Саша Мићковић, Париз, Момнартр, 2014.

Саша Мићковић

ПЕСМЕ ИЗ ПАРИЗА

ЖЕНА И НОЋ

Ноћ засипа земљу финим звездопрашјем,

Тек тишина осу собу мироткањем,

А ти обливена топлим љубодашјем,

Узви се крај мене брезовитим грањем!

У омамној ноти лавандом одишеш,

Игром завилениш у првоме санку.

Низ глаткасту кожу чулима миришеш,

Подсећаш на тајну, музу - плетисанку!

Потом снови узму да ти душу вију,

И лепост наджене бескрај - небом скрију!

А ја, ћутим, згрчен, крај твога окриља,

Не мичем, ал` дах те мој ветром пробуди,

Док обзорје ведри, данце неба руди,

И дан се распламти од твог нежномиља!

Париз, 30.08.2014. 21:оо

СТРАСТ У ПАРИЗУ

По твојој глаткој кожи слатки додир зашушти,

И мирис из бедара изазовно вијори.

У крвном ковитлацу наш еликсир запљушти,

Који се при екстази ватром сласти разгори!

Низ недра ти се роса опијатима слива,

Помама ври стомаком, узвијаш се жестоко.

Изнутра нас слаткоћа у налету облива,

Љуљушкају се тела, озвездано ти око!

Запљуснути смо мила капљицама ужитка,

И сваки ти је покрет умилне лабудице.

Постајеш медоносна и као нектар питка,

Док ти се живац грчи, светлуца влажно лице.

Након чежњиве ноћи, сневаш ми посред груди,

Зора је... Сена клизи... Париз из санка буди!

Париз, 2014.

КИША У ПАРИЗУ

Данима киша трешти авенијом Париза,

Сликари на Монмартру покислог штафелаја,

Боје им разливене мирис мемле нагриза,

Град светлости беласа, нетакнутога сјаја!

Већ вече трошно пада, сенке лепљиве свија,

Душа просјака, старца, покисла кришом лута.

Гле, песника тескоба, олујни сплин обвија,

По лицу му у грчу то сластвени сан плута...

А киша још добује, кристалне капи звече,

И Париз је обливен влагом и испарином.

Крај Сене трули лишће и мртве гране клече,

Док се париски пејзаж купа кишом и тмином.

Седим ћутке у соби, сећање севом шикне...

У мислима твој драга лик озарени никне!

Париз, 22.06.2014.

ДАЉИНЕ…

Казаљке тромокобно на часовнику клате,

Дан се згрушао тугом, безречјем и тескобом.

У трену самовања, питам се, шта је с тобом,

Да л' се кристали суза и твојим лицем злате?

Даљине... Оне као свемирске црне рупе,

Што прождрљиво смељу наше остатке душе,

Ту топла љубодражја бездном се тек расуше,

Чим нас по глави пипци Самоће горде лупе!

Растопило се време, као некаква каша,

А овај сплин и тесност, усудна немоћ наша!

Зато Немир и влада мислима што ме стисну,

Па се и сјај Живота недођијом расплине,

И ко пламен на ветру, мој поглед већ замине,

Пратећи твоје стопе, док усне самност врисну!

Париз, 24. 10. 2014.

КРАСОТНА

Твоја душа мека о љубави снева.

Пенушавим вином Бахус ти наздравља.

Са лица лепота као мелем слева.

Госпо недодирна, која мном управља!

Красотнице љупка, зажарене зене,

Чаролика Жено, свевидна бистрино!

Због тебе и Сунце циклус свој покрене,

Топлољубна, крхка, мила питомино!

Космичким те прахом Амур вешто сазда.

Саткана од сласти, да се волиш вазда!

Новог века јеси врла Афродита,

Као нектар питка, што чулство надражи.

Моје биће вечно врели дах твој тражи,

Док ти срцем хуји страст од света скрита!

Париз, 09.11.2014.

ПОКРАЈ СЕНЕ

Ја одлазим ноћу често покрај реке,

Ослушкујем воду и ритмичност Сене,

Тек понеки шетач промакне крај мене,

Усамљен, потиштен, промисли далеке…

Ваљда ноћу река највише и прија,

Она је за душу поновно крштење,

Док низ леђа хладна пипак страха пење,

Знај, париско светло ипак лажно сија!

Да, и ове ноћи сасвим сам крај воде,

Корачам у ритму пролазности свега,

И постала све је тврдокорна стега,

А реке увиру… Живот сплин прободе!

И, тако, сатима, који ми измичу,

Исписујем теби, коб, париску причу!

Париз, 19.10.2015.

ОДА ЧАРИМА ЉУБАВИ

Кроз тебе се вечност као призмом слама,

Несагорна ватро, небозарни сјају.

Зриш у мени цватом красивних циклама,

Амуровом крвљу вриш при уздисају!

Дародавко среће, о Љубави гипка,

Светлоношо жарна, креативни даху,

Твој додир по души танани нерв штипка,

Блажећи сву нарав, умилну и плаху!

Својим чистобрижјем срчани бруј нежиш,

Универзум прашком доброчинства снежиш!

Љубави божанска, створитељко сласти,

Ризнице драгуљне, сведашне одшкрини,

Кроз маглу живота севном жишком сини.

Из пехара твога еликсир ћу красти!

Париз, 29.10.2014.

САН О ЊОЈ

Прстохватом титрам твоју душу зрелу,

И лик ти извајам од вреле короне,

Дању те загубим, у сну имам целу,

Чим се врх Париза густа мрклост проне!

Бескрајна се хтења крију у твом телу,

Благонежни додир низ ужитке тоне.

Пољупце остављам по Женином челу,

Која је изданак Мајке Васионе!

Чим ми ноћца трепне звездомигом првим,

Ја самоћу трому твојим дахом смрвим!

И онда у клупку две душе зањишу,

У вртложном трансу, сред налета среће,

Васиона наше мисли тад покреће...

Зора је, будим се... Уз париску кишу!

Париз, 05.11.2015.

СОНЕТ О СРЕЋИ

Повешћу те кришом у пределе скрите,

од погледа људских, пакости и злобе.

Обрисаћу сузе твојим лицем слите,

и стргнути с груди непребол тескобе!

Бићеш сва у белом, несагледном сјају,

узавреле крви, срећног, певног срца.

И знаћу по твоме дубном уздисају,

да опору кору живота ти скрца!

Гледаћу те како лако левитираш,

и космичке искре низ образе збираш!

Тада ће и туга већ постати мрва,

бићеш ванвремена и кристално чиста,

топлозрачје драга сред ока заблиста,

надвечни си одраз, крас и лепост прва!

Париз, 19.02.2015. у 07.48 х

У возу ка Meudon-Val-Fleury

ВОЛИ МЕ

Поверуј у речи које ћу прошапнут!

Цело моје биће твојим тоном звони!

О, да ми је среће, низ кожу ти капнут,

да ми душа тобом, крвотоком рони!

Нестанеш ли бићу окован и сапнут,

бесмисао, свебол, као пошаст гони.

И смрт ће ме потом посред чела тапнут,

кидајући жиће, срж љубавној спони!

Зато, само почуј, јеком те дозивам,

и знаћеш, у бит се женског красја сливам!

Станујем ти подно ока у тишини,

нектарским ужитком већ опијам лице,

и живим и замрем очас, нетремице,

воли ме ил' сатри, узми ил' замини!

Париз, 22.02.2015.

ЕРОТИКА

Телеса се влажна, при налету жудње,

сједињују гипко титрајима коже.

Разуздане сласти надомак су блудње,

продирања жустра ватре жежне ложе!

Капи задовољства... Дахтај и дрхтање,

напрегнуте споне, незасита поза.

Вулкански оргазам - нирванино стање,

обавија тела пламтећа хипноза!

Потом задњи уздах, прстима јак стисак,

Из данцета груди одапети врисак!

Топли и питоми љубавници клону,

од умора пали, проврели изнутра,

загрљени нежно снатре сво до јутра,

док им душе снене љубодражјем тону!

Париз, 08.12.2014.

ПАРИСКА ЉУБАВ

Чим Luxembourg парком никну свежа прућа,

наше ће се руке сплести у Паризу,

док трепере усне и зуби их гризу,

волећемо страсно, све до утрнућа.

Ћутљиви и срећни, безбрижни и сами,

с Ајфеловог торња пашће ноћна мрена,

котрљаће пену силна река Сена,

Јелисејска поља светлеће у тами.

И стари Монмартр, брујећ од боема,

расипаће звуке на крилима ноћи.

и ослушни драга, пљус се кишни спрема,

а ми опчињени у љубавној моћи.

Будиће нас десет звона Нотр Дама,

и париско зорје, умилнога плама!

Рача, 02.04.2014. Пред полазак за Париз

СПОМЕНИК

Потражи мој гроб драга испод мирисне липе,

где песниково срце још горуће почива,

док споменик ми зора треперећи умива,

а зрачци светлонебни по мојој хумки сипе.

Чим ти се туга згруша, болност на рубу ока,

на јасенову клупу лагано мила седи,

тад гледаће те кришом мој лик сенкасто - бледи,

а међу нама биће провалија дубока!

У спокојној тишини влажне очи опклопи,

књигу што ти написах, старом руком заклопи…

Ћути и тихо плачи, нек` нам се душе скрасе,

и ту, где моје тело, већ прозирно почива,

још љубав немерљива и ватрожива бива,

наше пламење среће смртни даси не згасе!

Париз, 02.08.2014.

КОСМИЧКА ЕМОЦИЈА

Ја тебе волим као плаво - горућу звезду,

јер земна љубав пламти, али треном сагори!

Ушушкао те у свом душевно мирном гнезду,

клањајући се попут канулој росној зори.

У мојој полутами брош си кристалног сјаја,

васељенски си одсјај, дах ти небеса ведри.

Бог твоју надлепоту златастим праском ваја,

и из Еденског врта женственост бајну недри!

Ноћу, кад душе трепте, лебдећи лакокриле,

сусретну се и наша бића сва опчињена.

и тада нам се главе једна уз другу свиле,

твоја аура светлећ уз моју припијена.

Љубав је мимо света, мимо порозних ствари,

Ти - мирис рајског цвета, који космос озари!

Париз, 27.06.2014.

БЛИСКОСТ

Прекрасно је бити у поноћној тами,

док светиљке с неба титрају у зару,

део твојих жеља, изгарамо сами,

трептећи сред ватре, љубогорном жару!

Има ли шта драже од блискости бића?

Сваки додир, поглед, искре чежње буди!

Таласамо скупа до мирнога снића,

и тек страсност зорја тела пламна слуди!

Ми у вечност своје остављамо стопе,

Еросова дражја душе нам опклопе!

Једна смо целина, сабир наших тела,

гледано кроз космос, изданци смо Сунца,

двојство смо што траје, а појава цела,

која води наше душе до врхунца!

Париз, 03.07.2015. Париз, Лес Лилас

ИЗА УМА

Успео сам такнут двадесет и пету,

слику твоје душе ума и спознања,

мозак ми лелуја сав у лакокрету,

где линија смрти изгара све тања!

Успео сам видет ауре ти брисак,

у слици што око не може да спозна.

И надумом почуј моје сржи врисак.

Ко ће шифре крвне, телесне да дозна?

Знам ти титрај душе, осећам све мисли,

болове и јаде, весеља и дражи.

Безвремљем се као звездоношци стисли,

док гејзир чезнућа капиларе влажи.

Двадесет и пета слика твог постања,

мојим ипак умом ко апостол клања!

Париз, 18.07.2015.

МИРИСИ

Миришеш као први откоси меке траве,

попут ливаде зреле и напупеле цватом.

Трепере опијати са лица, врата, главе,

упијам те у нерве, мазећи рукохватом!

С пролећа, када љубав вулканском силом букне,

расцветаш своја бедра, распеш сокове вреле,

и у налету среће сваки дамар распукне,

а крв се заватрена захукти снагом стреле!

Уснио сам те како босонога загазиш,

низ пољану маслачка, а све је посве варка,

јер само још сновиљем к'нашем свету силазиш,

као божанска светлост, неопипна и жарка.

У мирису те има багрема, ружа, липа,

и све је гнусна варка, која срж душе штипа!

Париз, 06.07.2015.

ВРХУНЦИ СТРАСТИ

Низ твоја леђа клизи капка узвреле сласти,

узвијаш се у грчу, ужитак лицем титра.

Из твојих ћу вулкана магму горућу красти,

и што си ближе трансу, то више телом хитра!

Стомаком ти трепере оргазми попут лаве,

и сваки нови занос изнова Етну буди.

Кроз тебе моје чежње продирући се даве,

док сок ме са бутина и препона свог слуди!

Изгараш попут жишке, и потом страст јењава,

тад тобом Везув моћни укроћен кроз крв спава.

Већ лежиш покрај мене грудима припијена,

тек осетим да гдекуд дамар ти пулсно трзне,

ми чекамо да нова сласт опет низ крв рзне,

тад све изнова прожме и бризне сласна пена!

Париз, 29.08.2015.

ЗВЕЗДОЧАТАЦ

Можда и нећес знати да сам те откинуо,

од дела свога срца, капљице густе крви,

аортом ми прострујиш, у себи сам те чуо,

по бескрајима душа твоја нежна заврви!

Можда и не осећаш да временска спирала,

упреда наше дане у космичко безмерје.

Венерином си снагом умом ми затитрала,

али изнутра кида неспокој ко зло зверје!

Твоју лепоту брусих као Дунав облутке,

у сазвежђу магленом образ потражих ћутке!

Постајем звездочатац, који те само слути,

у паду вреле звезде и у млечноме путу,

видим у аурори и у сваком минуту,

где васионским прахом лик засја обасути!

Париз, 07.08.2015.

ДОДИРИ

Преко врелотних груди, што влажне беласају,

мој додир благонежни титра и поиграва.

У теби плодоносној жаруљци распламсају,

уздахом при врхунцу, дашак ти малаксава!

Згрчени, узвијени, у пулсној смо екстази,

душе се уплетене завијоре и клону.

Образе глатковите ужитак красни мази,

док ти погледи - искре по моме лицу тону!

Устрептала и жежна то росна кожа клизне,

и из бокова једрих набој страсотни бризне!

А након љубодражја, чим сва похотност спласне,

од задовољства драга приснимо испијени,

још нам у крвотоку хуктећи сласност пени,

пригрљени пред зорје... Ерос уморни гасне!

Париз, 31.01.2015.

ЊЕН СЈАЈ

Нека ми живот сву умност одруби,

у злој тамнини долазеће ноћи,

Ал' ја ћу к' твоме бићу увек поћи,

Једино песник сјај твој зна да љуби!

Нек' време сатре распршено биће,

И камен стисне под земљом ми тело,

А када смртно пристигне опело,

Моја ће душа крај твоје да свиће!

Нестаће најзад границе што деле,

сломљене наде устрептат ће целе!

Мој дашак душе ако те окрзне,

по лицу које туп неспокој мори,

нек' ти се патња у тренутку смрзне,

Јер Бог песника за твоју бит створи!

Париз, 20.10.2015.

СЛАТКОЗОВ

Светлозарје блешти и одасвуд кипти,

срчану комору уз хук крвца бруси,

врела, љубогорна еротика липти,

душа трансним сјајем слаткозов окуси!

Париз увек врви од похотних хтења,

ужитака пипци, вино, шетње, сласти.

Кроз човечје тело наступају зрења,

и у искушења Орфеј ту ће пасти!

Од жестоке жудње, има ли шта слађе,

кад у мрежу вена пожар буктећ зађе?

А Париз је извор, који не пресахне,

из кога се Ерос пожудом напаја,

Човека и Жену обруч чежње спаја,

док им Љубав кришом еликсир удахне!

Париз, 04.06.2015.

ТИШИНА

Од мога голог срца до твог сазвежђа врелог,

колике су даљине, безмерја и тескобе?

Ти ме у суштој ствари, у бити имаш целог,

иако нас безречја тишином гнусном дробе!

У нашој ћутњи има тајног врхунског циља,

јер ми се у тишини најбоље разумемо.

Довољно је да шикне извор од љубомиља,

и тек тада у трансу речима шаптат смемо!

Као две звезде нове, које се ноћу роде,

вибрирамо кроз душе, у епицентру моћи.

Твоје светлосне очи таме ме ослободе,

у космичком поредку, ми смо деца Самоћи.

Наша је љубав вино, што старија - силнија,

укусима, ужитком, кроз опијате клија!

Париз, 31.05.2015.

ЖИШКА ПОЖУДЕ

Постеља је влажна, крв капима кипти,

уплетена тела, надомак су транса,

сред напетих жила и течност залипти,

из препетих поза надире сеанса!

И већ смо постали несагорне жишке,

које се разбукте приликом слаткоће.

Као понабрекле кајсијине кришке,

што сокове сласне сишући још хоће!

Уз јецај и дрхтај, вибрирамо страсно,

можда наш јек прене јутро громогласно!

Опуштени тихи, након провиђења,

постаћемо кришом сањари што снатре,

и зора ће збрисат наше трачке ватре,

остаћемо пожар што са искром јења!

Француска, Безансон, 21.05.2015.

ВАНВРЕМЕНИ ОДСЈАЈИ ЛЕПОТЕ

Потписујем крвљу, устајалом, тамном,

Која ми натапа телесни сплет вена,

Клањам се пред твојом душом горопламном,

Јер је уз божанску лепост припијена!

Стављам печат вечни, љубодражјем клесан,

Ванвременој Теби, исписујем закон,

Безгранични космос жени јесте тесан,

Непролазном сјају упућујем наклон!

Сазвежђем се твојим живот распламсава,

Док у мени време последње стасава!

Зато, стављам печат, по небеском жару,

Хартија је одвећ пепелна и трошна,

Ти се мериш искром, ја у земном гару,

жено красовита, вавијек раскошна!

Париз, 05.10.2015.

ТЕЛЕСНЕ ВАТРЕ

Са твојих се бедара мирис чезнућа слива,

устрепталог се даха увијаш око мене,

заватреним ти сјајем похотне горе зене,

док те слаткасти занос таласима облива!

У твојој сржи врућој еликсир среће плива,

и потом тело једро ка врхунцима крене,

влажни уздаси, мамни, моје додире плене,

а бића наша жустра ужитка сласт дозива!

Осећам да се силно, као вулканском снагом,

разливаш из стомака, течним, магминим трагом!

У трансу грчевитом, обневидиш од страсти,

и онда малаксала, исцрпљујуће клонеш,

спласнула већ су хтења, у санак мирно тонеш,

а изнова ћу сутра из тебе нектар красти!

Париз, 07.05.2014.

ТАМНИЦА И ЖЕНА

Твоја пространа душа Хималаје још снева,

образи рукомазни дрхтуре од лепоте,

сама ко Пенелопа, што тугом оболева,

ис срца љубав жежну, Неспокој страшни оте!

Затворена си сада у хладној, камној кули,

ко уклета принцеза, у црној, тешкој хаљи.

За тамничење срца свуда су Земљом чули,

и љубозови већ су од твоје крви даљи!

У сопственом безнађу, ткаш дане гнусном тамом,

растајеш од сновиља и са последњим пламом.

Гаснеш ко ватра звезде, копниш надасве сама,

док звекћу кртим телом окови припијени,

Живот понајпре људе попут тебе прелама,

у заборав смо скупа понирањем сливени!

Париз, 02.07.2015.

ОДЛАЗАК ПРИЈАТЕЉА

Дејану Ж. Петровићу

Сад су некако ноћи гнусније и још црње.

Кажи ми врли друже, шта те чекало тамо,

иза границе живих, да л' смрт вилени само?

Расте ли босиок, смиље, ил' боде глог и трње?

Нека... Отћути вечност, над тобом цва маслачак.

Зла вест о хитрој смрти стигла ме у Паризу.

Сад ме авети гоне и сећања ум гризу.

Бар твоју снену главу обасја рајски зрачак.

Смрскао ти је чело зуб злокобности худе,

и кичмени се живац треском уз крик откину.

А бичеви уз фијук црне коње ошину,

што посред неба језде, где души смирај буде.

Лебдиш на хоризонту... Магла се спушта густа,

машеш, дозиваш, нека... Одмори хладна уста!

Париз, 01.07.2014.

СРЕО САМ МРТВОГ ПРИЈАТЕЉА

Дејану Ж. Петровићу

Имам осећај некад, како ми стопе пратиш,

да беличаста душа крај мене лако плута,

и мисли ми у трену свом сетом обрлатиш,

па благи страх и радост изнутра ме прогута!

Данас сам те сусрео уз клупу на перону,

парискога метроа, хладног и чудно бледог,

и насмејао си се, у звонко - танком тону,

крај просјака што спава, изможденог и седог.

Виђам те тако често, изрониш из тишине,

даш знак, заблисташ сјајно, и ишчезнеш кроз трепет,

а потом твоје душе још дуго чујем лепет…

Док задњи звук малакса, и небом се расплине.

У обноћ, када санак ко месечар вилени,

ти тик си ми уз раме, и у очињој зени!

Париз, 10.07.2014.

НОТР ДАМ

Велелепна се црква вазнела у висине,

пред њеним горостасјем хорде горде узмичу.

Молитвен тон по небу париском кад засине,

сваки истесан камен прошапне тајну причу…

У својој раскошности, Нотр Дам се беласа,

чим јека са звоника хармонично забруји,

јато побожних душа по храму заталаса,

и мирисима ваздух богодашно проструји.

Грандиозна и славна, мистично сја изблиза,

темељи вековечни француски подвиг памте.

Нотр Дам је красотни изданак сред Париза,

где војске серафима лебдећи жаром пламте.

У данима кад Сунце платоом пресијава,

чини се да из цркве плам Христа исијава!

Париз, 26.06.2014.

СУМРАК СА МРТВИМ ПЕСНИЦИМА

Верлен, Рембо и Бодлер, из тишине и језе,

надвију се тек сенком над капијом Париза,

док им гробове чама, црв ковчеге нагриза,

у ћилибар им усуд катрене верне везе!

Великанске се душе низ Сену шуштећ вију,

Морис Равел ту вешто Болером се расвира,

а поврх њине хумке смрт труло цвеће збира,

само још срца жеђна, ко сунцокрети зрију!

Пред сумрак, често видим, како се небом крећу,

док у прозору своме жежем мирисну свећу,

ех, тако прича крене... Из чудесних давнина...

Валери, Ронсар, Готје... Сред собе ми изроне,

и њихова се рима у светлодашју проне,

па онда капка - капком, све скри париска тмина!

Париз, 15.08.2014.

ЗЛОМУТНА ВРЕМЕНА

Некад имам жељу да боравим у Те,

Господе свевидни, презирем минуте,

У којима гордост и сујета мраче,

А души што тиња резом сјајност свлаче.

Зломутна су често непрегаз небеса,

Већ Сотона с крила охоло бес стреса,

И по моме уму жерав огањ слије,

Који гневно трује, попут зуба змије.

Вај, да ми је Боже, милосрђа лашак,

Твога мудрозборја и свезнања дашак,

Па да здерем с чела све непребол мисли,

Јер су разум пипци бестрагије стисли…

Без Тебе, Светворче, купам се у јези,

То Демон крилати гротло-чељуст кези!

Париз, 09.07.2014.

ЛУЦИФЕР НАД ПАРИЗОМ

Над зидинама града лебди уз страшну хуку,

силан у своме бесу, вијорећ се примиче...

И страшни крици потом подно срца завуку,

док рукама жилавим људска чела дотиче!

Злодашно и подмукло мења лицу гримасе,

очи су му ко понор - језне, хладне и црне.

Пред његовим поганством у души искре згасе,

и сваки дамар телу скрхан, покидан трне!

Ноћу, кад се размиле сенке, утваре гнусне,

Луцифер своју пакост злим стрелама распрсне!

Тада и свет утоне у костурницу - јаму,

пред Луцифером гмиже пошаст и ужас Пакла,

и тек пред зору рука Божја је земљу такла,

откидајући с људи крваву тешку скраму!

Париз, 05.12.2014.

ДЕ МОРАВИС

Сликару Срби Милошевићу

Бунтовник крви жустре, недокучиве ватре,

виспреног мудроумља, јаког, горштачког срца,

као да је потеко из магме са Суматре,

док му из киста пламен колорита заврца!

Богови на Монмартру и музе слике клешу,

ванвремен Де Моравис, бриљирајући црта,

његовим длановима богиње наге плешу,

спустивши се на Париз са небозарног врта!

У очима му жудња универзум досеже,

за маестралним праском сликара златне нити.

Надахнут Де Моравис, Монмартром муње преже,

из којих ће се пламен по слици блеском слити!

Опијен еликсиром, у трансу медитира,

а свемоћна Богиња кроз њега лебдећ свира!

Париз, 15.11.2014.

СМРТ МИЛЕВЕ МИЋКОВИЋ

Оцу и стрицу - Зорану и Радмилу

Дан је свануо гнусно, уз напету мучнину.

Мирисала је кућа на восак што се стопи,

и твоја душа прхну, окрзнувши врзину,

док модричасто тело смрти сенка поклопи.

Синови су тог јутра мраморног чела стали,

крај ковчега и ћутке, тек уз вилица шкрипу,

одавали већ почаст, а хладни капци пали,

снише јасен пред кућом, амбар, тумбас и липу...

Сећам се... Сандук клизну конопцима у раку,

и гдегде сузне капи пљуснуше подно гроба.

Синови жалогласни предаше те сумраку,

и твојом смрћу ступи за нас оскудно доба.

Сад је кућа на селу рушна, прашна и пуста.

Нас сковала самоћа - тебе небеса густа!

Париз,13.11.2014.

АНЂЕО И ДУША

Ноћу, уз шум и трептај, душа лагано плута,

сферама неопипним, светларним у бистрини.

Као латица цветна, тек ветром откинута,

лелуја небним красјем, чароликој висини!

Анђео ватрогорни, крилима сребро - боје,

лебдећи сав зажарен, божански замирише,

и дотакне срж душе, где се спокоји роје,

па јој кармичке бразде, кодове судбе збрише!

Око Анђела пламног, тад севне дугин спектар,

крила се вијорећи меколетно узвину,

из којих капне фини и лековити нектар,

стерући корен бољке, што бестрагијом мину.

Душа се као лоза око Анђела сплете,

правећи магличасте, спиралне лакокрете!

Париз, 06.11.2014.

ЈУТРО У ПАРИЗУ

Ватрозарно сунце лаколетно склизне,

и обале Сене мекан зрачак лизне,

којој вода шуштећ сазда благи трепет,

док се птица зачу криловити лепет!

Зорје у Паризу... Нека блага језа,

од лепости јулске жарну душу свеза,

за танкасте крошње светлогорног града,

ех, златасти прашак по Версају пада!

Расуше се потом искре из небеса,

то анђео пламни с хаље смарагд стреса,

па из коушљице изрони млад данак,

јаву уму буди - замеће лак санак!

Сав у колориту, Париз тад заблиста,

велелепно саздан, кретом Божјег киста!

Париз, 25.07.2014.

ШАРЛ БОДЛЕР

Стрго си нервни систем од апсинта, хашиша,

све ради савршених визија, песме чудне.

Чим клонеш на постељу, парализа ум стиша,

тек париски бордели шапћу риме разблудне!

Још усниш морске пене, Албатрос рањен кружи...

Ноћу трептиш крај "даме", која ко мачка преде.

Њена те сласт и разврат оргијама окружи,

уз узглавље демони плазећи чељуст седе!

А ти, уклет и леден, посматраш зала кретњу,

и дубоко у срцу скријеш надљудску стрепњу!

Онда се Анђо јави, незнанококуд води,

и Цвеће зла зацвета мирисом раскош - бујним,

изнова, као младић, ношен ветром олујним...

Из гроба се латица, ко нови уздах роди!

Париз, 22.10.2014.

ЈЕСЕН У ПАРИЗУ

Ноћас полагано Париз хвата влага,

Сваку пору земље кишни пљус натапа,

Мрклина закапље из небеског слапа,

вејући за собом прах пепелног трага!

Као да већ Туга сјај живота спере,

згрушаног у бескрај болног утрнућа.

Тек ми душом ниче снопље трнов - прућа,

које иглом живац очињим дном стере!

Јесен зри... А душу свијам у сан тихо,

снатрим Жену којој дах топли зањихо!

Напољу ковитла ветрина и зима,

и понегде магла вијућ Париз црта,

а мисао моја, одвећ трошно - крта,

плута врућом чежњом, која сан прожима!

Париз, 05.10.2014.

ВРАЧАРА

У трошној, блатној кући, пауци и дах буђи,

на дувару расковник, крила шишмиша сува.

Земљани крчаг врели очи мачеће кува,

и главу злокоб змије - да стере пород туђи!

Па чим се крчаг зготви босиљком га закрсти,

бусење с дечјег гроба придода у ту смесу,

тако магичност бризне већ закуваном месу,

док угарак од храста мрве рапави прсти!

Бајалицу прошапне… Нек ти се кост сасуши!…

И поглед модро - крвав онострано обруши.

По лицу јој затресу грчеви и гримасе,

као да јој мртваци шапућу тајне смрти,

тад врачара у трансу вретено кроз длан сврти,

капљице густе крви пиштећ у ватри згасе!

Париз, 30.09.2014.

ПРОСЈАК

Свијен у старе крпе, кожу нагриза беда,

са леђа дроњци висе и штрокави рукави,

сваки мраз му наново по делић душе смлави,

док болест трошно тело непреболом упреда!

Дрхтећи склупчан спава у грозничавом санку,

под главом прегршт стоји новина и папира,

а из очију модрих задњу кап живот збира,

скрушен и јадоносан, слеђeн у злом уранку!

Крај метроа га виђам, сред излаза где клечи.

Неке раскров - животе тек смртни зуб залечи!

А, чини ми се, кришом, како му поглед сија,

и да је можда био раније душе ведре.

Ех, судбоносне ткаље, зар гнус и злоглас недре?

Из човечјег сновиља, место цвасти глог клија!

Париз, 12.09.2014.

НИКОЛА ТЕСЛА - СВЕТЛОТВОРАЦ

Варнице, муње вреле, небне просторе згроме,

у свести Светлотворца визије хучне броде,

и Тесла тад у трансу засја векове троме,

па искре човечанство просветљујућ оплоде!

Са световима скритим надумом тајно збори,

језике врлих душа, све ритуале знаде.

Прстима зажеженим васељену разгори,

и земљанима Светло као еликсир даде!

Красотно дете Светла, виспрени мислиоче,

дан - данас из твог ума космичке жишке точе!

Битишеш у звездарју, где цва смиље, циклама,

док ти из груди, срца, снопље сјаја извире,

у ванвремени кутак твој струј крви допире,

пред бистроумљем клону хладносипљива тама!

Париз, 09.09.2014.

БОЖАНСКЕ СФЕРЕ

У мах кад животне распрше се нити,

и последњи конац у телу распукне,

душа ће капљицу Еденску да сркне,

наоколо лебдећ, безвременом слити!

Хоћеш ли ми тада светлоносни Оче,

лагодном катарзом изведрити очи?

Да из њих милина, благонежје точи,

док се земљом груди, чело, лице коче!

Уз химничне звуке архангелских труба,

загледан у тачку почетка и руба…

Бол, јад и траума, ненадно ишчили,

и потом се душа лаковито пропе,

у сфере чистоте, следећ Твоје стопе,

па у белој свили космосом раскрили!

Париз, 18.08.2014.

У песми не постоји ниједно словo Ђ - Ђаво,

како би му се траг затро!

СВАЊАВАЊЕ У ПАРИЗУ

Зракопламна звезда над Паризом блесне,

преламајућ искре Ајфеловим торњем.

Тиховодном Сеном снопље искри кресне,

удахњујућ живот граду јутрозорњем!

Вековечни Лувр - тајанствено снени...

Духове давнина, снатреће разбуди.

Обелиск сав витак красом завилени,

и тргом Конкорд Робеспјер тек блуди!

Јелисејска поља химном наде кликну,

јутарњом свежином Љубав страсна шикну!

Потом дан оцакљен бујицом потече,

црква Сакре кер се Монмартром заблиста,

Тулуз - Лотрек шеће... Кипти боја с киста...

Затим све заћути - капље тихо вече!

Париз, 01.12.2014.

ЧОВЕК И ТУГА

Грли своју Тугу, што никад не јења,

њишући ти мисли попут витке смреке,

Свака суза нек' је кишница јесења,

док натапа душу... О, чежње далеке!...

У највећем болу препусти се сласти,

блазираност утри уздасима наде,

и сатри у себи тај ожиљак тмасти,

ужитке потражи ноћас сладораде!...

Јер само ће Туга остати и бити,

пратиља у Смрти, где ћеш скрхан снити!

И сви ће отићи путем од пепела,

замреће страст, узлет, пољупци и срећа...

Вај, остаће Туга, вијорећ ко свећа,

над мермером твојим, поврх мртвог чела!

Париз, 21.11.2014.

КУЋА НА СЕЛУ

Испред куће на селу пар јасена и крушка,

дрвени сто, столице, и излизана клупа,

лишће с оближњег дуда ветроњихом заљушка,

о ћерамиду грање шкрипи и звеком лупа!

Крај каменога прага шимшир и белагоне,

лимена чесма виси о стабло већ прозукло,

а гласови предака још чујем како звоне,

иако их је време бестрагијом дотукло!

Бунар озидан циглом, ограђен тврдом даском,

зарђали ланац клати и кофа бушна клепће.

Врх Нишинога гроба гром завилени праском,

а над Липаром муња у колориту трепће!

Стара запрежна кола, зелена, насред шупе,

у њима брус и коса, коју стрњике тупе!

Париз, 16.11.2014.

ОПЕЛО ЗА ВЛАДИСЛАВА П. ДИСА

Неки бродови тону... О, судбине ли гнусне!

Изјутра, у пет сати, твој пароброд застрада.

Торпедован и смрвљен, талас палубом пљусне,

и врисак наста свиреп, страхота умом влада!

Још Сунце није никло, тек хучи слана вода,

згрудвана крв и тело утопљеника плута.

Морским песком, тамнином, душица твоја хода,

надомак Крфа усуд светле кости прогута!

Испредало се после... Миран како си био!

Без трунке бола, стрепње, затањо у дубину,

и да си усном ледном низ дно свој гроб љубио,

гледајући кроз воду на звездану висину!

Ћерка пожаром страда... Син након рата гине,

песниче бродоломља - сањару вечне тмине!

Париз, 17.11.2014.

ПОЕЗИЈА СМРТИ

Ћутљив, сам и стешњен, ноћ је зликолика,

тишина и слутња изнутра ме дроби!

Демон крилат влада - Сплин туробног крика,

сваку пору коже разарајућ проби!

Бодлер, црн и језив - саговорник трули,

сваким кутком собе од Цвећа зла лиска.

Поезију Смрти да л' сте икад чули,

Када Вам из срца кипти страшност вриска?

Ноћас је и киша оловна и густа...

Кобоносан ваздух суши нема уста!

Читаоче, ову песму кад окусиш,

подуго већ бићу сањар без свог тела,

небољубни шетач, грудвица пепела,

Боже! Ти мој лик тек вековима брусиш!

Париз, 17.12.2014.

ВЕЧЕ ЈЕ...

Празник је, ваљда неки... Више то и не пратим,

скривен од људи, хуке, у свом тиховном миру.

Давно саздане песме кованицама златим,

док из прашњавих строфа капи туге надиру!

Вече је, и у сваком дому мириси вина,

поглед уперим маглен, Париз дивотан блиста!

Мисли ме обрлате и мекана тишина,

и само је још ћутња болна, тешка и иста!

Напољу клизи ноћца... Душа сферама скита,

светлуцав траг развеје, у сусрет коме хита?

Све то посматрам сањив, у самовању, кришом,

а мојом собом јеца минут на минут гласно,

и ја још љубим живот младалачки и страсно,

сам, сетан, јако чежњив... Ех, та париска киша!...

Париз, 24.12.2014.

НЕСПОКОЈИ

Дани лаконого клизе ка беспућу.

Демони подмукло ка срцима јуре.

Злопогледни усуд мрачи сјај сванућу.

Постали смо тврде, сувотне чауре!

Где душине нити ткају чежње мрежу,

Или смо остаци тек уклетих људи?

Из наше ће крви коров пустит врежу,

лобањама шупљим дуваће зле студи!

Небомутни дани, протрули ластари.

Мисли обливене прашком неспокоја.

Разорено ткиво цурећи крвари,

На чеоне бразде слеће зуј злог роја.

Време од нас ваја бисте посве хладне,

Распукле се мисли среће вечно гладне!

Париз, 04.05.2015.

СТРЕЉАЊЕ У ШУМАРИЦАМА

I

Тог дана је језа шкрипала низ кости,

од страха и стреса, бола, понижења.

Живот се са смрћу уз крвцу премости,

тих жртава светост ни данас не јења!

Шегрти и ђаци, чистачи обуће,

растрзана младеж бдије испред гроба.

Из њихових глава проникло је пруће,

бејаше то слепо, злосвирепо доба!

Kрв је жустрим млазом цурила по трави,

из дечачких срца, плућа и стомака!

Вермахт тако народ злобно обезглави,

очи мртвих ђака блеште посред рака!

Чули су се крици, пуцњава и вриска,

учитељска рука дечју крхку стиска!

II

Из очију меких цуриле су сузе,

молише за живот погледи детињи.

Натопљене крвљу поцепане блузе,

разорена младост поста равна трињи!

Kасније, кроз ноћцу, дуго још се чуло,

плакање и шкргут, нарицање мајки!

Низ пољану росну опело расуло,

свака хумка поста извор вечних сјајки!

Птице, пси и мрави, спознавши тескобу,

око Шумарица кретали се нису!

Још увек се чује пиштање у гробу,

а смрт младост смлави у крвавом брису!

Та гробница језна крвљу густом клија,

дечици из чела ко да бакља сија!

Париз, 21.03.2015.

ОДА РАКИЈИ

Ватрена водица, за спас, радост, срећу,

пије се за живе, мртве и уз свећу!

Утопљене душе смирај проналазе,

дубине небеске, васионске спазе!

За бољитак куће, тамjан, колач, славу,

ракија од шљиве обрлати главу.

Уз њу се опела и сахране воде,

неки се испрате, неки кроз плач роде!

Може да се пева, опрашта и пати,

после треће чаше, свако живот схвати!

Истина је једна, Ракија је мајка,

која нас уљуљка, ко на води шајка!

Наздравље господо, сваки гутљај биће,

ново усхићење, уз жестоко пиће!

Париз, 02.08.2015.

ПАКАО

I

У дубини тамној, јазбинама Пакла,

месо живих људи задимљено гори,

вечна, мучна самрт ткиво им дотакла,

свирепи Белзебуб злобу рукотвори!

Јауци и крици, шкргут и безнађе,

ватра која пламом кожу жежно спржи.

Изгубљене душе сва страхота снађе,

затињале кости пуше се из сржи!

Измрвљене руке, трупови, лобање,

разливена крв се реком усталаса.

Кербер чељуст бритку устреми за клање,

ваздух смрдљив вије од смоле и гаса!

У сферама Пакла зли Демони шиште,

черечени људи покидани пиште!

II

Језеро црвено, проврело и гнусно,

чијом површином лешеви заплове.

Сатана у моћи, смртнике је кусно,

утробе и црева канџом црном рове!

Надувена тела, подбула и модра,

костурница страшна, змије посвуд гмижу.

Авет се у трансу сишућ лимфу продра,

језици звериња мозак врући лижу!

Свуда се осећа задах трулог меса,

и ноктима демон очи слузне вади.

Дажд на несрећнике по темену стреса,

а крилати рептил јетром свежом слади!

Из грешника гордих измилели црви,

свесне их у Паклу зуб Сотоне мрви!

III

И време је стало, слеђено у злоби,

мрклина и пустош, буђ низ крта срца,

задњу искру наде нечастиви здроби,

док чеоне кости халапљиво крца!

Бол, безочна стрепња, раздирућа куга,

отрови што затру све душине зденце.

Пакао, блуд, разврат, кези се и руга,

мртвима без свеће сплићу трнов - венце!

Господе, Моћниче, Творче светлојасни,

Боже љубодражја, има ли те игде?

Или нас напусти, ил' дај увид јасни!

Где смо то без Тебе, недоспели нигде!

Боже, услиши ме, једном се укажи!

Свет грезне у греху и стихијској лажи!

Париз, 17.04.2015.

У парку Serge Gainsbourg

ЖИВИ САН

Синоћ си ме жустро, хитро, громогласно,

у сну дозивала, луцидно и стварно,

и видех ти лице, мајко, светло јасно,

лепо, дражно, меко, сред љубави зарно!

Али ко што с нама, свим људима бива,

кад највећа чежња навре и покуља,

о срећи се гдекуд стрмоломно снива,

мој живот колевка тек самости љуља!

А пред зору спознах обрисе ти јасне,

зачух гласе, мајко, плачљиве и гласне!...

Потом светлозорје сву тамнину сломи,

нова одисеја ватрена започе,

док нам језик бола душу црпећ лоче...

Наше сноводиље огањ дана згроми!

Париз, 16.04.2015.

У парку Serge Gainsbourg

ПРИЗИВАЊЕ

Вечерас уз свеће, вино и Шопена,

у трансу до сржи, док дамари горе,

призиваћу тебе, лепост кратког трена,

сећања зломорна страву крвотворе!

И све ће тад бити очајно и труло,

нећеш се указат мом мутноме виду,

осетићу да се парче откинуло,

овог бића трошног, у страхотном стиду!

Потонућу гнусно у лавиринт жеља,

неопипне сфере љубави и блажја,

али нигде срести твоја љубодражја,

фигуре смо, игра, судбоносних преља!

Пролазност и језа, све отиче тихо,

само је још Шопен мрежом нота њихо!...

Париз, 06.04.2015.

КОСОВСКИ БОЈ

I

Затитрала су звона са цркве Самодреже,

час је трепнуо худи, и битка тад отпоче.

Мачеви избрушени, брид им месо зареже,

док жедна птица црна са поља крвцу лоче!

При судару две војске и силе горостасне,

земља уз буку страшну дигнувш прашину тутњи.

Пререзана су грла вијала крике гласне,

Мурат и Лазар грезну у црноморној слутњи!

Уплетоше се копља, барјаци и две вере,

богови су тог јутра дрхтали на свом трону.

Смрт по Косову језном мртве витезе стере,

војници, коњи пали, у сопствену крв тону!

Бубњеви, трубе, зурле, метала звонки звекет,

а над Косовом јата душа трепћу уз лепет!

II

Обилић, ватрен витез, припадник реда Змаја,

витла са инокс мачем, белим баш као млеко.

Крај њега Лазар крвав, пред капијама Раја,

при узвишењу крста, за Царство се зареко!

А по страхотном пољу свуд покршене руке,

турска и српска тела модра у грчу леже.

Још су рањени зјали, пиштали уз зле звуке,

звери на кост и месо кидишућ бесно реже!

И полумртви коњи њиштали су уз трзај,

поцрно све је било, прашином прекривено.

Пред ноћ се зачу задњи ропац и језни рзај,

а у Ситницу воду српско семе сливено.

Париска Нотр Дам је хитала да објави,

и тријумф Срба звоном у хришћанству прослави!

III

Након битке и транса подмукла би тишина...

Нит' звек метала игде, нит цича, шкргут, вика.

Завлада тупост, мучност, несвладива празнина,

пољем шибаше ветар мртве без споменика!

Косово - вео тајни, колевка праотаца,

мост за духону вечност, кроз смрт у живот нови.

Борба за светлоданак, за мир кућних светаца,

нек' Христос старосрбе и Хелм светим ослови!

Ломни штитови, копља, мачеви и калпаци,

затрпани су земљом, заборав оков кује.

И тек некад се јаве узвици, битке знаци,

Косовом јуриш војске и данас одјекује.

Душа се витез - Срба над пољаном вијори,

иста молитва шапће и крв по тлу гргори!

Париз, 24.03.2015.

КРАЉ ПЕТАР И МАКРЕНА

I

Исписаћу Вам причу о чувеној Макрени,

њеном сину јединцу и војнику Маринку.

Беше недоба рата, кад крв жустрином пени,

а смрт одсеца главе сваком земном дужнику!

Први светски рат меље, костуре птице кљују,

и српска војска тромо већ Албанијом хода.

Гудурама се страда, звона, опела чују,

сваким даном у хумку стотине душа дода!

Мајка Макрена креће, решивши да свог сина,

потражи и дарује кошуљу и чарапе,

не слутећи да усуд прекри чађ и прашина,

и да војници смрзли крицима смртним вапе!

На челу војске стоји краљ Петар који бодри,

док падају крај њега младићи смртно модри!

II

Спасојевић Макрена сустиже краља Петра,

крај залеђеног камног Везировога моста.

Уз шкрипутање мраза, фијуке оштрог ветра,

тај сусрет њихов дирљив судбински указ поста!

Знала је да Маринко корача уз свог краља,

и зато Петру приђе, љубивши ледну руку,

а смрт војнике мртве ко трупце снегом ваља,

у сваку душу крхку шкргути зла завуку!

Макрена потом Петру рече да сина тражи,

и да одвећ преврће лешеве пољем смрти.

Бдијући над јединцем, као на пустој стражи,

где куршум мозак распе, челик лобању врти!

А чарапе од вуне уручи краљу светлом,

да их Маринку дадне, кад нађе с првим петлом!

III

Краљ узевши чарапе настави путем страве,

мислећи на Маринка, тражио га је свуда.

Затицао је стазом смрзла тела и главе,

у лешу једном спозна Маринка и би чуда!

Од чарапа се никад Петар одвајо није,

и увек су му биле при руци сакривене.

А смрт не бирајући његовим лицем слије,

тад очи нашег краља згасише завек зене!

Док је лежао Петар на кревету војничком,

затражи баш вунене чарапе да му дају.

Гасећи тихо живот са последњим пламичком,

обу чарапе па се препусти рајском сјају!

И тако краљ и борац оде у небне сфере,

сеоским чарапама крв и пепео спере!

IV

У селу Словац још је Макрена бивствовала,

као и аустријских војника мања група.

А нарицати језно она је посве знала,

јер глас јој беше звекет који срце ишчупа!

Жеља странца војника на самрти је била,

да Макрена нариче, док га приносе гробу.

Тад она гласом плачним из грла и из жила,

по гробљу расу чемер, јадовност и тескобу!

Тешки сандук с војником на данце раке клизну,

а за њим се Макрена у јаму мртва сручи.

Мајчино срце зуби страхоте болно гризну,

и она крете к'небу, да сину дар уручи!

Свисла мислећи како над Маринком нариче,

живот најцрње судбе тек великима сриче!

V

По наређењу краља на гробљу Словац села,

споменик је подигнут уз почасти и натпис.

За умирење мртвих и шачицу пепела,

ал' комунисти руше мермер, на њему запис!

Макрена и син дични тако су дуго били,

без својих обележја, вечног одликовања.

Од многих недаћа се над хумком трнци свили,

док заборав у кости као авет урања!

А онда нова српска препорођена деца,

споменик обновише, преливајући вином.

Призивајући Бога и старог кућног свеца,

и Макрена се скраси на небу с вичним сином!

Помен на њих нек' живи, на јединца и Мајку,

гробови ће сачуват задњу славу и сјајку!

Париз, 13.03.2015.

РТАЊ ПИРАМИДА

Стојим ћутке с тобом, продубљене свести,

изоштреног ума из ког' сјај светлуца!

У тебе би да се моја душа смести,

јер пред пирамидом вечност небом пуца!

Светилиште трептећ енергију распе,

стуб светлости блесне купајући биљке!

На Шиљку ендемско семе тло обаспе,

док планета лечи сопствене ожиљке!

Пресецају земљу безбројни тунели,

токови водени, спирале од моћи!

Капија си која светове раздели,

и узбурка душе да лебде по ноћи!

Црква посред врха божанство призива,

низ падине камне живородност слива!

Париз, 13.03.2015.

ПАРИЗ ПОЧЕТКОМ 2015.

Данас ћу да миришем кишу, влагу и слутњу...

Посматрам из кафеа, људи се журно мичу,

уз полу - хладну кафу сећања ме дотичу,

и тонем у вир мисли, где спознам тиху ћутњу!

Јануар је већ трећи, субота тромо клима...

Из метроа једанест путници хитро врве,

као да жустрим ходом своје страхове мрве,

и мене ко да данас све мање овде има!

Једино што још могу, то је посматрач бити,

и из сопствене љуске светове вишње снити!

Пребацим црни капут преко скислих рамена,

пустим одмерен корак ка стану крај станице,

седнем уз бледе књиге... Радују ме ситнице...

Молећи се за зрачак још животног пламена!

Париз, 03.01.2015.

ВОЗ ЗА MEUDON VAL FLEURY

Воз тумара споро, клатећи се вуче,

излизане шине, плато - пуста бина.

Неизвесно сутра згорело је јуче,

станица Saint-Michel, зима, ја и тмина!

Свалило тежину бременито јутро,

мисли су проврели, неугас вулкани,

а можда и пев се мог свегласја утро,

кога још једино неухват - Дух храни!

Тек, певати могу, тон ми није спласно,

ја сам то изнутра звездогаром згасно?...

А воз овог јутро натенане клима,

двадесети хладни јануар праћака,

зора већ сатире задње крике мрака...

И у дану новом, кол'ко мене има?

Париз, 20.01.2015.

ВИНО КАО ЕЛИКСИР

Орфеј или музе, срцогорни Амор,

виспрена Ерато, сви бујицом страсти...

Зачују уз Вино небогласни жамор,

и испију вечност, тек срком при сласти!

Чедна Пенелопа, Прометеј у ватри,

крвоток зажаре и обоје очи.

Слаткодашно Вино, уз тебе се снатри,

Ромео у бескрај због Јулије скочи...

Љубожар и врелост, распламсале жеље...

Уз Вино нам живот ткају срећом преље!

Образи устрепте, помама навире,

романсе и чежње , Човек - Жена, жудња,

о, драга, можда смо Еросова блудња,

док лавина нашим уснама надире!

Париз, 29.01.2015.

ДУШЕ МРТВИХ

Осећам како некад покрај мојих рамена,

душе умрлих давно лепршају и горе,

и та духова игра буде титрање трена,

њиховим лаколетом трансом фигуре творе!

Душе већ мртвих људи крај мене се разлете,

и потом крене талас бола, чуда и греха.

Затим се сенка ледна мојим лицем уплете,

а капље страх и језа с кућних трошњавих стреха!

И јутрос у Паризу, где душе немир свија,

ово чело од кама немиром страшним клија!

Зато, пустићу време да немољиво цури,

и тај двоструки живот, песнички и астрални,

нек' буде одраз бола, рез крвави и стални...

Душа умрлог света у моју бит сад зури!

Париз, 09.03.2015.

РЕКА У БЕЗАНСОНУ

Из полаганог тока вода се хитро сјури,

низ водопад пенушав, где се жестоко слама.

И свака капка потом смирају реке жури,

док дан при издисају натапа ноћна тама!

Крај реке парк и стазе, столетње бди дрвеће,

и све је тиходашно, мирно и узнесено.

Безансон се у мају красовезом размеће,

вечерје као да је у звездобој сливено!

Шетачи питомином, обалом травном клизе,

спокој се поврх ума, ко сребро - мрежа отка,

ноћца тамнином првом речне вирове гризе,

и лакокрилим летом душа се вину кротка!

Безансон старогодни, ту Виктор Иго роди,

сада му видех сену, где речним кретом броди!

Француска, Безансон, 16.05.2015.

НОЋ ЈЕ...

Град је небомутни прокапао треском,

злосемену ноћцу, свуд авети, дуси...

Кишопљусни Париз, под муњиним блеском,

сав натопљен сплином, ког' мој нерв окуси!

Вечерас ћу сићи у душине зденце,

где сво слаткоумље поетично прска.

Ту љубавне сплићем цветоплетне венце,

док напољу авет зубима плен хрска!...

Ноћ је поодмакла... Ћутња тајнодашна,

мисао вијори, прошлост ситнопрашна!...

И из мркле сфере сећања ми бризну,

навирућа река, емоција љушка,

а још она авет на мене сплин хушка,

и њен крвав зубац делић срца гризну!

Париз, 05.02.2015.

ПЕСНИК И СПЛИН У ПАРИЗУ

I

Ноћ расипа сету - мигољи тишина!

Поврх града дуси завилене кобно...

И онда се сручи олуј гнусног Сплина,

по крвавом срцу, што снатри тескобно!

Нежност, Чежња, Љубав, фина осећања,

преметну се хитро у смождена хтења,

јер Сплин, охол владар, коме Демон клања,

печатом утисне смртоломна врења!

Туга као отров крвотоком јурне,

и претвори очи у пећине тмурне!

Тад песник у трансу, с лицем болног грча,

обавијен Сплином, ко покошен клоне.

Последње се мисли стихијски одроне,

и кроз процеп склизну животнога врча!

II

Хладне сенке зуре и авети гмижу,

само кишни звекет Паризом се чује.

Језици ватрени Сплина кожу лижу,

њихов жежни додир легуру Зла кује!

С кровова лимених вода ритмом треска,

док у соби мрачној Песник трохеј сриче.

Свака реч је рана... Нож челичног блеска...

Кида вруће ткиво... Живот тром измиче!

Неизвест симболе црне ноћцом отка...

Душа - врли пелцер, сасуши се кротка!

А Сплин незајажљив халапљиво гута,

остатке од срца које чељуст мрви,

запенуша чело од сопствене крви...

Порозна мисао по пасажу лута!

III

Освиту је тренут... Погурена авет,

уз рзај и цичу ка Подземљу летне.

Опхрвани Песник записује Завет,

шифрованом строфом кап крви уметне!

Киша већ сустаје, над Паризом ведри,

топлозрачје Сунца лаколетно врца.

Нежност, Чежња, Љубав, наново се недри,

и опору кору мрака Светло скрца!

Тада Сплин ослабљен као магла слегне,

и омамљен Песник трн - постељом легне!

Тек на столу прашном Завет - песма оста,

ко молитва блага, уз анђелски трепет,

и потом се зачу бруј, хука и лепет,

то Светлост одгони Сплин - ненадног госта!

Париз, 20.11.2014.

МЕСЕЧАР

Авети лебдећ сикћу, Сплин канџе гнусне бруси,

у ноћи страхоломној владају језни снови.

Силазе с неба ледни, тврдокрили злодуси,

и у глави Сневача луцидна мис'о плови!

Месечар тад устане из кревета што шкрипи,

вођен невидном силом, која крвљу заплута,

и потом му се Демон уз мрамор - чело припи,

те Месечар дрхтурећ узви се попут прута!

А напољу зја понор, Демон крвави рза,

док се лице Сневача болним титрајем трза!

Ноћ је засула небо велом тајни и страха,

Месечар бледуњави оштрицом бездна ходи,

и сваки корак троми у хол Нигдине води,

где Месечар опхрван мре од својих уздаха!

Париз, 06.01.2015.

ПЕВАМ

Данас страсно певам брзотечној води,

лакокрилој музи, при опојном поју.

Нимфи која Сеном красостасна ходи,

док је светлост зари у блештећем роју!

Дивотне ћу ноте ткати у тополе,

вртове и баште, језерску тишину.

Хармонију бризгам у планине голе,

над њима прах звезда небогорјем мину!

Крошње меким њихом вију лисне круне,

разапете гране свирну праском струне!

И напокон вече чим низ сферу клизну,

из згуснутог мрака нечје очи буде,

златокосе виле у колу већ блуде,

и једна ми срце крвоврело гризну!

Париз, 09.01.2015.

ОЧИ

У њима се кришом цео свет огледа,

Нежности и сласти, узлети и хтења!

Дном очију тајна животна упреда,

Где жеље разбукте уз магмина врења!

Из њих се еликсир топлоклизом слива,

Често су постеља сазвежђа што гасну.

Пожуда и немир слапом их облива,

Чим спознају своју љубав жарострасну!

Понекада немоћ зенице сагори,

И у Жени туга болношћу разгори!

А очи тек сјајем анђеоског вида,

Трептајем заблеште и зацакле мило,

Као да их такне милосрдно крило,

Тада суза кане, поносно, без стида!

Париз, 11.11.2014.

ВИДОВДАНСКИ СОНЕТ

Поглед Светог Вида допире до сржи,

наших идеала, наума и срца.

Захристовљен Сораб очињи вид спржи,

огњем који пламтећ над Косовом врца!

У трулежном добу изгнанства и беса,

чим се хоризонти свуд крвцом натопе,

Светог Вида кане благост са Небеса,

те се српска душа к`Богу моћном пропе!

Иако су наше очи пуне магле,

из ноздрва болно сукрвица лије.

Исконском олтару главе су се сагле,

где из видовданског пехара сласт пије.

Над бојиштем сумрак... Ко да смак је света…

Косовка девојка, бледа, пуста, шета!

Париз, на Видовдан, 28.06.2014.

ОСМИ ДАН

… А осмог дана Господ седе на маглени трон,

рашири руке к`Земљи, обгрливши чудеса,

и од пресилне туге сузе поче да стреса,

по Адаму и Еви, уз жални, титрајућ тон!

Тада већ схвати Отац да Грех је свиреп рoђен,

о, пошасти ће гнусне краљевство да му сатру!

Луцифер - светлоноша, распламса Пакла ватру,

и би дан… и век крвав, сотонским злом оплођен!

Пошаст једна за другом, уз тресак, плач и јеку,

просуше болест, мржњу, пориве и безнађа,

Луциферово семе стаде злом да оплађа,

и људске главе крте авети тлом засеку!

Небеско племе грезне у стрмоумном страху,

Господ потом све врати ништавилу и праху!

Париз, 23.08.2014.

СТИГМА

Прво залипте сузе, уз крви грумуљице,

тело у трансу, лебдећ, оштрим болом протресе!

Потом старословенски симбол зареже лице,

те крик језика давног с модрих усана стресе!

Невидљива јој сила већ разви руке у крст,

заличила је посве на распетога Христа!

Закуцана на зиду, упери к`мени свој прст,

и у очињој дупљи семе рајско заблиста!

Длановима се језне уклесаше јад - ране,

из сваке капка крви по поду треском кане!

Словима јеванђеља петог поче да пише,

док јој се образима смењују грч - гримасе,

и од копља се рана отвори свет да спасе,

обузета, у страху, свој језик вриштећ сише!

Париз, 02.09.2014.

РАЗГОВОР СА ДВОЈНИКОМ

Двојников глас

Куда Човече, камо, па зар под сечива брид?

О, зар си лако дао да бол осакати вид?

Песничку голу младост да заруши живот крт,

ти би од сумпор - пакла саздао чак рајски врт!

Мој глас

Двојниче, врли, умни, лутам ти по Монмартру.

Сусрећем великане, bonsoir - шапнем Сартру!

Свуд око мене лебде душе мртвих уз хуку,

потом се посред транса у крхку свест завуку!

Двојников глас

Песниче занесени, твој стих се свилен осу,

ко мека помрчина Јелисејима просу.

Мириси заборава завеју ти по носу?

Мој глас

Двојниче криловити, срце ми Бог отшкрине,

и ко у шкрињи старој, тама пред светлом мине,

а заборав и бездан песника не ошине!

Дијалошки сонет, двогласни

Париз, 23.08.2014.

Саша Мићковић је српски песник, рођен је у граду

Шпитал, Аустрија, 1980. године, а детињство проводи у

Рачи Крагујевачкој, где уз стрица, Радмила Мићковића,

почиње са писањем првих сонета. Тада упознаје и Др

Миодрага Д. Игњатовића, који му заједно са Радмилом

отвара песничку ризницу. Они га усмеравају ка сонетној

техници и тада настају прве поетске грумуљице, а песник

убрзо изучава преко 50 сонетних форми, и помоћу њих

освежава свој стиховез! Саша примењује различите сонетне

технике, захтевне краљевске форме. Његова поезија је сплет

духовних, филозофских и емотивних нити, које су уплетене

у венац од преко 700 сонета! За Сашу је сонет метрички

уређена, стилски избрушена песма, коју прати лепршавост

музике, савршен склад речи и хармоничност. Сонет је

песнички дворац у коме се многе чароликости крију мамећи

лепотом изражаја. Зачетник је сонетне форме назване

„Клепсидрични сонет у огледалу са акростихом“, а име

форми је дао Часлав Ђорђевић, тај сонет је ретроградни и

може се читати у оба смера. Мићковић 21.05.2014. године

одлази у Париз, вођен жељом за даљим поетским

инспирацијама и визијама! Тако настаје и збирка љубавних

сонета ,,Распечаћена писма жени,,! Објавио је четири збирке

поезије:

-Јастреб у олуји, ауторско издање (2011)

-Божанска Србија, издавач Беокњига, Београд (2012)

-Рачански песнички свитак, коаутор, издавач Народна

библиотека Радоје Домановић, Рача (2013)

-Духовна зарења, издавач Граматик, Београд (2014)

Песме објављује у штампаним и електронским часописима

као што су: Књижевне новине, Траг, Пролом, Свитак,

Бранковина, Књижевне вертикале, Звездани колодвор,

Корени - лист Срба из расејања, Људи говоре (Торонто),

Босанска вила, Мајдан, Наслијеђе, Сретања, Словословље,

Сизиф, Воштанице, Јесењин, Ријеч, Јеж, Етна, Носорог,

Шипак, Авлија магазин, уврштен је у лексикон Српски

писци у расејању 1914-2014 и др. Члан је књижевног клуба

Бранко Ћопић из Београда.