nili pod veliku plastičnu ciradu razapetu između šest kopalja pobodenih u zemlju. Neko je već pržio bolani; para se dizala iz šoljica čaja i šerpe sa aušom od karfiola. Neka stara pesma Ah­mada Zahira treštala je s kasetofona. Blago sam se osmehnuo kada smo nas četvoro jurnuli preko mokre trave, Soraja i ja na čelu, hala Džamila u sredini, Sohrab iza nas, s kapuljačom žutog kišnog mantila koja mu je poskakivala na leđima.

„Šta je tako smešno?" upitala je Soraja držeći presavijene novine iznad glave.

„Avganistance možeš odvesti iz Pagmana, ali Pagman iz njih ne možeš isterati“, odgovorio sam.

Pogrbili smo se pod improvizovanim šatorom. Soraja i hala Džamila su otišle do jedne gojazne žene koja je pržila bolani od spanaća. Sohrab se kratko zadržao pod ciradom, a onda

336 H a l e d H o s e i n i

iskoračio nazad na kišu, ruku nabijenih u džepove kišnog man­tila, kose - sada smeđe i ravne kao Hasanove - zalepljene uz glavu. Zastao je kraj barice boje kafe i zagledao se u nju. Kao da ga niko nije primećivao. Niko ga nije pozvao da se vrati. Pitanja0 našem usvojenom - i očigledno čudnom - malom dečaku s vremenom su presahla, a s obzirom na to koliko netaktična avganistanska radoznalost ponekad ume da bude, to je bilo pri­lično olakšanje. Ljudi su prestali da zapitkuju zašto on nikada ne govori. Zašto se ne igra s drugom decom. A što je najbolje od svega, prestali su da nas pritiskaju s preteranim saosećanjem, sporim odmahivanjem glavama, coktanjem, njihovim „Ogung bičara“. O, siroti mali mutavac. Svako čudo za tri dana. Kao neugledan tapet, Sohrab se stopio s pozadinom.

Rukovao sam se s Kabirom, sitnim, sedokosim čovekom. On me je predstavio desetini ljudi, među kojima su bili penzionisa- ni učitelj, inženjer, bivši arhitekta, hirurg koji sada ima tezgu za hot dog u Hejvordu. Svi su rekli da su poznavali Babu u Kabulu,1 govorili su o njemu s poštovanjem. Ovako ili onako, ostavio je traga na živote svih njih. Kazali su da sam veoma srećan što mi je otac bio tako veliki čovek.

Ćaskali smo o teškom i možda nezahvalnom poslu koji je čekao Karzaija, o predstojećem Loja džirga i kraljevom skorom povratku u otadžbinu posle dvadeset osam godina izgnanstva. Prisetio sam se one noći sedamdeset treće, noći kada je rođak svrgnuo Zahira-šaha; prisetio sam se pucnjave i srebrno obasja­nog neba - Ali je zagrlio mene i Hasana, rekao nam da se ne plašimo, da to samo ljudi love patke.

Onda je neko ispričao vic o muli Nasrudinu i svi smo se nasmejali. „Znate, vaš otac je bio i veoma zabavan čovek“, rekao je Kabir. >

„Da znate da jeste", rekao sam osmehujući se i prisećajući se kako je, nedugo pošto smo stigli u Ameriku, Baba počeo da gunđa o američkim muvama. Sedeo je za kuhinjskim stolom s mlatilicom za muve, gledao ih kako brzo lete od zida do zida,

Lovac na zmajeve 337

zuje tamo, zuje ovamo, užurbane i uzrujane. ,,U ovoj zemlji čak i muve nekuda jure“, prostenjao bi. Kako sam se samo smejao. Sada sam se osmehnuo na tu uspomenu.

Oko tri sata kiša je stala, a nebo je bilo zgrušano sivilo teško od grudvi oblaka. Svež povetarac je duvao parkom. Pojavilo se još porodica. Avganistanci su se pozdravljali, grlili, ljubili, nut­kali hranom. Neko je raspalio roštilj i uskoro mi je miris belog luka i morg ražnjića preplavio čula. Bilo je i muzike, nekog no­vog, meni nepoznatog pevača, i dečjeg kikotanja. Video sam So­hraba, i dalje u žutom kišnom mantilu, kako naslonjen na kantu za smeće zuri preko parka, ka praznom terenu za bezbol.

Nešto kasnije, dok sam ćaskao s bivšim hirurgom, koji mi je rekao da su on i Baba zajedno išli u osmi razred, Soraja me je cimnula za rukav. „Amire, gledaj!"

Pokazivala je u nebo. Pet-šest zmajeva su visoko leteli, tački- ce blistave žute, crvene i zelene boje naspram sivog neba.

„Vidi ono", rekla je Soraja, a ovog puta je pokazala na čoveka koji je nedaleko prodavao zmajeve.

„Drži", rekao sam i dao joj svoju šolju čaja. Izvinio sam se i otišao do prodavca zmajeva, a cipele su mi šljapkale po mokroj travi. Pokazao sam žutog se-paria. „Soul-e-nau mubarak“, rekao je prodavač zmajeva, uzevši dvadeseticu i pruživši mi zmaja i drveni kalem sa staklenim tarom. Zahvalio sam mu i uzvratio čestitkom za Novu godinu. Isprobao sam konopac kao što smo Hasan i ja to nekada radili, držeći ga između palca i kažipr­sta i cimnuvši ga. Pocrveneo je od krvi i prodavač zmajeva se osmehnuo. Uzvratio sam mu osmehom.

Odneo sam zmaja do mesta gde je Sohrab stajao i dalje oslo­njen na kantu za smeće, s rukama prekrštenim na grudima. Gledao je u nebo.

„Voliš $e-parčaV\ upitao sam, držeći zmaja za poprečnu gre­dicu. Oči su mu prešle s neba na mene, na zmaja pa nazad. S kose mu se na lice slivalo nekoliko kapi kiše.

338 H a l e d H o s e i n i

„Jednom sam čitao da u Maleziji zmajeve koriste za ribolov" rekao sam. „Kladim se da to nisi znao. Zavežu udice za njih i puste ih iznad plićaka, tako da ne bacaju senke i ne uplaše ribu. A u drevnoj Kini, vojskovođe su puštali zmajeve iznad bojnih polja da šalju poruke svojim ljudima. Živa istina. Ne prodajem ti štos." Pokazao sam mu krvavi palac. ,,A ni taru ništa ne fali."

Krajičkom oka sam video Soraju kako nas posmatra ispod šatora. S rukama napeto gurnutim pod miške. Za razliku od mene, ona je postepeno odustala od pokušaja da mu se približi. Pitanja bez odgovora, prazni pogledi, muk, sve je to bilo i suvi­še bolno. Prešla je u „fazu čekanja", u nadi da će dobiti zeleno svetio od Sohraba.

Liznuo sam kažiprst i digao ga. „Sećam se da je tvoj otac oce- njivao vetar tako što bi udario sandalom o zemlju, digao oblak prašine, i gledao kuda bi ovaj krenuo. Znao je mnogo takvih trikova", rekao sam. Spustio sam prst. „Zapadni, čini mi se."

Sohrab je obrisao kišnu kap sa uha i premestio se s noge na nogu. Ništa nije rekao. Mislio sam na Soraju kako me pre nekoliko meseci pita kakav mu je glas. Odgovorio sam joj da se više ne sećam.

„Jesam li ti ikada ispričao da je tvoj otac bio najbolji lovac na zmajeve u Vezir Ahbar-hanu? Možda i u čitavom Kabulu?", upitao sam dok sam vezivao kraj tara s kalema za gajku na poprečnoj gredici. „Kako su komšijska deca bila ljubomorna. Lovio je zmajeve, a nikada nije gledao u nebo, i ljudi su govori­li da on zapravo juri senku zmaja. Ali nisu ga poznavali kao ja. Tvoj otac nije jurio za senkama. On je prosto... znao."

Poletelo je još pet-šest zmajeva. Ljudi su počeli da se okuplja­ju sa šoljama čaja u rukama, očiju prikovanih za nebo.

„Hoćeš mi pomoći da ga pustimo?", upitao sam.Sohrabov pogled je poskočio sa zmaja na mene. Pa opet ka

nebu.„Važi." Slegnuo sam ramenima. „Izgleda da ću morati da ga

puštam tanhaii.“ Sam.

Lovac na zmajeve 339

Stavio sam kalem na levi dlan i otpustio oko metar tara. Žuti zmaj je visio na kraju, odmah iznad vlažne trave. „Poslednja prilika", rekao sam. Ali Sohrab je gledao dva zmaja koja su se upetljala visoko iznad krošnji.

„Dobro. Idem ja.“ Potrčao sam, patike su mi prskale po bari- cama, stezao sam konopac blizu zmaja, digavši ga visoko iznad glave. Prošlo je toliko vremena, toliko godina otkako sam posled­nji put ovo radio, i pitao sam se pravim li možda budalu od sebe. Pustio sam da mi se kalem odmotava u levoj ruci dok sam trčao, osetio uže kako mi reže desnu šaku dok kroz nju prolazi. Zmaj se sada dizao iznad mog ramena, dizao, zaokretao, i ja sam potrčao snažnije. Kalem se okretao sve brže i kanap s tucanim staklom mi je posekao dlan na još jednom mestu. Zastao sam i okrenuo se. Digao pogled. Osmehnuo se. Visoko gore, moj zmaj se njihao kao klatno, proizvodio onaj stari zvuk papirne ptice koja lepeće krilima, koji sam uvek vezivao za zimska jutra u Kabulu. Nisam puštao zmajeve četvrt veka, ali mi je odjednom ponovo bilo dva­naest godina i svi stari instinkti su se u trenutku vratili.

Osetio sam nekoga pored sebe i spustio sam pogled. Bio je to Sohrab. S rukama duboko nabijenim u džepove kišnog man­tila. Pratio me je.

„Hoćeš ti da probaš?", upitao sam. Ništa nije rekao. Ali kada sam mu pružio kanap, leva ruka mu je izašla iz džepa. Okleva- la. Uzela ga. Srce mi je brže zakucalo dok sam okretao kalem da namotam labavo uže. Stajali smo ćutke jedan pored drugog. Izvijenih vratova.

Oko nas su se deca jurila, klizala na travi. Neko je sada pustio temu iz jednog starog hinduskog filma. Klečeći u nizu, stariji ljudi su molili popodnevni namaz na najlonu prostrtom po zemlji. Vazduh je mirisao na mokru travu, dim i roštilj. Poželeo sam da vreme stane.

Onda sam video da imamo društvo. Približavao nam se jedan zeleni zmaj. Pogledao sam uže i video da ga drži dečak koji stoji nekih trideset koraka od nas. Imao je vojničku frizuru

340 H a l e d H o s e i n i

i majicu na kojoj je krupnim štampanim slovima pisalo ROK JE ZAKON. Video me je da ga gledam i osmehnuo se. Mahnuo. Uzvratio sam mu mahanjem.

Sohrab mije vraćao uže.„Siguran si?“, upitao sam prihvatajući ga.Uzeo je kalem od mene.

„Važi“, rekao sam. „Da mu damo sabag, da ga naučimo pone- čemu, a?“ Okrenuo sam se ka njemu. Staklasti, prazni pogled u njegovim očima je nestao. Preleteo je očima između našeg i zelenog zmaja. Lice mu se blago zarumenelo, oči su mu odjed­nom postale budne. Žive. Pitao sam se kada sam to, uprkos svemu, zaboravio daje on i dalje samo dete.

Zeleni zmaj je krenuo u napad. „Sačekajmo", rekao sam. „Pustićemo ga da nam se još malo približi." Dvaput je propao i polako se približavao. „Hajde. Hajde, dođi mi", govorio sam.

Zeleni zmaj se još približio, sada se digao malo iznad nas, ne- svestan zamke koju sam mu pripremio. „Gledaj, Sohrabe. Sada ću ti pokazati omiljeni trik tvog oca, staro dizanje i poniranje."

Sohrab je pored mene brzo disao kroz nos. Kalem mu se okretao u rukama, žile ispod ožiljaka na podlaktici nalik na žice rebaba. Onda sam trepnuo i na tren su šake s klupkom bile žuljevite i ispucalih noktiju, šake dečaka sa zečjom usnom. Čuo sam vranu kako negde grakće i digao sam pogled. Park je blistao od netaknutog, čudesno belog snega koji mi je pekao oči. Tiho je padao s grana zabelelog drveća. Sada sam namirisao kurmu od repe. Suve dudinje. Kisele pomorandže. Piljevinu i orahe. Prigušena tišina, tišina snega, bila je zaglušujuća. Onda nas je, odnekuda daleko, kroz tišinu, jedan glas pozvao kući, glas čoveka koji je vukao desnu nogu.

Zeleni zmaj je sada lebdeo tačno iznad nas. „Spreman je. Samo što nije", rekao sam, pogledom prelazeći od Sohraba do našeg zmaja.

Zeleni zmaj je oklevao. Zadržao položaj. Onda se obrušio. „Evo ga!", rekao sam.

Lovac na zmajeve 341

Sve sam izveo savršeno. I posle tolikih godina. Staru zamku „dizanje i poniranje". Popustio sam stisak i cimnuo uže, ponirući i izbegavajući zelenog zmaja. Niz hitrih bočnih trzaja i naš zmaj je obišao pola kruga u smeru suprotnom kazaljki na satu. Odjed­nom sam se ja našao na vrhu. Zeleni zmaj je sada pokušavao da pobegne, obuzet panikom. Međutim, bilo je prekasno. Već sam mu prodao Hasanov štos. Snažno sam povukao i naš zmaj je propao. Skoro da sam osetio kako naše uže preseca njegovo. Skoro da sam čuo kako puca.

A onda je, tek tako, zeleni zmaj počeo da se neobuzdano vrti i okreće.

Iza nas, ljudi su klicali. Prolamali su se zvižduci i tapšanje. Dahtao sam. Poslednji put sam takvo uzbuđenje osetio onog zimskog dana sedamdeset pete, odmah nakon što sam isekao poslednjeg zmaja, kada sam ugledao Babu na našem krovu kako ozaren tapše.

Pogledao sam Sohraba. Jedan ugao usana se izvio. Baš onako.Osmeh.Iskrivljen.Jedva tu.Ali ipak tu.Iza nas, čopor malih lovaca na zmajeve cičao je i jurio odse-

čenog zmaja koji je jezdio visoko iznad krošnji. Trepnuo sam i osmeh je nestao. Ali je bio tamo. Video sam ga.

„Hoćeš da ti ulovim ovog zmaja?"Adamova jabučica mu se dizala i spuštala dok je gutao. Vetar

mu je razbarušio kosu. Učinilo mi se da ga vidim kako klima glavom.

„Za tebe, ako treba i hiljadu puta", čuo sam sebe kako govorim.Onda sam se okrenuo i potrčao.Bio je to samo osmeh, ništa više. Nije sve ispravio. Nije ništa

ispravio. Samo osmeh. Sitnica. List u šumi koji drhti pošto je preplašena ptica poletela.

342 H a l e d H o s e i n i

Ipak, prihvatiću ga. Široko otvorenih ruku. Zato što kada proleće stiže, ono otapa sneg pahulju po pahulju, i možda sam upravo video prvu pahulju kako se otapa.

Trčao sam. Odrastao čovek koji juri u jatu bučne dece. Ali nije me bilo briga. Trčao sam s vetrom u lice i osmehom širokim kao dolina Pandžišir na usnama.

Trčao sam.

BELEŠKA O PISCU

Haled Hoseini je rođen 1965. u Kabulu. Njegova porodica se posle sovjetske invazije i početka građanskog rata iseljava u Ameriku, gde on diplomira medicinu 1993. Posle izuzetnog uspeha koji je postigao s romanom Lovac na zmajeve, objavio je i roman Hiljadu čudesnih sunaca koji te takođe naišao na izuzetan prijem kod kritike i publike.

Haled Hoseini LOVAC NA ZMAJEVE

Za izdavača Dejan Papić

Slog i prelom Igor Škrbić

Lektura i korektura Dubravka Srećković Divković

Štampa i povez Margo-art, Beograd

Izdavač Laguna, Beograd

Resavska 33 tel. 011/3347-547 www.laguna.rs

e-mail: info@laguna.rs

CIP - KaTa/iorM3aijwja y ny6;wKaijHjw Hapo#Ha 6n6/iM O TeKa Cp6nje, Beorpa#

XOCEMHM, XaneflLovac na zmajeve / haled Hoseini; preveo Nikola Pajvančić. -11. izd. -

Beograd : Laguna, 2009 (Beograd : Margo-art). - 342 str.; 20 cm

Prevod dela: The Kite Runner / Khaled Hosseioni. -Beleška o piscu: str [343].

ISBN 978-86-7436-502-1

821.111 (73)-31

COBISS .SR-ID 170121740

Ovaj snažan debitantski roman pripoveda o žestokoj okrutnosti i žestokoj iskupljujućoj ljubavi. Obe menjaju život Am iru, mladom i bogatom pripovedaču, koji sazreva u poslednjim mirnim danima svoje otadžbine, pre revolucije i upada ruske vojske. Ali politički događaji, čak i oni dramatični poput ovih prikazanih u Lovcu na zmajeve, samo su deo ove priče. U ovom romanu Haled Hoseini nam daje živopisnu i životnu priču koja nas podseća na to koliko se njegov narod bori da odnese pobedu nad silama nasilja - silama koje mu i danas prete.

The New York Times Book Review i

Moćna knjiga... bez lažnih ukrasa, bez prenemaganja - samo žestoka, snažna proza... intimna povest o porodici i prijateljstvu, izdaji i spasenju, kojoj nije potreban atlas i rečnik da bi nas zaokupila i prosvetlila. Pojedini delovi Lovca na zmajeve surovi su i teški, a ipak je to knjiga koja odiše ljubavlju.

The Washington Post Book Worldi

Čudesan rom an prvenac... priča o prijateljstvu dva dečaka u Avganistanu i neverovatna priča o jednoj dalekoj kulturi. Starinski rom an u najboljem smislu te reči, rom an koji prosto nosi sa sobom.

San Francisco Chronicle

ISBN 978-86-7436-502-