Naslov originalaManuel Valls Bernat EVA III: NO VAYAS A BERLIN EN LIMOUSINECopyright@Manuel Valls BernatTranslation rights arranged by Sandra Bruna Agencia LIteraria, SL. All rights reserved

За издање на српском језику © Креативни центар 2013

Biblioteka Свет је једанкњига шездесет четвртапрво издање

Urednik bibliotekeДејан Беговић

Urednik izdawaАнђелка Ружић

IlustracijeАна Григорјев

LektorВиолета Бабић

Dizajn koricaДушан Павлић

Priprema za {tampuТатјана Ваљаревић

Izdava~ Креативни центар, Београд, Градиштанска 8тел. 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483www.kreativnicentar.rse-mail: info@kreativnicentar.rs

Za izdava~aмр Љиљана Маринковић, директор

[tampaПубликум

Tira`2.000

ISBN 978-86-529-0005-3

Захвалница EACEA

Овај пројекат финансиран је уз помоћ Европске комисије. Садржај ове публикације одражава искључиво мишљење аутора. Европска комисија не преузима никакву одговорност за употребу информација садржаних у овој књизи.

OI UML Z

Manuel Vaqs Bernat

NE I BI UD LINREIN M, VE O

Са шпанског превела Ана Кузмановић

OI UML ZNE I BI UD LINRE

IN M,

VE O

За Албу и Хулију, стварне протагонисткиње ове приче.И за Хеорхину Љиро, читатељку number one

и заљубљеницу у њихове авантуре

5

Геније у породици

Последње лето XX века ући ће у анале поро­дичне историје као лето у којем смо остали без деде.

Као што ћете видети, све је почело кра јем ју­на, када су родитељи уписали мо ју сестру Албу у музичку школу у ули ци у којој живимо. Клинка ни је по ка зива ла неко нарочито инте ресо вање за му зику, а није се ни истицала ве ли ким музи чким талентом. У питању је то што моји родите љи не знају шта да раде с децом кад се за врши школ­ска година, па их упи сују на разне летње кур­се ве док ма ма не оде на го дишњи одмор и буде у могућности да се бави њима. Давида су, као и сваке године, учланили у спортски центар у на­шем крају, а за Албу су нашли само место у му зи­чкој школи, и то једино захваљујући окол ности да је секретарица школе татина другарица, па му је једва некако нашла слободно место.

6

Мануел Ваљс Бернат

А сад долази оно најневероватније. После пр­вог дана директорка школе нас је позвала теле­фо ном и заказала мојим родитељима састанак за наредно јутро, не објашњавајући им разлог, нити зашто је то тако хитно. Сви смо се изненадили и, пошто смо испитали моју сестру не сазнавши ишта смислено, закључили смо коначно да је ди­ректорка, у наступу искрености, желела да нас посаветује да не расипамо новац на Албино му­зичко образовање јер мала, као и остатак на ше по родице – зашто не рећи? – не ма нимало талента за те ствари. Али на ре дног дана у школи чекало нас је огро мно изненађење. Кажем нас јер сам ја, смртно радознала, такође отишла у му зичку шко­лу. Све у свему, моји роди те љи само што се нису оне свестили од из ненађења.

– Кажем вам да је Алба геније. Ни кад у животу нисам видела дете с толи ко та лента за музику као што је ваша ћер ка… Верујте ми да за двадесет година професуре нисам видела тако нешто… Алба свира виолину као виртуоз.

– Али моја ћерка никад у животу ни је свирала виолину! – узвикнула је запањена мама.

– Знам, али тврдим вам да ваша ћер ка има пот­пуно необјашњив теленат. Кад јој је професор

7

Не иди у Берлин лимузином, Ево

виолине јуче показао ка ко се правилно држи инстру мент, ва ша ћерка га је држала савршено, као да је то радила целог живота; кад је покушао да јој покаже најосновније ства ри о томе како да при­тисне гудало и постави прсте, Алба је то ура дила са с вим идентично, и све тако док се до бри човек није наљутио и, мислећи да га Алба обмањује и да савршено зна да свира виолину, одсвирао прилично сло жен комад и изазвао је да би ви део ка ко ће она то да уради. А сада се спре ми те за чу до! Ваша је ћерка, паж љиво погле давши како то професор ради, узе ла виолину и одсвирала исти комад без грешке, уз заиста за дивљујућу вирту озност.

– Не могу да верујем! – рече мама не могавши чудом да се начуди.

– Ни ми – одговори та добра жена. – Али уве­равам вас да је Алба кадра да тачно понови било који комад који не ко одсвира пред њом, иако не познаје солфеђо и мада никада није учила да сви ра тај инструмент. Ваша ћерка је као сунђер. Може да опонаша било кога и да га надмаши у те­х ници и виртуозности. Алба је чудо без пре се дана у му зичким аналима.

– Па како је то могуће? – упита тата, потпуно за препашћен.

8

Мануел Ваљс Бернат

– Не знам – одговори директорка. – Никад ни­сам видела нешто слично.

– Невероватно! – узвикнух ја. – Због тога сам одмах и желела да по ра зговарам

с вама. Мислим да тре ба озбиљно да размислите о томе да упи шете Албу на студије музике и ви­олине. Ваша ћерка може да постане највећа кон­цертна уметница наредног столећа.

Као што можете и да претпоставите, та вест била је право изненађење. Моји су родитељи би­ли толико запрепашћени да нису знали како да реагују.

– И не треба да се бринете око питања фи нан ­сија – додала је директорка. – Ја ћу вам ли чно по моћи да Алба добије сти пендију за кон зер ва­торијум.

– За конзерваторијум? упитала је ма ма из не ­нађено.

– Наравно. Алба треба да иде дире ктно на му­зичку академију.

– Али она има само осам година и је два зна да чита!

– То је неважно. Проблем није у томе.– Није? – одговори мама. – А у чему је про блем?– Па у томе што ће највероватније мо рати да

9

Не иди у Берлин лимузином, Ево

је пошаљу на студије у Аустрију или Сједињене Америчке Државе. Алба је сигурно на сувише високом нивоу да би остала у овој земљи.

– Ама јесте ли ви луди? О чему то го ворите? – брец нуо се мој тата.

– Знам да вам све ово звучи чудно, али ваша је ћерка јединствен феномен у свету. Њена вирту­озност толико је изу зетна да би већ сад мо гла да поч не да држи концерте на најбољим међу наро­дним сценама.

– И да зарађује? – упита тата са изне надним ве­ли ким ин те ре совањем.

– Ваша ћерка је као небрушен дија мант. Не мо­жете ни да замислите коли ко би могла да зара ђује по сваком кон церту.

– Стварно? – промуца мама.– Видите, госпођо – настави директо рка. – Ал­

ба може да заради више новца за годину дана него ви за цео живот. За сваки наступ може да за ради милионе.

Не треба ни рећи да је мама потпуно пребле­де ла и занемела. Баш као и мој отац, али с том ра­з ли ком што је он ре аговао на свој начин, па је од­мах након изласка из школе скокнуо у Офисину и искапио један коњак.

10

Мануел Ваљс Бернат

Вест нас је, природно, много промени ла. Сва ­кога осим Албе. Она јој није при давала ни нај­мањи значај и остала је потпуно мирна као да се не ради о њој. На равно, малена има само осам го­дина и највероватније ништа и не разуме.

За разлику од ње, моји родитељи по че ли су убр зано да праве планове за слу чај да у кућу поч­ну да пристижу гомиле новца. Најчудније је било видети како моја мајка, која је обично супер опре­зна и никад не показује знаке опти ми зма, пушта машти на вољу и почиње да сања о бу дућности без новчаних неприлика.

Чим смо стигли кући, сиротица је на ле гла на телефон и почела то да при ча целом свету. Никад је нисам видела толико задовољну и одушевљену. Нара вно, како и не би била после оног што нам је директорка рекла! Чак сам и ја, мо рам то да при­знам, потпуно била одле пила и почела да правим сопствене пла нове. Било је то као да смо извукли сед мицу на лотоу.

Мора да је тако мислио и цео комши лук, јер су током наредних дана неке ко мшије почеле да свра ћају код нас или да зову телефоном да нам че ститају. Вест се ширила као пожар и на овај или онај начин пола комшилука ју је сазнало. Пре т­

11

Не иди у Берлин лимузином, Ево

постављам да је мој отац све испричао свим сво­јим познаницима па се, од уста до уста, вест про­ширила невероватно брзо.

Преко ноћи смо постали најпопу ла р нија по­ро дица у крају. Остало је још само да нам син го спође Марије, ко ји ради на телевизији, пре­дложи да се појавимо у неком поподневном про ­граму пошто им је те недеље про пао ин те рвју с најдебљим човеком у зе мљи. Кад дође лето, изгледа да они с те левизије немају чиме да по пу не про грам, па извлаче из рукава најне ве роватније интервјуе који постоје и те не деље дошао је ред на нас.

То је очигледно била кап која је пре лила чашу. Након што су моји родитељи били интервјуисани у том несрећном програму и пошто је Алба уживо од свирала део из једног Моцартовог дела, који је очигледно морала да научи по ла сата раније, почеле су да пљуште нај различитије понуде и да се појављују агенти који су нам нудили ексклу­зивне уговоре. Наравно, требало је да видите Албу како свира виолину и изразе лица које је притом правила. Мала је заиста разбила, а њен наступ био је нешто што се тешко може речима описати. Замислите мало буцмасто створење,

Мануел Ваљс Бернат

Замислите мало буцмасто створење, с невероватно надрнданим изразом лица,

како свира виолину попут анђела

13

Не иди у Берлин лимузином, Ево

с невероватно надрнданим изразом лица, како свира виолину попут анђела. Е па то је оно што је она урадила и морам признати да је била апсо­лутно генијална. Била је толико генијална да се у студију проломио аплауз, а пет минута касније морали су да га прекину како би пустили рекламе, пошто је публика била на ногама и није престајала да аплаудира.

Онда је све ишло само од себе: ин тер вјуи на ра дију, плус интервјуи на теле ви зији и Албина фотографија објављена у неким новинама. Чак је један часо пис о славнима хтео да направи фото­ре портажу с нама. На крају смо изгубили кон тро­лу и петнаест дана касније већ нам је било до­ста прашине која се по дигла око нас. Осим тога, поред по пу ларности, моји родитељи нису ви де ли ни динара и на крају је мој отац при стао да пот­пи ше уговор с једним од уме т ничких агената који нас је позвао.

Али немојте мислити да је то много променило нашу економску ситуацију. Напротив, тата је мо­рао да позајми па ре од мог стрица да би Алби ку­пио гар деробу за снимање неких рекламних фо­тографија. И он сам је под маминим притиском мо рао да купи одело, пошто је као Албин правни

14

Мануел Ваљс Бернат

за ступник био при моран да негује озбиљнији имиџ. Ос татак новца који нам је позајмио стриц отишао је на један велики поро ди чни ру чак, о којем ћемо тек причати, и на неколико ситница за малог и ме не, ко је нам је тата купио у наступу вели ко­ду шности да се не бисмо осетили за постављеним.

Све у свему, у том тренутку промене су биле ви ше привидне него стварне, али и поред тога сви смо и даље били оду шевљени при помисли на бу­дућ ност која нас чека. Сви осим Албе, на равно, по што малецкој није много тре бало да се умори од толиких часова и толиких фотогафија, па је по ­чела и да се буни.

– Нећу да идем! – одбрусила нам је једног пет­ка ујутру. – Доста ми је те ви олине и тих бу да ла­штина!

Сирота, откад је кренула на часове музике, ни­је имала ниједан слободан минут за игру. Кад није била на часо ви ма, интервјуисали су је, а кад нису, ра зго варала је са агентом или се под врга вала ду­гим снимањима од којих је постајала потпуно хи­стерична.

– Ти да ћутиш и да слушаш! – наредио јој је та та уз свој надалеко познат такт. – У овој кући ра ди се оно што ја кажем! Јасно?

15

Не иди у Берлин лимузином, Ево

– Стварно? А зашто? – одговори Алба иза зи­вачки.

– Зато што ја тако кажем и доста!То очигледно није био најбољи начин да убе­

ди Албу. Сви смо то знали осим тате, који увек све решава виком и који ју је расплакао не по­сти гавши баш ни шта. У таквим случајевима мала је вр ло своја и ако не жели нешто да ура ди, не ради то макар је убили. У основи је својеглава и тврдоглава баш као и он.

– Е па немам намеру да идем.Тата је поцрвенео као булка и почео те шко да

дише као бик пре него што кре не у напад. За ра­зли ку од њега, ма ла је прекрстила руке нимало се не уз бу ђујући и нетремице га је гледала с надр н­д а ним изразом лица.

Знала сам да ће се то лоше завршити: кад дођу дотле, нико од њих двоје не по пушта и у тим тре ­нуцима сви можемо само да изгубимо. Зато сам одлучила да се умешам, знајући да могу да изву­чем дебљи крај.

– Види, малена – рекох веома одме рено. – Кад се заврши час, доћи ћу по те бе, па ти и ја идемо у про давницу жи вотиња у Травесери, ону у којој има ју ште над ротвајлера. Шта кажеш, а?

16

Мануел Ваљс Бернат

– И купићеш ми једно? – питала ме је поква­рено, не одустајући од свог става.

Тада мој отац више није могао да се суздржи, зграбио ју је и подигао увис док им се лица нису на шла једно на спрам другог.

– Или ћеш ићи на час милом, или ћу те на силу одвући. Видећеш!

– Пусти ме! – бунила се. – Бо ли ме!А онда га је без устручавања угризла за шаку.

Отац, који нипошто није оче ки вао тако нешто, болно је јаукнуо и од мах ју је пустио.

– А­а­аали, шта ти мислиш, балавице неваспи­тана?! – рикнуо је потпуно ван себе, безуспешно покушавајући да је ухвати пошто је мала, чим је додирнула ногама под, пуном брзином потрчала према ходнику.

Срећом, мама је чула гласове и дошла у трпеза­рију да види шта се дешава.

– Доста! Доста! – викнула је. – Да ли бисте би­ли љубазни да почнете да се понашате као ци ви­лизоване особе?

Малецка се брзо сакрила иза маме, па се тата за уста вио на метар од њих с пре тећим изразом.

– Хоћеш ли бити тако љубазна да се скло ниш?– Зашто? – рече моја мајка штите ћи де војчицу.

17

Не иди у Берлин лимузином, Ево

– Зато што ме је та балавица ујела и зато што ћу овог часа да је научим како се понаша, ра зумеш?

– Ах, наравно! – узвикну мама. – А ти мислиш да се све решава викањем?

– Немој да се склањаш! – молила ју је мала, др жећи се чврсто за маму. Спаси ме! Спасиии! – Хоће да ме бије!

– Молим те, Рамоне – рече ауторита тивно мо ја мајка, која је прави карактер – престани да пре­тиш детету! Зар не ви диш да је плашиш?

Природно, тата и ја смо се збунили. Ма ма ни­када није тако поступала, по го тово кад је бала­вица изводила неко од својих злодела. У прин­ципу, она је била прва која нам ни у чему није попу штала.

– Мене он не плаши! – умешала се по д ру гљиво клинка кад је увидела да је безбедна. – Осим тога, ако ме пипне, при јавућу га полицији!

Мајка је ухватила Албу за руку, па су се затво­риле у спаваћу собу. Разговарале су дуже од де­сет минута и кад су ко начно изашле, мала се ше­пурила с две чврсто везане кикице и била је врло за довољна, толико да нисам знала да ли да јој поверујем да жели да је одведем на час кад је то од мене затражила.

18

Мануел Ваљс Бернат

– Хајде, молим те! Нећу да закасним.Ја, не схватајући шта се дешава, по гле дах у

мај ку, која ми саучеснички на мигну. Било је очи­гледно да је мама про менила став и да је има ла не ки план. Нор мално би било да она сама ухва­ти Албу за уво и одвуче је до школе. Зашто то није урадила? Зашто је одједном на тај начин по­пуштала малецкој?

Истина, ја сам већ била приметила извесне про мене у њеном понашању. У последње време није толико викала, нити се тако лако љутила. Чак бих ре кла да је понекад изгледала веселија и срећнија, мада су то биле само моје прет поставке, пошто је била подједнако оптерећена послом као и увек, и још увек су јој недостајали сати да обави све што жели.

Замислите колико је лоше стајала с вре меном кад месецима није била ни на једној проби ама­терског позоришног друштва. То друштво била је основала гру па бивших ученица њене школе, а окупљале су се двапут недељно. А мама је, иако тако не изгледа, рођена глумица. Сигурна сам да би данас била једна од оних глумица с телевизије које јој се то лико свиђају да је као млада то била на умила.

19

Не иди у Берлин лимузином, Ево

Требало би да је видите на сцени у не кој од уло га које је радила. Жена ни нај мање не личи на себе. Последње де ло које је радила постигло је толико ве лики успех да су морали да играју пре дставу два­три дана дуже него што је било планирано. Том приликом мама је тумачила уло­гу уметнице из кабареа која се заљубљује у ми­лионера, кога је случајно упознала на сахрани сво је мај ке. Толико је била добра у томе да је тата до бијао нападе љу боморе кад год би је видео како се љуби с глум цем који је глу мио милионера.

Али о мојој мајци као глумици при чаћу вам други пут; сад је боље да нас тавим оно што сам почела. Мама се по нашала толико чудно да ни ја нисам успевала да схватим зашто то ради. И то ме је, наравно, веома копкало.