MILUTIN MILANKOVIĆ

Milutin Milanković bio je srpski matematičar, geofizičar, građevinski inženjer, klimatolog, astronom, doktor tehničkih nauka, vanredan profesor primenjene

matematike, redovan profesor nebeske mehanike, svetski uvažavan naučnik, poznat po teoriji

ledenih doba...

Rođen je u Dalju 28. 5. 1879. ( tada Austrougarska )

Umro je u Beogradu 12. 12. 1958.

Zbog osetljivog zdravlja, osnovno obrazovanje stekao je kod kuće.

U desetoj godini preselio se u Osijek i tamo krenuo u školu.

Posle sedam godina završio je realku i položio maturski ispit.

Studirao je građevinu u Beču.

Napisao je naučno – popularnu

knjigu “Kroz vasionu i

vekove”u vidu pisama

anonimnoj mladoj dami.

Sunčev darNoćas je pao prvi sneg i pokrio svojom

čistom belinom njive i pašnjake. Ja sedim, zagrevan toplim Sunčevim zracima, pod visokim hrastom na uzvišici pored mog stana, udišem punim grudima svež vazduh, posmatram po hiljaditi put predeo u kojem su priroda i ljudska ruka izložile svoja dela, a ne mogu da ih se nagledam.

Tamne jelove šume, kamene vrleti, snežne poljane, brežuljci, grebeni, a iza svega toga, crvenkasti džinovski bedem Rakse. Nema te kičice koja bi bila u stanju da ovu raskošnu igru prenese na platno, pa ni samu boju snega; ova je i bela i plava, i biserna, i srebrnasta i rumena. A već nebo! Da sam slikar, ja bih sa ove visine tresnuo sav svoj slikarski pribor u dubinu, da ga više nikad ne uzmem u ruke.

Sada ujutro sedim u dobro zagrejanoj dvorani moga stana, pored ogromnog prozora, koji je razumni arhitekta načinio od jednog jedinog okna, i uokvirio ga tako da predeo koji se kroza nj vidi izgleda kao kakva slika.

Vrativši se sinoć sa svoje šetnje, osećao sam se kao pijan; preda mnom su treperili bez prestanka Sunčevi zraci, plavetnilo neba i belina snega.

Sva lepota prirode koju sada uživam, dar je Sunčev. Sve boje koje trepere kroz ovaj prozor samo su odsjaj sunčeve svetlosti. I ove jele, i one stene, pa i samo nebo, sve su to tamna tela. Ona imaju samo sposobnost da od Sunčeve svetlosti, koja na njih pada, proberu i zadrže u sebi jedan izvestan deo, a ostatak da vrate. Taj ostatak zovemo njihovom bojom.

Ovaj sneg na planinama zna vrlo dobro da ga Sunčevi zraci slabe svojim poljupcem, pa ih zato vraća u celini. Zbog toga nam on izgleda beo i zasenjuje nam oči. No i njega je sunce stvorilo i uzdiglo ga iz Zemljinih voda na vrhunce bregova.

Sunce je odnegovalo i ove šume, napajalo ih kišom, zagrevalo svojim zracima i hranilo sokovima zemlje. Hraneći bilje, ono je hranilo i sve životinje, od najmanje, pa do najveće, čoveka. Sve što živi zahvaljuje život Suncu.

I sve što se kreće, pokreće Sunce. Vetrić koji ćarlija, potok što žubori, svaki pokret u prirodi, nisu ništa drugo no izražaj Sunčeve snage.

I onaj voz koji se penje strmom trasom pokreće Sunce. Ono je deponovalo, davno, pre nekoliko stotina miliona godina, jedan deo svoje snage u bilje, da bismo tu snagu, pretvorenu u kameni ugalj, mogli upotrebiti za mašine.

Sunce stvara i vodene snage, beli ugalj, jer ono bez prestanka uzdiže na Zemljine visove vodu koja otiče opet u dubinu.

Bez Sunca ne bi bilo ni daha, ni zamaha na Zemlji.

To su znali i stari narodi. U mojoj putničkoj biblioteci imam i jedno lepo delo o istoriji i kulturi starog Egipta. U njemu čitam da je Amenofis IV celu svoju carevinu posvetio Bogu Sunca. On joj je obeležio granice kamenim stubovima, na kojima je bio isklesan lik Sunca.

Taj faraon spevao je Suncu ovu himnu:

“Tvoj sjaj je lep i na nebeskom obzorju, ti živo Sunce koje si prvo živelo. Kada se ti uzdigneš na istočnom horizontu, onda obaspeš celu Zemlju svojom lepotom...

Tvoji zraci obuhvataju ceo svet i sve što si ti stvorilo... Tama beži kad ti svoje zrake razašilješ; svet se veseli, ljudi se bude i ustaju, jer si ih ti podiglo. Oni peru svoje telo, oblače svoje odeće, i dižu u molitvi ruke kad se ti rađaš. Stada se odmaraju na paši, drvlje i bilje se zeleni, ptice izleću iz svojih gnezda, a njihova krila slave tebe...

Ti si, Sunce, stvorilo godišnja doba, zimsku hladnoću i letnju vrućinu. Ti si stvorilo daleko nebo, da na njemu svetliš i vidiš sve što si stvorilo.”

Danas, posle 3 300 godina, govorimo mi, prirodnjaci o Suncu skoro istim jezikom i sa jednakim ushićenjem kao i taj prosvećeni faraon. Sunce je očuvalo, neokrnjeno, svoje dostojanstvo u toku burnih vekova, koji su videli smrt mnogih ostalih božanstava. Milutin Milanković

Mlečni put – umetnički prikaz Andromeda