Коста Николић, научни саветникИнститут за савремену историјуБеоград, Трг Николе Пашића, 11

РАТ У СЛОВЕНИЈИ 1991.  Словенија је путем независности кренула 25. јуна 1991. када је њен парламент, дан раније него што је најављивано, како би се предухитрила реакција ЈНА, са 180 гласова „за“, два „против“ и 12 „уздржаних“, усвојио уставни акт о осамостаљењу и уставни закон за остваривање, односно спровођење уставног акта о самосталности и независности Словеније. У одлуци словеначког парламента историјске реминисценције имале су доминантну улогу. То је најбоље изразио Франце Бучар, председник Скупштине: „Тај акт представља кулминацију о стогодишњим настојањима словеначког народа. Југославија у садашњем облику није способна да преживи и постаје жариште потенцијалних конфликата и ратне опасности. Срж југословенског проблема је у томе што држава никад није била утемељена на споразуму као интегратору. Зато се Југославија не може преобликовати у творевину способну за живот“.[1]

Милан Кучан, председник Републике, рекао је, између осталог, да предложени уставни акт и уставни закон за његово остваривање омогућују словеначкој држави преузимање свих права и дужности чије извршавање је било, вољом Словеније, до тада Уставом из 1974. пренесено на органе СФРЈ. У новој ситуацији, усвајањем ових аката, Скупштина Словеније испунила је  плебисцитом „наложену дужност“ да најкасније за шест месеци од дана проглашења одлуке, обезбеди инстуитуционално-правне услове који ће омогућити Републици Словенији да успостави ефективну власт на својој територији. Кучан је саопштио и да Словенија са „поносом и историјском оправданошћу“ ступа у међународну заједницу као демократска држава. Словенија ће обезбедити да на њеној територији буду доследно поштована „човекова права и основне слободе свих људи“, без обзира на народност, вероисповест, расу и друге разлике међу њима.[2]

Тако су Словенци „једним муњевитим маневром за неколико сати померили границе Југославије, које су пола столећа биле стабилне, за око 160 километара на исток. Био је то први чин рата“.[3]

Савезно извршно веће одмах је заседало (147. седница). Влада Анте Марковића оценила је да су одлука словеначке Скупштине и хрватског Сабора означиле политичко-правно и фактичко издвајање из Југославије: „Ове одлуке представљају једностране акте донете мимо договора са другим конститутивним чиниоцима Југославије, те су због тога нелегалне и нелегитимне, а све последице тих аката ништавне. [...] Савезно извршно веће сматра неопходним да се без одлагања наставе демократски разговори о решењу уставне кризе и будућем устројству Југославије, уз сагласност свих. Да би се омогућили овакви разговори, потребно је да представници Србије и Црне Горе скину блокаду проглашења председника Председништва СФРЈ Стјепана Месића из Републике Хрватске“.[4]

Федерална влада је донела једну одлуку и издала једну наредбу: О забрани успостављања такозваних граничних прелаза унутар територије СФРЈ. У наредби је кратко речено: „Забрањује се успостављање тзв. граничних прелаза унутар територије СФРЈ. Даном ступања на снагу ове Наредбе, тзв. гранични прелази који су успостављени, имају се уклонити“.[5]

Савезној полицији и ЈНА дато је пуно овлашћење да „непосредно обезбеде“ извршавање савезних прописа о преласку државне границе на територији Републике Словеније; за обезбеђивање државне границе „на граничним прелазима и у насељеним местима у пограничном појасу“ требало је ангажовати и граничне јединице ЈНА: „Начин остваривања сарадње споразумно ће утврдити савезни секретар за унутрашње послове и савезни секретар за народну одбрану“. Наредба се тицала забране успостављања „такозваних граничних прелаза“ унутар територије СФРЈ. Та наредба се односила на граничне прелазе које су запосели словеначки погранични органи.[6]То је био непосредан повод за избијање краткотрајног рата у Словенији и за почетак ратног расплета југословенске кризе. Уочи почетка ратова за југословенско наслеђе изгледало је да је позиција Србије и ЈНА била знатно боља у односу на „северозападну коалицију“. Квалитет и количина оружја, бројност и обученост борачког састава били су на страни ЈНА и победа је била, тако се чинило, само техничка ствар. Али, федералистичка коалиција била је инфериорна у најважнијим доменима сваког ратног сукоба: нису постојали ратни циљ и унутрашња кохезија. Словенија и Хрватска имале су прецизан и јавно објављен војно-политички циљ: државна и национална сувереност; народ у ове две републике доведен је претходном националном хомогенизацијом до степена фанатичности и спремности да се жртвује у име државних циљева; Словенија и Хрватска стекле су веома јаке међународне савезнике, требало је само понудити „крунски аргумент“ за пуну подршку, а то је било увлачење ЈНА и њених „српских ментора“ у рат; руководства обе републике добро су проучиле ЈНА и изабрале су примерену ратну тактику.[7]

Упркос раширеном стереотипу о „српско-црногорској“ ЈНА, кључне позиције у њеном врху нису држали Срби. Од 16 личности у војном врху, Црногорци нису имали ниједног представника, Срби су имали двојицу – Благоје Аџић, начелник Генералштаба, и Живота Аврамовић, начелник Југоисточног војишта (ИИИ војна област), команда у Скопљу; Вељко Кадијевић се изјашњавао као Југословен, муслимани су имали Ибрахима Алибеговића, начелника Ратне школе, Македонци су били Александар Спирковски, начелник Централног војишта (И војна област), команда у Београду, и Миле Ружиновски, начелник И управе Генералштаба. Словенци су имали два кадра – Конрад Колшек, командант В армијске области, и Стане Бровет, Кадијевићев заменик. Најбројнији су били Хрвати, са укупно осам кадрова – Јосип Грегорић (један од Кадијевићевих заменика), Андрија Силић, начелник Штаба Централног војишта, Божидар Грубишић, командант Ратне морнарице, Антун Тус, командант Ратног ваздухопловства, Звонко Јурјевић, његов заменик, Иван Радановић, начелник Центра високих војних школа у Београду, Томислав Бјондић, начелник Командно-штабне академије, и Мате Пехар, начелник Војне академије у Београду.[8]

Осим тога, иако је ЈНА била против независности Словеније, и даље је била дубоко подељена око тога шта треба урадити. Начелник генералштаба Благоје Аџић заговарао је операцију великих размера како би се уклонило словеначко руководство. Вељко Кадијевић је инсистирао на пажљивијем приступу – демонстрацији силе која ће убедити словеначку владу да повуче своје проглашење независности. Након расправе, победило је Кадијевићево мишљење. Савезни секретаријат за народну одбрану саопштио је да су одлуке Словеније и Хрватске  „нелегитимне и противуставне“ и да „најнепосредније угрожавају територијалну целокупност Југославије, насилно суспендују њен систем“ и да их зато Армија „сматра ништавним“.[9]

Јединице ЈНА добиле су задатак ограниченог карактера – на границе Југославије према Италији, Аустрији и делу Мађарске иде се ради успостављања нормалног граничног режима и заштите интегритета земље. У складу са тим, ограничена су и борбена средства и врсте наоружања. Задатком није била предвиђена употреба родова подршке, као артиљеријско-ракетних јединица, минобацачких јединица, авијације,

инжињерије и других родова, јединица и служби. Задатак је предвиђао употребу оружја само у случају нужне самоодбране. Првобитним планом предвиђено је да планиране снаге имају 1.990 припадника ЈНА; Савезни СУП је ангажовао 461 и савезна управа царина 270. људи. Првобитно је покрет планиран за 26. јуни у 6 часова ујутру, али је убрзо дошло до измене и све је померено за један дан.Једно од важних питања јесте и оно зашто су се савезна влада и армијски врх одлучили да интервенишу само у Словенији, а не и у Хрватској? Могуће је понудити више одговора: због преузимања царине и граничних прелаза, оцене да ће се хрватски председник покорити после победоносног наступа ЈНА у Словенији, која је и била и битно лакши циљ. Не треба искључити ни ирационалне разлоге: мржња генерала ЈНА према словеначком руководству, али и због Марковићеве припадности родној Хрватској.[10]

Према накнадном исказу Анте Марковића, он је за интервенцију ЈНА сазнао 26. јуна, у четири сата ујутру, када га је телефоном позвао Милан Кучан и рекао му шта се догађа у Словенији: „Питао сам га зашто је назвао мене, а не Предсједништво и Кадијевића, с обзиром на то да ЈНА није била мојом надлежности. Рекао ми је да није могао с њима ступити у контакт. Ја сам потом позвао Кадијевића и он ми је потврдио да је војска изашла из касарни“.[11]

Марковић је потом сазвао седницу Владе: „Оптужио сам Кадијевића да је користио моје име без мог одобрења, јер му никад нисам дао сугласност у вези с догађајима у Словенији. Рекао сам му да бих се оштро супротставио војној интервенцији ЈНА у Словенији, иако је не би могао спријечити. Кадијевић је одговорио да ме управо због тога није обавијестио и напустио је састанак владе, рекавши да се више никад неће вратити у кабинет Владе. Акција војске у Словенији изведена је уз сугласност Борисава Јовића. С Јовићем сам разговарао о догађајима у Словенији. Рекао је да је наша уставна дужност да штитимо границе СФРЈ. То није било моје схваћање Устава. Војска није смјела доносити такве одлуке без Предсједништва, то је увијек била политичка одлука“.[12]

Било како било, током 26. јуна у рано послеподне, јединице 13. корпуса ЈНА напустиле су касарне у Илирској Бистрици и кренуле према италијанско-словеначкој граници. Командант корпуса, генерал Марјан Чад, у акцију је кренуо са 350 војника, 11 тенкова, пет оклопних транспортера и шест противоклопних оруђа, и то без одобрења генерала Конрада Колшека, команданта В армијске области. О томе је обавестио и Штаб Територијалне одбране Словеније. Захваљујући ефекту изненађења, успео је да без проблема изађе на граничне прелазе код Сежане. Људство словеначке полиције и царине није разоружао, већ их је упутио у своје матичне саставе.[13] 

У Генералштабу ЈНА оцењено је да је на овај начин потврђено очекивање да ће се операција у Словенији реализовати без проблема.[14]

 На питање да ли су Словенци били изненађени поступком генерала Чада или је то био део њихове тактике, још увек није могуће дати прецизан одговор.У касним вечерњим сатима 26. јуна у команди V армијске области у Загребу, одржан је последњи састанак пред почетак акције. О томе је генерал Колшек забележио: „О могућем нападу на нас и могућим поступцима није било ни говора. Очито да смо потценили тренутак који је пред нама, верујући да са обе стране постоји толико памети и одговорности да не би смело доћи до оружаног сукоба. Превише смо веровали у одговорне појединце и занемарили суштину политичких интереса и агресивни национализам“.[15]

Руководство ЈНА у Словенији није ни знало да је словеначка влада 26. јуна у писму СИВ-у најавила да ће акцију коју је наредио Марковић сматрати као агресију и да ће јој

се супротставити „свим средствима“ самосталне правне државе: „Ми нисмо знали за такву одлуку словеначког руководства. Штаб Врховне команде тих дана није нам давао никакве информације у којима је иначе у последње време био шкрт и селективан. Од нас се само тражио рад по закону и Уставу и елиминисање свих оних који не поштују наређења или размишљају на било који начин другачије од војног врха“.[16]

Насупрот голобрадим регрутима ЈНА стајало је 35.000 словеначких „територијалаца“, потпуно спремних за крвави обрачун. Тако је ЈНА у Словенији гурнута у ратну авантуру са несагледивим последицама.Покрет је почео у раним јутарњим сатима 27. јуна на укупно седам праваца. Словеначко руководство обавештено је о покретима ЈНА. Генерал Колшек је послао телеграм премијеру Петерлеу:„Обавјештавамо Вас да 5. војна област има задатак да преузме све граничне прелазе и обезбједи државну границу СФРЈ. Рачунамо на сурадњу свих органа и грађана Републике Словеније. Задатак ће бити извршен безусловно. Поступит ћемо и и по правилима борбене употребе јединица. Свако отпор бит ће сломљен, а све посљедице сносит ће наредбодавци и извршиоци“.[17] 

Милан Кучан је одмах издао јавно саопштење да војни врх жели да „свим расположивим снагама“ преузме контролу над целокупном територијом Словеније. Тај чин је проглашен агресијом и покушајем трајне окупације Словеније, па је њен председник опозвао све активне старешине и цивиле из Словеније који се налазе на служби у ЈНА, а упутио је и поруку официрима и војницима из других делова Југославије:„Председништво Републике Словеније позива све старешине и војнике који су на служењу војног рока да не учествују у агресији на Републику Словенију, те да напусте јединице ЈА. Председништво Словеније, на жалост, у насталој ситуацији неће моћи гарантовати сигурност на територији Републике Словеније, што посебно важи за регруте који су на служењу војног рока“.[18]

Јанез Дрновшек се повукао из Председништва СФРЈ, а Живко Прегл са функције потпредседника СИВ-а.На конференцији за штампу Кучан је рекао да ће Словенија на агресију одговорити тиме што ће употребити сва средства са којима располаже за очување своје суверености.[19]

 Словеначки председник је упутио и писмо председницима осталих југословенских република и још једном поновио грубе неистине о намерама ЈНА: „Команда 5. армијске области обавестила нас је да свим расположивим снагама преузима контролу над територијом Словеније. Тај закључак почела је одмах систематски и безобзирно спроводити. Чин јесте агресија и покушај трајне окупације независне Републике Словеније који, између осталог, може драматично да оптерети наше даље међусобне односе. Предлажем Вам да и Ви одлуку определите у истом смислу, а уједно Вас молимо да одмах опозовете војне обвезнике и официре, држављане Ваше републике који делују у јединицама ЈНА у Словенији, јер им у таквим приликама, из разумљивих разлога, не можемо више гарантовати личну сигурност“.[20]

Врх ЈНА у Словенији и даље није, међутим,  веровао да се „нешто озбиљније“ може десити. Јединица 306. против-ваздушне бригаде, са седиштем у Карловцу, прешла је словеначку границу код Метлике и одмах је нападнута. Неколико сати касније, колона тенкова и оклопних транспортера 1. оклопне бригаде напустила је своју касарну у Врхники код Љубљане и упутила се као аеродрому Брник. Стигли су неколико сати касније и заузели аеродром. Сви путни правци из главног града Словеније били су блокирани, пут до аеродрома био је блокиран барикадама од аутомобила и тешких камиона које је ЈНА успела да савлада, али је словеначка војска заузела позиције око аеродрома. На истоку снаге ЈНА напустиле су Марибор и кренуле према оближњем прелазу Шентиљ и пограничном месту Дравограду. Југословенско ратно

ваздухопловство је бацало летке изнад разних делова Словеније на којима је писало „Позивамо вас на мир и сарадњу“ и „Сваки отпор ће бити сломљен“. На другој страни, из војних објеката и у касарнама искључена је струја, вода и телефонске линије, а ометано је снабдевање јединица храном. Вршено је хапшење припадника ЈНА где год је то било могуће.Команда В армијске области било је у телефонском контакту са председником Кучаном, а влада је упозорена да ће ЈНА користити хеликоптере да пренесу специјалне јединице на стратешке локације. Влада је онда упозорила  команду 5. армијске области да ће хеликоптери бити оборени; 27. јуна увече словеначка територијална одбрана оборила је први хеликоптер ЈНА, типа „Газела“ над Рожном Долином, елитном  љубљанском насељу: „Прве људске жртве били су наши пилоти чији је задатак био снабдевање хлебом. Жалосно је било видети срушени хеликоптер из којег су се расуле векне хлеба“.[21]

Хеликоптером је управљао Словенац, капетан Антон Мерлак. Други хеликоптер (транспортни „МИ 8“) оборен је после подне, код Ига, у повратку са границе. Том приликом погинула су сва три члана посаде: капетан авијације Миленко Јоргић, поручник авијације Елдин Храповић и ваздухопловно-технички водник Мирослав Шандор.[22]

Територијална одбрана је такође опколила касарне ЈНА и покренула низ напада широм Словеније. У Брнику је напала војнике ЈНА који су држали аеродром, а у Трзину се развила борба у којој је погинуло четворо припадника федералне и један војник словеначке војске, а остатак јединице ЈНА приморан је на предају. Територијална одбрана је такође покренула нападе на колоне тенкова федералне армије код Песнице, Орможа и Косезеа, код Илирске Бистрице. Колона тенкова из 32. механизоване бригаде ЈНА блокирана је код Орможа и није успела да се пробије кроз барикаде.Федерална влада је 27. јуна од свих „релевантних политичких фактора“ у Југославији захтевала да се на примену свих политичких одлука које су донесене у последња три дана прогласи мораторијум у трајању од три месеца како би се „успоставило стање које је било раније, пре доношења одлука и њиховог спровођења“. У оквиру тог рока требало је пронаћи „мирољубива, демократска и договорна“ решења о изласку из кризе и будућности земље. Марковић је поново предложио словеначкој влади хитан састанак, а тражио је и одржавање седнице Председништва СФРЈ како би се разрешила уставна криза: „Савезно извршно веће позива све грађане Југославије да сачувају ред и мир и тиме допринесу разумном и демократском разрешењу кризе нашег друштва“.[23]

Марковић је одговор од Борисава Јовића добио у Скупштини Србије: „Последњих дана дошло је и до крупних формалних неуставних аката издвајања Хрватске и Словеније из Југославије. После тих одлука, у којима је Месићева улога била видљива читавој јавности, његов избор на дужност председника председништва СФРЈ, с обзиром на његову улогу у доношењу тих сецесионистичких аката, представљао би прави политички апсурд који у нашој политичкој јавности не би могао да буде ни прихваћен ни схваћен. Убеђен сам да би акт избора Месића био само акт мирења са сецесионистичком политиком у Хрватској, односно са улогом коју Стјепан Месић има у креирању и реализацији те политике“.[24]

Истога дана одржан је већ уобичајени тројни састанак Јовић, Милошевић, Кадијевић. Милошевић је од Кадијевића тражио да ЈНА брани „будуће границе“ Југославије: „Шта ми има да бранимо словеначке границе, то је привремено. Треба да бранимо оно што ће бити трајно“.[25]

 Јовић је јасан у оцени да се то односило на Хрватску без српских територија у њој.

Упркос пометњи и борбама, ЈНА је ипак успешно извршила велики део свог циља. До поноћи 27. јуна заузела је све прелазе дуж италијанске границе, скоро све прелазе на аустријској граници и нове прелазе успостављене дуж словеначке границе са Хрватском. Међутим, много њених јединица још увек је било блокирано на рањивим положајима широм Словеније. Првог дана сукоба ЈНА је имала 10 мртвих и 22 рањена. У најнеповољнијој ситуацији био је 31. корпус (мариборски) а у ништа бољој позицији није био ни 14. (Љубљански) због стања на аеродрому. Генерал Колшек је и даље био против пуног борбеног ангажовања јер би то значило неконтролисану ескалацију сукоба: „Значило би да смо ми почели рат. То никоме не треба. Нисам схватио савезног секретара тако. Напротив. Идемо на границу са малим снагама да помогнемо савезној царини и милицији да преузму граничне прелазе“.[26]

Током ноћи између 27. и 28. јуна, словеначкој Територијалној одбрани је наређено да изведе општу офанзиву против ЈНА. Војна колона која је била дан раније нападнута у Песници, блокирана је од стране словеначких камиона у Стриховецу, неколико километара од границе са Аустријом, где је опет била нападнута од територијалаца и полиције. У централној Словенији, камионске барикаде зауставиле су још једну колону тенкова. У ваздушним нападима на барикаду код Медвеђека, на путу Љубљана – Ново Место, погинуло је седам возача камиона.[27] Жестоке борбе избиле су изван Нове Горице на прелазу са Италијом, где су словеначки специјалци уништили три тенка. Четворица војника ЈНА је погинуло, а око 100 се предало. У борбама које су вођене на аеродрому Брник погинула су два аустријска новинара.[28]

Словеначке снаге заузеле су гранични прелаз код Холмеца, уз две жртве са своје стране и три са стране ЈНА; 91 припадник ЈНА се предао. Словеначки територијалци напали су касарну ЈНА у Буковју код Дравограда, а складиште оружја у Боровници пало је у посед територијалаца. Припадници ЈНА, посебно у Љубљани и Марибору, стављени су под присмотру. У Випави је преко 300 чланова породица официра било блокирано у војним зградама. Војна лица су хапшена у самом граду, на железничкој станици, на улици, пред стамбеном зградом, у средствима јавног превоза, у складиштима и болницама, свуда и без икаквог обзира.Током 28. јуна ССНО је саопштио да ЈНА контролише границу и да је престала потреба за даљим покретима армијских јединица у Словенији. Саопштено је и да је током дводневних борби погинуло 10 припадника ЈНА.[29] 

У Београд је допутовала делегација Европске заједнице (Жак Пос, председавајући Савета министара, Ђани де Микелис, министар иностраних послова Италије, и Ханс Ван Ден Брук, шеф холандске дипломатије). Њихова порука југословенским политичарима била је кратка: „Не идите натраг у 19. век“. Али, Милошевић им је пренео своје уобичајене ставове: одлукама Словеније и Хрватске директно су нападнути територијални интегритет и суверенитет Југославије; угрожени су мир и безбедност њених грађана, сву одговорност сносе искључиво Словенија и Хрватска.[30]

Састало се, по други пут од избијања рата, и Председништво СФРЈ у непотпуном саставу; седницом је председавао Југослав Костић. Богић Богићевић, који је био и председник Савета за заштиту уставног поретка, упознао је „присутне“ са оценама и предлозима Савета са седнице која је одржана дан раније. Председништво је само констатовало да је дошло до новог драматичног погоршања политичке ситуације у земљи, оцењено је да су одлуке Словеније и Хрватске противуставне и да немају никакав легитимитет. Закључено је да ће се Председништво ангажовати на заштитити интегритета земље и да границе Југославије „нико не може мењати“ и да то мора да схвати руководство Словеније.[31]

Милан Кучан је, међутим, још једном поновио да је у питању покушај окупације „младе словеначке државе“ на коју је извршена агресија: „Потребно је прво да се агресор повуче, да се војска врати у касарне. Затим су разговори могући, али никако нема погађања о замрзавању плебисцитних и уставних одлука Словеније“.[32]

Касно увече 28. јуна словеначки председник Кучан и адмирал Стане Бровет договорили су први прекид ватре, што је кучан потврдио и на словеначкој телевизији. Али, договор није поштован. Словеначки територијалци извршили су прегруписавање и довођење свежих снага близу границе, караула и војних објеката који су им били потребни. Тачно у поноћ почели су напади на ЈНА широм Словеније и трајали су до раних јутарњих часова 29. јуна. Словеначке снаге заузеле су 7 караула и гранични прелаз код Горице, а на мађарској граници предали су се без борбе војници на две карауле.[33] 

Напади су интензивирани током 29. јуна; генерал Андрија Рашета, заменик команданта 5. армијске области, тражио покретање одлучног напада: „Не може више овако. Живимо под притиском да не уцењују да се предамо. Питање је хоћемо ли се борити или ћемо се предати. Имамо снаге да се достојно боримо“.[34]

 Колшек поново није прихватио пуно офанзиву, тражио је принципијелно понашање, поштовање међународног права и није желео да се сукоб претвори у рат против словеначког народа. Али, и он је био свестан да је такав стратегија била поразна: „Супротна страна је искористила таква наша осећања и одлучно устала у бескомпромисну борбу против Армије“.[35]

Смирења ситуације није било, нападнут је и Дом ЈНА у Љубљани, употреба авијације ЈНА још није одобрена; 29. јуна у Загреб је дошао генерал Аџић. Када се упознао са ситуацијом, затражио је од Кадијевића да се Кучану постави ултиматум да до 30. јуна у 6 сати ујутру повуче све снаге ТО на 10 километара: „Ако то не уради, Словенија ће да гори. Могућа је и мобилизација у Србији, а онда убацити диверзантске одреде и наносити им губитке. Свим командантима треба наредити – битка до краја, ко се преда да се стреља“.[36]

 Кадијевић је разговарао са Кучаном; против војника ЈНА употребљавана је забрањена муниција, а рањени су склањани у Италију и Аустрију како би им се указала помоћ; Аџић је наредио „масовне ударе“ ратног ваздухопловства јер су поступци ТО Словеније „равни фашистичким“.Пошто се ситуација није смиривала, реаговао је Штаб врховне команде ЈНА који је у једном дужем периоду функционисао самостално. То је био најтежи тренутак у дотадашњој историји ЈНА, али њено руководство није имало адекватан одговор. Уместо одлучне акције каква је годинама најављивана и којом је прећено, нацији се 29. јуна преко телевизије Београд, у касним вечерњим часовима, драматично обратио генерал Марко Неговановић. Рекао је да је Југославија на почетку грађанског рата, а до тога је дошло јер нису прихватана дугогодишња упозорења армијског врха „да се стане на пут политици свршеног чина и једностраног разграђивања југословенске државе, безакоњу и анархији“. И у овој ситуацији врх ЈНА се понашао као пресудни политички фактор који „чини све“ што је у његовој моћи „да се обезбеде услови за миран, демократски и легалан расплет југословенске кризе“. Оптужио је Словенију да води „прљав, суров и подмукао“ рат. Штаб Врховне команде упутио је „последњи захтев“ председнику Кучани и Влади Словеније о прекиду сукоба: „Ако руководство Републике Словеније не испуни постављене захтеве, чија је суштина обезбеђивање безусловног прекида ватре и стварање нормалних услова за живот и рад Армије, Штав Врховне команде наредиће предузимање мера у складу са ситуацијом у земљи, укључујући максимално подизање борбене готовости ЈНА, потребне мобилизацијске радње и одлучне војне мере“.

Генерал Кадијевић је упутио и службено писмо Кучану, али демонстрације силе већ је била потрошени модел понашања армијског врха, а пуна употреба свих капацитета била је немогућа и у пракси неизводљива. Зато је току ноћи између 29. и 30. јуна Скупштина Словеније одбила ултиматум Штаба Врховне команде, чак је одала признање свим држављанима, припадницима ТО и полицијских снага за „храбру и успешну одбрану државе“. Скупштина је наложила свим државним органима Републике да доследно спроводе донесене одлуке о осамостаљењу Словеније. Покренут је тотални рат против ЈНА. Снаге ТО и милиције и даље су нападале војнике који нису смели да употребе сву силу којом су располагали како би се одбранили. Приступ рањеницима и даље је био отежан, настављена су хапшења војних лица и малтретирање њихових породица; генерал Колшек и даље је покушавао да смири ситуацију молбама које је упућивао словеначком руководству, па је зато и одбио да нареди употребу авијације:„Рушити виталне објекте и стварати велике људске жртве, без обзира на материјалне губитке, за мене је било недопустиво. Изгледа да је реализацију одлуке о томе требало, по некима, да донесе Словенац. Тиме би се касније, пред јавним мњењем света и историје, могао оправдати Штаб Врховне команде“.[37]

Пред опасношћу од неселективне употребе авијације, Јанез Дрновшек је звао Марковића и Кадијевића; у међувремену је у Београд дошла посредничка тројка Европске заједнице и критични тренутак је прошао. Авијација је деловала појединачно и у пару (врло ретко), дејствовала на је на војне објекте ТО и на поједине тачке на препрекама испред тенкова и на ТВ репетиторе. Али, то није спречило распад ЈНА и бројне губитке у техници код Шентиља, Нове Горице и у тунелу Караванке. У Љубљану је 30. јуна, на сопствену иницијативу, допутовао и Анте Марковић. Он је разговарао са председником Кучаном и премијером Петерлеом и у касним вечерњим сатима они су постигли договор о прекиду непријатељстава. Словеначка страна захтевала је да преговара само са Марковићем, па у разговорима нису учествовали представници ЈНА (адмирал Бровет). Споразум је предвиђао прекид војних операција, пребацивање рањених припадника ЈНА у болнице, повлачење јединица ЈНА у касарне и формирање мешовите комисије која ће надгледати спровођење споразума. Повлачење јединица ЈНА у касарне требало је да почне 1. јула.[38]

Занимљиво је да је Стипе Месић 30. јуна, док још није био изабран на челну функцију у Председништву, потписујући се као „уставни предсједник Предсједништва СФРЈ“, из Загреба донео једну одлуку у којој је стајало да Штаб врховне команде ЈНА одмах обустави све војне операције у Словенији у складу са начелним споразумом председника Хрватске, Словеније, Србије и председника СИВ-а са делегацијом Европске заједнице. Тражио је и да се јединице ЈНА у целој земљи одмах повуку у „војарне“, а „наредио“ је Штабу ВК ЈНА да хитно повуче своју наредбу о мобилизацији: „Обавјештавам све савезне и републичке органе власти да сам на овај корак био присиљен због упорног спречавања чланова Предсједништва СФРЈ из Србије и Црне Горе да се то предсједништво конституира у складу с Уставом СФРЈ“.[39]

Српско руководство са закашњењем је активирало своју одлуку о избацивању Словеније из Југославије. На седници Савета за заштиту уставног поретка, одржаној 30. јуна, Јовић је изјавио да се интегритет Југославије више не може очувати и да Словенију треба казнити: „Словенију ћемо, по мом мишљењу, најбоље казнити ако одмах донесемо одлуку о њеном искључењу из Југославије. Треба одмах сазвати Скупштину СФРЈ, саопштити одлуком Скупштине да се поштује право словеначког народа на самоопредељење и отцепљење. Треба одмах да се од СИВ-а затражи нацрт закона о разграничењу који би уследио домах иза ове одлуке“.[40]

Али, напори посредничке мисије Европске заједнице допринели су разрешењу уставне кризе. Милошевић се 30. јуна обратио српској јавности и рекао да је Србија прихватила

предлоге Европске заједнице, али и да очекује да се тако понашају Хрватска и Словенија.[41]

 Милошевић је затим обећао министарској тројци да ће Србија подржати Месићев избор на функцију председника Председништва СФРЈ. Према сведочењу Борисава Јовића, Милошевић је врло тешко пристао на ову одлуку: „Био је сав сломљен. Рекао ми је да су наступили са толиком упорношћу и неуважавањем ниједног аргумента, као и са оптужбама и претњама Србији, да се поставља велико питање да ли вреди улазити у такве сукобе због Месића, јер би и неки други представник Хрватске вероватно био исти као он, можда и гори. Каже да је он морао да попусти и пристане, а мени препоручује да их мучим још колико могу, па да прихватим“.[42]

Јовић је разговор пренео „српским“ члановима Председништва; Бранко Костић је одмах изјавио да неће гласати за Месића, без обзира на став Србије. Састанак у Палати федерације, у сали „Београд“, почео је 30. јуна, у 23 сата, уз присуство европских посредника; састанку није присуствовао Дрновшек. Формално, није било ни седнице, ни дневног реда, ни гласања, ни записника, али је Палата била препуна новинара. Састанком је руководио Васил Тупурковски, а Јовић је одмах затражио писане гаранције од Европске заједнице да ће Сабор Хрватске и Скупштина Словеније поштовати тромесечни мораторијум на спровођење закона о отцепљењу: „Великодушно су се изређала сва тројица министара да слаткоречиво изразе тврда обећања и гаранције у име ЕЗ да ће и Месић и Хрватска и Словенија морати, под њиховим утицајем, да раде по Уставу СФРЈ и у складу са њим“.[43]

Бранко Костић је ипак одбио да гласа за Месића. Седница је завршена 1. јула, у један сат после поноћи. Стјепан Месић је изабран за председника а Бранко Костић за потпредседника Председништва Југославије. Занимљиво је да је Месић на првој конференцији за штампу, одмах после избора, оценио да је Косово највећи генератор кризе у Југославији: „Косово се мора рјешити а то не може без Албанаца. У дијалогу морају учествовати сви, без употребе силе“.[44]

Слободан Милошевић се у ноћи када је Месић изабран на челну функцију у Председништву састао са Ђанијем де Микелисом, шефом италијанске дипломатије. О протеклим догађајима разговарао је телефоном 1. јула са Радованом Караџићем: „Имао сам са Де Микелисом после састанак, он је хтео да поразговарамо мало о нашој сарадњи и развоју односа Србије и Италије. [...] ЕЗ је прихватила, они су прихватили да гарантују да ће Хрватска и Словенија испунити своје обавезе и да изврше суспензију ових аката и да се прекине то насиље. Они су гарант и они су се изјаснили, видећемо како ће тај ток догађаја даље да иде, али ја мислим да смо овим изашли из оног обруча притиска да Србија растура Југославију. [...] То је јасно и треба их пустити да се отцепе, сад је само питање отцепљења по линија која нама одговара [...] Што се Словеније тиче, ја бих их пустио одмах [...] да иду одмах а ови други кад се с нама разграниче. [...] Сад ми морамо ствари да радикализујемо и убрзамо, то је потпуно јасна ствар“.[45]

На првој седници Председништва са новим председником, одржаној 1. јула, затражено је да се одмах прекину сви сукоби, да се ослободе сви припадници ЈНА и чланови њихових породица, да се деблокирају касарне и обезбеди снабдевање струјом и храном; да се „оружани састави Словеније“ повуку на своје матичне локације, а јединице ЈНА у своје гарнизоне, као и да се обезбеди „несметани рад и функционисање савезних органа, посебно у вези обављања царинске контроле и других послова који су у надлежности федерације“.[46]

 Кучанов коментар на ове одлуке био је кратак – граница је словеначка а савезни закони не важе у овој републици.[47] 

Смењен је и генерал Конрад Колшек; Кадијевић је указ о његовом смењивању потписао још 29. јуна а Колшеку је то саопштено у ноћи између 1. и 2. јула; нови командант 5. армијске области био је генерал Живота Аврамовић.Стање у Словенији није се мењало. Штаб Врховне команде поново је, уместо ефикасне акције, понудио више него патетично саопштење – Словенци се према ЈНА односе као према „непријатељској окупаторској војсци“, снабдевање храном и даље се онемогућава, рањеницима не може да се укаже помоћ и још увек се хапсе официри и чланови њихових породица.[48] Јединица ЈНА које су се, у складу са договором о прекиду непријатељстава, повлачиле из реона Требиње у Карловац, нападнута је 2. јула у раним јутарњим часовима у околини Брежичке шуме, код села Дрнова; јединици су нанесени знатни губици. Зато је генерал Аврамовић наредио ваздушне нападе и упутио тенковска појачања овој али и другим опкољеним јединицама.Истога дана јавности се преко Телевизије Београд обратио генерал Аџић и оптужио словеначке власти да су прекршили договорено примирје и кренули у „свеопште, бесомучне и најпрљавије нападе на све што је носило униформу и ознаку ЈНА и што има било какве везе са њом“. Иступање генерала Аџића показало је да војни врх није могао ни да замисли да ће доћи до отвореног сукоба са словеначким народом„Нико у Армији није могао да схвати да се сукобљава са онима који Југославију и ЈНА мрзе из дна душе. Деценијама учени у духу југословенства, нисмо ни могли поверовати да се толико зла и мржње може сакупити на једном месту, и у таквим облицима. Подмукли су и безобзирни. Не штеде никога, па чак ни малолетну децу, жене и своје дојучерашње суседе. Било је и издаје у нашим редовима, највише међу Словенцима. И то не мале издаје. Прижељкивали су понављање 1941. Трудићемо се да рат на који смо приморани траје што краће. Тешко смо ово поднели, али смо се опоравили и прилагодили. Нестале су многе илузије. Извршили смо нужне кадровске промене и окрепили своје снаге. Примораћемо противника да поштује прекид ватре и престане са арогантним наступањем. Наћи ћемо и оне који се сада скривају у својим јазбинама. Подвалама и мржњом се не побеђује. Остварићемо контролу и ствари довести до краја“.[49]

Тек тада је Милан Кучан прогласио једнострани прекид ватре, јер је општи однос снага био на словеначкој страни, па је она, уместо страха могла да покаже помирљивост и да прикупи важне дипломатске поене. У Србији је одмах постало доминантно уверење да је за трагедију ЈНА крива федерална влада, односно њен премијер јер је Марковић, наводно, ограничио начин деловања и употребу оружане силе. О одговорности војног врха мало се или никако размишљало. „Политика“ је интензивно писала да је понашање Немачке у југословенској кризи „дубоко поделило“ Европу, као и да је дошло до „ренесансе германизма“. Драгутин Зеленовић је још једном оптужио Марковића да је најодговорнији за кризу, а Милошевић се 2. јула састао са командним саставом Територијалне одбране Србије.[50]

Сви ратови су крвав и хаотичан испит људске воље, појачавају једноставна осећања, језиви су и могуће их је поднети само мрзећи свог непријатеља и верујући у сопствену победу. Више него у било којој другој прилици људи открију своју праву природу и осећања, па у ратовима побеђују најспремнији и најсуровији. Добра илустрација за то јесте први извештај који је генерал Аврамовић 4. јула 1991. послао Генералштабу у ЈНА о „примерима нечасних и бруталних напада припадника Територијалне одбране и других оружаних састава Републике Словеније на припаднике ЈНА“.У извештају је, између осталог, речено следеће: „Одмах по покрету јединица ка граници, органи Републике Словеније наредили су ископчавање  струје, воде и ПТТ линија касарнама, а подузећима забраниле било какво снабдевање ЈНА. 27. јуна, у свом стану у Љубљани ухапшен је пуковник Недовић Миладин из 14. корпуса који је дошао да обиђе болесну супругу. Сазнавши за његов долазак, припадници милиције

плинском бомбом су провалили у стан. Од експлозије повређена је и супруга пуковника Недовића. 28. јуна од подметнуте мине на коју је налетио особни аутомобил у којем су биле Радојка Сворцан и Љубица Саса, супруге активног војног лица и грађанског лица на служби у ЈНА, на месту несреће, унаточ присутности припадника ТО Словеније и словенске милиције, на долазак санитетског возила чекале су више од пола сата, јер нитко није хтео да јави о њиховом удесу. Љубици Саса ампутирана је лева потколеница. У Клиничком центру Љубљана како су довезене након несреће, одбили су их примити јер су ‘супруге официра’, без обзира што су осигуране код здравственог осигурања Словеније. 29. јуна у Словенској Бистрици на превару су довели супругу и децу капетан 1. класе Стаменковског у штаб ТО. Децу су задржали, а жену послали у касарну са поруком да су деца заробљена и нека се он преда. 29. јуна снаге ТО Словеније заробиле су у Копру једног лекара и три војника који су превозили рањене у болницу у Изоли. Истима је постављен ултиматум да ће бити пуштено само под условом да из болнице оду кући, а не у јединицу. 29. јуна убијени су на граничном прелазу Шкофије капетан 1. класе Пантелић Слободан, војник-возач Османи Мемедин и главни возач Седлар Бранко. Убијени су изван моторног возила. 30. јуна припадници ТО заробили су девет припадника гарнизона Вараждин који су били у санитетском обезбеђењу. До данас нису пуштени, а нема података гдје су. 30. јуна у неким насељима Љубљане из станова су силом изводили станаре (чланове породица војних лица), постројавали их и претили убијањем. 1. јула посмртни остаци капетана Пантелића пребачени су авионом до Београда, а даље транспортирани до места сахране у родном селу Шљивовица код Титовог Ужица. Жалосно је и несхватљив поступак органа власти Илирске Бистрице, у којој је покојни капетан службовао, који нису дозволили супрузи, која је рођена у Илирској Бистрици и што је била њена жеља, да се сахрани у Илирској Бистрици“.[51]

Према изворима ЈНА, она је у „словеначком рату“ имала 44 погинула и умрла припадника.Ма колико био очекиван, почетак рата изненадио је српску јавност која је одговорила протестима. За разлику од Словеније, као и касније Хрватске где је национални романтизам био на врхунцу и где је већинско јавно мњење сматрало да се бије одсудна битка за „слободу“, враћање мртвих војника, готово дечака, пробудило је део успаваног српског јавног мњења. Србија је и иначе већ била дубоко захваћена „белом кугом“, представљала је земљу синова јединаца, па су прве протесте 2. јула организовале мајке српских војника. И одмах оптужене да су део „завере“ против српског народа. Оне су, када им није дозвољено да уђу у зграду српског парламента поломиле стакло на вратима и прекинуле седницу Скупштине повицима: „Издаја! Вратите нам децу! Доста је политике“. Репортери су забележили потресне сцене, узвици су били помешани са плачом и јецајима, понеко је чак насрнуо на посланике, „сручивши им бујицу нимало нежних речи у лице“. Убрзо су дошли о очеви и браћа војника ЈНА, сви су очајнички тражили повратак чланова својих породица.[52]

У истом тренутку су пред Скупштином студенти, грађани и опозиционе странке тражили оставку Председништва СФРЈ, формирање владе националног спаса и стварање српске војске. Тражено је и повлачење јединица ЈНА из Словеније, као и одговорност војног врха и Слободана Милошевића због неуспешног вођења операција. Делегација родитеља, предвођена Будимиром Кошутићем, будућим потпредседником српске владе, отишла је код генерала Аџића. Он им је само поручио да су жртве неопходне за одбрану Југославије: „Ако хоћемо мир ми то сада, на жалост, морамо добити ратом. А у сваком рату жртве су неизбежне. Ми борбом морамо доћи до ваше деце“.[53] 

Затим је група од 450 родитеља уз Србије, на челу са потпредседником Скупштине Боривојем Петровићем, отпутовала за Хрватску и Словенију. Јелко Кацин, министар

информација и словеначки „бог рата“, изјавио је да би долазак мајки војника из Србије „могао представљати опасност по Словенију“.[54]

Слободан Милошевић се није оглашавао јер Србија „није била у рату“, али јесте Момир Булатовић. Он је писао Милану Кучану; подсећао га је на „братску прошлост“ и молио да ослободи заробљене војнике:„Господине Предсједниче, Будући да Вас и Вашу породичну судбину лично познајем, ово је једна од ријетких прилика да у своје име и у име народа којег представљате узвратите дио племенитости коју сте нашли у окриљу црногорског и српског народа, посебно онда када је словеначком народу пријетило потпуно духовно и физичко истребљење“.[55]

У Србију су почели да стижу и први возови са ослобођеним војницима ЈНА; иронија историје била је комплетна – некада су истом пругом долазили возови „братства и јединства“ а сада су се у њима враћала деца која су бачена у ратни пакао: „Воз туге. Уплакане жене са децом, породице војних лица и војници-заробљеници. Препознали смо их још из далека. Дечаци обучени у неке крпе које су добили од словеначких територијалаца. Још увек уплашени, а на лицима им се види стид – као да су они криви за саботаже и издаје у  5. армијској области“.[56]

Руководство Социјалистичке партије Србије затражило је 3. јула „хитно заседање“ савезне Скупштине на којој би се утврдила одговорност Анте Марковића „зато што је својим одлукама, на које по Уставу није имао право, одговоран за сукобе и крвопролиће и потпуно непотребне и ничим оправдане људске жртве у сукобима у Словенији“.[57] Немачка влада је истог дана затражила да ЈНА обустави своја дејства како не би дошло до „озбиљних последица“ у односима између Немачке и Југославије.[58] 

На ванредној седници црногорске Скупштине Бранко Костић је изјавио да је словеначко руководство издало земљу, а Мило Ђукановић да Југославија у „досадашњим оквирима“ више не постоји.[59]

Седница Председништва СФРЈ од 4. јула представљена је у српској јавности као последица успеха ЈНА. Тако је „Политика“ писала како је Словенији „наложено да повуче јединице“.[60] 

На овој седници договорен је апсолутни прекид ватре, најкасније до поноћи тог дана; повратак (одмах или најкасније до 7. јула) на стање пре доношења одлуке о отцепљењу Словеније; до поднева 5. јула требало је деблокирати јединице и све установе ЈНА. За спровођење ових одлука задужени су Богић Богићевић и Васил Тупурковски.[61]

 И овога пута одговор из Љубљане био је кратак – Југославија више нема границе са Италијом и Аустријом.[62]

У Србији је и даље актуелна ситуација изједначавана са догађајима из 1941. Милорад Вучелић је писао да је Србија прешла границу сопствене толеранције, да ниједан политичар никада неће добити мандат да остави „велике делове српског народа у иностранству“. Оптужио је и родитеље који су тражили повратак своје деце из ЈНА да су део „завере“ чији је циљ био да блокирају војне јединице и онемогуће их у даљим „самоодбрамбеним“ дејствима, односно, „да би се до краја извели сви сепаратистички науми и циљеви и заташкала одговорност за злочин над војницима“. Мит о историјској предодређености Србије да буде „жртва“ био је у пуном замаху – њени непријатељи били су Аустрија и Немачка, а из тога је проистицала и једна посебна „мисионарска“ улога: „И овога пута, изгледа, српски народ има злу судбину да великом ценом плати

увиђање Европе и САД ко је ко на Балкану и ко је одиста на страни демократије и цивилизације, а ко не“.[63]

Веома важан састанак одржан је 5. јула: Милошевић, Јовић и Кадијевић. Српски функционери констатовали су да је ЈНА у Словенији „поражена и потучена“, да је српски народ изгубио поверење у војску и да је у Србији „издаја на делу“ – Вук Драшковић је водио пропаганду да се не иде у рат, а демонстрирале су и мајке војника. Зато је од генерала Кадијевића захтевано да се Словенцима одговори „жестоко, свим средствима, укључујући и авијацију, потом се повући из Словеније“ како би се „уплашила Хрватска и умирио српски народ“. Тражено је и да се јединице ЈНА повуку на линију: Карловац-Плитвице на западу; Барања-Осијек-Винковци-Сава на истоку и Неретва на југу: „На тај начин покрити све територије на којима живе Срби до потпуног расплета, односно до коначног слободног опредељења народа на референдуму“. Даље је тражено да се „потпуно елиминишу“ Словенци и Хрвати из ЈНА: „Ако одмах не крене са акцијом у Словенији, ми губимо у Србији, а онда се и војска распада“.[64]

Генерал Аџић је 5. јула говорио у Центру високих војних школа у Београду. Према белешкама једног од официра који је био на том састанку, он је рекао да је Југославија у највећој кризи од свог оснивања, да се суочава са катастрофом и да војно руководство дуго није било свесно те ситуације, да би војни удар био „права катастрофа“, да је ЈНА у рат уплетена мимо своје воље, да је у Словенији деловала само у самоодбрани и да да се зато „уздржала“ од општег ваздушног напада на виталне саобраћајнице, комуникације и електронске медије; ЈНА својим утицајем треба да „принуди“ републичка руководства на мирно решење доноса „између народа Југославије“.[65]

Пошто није реализован договор о ослобађању заробљених припадника ЈНА и чланова њихових породица, Александар Митровић, потпредседник СИВ-а, затражио је 6. јула од словеначке владе да се та одлука спроведе у дело: „Савезно извршно веће има информације да се у затворима, логорима и сабирним центрима још увек налази велики број војних лица и чланова њихових породица. У казнено поправном дому ‘Доб’ налази се 91 старешина и 110 војника. Општи услови њиховог смештаја су нехумани. Са њима се поступа нељудски, а међу њима има рањених и болесних, а већина је била ван оперативних задатака. Не дозвољава се пребацивање у болнице и друге здравствене установе“.[66]

Генерал Кадијевић је тих дана у телефонском разговору поново од маршала Јазова тражио директну војну помоћ, али је и овога пута одговор био негативан: „Прецизније, не би нас могли заштити, а што се оружја тиче може, али само редовним каналом преко Владе СФРЈ, а ми тражимо мимо владе, јер нам Анте Марковић омета доношење одлуке владе. Вељко га је упозорио да Немци преко нас угрожавају и њих и замолио да то пренесе Горбачову“.[67]

Истовремено је текла и дипломатска акција Европске заједнице. Министарска тројка (Ханс ван ден Брук, Жак Пос и Жоао Пинеиро) стигла је 6. јула на Брионе и почела састанак са југословенским политичким врхом. После преговора који су трајали 14 сати у вили „Нептун“ на Брионима, европски посредници и југословенски политичари договорили су 6. јула модалитете прекида ватре у Словенији и режима царинских послова на граници Југославије према Италији и Аустрији. Договорено је враћање стања у граничном појасу и у целој Словенији на период од пре 25. јуна. Контролу граничних прелаза спроводиће словеначка полиција у складу са савезним прописима; царине би остале савезни приход.Најбројнија је била словеначка делегација, а Србију је представљао Борисав Јовић. Ван ден Брук је рекао да је намера Европске заједнице да се помогне у стварању услова да

се преговори о будућности Југославије одрже у мирној атмосфери. Јовићу је отворено рекао да ће Словенија и Хрватска добити међународно признање ако федералистичка коалиција не одустане од примене насиља: „Из коментара које дају различите земље путем медија, можете схватити боље него ми шта то значи, шта би то значило. Због тога, ми бисмо хтели да учинимо све да се у такву ситуацију не дође“.[68]

Јовић није пропустио прилику да још једном искаже неповерење према „добрим намерама“ Европе, али и да још једном наговести срж српске политике – службени Београд нема ништа против самоопредељења словеначког и хрватског народа ако то право важи и за Србе у Хрватској. Осим тога, готово да је директно рекао и да Србија није заинтересована за договор о преуређењу југословенске федерације. Јовић је тврдио да ЈНА и савезни органи нису одговорни за почетак рата у Словенији, Европска заједница подржава „сепаратистичке тежње“ у Југославији, Словенија је дефинитивно одлучила да изађе из федерације на неуставан начин; потврдио је да је у јануару 1991. одржано више састанака државних руководстава Србије и Словеније и да је „на њима врло јасно речено да Србија нема ништа против да Словенија своје тежње за осамостаљењем оствари на миран и демократски начин и да се Србија томе неће супротставити“.[69]

Јовић је у веома дугом и често противречном говору рекао и да ЈНА није употребила ни „делић“ борбене силе којом располаже, али да се то може догодити у блиској будућности: „Могу да Вам кажем да ЈНА само у Словенији располаже са снагом која их за 24 часа може поразити и разорити, али ми то сматрамо бесмисленим. Морам директно да Вас питам, а Ви треба да размислите о одговору: да ли Ви сматрате да ЈНА и Председништво СФРЈ могу даље да доживљавају таква понижења? Како да поступе ако се Словенци буду даље овако понашали? Ако Словенци не буду пристали са тим, а они то неће, ја Вас уверавам, онда нам остаје врло мали избор: или да ратујемо или да се отуд повучемо. [...] Морам Вам рећи да ће врло тешко бити остварити мир, нарочито када се ради о Хрватској, у којој је много више народ измешан и где хрватско руководство врши страховите припреме скоро за ликвидацију српског народа, а који се масовно, из дана у дан, сели у Србију. Хиљаде људи се дневно сели из Хрватске у Србију. То је масовно бекство под пресијом. [...] Главни проблем који настаје код нас јесте признавање сваком народу права на самоопредељење. Ми признајемо хрватском народу право на самоопредељење, тражимо то исто и за српски народ. Морате схватити, Срби су дали три милиона жртава у два светска рата да створе једну државу у којој ће заједно живети. Сада би испало да на један немогуће глуп начин губе своју државу и да постану националне мањине у другим државама. Геноцидна политика према Србима у току Другог светског рата је у памћењу свих њих и зато такво решење не прихватају. Више то није ствар Србије, него они, Срби ван Србије, то неће – они ће да ратују, ако је тако, за своја национална права, за своју државу која им се на силу узима“.[70]У ноћи 7. јула (у десет сати увече) усвојена је тзв. Брионска декларација која је прогласила мораторијум на словеначке и хрватске одлуке о независности у трајању од три месеца. Најважнији принципи Декларације били су: 1) народи Југославије једини могу да одлуче о сопственој будућности; 2) хитан почетак преговора о свим аспектима будућности Југославије без икаквих предуслова; 3) Председништво СФРЈ имаће пуну контролу над ЈНА; 4) све стране морају да се уздрже од једностраних корака. Политички преговори требало је да почну најкасније до 1. августа. Требало је да се воде о свим аспектима будућности Југославије, „без икаквих предуслова и на основу принципа садржаних у Завршном документу из Хелсинкија и Париској повељи о новој Европи. Ово се нарочито односи на људска права, укључујући право народа на самоопредељење у складу са Повељом Уједињених нација и одговарајућих норми међународног права, што значи и оних који се односе на територијални интегритет државе“.[71]

У Анексу И утврђени су даљи модалитети за припрему преговора. Што се тиче режима на границама, речено је да ће контрола граничних прелаза бити у рукама словеначке полиције, а да ће она примењивати савезне прописе. Царине ће и даље бити савезни приход, а наплаћиваће их словеначки цариници. Уплаћиваће се на заједнички рачун који ће контролисати савезни и републички министри за финансије, плус један до два спољна контролора. Контрола ваздушног саобраћаја требало је и даље да остане јединствена за целу Југославију. У Анексу ИИ Декларације предвиђени су модалитети за мисију посматрача у Југославији која је требало да надгледа спровођење споразума у Словенији, евентуално и у Хрватској. Ханс ван ден Брук је изјавио да је заустављен „вулкан за који смо се сви надали да неће експлодирати“. Месић и Туђман су рекли да је почео процес мирног расплета југословенске кризе, а Кучан да осамостаљење Словеније није угрожено.[72]

Да од споразума неће, међутим, бити ништа, било је је јасно после речи Борисава Јовића да ће се југословенска криза решити мирним путем „само ако се српском народу у Хрватској призна право на самоопредељење до отцепљења“.[73]

 Брионски споразум највише је одговарао Словенији а најмање Хрватској. Она је договорени мораторијум искористила за утврђивање својих позиција, а Хрватска је изгубила драгоценог савезника. Од тада је њена политичка судбина била везана за Србију и Босну и Херцеговину, па је власт у Загребу истицала како је међународна заједница фактички допустила распламсавање рата у Хрватској.[74]

Скупштина Србије је о југословенској кризи расправљала 8. јула и наговестила стварање нове (југословенске) државе. Посланици опозиције тражили су расправу о „генези неуспешне српске политике“ и одговор на питање ко је представљао Србију у разговорима на Брионима. Посланици владајуће партије тражили су одговорност Анте Марковића, „петоколонаша у Армији“ и словеначког руководства. Антоније Исаковић је тражио да се Скупштина јасно одреди према унутрашњим границама у Југославији као према административним; изјавио је и да Срби нису угрожени само од Словеније и Хрватске „већ и од Европе“.[75]

 Као „титоистички“ одбацио је став федералног премијера да о Србима у Хрватској треба да се одлучује у Хрватској. Ову седницу обележио је и званични улазак у Скупштину Војислава Шешеља, са „кокардом“ на кошуљи. Све његове предлоге посланици СПС-а поздрављали су „аплаузом у видном одушевљењу“. Шешељ је потврдио како је изјавио да треба „пострељати“ све оне који шире дефетизам, а његова распарава са посланицима опозиције умало је довела до физичког обрачуна.[76] 

Милан Парошки је рекао да „цела Славонија“ припада српском народу, а тражио је и да се озваничи „Мартићева војска“.[77]

Најважнији закључак тицао се захтева да федерални органи (СИВ, Председништво СФРЈ и Скупштина Југославије) обезбеде „присуство и деловање ЈНА“ у САО Крајини, Славонији, Западном Срему и Барањи ради спречавања ескалације међунационалних сукоба. Тражено је и да Влада Србије хитно предузме мере да се Територијална одбрана оспособи да у „потребном тренутку“ преузме на себе задатке одбране Републике Србије и српског народа, као и „задатке заједничке одбране са другим народима који су се определили да живе у Југославији“. Осим тога, захтевано је да и да српски регрути убудуће војни рок служе само на територијама „које настањују народи који су се определили да живе у Југославији“.[78]

 Ови закључци усвојени су са само једним гласом против.Уследила је нова блокада у раду Председништва СФРЈ – „српска“ половина није желела да се седница одржи на

Брионима. Седница је одржана 18. јула у Београду. Председништво је, на предлог Штаба Врховне команде ЈНА, саопштило Одлуку о премештању јединица ЈНА са територије Републике Словеније. Таква одлука је донесена јер нису испоштоване одредбе Брионске декларације: на границама није успостављено стање које је важило пре 25. јуна 1991; није извршена деблокада свих јединица, отежано је снабдевање и онемогућава се слободно комуницирање. Нису враћена заплењена средства и опрема ЈНА, а грубо су нарушена и елементарна људска права припадника армије. Повлачење јединица ЈНА требало је да се изврши у року од три месеца: 31. корпус требало је да се дислоцира у Србију, а 14. корпус у Босну и Херцеговину.[79]

Борисав Јовић је српској јавности рекао да је ова одлука у складу са политичким ставом руководства Србије да ЈНА не треба да буде стационирана у оним деловима земље где је сматрају окупатором:„Учинили смо један значајан корак ка мирном расплету југословенске кризе“.[80]

 У Словенији је ова одлука оцењена изразито позитивно, као „охрабрујућа и далекосежна“. Јанез Дрновшек је у Љубљани изјавио да је одлука од „историјског значаја“ за Словенију, као и да је „на повлачењу“ радио последње две недеље и похвално се изразио о Кадијевићу и Бровету. Сада је и Милан Кучан могао да каже нешто добро о ЈНА: „Сада је јасно да за интервенцију у Словенији није било повода, а ЈНА после свега не треба сматрати неспособном, јер она једноставно није била обучавана за напад на сопствени народ“.[81]

У Хрватској је владао страх да ће се војни ефективи из Словеније дислоцирати у Хрватску, па је Стјепан Месић гласао против одлуке о повлачењу, а Јосип Манолић изјавио да је та одлука супротна ставовима Брионске декларације.[82] 

У Загребу се чак говорило о „лажном словеначком рату“ – у питању је наводно био српско-словеначки пакт који је Словенцима олакшао сецесију, довео до понижења ЈНА и уништавања онога што је остало од Марковићеве владе. ЈНА је коначно престала да буде аутентична југословенска армија и сада је била слободна да сву своју пажњу усмери растућим напетостима у Хрватској. После краха у Словенији сада јој је више од свега био потребан један морални подстрек.Одлука Председништва СФРЈ представљала је суштинско признавање словеначке независности и од тада Словенија готово да више није учествовала у расплету југословенске кризе. Уместо војника ЈНА у карауле су се веома брзо „уселили“ словеначки територијалци, а у јединице ЈНА више нису регрутовани обвезници из Словеније. Са чисто војничке тачке гледишта, намера армијског врха и руководства Србије била је да се скрати фронт и изврши прегруписавање снага, како би се што спремније дочекали сукоби у Хрватској. Зато је Месић и био против овакве одлуке. Осим тога, требало је од јавности сакрити објашњења за потпуно промашену дотадашњу стратегију која се сводила на јавно саопштавање ултиматума од којих касније није било ништа, на „махање батином а да се та батина није употребила“, подизање и спуштање борбене готовости „као да је реч о завеси у позоришту“.[83]

 И на крају, избегнут је одговор на кључно питање – због чега су у Словенију изгинули млади војници ЈНА.Оваква одлука Председништва СФРЈ била је у супротности са Брионским споразумом, па је представљала изненађење и за Европску заједницу која није тражила повлачење ЈНА из Словеније већ само њено повлачење у касарне и војне објекте. Оваква одлука била је, међутим, у духу српско-словеначког договора коме су се придружили и представници других република, осим Хрватске. После ове одлуке дошло је и до радикалног заокрета у политици међународне заједнице према југословенској кризи, јер до тада није постојала подршка сецесионизму ни у једном делу Југославије. До ове одлуке Председништва Европска заједница је била колико-толико јединствена у погледу подржавања „јединствене и демократске Југославије“,

како је ту политику објаснио Џејмс Бејкер, шеф америчке дипломатије, када је 21. јуна 1991. био у Београду. Одлука Председништва СФРЈ донесена је без икакве потребе и није имала упориште у Уставу. Пошто је било очигледно да Словенија и Србија више не желе никакву Југославију, и на Западу се постепено мењао став према том питању. Када је ЈНА, против своје воље, напустила Словенију појавили су се захтеви за њеним повлачењем и из осталих република до чега је и дошло крајем 1991. и почетком 1992.Тешко је рећи да ли је српско руководство следило неку унапред зацртану стратегију, односно, да ли се Србија припремала за рат против Хрватске. Каснији развој догађаја више асоцира на закључак о општој конфузији и потпуној неприпремљености у врху српске власти за даљи ток југословенске кризе. Милошевић још увек није имао ефективну контролу над ЈНА, а њен врх је и даље желео да буде независни политички фактор. Велико је питање да ли је српски председник и желео да предузме било какву енергичну акцију, јер никакав план о стварању неке српске државе, у неким границама, никада није ни постојао. Догађаји су се развијали по „природи ствари“, Србија је била, мање-више, пасиван посматрач, а Милошевић је реаговао само када је на то био приморан.Одлука о повлачењу ЈНА из Словеније била је само једна у низи погрешних процена. Повлачење из Словеније војни врх је приказао као „најкрупнији корак“ у мирном разрешењу југословенске кризе, и да је „задат највећи ударац разбијачима Југославије“, што је било више него апсурдно објашњење, јер чему је онда служила претходна интервенција? Најапсурднија је била изјава генерала Кадијевића Телевизији Београд од 19. јула да очекује наставак разговора о будућности Југославије и да се ЈНА повлачи из Словеније јер не жели да утиче на место Словеније у будућем уређењу Југославије: „Армија тиме показује да и тим путем не жели утицати на било какав начин опредељења словеначког народа, оно што је она и раније тврдила“. Онај део официрског кора који је и даље остао веран југословенској идеји, сматрао је да је у питању чин „срамне издаје“ јер Југославија није могла да постоји без Словеније, (и Хрватске); други део, који је био у мањини, тражио је примену ове одлуке и на територији Хрватске како би се обезбедио „ниво разграничења по етничкој и националној линији“.[84]

Ова одлука означила је крај социјалистичке Југославије утемељене 1943. Словенија је добила „одрешене руке“ да заокружи свој процес конституисања у независну државу. О реакцији припадника ЈНА у Словенији упечатљиво сведочанство оставио је генерал Конрад Колшек, који је пуне 42 године провео у југословенској војсци: „У 14. корпусу вест је изазвала општи шок и многе старешине су плакале. У 13. и 31. корпусу одлука је схваћена као издаја и издајство. Многе старешине су одлазак из Словеније прихватиле као сурову истину и тешка срца су отишли. Деценије проведене у тој републици, мешовити бракови, стечене навике и многа друга заједничка достигнућа Армије и народа, урезали су дубоки печат сваком појединцу, без обзира на националност, на коју се пре тога није ни гледало. Рушило се све оно што је било позитивно и незаборавно из прошлости. Сва духовна, културна, материјална и остала достигнућа преко ноћи су срушена политичким безумљем тадашњих власти које су биле далеко од способности да уреде једну добру државну заједницу у новим условима, као што је то била Југославија“.[85]

_________________________Ворен Зимерман пише да је највећа слабост Словеније у југословенској кризи била њена себичност: „У својој журби да се одвоје од Југославије, једноставно нису обраћали пажњу на 22 милиона Југословена који нису били Словенци. Они сносе значајну одговорност за крвопролиће које је наступило после њиховог одвајања“.[86]

 Југословенска народна армија није могла да добије рат против Словеније, јер су њени припадници деценијама учени да никада неће бити у прилици да ратују против свога народа. Зато војни врх није очекивао да ће ту војску немилосрдно убијати део тог народа. Ипак, тешко је за сада, на овом стању расположиве грађе, дати неки

поузданији одговор на питање зашто је врх ЈНА  са тако малим снагама кренуо у сукоб са словеначком националном војском. Генерали су свакако знали шта ће се догодити, па је онда вероватна претпоставка и да је такво ангажовање имало неки циљ.Велики број одговорних старешина Команде В армијске области сматрао је већ 2. јула да је у питању било „свесно жртвовање“ али да они не знају за које циљеве је то урађено. Марио Нобило, тадашњи саветник хрватског председника Фрање Туђмана, сигуран је да је између Милошевића и Кучана постојао договор о одласку Словеније из Југославије.[87] 

Вероватно је најближа памети оцена да је у питању била погрешна процена генерала Кадијевића који је био и најодговорнији за доношење такве одлуке. Дотадашња „демонстрација силе“ на Косову и у Хрватској била је успешна, па је Кадијевић веровао да ће се то догодити и у Словенији. То би значило да је обавештајно-безбедоносни систем ЈНА „неславно пропао“ јер није предвидео да ће Словенци пружити отпор, или је, пак, те чињенице прећутао због интереса Србије.[88]

У сваком случају, неславна епизода у Словенији оставила је дугорочне негативне последице и по ЈНА и по оне који су јој до тада безрезервно веровали. Тако је Команда Книнског корпуса већ 4. јула забележила да је међу грађанима српске националности владало „велико огорчење“ и узнемирење због пораза ЈНА на територији Словеније: „Превладава мишљење да се ЈНА није требало ангажовати и да је требало Словенију пустити да иде из Југославије, а границе и војне ефективе преместити тамо где их народ прихвата. Губи се поверење и у наше јединице и јавно поставља питање хоћемо ли се распасти у случају напада МУП-а у циљу успоставе своје власти на територији САО Крајине и како ћемо проћи на задатку да спречимо крвопролиће“.[89]

Конрад Колшек је непосредно по окончању словеначког рата изјавио да се не може говорити о агресији или покушају окупације Словенији од стране јединица В армијске области ЈНА, јер су оне само извршавале наређења Штаба врховне команде која су проистекла из одлука СИВ-а и Савезног већа Скупштине Југославије. Одбацио је и примедбе да је ЈНА наступала „дилетантски“ јер она по својим „стратешким опредељењима и задацима“ није била војска која би се борила протов сопственог народа: „Ако је ЈНА у нечему и погрешила, онда је то веровање да задатак који смо имали у Словенији неће бити доживљен као непријатељство. У таквој процени ја видим и своју одговорност“.[90]

Да би демонстрирао подршку словеначком руководству, немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер отпутовао је на југословенску границу да би се састао са председником Кучаном и министром Димиитријом Рупелом, да  би истовремено упозорио федералну армију да не покушава да користи силу ради очувања контроле над савезним границама. Састанак је одржан у Бељачким Топлицама, у Бад Вилоху.[91] 

После тога Кучан је наредио својим војницима да пуцају на федералне трупе, укључујући и оне који нису имали бојеву муницију.[92]

Словеначко руководство било је врло вешто и у пропагандном рату. Инострани репортери држани су у подземном медија центру и  информисани да су словеначке снаге успеле да савладају четврту најјачу војску у Европи. Новинари су рутински слали као вест многе измишљене извештаје словеначких власти о разним биткама, од којих се неке нису никада ни догодиле. Догађаји у Словенији  у време проглашења њихове независности приказивани су на телевизији као агресија југословенске војске на Словенију, а не као сецесија Словеније.            Ворен Зимерман пише да је био изненађен „дрскошћу“ са којом су Словенци кренули у реализацију своје независности. У првој половини јула 1991. посетио је

Љубљану;  најснажнији утисак на њега оставио је Јанез Јанша који му је рекао да је да је уживао у сваком минуту своје освете:„Било је фантастично – рекао ми је – ЈНА је обучила нашу територијалну одбрану. Сваке године би слали своје највише официре из Београда да нас оцене. Тачно су знали за шта смо способни. Упасти у замку – не само замку за коју су знали, већ коју су и сами делимично створили – био је врхунац ароганције и неодговорности“.[93]

И амерички амбасадор је сигуран да ЈНА није покренула своје пуне ефективе јер се Милошевић са Кучаном већ договорио о њеном повлачењу из Словеније: „За Милошевића је то било остварење циља који је поставио 1989. када је почео да вија Словенце. Није могао да толерише њихово либерално, независно понашање, ни беспоштедну критику српске политике на Косову. – ‘Милошевић ми је неколико пута након наших избора рекао да Словенија може слободно да оде из Југославије’ – рекао ми је касније Кучан – ‘али би увек додао да Хрватска, с њеном српском мањином, никада не сме отићи“.[94]

Анте Марковић је 18. септембра 1991. на седници СИВ-а на којој је затражио оставку генерала Кадијевића, отворио питање рата у Словенији. Изјавио је да је његова влада донела одлуку о заштити југословенских граница на том подручју, али да он није одлучивао о начину војне интервенције. Тада је рекао следеће: „Никада нам није објашњено, никада, мада сам сам ја то тражио већ на неколико седница, како је дошло до ангажирања ЈНА на начин како је она ангажирана. Ко је донео одлуку, ко је преузео одговорност, да ли је на такав начин требало изаћи на заштиту граница, или није? Ја мислим да се после одговора на ово питање може јасно закључити да је изманипулирано и Савезно извршно веће. Мислим да оно што се догодило у Словенији представља почетак свега онога што се сада дешава и да је то био почетак краја Југославије, а и почетак краја Југославенске народне армије као опће југославенске“.[95]Марковић је рекао и да је федерална влада била против повлачења ЈНА из Словеније, као и да никада није добио објашњење  за такву одлуку, па је намеравао да поднесе оставку, јер је повлачење ЈНА из Словеније означило крај Југославије и њене оружане силе.[96]

Фус ноте:[1] Наведено према: „Борба“, 26. јун 1991, 7.[2] “Политика“, 26. јун 1991, 7. – Јанез Јанша, словеначки министар одбране, најавио је да ће границе са Хрватском бити веома либералне; поновио је свој апел старешинама ЈНА да ступе у словеначку војску, без обзира да ли имају словеначко држављанство или не, а рекао је и да ће ЈНА још извесно време бити потребна самосталној Словенији да јој чува границе према Италији, Аустрији и Мађарској. (Исто).[3] Ворен Зимерман, Порекло једне катастрофе. Југославија и њени рушитељи,Београд, 2003, 94.[4] Наведено према: Конрад Колшек, Први пуцњи у СФРЈ. Сећања на почетак оружаних сукоба у Словенији и Хрватској, Београд, 2005, 308.[5] Уједињене нације. Судски списи Међународног кривичног суда за бившу Југославију. www.icty.org  . Процес против Слободана Милошевића. (даље: УН, МКСЈ). Процес Слободану Милошевићу.[6] Исто.[7] Мирослав Хаџић, Југословенска народна агонија, Београд, 2004127.[8] УН, МКСЈ.[9] „Борба“, 28. јун 1991, 1.[10] Дамијан Гуштин, Словенија, савезница Хрватске тијеком разлаза с југославенском државом. Он „неначелне коалиције“ до распада војног савеза 1989-1991. „Часопис за сувремену повијест“, 1/200899.

[11] УН. МКСЈ. 03090197. Изјава А. Марковића Хашком трибуналу од 21. септембар 2003.[12] Исто, 03090198.[13] К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 167. – Постоје претпоставке да је генерал Чад у акцију кренуо према наредби генерала Добрашина Прашчевића, начелника Штаба Команде 5. армијске области. (Д. Маријан, Слом Титове армије, Југославенска народна армија и распад Југославије 1987-1992, Загреб, 2008, 197).[14] Драган Вукшић, ЈНА и распад СФРЈ. Од чувара до гробара своје државе, Стара Пазова, 2006, 220.[15] К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 161-162.[16] Исто, 163.[17] Наведено према:: „Политика“, 28. јун 1991, 2; „Борба“, 28. јун 1991, 5.[18] „Борба“, 28. јун 1991, 5. – Председник Кучан, као и сви други словеначки функционери, избацили су из употребе одредницу „народна“ када су спомињали ЈНА.[19] „Борба“, 28. јун 1991, 5.[20] Исто.[21] К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 183.[22] „Борба“, 29-30. јун 1991,5.[23] „Политика“, 28. јун 1991, 3.[24] Исто.[25] Наведено према: Борисав Јовић, Последњи дани СФРЈ. Изводи из дневника, Београд, 1995, 343.[26] К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 193.[27] „Борба“, 1. јул 1991, 10.[28] „Борба“, 29-30. јун 1991, 1.[29] Одбрана и безбедност Југославије, Београд, 1992, 290.[30] Исто.[31] Одбрана и безбедност Југославије, 286-287.[32] „Борба“, 29-30. јун 1991, 4.[33] К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 204.[34] Наведено према: К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 212.[35] К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 217.[36] Наведено према: К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 220.[37] К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 227.[38] „Борба“, 1. јул 1991, 1.[39] УН, МКСЈ. 00501515.[40] Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 344-345.[41] „Политика“, 1. јул 1991, 1.[42] Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 346-347.[43] Исто, 347.[44] „Борба“, 2. јул 1991, 3.[45] УН, МКСЈ, 02128468/70. Транскрипт пресретнутог телефонског разговора.[46] „Борба“, 2. јул 1991, 1.[47] Исто.[48] „Борба“, 2. јул 1991, 4.[49] Наведено према: Одбрана и безбедност Југославије, 298-299.[50] „Политика“, 3. јул 1991, 1.[51] УН, МКСЈ. Процес Славку Докмановићу. – О стању духа у ЈНА Драган Вукшић пише: „Били смо веома близу опасности да ствари крену логиком тешко контролисаног рата и одмазде. Осећало се то у ваздуху. Напетост је достигла врхунац. То су они тренуци које човек, посебно војник, препозна тек кад их доживи. Свест се сужава, разум попушта, осећања, и то негативна – бес, мржња и жеља за осветом – јачају и коначно преовлађују. Из тога следи оно фаталистичко – идемо, нема више повратка. Нека буде – шта буде. Неки изговарају те речи гласно и више пута, други ћуте и тупо гледају. Изгледа да им је свеједно шта ће да се деси. Најгоре је чекање,

јер се не зна шта и од кога се очекује. Има се осећај да смо разорени лично и да нам разарају и државу и војску. У ствари, нисмо свесни да и ми то радимо, јер то неко од нас тражи. Знамо шта губимо, јер је то очигледно, али не знамо шта нас даље чека. То је опасно стање. У војсци се може донекле контролисати, у друштву веома тешко – за час може да поприми размере опште психозе и хистерије“.  (Д. Вукшић, ЈНА и распад Југославије, 224).[52] „Борба“, 3. јул 1991, 1, 10.[53] Исто. 3.[54] „Борба“, 4. јул 1991, 3.[55] Исто, 11.[56] Исто.[57] „Политика“, 4. јул 1991, 1.[58] Исто, 5.[59] Исто, 10.[60] „Политика“, 5. јул 1991, 1.[61] Одбрана и безбеднсот Југославије, 302. 1.[62] „Борба“, 5. јул 1991, 5.[63] „Политика“, 5. јул 1991, 7.[64] Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 340.[65] УН, МКСЈ. 03038418. Према изјави генерала Милосава Ђорђевића од 6. марта 2003.[66] Наведено према: К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 316.[67] Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 360.[68] Наведено према: Б. Јовић, Последњи дани СФРЈ, 351.[69] Исто, 353.[70] Исто, 354-355 и 359.[71] УН, МКСЈ. Documents of the European Communities.[72]  „Борба“, 9. јул 1991, 3.[73] „Политика“, 9. јул 1991, 2.[74] Зденко Раделић-Давор Маријан-Никица Барић-Алберт Бинг-Дражен Живић, Стварање хрватске државе и Домовински рат, Загреб, 2006, 311.[75] „Борба“, 9. јул 1991, 9.[76] „Политика“, 9. јул 1991, 6[77] Исто, 8.[78] „Борба“, 9. јул 1991, 9.[79] Наведено према: К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 322; „Борба“, 19. јул 1991, 1. – Прве разговоре о повлачењу ЈНА из Словеније водили су Дрновшек и Јовић још пре почетка избијања ратног сукоба. Конкретан договор постигнут је 7. јула на Брионима. Дрновшек је о томе децембра 1992. изјавио: „Ја сам са Јовићем о томе доста разговарао још пре рата. Приликом поновног сусрета на Брионима разговор између мене и њега кренуо је одмах после доласка, а касније смо се нашли и у току одмора. Одговорио ми је да ће представници Србије вероватно пристати на повлачење ЈНА из Словеније. А 7. јула договорили смо се да останемо у контакту до момента када ће и њихова страна обезбедити потребан број гласова у Председништву. Затим смо практично свакодневно разговарали телефоном. У међувремену је Месић још једном покушао да сазове седницу Председништва на Брионима, али су Срби то одбили. Стога смо затим ми учествовали на седници у Београду. Вече пре београдске седнице Јовић ме позвао и рекао да Србија, уколико дођемо у Београд, обезбеђује 4 гласа. На седници сам одмах наступио са предлогом да се војска повуче из Словеније. Одмах после мене говорио је Кадијевић и подржао ме, што је изазвало изненађење и згранутост Марковића и неких других. Марковић и неки чланови Председништва покушали су на све могуће мачине да спрече ту одлуку, али је одлука после вишечасовног расправљања ипак изгласана“.  (Наведено према: „Дуга“, 6-19. децембар 1992, 82).[80] „Политика“, 19. јул 1991, 1.[81] „Борба“, 20-21. јул 1991, 3.

[82] Исто.[83] Мирослав Лазански, Остају питања, „Политика“, 20. јул 1991, 5.[84] Наведено према: Д. Марјан, Слом Титове армије, 214.[85] К. Колшек, Први пуцњи у СФРЈ, 275.[86] В. Зимерман, Порекло једне катастрофе, 46.[87] Стварање хрватске државе, 308.[88] Д. Марјан, Слом Титове армије, 208-209.[89] Наведено према: Д. Марјан, Слом Титове армије, 209.[90] „Борба“, 10. јул 1991, 11.[91] www.slobodnaevropa.org/content/article/1045349.html.[92] Наведено према: Транскрипт документарног филма „Рат који се могао избећи“, Харгрове Ентартаинмнет.[93] В. Зимерман, Порекло једне катастрофе, 95.[94] Исто, 96.[95] Наведено према: „Борба“, 20. септембар 1991, 7.[96] Исто.