ЕдицијаТРАНЗИТкњига 4

OнджакиДобар дан, другови

Наслов оригиналаOndjaki Bom dia camaradas

Copyright © Ondjaki, 2003By arrangement with Literarische Agentur Mertin Inh. Nicole Witt e. K., Frankfurt, GermanyЗа издање на српском језику © Креативни центар, 2009

УредникЉиљана Маринковић

ЛекторМирјана Делић

Фотографски материјалПедро Роза Мендеш и Оливети

Дизајн и корицеОливера Батајић Сретеновић

Авокадо нацртаоДушан Павлић

Припрема за штампуТатјана Ваљаревић

ИздајеКреативни центарГрадиштанска 8, Београдтел. 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659www. kreativnicentar.rse-mail: info@kreativnicentar.rs

За издавачаЉиљана Маринковић

ШтампаПубликум

Тираж3.000

ISBN 978-86-7781-699-5

Захваљујемо се на помоћи Институту Камоиш

Објављено уз помоћ Direcção-Geral do Livro e das Bibliotecas / Portugal

ДОБАР ДАН, ДРУГОВИОнджаки

Едиција ТРАНЗИТ

Младо створење које данас чита књигу носи ту књигу са собом у будућност – она га обликује, утиче на њега, оно учи из књиге, памти је, чува је у себи. То је нешто што се дешава само књигама за младе – и због тога су оне толико важне. Могло би се чак рећи – важније од књига за одрасле.

Соња Хартнет, аустралијска списатељица и добитница награде Астрид Линдгрен за 2008. годину

Добар дан, другови

Eдиција ТРАНЗИТ

С португалског превела Ана Кузмановић-Јовановић

Онджаки

другу антонију, свим друговима кубанцимаи мојим невероватним школским другарима:

бруну б., ромини, петри, ромени, катарини, аини, луаји, кали, филомену, клаудију, африку,

кјесеу, хелдеру, бруну „виоли“, муртали, ики, танду, фернанду, марсији, карли „скуби“, еноху,

мобуту, фелизберту, елиезеру, гигију, филипу, ману, ванузи, хелију, делеу, „косматом сержу“

и свим осталим који су део ових доживљаја, a чија сам имена

с временом заборавио (права имена сам оставио у овој приповести само због сећања на

вас, другари), као и за жака, јер ми је пружио прилику да испишем овај сан,

марији „че“, која је оживела шпански језик у устима другова професора кубанаца, рикарду,

који је помогао дади, њеној нежности, њеном пажљивом ишчитавању

А ти, Анголо:

Под влажним плаштом беса, жалопојкии понижења, разазнајем те како се успињеш,

ружичаста паро, растерујеш таму ноћи.

Карлос Друмонд де Андраде

I

11

Али, друже Антонио, зар ти не би било драже да земља буде слободна? Волео сам да постављам то питање улазећи у кухињу. Отворио бих фрижидер, узео флашу воде. Пре него што бих дохватио чаше, друг Антонио би ми већ додао једну. Његови прсти остављали су на стаклу масне трагове, али ја ни-сам имао храбрости да одбијем ту љубазност. Си-пао бих, испио гутљај-два и сачекао његов одговор.

Друг Антонио би прво удахнуо. Затим би затво-рио чесму. Обрисао руке, проџарао ватру у шпоре-ту. Потом би рекао:

– Малиша, у време белаца све је било другачије…Па би се насмејао. Ја сам стварно хтео да разу-

мем шта значи тај осмех. Чуо сам невероватне приче о злостављањима, о лошим условима жи-вота, бедним надницама и свему осталом. Али је друг Антонио волео ту своју фразу у корист Порту-галаца и смешио би се некако тајанствено.

– Антонио, јеси ли ти радио за неког Португалца?– Јесам… – осмехивао би се. – Био је то један

господин директор, добар газда, стварно се добро опходио према мени…

– Али то је било тамо, у Бијеу?– Не. Баш овде, у Луанди; ја сам овде већ дуго …

ти се, малиша, тада још ниси био ни родио…

Онджаки

12

Седео бих очекујући још коју реч. Друг Антонио би радио по кухињи, смешкао се, али не би прого-варао. Сваког дана би исто мирисао, чак и кад би се окупао, као да је увек мирисао на кухињу. Узео би флашу, напунио је прокуваном водом, вратио је у фрижидер.

– Али, Антонио, хоћу још воде…– Не, малиша, доста је било – рекао би. – Иначе

за ручком неће бити хладне воде, па ће се мајка љутити…

Када би склонио флашу с водом и обрисао ку-хињски сто, то би значило да друг Антонио хоће да настави са својим послом без мог присуства. Ја сам му сметао да се слободно креће по кухињи, а осим тога, тај простор је припадао само њему. Није волео да му се ту неко мота.

– Али, Антонио, зар не мислиш да свако треба да буде газда у својој кући? Шта су овде Португалци тражили?

– Ех, малиша, али у оно време град је био ствар-но чист … свега је било, ничег нам није недо-стајало…

– Ох, Антонио, зар не схваташ да није било све-га? Људи нису праведно зарађивали, црнци нису могли да буду директори, на пример…

– Али увек је било хлеба у продавници, мали-ша, аутобуси су ишли редовно – он би се само сме шкао.

– Али нико није био слободан, Антонио … зар не схваташ?

– Како то, нико није био слободан? Наравно да смо били слободни, могло се ходати улицом и све то…

Добар дан, другови

13

– Није то у питању, Антонио – устао бих са столи-це. – Нису Анголци управљали земљом, већ Пор-тугалци… А то не може тако…

Ту би се друг Антонио само насмејао.Смешкао би се мојим речима и, видевши ме

тако узбуђеног, говорио би: Ех, тај дечко, затим би отварао врата која излазе на двориште, потра-жио погледом друга Жоаоа, возача, и говорио му: Овај дечак је ужасан!, а друг Жоао би се смешкао седећи у сенци дрвета манга.

Друг Жоао је био возач министарства. Пошто је мој отац радио у министарству, он је возио и нашу породицу. Понекад бих искористио превоз и ишао с њим у школу. Био је мршав и много је пио, тако да би се повремено појавио рано ујутру у кући већ пијан, па нико не би хтео да иде с њим колима. Друг Антонио говорио би да се он већ навикао, али сам се ја плашио. Једног дана ме је возио до школе, па смо разговарали.

– Је ли, Жоао, јеси ли ти волео кад су овде били Португалци?

– Шта то, малиша?– Па то, пре независности, овде су они владали.

Јеси ли ти волео то време?– Људи кажу да је земља била другачија … не

знам…– Наравно да је била другачија, Жоао, али и да-

нас је другачија. Друг председник је Анголац, Ан-голци се брину о земљи, не Португалци…

– Тако је, малиша… – и Жоао је волео да се смеје, а затим би звиждао.

– Јеси ли ти радио с Португалцима, Жоао?

Онджаки

14

– Да, али ја сам био веома млад… А био сам и у шуми с герилцима.

– Друг Антонио воли баш лепо да прича о Пор-тугалцима – провоцирао сам.

– Друг Антонио је старији – рекао је Жоао, али ја нисам то баш најбоље разумео.

Док смо пролазили поред неких веома ружних зграда, махнуо сам једној другарици професорки. Жоао је одмах питао ко је то, а ја сам одговорио:

– То је професорка Марија, оно тамо је четврт у којој живе професори Кубанци.

Оставио ме је испред школе. Сви су ми се друга-ри смејали јер су ме довезли. Имали смо обичај да се смејемо ономе кога довезу у школу, тако да сам знао да ће ми се ругати. Али нису се само зато смејали.

– Шта је сад? – питао сам. Муртала је препри-чавао сцену од претходног дана с професорком Маријом. – Професорка Марија, жена друга про-фесора Анхела?

– Да, баш она – рекао је Елдер кроз смех. – Јутрос су у учионици сви много галамили, па је она хте-ла да упише у дневник Селија и Клаудија … хе … они су устали да се буне, а професорка је рекла… – Елдер више није знао шта ће од толиког смеха, сав је поцрвенео – … професорка је рекла: Вас двојица, доле! … или тако нешто.

– Добро, и после? – и ја сам се заразио смехом.– А они су се бацили на под…Сви смо прснули у смех. И Бруно и ја волели

смо да се шалимо на рачун кубанских професора; пошто они понекад не разумеју добро португал-

Добар дан, другови

15

ски, користили смо прилику да причамо брзо и говоримо бесмислице.

– Али још увек ниси чуо оно најбоље… – Муртала ми се приближио.

– Шта то?– Она се расплакала и побегла кући!!! – и Муртала

је умирао од смеха. – Само због тога је отишла!Имали смо час математике код професора

Анхела. Када је ушао, био је љут или тужан. Гуркао сам Мурталу, али нисмо смели да се смејемо. Пре почетка часа друг професор је рекао да је његова жена веома тужна јер су ученици били недисцип-линовани, а једној земљи у изградњи потребно је много дисциплине. Говорио је и о другу Че Гевари, говорио је о дисциплини и о томе како морамо да будемо добри да би наша земља функционисала. На срећу, није било жалбе на Селија и Клаудија, иначе би због револуције заиста били уписани у дневник.

На одмору је Петра рекла Клаудију како морају да се извине другарици професорки јер је она ве-ома добра, Кубанка је и дошла је у Анголу да нам помогне. Али Клаудио није уопште хтео да слуша Петру, рекао јој је да је само извршио професор-кино наређење, да им је она рекла: Доле!, па су се они бацили на под.

Сви смо волели професора Анхела. Био је јако једно ставан, јако драг. Првог дана школе видео је Клаудија са сатом на руци и питао га да ли је његов. Клаудио се насмејао и рекао да јесте. Друг професор је рекао:

– Види, ја радим већ дуги низ година и још увек немам сат – а ми смо били запањени, јер је готово

Онджаки

16

свако у разреду имао сат. И професорка физике изненадила се када је видела колико дигитрона има у учионици.

Али не само професора Анхела и професорку Марију. Волели смо све професоре Кубанце, из-међу осталог и зато што су с њима часови поче-ли да бивају другачији. Професори су бирали два редара по предмету, што нам се прво допало, јер је то била нека врста друге функције (прва је био делегат разреда), али после је престала да нам се допада јер је редар морао да помаже мање спо-собним компањеросима, како су говорили другови професори, и морао је да зна све из тог предмета и није могао да има мање од петице. Но, најгоре од свега било је то што је морао да ради све домаће задатке, јер редар је био тај који их контролише на почетку часа. Наравно да је то што кажеш про-фесору ко је урадио домаћи, а ко није, могло на одмору да доведе до туче. Нека исприча Пауло како су га одвели у болницу док му је крв цурила из носа.

По подне је другарица директорка дошла да пора зговара с нама. Волели смо кад неко уђе у учионицу јер смо сви морали да усагласимо ин-тонацију и отпевамо ону песмицу, што би неки искористили да гласно вичу: – Доообаррррр дааан … дрррругаааарицеее … диррректоооркаааа!

Дакле, дошла је да нас обавести како ће нам у изненадну посету доћи друг инспектор из Ми-нистарства просвете. Знала је да ће то бити једног од наредних дана, али морамо да будемо добри, очистимо школу, учионицу, торбе, дођемо при-

Добар дан, другови

17

стојно обучени (мислим да је тако рекла), а да ће остало касније објаснити професори.

Нико није ништа рекао, нити је ишта питао. На-равно да смо устали тек кад је другарица дирек-торка рекла:

– Онда, до сутра – и то до сутра није било случај-но, јер би било другачије да је рекла до следеће не-деље, тако да смо устали и рекли прилично гласно:

– Доооо … сутрааааа … другарицееееееее … ди-ректоркааааааа!