MILUTIN MILANKOVIĆ

Milutin Milanković bio je srpski matematičar, geofizičar, građevinski inženjer, klimatolog, astronom, doktor tehničkih nauka, vanredan profesor primenjene

matematike, redovan profesor nebeske mehanike, svetski uvažavan naučnik, poznat po teoriji

ledenih doba...

Rođen je u Dalju 28. 5. 1879. ( tada Austrougarska )

Umro je u Beogradu 12. 12. 1958.

Zbog osetljivog zdravlja, osnovno obrazovanje stekao je kod kuće.

U desetoj godini preselio se u Osijek i tamo krenuo u školu.

Posle sedam godina završio je realku i položio maturski ispit.

Studirao je građevinu u Beču.

Napisao je naučno – popularnu

knjigu “Kroz vasionu i

vekove”u vidu pisama

anonimnoj mladoj dami.

Kroz vasionu i vekove...

Danas ćemo poći, ako na to pristajete, na daleki put.

Nikakva brzina na svetu, pa ni ona svetlosna, ne bi nas mogla za vreme celog našeg života odvesti onamo kuda želimo da stignemo, sem lakih krila naših misli koja su brža od munje. Ali je, pored svega toga, potrebno da premerimo puteve koje ćemo preleteti, da bismo se mogli vratiti natrag.

Zato ćemo poneti sa sobom jedno klupče, slično onome koje jeArijadna dala Tezeju kada je pošao u Lavirint. Od tankog, skoro nevidljivog konca. Evo, ja ga već ispredam i pravim na njemu značke na kojima ćemo čitatiprevaljene daljine…

Rezervisao sam za nas dve kabine prve klase. Tačno pola časa pre polaska ja ću Vas čekati u vestibilu te stanice.

Sada sam baš govorio telefonom sa putničkim odeljenjemMeđunarodne kompanije za saobraćaj sa Mesecom.Odavde mi javiše da sa njihove glavne stanice Arbon,na Bodenskom jezeru, polazi u subotu u 8 sati izjutrabrzi međunarodni voz.

Naša sedišta su, doduše, niska zbog uštede prostora,ali se u njima možemo divno zavaliti i opružiti, jer su meka i sa svih strana opkoljena debelim jastucima. I patos i plafon pretvoreni su u dušeke. Kroz ova okrugla okna u patosu moći ćemo da posmatramo našu Zemlju, a možemo se pri tome poslužiti i ovim dvogledom; on je, kao što vidite, pokretno, ali hermetično proturen kroz patos.

Naš voz ubrzava bez prestanka svoj let, jer Zemljino privlačenje biva sve slabije. Ovo poslednje osećamo već isuviše jasno. Naši pokreti postali su plašljivi, a gestovi svetiteljski. Neoprezan pokret noge bacio bi nas do tavanice i zato je ova, za svaki slučaj, obložena mekim dušekom. A za vreme noći moraćemo prikopčati naše jorgane za krevet da ne bismo poleteli…

Naša krila trepere, mi ostavljamo Zemlju, klup-če Arijadnino se odmotava. U našem silnom letumi smo već u prvoj sekundi ostavili daleko, daleko iza naših leđa ceo naš planetski sistem, naše ptičje gnezdo.

Oko nas preovladava mrak, sunčana svetlost bledii gasi se. Sa sviju, baš sa sviju strana, obavilose oko nas zvezdano nebo kao kakva ogromna lopta.Na njemu sijaju bezbrojne zvezde, a oko toga nebaobavila se Mlečna staza kao grivna opletena odsitnog bisera.

Zvezdana jata koja smo postepeno viđali sa Zemljesad su nam sva odjednom na vidiku. Eno, ono je Velikimedved,

ono je Orion

ono Kasiopeja…

Sa Zemlje smo uvek videli samo pola vasione, a sada je vidimo celu.

Prašina od sto hiljada sunaca! Ogromnih i ve-ćih sunaca nego što je naše, čijoj smo se veličini nekad divili i mučili se da je predstavimo. A sada treba da našim misaonim pogledom obuhvatimo ovoliki njihov roj, uzimajući pri tome da su njihova međusobna odstojanja tolika da svetlostutroši godine dok od jednog stigne do najbližeg.

Poletimo dalje, nasumce, između ovog roja. Arijadninkonac pokazuje već stotine svetlosnih godina.Mi ulazimo iz noći opet u dan, ali je ta zoradrugačija nego što je bila na Zemlji, ona je zlaćana,a novo sunce ne rađa se na horizontu – toga ovdenema – nego nam se ono prividno približava.Eno, ona zvezda koja je doskora bila sitna, raste ibiva sve svetlija. To je jedno džinovsko žuto sunce. Ono nam šalje žutu svetlost: to se vidi po našem odelu, a još lepše po vašoj kosi koja izgleda kao suvo zlato.

Novi dan nam zasenjuje oči: zato menjamo pravac da se suviše ne približimo ovom novom suncu. Ostavljamo ga daleko iza sebe, ulazimo opet u tamu.

Sviće novi dan, mi se približavamo novomsuncu, obasjava nas nova svetlost; ona je ružičasta. To sunce je jedan crveni džin, kako se ove zvezde zovu u nauci. Ono se nalazi baš u cvetu svoje mladosti. Vremenom će postati žuto, pa će na vrhuncu svog razvitka zasvetliti belom, skoro plavičastom svetlošću. Posle toga će, stareći, stupiti u kategoriju patuljaka, požuteti, pa pocrveneti, dok sasvim ne potamni.

Prolazimo pored novih i novih sunaca. Svako od njih je drukčije. Izgleda kao da među njima ima i bračnih parova. Nauka ih zove dvojnim zvezdama. To su sunca koja su tako blizu jedno drugom – blizu u kosmičkom smislu te reči – da ih međusobna privlačna snaga drži u zajednici. Izgleda kao da se nevidljivim rukama drže jedno za drugo, igrajućipri tom gracioznu okretnu igru kojoj poznajemo ritami sve njene ostale osobine…

Ja tražim sliku, uspomenu, doživljaj koji binam olakšao predstavu ovolikog broja sunaca. Evoje! Sigurno ste kadgod posmatrali sićušna zrncaprašine kako se kovitlaju i trepere u sunčevomzraku, propuštenom kroz pukotinu u tamnu sobu.Naše Sunce je takvo zrnce u prašini vasione!Milutin Milanković

Mlečni put – umetnički prikaz Andromeda