Да би будућност знала ко смо пођи слободним знањем кроз прошлост

Водич кроз споменике културе Јабланичког округа

Да би будућност знала ко смо пођи слободним знањем кроз прошлост

Водич кроз споменике културе Јабланичког округа

Омладински клуб Анчики, 2015

O ПРОЈЕКТУ:Иако технологија, а посебно интернет у последњој деценији улази у све поре друштва, полако обликује нашу свест, наш живот, и наше потребе, ипак у многим областима није довољно или употребљена, или није препозната, или није обрађена.

Конкретан пример, на који се односи наша идеја, видимо из наше свакодневнице; свакодневно пролазимо поред многих споменика културе за које многи од нас не знају шта представљају.

Посебно је занимљиво, да многи становници Србије, цео живот проведу поред њих, а да не знају њихову симболику и значење. Подаци о њима постоје у неким књигама које нису свима доступне.

На интернету за многе од њих, не могу се наћи подаци и слике.

Наш пројекат се односи првенствено на истраживању заборављених споменика културе, налажењу података, фотографисању, и слободном објављивању на Википедији, како би били доступни сваком на слободно коришћење.

sr.wikipedia.org/wiki/Корисник:Omladinskiklubanciki

Пројекат „Да би будућност знала ко смо пођи слободним знањем кроз прошлост” спроводи Омладински клуб Анчики, а финансира Викимедија Србије.

Списак споменика културе Јабланичког округа:

1. Споменик Тимочке дивизије на путу Лесковац - Власотинце2. Биста Драгољуба Петковића у Власотинцу3. Статуа девојчице са ланетом4. Протестантска еванђеоска црква „Заједница Рома“ у Лесковцу5. Споменик палим родољубима у ослободилачким ратовима Србије (1809-1918)6. Млин Власотинце7. Народни дом Власотинце8. Споменик мира9. Спомен чесма у Лесковцу10. Биста Станимира Вељковића Зеле11. Биста Стојана Љубића у Лесковцу12. Споменик на Хисару13. Кућа Косте Стаменковића14. Палата Сотира Илића у Лесковцу15. Биста Косте Стаменковић16. Биста Владе Ђорђевића у Лесковцу17. Биста Благоја Николића18. Споменик Кости Стаменковићу19. Биста Милана Нешића у Власотинцу20. Кућа Миладина Ђорђевића у Власотинцу21. Црква Свете Тројице Власотинце22. Биста Милорада Диманића у Власотинцу23. Палата Милана Т. Валчића24. Споменик Славку Тодоровићу у Вучју25. Спомен чесма Вучје26. Завичајни музеј у Власотинцу27. Кућа свештеника Чедомира Поповића28. Склуптура „Позив на устанак“ у Вучју29. Кућа Димитрија ОН. Поповића30. Споменик погинулим борцима 1990-1999 у Власотинцу31. Биста Јована Дискића32. Склуптура „Позив на устанак“ у Вучју33. Споменик револуције у Власотинцу34. Споменик у Грделичкој клисури35. Споменик у Грделици36. Споменик у Мирошевцу37. Споменик у Бунушком Чифлуку38. Манастир Светог Николе код Ораовице39. Биста Борислава Станковића Ћулавка 1919-194440. Биста Благоја Костића41. Споменик у Братмиловцу42. Црква Св. Јован Крститељ у Грделици43. Споменик у Белановцу44. Спомен комплекс Биљаница45. Кућа Радула Велашевића46. Кућа Јована Димитријевића Американца47. Кућа Душана С. Влачића48. Кућа Глигорија Прауновића49. Кућа Гаврила Поповића50. Кућа браће Прауновић51. Црква Свете Петке кумаревске52. Удружење предузетника у Лесковцу53. Споменик ослободиоцима у Медвеђи54. Црква посвећена Усековењу главе Св. Јована Крститеља

Споменик Тимочке дивизије је направљен у виду обелиска са пирамидалном капом на врху. Сличан је по форми многим споменицима који су прављени у то време. Једноставан је, без пластичне декорације. Једино обележје је војнички мач. На споменику се налази мермерна плоча са натписом.

Споменик је направљен од бетона и откривен 27. октобра 1927. године. Откривању су присуствовали краљ изасланик, дивизијски ђенерал Јосиф Костић и пуковник Глигорије Хаџи-Јовановић.

Приликом изградње новог аутопута (коридор 10), споменик се нашао на траси и морао је бити незнатно измештен.

„Путниче стани, овде почива 49 српских незнаних ратника који храбро изгибоше 24. октобра злосрећне 1915. године јуначки бранећи мост који прелазиш. Лака им српска земља.”

Споменик Тимочке дивизије на путу Лесковац - Власотинце

Драгољуб Петковић Столе (1920-1963) био је организатор устанка и командант друге српске ударне бригаде. Биста са његовим ликом налази се у Власотинцу на тргу који такође носи његово име.

Биста Драгољуба Петковића у Власотинцу

Статуа девојчице са ланетом је подигнута 25. новембра у част двадесетогодишњице Савеза пионира, који је основан децембра 1942. године, током рата. Дело је вајара Стојадина Цветковића. Налази се у градском парку у Лесковцу

Статуа девојчице са ланетом

Протестантска еванђеоска црква „Заједница Рома“ у Лесковцу је верска заједница која се налази у Лесковцу. Протестантски покрет у Србији се јавио под утицајем америчких и западноевропских цркава крајем 19. века, а у Лесковцу прва Еванђеоска црква се формирала 1953. год. У оквиру цркве функционишу духовни центар „Светло“ где су верници већином Срби и „Заједница Рома“ где су верници већином Роми. Храм се налази у улици Максима Горког у Лесковцу.

Црква је зидана у облику крста. Покривена је тешком ћерамидом. На своду је једно велико централно осмоугаоно кубе са прозорима. Црква је спојена са звоником који се налази западно испред богомоље, отворен и везан тремом. У храм се улази на више пространих степеница. У наосу је велики поијелеј, копија дечанског поијелеја, који је по предању напреављен од косовског оружја. Фреске је радио сликар и уметник, пореклом Рус.

Протестантска еванђеоска црква „Заједница Рома“ у Лесковцу

Споменик палим родољубима у ослободилачким ратовима Србије (1809-1918) подигнут је на главном градском тргу 1932. године за време краља Александра Првог Карађорђевића, са изразитом архитектонском структуром, као и већина спомен-обележја изведених у националном стилу током треће и четврте деценије и представља значајан јавни објекат у Власотинцу. Освештавање Споменика палим родољубима извшено је 18 септембра 1932.

Пројектант споменика је чувени руски архитектаНиколај Краснов који је у Србију дошао 1920. године и запослио се у архитектонском одељењу Министарства грађевине. Током рада у краљевини извео је више спомен-обележја у Србији и Македонији, а Црној Гори је реконструисао Његошеву капелу на Ловћену. У духу академског класицизма саградио је више административних палата у Београду, а у духу романтичарског историзма извео је Банску палату на Цетињу. Елементе српског стила употребио је за мањи број објекта.

Власотиначки споменик је у облику обелиска чије је стабло срасло са базом. Обелиск је монолитна академска композиција која се ка врху сужава, а врх завршава вишесегментном „капом“ разчлањеном малим лучним нишама. Облик „капе“ је већ виђено решење на старијим утилитарним грађевинама у националном стилу (капије, чесме, спомен-обележја).

База споменика има испусте за воду у облику лављих глава и са шкољкама за одвод воде. Складна композиција обогаћена је плитком ситном декоративном пластиком симболичког и хералдичког значаја коју је радио локални каменорезац Светозар Јанковић Желеце.

Упадљиво је да је споменик дело вештог академичара иако поседује „романтичарско надахнуће“. Статична композиција споменика плени својим достојанством и уздржаношћу и тиме испуњава своју свечану меморијалну функцију. По својој виткој силуети, једноставности маса и лакоћи власотиначки обелиск спада у репрезентативније србске меморијалне грађевине међуратног периода ( коме припадају споменици на Зејтинлику, Виду, Мачковом камену).

Данас је споменик подређен масивнијим зградама другачије стилске обраде и нема већи значај у композицији градског трга. Стоји као усамљени пример архитектуре националног стила у Власотинцу, отуђен од амбијента у коме нема стилски сродних грађевина.

Споменик палим родољубима у ослободилачким ратовима Србије (1809-1918)

Млин у Власотинцу је најстарији индустријски објекат у Власотинцу и један од најстаријих у Србији, саграђен 1895. године, који је између два светска рата имао струју.

Међу примерима индустријске архитектуре и као заштитни знак Власотинца, издваја се млин на Власини који својим монументалним и свечаним изгледом показује истанчан укус власника. Грађен је умереном романтичарско-класицистичком стилском обрадом. Његова чеона фасада представља складну и кохерентну композицију која на посебан начин тежи отмености и намеће се својом висинском доминацијом у панорами Власотинца. Прочеље млина је рашчлањено по вертикали, плитким неупадљивим пиластрима који се уздижу до завршног мотива који представља упрошћени лучни забат. Склад и симетрија и једноставност маса обогаћени су плитком декорацијом око прозорских отвора.

Овај стогодишњи објекат и данас функционише као производни и сврстава се у занимљивија архитектонска остварења у граду на Власини. Очуван је као симбол грађанске епохе у развоју града као и сведок развоја варошице.

Млин у Власотинцу

Народни дом Власотинца изграђен је 1931. године и налази се у улици Марка Орешковића бр. 4. у Власотинцу. Грађен је као пример хумано-културне и професионалне установе за јавне намене. Иницијативу за подизање дома дао је др. Радул Велешевић који је имао значајну улогу у културном и јавном животу Власотинца. Дом је изграђен материјалним средствима Власотиначког еснафа, певачке дружине „Његош“, трговачког удружења, Женске подружнице и Књижице и читаонице.

Просторије дома и његови кориснициУ дому су биле просторије свих културно-хуманих и

професионалних удружења, а велика сала је служила као соколска вежбаоница и као просторија за приређивање забава, скупова и слава свих ових удружења. Дом је имао као чланове: велике добротворе, утемељиваче, помагаче и почасне. Приходи дома чинили су приходи од забава, добровољни прилози, завештана имања у корист дома, годишње уплате друштава која су имла уложени мањи капитал.

Отварање Народног дома и његова наменаОд отварања 1931. године до 1941. године, дом је радио активно. У њему су приређиване забаве са игранкама, позоришне представе, соколске вежбе, прославе, славе удружења, матинеи и разни скупови. Од краја Другог светског рата до 1951. године, у њему је била смештена женска занатска школа, а од 1951. године до 1972. године школа ученика у привреди (ШУП). После 1972. године просторије дома прузело је друштво за телесно васпитање „Партизан“. Данас у дому смештени су редакција локалног листа Власина и локалне телевизије.

ОбјекатНародни дом је једноспратни објекат грађен у мешовитом српско-византијском академском националном стилу. Има приземље и спрат. Приземље је изведено у живој ритмичкој композицији, рашчлањено полулучним прозорским отворима са дорским стубовима на чијој се стопи спајају полулучни венци који прате облик полулучних прозорских отвора.

Спрат од приземља је издвојен кордонским венцем. Дом је изведен срого и незграпно и оставља утисак недоречености. Прочеље завршава истакнутом, строго обрађеном атиком, као и многи други домови у Власотинцу, настали у међуратном периоду. Изнад улаза у дом налази се плитки балкон који више смета него што доприноси кохерентности објекта. На северном заобљеном делу објекта налазио се градски сат, срушен 1941. године. Пројектант је остао непознат, али се зна да је грађевинским радовима руководио локални предузимач Миладин Ђорђевић.

Народни дом у Власотинцу

Споменик мира се налази у градском парку у Лесковцу, где је постављен након завршетка Другог светског рата. На споменику мира приказана је девојка корејанске националности, обучена у народну ношњу, која држи голуба у руци, што се сматра симболом мира.

Споменик мира

Спомен чесма посвећена је невино страдалим Лесковчанима у два бомбардовања Лесковца 1941. И 1944. године. Подигнута је на платоу испред апотеке „Сутјеска“ на левој обали реке Ветернице. Помен палим Лесковчанима одржан је 6. септембра 1991. године, када је откривена спомен-чесма. Чесму је открио Живојин Стефановић, председник скупштине општине Лесковац. Откривању су присуствовали грађани, ђаци и црквени великодостојници који су извршили освешћење чесме. Пројектовали су је два брата из Београда: дипл. инж. архитектуре Василије Милуновић и академски вајар Никола Милуновић. Радове је извео каменорезац Ђорђе Станковић.

Архитектура чесмеСпомен чесма је изграђена од бетона и вештачког мермера, а чини је вертикална маса у простору са кружним базеном у основи. Њен скуп четворних елемената чини вертикални стожер са лучним завршетком на врху у коме је усечен крст окренут небу, као симбол усмерења ка духовности. На доњем крају све четири вертикале усечене су ниже и њима су написане одговарајуће поруке, а мало ниже уграђене су четири чесмене луле.

Спомен чесма у Лесковцу

Биста народног хероја Станимира Вељковићa Зеле откривена је 10. октобра 1953. године у дворишту Гимназије у Лесковцу.

Станимир Вељковић Зеле је рођен 1919. године у Сувом Пољу, општина Бојник. Био је студент права и истакнути омладински руководилац. Био је члан окружног комитета Комунистичке партије Југославије за Лесковац, затим секретар окружног комитета СКОЈ-а Лесковац. После окупације Југославије 1941. године и размештаја кадрова, преузео је дужност секретара СКОЈ-а Ниша. На путу за Пусту Реку опколљен је са још двојицом бораца од Бугара и њихових сарадника и после вишечасовне борбе погинуо 14. априла 1942. године. За народног хероја проглашен је 14. децембра 1949. Године.

Биста Станимира Вељковића Зеле

Биста народног хероја Стојана Љубића откривена је 8. октобра 1953. године у парку у Лесковцу. На отварању је говорио генерал-мајор Воја Ристић, а аутор бисте је проф. Душан Николић.

БиографијаСтојан Љубић (1916-1943) је рођен у Вујанову (Пуста Река). Био је студент права. Окупација Краљевине Југославије 1941. године затекла га је у Београду. Учествовао је у диверзантским акцијама. Био је борац је и командир у Посавском народноослободилачком партизанском одреду. Дошао је у родни крај и укључио се у Народноослободилачки покрет у коме је вршио значајне војне и партијске дужности. Био је командант Друге Народноослободилачке бригаде Народноослободилачке војске Југославије. У борбама против четника Драже Михаиловића погинуо је у Косанчићу 15. децембра 1943. године. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године.

Биста Стојана Љубића у Лесковцу

Споменик на Хисару је подигнут на Видовдан, 28. јуна 1922. године, посвећен поручнику 15. пешадијског пука Владимиру М. Лазаревићу Мандићу и његовим војницима који су штитили град од бугарске војске. Постоље је од набијеног бетона, омалтерисано, а остали делови су од белог мермера. Изграђен је као споменик незнаном јунаку јер се дуго није знало за индетитет Лазаревића, пошто су му Бугари одузели комплетну документацију. Наводи се податак да је из околине Алексинца.

„Слава палим херојима при одбрани Лесковца 26. Октобра 1915. године. Споменик подигоше благодарни Лесковчани на Видовдан 1922. године.”

Споменик на Хисару

Спомен кућа народног хероја Косте Стаменковића налази се у Лесковцу, у Топличкој улици, представља непокретно културно добро као споменик културе.

Коста СтаменковићКоста Стаменковић (Лесковац, 3. октобар 1893 — Шилово, 26. март 1942) је био учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Изглед кућеКућа је приземна, састоји се од три просторије са ентеријером радничке куће са почетка 20. века, док је данас део народног музеја у Лесковцу, који води бригу о њој. Лево и десно од улаза налазе се спомен-собе Косте Стаменковића и његове ћерке Лепше Стаменковић, такође

револуционара и комунисте, са њиховим личним предметима. У холу је документима и фотографијама приказан развој радничког покрета од 1918. до 1942. године.

Поводом педесете годишњице КПЈ и СКОЈ-а кућа је уређена као меморијални музеј са сталном поставком. Поставку је урадио народни музеј из Лесковца у сарадњи са Општинским одбором савеза удружења бораца народноослободилачког рата, Заводом за заштиту споменика културе из Ниша и проф. архитектонског факултета Александром Радивојевићем из Београда. Кућа је 1969. године отворена као изложбени простор.

Испред куће у којој се родио и живео овај лесковачки револуционар и борац за радничка права, изложена је бронзана биста.

Кућа Косте Стаменковића

Палата Сотира Илића је један од ретких примера сачуване архитектуре са почетка 20. века. Саграђена је 1911 године, а припадала је Сотиру Илићу, лесковачком индустријалцу. 1989. је проглашена спомеником културе. Од 2004. у реновираној и обновљеној палати налази се специјална хируришка болница „New Life“.

Сотир ИлићСотир Илић рођен је 8. новембра 1873. године и био је један од четворице синова познатог лесковачког индустријалца Косте Илића-Мумџије. Коста Илић је био један од оснивача текстилне индустрије у Лесковцу. Од 1891. године, после завршетка школовања у Љубљани, Сотир Илић почео је да ради у фабрици свога оца. Увећање капитала и ширење пословних

веза, конкретно са Буграском, довело је до изградње палате, чији је главни инвеститор био Мануел Илиев, бугарски инудстријалац и таст Сотира Илића.

Технички подаци о палатиПројектант куће: Светозар Јовановић

Спољне мере: 15,7 m x 14, 2 mВисина плафона: 3,8 m

Корисна површина: 550 m2Дебљина зидова: 70 cm

Палата Сотира Илића у Лесковцу

Бистa Косте Стаменковићa налази се на лесковачком брду Хисар, у парку 9. Југовића. Споменик је подигнут 1951. годинe у знак сећања на народног хероја и руководиоца радничког покрета Косту Стаменковића. У близини спoмeникa нaлaзи сe и истoимeнa oснoвнa шкoлa.

Биста Косте Стаменковић

Биста Владе Ђорђевића постављена је 2. августа 1953 год. у парку 9 Југовића, на лесковачком брду Хисар.

БиографијаВлада Ђорђевић је народни херој и првобранилац радничког покрета Лесковца. Рођен је 1905 год. у Лесковцу, а погинуо је за време другог светског рата, 1941 год. Био је столарски радник, члан комунистичке партије Југославије од 1923. године, истакнути борац радничког покрета и организатор демонстрације гладних. Био је члан окружног комитета КПЈ Лесковац, секретар Месног комитета Комунистичке партије Југославије у Врању, организатор устанка, политички комесар Кукавичког народноослободилачког партизанског одреда. Погинуо је 5. новембра 1941. године изнад Тулова од бугарске фашистичке војске. Проглашен је за народног хероја 9. октобра 1945. године.

Биста Владе Ђорђевића у Лесковцу

Биста Благоја Николића подигнута је 2. августа 1953 год. на лесковачком брду Хисар. Аутор бисте је проф. Душан Николић, вајар из Београда.

БиографијaБлагоје Николић је рођен 1885. године у Лесковцу. Био је столарски радник, учесник Октобарске револуције, делегат у Дрездену на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије 1928. када је изабран за члана Централног комитета Комунистичке партије Југославије. Био је председник Месног синдикалног већа Независних синдиката, хапшен и прогањан од буржоаске власти, илегалац, истакнути политички радник у остваривању програма Комунистичке партије Југославије. Организовао је устанак 1941. године. Био је борац Посавског народноослободилачког партизанског одреда. Погинуо је на Сутјесци 5. јуна 1943. године.

Биста Благоја Николића

Споменик Кости Стаменковићу налази се у парку у центру Лесковца и окренут је према Хисару и Споменику палим за слободу. Рад је академског вајара Душана Николића из Београда. Откривен је 11. Октобра 1988. године. Свечани збор отворио је Слободан Митровић, председник Скупштине општине Лесковац. Говорио је и споменик открио Душан Чкребић, члан представништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије.

Споменик Кости Стаменковићу

Кућа Миладина Ђорђевића налази се у Власотинцу у улици Марка Орешковића. Миладин Ђорђевић био је грађевински предузимач из села Брод, општина Црна Трава. Према породичном предању кућу је пројектовао сам власник, комбинујући нацрте и скице донесене из престонице. Израђена је 1922 године у време превласти академског концепта у србској архитектури. Ђорђевић је показао амбицију да оствари допадљив објекат са са отменом стилском фасадом, вероватно виђеном у Београду. Кућа има приземље и спрат, а њена композиција је оживљена полихромним контрастима различито обојених површина. Логичан завршетак архитектонске композиције је необакарно звонасто кубе прекривено лименим кровом. На фасади су избегнуте непотребне инпровизације и претеривања, што говори о вештом и способном градитељу који се образовао радећи на објектима у престоници одакле је доносио скице и планове.

Кућа Миладина Ђођевића

У центру Власотница се налази биста Милана Нешића, утицајног Власотинчанина који је дао идејно решење за преливну брану и кеј у Власотинцу који данас носи његово име.

БиографијаМилан Нешић је рођен 14. фебруара 1886. године у Соко Бањи. Отац му се звао Лазар и родом је из Зајечара, а мајка Милева Првуловић, рођена у Новом Хану, сада Минићеву. Родитељи су осим Милана имали још петоро деце: Настасију, Наталију, Персиду, Емилију и Радмилу. Отац Лазар је узео презиме Нешић по имену свога деде, који се звао Неша. Лазар је завршио основну школу и четири разреда гимназије у Зајечару, и у то време је већ важио за школованог човека. Као такав ступа у службу, прво као писар, па после и као срески начелник. Милан је завршио два разреда основне школе у Власотинцу, а у Лесковцу трећи и четврти разред основне школе и два разреда гимназије када прелази у Београд и уписује се у Реалку, где је 1904. матурирао. Исте године се уписује на Грађевински одсек Техничке школе у Београду, а 30. новембра 1907. године као најбољи слушалац Техничког факултета у Београду , по налогу краља Петра I, позван је у Двор, на сечење колача и закуску. Године 1909.

је дипломирао. По одслужењу војног рока, прво у Крагујевцу, а затим у Нишу, и положеног испита за резервног инжењерског официра, постављен је за подинжењера прве класе пр Хидротехничком одељењу тадашњег Министарства привреде. Године 19010, као одличан студент, добија стипендију Српске владе за продужење студија на минхенској техничкој школи, што такође завршава са одличним успехом. У циљу практичних вежби обишао је разне институте и изграђене објекте у Аустрији и Швајцарској. Обогаћен овим знањем посвећује се хидротехници којој остаје привржен до краја живота. По завршетку Првог светског рата запослио се у својству инжењера треће класе, при Дирекцији вода, где је напредовао у у инжењера друге класе, а затим и у вишег инжењера. 29. јуна 1921. године изабран је за ванредног, а 26. Фебруара 1929.за редовног професора на Техничком факултету у Београду. За председника Београдске општине постављен је 23. маја 1930. године, са задатком да поспеши техничку асанацију града. У периоду од 1946. до 1953. године ради као технички инжењер надзора на изградњи хидросистема Власина.

Неки од његових најважнијих пројектованих објеката су:

Водовод града Крагујевца, са језером на Грошници-ВодојажаХидроцентрала на реци Пени код ТетоваХидроцентрала на реци Бистрици код ПризренаЕлектрана у Призрену на реци БистрициВодовод у ПризренуВодовод у ПараћинуВодовод у ВрањуВодовод у ПодгорициПрипајање острва Ада Хуја БеоградуКанализација СкопљаВодовод ЛозницеКаптажа минералних извора (Врњачка и Нишка бања)

Милан Нешић је био ожењен Ангелином, рођеном Јанковић, са којом је имао две ћерке, Веру и Олгу. Умро је 28.12.1970. године.

Биста Милана Нешића у Власотинцу

Значајан сегменат градитељског наслеђа Власотинца је црква Свете Тројице. Изградња цркве је почела 1832. године на имању Саве Скоробара који га је поклонио црквеној порти. Завршена је 1835. године када је и освећена од епископа Венедикта. Црква се изненада срушила 1838. године, а њена изградња је поново почела 1855. Грађена је до 1858. и исте године освћена од епископа Јанићија. На западној и јужној страни црква има простран трем на аркадема који је поплочан циглом. Кров цркве је двосливан са 4 „слепа“ кубета на угловима. То је реткост у нашој црквеној архитектури. У лесковачкој области више их нигде нема. Такође ова црква има и други назив Црква Сошествија светог Духа.

Заслуге о подизању црквеНајвећу заслугу за подизање цркве имао је учитељ Стојан Младеновић–Даскал. Црква поседује вредну библиотеку са богослужбеним књигама, од којих је најстарија Минеј за месец јун, штампана у Москви 1554. год.

Градитељи и ктиториЦрква у Власотинцу је дело чувених градитеља из породице Дамјановски из Западне Македоније. Живописана је 1894. године у цеверном и јужном делу наоса, а фреске су поклон власотиначких трговаца и занатлија. Ремек дела резбарства су 2 стола у цркви, израда Зафира Заше Димитријевића, досељеног из Прилепа или Велеса. Овог дуборезца помиње и Душан Он. Поповић у рукопису „Историја Власотинца и околине“. Звонара је подигнута 1899. заузимањем свештеника Душана Он. Поповића и свештеника Христифора Поповића, тутора Јордана Цонића, Цире Хранића и Вукадина Шушулића. Парохијски дом је подигнут 1927. године, а од 1939. до 1947. црква је ограђена високим каменим зидом.

Архитектура црквеОснова цркве је правоугана са наносом и припратом. Са западне и јужне стране је трем са аркадама. Трем је веома простран и поплочан опекама. Кров цркве је ћеремидан. На угловима крова се налазе четри минијатурна „слепа“ кубета. Олтар је простран и добро осветљен. Олтарска апсида је округла.

Црква Свете Тројице Власотинце

Биста народног хероја Милорада Диманића Милоша се налази у центру Власотинца. Милорад Диманић је био командант Бабичког партизанског одреда а погунио за време Другог светског рата, 21. маја 1944. године.

Биста Милорада Диманића у Власотинцу

Палата Милана Влачића је најмонументалнија и најрепрезентативнија грађевина у Власотинцу.

Налази се у самом центру града на Тргу 8. Октобра. Подигнута је као породична кућа. Пројектант објекта је остао непознат,али се зна да су на објекту радили локални мајстори из црнотравског краја под руководсвом грађевинског предузимача Миладина Ђорђевића. По својој архитектури палата се сврстава у примере електичног постакадемизма који се у периоду између 2 рата у Србији издвајао по својој монументалности волумена и по доминантној улози у структури градског центра.

Архитектура зградеОбјекат има 3 обрађене фасаде. Једна је окренута према дворишту, друга је на угаоном делу, а трећа ка уличном фронту. Стилски је еклектична мешавина популарних историјских стилова од којих се јасно препознају елементи ренесансе, барока и неокласицизма. Темељи куће су освећени 1933 године. Систем академске камене рустике у приземљу није доследно спроведен јер приземље изведено много отвореније, олакшано бројним прозорским отворима.

Улаз у објекат се налази у дворишном делу парцеле. Композиција трема наглашена је електичким цтилизованим, кратким, тосканским стубовима које носе лођу првог и терасу другог спрата. У композиционом смислу завршетак овог прочеља није довољно истакнут и завршава се упадљивим и једноставним забитом. Пропорције последњег спрата непотребно су смањене у односу на димензију нижих спратова, а то повлачи његову споредну улогу у композицији целине. Највећу пажњу градитељ је посветио уском, угаоном делу фасаде, којха је рашчлањена еркерно, итуреним трактом на првом и лођом на другом спрату. На врху ове фасаде налази се балуста са атиком у виду картуше са утиснутим хералдичким знацима. Уличну фасаду сачињавају две целине зидног платна са равномерно распоређеним прозорским отворима, са балконом на првом спрату који има ограду од кованог гвожђа. Други спрат завршава се надвишеним забатом испод којег су 2 лучно засведена прозора, а испод њих је парапет украшен балустерима. Иако је градитељ хтео да оствари богату и разноврсну архитектонску композицију, он је палату претворио у пласман разних мотива, повезаних неоргански, чиме је постигао недореченост уместо склада и хармоничности. Створио је затворено и блоковито решење упркос бројним отворима и конвексно-конкавним површинама, увучених и истурених сегмената. У овом архитектонском остварењу тражио се блесак раскошне и богате европске стилске архитектуре. Међутим створено је компликовано и неразговетно решење који ипак има локални значај јер подстакло процват неостилске, постакадемске архитектуре у Власотинцу.

Палата Милана Т. Валчића

Споменик Славку Тодоровићу откривен је 4. јула 1973. године, посвећен првој жртви Кукавичког партизанског одреда.

Открио га је Светозар Крстић. Аутор споменика је академски вајар Ђорђе Васић из Лесковца.[1]

На споменику су урезани стихови лесковачког песника Борислава Здравковића:

„„Овде је пао јунак СлавеУ борби против издајникаПостао слава вучје ДубравеИ ушао у ред бесмртника.Лист ове горе, камен ове водеШумиће вечно о светлом чину:На прву пушку, на зов Слободе,Устаде и паде за домовину.“”

Споменик Славку Тодоровићу у Вучју

Спомен чесма посвећена палим борцима Вучја и околине, подигнута је у центру Вучја у облику пирамиде.[1] На њој је уметнута плоча од белог мермерног камена са текстом:

„Палим борцима Вучја и околине у Народноослободилачком рату 1941-1945. Колектив фабрике вунених тканина Вучје, Срез Лесковац. 18. август 1951.”

Спомен чесма Вучје

Завичајни музеј у Власотинцу смештен је у згради старе општине-турске куле и као такав представља културни споменик. Конзервацију зграде ради претварања у музеј извршио је др Бојко Павловић, који је касније био професор на катедри Факултета за туризам. На отварању музеја присуствовали су тадашњи председник Србије Душан Чкребић и помоћник за културу Бегенишић.

Архитектура зградеЗграда музеја или тзв „Турска кула“ зидана је као главно и сигурно боравиште Турцима који су били управна власт у Власотницу. Основа „Куле“ има облик два спојена правоугаоника. Главни источни простор „Куле“ већих је димензија 12,9 m x 8,2 m, у коме су две просторије, а између њих ходник. Западни део „Куле“ је ужи по дужини и по бочним странама. Простор западног дела „Куле“ прати ширину ходника и степеница, а у њему се у приземљу налазе помоћне просторије између којих је ходник, а на спратном делу на јужној страни је „ћилер“ и шири део ходника на северном делу за ширину степеништа. Дебљина зидова „Куле“ који су зидани од камена је око 55 cm. Спратни зид на западној страни и северни део зида зидани су у дрвеном скелету циглом, а источни, северни, јужни и западни зид приземља

и спрата зидани су као и остали зидови. „Кула“ је подигнута у грађанском стилу, а њену намену као управно-одбрамбену зграду, наглашавају две полигоналне куле са пушкарницама „мазгалама“ и у приземљу и на спрату, на чеоној страни.

Завичајни музеј у Власотинцу

Кућа свештеника Чедомира Поповића је вредан пример власотиначке међуратне архитектуре, грађен 1937. године, на коме преовлађује незнатан модеран приступ у спољној обради полукружног уличног тракта, са балконом наткривеним атиком. Танки токсански стубови носе атику, а она прати линију балкона и сакрива четвороводни кров. Правоугаони прозори рашчлањују симетричну поделу главне и бочних фасада куће. Зидно платно оживљено је стилизованим парапетима. Овај објекат има допадљиве контуре и ефектне пропорције и по својој репрезентативности превазилази локални значај. Плени пластичном обрадом

волумена и изведен је на завидном занатском нивоу. Вероватно је комбинација архитектонских решења и скица донесених из „белог света“. Објекат нема сувишних мотива нити претеран декор, а ефекат је остварен одабраним приступом при комбиновању форми. Оплемењен је сензибилним градитељским рукописом којим је градитељ постигао допадљиво архитектонско решење.

Кућа свештеника Чедомира Поповића

Склуптура позив на устанак откривена је у Вучју 7. јула 1959. године. када је одржана централна прослава Дана устанка и том приликом откривен споменик у центру варошице.

Направљено је постоље од цементног мермера и обложено плочастим каменом да би на њему била постављена скулптура борца који дизањем руку позива народ на устанак. На свечаности су говорили Светозар Крстић, народни посланик, Милорад Константиновић, првоборац, и Василије Смајевић, члан централног комитета Савеза комуниста Србије. Аутор споменика је проф. вајар Душан Николић.

Склуптура „Позив на устанак“ у Вучју

Кућа Димитрија ОН. Поповића се налази у Власотинцу и издваја се по својој карактеристичној архитектури. Има камено приземље и спрат. Зидне површине приземља разбијене су полулучним прозорским отворима са луковима који прате њихов облик. Простор између прозора је украшен пластичном орнаментиком која је изведена у техници цизелирања. Спрат је изведен академски, од приземља издвојен кордонским венцем. Прозорски отвори су правоугаони а изнад њих је декоративна пластика изведена у духу сецесије. Мансарадни кровоживљен је прозорима наткривеним плитком троугластом атиком, испуњена сецесијском декоративном пластиком. Дворишна фасада оживљена је полукружним балконом који наткрива улаз. То је монументална грађанска кућа са компромисним

узбурканим волуменом. У међуратној еклектичној архитектури Власотинца истичу се и многобројне приземне породичне куће на којима такође варирају различити стилски мотиви. Њихова стилска обрада се најчешће огледа у скромној декорацији трема, орнаментацији кључног камена, стилизованим подеоним венцима, надпрозорној пластици на на уличном фронту, забатима и балустерима

Кућа Димитрија ОН. Поповића

Испред Народног музеја у Лесковцу постављена је биста Јована Дискића који је био секретар партијске управе, члан финансијске контроле и ревизор Главног радничког савеза, 1908. године председник синдикалног већа, председник Комунистичке општине и први председник општине Лесковац после избора 1920. године. За време окупације помагао је народноослободилачку борбу и више пута је био ухапшен.

БиографијаЈован Дискић рођен је у Лесковцу 25. фебруара 1881. Године. Веома рано се укључио у синдикални покрет, а 1905. Године постаје члан Социјалдемократске партије Србије. Био је После ослобођења 1944. године обављао је многе политичке дужности. Умро је јануара 1963. године.

Непосредно после завршетка Првог светског рата Лесковац је наставио свој неочекивано брз и динамичан економски развој започет још пре ослободилачких и одбрамбених ратова које је Србија водила крајем деветнаестог и почетком двадесетог века. Упоредо са јачањем економије овога града, снагу је добијао и раднички покрет, поникао у предратним великим занатским радионицама, а коме су убрзана

индустријализација и свеукупни развој земље давали све већи друштвени значај. Поред синдикалног организовања, радници су се организовали и политички, а заступник њихових интереса на политичкој сцени Србије била је Комунистичка партија.

На општинским изборима одржаним 22. августа 1920. године у Лесковцу је од укупно 2.299 гласача који су изашли на изборе Комунистичка партија добила 1160 гласова, а све остале грађанске партије заједно 1139. Тако су власт у овој општини по први пут у њеној историји добили комунисти. Од укупно 36 одборника 24 су била комунисти, исто као и предеседник општине и још три кмета. Председник општине постао је Јован М. Дискић, терзијски радник.

Комунисти нису дуго владали у Лесковцу, јер је већ децембра 1920. године донета обзнана којом је забрањен рад Комунистичке партије, а на основу Закона о заштити државе 1921. године растурена је.

Јован Дискић, трговац са радњом у Табан мали, иза Врањкићеве кафане, биран на изборима 1920. године за председника општине на комунистичкој листи, био је веома начитан, тих, отмен, елегантног држања, постојано чврстог карактера, са дужности председника смењен је следеће 1921. Године забраном Комунистичке партије. Иако кратког председниковања, остварио је знатне и видне промене Лесковца. Комунистичко начело није мењао, али је симпатисао Демократску странку Љубе Давидовића.

Биста Јована Дискића

Споменик је посвећен палим борцима из ратова вођених 1990. и 1999. године, и налази се у центру Власотинца између два моста.

На конкурс за идејно решење за дизајн споменика пристигло је шест идејних пројеката, међу којима је комисија у саставу: Миодраг Нагорини, академски сликар; Бошко Станчић, урбаниста; Сокол Стојановић, шумарски инжењер; Иван Анђелковић, председик УБР 1999., изабрала идејно решење Небојше Митровића, професора уметности из Власотинца. Уређење спомен парка обавило је Јавно предузеће „Механизација“ из

Власотинца. Постамент споменика од армираног бетона израдило је друштвено предузеће „Црна Трава“ из Власотинца. Мермерне плоче за облагање набављене су у Аранђеловцу (венчачки мермер). Текст и симболе на споменику усвојила је Општинска комисија за споменике, уз консултацију са родитељима и родбином погинулих бораца Војске Југославије и са свештенством власотиначке цркве. Белог орла постављеног на врх споменика израдио је Небојша Митровић, а чесму и фонтану друштвено предузеће „Црна Трава“ по пројекту Небојше Митровића. Израду спомен парка и споменика финансирала је Скупштина општине Власотинце. Споменик су 9. маја 2002. године открили Велимир Лазаревић, генерал-пуковник, и Велимир Станковић, председник Организационог одбора меморијала.

Споменик погинулим борцима 1990-1999 у Власотинцу

Споменик револуције у Власотинцу је дело архитекте Богдана Богдановића. То је амбијентална творевина слободног типа, складно уткана у затечене природне облике. Просторна композиција се састоји од кружног амфитеатра, алеје камених блокова украшених рељефима и симболичног антропоморфног пилона који бди над цветним орнаментима и свакодневним манифестацијама животне радости.

Споменик је посвећен палим борцима и жртвама фашизма, и подигнут је 1975. године. Споменик је, поводом Дана ослобођења Власотинца и Дана општине Власотинце,

открио председник Републичког одбора Субнора Србије генерал-потпуковник Момчило Дугалић на таквом месту да доминира и да се види из свих делова града.

На споменик су уклесани стихови Васка Попе:

„ Звезда нас је наша надживелаИ спалићу сваког паликућуМистрија заиграј тамоГде је наше срце осталоВинова лозо продужиПесму наших домараАко се зажелите наших образаПомилујте у подне овај камен.”

Споменик револуције у Власотинцу

На овом месту 12.04.1999. у нападу НАТО авијације срушен је путнички и железнички мост. У путничком возу изгубило је живот 15 путника и рањена 44 путника. Остаје тужно сећање на незапамћену трагедију. Невиним жртвама НАТО агресије на СР Југославију.

24.март - 10.јун 1999.

Споменик у Грделичкој клисури

„ Каменом ко руком

сви ко један

сунцу слободе

даровасмо будућност.”

Са десне стране испред споменика постављена је плоча са именима патриота у Другом светском рату. Из књиге Спомен обележја у Лесковачком крају 24.март - 10.јун 1999.

Споменик у Грделици

1912-1918

1941-1945

Композиција споменика делује као да је исклесана од стене и да је природно изникла из траве. Чврсте форме се из различитих праваца сливају у органску целину од 4 једнака квадрата. Они на себи носе орнаменте у виду цветова међу којима је и звезда петокрака.

Једна целина пропиње се ка небу и симбол је организоване борбе

за слободу. Три цвета су симбол ранијих ослобођења, а петокрака на стубу што стреми сунцу сугерише последње ослобођење 1944. године. Споменик је од бетона и делује импозантно. Откривен је поводом обележавања три деценије од формирања 13. српске народноослободилачке ударне бригаде, 14.08.1974. године.

Открио га је Бошко Крстић, члан Савезног одбора Савеза бораца НОР-а Југославије. Аутор је вајар Ђорђе Васић, који га је назвао „Споменик полета“.

Споменик у Мирошевцу

Споменик у Бунушком Чифлуку је подигнут палим борцима у ослободилачким ратовима 1912-1918. и 1941-1945.

„ Ратници, слободари

ко један винусте се сунцу

да слободи поколења

пламен вечити будете.”МО СУБНОР-а б.Ћифлук Аутор вајар Ђорђе Васић, откривен 1979. године.

Споменик у Бунушком Чифлуку

Манастир Свети Никола поред села Ораовица (близу Грделице), на узвишењу које лежи у североисточном делу места, поред Јужне Мораве је манастир или црквица (црквица по речима житеља) која датира из 16. века. Око манастира је било и гробова, а у близини комплекса је узвишење звано Стража. Обновљен је 2012. године уз помоћ донација.

Манастир Светог Николе код Ораовице

Биста Борислава Станковића Ћулавка 1919-1944. налази се у селу Мирошевце, а аутор бисте је Слободан Поповић, вајар из Лесковца.

БиографијаРођен 1919. године, завршио три разреда гимназије у Лесковцу. На одслужење војног рока постао резервни подофицир. Уочи рата био секретар скојевског актива у Мирошевцу и окупљао омладину преко фудбалског клуба „Умац“ и стрељачке дружине. Од почетка окупације 1941. године учесник је диверзантских акција. У Кукавички партизански одред ступио је октобра 1941. године. Најпре је био десетар, а затим и командир вода у првој чети. Заробљен је 18. марта 1942. године на Соковини и интерниран у Аустрију. Успео је да побегне из логора и прикључио се словеначким партизанима. У јесен 1943. године вратио се у Мирошевце и прикључио Првом јужноморавском НОП одреду где је био командант батаљона. Погинуо је крајем јуна 1944. године као командант омладинског батаљона 13. Бригаде.

Биста Борислава Станковића Ћулавка 1919-1944

Биста народног хероја Благоја Костића налази се у Лесковцу у насељу Подврце. Аутор бисте је проф. Друшан Николић, вајар из Београда. Откривена је 9. октобра 1953, када је говорио Светозар Крстић.

БиографијаБлагоје Костић, звани Црни Марко је рођен 1919. године у Сувом Долу код Пирота. Био је пекарски радник. Између два рата са породицом је дошао у Лесковац. Септембра 1941. године укључио се у Кукавички партизански одред, кад је именован за десетара, а затим командира. Маја 1943. године је убио немачког инспектора Круља. Погинуо је као командант батаљона “Коста Стаменковић” у борби са четницима Драже Михаиловића код села Барја, 10. децембра 1943. године. За народног хероја проглашен је 5. јула 1952. године.

Биста Благоја Костића

Црква Св. Јован Крститељ налази се у Грделици, варошици у околини Лесковца, на ободима Грделичке клисуре. Саграђена је на месту некадашње цркве Св. Богородице коју је изградио Стефан Лазаревић, а која је срушена под најездом Турака.

ИсторијаКроз своју дугу историју, због гографског положаја, ово насеље некада знано као Дервен, често је било на удару разних варварских цивилизација чији помен досеже још из доба Византије пре 7-ог века. У саставу српске државе, ово насеље, под незнаним именом улази за време Стефана Немање пред крај 12-тог века. Стефан Лазаревић је на то место изградио цркву Св. Богородице која је пред турском најездом разорена. Требало је много времена да прође, да би 1931. године ктитор Јован Л. Лазаревић прихватио да финансира изградњу нове цркве. Црква Св. Јована Крститеља је пројектована од стране двојица архитеката Бранка Тасића и чувеног Момира Коруновића. Укупна цена изградња до завршетка 1940. године, износила је тадашњих 2 милиона динара.

Црква Св. Јован Крститељ у Грделици

У развијеним урбаним срединама Краљевине академска архитектура развијала се као у самој престоници. Отмени и декоративно урађени ентеријери одржавали су европски укус нашег грађанства у овом периоду. Развој академске архитектуре у југоисточној Србији може се пратити и у Власотинцу на кући Јована Димитријевића Американца. Подигнута је 1935. године као породична зграда са отменом и једноставном архитектонском обрадом, грађена је „по сећању на неке куће виђене у Америци“. Фасаде зграде су омалтерисане и наглашене хоризонталним канелурама. Испод правоугаоних прозорских отвора налазе се парпети са балустерима, а изнад кровног венца налази се балустра

која има функцију да сакрије четвороводни кров. Својом ведром и профињеном композицијом оживњла је традиционални затворени волумен, а тиме је оставрено једно од најуспелијих дела академизма у међуратном Власотинцу. Улазни трем је био украшен муралима са флоралном орнаментиком и мотивима из природе. Данас се у објекту налазе пословне просторије Електродистрибуције Власотинце.

Кућа Јована Димитријевића Американца

Опште удружење предузетника општине Лесковац јесте удружење занатлија и предузетника на територији Јабланичког округа које има за циљ економско и културно развијање Лесковца и околине.

ИсторијаОсим ретких помена у ранијем периоду, Лесковац се за индустријски центар везује после независности Србије у 19. веку кад је био један од најразвијенијих градова, у занатском смислу други по развитку после Крагујевца, а у текстилној индустрији првак у Србији. Две трећине његовог становништва бавило се занатством или трговином. Овај ужурбани развитак града

помогло је развијање еснафских и нееснафских удружења законским уредбама из 1882. године. Након тога, Лесковац прераста у прави “Мали Манчестер”. Занатлијско удружење лесковачког еснафа основано је 1883, а до њеног укидања 1910. године у граду је постојало више од стотину еснафских удружења: бојаџијска, ковачко-мешовита, качарска, кројачка, зидарска итд. За време “Великог рата”, занатски посао у граду је претрпео велике промене, број занатлија и радњи се смањио па је уследила реформа која је предвиђала изградњу занатског дома у Лесковцу који је 20-тих година 20-тог века окупљао занатлије у циљу: Оживљавања занатске производње, усавршавања, и забаве. У дому су се одржавале соколске манифестације, позоришне и биоскопске представе. Надоградњу и улепшавање дом је доживео 1934. године. До Другог светског рата, у Лесковцу и околини било је преко 600 занатских радњи. Након рата, поготово за кратко савезничко бомбардовање 1944. године Лесковац је претрпео страшна разарања. Општим законом о занатству ФНРЈ 1949, одлучено је да се занатска удружења оснивају по територијалном принципу тако да настаје Удружење занатлија за срез лесковачки, иста пракса по територијалном принципу ће се наставити и надаље.

Законом из 1979. године занатлије се удружују у систем привредних комора када Удружење занатлија постаје Опште удружење самосталних привредника и њихових задруга за 6 општина Јабланичког региона. Поменути закон о коморама доживљава измене и допуне 2002. године, када удружење добија данашњи назив Опште удружење предузетника општине Лесковац. Највиши орган удружења представља Скупштина удружења на челу са председником који има функцију и у извршном одбору са још 6 чланова који заједно имају за циљ да заступају иницијативу за: економско и културно развијање Лесковца, иновације у предузетништву, развој предузетничког духа код младих, заступање слободног предузетништва и социјалне правде.

Удружење предузетника у Лесковцу

Споменик ослободиоцима из другог светског рата налази се у Медвеђи у дворишту школе. Споменик је постављен на месту на коме је 24.09.1944. године формирана пета косовско-метохијска народно-ослободилачка ударна бригада. У састав бригаде ушли су борци Јабланице Косова и Метохије који су путевима револуције проливали своју крв за срећу поколења.

Споменик су 24.09.1989. године подигли СУБНОР Медвеђа и СУБНОР Приштина.

Споменик ослободиоцима у Медвеђи

Црква посвећена Усековењу главе Св. Јована Крститеља се налази у Лебану, надомак Лесковца, у ужем центру града. Ради се о спомен цркви са костурницом. Њену изградњу је помогао краљ Александар Карађорђевић. Спомен плоча је постављена 1932. године од стране захвалних становника Лебана. Звоник цркве је дограђен касније, 1935. године.

Црква посвећена Усековењу главе Св. Јована Крститеља

„Револуција је тражила и рађала људе – дивове који су у себе утемељили у ово друштво, у ову једнакост, у братство и човечност, без међа и граница. Падоше у НОР:

Костић В. Тома, рођ. 1900-1942Мичић А. Воислав рођ. 1908-1942Ђорђевић П. Сава рођ. 1922-1942Тончић С. Бранко рођ. 1922-1942Михајловић Ж. Борислав рођ. 1921-1945Тричковић Д. Владимир рођ. 1922-1945Цакић М. Светозар рођ. 1922-1943Гичић К. Сретен рођ. 1922-1943Горчић Б. Мирко рођ. 1919-1943Прокоповић С. Јован рођ. 1920-1943Костић Т. Божидар рођ 1923-1943

У Братмиловцу 29.11.1972. год. Захвални грађани Братмиловца. Посвећено једанесторици палих бораца спомен-обележје је у облику Сунца која симболизује ћелију где је одржан састанак 22. 06. 1941. године. Једанест несиметричних зракова, поређаних у кругу, означавају полазак у акцију једанест бораца. Одсечени врхови кракова симболично показују оне који су током четворогодишње борбе погинули на различитим местима и биткама. Споменик је 29.11.1972. године открио Милорад Вељковић, предесдник Међуопштинске конференције Социјалистичког савеза јужноморавског региона. Аутор је академски вајар Ђорђе Васић.

Споменик у Братмиловцу

На углу улице Иве Лоле Рибара број 40, налази се кућа браће Христифора и Благоја Прауновића који су били трговци и живели су у Београду. Пројекат за њихову кућу прибавио је њихов стриц Гаврило Прауновић, грађевински инжењер, који је живео и радио у Београду. Са овом кућом модерна је ушла у међуратно Власотинце. Архитектонска композиција куће је у облику лађе. То је веома популарни мотив у србској архитектури експресионистичког смера. Експресионисти су заступали наглашени симболизам форме у којима је преовлађивала симболика модерне научно-техничке ере а узори су тражени у формама у индустрији авиона, машина, бродова. Експресионисти су се надовезали на романтичарску традицију, на готику и на пластичне мотиве арт-нивоа. У конструкцији куће пројекат је користио једноставне форме равнихравних зидова без пластичке декорације, који је разбио округлим прозорским отворима, распоређеним по вертикали. Овај мотив је карактеристичан за београдски зрели модернизам којим је градитељ супротставио хоризонтале класично обликованих прозорских отвора. Тиме је избегавао несразмерни однос зидног платна и водоравног прозора и приступио отварању још једног округлог прозора у продужетку хоризонтале. Уступак традицији огледа се у затворености волумена, на декоративној тролисној степенишној огради од бетона и на ситним отворима на уличној страни фасаде. По блоковитој затворености волумена и хоризонталних маса, објекат се уклапа у токове србског модернизма с краја четрдесетих година. Као најсавремнији објекат у власотиничкој средини превазишао је локални значај и означио радикални заокрет, напуштајући застарели метод изградње у корист савремених и функционалних решења

Кућа браће Прауновић

Спомен-комплекс се налази на узвишењу изнад реке Јужне Мораве недалеко од моста на тој реци. На каменом блоку испред улаза исписан је текст: 4. фебруара 1942. године Бабички партизански одред сруши мост на Морави да је не прелазе немачки и бугарски завојевачи. У том боју падоше партизани: На каменим блоковима поред степеница које воде ка споменику исписана су имена погинулих бораца:

1. споменик Тома Костић из Братмиловца - 42 годинеБоривоје Стоиљковић из Злокућана - 29 годинаНајдан Николић из Кумарева - 19 годинаТрајко Митић из Орашца – 18 годинаВладимир Пешић из Дрћевца – 21 година

Спомен комплекс Биљаница

„Рођени да не буду робови, створени да не остану патници, били су јаки, смели, усправни. И далеко и велико видели. Били су партизани, комунисти, патриоти и умрли за слободу и социјализам и живе у срцу земље, у срцу народа.“ 06.07.1969. Белановце Текст на другој табли:

1. Александар М. Марковић 36. Петар Ђ. Павловић 2. Благоје Г. Петровић 37. Радивоје Ђ. Јанковић 3. Божидар Ј. Стевановић 38. Радомир Г. Стевановић 4. Борислав М. Благојевић 39. Спаса Т. Спасић 5. Борислав М. Марјановић 40. Станко О. Трајковић 6. Борислав К. Миленковић 41. Станко Илић 7. Бранислав Р. Митић 42. Стеван М. Костић 8. Василије П. Костић 43. Стеван М. Цветковић 9. Верка В. Стевановић 44. Стојадин Ј. Николић 10. Влајко С. Глигоријевић 45. Стојан Д. Димитријевић 11. Војислав В. Стефановић 46. Стојан М. Крстић 12. Горча Ј. Станковић 47. Тихомир Ј. Милић 13. Данко М. Спасић 48. Чедомир М. Стевановић 14. Добривоје Б. Марјановић 49. Лазар Л. Стојковић 15. Драги С. Стојковић 50. Милан Д. Марковић 16. Драгољуб М. Илић 51. Миливоје М. Стојановић 17. Драгутин Т. Стефановић 52. Миливоје Д. Станојевић 18. Ђорђе С. Станковић 53. Милица Андрић 19. Ђорђе Т. Цоцић 54. Михајло С. Андрејевић 20. Живојин Илић „Жути“ 55. Никола Игњатовић 21. Живојин М. Стојановић 56. Радивоје Н. Николић 22. Ђура Б. Коцић 57. Светислав Д. Ђорђевић 23. Јован Ђ. Јанковић 58. Тихомир Игњатовић 24. Јован Д. Мишић 59. Александар Р. Стевановић 25. Љубомир М. Илић 60. Благоје Коцић 26. Љубомир В. Костић 61. Благоје Д. Николић 27. Милан Ј. Стевановић 62. Глигорије С. Симоновић 28. Милентије С. Динић 63. Дена Д. Милутиновић 29. Мирко М. Мишић 64. Димитрије С. Станковић 30. Милутин Л. Ђокић 65. Ђорђе С. Златановић 31. Милутин Д. Мишић 66. Зорица В. Јосић 32. Младен Г. Петровић 67. Јовта М. Димитријевић 33. Младен Т. Спасић 68. Миливоје Арсић 34. Младен С. Трајковић 69. Стојадин Д. Крстић 35. Милутин Б. Стевановић 70. Стојан Ј. Митровић

Споменик се састоји од рељефне композиције у бронзи дужине 3.60 м и висине 70 цм и носача овог рељефа у виду рама од белог вештачког камена висине 2 м и дужине 5 м. Рам се налази на постољу од црвеног камена из Косјерића. Споменик је подигнут на плато насуте земље висине 1.50 м са кога се благо спуштају шкарпе. Рељефна композиција у виду фриза говори о стрељању преко 40 сељака Белановца, после збора који су одржали Бугари 18.02.1942. године испред села. Кроз неке фигуре уметник је приказао отпор народа окупатору, а на крају рељефа је жена са заставом као симболом слободе. На другој страни споменика су исписана имена стрељаних. Око споменика је засађена борова шума. Иницијативу за подизање споменика дао је Савез бораца Народноослободилачког рата Лесковца. Приликом откривања говорили су преживели са стрељања Мија Стефановић и Милија Радовановић, предесдник СУБНОР-а Србије. Споменик је откривен 06.06.1969. године. Аутор је академски вајар Стојан Цветковић из Белановца, који живи у Београду.

Споменик у Белановцу

Kућа Душана С. Влачића подигнута је на углу Улице Бранка Радичевића бр.1. као стамбено-трговачка кућа власотиначког житарског трговца Душана Влачића 1932. године. По својој архитектури може се сврстати у примере еклектичног постакадемизма који се у архитектури Србије издвајао по монументалности волумена и њеној доминантној улози у структури града. Објекат има приземље, спрат и 3 обрађене фасаде. Једна је окренута према уличном фронту, друга је на угаоном делу улице, а трећа према дворишном делу парцеле. У приземљу се налазе трговачко-пословне просторије, а на спрату је део за становање. Улаз у зграду је са дворишног дела парцеле, а изнад њега је дуга пространа тераса. Највећу пажњу градитељ је посветио угаоном делу фасаде и са истуреним балконом изнад приземља испод којег је утиснут монограм власника и година изградње. Маштовитом декорацијом и мансарадним прозорима оживљена је фасада ове куће која се висином издваја у амбијенту. Академска симетрија и складност фасаде наглашена је вертикализном маса и применом правоугаоних прозорских отвора испод којих су парапети украшени балустерима. Зграда има статичан, кубичан академски волумен. Покривена је двосливним кровом. Унутрашњост зграде је једноставна и функционална. Грађена је од опеке и омалтерисана, а прозори на мансаради изграђени су са циљем да се истакне врх архитектонске композиције репрезентативних прочеља породичних кућа богатих трговаца. Композиција је лишена претерано наметљивих мотива чиме се постигло складно и симетрично архитектонско остварење, што говори о укусу власника и и његовој жељи да има отмену и монументалну породичну кућу на углу улице.

Кућа Душана С. Влачића

На углу учитеља Петра и Вука Караџића налази се инпозантно градитељско остварење настало 1910, чији је власник био власотиначки трговац и индустријалац Гаврило Поповић, који се обогатио тргујући стоком; вином и мешовитом робом коју је у великим количинама извозио у Једрене, Солун и Цариград. Стечени капитал улагао је у изградњу млина и породичне куће као и у школовање својих синова. Кућу су зидали мајстори из Рупљакоји су као печалбари радили на грађевинама у престоници. Објекат има високи партер и спрат. Партер је расчлањен ситним хоризонталним фугама ћији је континуитет испрекидан прозорским окнима, лучно засведеним. Изнад спољних прозорских лукова налази се плитки пластични испуст који има декоративну функцију. На чеоној фасади налазе се велика полулучна врата са лучним завршетком и пластиком која прати њен облик. Изнад улаза налази се велики балкон са декоративном олградом од ливеног гвожђа. Зидно платно изнад балконских врата је лучно засведено, а испод кровног венца са леве и десне стране налазе се стилизовани биљни орнаменти између којих се налази монограм Гаврила Поповића. У односу на партер, спрат је наглашен издвојеним зидним венцем (коронским и парапетним), и са богатијом декоративном пластиком изнад прозора. Бочне стране прозора уоквирене су плитким пиластрима са стилизованим коринским капителима. Пиластри на себи носе забат, а на прозорима се забати смењују у 2 облика, тругласти и полукружни и доприносе пластичном ритму фасаде. У унутрашњим пољима забата налазе се стилизовани пластични детаљи у облику шкољке или лишћа. После Другог светског рата кућа је одузета породици и служила је као Интернат за ратну сирочад и за децу без родитеља, а неке просторије су коришћене као школске учионице. Неко време ту је био магацин за намештај. Данас је објекат у дерутном стању, склон распадању, а сведок сјаја једне породице која је желела да од Власотинца начини град са модерним изгледом

Кућа Гаврила Поповића

Породична кућа др. Радула Велашевића подигнута је 1930. године на углу Улице Ивана Милутиновића бр.1. Настала је у процесу постепеног напуштања крутих начела постакадемске архитектуре у корист савременијих метода градње. По архитектонској обради спада у примере прелазне, стилски хетерогене архитектуре са елементима различитих концепција. Преовлађује незнатни модернији приступ у спољној обради фасаде. Објекат је угаона упадљива градска кућа са са умерено декорисаним зидним платнима и са траговима академског раслојавања зона, подеоним венцима и атиком на којој је утиснута година изградње. Модерна архитектонска средства видљива су на доминантним правоугаоним отворима и неутралним зидним површинама. Четвороводни кров објекта је „сакривен“ и чини зграду компромисном творевином са дуалистичким стилским садржајем. Аутор пројекта је остао непознат.

Кућа Радула Велашевића

После 1878. године у југоисточној Србији су се стекли услови за озбиљнију градитељску активност. Настаје напредак на пољу урбанизације и архитектонских остварења. Било је очигледно да је градитељство од романтичарског заноса променило смер до строгог академизма на бази ренесансе. Организација простора и спољни склоп грађевине засновани су били на унапред утврђеним моделима. Који су задовољавали строга правила пропорције, хармоније и естетике. Крајем 19 века 1895. године, настала је породична кућа Гаврила Прауновића, инжењера грађевине, који је био помоћник министра грађевине у Министарству грађевине у Београду. Објекат је масивна једноспретна грађевина, са правилном четвртастом основом. Спрат куће и подрумски део, издвојени су кордонским венцем од масивних каменитих парапетних плоча изнад којих је кордонски венац спрата. Главна фасада и остале фасадеукрашене су декоративном пластиком са неокласицистичким елементима. Мирно решење запажа се на спољној композицији саравномерно распоређеним прозорским отворима, са стране уоквирене плитко канелинеарним пилестрима који на себи носе забате, троугласте и лучне. Испод четвороводног крова је кордонски венац украшен пластиком. Главни мотив објекта је улазни трем. Плитко канелирани стубови носе балдахин са високом атиком на којој је утиснута година изградње и име власника. Трем је изведен у средњој основи објекта чиме је знатно обогаћена концепција фасадне површине дајући јој извесну дозу монументалности. Истанчан укус исказан у распоредумаса и складности пропорција, чињенице су које кућу Гаврила Прауновића сврставају у репрезентативне примере стамбене изградње у Власотинцу са неокласичним и неоренесансним стилским одликама. На западној фасади изнад полулучног подрумског улаза налази се балкон са конзолама. Објекат је ограђен масивним, високим каменим зидом разбијен на истоку улазном капијом од кованог гвожђа, и на западу колским улазом који води у двориште.

Кућа Глигорија Прауновића

Црква Свете Петке кумаревске се налази у Кумареву, Србија.

ИсторијаПрва кумаревска црква била је малих размера, свега 18 метара у дужини, 6 метара у ширини и 4 метара у висини. То је због тога што Турци хришћанима нису дозвољавали да граде висока здања, поготово не она религијског типа. Стога, то што је Кумаревска црква укопана није никакав изузетак. Сличан пример је и касније изграђена лесковачка Оџаклија. Много касније, 1933. године, поред старе цркве Св. Петке изграђена је истоимена нова, већа црква, али је код мештана и даље опстало веће интересовање за мању цркву. За цркву се зна откад се зна и за само село Кумарево. Према подацима из турских дефтера, први попис села потиче из 1516. године, када се први пут спомиње црква. Око тог датума би требало тражити и настанак цркве.

АрхеологијаУ археолошким истраживањима се до сада зна да је у дворишту цркве нађено неколико камених стубова за које се верује да су била са светог здања, али због обуставе истраживања порекло и време настанка ових стубова остају неразјашњени.

ЛегендаСудбина цркве Св. Петке кумаревске тесно је везана за некадашњи манастир Св. Николе у Горњој Слатини који су Турци запалили након напада на њега и обесили 12 калуђера. Један калуђер који је остао жив, нашао је у згаришту икону Св. Петке која је и након попале била врло мало оштећена и један гвоздени крст. Легенда каже да су се Слатинчани након немилих догађаја пребацили преко Мораве до места Језериште где су основали село које су назвали Кумарево. Ту је пободен гвоздени крст и ту су изградили цркву.

АрхитектураИ дан данас се религијски култови изводе у старој цркви, чиме верници изражавају највеће поштовање за Св. Петку. Црква је сазидана од речног камена и има четири прозора и троја врата. Уз цркву је округла олтарска апсида, а на западу цркве је пронаос. Кров је прво био покривен шиндром, а касније камен плочама, да би на крају био покривен ћирамидом. На улазу постоји портал и у њему лик Св. Петке.

Најстарија икона у цркви је управо она коју је калуђер донео са згаришта поменутог манастира у Г. Слатини, а стале иконе настале су 1846. Треба споменути и један запис на полеђини иконе Св. Петке исписан у част Краља Милана и престолонаследника Александра приликом посете цркви 1894. године. Звонара није било за време Османског владања, па је за оглашавање на молитву коришћено клепало као и у другим оближњим црквама. Звонару су Срби изградили тек након ослобођења 1881.

ПосећеностЦрква Св. Петке у Кумареву је веома поштована код верника широм региона који верују у њене исцељивачке способности. Постоје многа казивања људи о томе како је помогла Св. Петка у исцељивању болести. Такође, бабе-врачаре често упућују људе које дођу код њих да нађу лек у кумаревској цркви. Црква је посећена уочи великих празника, а најпосећенија је у време Белог Петка, првог петка после Васкрса.

Црква Свете Петке кумаревске

Пројекат „Да би будућност знала ко смо пођи слободним знањем кроз прошлост” спроводи Омладински клуб Анчики, а финансира Викимедија Србије.