СЛОВЕНСКА ПИСМЕНОСТ

СЛОВЕНСКА ПИСМЕНОСТ

Црноризац Храбар је средњовековни писац, монах чији

идентитет није утврђен. Претпоставља се да је један од ученика Ћирила и Методија и да је након протеривања из Велике Моравске деловао на Балкану на прелазу 9. у 10. век.

ПИСАЦ ЈЕ ПРВЕ СЛОВЕНСКЕ ФИЛОЛОШКЕ РАСПРАВЕ

“О ПИСМЕНИМА”

“О ПИСМЕНИМА”

Прѣждє оубѡ словѣнє нє имѣхѫ книгъ, нѫ чрътами и рѣзами чьтѣхѫ и гатаахѫ, погани

сѫщє. кръстившє жє ся, римъсками и гръчьскыми писмєны нѫждаахѫ ся (писати) словѣнску рѣчь бєз оустроєниа ... ащє ли

въпросиши словѣнскыя букаря глаголя кто вы писмєна створилъ єсть или книгы прѣложилъ, то вьси вѣдять. и отвѣщавшє рєкѫть. святыи

костантинъ философъ, нарицаємыи кирълъ. тъ намь писмєна створи и книгы прѣложи. и

мєѳодиє братъ єго.

– Чръноризьць Храбръ, О писмєньхъ

Пређе Словени не имаху књига, него по цртама и резама читаху и гатаху, будући погани.

Крстивши се, римским и грчким писменима мучаху се писати словенску реч без правила...

Ако ли упиташ словенске писмене људе, говорећи : “ Ко вам је писмена учинио и књиге превео?” – то сви знају, и одговоривши, рећи

ће: “Свети Константин филозоф, названи Ћирил, тај нам писмена начини и књигњ

преведе, и Методије, брат његов...”

Црноризац Храбар “Слово о писменима”

ПОЧЕТАК СЛОВЕНСКЕ

ПИСМЕНОСТИ

ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

МОРАВСКИ КНЕЗ

РАСТИСЛАВ

МОРАВСКА ЗА ВРЕМЕ РАСТИСЛАВА

КРАЈЕМ 862. ИЛИ ПОЧЕТКОМ 863. ГОДИНЕ –

великоморавски кнез Растислав (842-871) упутио је посланство византијском цару

Михаилу (842-867) са поруком:

“ Наши су се људи одрекли паганства и придржавају се хришћанског закона, али ми немамо таквог учитеља који би нам на

нашем језику праву хришћанску веру објаснио да би и друге земље видећи то

нас следиле. Зато нам пошаљи господару, таквог епископа и учитеља.”

“Житије Ћирилово”

“Божијом милошћу здрави смо, и к нама су дошли многи учитељи-хришћани од

Влаха и од Грка и од Немаца, учећи нас различито. А ми Словени смо прост пук и

немамо никога који би нас упутио на истину и разумно објаснио. Зато, добри господару, пошаљи таква мужа који би

нас уредио у свакој правди.”

“Житије Методијево”

Византијско царство - X век

ВИЗАНТИЈСКА ЦАРСКА КРУНА

МИХАИЛО – ВИЗАНТИЈСКИ ЦАР

У Цариграду је понуда кнеза Растислава добро примљена. Михаило је овај избор

објаснио речима:

“Чујеш ли, Филозофе, ове речи? Други овога учинити не може осим тебе. Дакле, ево ти много дарова и узми брата свога

игумана Методија, те иди! Јер обојица сте Солуњани, а Солуњани сви чисто говоре

словенски.”

“Житије Методијево”

Методије рођен око 815. године најпре је био високи државни чиновник, управник

“словенске кнежевине”, а касније се повукао у

манастир и закалуђерио, поставши

игуман.

Млађи брат Константин (рођен 826. или 827. године) показао је

изузетну даровитост за науку, па га је царица

Теодора довела у Цариград, где је заједно

са будућим царем Михаилом студирао код најбољих професора и

научника онога времена. Предавао је филозофију

на Великој школи у Цариграду.

ПРЕ ПОЛАСКА МИСИЈЕ НА ПУТ

КОНСТАНТИН ЈЕ ЗАЈЕДНО С МЕТОДИЈЕМ И ДРУГИМ

САРАДНИЦИМА САСТАВИО АЗБУКУ ЗА СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК И

ПРЕВЕО БОГОСЛУЖБЕНО ЈЕВАНЂЕЉЕ.

ТАКО ЈЕ НАСТАО ПРВИ СЛОВЕНСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК

СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

И ПРВО СЛОВЕНСКО ПИСМО

ГЛАГОЉИЦА

ГЛАГОЉИЦА

Молитва Оче наш писана глагољицомоблом угластом и курзивном

ОПРЕМЉЕНИ СЛОВЕНСКОМ АЗБУКОМ И ПРЕВЕДЕНИМ НАЈНУЖНИЈИМ КЊИГАМА

НА СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК, БРАЋА СУ СТИГЛА У

Моравску 863. или најкасније 864. године.

868. ГОДИНЕ ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ СА УЧЕНИЦИМА КРЕЋУ ПУТ РИМА.

Леп пријем браће и њихових ученика у Риму описује нам Житије Ћирилово:

“... Сам апостолски намесник Хадријан изиђе у сусрет са свима грађанима носећи свеће...

Папа, пошто је примио књиге словенске, освети их и... Певаше над њима свету литургију. Затим

папа нареди двојици епископа да посвете словенске ученике. И приликом посвећења

певали су литургију... на словенском језику..., а затим опет... Певали су свеноћно бдење

славећи Бога на словенском...”

У Риму се Константин изненада разболео, ступио у грчки манастир и под

монашким именом Ћирило умро 14. фебруара 869. године.

870. ГОДИНЕ МЕТОДИЈЕ ЈЕ ПОСТАВЉЕН ЗА ПАНОНСКО-

МОРАВСКОГ АРХИЕПИСКОПА.

МЕТОДИЈЕ СЕ ВРАЋА У МОРАВСКУ 874. ГОДИНЕ.

Растислава је са престола свргао синовац Сватоплук, који је био противник словенске писмености. Однос Рима према употреби

словенског језика у црквеном ритуалу често се мењао, па је Методије још једном путовао у

Рим и у Цариград.МЕТОДИЈЕ ЈЕ УМРО 6. АПРИЛА 885. ГОДИНЕ.

СУДБИНА СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ ПОСЛЕ МЕТОДИЈЕВЕ СМРТИ

После Методијеве смрти папа Стефан V на место моравско-панонског архиепископа именује Вихинга, Методијевог најљућег непријатеља; уз то папа забрањује словенско богослужење. Вихинг и немачка партија, уз Сватоплукову сагласност, се немилосрдно разрачунава са ученицима Ћирила и Методија: затварају их у тамнице, злостављају , протерују и продају као робље.

Многобројни ученици Ћирила и

Методија пренели су и даље развили идеју и праксу словенске писмености у

другим крајевима и словенским.земљама

Најјаче жариште старословенске писмености распламсало се у

Македонији, на обалама Охридског језера, где је нашао

уточиште и деловао велики број прогнаних ученика, на челу са

Климентом и Наумом.

ЦРКВА СВЕТОГ НАУМА

ЦРКВА СВЕТОГ КЛИМЕНТА

Из Македоније се старословенски језик и писменост шире по читавој Бугарској, у чији је састав Македонија тада улазила. За владавине цара Симеона (893-927)

развија се снажан центар старословенске писмености на његовом двору у

Преславу. Ту се већ одступа од Ћирило-Методијевске језичке норме и ту се

највероватније напушта глагољица и замењује ћирилицом.

ЋИРИЛИЦА

Врло јак центар глагољске писмености развио се код Хрвата у приморским

крајевима. Глагољица се ту поред цркве употребљавала и за световне сврхе, у

званичним документима, а делимично и у књижевности. У црквеним књигама се задржала све до 1927. године када је

замењена латиницом.

ГЛАГОЉИЦА

Глагољица је најстарије словенско писмо. Назив потиче од старословенске речи

глагољати-говорити. Састављена је по обрасцу грчког курзивног писма, са приметним

утицајима неких источних писама (коптског, арапског, јерменског).

Називано је и кириловица.Сматрано је најсавршенијим писмом које је до тада било створено зато што је фонетско(један

глас-један знак).

ОБЛА И

УГЛАСТА ГЛАГОЉИЦА

Зографско јеванђеље

ГЛАГОЉИЦА

СПОМЕНИКСТИЛИЗОВАНО

СЛОВО АЗ

“Не пада ли киша од Бога на све једнако? Или, не сја ли Сунце,

такође, на све? Не удишемо ли сви исти ваздух? А како се ви не

стидите само три језика признавати, а хоћете да сви други

народи и племена буду слепи и глуви!”

“Житије Ћирилово”

ЋИРИЛИЦА

Ћирилица је добила назив по Ћирилу, мада није утврђено ко је творац ћирилице. Претпоставља се да је настало крајем IX века и почетком X века, на основу грчког унцијала, коме су за посебне словенске гласове додати нови знакови. Као једноставније писмо брзо је потисла глагољицу.

ЋИРИЛИЦА

ГРЧКО УНЦИЈАЛНО ПИСМО

КИЈЕВСКИ ПСАЛТИР

НАЈСТАРИЈИ СПОМЕНИЦИ СЛОВЕНСКЕ

КУЛТУРЕ

Самуилов натпис је надгробна плоча са натписом које је делимично оштећен.

Названа је по Самуилу, цару који је подигао споменик својим родитељима и брату.

Нађен је 1888. године у цркви Герман крај Преспанског језера на грчкој територији.

Натпис је једини старословенски споменик који је датиран

(1.IX.992-31.VIII.993. године).ПИСАН ЋИРИЛИЦОМ

САМУИЛОВ НАТПИС

САМУИЛО

ЦРКВА ГЕРМАН

САМУИЛОВА ТВРЂАВА У ОХРИДУ

БАШЧАНСКА ПЛОЧА

Башчанска плоча је старохрватски споменик, писан глагољицом око 1100. године. Потиче из цркве свете Луције код Башке на острву Крку.

У тексту се наводи да је краљ Звонимир даровао земљиште у прошлости цркви..

БАШЧАНСКА ПЛОЧА

МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик

српске и јужнословенске писмености. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата великог

жупана Стефана Немање, највероватније у Котору око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на

Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава.

Ова књига је јеванђелистар, богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току

црквене године. Написана је на пергаменту словима уставне ћирилице, а украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала у боји и злату. Највећи део Мирослављевог јеванђеља је дело непознатог преписивача (у науци званог Варсамелеон), док је други писар

Глигорије “дијак” (ђак) оставио забелешку о себи.

Ја грешни Глигорије дијак,недостојни да се назовем дијаком,

заставих златом ово Јеванђеље великославном кнезуМирославу, сину Завидину.

А мене, господине, не заборави грешнога,већ ме сачувај себи, да ми није жао, господине,

што сам радио теби, кнезу свом господину,ако ме не чуваш грешнога.

Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу

приликом његове посете Атосу.Данас се шува у Народном музеју у Београду.

Мирослављево јеванђеље је 2005. године стављено на листу УНЕСКО-а у склопу

регистра Памћење света због историјске и културне важности.