ФАКУЛТЕТ ЗА ДРЖАВНУ УПРАВУ И АДМИНИСТРАЦИЈУ

НУЖНА ОДБРАНА(Семинарски рад из Кривичног права)

Професор: Студент: Проф. др Срето Ного Стефан Димић Индекс бр. : А064/09

1

Садржај

1. Увод.............................................................................................................3

2. Појам нужне одбране.................................................................................4

3. Напад код нужне одбране..........................................................................5

4. Услови за постојање одбране....................................................................9

5. Прекорачење нужне одбране (екцес нужне одбране).............................15

6. Нужна одбрана у англосаксонском и евроконтиненталном правном

ситему..........................................................................................................21

7. Закључак семинарског рада......................................................................22

2

УВОДНужна одбрана представља један од најстаријих општих института кривичног права. Настао је веома рано у вези са потребом да се оправда непосредна заштита и одбрана свог правног добра од истовременог нескривљеног противправног напада.Правна теорија и филозофија права данас су сагласне да постоје одређена права човека која се сматрају природним правима, међу којима се по свом значају и садржини издваја право на живот. Од свих човекових права, право на жвот у највећој мери поседује природно-правни супстрат. Основни циљ, намера и сврха човека је да живи. Живот човека се штити од рођена до смрти. Он ужива и међународно правну и унутар правну (националну) заштиту.Праву на живот одговара обавеза сваког појединца да се уздржи од угожавања или повреде туђег живота1

Сваки напад, повреда, или угрожавање живота човека представља противправно, друштвено опасно, забрањено понашање. Свако противправно угрожавање и повреда односно напад на живот човека предузимањем активне делатности или пропуштањем којим се проузрокује последица по ово заштићено добро представља кривично дело одређено законом за које је одређена врста и мера казне. Нужна одбрана је од давнина сматрана правом а у неким правним системима и дужношћу.У римском и средњевековном праву нужна одбрана је била од значаја само у случајевима напада на живот, док је данас она општи институт и дозвољена је против сваке противправне радње, која је уперена на повреду ма ког правног добра једног лица.Нужна одбрана је основ који искључује постојање кривичног дела, то јест дело учињено у нужној одбрани није кривично дело. Према законској дефиницији нужна је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра другог одбије истовремен противправни напад (члан 19. Став 2). Како се обично каже ту је у сукобу право са неправом. Нужна одбрана постоји не само онда када неко одбија напад од свог добра, него и од добра неког другог лица(нужна помоћ).2

Нужна одбрана се јавља у двојакој улози, то је самозаштита сваког од противправних напада а нападачево добро чија је повреда нужна за одбијање напада престаје да буде правно добро те нема другог елемента у појму противправности.3

1 Проф. Др Зоран Стојановић, Право на живот као природно право човека, Правни живот, Београд, број 9/1997 године, стр.6 2 Проф. Др Зоран Стојановић Коментар кривичног законика стр.93. 3 Hans-Heinrich Jescheck, Lehrbuch des strafrechts, Allgemeihen Teil, Berlin, 1988. Godine str.428-430

3

ПОЈАМ НУЖНЕ ОДБРАНЕ

Члан 19 КЗ (1) Није кривично дело оно дело које је учињено у нужној одбрани(2) Нужна је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог добра или добра другога одбије истовремен противправан напад.(3) Учиниоцу који је прекорачио границе нужне одбране може се казна ублажити. Ако је учинилац прекорачио границе нужне одбране услед јаке раздражености или препасти изазване нападом може се и ослободити од казне.  Из горе наведених одредби члана деветнаест кривичног законика Републике Србије евидентно је да је у ставу један прописано да је нужна одбрана један од основа који искључује постојање кривичног дела у конкретном случају. У одредби става један овога члана није наведен разлог због којег је искључено постојање кривичног дела тј да ли дело учињено у нужној одбрани није противправно или није друштвено опасно. У теорији кривичног права постоје различита схватања о томе.

По субјективној теорији која је више заступљена у старијој кривичноправној литератури основ некажњавања за дела учињена у нужној одбрани је посебно психичко стање у којој се налази нападнуто лице. Реч је о посебном афективном стању праћеном осећањем страха и угрожености за најосновније људске вредности у коме учинилац дела није у могућности да потпуно управља својим поступцима па га стога није оправдано кажњавати за дело учињено под таквим условима4

По објективној теорији о некажњавању за дело учињено у нужној одбрани присталице ових схватања не искључују околност да се учинилац који делује у нужној одбрани налази у посебном психичком стању али указују да стање у највећем броју случајев не утиче битније на способност за расуђивање и одлучивање. Они некажњавање за дело извршено у нужној одбрани везују за једну објетивну околност, за право нападнутог да у одбијању противправног напада под одређеним условима оствари обележја неког кривичног дела, а да за то не буде кажњен. Према томе нужна одбрана је основ искључења кривичног дела, пошто дело учињено у нужној одбрани није кривично дело јер није друштвено опасно5

Дело учињено у нужној одбрани није кривично дело јер није друштвено опасно.

4 Проф. Др Љубиша Лазаревић коментар кривичног законика стр. 485 Проф. Др Љубиша Лазаревић коментар кривичног законика стр. 49

4

Из наведене дефиниције појма нужне одбране из става два овога члана произилази да нужна одбрана обухвата две нужне копоненте напад и одбијање напада (одбрана) . Обе компоненте треба да се остваре под одређеним условима.Сваки напад не даје право на нужну одбрану нити је свако одбијање напада нужна одбрана. И напад и одбијање напада морају да испуне кукмулативно законом одређене услове .

НападНапад је прва и почетна фаза нужне одбране. То је делатност човека којом се повређује или угрожава правом заштићено добро неког лица.

Напад је свака радња која је управљена на повреду или угрожавање правног добра или правног интереса неког лица.6

Напад се најчешће предузима радњом чињења а само изузетно може и нечињењем. Да би био релевантан са становишта института нужне одбране он мора да испуни одређене услове и то, 1)напад може бити предузет од човека, 2)мора бити усмерен против било каквог добра или интереса човека. 3)мора бити противправан, 4)мора бити стваран.

1)Напад може бити предузет само од човека, уколико напад не долази од човека или неке природне силе онда постоји опасност као елеменат крајње нужде али не и нужна одбрана. Међутим ако је човек усмерио природну силу (бујицу, одрон земље или камена) да би угрозио другог или неко његово правно добро или ако је животиња (опасан пас или опасан коњ) само средство којим се угрожава неко заштићено добро онда се такође ради о нужној одбрани.

Када окривљени пса кога је на њега нухушкао оштећени ножем повреди чини кривично дело оштећења туђе ствари у нужној одбрани. Приватни тужилац је нахушако свог пса вучјака да уједе окривљеног повицима “Држи га, држи га” па је окривљени тада дограбио нож којим је замахивао испред себе спречавајући пса да му се приближи и тада га је закачио ножем и повредио.7

Напад може долазити од било ког човека без обзира на његову узраст, урачуњивост и виност. Он може бити извршен било којом радњом , чињењем или нечињењем као и употребом било ког средства или начина које је подобно за повреду или угрожавање неког правног добра.8

6 Јосип Шиловић, Нужна одбрана, Загреб 1910 године, стр. 977 Пресуда окружног суда у Београду Кж. 12878/918 Петар Новоселец, кривично право, кривично дјело и његови елементи, Осијек 1990, стр 35-36

5

Оптужени је деловао у нужној одбрани након што је оштећени као физички јачи и снажнији те и познавалац боксерске вештине без повода напао оптуженог, притиснуо га уза зид и песницом ударио у пределу лица, па је оптужени одбијајући напад употребио пиштољ и испалио један метак у стомак оштећеног наносећи му тешку телесну повреду.9

Нужна одбрана је дозвољена у случају постојања напада (тренутног или садашњег) као и у случају постојања напада који предстоји. Када напад непосредно предстоји фактичко је питање које суд утврђује у сваком конкретном случају оценом свих околности учињеног дела и личности учиниоца. Напад непосредно предстоји када постоји могућност (времено и месно) блиског извршења нападне делатности.10

Неспорно је да пропуштање дужности може представљати напад, па је дозвољено одбијање тог напада у нужној одбрани (нпр. Дозвољено је силом принудити мајку да нахрани и негује новорођенче које је ускраћивањем хране и неге хтела да убије). Нужна одбрана је могућа и према лицу које је дужно да пружи помоћ па у конкретном случају одбије да пружи одговарајућу помоћ (Добар пливач-спасилац на купалишту се силом или претњом уптребе силе принуди да скочи у реку и пружи помоћ лицу које се дави). Нечињењем је могуће извршити напад и у случају када би конкретнпо пропуштање дужности представљало несавестан рад, несавесно вршење дужности, аљкаво вршење дужности и тсл. који су поступци одређени у закону као рање извршења неких кривичних дела и којима је могуће проузроковати инкриминисане последице.

Нужна одбрана није дозвољена против будућих, временски и просторно неодређених али наговештених напада. Мере опреза и превентивне заштите против наговештених или очекиваних напада, допуштене су само ако не прелазе неопходне мере тога тренутка.

2)Добра која се нападају или угрожавају нападом у смислу нужне одбране могу бити различита. Најчешће се напада живот и телесни интегритет, али то могу бити и имовина, част, углед, достојанство личности, морал. Објект или предмет напада могу бити било која правна добра или правни интереси. Закон не наводи изричито која су то добра која су прадмет напада у смислу нужне одбране. Напад може бити управљен против било којег правног добра нападнутог лица али и против било ког правног добра другог физичог или правног лица. Тако напад може бити усмерен на повреду имовине предузећа, установс, или других организација али и против безбедности државе и њеног уставног уређења.

9 Пресуда врховног суда Црне Горе Кж104/94 10 Проф. др Тома Живановић, кривично право Краљевине Југославије, Општи део, Београд 1935. Године стр 231

6

Дакле нужна одбрана постоји не само у случају одбијања напада од свог правног добра већ и код одбијања напада од било ког добра другог лица (физичког или правног) ако оно само није у могућности да такав напад одбије. У кривично правној теорији има схватања који случајеве одбијања напада од других лица не сматрају нужном одбраном већ то називају “нужна помоћ” . У сваком случају обим и потреба одбране зависе у првом реду од природе правног добра које је нападнуто или угрожено.11

Врховни суд хрватске у пресуди I-Кж 799/76 наглашава да се нужном одбраном може одбијати противправни напад на свако добро заштићено кривичним правом (живот, слобода, имовина, част, телесни интегритет уопште итд.), уз услов да су начин и средство којима се напад одбија били неопходно потребни за успешно одбијање напада. Врховни суд Босне и Херцеговине истиче у пресуди Кж 371/71 да вербални напад може имати својство противправног напада.

3)Напад је противправан када није заснован на неком правном пропису односно када се не предузима на основу неког законског овлашћења.Напад који је предузет у вршењу службе на основу законског овлашћења није противправан и против њега није дозвољена нужна одбрана. (нпр. Лишавање слободе, претресање стана по прописима Закона о кривичном поступку или пленидба покретних ствари по прописима Закона о извршном поступку). Међутим ако овлашћено лице прекорачи границе законског овлашћења, онда се такво прекорачење овлашћења претвара у противправан напад против кога је дозвољена нужна одбрана. Ако је радња службеног лица противправна нужна одбрана је дозвољена иако је службено лице поступало по нарђењу претпостављеног органа. Нужна одбрана је дозвољена и против противправног напада лица кога штити имунитет по нашим законима или по међународном праву.

Судска пракса познаје случајеве када се и нападач и нападнути налазе у противправном нападу па не постоји нужна одбрана.

Када дође до међусобног обрачуна између оптужених у коме један на другог пуцају могуће је да се оба оптужена истовремено налазе у противправном нападу и да се ниједан од њих не може позивати на нужну одбрану.12

Оптужени се не може позивати на нужну одбрану или њено прекорачење када је изазвао сукоб и исценирао напад оштећених које је усмртио.13

11 Видоје Миладиновић, Карактеристике нужне одбране и њеног прекорачења осветљеног судском праксом, Правни живот, Београд, број 1/1975. године, стр. 3312 Пресуда врховног суда Србије Кж 512/9113 Прсуда врховног суда Србије Кж.1278/03

7

Искључено је постојање нужне одбране када је сваки напад од стране оштећеног, сада покојног престао у тренутку када му је пиштољ испао из руке и када га је учинилац подигао и од више могућности како да поступи у конкретној ситуацији изабрао да у правцу виталних органа оштећеног испали хитац из пиштоља из непосредне близине, дакле свестан да на тај начин може лишити живота оштећеног па је и хтео наступање такве последице.14

Када је учинилац озбиљном претњом да ће напасти на живот или тело угрозио сигурност приватних тужилаца који су неовлашћено продрли у његов стан у коме се он налазио са породицом узео пиштољ и уперио га у приватне тужиоце тиме је одбијао од себе и другог истовремени противправни напад приватних тужилаца.15

Право на нужну одбрану постоји без обзира на то да ли је нападач свестан противправности свога напада или не. Довољно је да нападнуто лице напад схвата објективно. Није од значаја да ли је нападач вин или није као ни то да ли је његово дело кажњиво. Противправан напад може да буде предузет и од детета или чак и од неурачунљивог лица.

Поред тога није дозвољена нужна одбрана на нужну одбрану. У животу може да наступи ситуација да нападнуто лице предвиди могућност да доласком на одређено место и у одређено време услед односа са неким лицем може бити нападнуто. Ако тада дође до предвиђеног напада, и он се сматра противправним.

Нужна одбрана постоји ради заштите права од неправа па злоупотреба овог института није дозвољена. Ако је нападнути смишљено изазвао или испровоцирао напад да би га искористио и тако повредио нападача (наводног) или неко његово добро, онда нападнути нема право на нужну одбрану. Такви су случајеви познати као фингирана нужна одбрана.

Да ли је напад противправан просуђује се објективно према стању у време напада а не према субјективном схватању нападнутог. У случају погрешне оцене ситуације нападнутог постоји путативна нужна одбрана.

4) Напад мора бити стваран. Напад мора да постоји реално у спољном свету, то значи да је потребно да је напад отпочео или да непосредно предстоји. Да ли напад постоји или не фактичко је питање које суд решава у сваком конкретном случају. Типичан пример стварног напада је угрожавање живота или тела другог лица.

Већ смо напоменули да уколико напад не постоји стварно већ је нападнуто лице имало погрешну или непотпуну представу односно илузију о његовом

14 Пресуда Врховног суда Србије Кж.248/0115 Прсуда Врховног суда Србије Кж.1621/96

8

постојању, нема напада па ни основа за нужну одбрану. У таквом случају постоји путативна, уображена или тобожња нужна одбрана. Оваква одбрана не искључује постојање кривичног дела, али може бити основ за искључење виности.16

Из свега овога путативна нужна одбрана представља у ствари недостатак свести нападнутог о некој стварној околности напада. То је у ствари погрешна представа и уверење да постоји напад уперен на повреду неког његовог добра. Ова заблуда може да се односи и на свест о противправности напада (када постоји правна заблуда). Другим речима, путативна нужна одбрана се своди на неотклоњиву заблуду у ширем или у ужем смислу да се нападнути налази у стању реално и објективно потребне нужне одбране.

Приликом оцене постојања нужне одбране или њеног прекорачења мора се догађај посматрати у целини а то заначи да се догађај не може свести и ограничити само на оно што се дешавало између оптуженог и покојног (дакле отећеног) непосредно пре пуцања из пиштоља.17

Да би се утврдило постојање нужне одбране код кривичног дела убиства нужно је да суд на поуздан начин утврди да ли је у конкретном случају постојао напад од стране убијеног, у чему се он састојао, каквог је интензитета био и да ли је радња извршења од стране оптуженог предузета док је тај напад трајао или након тога.18

Пред судовима проблем је како одредити појам предстојећег напада и како ће се то утврђивати. Могло би се узети да напад непосредно предстоји када из понашања неког лица несумњиво произлази његова намера за напад, када оно предузима одређене делатности које по објективној процени указују да напад само што није започео.

Такав би нпр. Случај постојао када се неко са претњом да ће га убити или повредити, приближава другом лицу и при томе узима у руку неко оружје или оруђе односно други предмет подобан за наношење телесне повреде.

У неким судским одлукама узимано је да је напад непосредно предстојао када се једно лице са флашом у руци приближавало столу за којим је седело лице коме је претио а овај је реаговао тако што га је дочекао ударцем ножем.

У другом случају суђено је да је дело учињено у нужној одбрани када је учинилац пуцао из ватреног оружија на лице које му се, претећи да ће га убити приближавало са коцем у руци.

16 Проф. Др Зоран Стојановић, Коментар кривичног закона СРЈ, Београд 1999. Године стр. 5617 Пресуда Врховног суда Србије Кж 474/91 18 Решење Врховног суда Србије Кж 1279/99

9

Према томе фактичко је питање да ли је напад непосредно предстојао и то се процењије на основу свих околности случаја, а посебно, с обзиром на понашање нападача и основаност односно оправданост уверења другог лица да ће бити нападнут. 19

Услови за постојање одбране

Одбрана или одбијање напада ја свака радња нападнутог усмерена на отклањање, спречавање или одбијање напада. Одбијањем напада и сам нападнути повређује или угрожава неко правно добро нападача.

Тек ако нападнути у одбијању напада учини кривично дело према неком нападачевом добру може се говорити о постојању института нужне одбране.20

За појам потребне одбране у смислу казненог права апсолутно је потребно да се незаконити напад одбије кажњивим делом према нападачу. Јер ако одбијање тога не би било каквим кажњивим делом, онда би то био догађај који би стајао ван свере казненог права.21

И одбрана као елеменат нужне одбране мора да испуњава одређене услове да би била кривично правно релевантна и то: 1)Одбрана се састоји у одбијању напада, 2)Одбрана мора бити управљена против добра нападача 3)Одбрана мора бити истовремена са нападом 4)Одбрана мора бити неопходно потребна за обијање напада

1) Ако одбрана није управљена на одбијање или спречавање напада онда она и није елеменат нужне одбране. Одбрана зависи од постојања напада. Какав је био напад, таква мора бити и одбрана.

Нападнуто лице није дужно да измиче пред нападачем, већ је напротив у циљу одбране правног добра овлашћено да истовременим противправним нападом на нападачева правна добра осујети односно онемогући постојећи противправни напад.22

2) Одбрана мора бити управљена против нападача и то против било ког његовог правног добра или правног интереса.

Уколико би се напад одбијао повредом добра трећег лица, могло би се радити о крајњој нужди, али не о нужној одбрани.23

19Коментар кривичног законика Републике Србије, проф др Љубиша Лазаревић 2006. Године стр. 5220Ђорђи Марјановић, Кривично право општ дел, Скопље, 1998. Године стр. 18321 Јован Ђ Авакумовић, Теорија казненог права, Београд, 1887-1889 године стр.27922 Пресуда Врховног суда Србије Кж 1355/9423 Проф др Зоран Стојановић, Коментар кривичног законика, Београд 2009, стр. 95

10

3) Одбрана мора бити истовремена са нападом, истовременост постоји ако је одбрана предузета у време када напад непосредно предстоји или је започео али само до момента док није престао. Напад престоји када се из свих околности случаја може закључити да тек што није започео, када је створена таква опасност да ће већ у следећем моменту доћи до повреде правног добра. За почетак напада није пресудан почетак радње која би могла да има одређене директне последице (смрт, телесну повреду, одузимање, унишење или оштећење ствари). Битно је предузета радња која објективно представља непосредан извор опасности.24

Да ли напад предстоји или не, фактичко је питање које суд решава у сваком конкретном случају. Сама претња да ће доћи до напада без предузимања претходних радњи из којих се може закључити да напад непосредно следи, не може бити разлог за предузимање акта одбране. Одбрана ни од будућег напада није дозвољена али је ипак дозвољено предузимање одређених мера предострожности односно заштитних мера које почињу да делују аутоматски у тренутку отпочињања напада (као што су разни алармни системи повезани са струјним колом и слично).25

Када је напад започео истог тренутка може отпочети и одбрана. Али често се догађа да нападнути није у могућности да реагује са одбраном истог тренутка када је започео напад, Тада се одбрана предузима у било ком тренутку трајања напада. Трајање одбране се мора поклопити са трајањем напада. Јер када је напад престао истог тренутка престаје и право нападнутог на нужну одбрану. Свака даља делатност одбране предузета после тренутка престанка напада не улази у оквир права на нужну одбрану већ улази у оквир института прекорачења нужне одбране као реакција и освета за нанесено зло у претходном нападу.

Напад је прошао ако су правна добра нападнутог повређена односно када је проузрокована опасност (као врста последице код кривичних дела угрожавања). Напад је прошао и када је нападач предузео радњу напада, али стицајем случајних околности није дошло до повреде добра нападнутог.26

Када је оптужени био испровоциран позивом на тучу, која је била неравноправна јер је био сам против седморице људи од којих је један имао дрвену палицу и када су они пошли ка оптуженом са намером да се физички обрачунају, очито се радило о предстојећем физичком нападу од стране ових лица а чињеница да тај физички напад није престао ни у тренутку када је оптужени испалио четири од укупно пет пројектила из свог

24 Милић Томановић, оп. цит. стр. 5025 Петар Новоселац, Судска пракса, Нужна одбрана, примјена заштитних мјера, хрватски љетопис за казнено право и праксу, Загреб, 1/95. године стр. 212-21326 Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 651/95

11

пиштоља указује да се радило о нужној одбрани. Из образложења: првостепени суд је правилном оценом седржине изведених доказа утврдио да је оптужени био у стању јаке раздражености изазване али да није прекорачио границе нужне одбране несразмерним начином и интензитетом одбране како му се то ставља на терет. Оптужени је претходно био вређан и испровоциран позивом на тучу која је била неравноправна и у којој је био сам против седморице људи од којих је сваки појединачно физички био раван оптуженом. Када је изашао из куће и када су се оштећенима придружили сада покојни и још четворица од којих је један био наоружан дрвеном палицом и када су пошли ка оптуженом у намери да се физички обрачунају, очито је да се радило о предстојећем физичком нападу од стране ових лица, а чињеница да тај физички напад није престао ни у тренутку када је оптужени испалио четири од укупно пет пројектила из свог пиштоља указује на неоснованост жалбених навода јавног тужиоца о намери оштећених и осталих учесника критичног догађаја да сукоб са оптуженим разреше на вербалан начин. Напад на оптуженог оштећеног и осталих лица која су му се прикључила мора се посматрати у контексту претходних вишедневних догађаја у односу на оптуженог, што указује да је напад био стваран, озбиљан, и уперен пртив телесног интегритета оптуженог где је био нескривљен и пртивправан уз то оштећени су у више наврата и претходних дана упућивали озбиљне претње оптуженом и његовој ванбрачној супрузи а у два наврата су и физички насртали на оптуженог и његову супругу.27

Право на нужну одбрану престаје ако је напад коначно и дефинитивно престао али не и када је напад само привремено на трнутак престао. Када је напад трајно а када привремено престао, фактичко је питање које судско веће решава у свакој конкретној ситуацији. Напад је приврмено престао ако постоји могућност да ће бити сваког следећег момента настављен односно обновљен.

4) Одбрана мора бити неопходно потребна за одбијање напада.Неопходно је потребна она одбрана без које се напад не би могао одбити или отклонити на неки други начина сем да се нанесе повреда неком нападачевом добру. Да ли је одбрана неопходно потребна или није фактичко је питање у сваком конкретном случају и ствар је оцене суда. Неопходност потребне одбране представља истовремено и границу

27 Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 673/98

12

постојања института нужне одбране у кривичном праву. Нужна одбрана је институт колизионо правне природе. Њоме се решава сукоб између два правна добра- добра нападача и добра нападнутог. Она постоји у циљу заштите правног добра неког лица од противправног напада. Повреда добра нападача мора бити неопходна, нужна, неизбежна ради одбијања напада. Инетнзитет одбране је условљен врстом и интензитетом напада. Тај интензитет и одбране и напада процењује се објективно. Став и мишљење нападнутог у овом сличају су без значаја за ову процену.

Код нужне одбране није битно да ли је употрбљена одбрана јачег или слабијег интензитета већ то може да представља околност за оцену да ли је таква одбрана била неопходана за одбијање истовременог противправног напада.28

Битан је интензитет напада и врста повреде или угрожавања добра које прети. За ову оцену узимају се у обзир различите околности.Одбрана мора бити неопходно потребна што значи да одбрана и по начину и по јачини треба да представља најблаже одбранбено средство.

Између одбране и напада мора постојати сразмерност (пропорционалност) у интензитету. Само ако постоји ова сразмерност наиме ако није учињено ни више ни теже него што је било потребно да се напад одбије или ублажи таква одбрана се сматра неопходном у конкретном случају.

Неопходност одбране за одбијање напада огледа се и у примени адекватних средстава у одбрани оним средствима која су примењена и у нападу у примени таквог начина одбране који одговара управо начину напада његовом карактеру, природи и интензитету.

При оцени ове неопходности узимају се у обзир све околности конкретног случаја као што су личност нападача и нападнутог, сразмера у физичкој снази, њихови ранији односи,место, време, околност и услови напада, средство и начин напада, искоришћавање неке ситуације на страни нападнутог и сл.29

У разматрању веома осетљивог и проблематичног односа сразмерности (еквиваленције) између вредности нападнутог и нападачевог добра у теорији кривичног права искристалисало се неколико мишљења. Према једном углавном раније прихваћеном схватању између напада и одбране треба да постоји потпуна сразмерност да би уопште постојала нужна одбрана. Прекорачењем ове еквиваленције прелазе се и границе

28 Пресуда Врховног суда Србије, Кж 359/7329 John Kaplan, Richard Weisberg, О употреби силе про самоодбрани и њеној сразмерности нападу, Kriminal Law cases and materials, Boston, Toronto 1976. године, стр. 1131-1138

13

дозвољене нужне одбране и прелаѕи се у ексцес. Тако се из права прелази у неправо.

Друго углавном новије схватање за постојање нужне одбране не тражи стриктно постојање сразмерности између добара напада и добара одбране, тако се и добро мање вредности може штитити повредом добра нападача веће вредности.

У оцени ове неопходно потребне одбране мора се уважавати сразмерност између два добра- добра нападнутог и добра нападача. Не би била допуштена очигледна несразмера између ових добара али није потребна еквиваленција између добра нападнутог и добра повређеног или угроженог у одбрани.30

Учинилац је поступао у нужној одбрани када је оштећени непозван дошао у кућу оптуженог, па након вербалног сукоба извукао пиштољ и усмерио га у брата оптуженог и пошто је тада оптужени извадио свој пиштољ и усме-рио га ка оштећеном замоливши га да заједно одложе оружје, што су и учинили, па када је оштећени из појаса извукао други пиштољ и усмерио га ка оптуженом овај је дохватио свој пиштољ и испалио два пројектила у но-ге оштећеном, који је иако погођен и даље стајао и држао пиштољ према оптуженом који је тада ухватио оштећеног за руку у којој је држао пиштољ и када га је овај стегао око врата, дршком пиштоља више пута га ударио по глави док оштећени није клонуо.Неосновано се жалбом пуномоћника оштећене као тужиоца побија првостепена пресуда због битне повреде од-редаба кривичног поступка и с тим у вези наводи да пресуда не садржи ва-љане разлоге о одлучним чињеницама.Пуномоћник оштећене као тужиоца неосновано жалбом побија првостепену пресуду. Првостепени суд је пра-вилно утврдио да је критичног дана оштећени непозван дошао у кућу опту-женог, да је након вербалног сукоба извукао пиштољ и усмерио га у слепо-очицу брата оптуженог, а потом је оптужени из свог троседа извадио свој пиштољ и усмерио га ка оштећеном. Замолио га је да заједно одложе оружје што су и учинили, а када је оштећени из појаса извукао други пи-штољ и усмерио га ка оптуженом овај је поново дохватио свој пиштољ и испалио два пројектила у ноге оштећеном. Оштећени иако погођен и даље је стајао и држао пиштољ усмерен према оптуженом који је тада слобод-ном руком ухватио оштећеног за руку у којој је имао пиштољ а оштећени га је другом руком стегао око струка те су почели да се гурају да би потом оп-тужени оштећеног дршком пиштоља више пута ударио по глави док оште-ћени није клонуо. Од тих повреда је касније преминуо. Ове одлучне чиње-нице првостепени суд је утврдио као неоспорне.Оптужени је критичном приликом поступао у нужној одбрани у смислу члана 19. став 1. и 2. КЗ, јер је користио неопходно потребну одбрану (из чињеничног стања произила-зи упорност и истрајност оштећеног у нападу са два пиштоља), да од себе

30 Проф. Др Тома Живановић, Кривично право Краљевине Југославије, 1935. Године оп.цит. стр. 234

14

и другог одбије истовремени противправни напад и при том, нанео оште-ћеном тешку телесну повреду квалификовану смрћу.31

Оцену сразмерноти између напда и одбране треба вршити применом социјално-етичког принципа. Овај принцип не дозвољава при нужној одбрани велику несразмеру између вредности добра које је угрожено нападом и вредности добра повређеног у обијању напада. То посебно важи за ситуације када се добра не могу упоређивати ни по значају ни по карактеру ни по вредностима.

Тако је примена института нужне одбране у знатнијој мери ограничена од противпавног напада детета, тешког душевног болесника или од лица које није сривљено извршило напад. У таквим случајевима треба прво оценити да ли је нападнути могао да избегне напад или га је могао отконити без предузимања одбране у облику противнапада. При оцени нужне одбране овај социјално етички принцип је нарочито потребно примењивати код тзв багателних напада као што су дечије непромишљености, повреде код спортских такмичења и сл. У овим случајевима се не би могла прихватити као основана, оправдана и неопходно потребна нужна одбрана која је довела до проузроковања телесне повреде неводног нападача.32

Наша кривичноправна торија а и судска пракса је блиска мишљењима која траже одређену сразмерност (еквиваленцију) као услов за постојање и границу нужне одбране. За постојање сразмерности од великог је значаја могућност избора средстава и начина одбране као и могућност њихове контроле приликом употребе у конкретном случају.

Тако Врховни суд Србије у једној својој одлуци констатује да се не могу позивати на нужну одбрану оптужени који су после свађе позвали један другог на тучу, првооптужени пошто га је песницом ударио другооптужени је отишао и донео свој нож и њиме ударио другооптуженог наневши му тешку телесну повреду а другооптужени је тада успео да му отме нож и њиме нанесе првоотптуженом тешку телесну повреду.33

Правилно је првостепени суд утврдио да је оптужени критичног дана, када је изашао из стана, био физички нападнут од сране покојног ударцима рукама по глави и телу. Оптужени се без узвраћања удараца вратио у стан, узео пиштољ и поново изашао у двориште. Покојни који је и даље био у дворишту опет је почео да удара оптженог рукама по глави и телу и поред упозорења оптуженог да има пиштољ. Покојни није преста да га

31 Пресуда Врховног суда Србије Кж. 852/03 и пресуда Окружног суда У Београду, Кж. 220/0132 Љубиша Јовановић, Драган Јовашевић, Кривично право општи део, Београд 2003 године стр. 98-9933 Пресуда Врховног суда србије Кж.565/90

15

удара па је оптужени одбијајући од себе истоврмени противправни напад пуцао у покојног погодивши га у главу и наневчи му повреде од којих је наступила смрт. Собзиром на све ово врховни суд налази да је правилан закључак првостепеног суда да је оптужени критичном приликом поступао у прекорачењу нужне одбране. Оптужени је био противправно нападнут, тај напад није скривио и исти је одбијао истовремено док је трајао противправни напад. Међутим оптужени је одбијајући истовремени противправни напад употербио несразмерно срeдство пиштољ за одбијање истог.34

Прекорачење нужне одбране (екцес нужне одбране)

Ако нападнуто лице у одбијању противправног напада пређе границе одбране која је неопходно потребна да би се напад одбио постоји прекорачење или екцес нужне одбране.

Код оцене постојања нужне одбране или прекорачења граница исте, поступање извршиоца дела мора се посматрати у целини то јест од самог почетка напада оштећеног на оптуженог па до наношења повреде оштећеном од стране учиниоца.Једино се кроз комплексно посматрање догађања може правилно ценити да ли су ударци које је оптужени задао оштећеном уследили као стварна нужна мера одбране у одбијању од себе истовремених противправних напада или су уследили у прекорачењу грница нужне одбране.35

Када оштећени оптуженог удара рукама по глави а овај одбијајући напад удари га ножем чини кривично дело у прекорачењу нужне одбране.36

Када је оптужени одбио од себе истовремени нескривљени напад оштећеног који га је прво вређао а затим и физички напао и ударио га пластичном кесом по глави, па ухватио за руку у којој му је био пиштољ и покуша да га удари руком оптужени тада опалио у оштећеног два метка и нанео му повреде од којих је наступила смрт извршио је кривично дело у прекорачењу нужне одбране.37

У теорији кривичног права разликују се два облика прекорачења нужне одбране :Интензивни екцес или прекорачење по интензитету,Екстензивни екцес или прекорачење по ширини. Прекорачење нужне одбране по интензитету постоји у случају када се употребе таква средства начини или методи одбране који не одговарају

34 Пресуда Врховног суда Србије Кж. 1931/0335 Пресуда Врховног суда Србије Кж. 1080/7436 Пресуда Врховног суда Србије Кж. 34/9137 Пресуда Врховног суда Србије Кж. 684/95

16

карактеру, врсти, начину и средствима напада односно када они нису неопходни за одбијање напада у конкретном случају.38

Прекорачење нужне одбране по ширини постоји у случају када је напад престао а нападнути тек тада започне или пак настави са одбијањем напада па тако призведе повреду нападачевог добра, дакле произведе повреду која је ван граница неопходно потребне нужне одбране.

Ако је напад оштећеног у трнутку када је оптужени пуцао већ био престао, а реакција оптуженог је уследила као последица стања јаке разражености у коју је он био доведен понашањем оштећеног ради се о кривичном делу убиства на мах а не о нужној одбрани или њеном прекорачењу.39

Екстезиван екцес постоји и у случају када нападнути примени одбрану од очекиваног напада који још није отпочео (а можда и неће) нити је непосредно предстојао. За прекорачење нужне одбране односно за кривично дело које је учињено у оваквом прекорачењу учинилац одговара по свим правилима о кривичној одговорности и кажњивости. Једина могућност коју закон предвиђа у оваквим случајевим јесте могућност ублажавање казне по врсти и мери.

Неспорно је да нападнуто лице противправним нападом од стране нападача има право на неопходно потребну и нужну одбрану, али ако он ову меру или границу неопхоности пређе чини кривично дело за које одговара. У таквој ситуацији се постављају два питања: да ли је одбрана уопште била нужна за одбијање напада и који је интензитет или сразмерност одбране био неопходан да нападнути спречи или отклони напад, односно напад осујети и тако заштити нападнуто правно добро.Одговор на прво питање заснива се на фактичкој оцени свих конкретних услова у расветљењу напада односно одбијању напада. Одбрана је нужна ако се без ње угрожено правно добро не би никако могло заштити на неки други начин. Одговор на питање о сразмерности одбране и напада се практично своди на процену потребне мере за одбијање напада. У давању одговора на ово питање у кривично правној теорији се јављају два схватања: Присталице првог схватања сматрају да је важно само установити каквог је интензитета био напад. Ако је постојала стварна опасност за правно добро и ако је та опасност била таквогкарактера да се никако није могла избећи онда нападнути по свом слободном избору бира средство и начин којим ће одбити, спречити, отклонити или осујетити напад. У том случају се и добро знатно мање вредности које је нападом угржено може бранити повредом добра неупоредиво веће вредности на страни нападача. Према другом схватању питање сразмере се заснива на критеријуму релативних вредности

38 Paul Robinson, Criminal Law, Defences columia Aw review br.2/1982. године, стр. 21839 Пресуда Врховног суда Србије Кж.635/91

17

добара- добра нападнутог и добра нападача. Тек упоређивањем њихове вредности значаја и карактера утврђује се да ли је одбрана била неоходно потребна или не.

Тако уколико нападнути има могућност да напад одбије дефанзивном одбраном, потезањем секире као знатно опаснијег оруђа од мотке којом је напад извршен офанзивна одбрана није дозвољена.40

Исто тако када окривљени одбијајући од себе и свог малолетног детета истовремени противправни напад оштећене која је на њих насрнула оклагијом, оштећеној нанесе тешку телесну повреду тиме је прекорачио границе нужне одбране.Дело које је извршено у прекорачењу нужне одбране може се извршити као и свако друго кривично дело било са умишљајем било из нехата. Нехатно прекорачење нужне одбране постоји у случају одсуства јасне представе (свести) о престанку напада (односно у случају неотклоњиве стварне заблуде).

За дело учињено у прекорачењу нужне одбране учиниоцу се може изрећи законом предвиђена казна, али се она може и ублажити применом овлашћења из закона. Ово се оправдава чињеницом да се приликом напада напднути налази у посебном психичком стању у коме је тешко оценити до које је мере и границе одбрана дозвољена а када она прелази границе неопходно нужне и оправдане одбране. Најчешће се нападнути у трнутку одбијања напада налази у посебном психичком стању страха, узбуђења, јарости који добијају посебан степен интензитета.41

У случају када је до прекорачења нужне одбране дошло услед јаке раздражености или јаке препасти изазване нападом суду стоји на располагању и могућност да такво лице у потпуности ослободи од казне.

Учиниоцу кривичног дела у прекорачењу нужне одбране услед јаке раздражености или јаке препасти суд може изрећи казну у границама законом прописане казне, казну може ублажити или га пак у потпуности може ослободити од казне. Која су то стања јаке раздражености или јаке препасти којима законодавац даје посебан кривично правни значај тешко је унапред рећи. Ова стања се појављују у конкретним ситуацијама код сукоба конкретних лица нападача и нападнутог.42

40 Пресуда Врховног суда Србије Кж. 747/9341 Игор Бојанић, Појавни облици и прекорачење нужне одбране, хрватски љетопис за катнено право и праксу, Загреб, број 1/1997. године, стр. 43-4742 Сабрина Хоровић, Нужна одбрана у кривичном праву, Мостар, 1993. године стр. 247

18

Испуњени су услови да се учинилац ослободи од казне за учињено убиство када је почела да пуца у убијеног у условима класичне нужне одбране и када је због посебног психичког стања у коме се налазила наставила да пуца у њега и када је његов напад престао.43

Из наведеног произлази да афекти играју велику улогу код института прекорачења граница нужне одбране. Афекти су душевни потреси изазвани навалом осећања компликованих представама које наступају и пролазе најчешће нагло, већином сужавају свест и пропраћени су телесним појавама. Афеката има више врста.44 За прекорачење нужне одбране посебне су важности два афекта: Јака раздраженост и јака препаст.

Јака раздраженост, разјареност, помахниталост представља патолошко афективно стање и то по начину настанка, свом току и по патолошким последицама. То је патолошки афекат гнева изазван навалом осећања нанетог зла или зла које непосредно прети. У таквом стању долази до кочења интелектуалних и надражаја моторних функција што има за последицу агресивне нагонске, импулсивне покрете и реаговања. Препаст је патолошки афекат страха јаког интензитета услед изненадног угрожавања неког правног добра нападнутог. И овде долази до кочења и успоравања интелектуалних функција те после почетног усправања и блокаде до изненадног одбрамбеног инстинктивног нагонског реаговања самоспасавања.

Ова афектна стања јаке раздражености или препасти су блиска стањима привремене душевне поремећености. Стога је на вештацима судско психијатријске струке тежак и одговаран задатак да полазећи од структуре личности нападнутог његових карактеристика, конкретних околности учињеног дела, карактера и природе напада и одбране утврди степен афектних стања код учиниоца дела45

У животу се тако могу појавити и појављују се многи гранични случајеви када је тешко повући јасну границу да ли афектно стање јаке раздражености или јаке препасти уопште постоји или пак у конкретној ситуацији постоји „обично“ стање раздражености или препасти што одређује прекорачење нужне одбране као основ за блаже кажњавање а не као основ за ослобођење од казне учиниоца тако учињеног кривичног дела. Још је теже поставити прецизне критеријуме за разгарничење оних ситуацоја које се одликују великом сличношћу елемената убиства на мах или тешеке телесне повреде на мах односно ових кривичних дела учињених у прекорачењу нужне одбране услед јаке раздражености или

43 Пресуда Врховног суда Србије Кж.1077/9544 Душан Јефтић, Судска психопатологија, Загреб-Београд, 1966 годинестр. 3745 Зоран Ћирић, Основи судске психијатрије, Ниш, 2004 године, стр. 78

19

препасти. У свему овоме треба увек имати на уму случајеве када се учинилац приликом предузимања своје радње извршења налази у стању смањене или битно смањене урачуњивости услед дејства патолошких афектних стања.46

 

Нужна одбрана у eвроконтиненталном и англосанксонском правном систему

Нужна одбрана је један од најстаријих института у кривичном праву и као такав представља право појединца да брани своја правом заштићена добра. И ако је ова форма општеприхваћена њен правни основ се разликује у два правна система.

Присутне су разлике између два највећа система кривичног права:

46 Владимир Тимошкин, Нужна одбрана, Сарајево 1939 године стр. 48-53

20

евроконтиненталног и англосаксонског. Постоји стриктна примена начела законитости, с једне стране, и Common Law-a који још није напуштен, са друге стране. У овом раду посматрамо само један мали сегмент те разлике – институт нужне одбране. Наводи се да евроконтинентално кривично право, према законским изворима, није на исти начин решило питање природе, обима и садржине нужне одбране. Новодонети кривични законици, у последња два и по века и они након распада источног блока у Европи, регулишу нужну одбрану, али постоје разлике да ли је законским путем одређена њена правна природа, да ли у нужној одбрани постоји противправност дела, или је у питању основ искључења кривичне одговорности, кажњивости или чак друштвене опасности. Са друге стране, иако су државе САД донеле кривичне законике, а Енглеска Model Pennal Code, примећује се да је, ипак,у овим државама нужна одбрана остала изван законске регулативе.У земљама англосаксонског правног система јасно се примењује Common Law који нужну одбрану препушта прецедентном праву. Узимајући у обзир ове разлике и принципе на којима оне леже ипак у једној мери је овај принцип уједначен у међународном праву.

Оснивањем сталног међународног кривичног суда у Риму, 1998 године, разлике које су онемогућавале функционисање међународног кривичног права његовим статутом су решене (у случају земаља потписница).

Нужна одбрана је као основ искључења кривичне одговорности предвиђена у члану 31. Ст.1.тач. ц. Римског статута. Да би постојао основ потребно је испуњење следећих услова:

1) Да је међународно кривично дело учињено од стране лица које реагује свесно

2) Да је дело учињено од стране лица како би се одбранило то или друго лице њихова имовина или у сличају ратних злочина да би одбранило своју имовину која је неопходна за опстанак тог или другог лица или имовине која је од виталне важности за извршење војне мисије против претеће и незаконите уптрбе силе и

3) Ако је дело учињено на начин који је сразмеран степену опасности за то или друго лице или њихову имовину.

Чињеница да је лице било умешано у одбранбену операцију коју спроводе војне снаге само по себи не искључује кривичну одговорност. Закључак семинарског рада

Из наведених излагања произилази несумњиво велики правни и практичан значај института нужне одбране као основа за искључење постојања кажњивих дела у виду кривичних дела а нашао је своју примену и у прекршајном праву.Стога је законодавац прецизно утврдио услове који морају бити испуњени да би уопште било могуће говорити о постојању овог института дајући при

21

томе велика овлашћења суду, да у свакој ситуацији утврђује и проверава да ли су ови услови испуњени. Због изузетности овог института али и могућности злоупотребе истог, у непосредној практичној примени он се примењује у случајевима када су за то испуњени сви законом прописани услови уз стриктно поштовање принципа, неопходно нужно потребне одбране за одбијање напада уз поштовање срзмерности или еквиваленције.

Литература:

Проф. Др Зоран Стојановић, Право на живот као природно право човека, Правни живот, Београд, број 9/1997 године

Проф. Др Зоран Стојановић Коментар кривичног законика

22

Hans-Heinrich Jescheck, Lehrbuch des strafrechts, Allgemeihen Teil, Berlin, 1988. Godine

Проф. Др Љубиша Лазаревић коментар кривичног законика

Јосип Шиловић, Нужна одбрана, Загреб 1910 године

Петар Новоселец, кривично право, кривично дјело и његови елементи, Осијек 1990

Проф. др Тома Живановић, кривично право Краљевине Југославије, Општи део, Београд 1935. Године

Видоје Миладиновић, Карактеристике нужне одбране и њеног прекорачења осветљеног судском праксом, Правни живот, Београд, број 1/1975

Проф. Др Зоран Стојановић, Коментар кривичног закона СРЈ, Београд 1999. Године

Ђорђи Марјановић, Кривично право општ дел, Скопље, 1988. Године

Јован Ђ Авакумовић, Теорија казненог права, Београд, 1887-1889 године

Милић Томановић, Нужна одбрана и крајња нужда, Београд 1995. године

Петар Новоселац, Судска пракса, Нужна одбрана, примјена заштитних мјера, хрватски љетопис за казнено право и праксу Загреб, 1/95. године

Владимир Тимошкин, Нужна одбрана, Сарајево 1939 године

John Kaplan, Richard Weisberg, О употреби силе при самоодбрани и њеној сразмерности нападу, Kriminal Law cases and materials, Boston, Toronto 1976. године

Проф. Др Тома Живановић, Кривично право Краљевине Југославије, 1935. Године оп.цит.

Љубиша Јовановић, Драган Јовашевић, Кривично право општи део, Београд 2003 године

Paul Robinson, Criminal Law, Defences columia Aw review br.2/1982. године

Игор Бојанић, Појавни облици и прекорачење нужне одбране, хрватски љетопис за катнено право и праксу, Загреб, број 1/1997. године

Сабрина Хоровић, Нужна одбрана у кривичном праву, Мостар, 1993. године

23

Душан Јевтић, Судска психопатологија, Загреб-Београд, 1966 годинестр

Зоран Ћирић, Основи судске психијатрије, Ниш, 2004 године

Збирка актуелне судске праксе, Београд, 2008. године

Маринка Цетинић, Преглед на нужну одбрану у ервоконтиненталном и англосанксонском правном систему

24