2

Саша Мићковић: Шпил сонета

Књижевна заједница Удружења књижевника

Србије за Поморавски округ – Јагодина

Уредник:

Бајо Џаковић

Рецензент:

Мирослав Димитријевић

Издавач:

Биндер - Београд

За издавача:

Предраг Денчић

Дизајн:

Стефан Кнежевић

Тираж:

200 примерака

Београд

2016.

3

САША МИЋКОВИЋ

ШПИЛ СОНЕТА

сонетикон

4

КОСМИЧКИ ШАПАТ

I

Астралним сјајкама зло тамнине згроми

Ватреним искрама, као са Венере,

Расипаш одасвуд искре зажежене,

Трагови се сребре низ путању Жене,

Бивствујеш на рубу оностране сфере!

Исијаваш зарјем звезде репатице,

Златокругом као нимбусом пламињаш,

Изнутра очима свевидећим тињаш,

Тиховањем утри моје несанице!

Јездиш кроз беспућа времена и неба,

Док свет у сну дрхће и кобно колеба,

Опијена летом кроз глуву самоћу,

Светионик будеш низ тамнину ноћу.

Ако се дан сатре, пред црнилом мине,

Астралним одсјајем душа се расплине!

5

II

У твоме је бивству вечни траг уклесан

Астралним одсјајем душа се расплине,

И низ земљу кане женствена лепота,

Бол капљицу крви ако ли откине,

Нек` мелемни додир душин год обмота!

Чим Харон разори језом бића део,

Плот живота ломни време бридом среже,

Дланом сажми меки расути пепео,

Да ме с тобом задњи трунак праха свеже,

Јер ми смо целина неразделне сржи,

Као једно језгро, уплетени корен,

Пошто ме изнутра несан криком спржи,

Бићу угар црни, жив а смртно згорен.

Кад се кртим срцем болести озвере,

Течним еликсиром лице ти се спере!

6

III

Разруши поноре и неспокој сломи

Течним еликсиром лице ти се спере,

И све страсти букну у горећем хуку,

Груди се у влажни одсјај преобуку,

Вернољубље твоје – огледало Хере!

Жарогором трептиш љубавног трнућа,

Разиграни додир свиловито клизне,

И образе набој усхићено гризне,

Распламсаш изнутра као Етна врућа!

Предајеш се сласти титрајућом снагом,

Пенушаш у крви жуборећим трагом,

Свуд по телу нежне латице размећем,

И вулканску магму изнутра сусрећем.

Сладострашће бића звездарјем узвине,

Ронећи дубином небне плаветнине!

7

IV

Одшкрини сновиље у напукли несан

Ронећи дубином небне плаветнине,

У дослуху јеси са астралним светом,

Левитираш ноћу тихим лакокретом,

Серафиме гостиш, анђеле силине!

Често ми у снове лакоперо слазиш,

А буђење свако граница је бола,

Ни хлеба ни вина сред пустошног стола,

Моја трнов-поља ништећи погазиш!

Посматрам ти лепост, загледан у фреску,

И знам, овај лик је зрневље у песку,

Зато твоју вечност кришом одгонетам,

Невичан да истим понорима шетам.

Као да луцидност мноме поиграва,

Амур у твом бићу снажно остасава!

8

V

Мрклини у души чауру изломи

Амур у твом бићу снажно остасава,

Љубавно чезнуће ка вечности упри,

Задњу кап отрова у аорти утри,

Смрт задахом гони, зла и вртоглава!

Ако загасимо сазвежђа у нама,

Светиљке у зени утулимо мраком,

Разоримо плућа убилачким зраком,

Теби сјај нек` блесне, мени гнусна тама!

И кад будеш сама у долини страха,

Присети се мога земног трошног праха,

Травино корење срж ми је испило,

Латице над хумком зјају бојом крви,

Али чуј зуј душе како жустро врви,

Тајанствена Жено, немерљива сило!

9

VI

Улиј еликсире кад виленим бесан

Тајанствена Жено, немерљива сило,

Удно једрих груди мириси што трезне,

Док у недодиру дух за страшћу жезне,

Челом се звездарје светлеће улило!

По коси ти сплићем метеорску кишу,

И скидам са Сунца отопљену руду,

Пламтећа Венеро у заносном блуду,

Усне ми слаткоћу зажеднеле сишу!

И свемир дрхтури, вибрира и гиба,

Ветар с Хималаја кад ти косу шиба,

Храмови отворе шкрипом тешке двери,

Химна се расплине, а замукну звери.

Усањам те често, ал` сатире јава,

Васионски анђел у грудима спава!

10

VII

Трагове страсности хучне упитоми

Васионски анђел у грудима спава,

Мирисима Жене одишем обливен,

Сав од озарења васкрснем изливен,

Ал` грамзиви немир мноме обитава!

Ја као Иксион, бесконачно вртим,

На ватреном точку кажњен обамирем,

До несносних јада аскетски допирем,

И због тебе Херо, страдања упртим!

А свака је патња тек део слаткоће,

Ко отрова капку мој те разум хоће.

Из вена исцуре талози и цеђи,

Са невида спираш накупљене глеђи.

Некротљива, бујна, витостасна вило,

Освитом те носи осунчано крило!

11

VIII

Рам мог очудишта мислима је тесан

Освитом те носи осунчано крило,

А снови се некад једино проживе,

Сањалачка клица низ видике сиве,

Живот је тек што се кришом и уснило!

Из љубави мртво зрневље изникне,

Пелуд се распрши ношен ветродашком,

Поредим те с рајским поленом и прашком,

Кад ми из дубине сок окрепљив шикне!

Подно тела живне скамењено семе,

Авети се обноћ ка срцу устреме.

Свилен додир Жене по лицу ћу плести,

И у таквом стању очуђене свести,

Горопадни несни бестрагијом мину,

Једрином озрачиш јутарњу белину!

12

IX

Исконске шапате блажено узнеси

Једрином озрачиш јутарњу белину,

И по светлогору плавичасте косе,

Капљице зорења прамичке оросе,

Низ лице зрак сунца преламајућ лину!

Сваки дан почињем ритуалом ћутке,

Поклоним се Небу, пратворцу и Теби,

Свевидном Сербону, који свет охлеби,

Тамљаном окадим све душине кутке!

Сакупљам белутке из речног корита,

Посипам путељак којим ћеш да крочиш,

Са небних висина кад земљи доскочиш,

Да у хаље сплетеш цвет и класје жита.

Божанство у срцу тајновито скрићеш,

Еденске пелцере у венце уплићеш!

13

X

Светлило мелемно распетом донеси

Еденске пелцере у венце уплићеш,

Саткана од цветног, латичастог краса,

Водиљо и искро мог насушног спаса,

Мелемницу капку по кожи разлићеш!

Милозвучне точиш усхићене ноте,

Ренесансо жива, обнављаш и плодиш,

Ко молитва видаш, убајаш и годиш,

Док шапати нежни злосанице кроте!

Угљевље загасиш да одагнаш злобе,

Трнови се венци расплету и здробе.

Лечитељко врла нагриженог духа,

Често ме безнађа стратиштем порину,

Ти нада мном бдијеш истанчаног слуха,

Душом светлонитом обасјаваш тмину!

14

XI

Трагове утири низ халапљив бездан

Душом светлонитом обасјаваш тмину,

У сопственом зрењу плодове убираш,

Прстохватом вајаш звездану прашину,

Анђелском лакоћом етром левитираш!

Саздана од ватре, прометејског плама,

Неухватним кретом шестариш по своду,

Несхваћена бдијеш над безданом сама,

Парисове стреле срж кости прободу!

Пенелопо, страсти граница је докле?

Недодир самоћом пустошном те прокле.

У астралном свету као запис бићеш,

Светлосна Хемеро, излиј чежње капи,

Кад ми згасла искра за твој пламен вапи,

Успињеш ко звезда и нада мном свићеш!

15

XII

Разреши мистику наших снохватица

Успињеш ко звезда и нада мном свићеш,

Твој душевни транс је ванвремено стање,

Мојом епопејом живородност слићеш,

Када ми се нерви сатру и отање!

Познајем божанство у сваком атому,

Које ти бит бића несхватно прожима,

У сопственом паду, вртоглавом слому,

Тек ме у твом уму још трунчицу има!

Надљудском лепотом потиреш и злости,

Уткај ми у нарав трачак самилости,

И љуштуру тела сможди и расцепи,

Под којом зрн ока мрежама ослепи.

Издашна Деметро, поља ми ожити,

Шумориш од страсти, најфинијих нити!

16

XIII

Ауром буктећом здери рђу с лица

Шумориш од страсти, најфинијих нити,

Лучоношо ведре и спасне светлине,

Под ореол тај ћу сен мрклине скрити,

Кад последња сјајка у виду замине!

И у тој слепоћи земног провиђења,

Потражићу вечна, тајна очудишта,

Јер си део игре умних сновиђења,

Постанем ли трунка, пепео и ништа!

Исходиште моје једино су ватре,

Које букну небом жаром са Суматре,

Том жеженом сфером и себе ћу слити,

Све до изгарања последњега битка,

И пламтећим дахом сведашног ужитка,

Ехом ћу се песме око тебе свити!

17

XIV

Химничним сам ехом у зарју озвездан

Ехом ћу се песме око тебе свити,

Мелодијом звонком јерихонских труба,

Померићу данце временскога руба,

О Жени ће Орфеј измаглицом снити!

Уз химничне звуке васионског тона,

Наше сједињење свемогућом снагом,

Исконом ће планут несагорним трагом,

Који већ постаје нераскидна спона!

Зачуће се звона твог светлосног храма,

Непобедна, силна и мачем од плама,

Одрубићеш главе злосемне Химере,

И стргнути злости низ сазвежђа млечна,

А аура твоја заблештаће вечна,

Ватреним искрама, као са Венере!

18

МАЈСТОРСКИ СОНЕТ

Ватреним искрама, као са Венере,

Астралним одсјајем душа се расплине,

Течним еликсиром лице ти се спере,

Ронећи дубином небне плаветнине!

Амур у твом бићу снажно остасава,

Тајанствена Жено, немерљива сило,

Васионски анђел у грудима спава,

Освитом те носи осунчано крило!

Једрином озрачиш јутарњу белину,

Еденске пелцере у венце уплићеш,

Душом светлонитом обасјаваш тмину,

Успињеш ко звезда и нада мном свићеш,

Шумориш од страсти, најфинијих нити,

Ехом ћу се песме око тебе свити!

19

СОНЕТ ПРОВИЂЕЊА

Астралним сјајкама зло тамнине згроми,

У твоме је бивству вечни траг уклесан,

Разруши поноре и неспокој сломи,

Одшкрини сновиље у напукли несан!

Мрклини у души чауру изломи,

Улиј еликсире кад виленим бесан,

Титраје страсности хучне упитоми,

Рам мог очудишта мислима је тесан!

Исконске шапате блажено узнеси,

Светлило мелемно распетом донеси.

Трагове утири низ халапљив бездан,

Разреши мистику наших снохватица,

Ауром буктећом здери рђу с лица,

Химничним сам ехом у зарју озвездан!

(Сонет провиђења је састављен од имена

четрнаест сонета из венца)

20

ХИМНА ЖЕНИ

I

Пред тобом се диве погледи скривени,

И чежње оживе узаврелим треском.

Очињи ти капци сетом преливени,

Из којих пламиња жар врцавим блеском!

Ти си непојамна, која бездан слама,

Алфа и Омега света и бољитка.

Окружена свитом, а тек тужно-сама,

Са лица ти цури сузна роса житка!

Изнутра си крхка и срж ти је мека,

А споља гранитна, поносна и чврста.

У мах си ми блиска, изнова далека,

Еденска и сушта родоносна врста.

Анђеоски драга, мудрољубљу склона,

Пред чијом лепотом трепне васиона!

21

II

Из душе се светлост танана расипа,

Обасјаваш, блажиш моју полутаму.

Натопила кожу мирисима липа,

По ноћи те видим, озвезданом пламу!

За тебе се музо, надахнуто свира,

Уплићу се ноте, мелодије ведре.

Под прстима вештим огласи се лира,

Па најлепши звуци титрајем изнедре!

Мазна и питома, храбра чим затреба,

Чуваш своју лозу као нежну биљку.

Моје си парченце насушнога хлеба,

Носим те ко ватру на крвном ожиљку.

Симбол доброчинства, даровна владарка,

Венерина кћери искричаво-жарка.

22

III

Страхове си здрала с беличастог чела,

Заденула химну у долину груди.

Лаконога вило, мисли ми упрела,

У спиралу страсти, што вечерјем руди!

Ужитак си сласни длановима мојим,

Брилијантна Жено, пролећни ластару.

За тебе у трансу сплет сонетни кројим,

Градим престо силни, сјају, светлозару!

Саздаћу ти књигу од златастих речи,

Да и након мене, када самрт стигне,

Глас о твоме лику беспутима звечи,

Женственост и чедност ван етра уздигне.

Ако ли ти за мном капка туге кане,

Нек` та топла течност читав космос гане!

23

IV

Мистична остани, недоступна чиста,

Изнад свих земаљских опипљивих зала.

Рубинска ти сјајка образима блиста,

Створитељко виших, вечних идеала!

Постани водиља мога слепог вида,

Када ме мрклина над понором љушка.

Жезнем за лакоћом додира и брида,

А кожном глаткоћом пољупца шум шушка!

Застани и ћути, без тонова, гласја,

Место тебе зборе руке, недра, усне.

Лепршај у цвасти непресушног красја,

Да у безвремену свака опна прсне.

Свемоћна дивото, дажд огњем разгрни,

И крај мене стиском спокојно затрни!

24

РАСПЕЧАЋЕНА ПИСМА ЖЕНИ

I

Нижем Вам писма тупе горчине,

И осећам да лик ми се мрви.

Све ми дражесно уз блесак мине,

Па посред душе гриз бола врви!

А зар да сажмем љубав у риме,

И како да Вас немоћан дражим?

Да Вас озарим, како и чиме?

Једино версом злокобе блажим!

Можда сва писма ова иструле,

Неком фијоком где цвета буђа,

А моје речи никад не хуле,

Тек их прикрива заборав, рђа.

Ја Вас зажелим стихом да златим,

Крај вашег скута спокојем сјатим!

25

II

Наше познанство било је плима,

Која мехурно преплави душе.

У здели срца љубави има,

Довољно да се патње заруше!

Долазили сте тек на пар дана,

Провели време у шетњи, причи.

Кажете, Вама живот обмана,

Мој подривени тако том сличи!

И онда смо се зближили јако,

Чудесна бића бола и наде.

Купидон руб нам жића дотако,

Само што време дашке украде.

Ви сте далеко, патите ћутке,

А ја самоћом згорим тренутке!

26

III

Ми се у вечност записујемо,

Над развалином, а тако блиски.

Разумемо се безгласно немо,

Лукови дуге одвећ су ниски!

Схватам све ваше скривене жеље,

И знам да радо хрлите к мени.

А зашто онда страх у прах меље?

Ми у сновиљу крвљу сливени!

Склупчали смо се у тајном санку,

Безлетне душе скрцаног једра.

У Вама видим ту плетисанку,

Која час тамна, час сјајно ведра.

Згрчићу усне, рећи да волим,

И умом бистрим и телом голим!

27

IV

Полако мили ко паук време,

Разоткривамо најдубље страсти,

Јер нам и мисли у чежњу стреме,

Постајемо ли изданци сласти?

Нек` ова писма бар посведоче,

О тој љубави у трошном трену.

Од прапочела смрти кост коче,

Кад Харон свије очима мрену!

Записујем Вам звонкасте речи,

Да нас прашина, бездно не затре.

Знајте, даљином многи су свисли,

А љубав често безнађе сатре.

По мени већ се таложе глеђи,

Трептање смрти буде гост веђи!

28

V

Дуго се нисмо уснама такли,

А руке траже баш пут ка кожи.

Кристални бол се зенама цакли,

Сред бића наших трулежност гложи!

Вама су мила, капци већ модри,

Гнусном тишином самоћа тишти.

Мирис ће писма бар да ободри,

Где реч уз крике кроз Вас завришти!

Изнова све је залудно, мутно,

Без Вашег гласа језа корача.

Жижљиво време капље злослутно,

И суза лице мермерно глача.

Усуд нам ланце зарђале кује,

О Вама госпо срце сан снује!

29

VI

Уснио сам вас, били сте бледи,

Тужни посиви, без трачка смеха.

Образе Ваше слад не замеди,

А лије отров с чеоних стреха!

Брилијантне су љубави круне,

И затрептасмо ненадним заром,

Само што усуд бића укуне,

Па спалимо се ватром и гаром!

Сванућа плану у неизвести,

Ви недосежни, тајанства Жено.

Зато све јаде згрчим у пести,

Љубав је труње, тло стрмостено.

Зорење сипи, прозирно јутро,

Још један траг се за Вама утро!

30

VII

Ови смотуљци браон папира,

казују прошлост, а наше сенке,

Већ утрнуће језом сабира,

У неживотне суве евенке!

Страхота срца у нама бунца,

Згореше руке од недодира.

Пенелопа сте сред глогов-трнца,

Што рубин-сузе у недра збира.

Лозом од речи Вас сам уплео,

Да вековечим све што се ћути.

У очној зени обрести хтео,

А ледни прсти још бриде крути.

Таложимо се у сржи леса –

Ту студен крхке росиштем стреса!

31

ВАРКА

И потом сретох тебе ко светлило кристала,

А све се зби у чуду те васионске варке.

У капима си чежње еликсирима сјала,

Који жаруљом пале моје хладне угарке!

На прадавне животе стогодне мирисала,

Љуљушкајући душу сред пене крви жарке,

Са мога ткива трошног злокобе избрисала,

И поринула крте, одвећ спутане барке!

Свет се учини блиским, додир, осећај, нада...

Одавно спознах да је трулеж у свакој клици,

У моме хлебу, вину, опет опорост влада,

Живот често бокори у ситној бесмислици.

Данас огледам лице у мехуру од крви,

По коме као авет варљив неспокој врви!

Београд, 06.04.2016.

32

САН

Трепетљика поноћ, сан ми очи брсти,

Као лиске капци клизећи се свише,

Под образ уплели укочени прсти,

Снови налик трнцу безумом се слише!

Сновиђење јасно, лице ти је чудно,

Мичеш ледна уста, пландујеш у тами,

И што сам ти ближе, тело дршће студно,

Као да глацијал наше време рами!

Ноћ из гротла тече, сан постаје живљи,

Сједињени већ смо ко два хладна плама.

Како обзор капље, ми згасли и сивљи,

У сну мрка језа свевиде нам слама.

Будим се. Занемим! Дан кристални свану,

Затичем написан крв-сонет на длану!

Рача, 24.11.2013.

33

ЖЕНА ЈЕ БОЖАНСТВО

Преливена кожа ужеженим златом,

Безвреме ти вратом драгуље наниже.

Ти се не граничиш са космичким сатом,

Јутро светлим јатом образе ти лиже!

Богиња си Зора, нестварна и ретка,

Меро прапочетка, небеског тајанства.

Исконска лепото, благо мог иметка,

Вечна загонетка далеког божанства!

Уздрхти пред тобом душа ми васцела,

Искричава вине, у твој лик удуби.

Зрно мога ока кад би зажелела,

Ћутке бих га дао, нека невид сруби.

На граници праска, тик да експлодира,

Дамарима љубав струном завибрира!

(Богиња Зора је у митологији сматрана

Сунчевом мајком или старијом сестром)

34

ОДА ЧАРИМА ЉУБАВИ

Кроз тебе се вечност као призмом слама,

Несагорна ватро, небозарни сјају.

Зриш у мени цватом красивних циклама,

Амуровом крвљу вриш при уздисају!

Дародавко среће, о Љубави гипка,

Светлоношо жарна, креативни даху,

Твој додир по души танани нерв штипка,

Блажећи сву нарав, умилну и плаху.

Својим чистобрижјем срчани бруј нежиш,

Универзум прашком добричинства снежиш!

Љубави божанска, створитељко сласти,

Ризнице драгуљне, сведашне одшкрини,

Кроз маглу живота севном жишком сини,

Из пехара твога еликсир ћу красти!

Париз, 29.10.2014.

35

ВОЛИ МЕ

Поверуј у речи које ћу прошапнут,

Цело моје биће твојим тоном звони.

О, да ми је среће, низ кожу ти капнут,

Да ми душа врућим крвотоком рони!

Нестанеш ли, бићу окован и сапнут,

Бесмисао, свебол, као пошаст гони,

И смрт ће ме потом посред чела тапнут,

Кидајући жиће, срж љубавној спони!

Зато, само почуј, јеком те дозивам,

И знаћеш, у бит се красја женског сливам,

Станујем ти подно ока у тишини,

Нектарским ужитком већ опијам лице,

И живим и замрем очас нетремице,

Воли ме ил` сатри, узми ил` замини!

Париз, 22.02.2015.

36

ЧЕКАЊА

Лаура – Петрарка, тајанствена веза,

Одгонетам љубав четрнестог века.

Алба Грека данас, ал` нас усуд свеза,

На Теразијама душа зријућ чека!

Милица и Андрић, смрт на смрт ослања,

По Калемегдану сенка сени хрли.

Код Ушћа се моје биће твоме клања,

Иако смо скупа страсно обамрли!

Данувиус – Сава, изворје бескраја,

Ко река облутак терцина те ваја.

А тамо где небо данце воде таче,

Одисеј у пени – свитну Пенелопа,

И само се чека још траг твојих стопа,

Ал` трн руже трује њезине бераче!

Београд, 08.04.2016.

37

ШАНТИЋЕВО ВЕЧЕ

Ашикује Шантић, шеће сред Мостара,

Заденуо версе у седефно вече,

Ореада звезде с кулиса обара,

Лаки газ Еминин по калдрми тече!

Убајани мирис косом од бехара,

У сахату позном љубав ко луч пече.

Док Неретва хриди титанске разара,

Још Емине Сефић нануле зазвече!

У вечерњем трену распрсну се луна,

И Алекса пренут из загробне тмине,

Осети да душа опет студи пуна,

А мостом каменим сипа дажд с висине.

Запламти Мостаром хиљаде чирака,

И Алекса ликом севну посред мрака!

38

СОНЕТ ЈОВАНУ ДУЧИЋУ

Ти и сада сниваш о Жени и сласти,

Лепорукој, дражној, очију од жишке.

Ђинђуве дариваш и стих свиленкасти,

Док јој груди бајне узавреле кришке!

Она још те чека, устрептале коже,

Свуд сутонске магле тајанство удахну,

И додири красни образе обложе,

Пред гробом у свитај ваши сни усахну!

Остаће за вама само мирис смиља,

Тамљана и уља, етеричног даха.

Зарониће љубав сред смртног обиља,

Јер уствари све је крта шака праха.

Валс ће да утихне и пашће лепеза,

У млетачкој свили и кадрилом језа!

39

ПРОЛАЗЕ ТРЕНУЦИ

Свећа догорева, капље восак жути,

Паук се у углу игра својим пленом.

Ноћ душама шапће, све остало ћути,

Тајац игру води с успаваном зеном!

Тишина од бола несноснога пишти,

Разиграна муња мутно небо ждере.

Време нас овакве премале поништи,

И са лица земље вавијеков спере!

Сунчани се зраци са црнилом деле,

И у телу, крви, то се живот ломи.

Пролазе тренуци и јадни и хроми,

Звездице у оку угарком увеле.

Сат на зиду јавља – последњи ударци,

Дрхтавим се светом размилели жмарци.

40

ПЕСНИК И СПЛИН У ПАРИЗУ

I

Ноћ расипа сету – мигољи тишина,

Поврх града дуси завилене кобно...

И онда се сручи олуј гнусног Сплина,

По крвавом срцу што снатри тескобно!

Нежност, Чежња, Љубав, фина осећања,

Преметну се хитро у смождена хтења,

Јер Сплин, охол владар, коме Демон клања,

Печатом утисне смртоломна врења!

Туга као отров крвотоком јурне,

И претвори очи у пећине тмурне!

Тад песник у трансу, с лицем болног грча,

Обавијен Сплином, ко покошен клоне.

Последње се мисли стихијски одроне,

И кроз процеп склизну животнога врча!

41

II

Хладне сенке зуре и авети гмижу,

Само кишни звекет Паризом се чује.

Језици ватрени Сплина кожу лижу,

Њихов жежни додир легуру Зла кује!

С кровова лимених вода ритмом треска,

Док у соби мрачној Песник трохеј сриче.

Свака реч је рана... Нож челичног блеска,

Кида вруће ткиво... Живот тром измиче.

Неизвест симболе црне ноћцом отка,

Душа – врли пелцер, сасуши се кротка!

А Сплин незајажљив халапљиво гута,

Остатке од срца које чељуст мрви,

Запенуша чело од сопствене крви,

Порозна мисао по пасажу лута!

42

III

Освиту је тренут, погурена авет,

Уз рзај и цичу ка Подземљу летне.

Опхрвани Песник записује Завет,

Шифрованом строфом кап крви уметне!

Киша већ сустаје, над Паризом ведри,

Топлозрачје Сунца лаколетно врца.

Нежност, Чежња, Љубав, наново се недри,

И опору кору мрака Светло скрца!

Тада Сплин ослабљен као магла слегне,

И омамљен Песник трн-постељом легне!

Тек на столу прашном Завет-песма оста,

Ко молитва блага, уз анђелски трепет,

И потом се зачу бруј, хука и лепет,

То Светлост одгони Сплин – ненадног госта!

Париз, 2015.

43

СВАНУЋЕ

Зракопламна звезда над Паризом блесне,

Преламајућ искре Ајфеловим торњем.

Тиховодном Сеном снопље искри кресне,

Удахњујућ живот граду јутрозорњем!

Вековечни Лувр тајанствено снени,

Духове давнина снатреће разбуди,

А Обелиск витак красом завилени,

И тргом Конкорд Робеспјер тек блуди!

Јелисејска поља химном наде кликну,

Јутарњом свежином Љубав страсна шикну!

Потом дан оцакљен бујицом потече,

Црква Сакре кер се Монмартром заблиста,

Тулуз-Лотрек шеће... Кипти боја с киста,

Затим све заћути, капље тихо вече!

Париз, 2014.

44

САМОЋА

I

Јануарска хладноћа Рачом шиба и реже,

Божић је, мраз и магла, слеђено грање звони.

У углу собе ватра дудовим пањем жеже,

А снег кристалним сјајем по пољанама рони!

Јутро је чудно, бледо, тишина, мир и ћутња,

Већ је празнично доба, уста се вином квасе.

Зимобојазно срце и душу згрчи слутња,

Јер сви драги и ближњи животни жар загасе!

А раскров-кућа пуста, ко дупљом немир свира,

Трпеза милодашна без вољених зазјапи,

И трошњава самоћа бола плодове збира,

Сакупљајући мисли у сузоросне капи.

Засечем кору хлеба, као сопствено тело,

Уместо трен да славим, живом држим опело!

45

II

Вече капље мрклином, починку то је време,

На столу згасла свећа и поноћ минут дроби.

Из пећи задње искре угарку трулом стреме,

И хладна тама цури по мојој језној соби!

Сад већ из постељине гледам окове зида,

Сан ми облепи капке, јава јамом завире,

Бар сноводиља ноћас самоћу да извида,

И из пустошне собе поче плам да извире!

Ослушнем – јасни жагор, за столом седе моји,

Насмејани и орни, лебде им душе беле,

И свуда се у кући звук радовања роји,

Анђели руком светом небне дарове деле.

Сви окупљени, блиски и соба зарјем зрачи,

Док живот као паук плаштом црнила мрачи!

46

III

Стриц је уврх астала, прича о давном добу,

У руци чаша вина својом бистрином сија.

Помиње разна чуда још на Христовом гробу,

Душама укућана младо жито проклија.

Отац мудар и ћутљив, загонетно се смеши,

Крај њега унучад сва, зацветале им клице.

А мене твоје око благогледно утеши,

Вољена, живот жезне и деље бридом лице!

Васцеле ноћи сневам, и време снима мину,

Опет мразна белина јутру у видик пуца.

Будан и сам у соби гутам ледну празнину,

Јануар је већ осми и свуда снег светлуца.

Блиских, вољених нигде, занебљени су неки,

А ја окриљем ћутње замрежен у сан меки!

Рача, 14.01.2014.

47

МАЈКА

Кад године тмурне, бурне, образе нам избришу,

И посред срца зацакле грудвице тупог леда,

Упале нам челом очи авети жустро сишу,

Мртва нас мајка са неба, скрушена, седа гледа!

А на крају, само сузе век човека бележе,

Јер ми, као црна ружа и при светлости свели.

Нама и трнову душу болећивости јеже,

Тананим пређама сивим крвотоке упрели!

А Мајка, молитвом благом, самотна а још бдије,

И трепери као звезда, стрепећи за нас доле.

Чашу жучи, отров змије, место деце испије,

Па огрне својим срцем несрећне, плачне, голе.

Једино то мајке знају, док црв нам живот рије,

Да мртве сузе исплачу, да нас далеке воле!

48

ЈЕЛЕНА

На порцеланској тацни зреле и модре шљиве,

Лимени бокал с водом оцртан цветним сплетом,

Књиге из прошлог века, а још увек читљиве,

Прошарана мушема травом и сунцокретом!

Ногице жутог стола подглављене папиром,

Новинама из давне осамдесет и неке...

Мисли шестаре умом, зракопрозирним виром,

А Лена мота руком за бундеве фишеке!

Закрилио је јасен, под којим мирно седи,

Крај њега људски дашак у брзолету прође,

Жижак и њу и астал неумољиво глође,

Док боја са бокала сва ољускана бледи.

Пред њом напукла тегла пуна ливадског меда,

У коме сву горчину свог живота огледа!

Београд, 17.04.2016.

(Лена је моја прабака, мудра Српкиња, која је

све бриге носила уз смешак, а на живот

гледала очима Талије).

49

ЈАГЊЕ

Дан пролећни мирише, у бокалу зри вино,

Под шупом човек оштри ножеве о сиви брус.

Већ избрушени метал у блеску је засино,

И зари га у грло... Шкргут и крви пљус!

Јагње у смртном ропцу, а беше белоруно,

Уздрхта сво у грчу, вуна крвљу натапа,

Из реза млаз је врући свуда по трави груно,

Лепљива течност црна шикну силином слапа!

И након трзаја пар, јагње утону лако,

У сан и смирај меки, у неки простор пуст,

Дечак је иза сена у сенци бола плако,

А човек нагну бокал – сли вина гутљај густ.

У пени и прашини јагње снева безглаво,

Ал` дечак усплахирен те ноћи није спаво!

Београд, 16.04.2016.

50

ВЕЧНО СНИТИ

У дослусима са Творцем бити,

Сваком ћелијом ослушкивати,

У смираје се кришом сливати,

Низ вечну маглу лебдећи снити!

Од себе самог нетрагом скрити,

У тиховању ћутњом бивати,

И светлилом се тек умивати,

Небом исплести невидне нити!

Песми лепоту и срж испити,

Васионом се препокривати,

У недодиру ишчекивати,

Када ће светло душу облити?

Трагове трошне тлом уривати,

А затим вечно бдити и снити!

Рача, 2016.

51

ЛИВАДА

Низ њу се безброј клица уткало ко у ћилим,

Под земљом сплет корења тајновит живот води,

И ја бих се отисно ка тој дивној слободи,

Па да са војском мрава по маслачцима милим!

Зором травчица свака у росишту отежа,

И крила се лептира улепе слатким соком,

Јеленак из свог угла посматра свемир оком,

Од пчеле до Венере – све склад и равнотежа!

Хиљаду бића дише на том простору малом,

Везано небо – земном невидном вертикалом!

Осица, цврчак, свитак, пужеви, гусенице,

Хармонично и тихо своје животе славе,

За њих ливада космос, а шљиве звезде плаве,

Мада, ја и у маку видим божанско лице!

Београд, април 2016.

52

ЈУТРО

Под крошњом липе слушам тишину,

Чим мрак се слепи за пусто село.

Тек ветар носи с друма прашину,

И цвеће што је узрело свело!

Пред зору роса на трави снује,

Пије је војска уморних мрава,

И славуј песму златом окује,

Буди га боја небеско-плава!

Устајем гипко са сламарице,

Десница рука чело прекрсти,

Бунарском водом освежим лице,

Од ледног слапа згрче се прсти.

Гранчица пуцка на тихој ватри,

Јутро је, магла, а душа снатри!

53

НОЋ КРАЈ РЕКЕ

Из сфера звездарних окапале жишке,

Приобалну трску шум ветра лелуја,

Сјајке трепте водом с месечеве кришке,

Снажно бруји клокот усред речних струја!

Мирујем крај ватре, жар суварка шушка,

Неспокој и слутње плам у трен обгори,

Душу узнесену сновиље заљушка,

Све док светлогорјем видик не озори!

Сјајност зоре буктећ из бездна израња,

Рој сунчаних искри капајући броди,

Прхну птица јато – живнуло са грања,

И светиљком зора хоризонт оплоди.

Тихујем крај ватре, спокој, мир, слобода,

Росиштима цакли посребрена вода!

54

ХИЛАНДАРСКА ЗВОНА

I

Тиховањем благим, тројством у три прста,

Са молитвом умном, што душу разлиста,

Испосник постајем, скрушен испод крста,

Док Савина сјајка златорезом блиста!

На Атосу скривен од трулежних зала,

Бдијем у тишини светогорског храма,

Лакопера душа маслином процвала,

И пронашла небно уточиште сама!

Ослушкујем трептај хиландарских звона,

Светом Гором тражим сену Симеона.

По камену још су уклесане стопе,

Српских великана божанскога реда,

Свевидно ме око у блаженству гледа,

И душа се к њима светлонита пропе!

55

II

Када љуте бољке крвотоке сатру,

И спознаја света год нагризе ткива,

Пред кандилом молим за духовну ватру,

Свете Горе пламти заискреност жива!

Самилост призивам опчињен лепотом,

Свих Светих Отаца, нимбуса и жезла,

И од те красоте узвинем се потом,

Ослобођен патње, јер бездном ишчезла!

Одувек се враћам дичном Хиландару,

Да излечим невид у хришћанском зару,

И огледнем лице над пучином морском,

Где се раскриљују светосавске двери,

Иза којих вечност по Сави се мери,

Док умивам очи молитвицом хорском.

Рача, 2016.

56

ПОГОВОР

/Мирослав Димитријевић о књизи "Шпил сонета" Саше

Мићковића/

Ако одмах на почетку овог есеја не кажемо да је са

песником Сашом Мићковићем српска поезија добила

новог, врсног сонетовесца, који се већ издигао изнад

просечних остварења овог књижевног рода, и чије ће

звездосонетно сазвежђе тек засијати правим и пуним

сјајем, онда не би имало смисла даље ни настављати

овај запис. Дакле, млади песник Саша Мићковић се

сврстао у ред најбољих српских савремених сонетиста,

сонетара, сонетника, сонетлија, песничких делија који

брусе најтежу песничку форму. Ако је роман цар прозе,

онда је сонет краљ лирике, а сонетовесци - лирска

елита, изабрана духовна каста. Зато и нема много

сонетотвораца, не само у српској, већ ни у светској

књижевности.

Само на први поглед и површном читаоцу наслов

Мићковићеве најновије збирке „Шпил сонета“ може

деловати тривијално. Напротив, иза ове насловне

синтагме крије се много дубље и вишеслојно значење,

које има своје исходиште, преко шпила Тарота, и

древног знања Старога света, у највишим тајним

духовним и космичким сферама и сазнањима. У

„Шпилу сонета“ има тачно 52 карте-песме, као и у

сваком шпилу карата за играње и забаву. Број 52 добија

се тако што се из шпила Тарота издвоји Велика Аркана

57

и по једна четврта Дворска карта, тако да се овако

редукован шпил може користити као друштвена игра.

Зашто је песнику Мићковићу, свесно или несвесно,

„шпил сонетних карата“ био толико потребан и важан?

Каква се то мистика крије у Тароту? Тарот је настао у

трећем веку пре нове ере, када је Цезар кренуо да

поруши Белу Александрију и Александријску

библиотеку, односно највећи светски универзитет

Старога света, у чијим свицима је било похрањено све

дотадашње знање древног, попадног човека (после

његовог пада из раја). Град Александрију и

Александријску библиотеку, највећу на свету,

посвећену србском древном богу Сербону (Серпиону-

под којим именом се поштовао у Египту), подигао је

управо Александар Велики Карановић, цар четвртог

српског и светског царства, а наставили су да је

уздижу, негују и шире јој славу и величину

Александрови рођаци – Птоломејевићи, фараони од

српске крви и колена, потомци првописменог народа (и

расе) који први на свету у лепенској и винчанској

култури и цивилизацији, измисли прво писмо (србицу),

оба бројна система (са нулом), календар, металургију,

односно све темељне вредности без којих не би могла

да постоји савремена цивилизација. (А без нуле и

јединице – ни данашњи рачунари, ни интернет). Елем,

деветоро најмудријих жреца-научника из

Александријске библиотеке стадоше да већају како да

сачувају то огромно духовно и световно знање пред

вандалским налетом Римљана. Једни предложише да се

знање препусти сваком од научника који ће га даље

преносити својим ученицима, а они даље ширити према

58

свом моралном кодексу. Најмудрији од њих рече, да је

морал врло растегљива категорија, а да слика говори

више од десет хиљада речи, и да би све знање

Александријске библиотеке могло да се ослика. И тако

наста Тарот. Тарот у себи садржи све духовне,

алхемијске, астролошке, космичке и херметичке

принципе, езотеријска знања, обреде и иницијације

мистеријских школа, тада познатих у Александрији,

али и знање древних Атлантиђана из Књиге краља

Тота, односно Хермеса Трисмегиста (грчки изговор)

или српски речено - Јеремије Трипутвеликог.

И заиста, „Шпил сонета“ Саше Мићковића има у

себи много од тог древног искуства и знања Тарота и

темељне српске, односно светске цивилизације и

културе. Његови сонети су дубоко у мистерији

свеукупног постојања, живота, космоса, ероса,

митологије, али и префињене духовности и љубави;

песме му инклинирају првотноме искуству човековом,

росном добу човечанства, идеалитету уопште, али и

идеалима којима су окићена древна женска божанства у

нашој дивонији, диве и деве, а Мићковић у реалитету

који живи, дивинизира како највеће, тако и најмање,

односно микро и макрокосмос... И одиста, у сваком

Мићковићевом „сонету-карти“, у само 14 стихова,

стало је много мистичних слика, вишеслојних и

вишезначних, много колективног и подсвесног

искуства, али и надсвесних акцената, можда и поетских

акцидената, али и оригиналних слика, израза,

новосрочених речи и термина, неологизама...

По многочему још сонетирање Саше Мићковића је

59

оригинално и јасно се разликује од других сличних

књижевних творевина. Не само што он као аутор

прецизно и избрушено влада са 55 сонетних варијаната,

већ и због чињенице да је пронашао нешто сасвим ново

у сонету – клепсидрични сонет у огледалу са

акростихом. Краљевска књижевна форма – сонет и њен

врхунац: сонетни венац, обогаћени су не само у

садржини, већ и у форми, односно оденути су новом

пурпурном одеждом, као што и доликује краљевској

лирици. А то је резултат вишегодишње опсесије или

фасцинације Саше Мићковића сонетом, његовом

мистеријом и зачараношћу.

При том Саша Мићковић влада лако и сигурно

изразима, богатом лексиком најстаријег језика беле

расе - српског језика, по чијем моделу, (деклинације и

коњугације), насташе и тзв. класични грчки и латински

језици, са бројним, додуше мало измењеним

позајмицама из првотнога српског језика. Мићковић,

дакле, пева истовремено традиционално и модерно, али

и иновативно, изливајући из свог говорног калупа нове

језичке легуре-иначице и другојачице, богатећи

истовремено свој савремени српски језик, његов

речник, баш у тренутку када је он нападнут, пре свега,

англицизмима, али и осталим измима, који желе да га

пресалдуме, да га искваре и затрују, нагрде и отуђе од

српског бића, да га ни рођена мајка Српкиња не

препозна.

Због тога је Саша Мићковић истакнут песник, већ на

самом свом песничком узлетишту, а „све што је велико

60

– долази из провинције“, како песник воли да цитира

Превера. Овога пута то велико и снажно, моћно и

гејзирно, долази из Раче, која својим именом чува

спомен на древне Рачане или Рашане, исти народ који

се никад до краја не расели из српске колевке -

поддунавске Србије, из малене Раче, која у свом имену

баштини сећање на велики океан народа - на Србе што

свет населише, а себе не раселише. И сам аутор ове

сјајне књиге „Шпил сонета“ родио се у иностранству,

али је одрастао у Шумадији и Поморављу, у матици

српства, у демографском коридору српског народа, где

је писменост цветала још пре најмање девет хиљада

година у винчанским мегаполисима, као што су:

Супска, Параћин, Дреновац, Винча, Бањица, Вождовац,

Смедеревска Паланка, Благотин, Ниса, Медијана и

наравно Лепенски Вир... Тада смо били средиште света,

како рече др Срејовић. А по свој прилици смо то и

остали, чим се на нас оволико обрушују са свих страна

света...

И сада, када смо склопили овај шпил листова

најновије песничке књиге, односно Мићковићев „Шпил

сонета“, откри нам се фантастичан свет древног и

заборављеног знања, величанствена праисторија,

митологија, дивонија, религија, а преко његових чистих

и звонких стихова, отмених строфа, брушеног језика,

милозвучног слика (риме), строге цезуре, правилне

стиховне дикције и интонације... По свему реченом,

види се да је пред нама озбиљан, формиран песник,

узвишеног стила певања, врло препознатљив мушки

баритон, у брују других поетских гласова, мајстор

61

сонетне форме, песник коме предвиђамо светлозрачну

будућност.

Мирослав Димитријевић

Између два благдана Ђурђевдана и Марковдана, Лета

Господњег 2016. или 7524. године по српском,

најстаријем календару на свету, што га Свети Вид

састави и својим Србима и човечанству остави

62

БИОГРАФИЈА

Саша Мићковић је српски песник, рођен је у граду

Шпитал у Аустрији 23.07.1980. године, а детињство је

провео у Рачи Крагујевачкој, где уз стрица Радмила

Мићковића почиње са писањем првих сонета. Тада

упознаје и др Миодрага Д. Игњатовића, који му заједно

са Радмилом отвара песничку ризницу. Они га

усмеравају ка сонетној техници и тада настају прве

поетске грумуљице, а песник убрзо изучава преко 50

сонетних форми, и помоћу њих освежава свој стиховез.

Саша примењује различите сонетне технике, захтевне

краљевске форме. Његова поезија је сплет духовних,

философских и емотивних нити, које су уплетене у

венац од преко 600 сонета! За Сашу је сонет метрички

уређена, стилски избрушена песма, коју прати

лепршавост музике, савршен склад речи и

хармоничност. Сонет је песнички дворац у коме се

многе чароликости крију мамећи лепотом изражаја.

Зачетник је сонетне форме која се зове „Клепсидрични

63

сонет у огледалу с акростихом“, а име форми је дао

професор Часлав Ђорђевић, тај сонет је ретроградан и

може се читати у оба смера. Објавио је следеће књиге:

- Јастреб у олуји, ауторско издање (2011)

- Божанска Србија, издавач Беокњига, Београд (2012)

- Рачански песнички свитак, коаутор, издавач Народна

библиотека Радоје Домановић, Рача (2013)

- Духовна зарења, издавач Граматик, Београд (2014)

- Шпил сонета, издавач Српска духовна академија

подружница Удружења књижевника Србије, Параћин

(2016)

Песме објављује у штампаним и електронским

часописима као што су: Књижевне новине, Траг,

Пролом, Свитак, Бранковина, Бдење, Књижевне

вертикале, Књижевни преглед, Сизиф, Звездани

колодвор, Корени - лист Срба из расејања, Људи говоре

(Торонто), Босанска вила, Мајдан, Наслијеђе, Сретања,

Словословље, Воштанице, Јесењин, Ријеч, Јеж, Етна,

Носорог, Шипак, Авлија магазин, Летопис српске

духовне академије... Уврштен је у лексикон Српски

писци у расејању 1914-2014 и др. Члан је књижевног

клуба Бранко Ћопић из Београда и Српске духовне

академије из Параћина. Добитник је награде Песничка

хрисовуља, Српске духовне академије (2016).

64