Уставно уређење,Основи система Европске уније,Систем државне управе,Радно законодавство,Канцеларијско пословање.

I. ПОЈАМ УСТАВА И ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ УСТАВНОСТИ У СРБИЈИ1. Појам и материја устава

Устав је највиши и основни правни акт једне државе. Mатерија устава:1. територијална и функционална организација државне власти и начин њеног функционисања;2. уређивање структуре и организације државне власти; 3. односи између највиших државних органа, расподела надлежности међу њима и основ за доношење аката из њихове надлежности;4. основи економског и социјалног уређења; 5. слободе и права грађана, као и мањинска и етничка права;6. начин обликовања политичке воље грађана и облици њеног изражавања, као и начинполитичког представљања грађана.Устав доноси или уставотворна скупштина– скупштина коју чине народни представници изабрани управо и једино са задатком да донесу устав, након чега им мандат престаје, или скупштина (парламент) као законодавни орган,али, по правилу, по посебном поступку који се примењује само на доношење и промену устава, а који је сложениjи и „тежи“ од поступка по којем се доносе закони. Када је за доношење устава надлежан орган који је исто времено и законодавни орган,онда не само материjа која се уставом уређује, већ и специфичност поступка доношења дају овом правном акту снагу јачу од закона.Устав je основни Правни акt једне државе. Ово својство устава произилази из тога што његове норме дефинишу основне принципе функционисања државе, представљају основ и оквир за уређење државне власти и свих друштвених односа у једној држави и утврђују положај, права и слободе грађана који у тој држави живе. Истовремено, устав је и највиши Правни акт, јер из њега проистичу и са његовим одредбама морају бити у складу сви закони и други општи акти ниже правне снаге.

2. Почеци и развој уставности у Србији до 1918. године

Почеци развоја уставности у Србији везују се за доба Првог српског устанка. Први прави устав Србије јесте тзв. Сретењски устав из 1835. године. Велики историјски и политички значај овог устава је у томе што га је Србија донела самостално, без консултације и сагласности Порте.Према овом уставу Србија је имала три централна државна органа: кнеза, Државни савет и Народну скупштину. Кнез и Државни савет делили су извршну и законодавну власт, при чему је улога кнеза била доминантна. Кнез је, наиме, бирао чланове Државног савета, као и све државне чиновнике, а имао је и право вета на законе које изгласа Државни савет. Народна скупштина је утврђивала порезе и друге дажбине и одлучивала о задуживању Србије у иностранству.Народна скупштина је имала обележја и модерних парламената, у том смислу да је била у потпуности изборни орган и да је уставотворне одлуке доносила квалификованом већином.Сретењски устав је садржао и одредбе о људским, пре свега личним правима, а садржао је и одредбу којом се чиновницима гарантовала сталност запослења и државна пензија за случај болести и старости.Као нарочито значајан за развој уставности у Србији, треба поменути и Устав Србије из 1888. године који коначно уводи парламентаризам у Србију, јер њиме Србија постаје парламентарна монархија

(власт монарха је ограничена влашћу парламента). Органи државне власти по овом уставу јесу краљ, Народна скупштина, Влада и Министарски савет. Народна скупштина на одређени начин има законодавну власт, министри се бирају у Скупштини, Влада је политички одговорна такође Скупштини, гарантују се грађанска права, избори су непосредни, судство је независно, а уведена је окружна, среска и општинска самоуправа.

3. Уставни развој Србије у првој југословенској држави

Нова држава Срба, Хрвата и Словенаца створена је у децембру 1918. године, а њен први устав донет је 1921. године, познат као Видовдански устав. Према њему, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је уставна, унитарна, парламентарна,наследна монархија која је имала српско-хрватско -словеначки службени језик. Почивала је формално на начелу поделе власти, али је бројним ограничењима власт краља била доминантна над осталим органима.Централни органи власти били су краљ, Народна скупштина и Министарски савет, а судску власт вршили су судови. Овај устав увео је и поделу државе на административно- територијалне јединице: области, округе, срезове и општине, а предвиђао је и облике локалне самоуправе, за обављање послова месног карактера, у које су, поред осталог, спадали: јавни радови, прописивање услова везаних за изградњу објеката, локалне финансије,локални путеви.Устав из 1931. године донео је самостално,мимо Народне скупштине, краљ Александар I Карађорђевић и зато се овај устав назива октроисани устав. Њиме је, између осталог, званично уведен нови назив државе – Краљевина Југославија.

4. Уставни развој и распад друге Југославије

После завршетка Другог светског рата, Уставотворна скупштина је 1946. године донела први устав друге Југославије, односно Устав Федеративне Народне Републике Југославије, који се, по својим решењима, угледао на Устав Совјетског Савеза. Обележја овог устава су да је он санкционисао стање настало у току рата и социјалистичке револуције и да је, за разлику од устава претходне Југославије,признавао постојање више равноправних народа на подручју Југославије, што је резултирало федералним уређењем. Федеративна Народна Република Југославија имала је шест федералних јединица – шест република, а у саставу једне од њих, Србије, образоване су две аутономне јединице: Покрајина Војводина и Косовскометохијска област.Надаље, Устав је стварао претпоставке за даље развијање нових социјалистичких друштвено-економских односа, пре свега у својинском смислу, уводећи друштвену својину, којом је управљала држава. Организација власти темељила се на принципу тзв. „демократског“ централизма, што је заправо значило да је овај устав искључивао сваки облик плурализма,чак и када су у питању облици својине. У овом периоду држава је имала одлучујућу улогу у развоју политичког, привредног и целокупног друштвеног живота земље, а нарочито је била доминантна њена улога у привреди.Тиме се почетком 50-их година улази у период такозваног „самоуправног социјализма“. Уведена је друштвена својина над средствима за производњу којом више не управља држава већ радници који образују радничке савете као облике остваривања самоуправљања у привреди и у друштвеним делатностима – образовању, култури и социјалним службама.Радни народ одређује се за носиоца све власти коју врши посредством народних одбора.Престали су да постоје Президиум народне скупштине ФНРЈ и Влада ФНРЈ, а уместо њих уведен је председник Републике и Савезно извршно веће као носиоци извршне власти. Претходно уведене промене формализоване су и даље разрађене Уставом Социјалистичке

Федеративне Републике Југославије из 1963. године који јача положај и улогу радног човека у социјалистичком друштвено економском систему.Устав не само да је променио назив државе,већ ју је дефинисао као „савезну државу добровољно уједињених и равноправних народа и социјалистичку демократску заједницу,засновану на власти радног народа и самоуправљању“.Овде је као модел за одређење државе послужила марксистичка теорија о одумирању Државе и њеном прерастању у стварну људску заједницу.Право на самоуправљање добија место најзначајнијег људског права које се уставом утврђује као неприкосновено.Истовремено,треба рећи да је позитивно то што је Устав из 1963. први социјалистички устав који је увео уставне судове.Устав СФРЈ из 1974. године значајно је поменути пре свега због тога што су његова решења у великој мери слабила положај и улогу федерације, а јачајући улогу република јачала конфедералне елементе државе,што је значајно погодовало потоњем распаду саме државе.Према његовим одредбама у вршење функција федерацие на различите начине непосредно су били укључени републички органи.У Савезној скупштини, која је била организована по систему дводомности, грађани нису били непосредно представљени ни у једном дому.У оба дома налазили су се представници република и покрајина које су биле сразмерно заступљене.Одлуке су се доносиле сагласношћу свих представника република и покрајина – консензусом.Правни акти федералних јединица нису морали да буду усаглашени са савезним уставом и савезним законима, већ је било довољно да не буду у супротности са њима. За извршавањесавезних прописа били су надлежни органи република и покрајина, тако да федерација није располагала инструментима за њихово спровођење. Судски систем је био тако организованда је суђење завршавано у републикама, односно у покрајинама. Устав је увео „делегатскисистем“ – делегатски начин образовања органа и тела (пре свега скупштина) у којима се доносе одлуке. Делегатски систем је истиснуо грађане као непосредне бираче из система одлучивања.