САША МИЋКОВИЋ

РАСПЕЧАЋЕНА ПИСМА

ЖЕНИ

2016.

ХИМНА ЖЕНИ

I

Пред тобом се диве погледи скривени,

И чежње оживе узаврелим треском.

Очињи ти капци сетом преливени,

Из којих пламиња жар врцавим блеском!

Ти си непојамна, која бездан слама,

Алфа и Омега света и бољитка.

Окружена свитом, а тек тужно-сама,

Са лица ти цури сузна роса житка!

Изнутра си крхка и срж ти је мека,

А споља гранитна, поносна и чврста.

У мах си ми блиска, изнова далека,

Еденска и сушта родоносна врста.

Анђеоски драга, мудрољубљу склона,

Пред чијом лепотом трепне васиона!

II

Из душе се светлост танана расипа,

Обасјаваш, блажиш моју полутаму.

Натопила кожу мирисима липа,

По ноћи те видим, озвезданом пламу!

За тебе се музо, надахнуто свира,

Уплићу се ноте, мелодије ведре.

Под прстима вештим огласи се лира,

Па најлепши звуци титрајем изнедре!

Мазна и питома, храбра чим затреба,

Чуваш своју лозу као нежну биљку.

Моје си парченце насушнога хлеба,

Носим те ко ватру на крвном ожиљку.

Симбол доброчинства, даровна владарка,

Венерина кћери искричаво-жарка.

III

Страхове си здрала с беличастог чела,

Заденула химну у долину груди.

Лаконога вило, мисли ми упрела,

У спиралу страсти, што вечерјем руди!

Ужитак си сласни длановима мојим,

Брилијантна Жено, пролећни ластару.

За тебе у трансу сплет сонетни кројим,

Градим престо силни, сјају, светлозару!

Саздаћу ти књигу од златастих речи,

Да и након мене, када самрт стигне,

Глас о твоме лику беспутима звечи,

Женственост и чедност ван етра уздигне.

Ако ли ти за мном капка туге кане,

Нек` та топла течност читав космос гане!

IV

Мистична остани, недоступна чиста,

Изнад свих земаљских опипљивих зала.

Рубинска ти сјајка образима блиста,

Створитељко виших, вечних идеала!

Постани водиља мога слепог вида,

Када ме мрклина над понором љушка.

Жезнем за лакоћом додира и брида,

А кожном глаткоћом пољупца шум шушка!

Застани и ћути, без тонова, гласја,

Место тебе зборе руке, недра, усне.

Лепршај у цвасти непресушног красја,

Да у безвремену свака опна прсне.

Свемоћна дивото, дажд огњем разгрни,

И крај мене стиском спокојно затрни!

РАСПЕЧАЋЕНА ПИСМА ЖЕНИ

I

Нижем Вам писма тупе горчине,

И осећам да лик ми се мрви.

Све ми дражесно уз блесак мине,

Па посред душе гриз бола врви!

А зар да сажмем љубав у риме,

И како да Вас немоћан дражим?

Да Вас озарим, како и чиме?

Једино версом злокобност блажим!

Можда сва писма ова иструле,

Неком фијоком где цвета буђа,

А моје речи никад не хуле,

Тек их прикрива заборав, рђа.

Ја Вас зажелим стихом да златим,

Крај вашег скута спокојем сјатим!

II

Наше познанство било је плима,

Која мехурно преплави душе.

У здели срца љубави има,

Довољно да се сва зла заруше!

Долазили сте тек на пар дана,

Провели време у шетњи, причи.

Кажете, Вама живот обмана,

Мој подривени тако том сличи!

И онда смо се зближили јако,

Чудесна бића бола и наде.

Купидон руб нам жића дотако,

Само што време дашке украде.

Ви сте далеко, патите ћутке,

А ја самоћом згорим тренутке!

III

Ми се у вечност записујемо,

Над развалином, а тако блиски.

Разумемо се безгласно немо,

Лукови дуге одвећ су ниски!

Схватам све ваше скривене жеље,

И знам да радо хрлите мени.

А зашто онда страх у прах меље?

Ми у сновиљу крвљу сливени!

Склупчали смо се у тајном санку,

Безлетне душе скрцаног једра.

У Вама видим ту плетисанку,

Која час тамна, час сјајно ведра.

Згрчићу усне, рећи да волим,

И умом бистрим и телом голим!

IV

Полако мили ко паук време,

Разоткривамо најдубље страсти,

Јер нам и мисли у чежњу стреме,

Постајемо ли изданци сласти?

Нек` ова писма бар посведоче,

О тој љубави у трошном трену.

Од прапочела смрти кост коче,

Кад Харон свије очима мрену!

Записујем Вам све ове речи,

Да нас прашина, бездно не затре.

Знајте, даљином многи су свисли,

А љубав често безнађе сатре.

По мени већ се таложе глеђи,

Трептање смрти буде гост веђи!

V

Дуго се нисмо уснама такли,

А руке траже баш пут ка кожи.

Кристални бол се зенама цакли,

Сред бића наших трулежност гложи!

Вама су мила, капци већ модри,

Гнусном тишином самоћа тишти.

Мирис ће писма бар да ободри,

Где реч уз крике кроз Вас завришти!

Изнова све је залудно, мутно,

Без Вашег гласа језа корача.

Жижљиво време капље злослутно,

И суза лице мермерно глача.

Усуд нам ланце све звонке кује,

О Вама госпо, живи сан снује!

VI

Уснио сам вас, били сте бледи,

Тужни посиви, без трачка смеха.

Образе Ваше слад не замеди,

А лије отров с чеоних стреха!

Брилијантне су љубави круне,

И затрептасмо ненадним заром,

Само што усуд бића укуне,

Па спалимо се ватром и гаром!

Сванућа плану у неизвести,

Ви недосежни, тајанства Жено.

Зато све јаде згрчим у пести,

Љубав је труње, тло стрмостено.

Зорење сипи, прозирно јутро,

Још један траг се за Вама утро!

VII

Ове смотуљке браон папира,

Нанижите у слатке евенке.

Већ утрнуће вене сабира,

У залеђене, прохладне сенке!

А нама крвца врца и бунца,

Згореше руке од недодира.

Пенелопа сте сред глогов-трнца,

Што рубин-сузе у недра збира.

Лозом од речи Вас сам уплео,

Да вековечим све што се ћути.

У очној зени обрести хтео,

А ледни прсти још бриде крути.

Таложимо се у сржи леса,

Ту студен крхке росиштем стреса!

КИША У ПАРИЗУ

Данима киша трешти авенијом Париза,

Сликари на Монмартру покислог штафелаја,

Боје им разливене мирис мемле нагриза,

Град светлости беласа орошенога сјаја!

Већ вече трошно пада, сенке лепљиве свија,

Душа просјака, старца покисла кришом лута.

Гле, песника тескоба, олујни сплин обвија,

По лицу му у грчу то сластвени сан плута...

А киша још добује, кристалне капи звече,

И Париз је обливен влагом и испарином.

Крај Сене трули лишће и мртве гране клече,

Док се париски пејзаж купа кишом и тмином.

Седим ћутке у соби, сећање севом шикне...

У мислима твој драга лик озарени никне!

Париз, 22.06.2014.

ДАЉИНЕ…

Казаљке тромокобно на часовнику клате,

Дан се згрушао тугом, безречјем и тескобом.

У трену самовања, питам се, шта је с тобом,

Да л' се кристали суза и твојим лицем злате?

Даљине... Оне као свемирске црне рупе,

Што прождрљиво смељу наше остатке душе,

Ту топла љубодражја бездном се тек расуше,

Чим нас по глави пипци Самоће горде лупе!

Растопило се време, као некаква каша,

А овај сплин и тесност, усудна немоћ наша!

Зато Немир и влада мислима што ме стисну,

Па се и сјај Живота недођијом расплине,

И ко пламен на ветру, мој поглед већ замине,

Пратећи твоје стопе, док усне самност врисну!

Париз, 24. 10. 2014.

НЕКТАР

Мирисом си откана и топло-благом нотом,

Латичаста и мека, нежност ти се зароји.

Закрашена милином, кожу преметнеш потом,

У зацветали дезен, што се финоћом кроји!

Обасипа те пламен, прсте с додиром стапа,

И сва се грациозност низ лице глатко слије.

Расточи се из тела нектар страственог слапа,

Који руб моје усне, наискап жустро пије!

Титраш у драгодушју, складно покрет вијори,

Свака пора и дамар изнутра се раздражи.

Затрептиш узвишена, сок и крв се разгори,

Док те мој дашак мазни посред бедара блажи.

Левитирамо драга, блиски и припијени,

Очима зазвезданим, ужитком обливени!

ЛЕПОТА СЕ СЛУТИ

И данас сам хтео да напишем драга,

Песму о лепоти, твојој врлој срећи,

Ал` у себи сретох немоћ и јад већи,

Јер пред тобом сонет увире без трага!

Тражио сам речи, мазне и питоме,

Да ти румен - лице закрасе бравуре,

И красотним телом мириси процуре,

Али ми се мисли и стихови ломе!

Још успео нисам да опишем Сунце,

Ни дивоту Жене, макар грумен - зрнце!

Јер пред твојим красом треба да се ћути,

Да реч можда нека не окрњи слику,

Зато се припијам твом чаробном лику,

А лепота нека занавек се слути!

ЖЕНА И НОЋ

Ноћ засипа земљу финим звездопрашјем,

Тек тишина осу собу мироткањем,

А ти обливена топлим љубодашјем,

Узви се крај мене брезовитим грањем!

У омамној ноти лавандом одишеш,

Игром завилениш у првоме санку.

Низ глаткасту кожу чулима миришеш,

Подсећаш на тајну, музу - плетисанку!

Потом снови узму да ти душу вију,

И лепост наджене бескрај - небом скрију!

А ја, ћутим, згрчен, крај твога окриља,

Не мичем, ал` дах те мој ветром пробуди,

Док обзорје ведри, данце неба руди,

И дан се распламти од твог нежномиља!

Париз, 30.08.2014.

СТРАСТ У ПАРИЗУ

По твојој глаткој кожи слатки додир зашушти,

И мирис из бедара изазовно вијори.

У крвном ковитлацу наш еликсир запљушти,

Који се при екстази ватром сласти разгори!

Низ недра ти се роса опијатима слива,

Помама ври стомаком, узвијаш се жестоко.

Изнутра нас слаткоћа у налету облива,

Љуљушкају се тела, озвездано ти око!

Запљуснути смо мила капљицама ужитка,

И сваки ти је покрет умилне лабудице.

Постајеш медоносна и као нектар питка,

Док ти се живац грчи, светлуца влажно лице.

Након чежњиве ноћи, сневаш ми посред груди,

Зора је... Сена клизи... Париз из санка буди!

Париз, 2014.

ПРОЛАЗНОСТ СЈАЈА

Мила, одвећ пристигло зло време и подмукло,

Кад од капљица суза трули наше корење.

У срцима и сржи надање је прозукло,

Само језа ко паук пузи и кожом пење!

Драга, и песмогласје црнилом је замукло,

Притисле нас даљине, ко гробове камење.

Ауре нам и душе тамновање дотукло,

Након животне срџбе, тиховање је хтење!

Ми смо тегобом стисли ова згрчена плућа,

Само низ рушна лица траг горкости се види.

Волети беше узлет, згорет до утрнућа,

Док љубавни пламичак очима жишком бриди.

Мила, гробови наши пусти, без румен - цвећа,

Само одсјај из срца блистаће као свећа!

ОДА ЧАРИМА ЉУБАВИ

Кроз тебе се вечност као призмом слама,

Несагорна ватро, небозарни сјају.

Зриш у мени цватом красивних циклама,

Амуровом крвљу вриш при уздисају!

Дародавко среће, о Љубави гипка,

Светлоношо жарна, креативни даху,

Твој додир по души танани нерв штипка,

Блажећи сву нарав, умилну и плаху!

Својим чистобрижјем срчани бруј нежиш,

Универзум прашком доброчинства снежиш!

Љубави божанска, створитељко сласти,

Ризнице драгуљне, сведашне одшкрини,

Кроз маглу живота севном жишком сини.

Из пехара твога еликсир ћу красти!

Париз, 29.10.2014.

СТАРИЦА И ЉУБАВ

Још једно је крхко испливало јутро,

Напољу под росом разбуктале клице,

А нама већ драга бол испира лице,

Од живота траг се по прашини утро!

Старе дршћу руке и вид мреже стежу,

Тек зачујем некад да ти сузе кану,

По шареној блузи и бразданом длану,

Хујне ноћи бића недођијом вежу!

Сада тише спаваш, својом тамом ћутиш,

Старица, а љубав немерену слутиш!

Загрљни, сами, са још ведрим духом,

Сред тренутка среће, замислим те младу,

Како плетеш венце у липовом хладу,

Са хаљом од чипке, певаш сонет слухом!

РУБАЦ ОД СМИЉА

Моја врла драга обдан и ноћ целу,

Везе рубац дивни од ружа и смиља,

Који замирише по меканом телу,

И титра низ кожу, нежнога обиља!

Кроз тканину протка парче бледог неба,

Седефасте боје кончићима проли,

Одише већ рубац нотом врућег хлеба,

Око врата веже, да се згреје голи!

Миришљави рубац краси моју драгу,

Ветар га умрси у косу од свиле.

Руб му потом клизну на груд благо нагу,

А лицем јој зрачци сунца топли миле.

У заносу драга шета и вијори,

Чаролики образ лепотом разгори!

ПОЗНИ ЧАС

Ноћас нашим умом сећања процуре,

Залеђене слике, веселе и кобне,

Из прошлости сенке, блажесне и злобне,

Вијоре по соби, у нас драга зуре!

Сад се нагло стари, уздрхтале руке,

Пролазност лепоте образе назначи.

У одоре прашне живот кост пресвлачи,

Мирни смо и тихи, без треска и хуке.

Мрезгом се мрклине погледи сусретну,

У бледу давнину младости преметну!...

Потом сат са зида разломи тишину,

И поноћ се звуком потмулим огласи,

У очима санак искрицу загаси,

Тако и животи позним часом мину!

ОЧИ

У њима се кришом цео свет огледа,

Нежности и сласти, узлети и хтења!

Дном очију тајна животна упреда,

Где жеље разбукте уз магмина врења!

Из њих се еликсир топлоклизом слива,

Често су постеља сазвежђа што гасну.

Пожуда и немир слапом их облива,

Чим спознају своју љубав жарострасну!

Понекада немоћ зенице сагори,

И у Жени туга болношћу разгори!

А очи тек сјајем анђеоског вида,

Трептајем заблеште и зацакле мило,

Као да их такне милосрдно крило,

Тада суза кане, поносно, без стида!

Париз, 11.11.2014.

КРАСОТНА

Твоја душа мека о љубави снева.

Пенушавим вином Бахус ти наздравља.

Са лица лепота као мелем слева.

Госпо недодирна, која мном управља!

Красотнице љупка, зажарене зене,

Чаролика Жено, свевидна бистрино!

Због тебе и Сунце циклус свој покрене,

Топлољубна, крхка, мила питомино!

Космичким те прахом Амур вешто сазда.

Саткана од сласти, да се волиш вазда!

Новог века јеси врла Афродита,

Као нектар питка, што чулство надражи.

Моје биће вечно врели дах твој тражи,

Док ти срцем хуји страст од света скрита!

Париз, 09.11.2014.

ЖЕНА СА ПАРНАСА

Из твоје се душе жарност распламсава,

Као сунчев изгрев из еденског врта,

Па зрачака снопље лепотом стасава,

Божице, низ тебе Амор росом црта!

У азурном оку вир светлосне пене,

Која се прелива са лица и чела.

Попут недосежне и пламтеће Жене,

Дах ти горски вихор, што бруји из тела!

Са Парнаса стижеш, у обилном цвату,

Одевена платном миришљаве хаље.

Венчиће лаванде даш у рукохвату,

Аполон ти наклон уз почасти шаље.

Сејеш орхидејом моје голе хриди,

И љубави чулство разгаљено бриди!

ПАРИСКА ЉУБАВ

Чим Luxembourg парком олистају прућа,

Наше ће се руке сплести у Паризу,

Док трепере усне и зуби их гризу,

Волећемо страсно, све до утрнућа!

Ћутљиви и срећни, безбрижни и сами,

С Ајфеловог торња пашће ноћна мрена,

Котрљаће пену силна река Сена,

Јелисејска поља светлеће у тами!

И стари Монмартр, брујећ од боема,

Расипаће звуке на крилима ноћи.

Тад ослушни драга, пљус кишни се спрема,

А ми опчињени у љубавној моћи.

Будиће нас десет звона Нотр Дама,

И париско зорје, умилнога плама!

Рача, 02.04.2014.

ЉУБАВ И СМРТ

Наши дани мила нестају полако,

И позно се доба пумин - ходом шуња.

Извориште крви леден талас тако,

Који носи талог животнога труња!

Душа преко ноћи пепелиштем лута,

Пределима којим олуј - срџба сипа.

Подмукла самоћа и сплин мисли гута,

Док ноздрве немоћ пролазности штипа!

Тек остаје љубав, нетакнута чиста,

Када време сможди наша бледа лица,

Срчана ће искра сјати вечно иста,

А нас на дну хумке зуб језе голица.

Лежаћемо мила уплетених руку,

Заједно и блиско, у самртном звуку!

УЖИТАК

Лицем ти цва милина, бедрима влага веје,

Образи драгољубни, засјаје кристал - пламом.

По кожи врели додир жустро и нежно сеје,

Твој се ватрени поглед меша са собном тамом!

Ноћ је и свуд тишина, а наше вите сенке,

Лелујају и плешу, као модре фигуре.

Уплели смо се драга у слаткасте евенке,

Из којих сласти вруће капљу и зреле цуре!

Дубоко у ужитке помамне наше зашли,

Напајају се бића лепљивим соком с усне.

Дрхтавим покретима тајне врхунце нашли,

Згрчене нас уз јеку крик пожуде запљусне.

Прилепиш се уз мене, чим телесни хук стане,

И кад страсти замину, тек румен - зора сване!

БЛИСКА БИЋА

Потражим твоје очи у сјају бледе зоре,

Капи кристалне росе, где се светло прелама,

И миломазни зрачци челом ти се разгоре,

Обливена си заром, таласастога плама!

Срешћемо се под крошњом, меке, танане брезе,

Мирисаћеш свежином, нијансом љубичице,

Док финим златовезом ветар по коси везе,

Додирнућу ти дланом, лепотом ткано лице!

Задрхтаћеш лагано, ко крошње што се њишу,

Осетићу тад твоје дрхтаје и немире.

Већ ти се груди топле од даха силно шире,

А наша бића блиска истим удахом дишу.

Лакоћом пољског смиља, овићеш се крај мене,

Попут крхке и нежне, лебдеће морске пене!

ЖАР У ОЧИМА

Јутро светлуцаво зацакли кроз пруће,

Ужарени космос светиљке загаси.

Из бездана Сунце васкрсава вруће,

И душа што цепти химном се огласи!

А Ти покрај мене, топле коже снена,

Сањариш даљине, васионске путе.

Додири те меки разнеже ко пена,

Па се кришом молиш за вечне минуте!

У трен пробуђена, новом дану хрлиш,

Остављаш за собом мирис љубичица,

Док ти шушти љубав с красотнога лица,

Кажеш како моју сенку бледу грлиш.

Ћутећи посматрам - шта се лепше створи,

Од лепоте жене, кад очима гори?

ЈЕСЕН У ПАРИЗУ

Ноћас полагано Париз хвата влага…

Сваку пору земље кишни пљус натапа.

Мрклина закапље са небеског слапа,

Вејући за собом прах пепелног трага!

Као да већ Туга сјај живота спере,

Згрушаног у бескрај болног утрнућа.

Тек ми душом ниче снопље трнов - прућа,

Које иглом живац очињим дном стере!

Јесен зри док душу свијам у сан тихо,

Снатрим Жену којој дах топли зањихо!

Напољу ковитла ветрина и зима,

И понегде магла вијућ Париз црта,

А мисао моја, одвећ трошно - крта,

Плута врућом чежњом, која сан прожима!

Париз, 05.10.2014.

СНЕВАЊЕ

Тмина је, посматрам, мисао ти тоне,

И зарања глава у јастуке меке.

Ко да сањаш срећне пределе далеке,

Где свице по ноћи наша деца гоне!

Осмех се лагани уснама распрши,

Мирна си и дишеш равномерним дахом,

Тек ти се у трену лице прену страхом,

Па се челом стрепња проломи и скрши!

Већ из полусанка погледаш ме кришом,

И туга се саспе из очију влажних.

Облијеш ме горком, плаховитом кишом,

Што лепоту рије с образа ти блажних.

Ми склупчани, сами, док нас немоћ рове,

А место живота досањамо снове!

ЖЕНА

Шта је Бог могао драже изаткати,

Од Жене и њеног светларећег ока,

У коме скривена сва мудрост дубока,

А дамаром благост као лептир сјати!

Саздана изнутра венчићима тајни,

Пркосна и чила, свет сузом освежи.

Издашна и плодна, вити врат јој нежи,

Дах љубави топли, миришљаво - бајни!

Без тог красног бића и космос би био,

Запепељен чамом, где се тек дажд слио.

У Жени се сласност, ужитак упреда,

Желатин закапље и са усне цури,

А она белином недара се преда,

Љубави и страсти, животу и бури!

ИСКОНСКА ЛЕПОТА

Недохватна тајно, висости небеска,

Ти затапаш душу најфинијим пићем.

Упија те жена, као фарбу фреска,

Из космоса канеш врхунским ужићем!

Дражесна лепото, сило витостасна,

Девојачком кожом раскошном се пропнеш.

Пландујеш у сржи, крхка, милогласна,

Ћућориш у срцу, па у очи попнеш!

Студене загрејеш, кроћене уздижеш,

Битишеш у телу, сред крвнога слапа.

Звездани прах лицем ђинђувама нижеш,

Бритки вид пред тобом милином растапа.

Уз твоје напитке разбукте пијанства,

Заљубљене кличу клице човечанства!

МИ ЈЕДНО ДРУГОМ СКУТ

Сам бих нестајао, несносан и сакаТ,

махом засијао, ко натрули дукат.

Утиша ми се звук, исцурела зена,

повијам се у лук, љубав скамењена!

А то у хладноћи растрзана срцА,

душе у самоћи, грло горчи, грца.

Неспокој тад узри, крик казује сву моћ,

као кошницом ври бол кроз наглуву ноћ!

Шушти ли нама крв, ми ли смо крти паЊ,

да л` нас растаче црв, сија љубав, огањ?

Размакни у трену ту паучину сна,

Аортину мрену разгрни сву до днА.

Заволиш, заволим, дршћемо као прут,

телесима голим, ми једно другом скут!

Сонет у сонету

МИ ЈЕДНО ДРУГОМ СКУТ

Сам бих нестајао, Несносан и сакаТ,

махом засијао. ко натрули дукат.

Утиша ми се звук, Исцурела зена,

повијам се у лук! љубав скамењена.

А то у хладноћи Растрзана срцА,

душе у самоћи. грло горчи, грца.

Неспокој тад узри, Крик казује сву моћ,

као кошницом ври! бол кроз наглуву ноћ.

Шушти ли нама крв, Ми ли смо крти паЊ,

да л` нас растаче црв? сија љубав, огањ?

Размакни у трену Ту паучину сна,

Аортину мрену. разгрни сву до днА.

Заволиш, заволим, Дршћемо као прут,

телесима голим! ми једно другом скут!

Паралелни сонет

СНОВОДИЉА

Сакриј се у моме ваздушастом бићу,

Тело склупчај клупком око мојих вена.

Кад зловоље стисну и сиктећи сплићу,

Тиховање тражи подно мојих зена!

Два живота имаш, први је ту где си,

А други у мени тајанствено живиш.

Сноводиљо красна, светлодашна јеси,

Вани као и ја, измаглицом сивиш!

Вавијеков буди гошћа мојој крви,

Усамљене душе болећивост мрви!

Живот често буде само што се снива,

Зато не задоцни, већ у мени усни,

Око срца својим благим дашком згусни,

И ослушни како љубав шуштећ слива!

СРЕТАЊЕ

Беше то у трену кад пролеће шушти,

И смола закапље из борове коре,

Етерична уља мирисом разгоре,

Пољанама смиља росиште запљушти!

Њихао је април плавичасте твоје,

Прамичке од косе, танкасте и меке,

Одисале груди опијатом смреке,

Док се жежне сјајке у очима роје!

Сретосмо се тада, угледасмо дражно,

И низ леђа клизну дрхтав додир блажно.

Затрептасмо мила, ко јасике лиска,

Замућеног вида, уз трунчицу страха,

А чежња се ови, сред недара стиска,

По лицима веје бујна љубав плаха!

СОНЕТ УЗВИШЕНОЈ

Никада ми нећеш бити Мона Лиза,

Јер осмех ти више тајни зна да скрива.

Она је тек слика, ти врцава, жива,

И духом вијориш, а њу црв нагриза!

Оду, ове речи, у сонету нижем,

У ком вечно трајеш, свету невидљива.

Нек` ти биће мирно у рими почива,

Тако могу да те кроз вечност уздижем!

Лебдиш крилом тајне, још си загонетка,

Коју разоткривам док се клањам зори.

Осликану видим те у аурори,

Лепота ти вуче нит из прапочетка.

Гласови из уста твојих, милозвучје,

Прими ме кад клонем, рушан, у наручје!

СПОМЕНИК

Потражи мој гроб драга испод мирисне липе,

Где песниково срце још горуће почива,

Док споменик ми зора треперећи умива,

А зрачци светлонебни по мојој хумки сипе!

Чим ти се туга згруша, болност на рубу ока,

На јасенову клупу лагано мила седи,

Погледаће те кришом мој лик сенкасто - бледи,

А међу нама биће провалија дубока!

У спокојној тишини влажне очи опклопи,

Књигу што ти написах, старом руком заклопи,

Ћути и тихо плачи, нек` нам се душе скрасе,

И ту, где моје тело, већ прозирно почива,

Још љубав немерљива и ватрожива бива,

Наше пламење среће смртни даси не згасе!

Париз, 02.08.2014.

СОНЕТ О ЊОЈ

Илузија ниси, ни кула од песка,

Коју вода жустра вртлогом разнесе.

Теби ко олтару љубав се принесе,

Сениш плаветнило сафировог блеска!

Ја по кожи нећу бисерје да качим,

Пред сјајем твог лица све друго је сиво,

А све моје живне, што било неживо,

Очима ти пливам, и сузама зрачим!

Чије ли си лозе, са сазвежђа стижеш?

Прхнеш душом срне, небо се заљуља.

Утулим ли мисли, будеш ми жаруља,

Таман ме са мером кротиш и подижеш.

Магнетном силином слепиш ме за усне,

И биће се моје у твом бићу згусне!

ЉУБАВНИ ПЕСМОПОЈ

Сном одмори очи уморне и сане,

А ја ћу ти бити срцу златоносац,

И љубави вреле, ужежене просац,

Нека ти по лицу шапат мој застане!

Кад уцакле зоре, бистре, мирне, ране,

Твоје коже жељан јесам сладокусац.

Мирисан ти пружам и мекан убрусац,

Образе изгланцај, топле, разбуктане!

Синеш сјајно попут цирконскога броша,

Суптилне лепоте буди гласоноша.

Посребрени лик ти крај мене беласа,

Обнажена душо, мирујеш, тихујеш,

Надљудском лепотом у мени стихујеш,

Умилна и кротка, вило танкостаса!

СТИХОВИМА САЊАМО СИТНИЦЕ

Сонет ти кројим, звездонитом шијем,

и метеорским металима саздам.

Прахом космоса, млечним путем гиздам,

па кишу речи свуд по теби слијем!

Трепере ноте, симфонија сипа,

разгаљене се расипају речи.

У нашој крви љубожар зазвечи,

а усна усну гризе и зуб штипа!

И када Сунце вулканима спласне,

а дан пред ноћцом шибицама згасне,

топлим ми дахом урони у лице,

Хоћу да сонет с уста се одапне,

чежњу и милост лагaно ти шапне.

Ми стиховима сањамо ситнице!

ЖЕНА И ЖУДЊА

Витоперо тело миришљавог даха,

Сладуњави занос Еросовог праха,

Китио је топла, саливена недра,

Док се росна капка цаклила низ бедра!

Знатижељне руке, кичма брезовита,

Пламсају у жени сва жеђања скрита,

И живац на врату ненадно се трзне,

Кад је пљусак сласти образима крзне!

Посматрам ту кретњу, заврело таласа,

Распаљена фина у стомаку маса.

Преко влажних леђа свилен додир клизне,

Уснице завреле усхићењем гризне.

Извије се онда, жустри титрај стегне,

Испијена клоне, чим лебдење слегне!

ПОПУТ ЉУБАВИ

Заволех те до бесконачности,

Попут цветова, попут зрачности.

Попут мириса, попут слаткоће,

Попут босиљка, попут крхкоће!

Попут пољупца, попут ужитка,

Попут сазвежђа, попут освитка.

Попут кристала, попут бисерја,

Попут врхунца, попут безмерја!

Попут чудеса, попут лепоте,

Попут божанства, попут чистоте.

Попут макова, попут топлине,

Попут росишта, попут светлине.

Попут молитве, попут пламсања,

Попут бистроће, попут дисања!

Анафорски сонет

ЉУБАВ

Људске се душе злате кад воле,

све друго само раздорна замка.

Лепота бића - спасења сламка,

а беспутне су све мржње голе!

У срцима је скривена шкриња,

трн и лат руже, кап вина, меда.

Вољене Божја благост погледа,

очињим језгром љубав растиња!

Букни животе, сном, искричави,

и галактичким сјајем заплави!

Жарно је лице, гори кост чела,

Амур варнице тлом разасипа,

као мирисе пред сумрак липа,

љубав, плес ватре, рубом пепела!

Волети, то је, кад и бол штипа!

Сонет с репом

ЗРИШ КАО КЛАС

Сишла са висина у мисли ми нага,

Врцава, пожудна, потом мелем, блага.

Влас разбарушена, силна, маштовита,

Одана, чежњива, издашна и вита!

У самоћи, тами, искричава снага,

Неопипна жеља, а блиска и драга.

По твојој се души древни запис чита,

Ужитака с тобом никад умност сита!

Мом си бићу дашак и зриш ми као клас,

Нестајеш из мене, уз гороломни глас,

И смрвљено лице и таласасти стас,

С друге стране станеш, на онај небни тас.

А можда си била тек сноводиљски брид,

Што разумност стере, тупећи бритки вид!

САН И МУЗИКА

На полици књиге, класици и лира...

Зидови зелени, с неколико слика...

На постељи лежиш, поспанога лика,

Вивалди опчињен, звуковезно свира!

Полагано тонеш у просторе маште,

Огрнута санком преко лица мека,

Док шобоће ветар гранчицама смрека,

Јасенови шуште и сазвежђа шљаште!

Од слаткоће неке усница затитра,

И прхну ти душа, витоперо хитра!

Сновима те возе сребрнасте чезе,

Сва питома сањаш затрептавши нежно,

Дланом ти первазим кожу, тело снежно,

А Вивалди обноћ красне ноте везе!

ЖЕНА ЈЕ БОЖАНСТВО

Преливена кожа ужеженим златом,

Безвреме ти вратом драгуље наниже.

Ти се не граничиш са космичким сатом,

Јутро светлим јатом образе ти лиже!

Богиња си Зора, нестварана и ретка,

Меро прапочетка, небеског тајанства.

Исконска лепото, благо мог иметка,

Вечна загонетка, далеког божанства!

Уздрхти пред тобом душа ми васцела,

Искричава вине, у твој лик удуби.

Зрно мога ока кад би зажелела,

Ћутке бих га дао, нека невид сруби.

На граници праска, тик да експлодира,

Дамарима љубав струном завибрира!

СЈАЈ ЗВЕЗДЕ

Милујем звезде, срцем се гнезде!

Има звезда што кристално сјаје,

Што разгоре космичком висином,

Што распале планетном дубином,

Што Божији жар им пламен даје!

Има звезда што прочешља ветар,

Што рађају пламичке и свитке,

Што не умру, већ снују ужитке,

Што заруде успавани етар!

Има звезда што искром севају,

Што спокојно једре васионом,

Што проклизе узвишеним троном,

Што трептајем љубави певају.

Има звезда што бескрајем језде,

Што се ноћу мојим сном загнезде!

Сонет с мотом

САМОЋА ЖЕНЕ

Она је у цвату младалачке снаге,

Корака у срне, леђа вите брезе.

Сочне груди шири, набрекле и наге,

Меким дланом цветне јастучнице везе!

О, тако је сама, у слепој тишини,

Ужитака жудна, додира и приче.

Из сна у сан тоне, машта у дубини,

Да маглене ноћи миловању сличе!

Зазидано тугом заћутало биће,

Ту раскошну жену сплин, самоћа тишти,

За страстима тело пуно магме вришти,

А постељом жена чемер ноћи сплиће.

Уморна, бар усни, вољени те нежи,

Додирима врат и образе заснежи!

ЧЕЖЊА

Бескрајима лутам, не бих ли те срео,

Озарену светлом и мирисним дашком,

И ткам те од жеља, вајам златним прашком,

У себе сам твоје немире упрео!

Разоткривам жеље које желиш скрити,

Да поделиш с неким можда хоћеш чежњу.

Дај, на длан ми разлиј ту душицу нежну,

У трену ће ватра страсно нас облити!

Ипак, само ћути, паучина хвата,

Све чега се ових дана само такнем.

И како од себе таквог да умакнем,

Када ми се живот ко једро ломата?

Забораву са мном хајде се придружи,

О, чежњо, бар лицем још нам дуго кружи!

ЗИМСКА НОЋ

О, како је красно у ноћима студи,

Тек прозорска стакла зимска цича стеже,

Ти прислониш на ме једре, топле груди,

Док нас трептај среће обгрљене свеже!

А у соби ватра, простор зрачи миром,

Образе ти глачам покретима разним.

Прочитам сонете натопљене лиром,

Уморну успавам шапутањем мазним!

Уономе часу умом кад сан крочи,

И заклопи капке, сјајне, миле очи,

Поспана ти глава на раме ми клоне,

Спокојем задишеш, згрчена уз мене,

Стопе нам се коже врело припијене,

Па све до јутрења нежни снови роне!

ОДА ЖЕНИ

Хоћу да се дивим честитости твојој,

Знајући да лепост памет ми упреда.

Ко на Афродиту мора да се гледа,

И рађање звезде у вечери мојој!

Силна одвајкада, узвишена, једра,

Некад се занесем па све задрхтури.

Ветар твога даха планине растури,

Будан често усним облине и бедра!

Ћутиш, само ћутиш, собом опседнута,

А лаванда - кожом жеља моја плута.

Знам да си одважна, бурна слободарка,

Барем на тренутак с висине се пусти,

И разгрни овај мрак у срцу густи,

Да ме свог озари светлост твоја јарка!

КУПИДОН

Шетамо крај реке, сањиви у поноћ,

Трепери нам Небо, емоције језде,

У оку кристали, бисери се гнезде,

Купидона зовем, пристиже у помоћ!

Узбурканом реком лебде вреле мисли,

Врбе младе шуште, ветром разигране,

Тренутак је вечност, ту жели да стане,

Прсте смо уплели, привили и стисли!

Шапатом се душе споразумевају,

Час твоја, час моја, лагано поскочи.

Купидон се слика кроз цаклеће очи,

А у телу звезде сјајем сазревају.

Када овај сан се ко пара расплине,

Бујање љубави и у нама мине!

ПРОЛАЗНИЦА

За том пролазницом развије се често

Мирис надахнућа, исконски, индијски.

Заузела вешто чак Венерин престо,

Грациозним ходом плени одистински!

Леонардо слика мистерију њену,

Осмех је украла с платна Мона Лизи.

Погледам је кришом, тако опчињену,

Богиња јој Лада глатким лицем клизи!

Сви Наполеони, Бич Божји Атила,

Освајачи светски стидљиво занеме.

Чаробни напитак у венама скрила,

Љубавни еликсир капље с усне њене.

Образе јој светлост јутарња первази,

Моја рука као Еросова мази!

ПОКРАЈ МЕНЕ ЋУТИ

У ноћима када неспокоји тиште,

По лицу ми распи додир свилен један,

И обгрли ватром, овај час то иште,

Лавином ти течем, Етни мојој предан!

Када се ушуња немир ми у тело,

Помислим да ниси ведра покрај мене.

Образе ти припиј, ту уз моје чело,

Загледај питомо у сјајне ми зене!

Осети жаруљу, по кожи светлуца,

Пожудне и меке усне ми растопи,

И уздах задржи, грудима да пуца,

Када страст понесе, очи не заклопи.

Погледај ме само, док сласт вид замути,

Пламен кад утихне, покрај мене ћути!

ПЕСНИКОВА МУЗА

На крилима тајац несносно таласа,

Растрзане мисли, загубљена дела.

Музу стиха зовем, умилнога гласа,

Без њених ми чари лиска песме свела!

Трепти пламен свеће, по соби вијори,

Капље поноћ густа, мека попут плиша,

И муза се јави, дахом зашумори,

Па немир у бићу спласне и затиша!

Она и ја само језик тајни знамо,

И у ситне сате уплићемо риме.

Једно другом мисли тајанствене дамо,

Саткамо од речи сонетне ћилиме.

Обзорје се види и трен је да сване,

Муза залепрша, сине и нестане!

ПОВЕДИ МЕ ДО СЈАЈА ЕКСТАЗЕ

Шта ће нама речи кад можемо више,

зар да реч нам груба сећања посиви?

Крај мене си, шапћи, можеш ти и тише,

само ми се подај и уз кожу приви!

Твоји су ластари никли ми кроз тело,

ни боре нам неће осликати лице.

Захуктало време замке разапело,

а у нама брује акорди кроз жице!

Дрхтаје ослушни, вибрирамо скупа,

бескрајност постаје преплитка и уска.

Пролазности ветар прозорима лупа,

шта ли нам то може, иста нам је љуска.

Поведи ме кришом до сјаја екстазе,

кораци нам истим ритмом вечност газе!

ВЕЧИТИ ДУЖНИЦИ

Жарогорно тело иштем за склониште,

велелепну музу, свевидног чувара.

Ослушнем, минути вратоломно вриште,

ноћ потанко траје, зора светлом вара!

Пружи к`мени руке, предај ми се сама,

уплашена немој изливати слабост.

Самоћа све згори, као сламку слама,

зачуђен, ја спознах, грудоболна младост!

Ослушкујем, дишеш дубоко у мени,

ми просути жар смо по леденој води,

и трн си и благост засијаној зени,

сваки титрај твој ме сломи па породи.

Једно другом као вечити дужници,

окрзнули пламен сласти љубавници!

ДОДИР

Трагове остављаш небројано пута,

клизиш попут уља, грејаног на ватри.

Лепљива ти рука по кожи залута,

усни око врата, цваст љубави снатри!

Занесеш се телом, ко стрела удубиш,

ближи си божанству него земном свету.

Разнежене усне уз образ приљубиш,

подаш мирис души и назеблом цвету!

Кад умор савлада, преметнеш се кришом,

у одаје срца, да обновиш страсти.

Ћутањем се мериш, ил` музиком тишом?

Свиленкаст и мекан, оштар, игличасти.

Привиђење ниси, варка мога ока.

Жишка из дубине, бескрајно дубока!

ВАНВРЕМЕНА

Развездана обличја да ти се лицем стопе,

у ноћи која цури свим галактичким жаром,

и очињи се капци засребрени заклопе,

ожежени исконским, Пенелопиним заром!

Још тобом нека узри дашак љубодрагања,

и мироточи кожа најпиткије нијансе.

Постани ванвремена симфонија слагања,

велемила лепота, тон јутарње сеансе!

Глас, твоји уздисаји, баршунасти слап звука,

и покрети лабуђи, стасају лакокрили.

Буди ребарно перо, спектром дугиног лука,

јер ми свиластим санком у сазвежђу уснили.

Корењем се задуби, мојим стаблом ужили,

нама и зрачци душе једним предивом свили!

ТИХО, ОНА СПАВА

Образе миришем, глатки стомак, бедра,

Мириси се плоте раскошни по кући.

Длановима титрам врат вити и врући,

Спокојна је, тиха, надахнута, ведра!

Опојно лепрша нијанса парфема,

И линија тела постељом оцрта.

Издашна је воћка, слаткородног врта,

Анђеоска песма, божанствена тема!

Умиљата кожом, ко лат цвета мазна,

Саздају је нежна, фина ткања разна.

Повијених ногу, спава покрај мене,

На боку, док ваздух рашири јој дојке,

По мом зарном лицу распрши увојке,

Ја је топлу, снену, пазим, жарим зене!

ЗЛАТОТИСК ЖЕНЕ

Мириси баршунасти ваздух собе затопе,

И ноћ се затрепери сјајем блиског сванућа.

Руке су ти под главом и сном залебде стопе,

Изливаш ми дамаром орканска затрнућа!

Седим крај твог узглавља, нежим погледом нагу,

Чује се како дах ти заклиза преко усне.

Ех, бистрим златотиском вазнесем моју драгу,

Жишком узри лепота, телом чист кристал згусне!

Њишеш топла и мила, а јутро већ се цакли,

Еонским границама кад безвреме упакли,

Нас двоје надживимо сва слаткаста чезнућа,

Образе нам пољупци пред зорење обрсте,

Ћутимо заплетени, жар свитка жеже прсте,

У меком загрљају, љубавног надахнућа!

ТАЈАНСТВО ЛЕПОТЕ

Попут пирамида, тајанствено, тише,

спокојно и мирно равним ритмом дише,

и у глави јој се лаган санак њише,

лепотом се жене сонет сам испише.

Прозирном тканином бокове прекрила,

свака се облина савршенством слила.

Еликсир чедности уснама испила,

брезовитим телом покрај мене свила.

Видим је где лебди у млечноме трагу,

експлозијом звезде допуњује снагу.

Изнова је мазим, нестварну и нагу,

и пољубим кришом, уснулу и благу.

Космичком прашином пепелила косу,

мирис еденскога цвета моме носу!

ШЕТЊА

Вече тек прахом пада, одлазимо у шетњу.

Chloe мирише нежно, по капуту и врату.

Посматрам твојих ногу, леђа, рамена кретњу,

док јесен Рачом шушти, дланови нам у хвату.

Обгрљени смо благо, шапћемо наше приче,

усана меких додир, врелином кожу спаја.

На буктиње нам душе завијорене сличе,

које распали пламен, дах топлих уздисаја.

Шетамо мраком тихо, само кораци звоне,

говориш о свом срцу, како ти трепти биће,

а васионом искре и звезде већ се роне,

и све к`о магла мину, то рушно јутро свиће!

Будим се, новим даном, стрепња трном дочека,

а ти крај своје ватре, ћутиш, плачна, далека!

СОЗЕРЦАЊЕ ЖЕНЕ

Саткаћу милозвучјем бар стотинак сонета,

и све ћу закитити једрим лицем, очима.

Латичастом финоћом закраси те поета,

слаткогодни си нектар, врли пелцер сновима.

Љубав у созерцању, а ти преда мном нага,

додиром те первазим, женственост пређе преде.

Постајеш непојамна, анђелски сјајна драга,

са тобом се васкрсне уз блажне недогледе.

Можда си ми божица и ниси само жена,

тобом скрито божанство, у телу, капи крви,

јер еликсир ужитка дамаром куља, врви,

кожа ти цветородна, мирисом заливена.

Шапућеш да си муза, што се кроз мене пропне,

и забрује сва чула, надраже меке опне!

БИСТРООКА

Некада кроз снове благо зашапућеш,

закључане речи, тајне теби знане,

што облију усне снено засијане,

па свијеш уз мене и сву љубав згрћеш.

Очима се мојим и лик твој огледа,

чим распростре зора тепих светлуцави.

Тихо дишеш, спаваш, врат ти голишави,

мек, топао образ, мирисна и бледа.

Кад маглени сан се у етар распрши,

изворски потечеш, новом дану гипка.

Лице ти јутарњи ваздух пипком штипка,

а свежина даха на трен тек загуши.

Добро јутро, мила, музо бистроока,

родила те млада светлост са истока!

Недеља, 17.02.2013.

ЉУБАВ И СНОВИЉЕ

Кануло је младо, голишаво вече,

доба за кушање тананастих пића.

Капљица се твоја заврела растече,

и слаткаста прожму финоћом ужића.

Раздрагана музо, богињо и жено,

осетим да дахом засвежиш ми уста.

У мах се учини, о замко, опсено,

велелепним заром блесне душа пуста.

А када се мисли сновиљем осаме,

недохватне жеље маштаријом раме.

Љубав, плес на ветру, самоникле руже,

жарогорне искре лину длановима.

Потајно смо срећни тек тихим сновима,

образи у њима зрачком заокруже!

ЗВЕЗДАНА ПЕСМА

Вратићу се теби када себе схватим,

образе ми можда препознати нећеш.

Мирисе и руке, струк брезовит памтим,

питаћеш се коме крхког тела крећеш.

Хоћу да ти сенку месечином бојим,

тек те као песму уз чежњу просневах.

Пред тобом озарен, а и сломљен стојим,

задњи стих ти овај са звезда испевах.

И певати више знам никада нећу,

распрсло се време, умукла музика.

Небом да корачам ја од других пре ћу,

заплашен од себе, тебе, и твог лика.

Дан обара ноћцу, тишина се мрви,

а ја те још правим од властите крви!

ЧЕКАЊЕ

I

Као да је стена притиснула вече,

хладноћа се шуња угловима собе.

Страхујем и чекам, ћутња очи пече,

руке ме тишине грле па оробе.

Размилели жмарци образе најеже,

из бунила тргне тек олука шкрипа.

Капи крви ове у бездан ми беже,

а безвреме ледним треном обасипа.

И ко то још чека, без стида, сем мене?

Казаљке што коче обавили снови.

Молим поноћ да се сва трома покрене,

и зора у таму кришом да уплови.

Шта ли ја то чекам, још на истом месту?

Чезнем сав и гостим језу, гошћу честу!

У поноћ, 24.04.2012.

II

У првом сонету чекао са страхом,

са зебњом и чудним немиром у себи,

знај, никад те више тако чеко не би,

макар све плануло, само једним махом.

Гледам те и немо на станици грлим,

набој емоција, све постане бело,

јер вид се помути, и душа и тело,

а сад кад смо једно, рaдије ти хрлим.

Тик си ми уз раме, а у руци стежеш,

две оловке, књигу, кожни повез фини.

Дарујеш ми све то, па ми се учини,

да си рекла, волим, и да срцем жежеш.

Мали сто, седимо, гледамо се ћутке,

уплели се прсти, ноћ пише тренутке!

Среда, 19.12.2012.

СУЗА

Из тајних дубина очима пркосиш,

као дивља река аорту разбијеш.

Излијеш по лицу, кратко га оросиш,

уснама зацаклиш, ка грудима слијеш.

Емоцијом срца тананом си ткана,

блистава ил` мутна, ледна, врела јавиш.

Радошћу и тугом што руши саздана,

језерца на души и плићаке правиш.

Дланови те бришу када се постиди,

пробуђени сањар, наг без својих снова.

Обасипаш зену која обневиди,

опече је поток течнога олова.

Потисну те некад капци кад се стегну,

па све наше сумње под кожу прилегну!

УТРНУЋЕ

И брига ме да л` ће доћи безброј глава,

на сахрану да ме уз плач врели прати.

Са човеком често сахрани се слава,

у коштану дупљу кад се језа сјати.

Хор ваших гласова затрепери лажно,

а ја све ћу чути, као пророк знати.

Док спокојно лежим једино је важно,

твој последњи поглед да ми лицем сврати.

Задња грудва земље по ковчегу лупи,

коначно тишина чим тупа наступи,

само се окрени, дубоко удахни,

јер сад је даљина све што нам је дато,

окани се мене непомичног, зато,

животу пред собом тако млада махни!

МРТВА ЉУБАВ

Нестаћеш кад прве кише маха узму,

у туробној ноћи јед срцу наврати,

низ стаклено лице горкост суноврати,

а мисли и љубав згаришта обузму.

Тишина и пустош, сећања сагоре,

мирисе за тобом из собе разгоним.

Разделим се с бићем, изнутра одроним,

очи тама рами, док се не затворе.

Ватра је још само тињала у пећи,

а замрло време, следило свануће.

Прижељкујем залуд твоје тело вруће,

негде другде оно зажели прилећи.

Ниси о мом врату, ту стисао удав,

смрскана нам мрезга, ћути мртва љубав!

УСПОМЕНЕ НА ПАПИРУ

Када време растргне нас, сећања и звуке,

смирићу се у сјају недогорелог неба,

а ти, старица бледа, коју немир колеба,

с полице узмеш књиге, што писах мирне руке.

Живиш од старих нада, горчином свога хлеба,

а проседа ти глава затражи наше луке,

знаш да сам уметнуо сонетима поруке,

јер у шупљој самоћи глас стиха бар затреба.

Седиш и у тишини пребираш по папиру,

и навиру ти слике, севну дубни ожиљци.

Већ уморна и трома, гасиш жижак светиљци,

прхнеш у своје снове, где искре не умиру.

Крагујевац, пролеће, усањаш да си млада,

лепршаш покрај мене, сљубљена изненада!

Ноћ, 24.08.2013.

БЕГ

Пробудила си ме својим звонким ходом,

по соби у којој мрак је студен пао.

Мирисима твојим залуд сам се ткао,

јер птица у теби жуди за слободом.

Бег је можда излаз када бреме стисне,

сви некуда беже, с циљем ил` без њега.

Окрени се, иди, распукла се спрега,

под временом тело свачије подврисне.

Дуго ми се није слатко ни уснило,

уплетени нисмо више попут леса.

Испили смо скупа грумен лудог беса,

оковану маску лице нам упило.

Када вапај ломи небројано пута,

сутрашњице чељуст бића нам прогута!

НЕМИР И САМОЋА

Губе нам се нити, а време одмиче,

и сваки се минут с вековима сроди.

Кипти живот, пени, и крај нас промиче,

таласом ко шајка сред олује броди.

Када очне капке јесења ноћ склопи,

а срца постану страхом отрована,

немир као челик тела нам опклопи,

па самоћом бића буду окована.

Моје мисли могу тек да те обгрле,

али често тону и смрвљене клону.

Када време мине, коме ће да хрле,

јер у пустош наша надања утону.

Шта се то у нама прелама и кида,

разједе дуб душе, па изнова вида?

СЕЋАЊЕ

Дрхтиш ли због мене мила попут прута,

ил` се ветар само телом поиграва?

Можда је коб опет охола и љута,

без љубави труна све тек смлави страва.

И све ове песме, магличасте речи,

сонети што клече повијених глава,

нестаће кроз време, што подмукло звечи,

проћи ће нас љубав, заобићи слава.

Сећање то горко, омамљиво воће,

затрова нас редом, и жели и хоће.

Сећање, то чудо, унутрашњи немир,

понекад затресе и уснули свемир.

Све имао некад - одрекао свега,

ко то струне кида, уз прасак, због чега?

У ДАНИМА ОВИМ

Не плаши се мила те моје бледоће,

ни кад ми се усне у самоћи згрче.

Пролепрша гипка покрај мене јуче,

омако се корак, да те прати хоће.

Вечери се оне дотакнем и сласти,

ватра у камину жарила је жишке,

а на столу вино, од јабуке кришке,

залуд, јер без части све се упропасти.

Осмехнеш се некад, лако вијорећи,

а трептави поглед другом ће утећи.

У данима овим, мила, магловитим,

и од сенке туђе оштро ја се пренем,

за лицима сличним често се окренем,

сви када зарате, једини те штитим!

ШАПАТ КАД СЕ ГУШИ

На теме кад се живот обруши,

бићемо сужњи, погледа бледа.

Шаптање наше кад се угуши,

клицу нам рђа тупо наједа.

Тражили смо се, бескрајно свуда,

у затвор душе своје сишао.

Били смо зрнце космичког чуда,

и крви шум што нагло стишао.

Више и нисам сигуран како

изгледаш, да л` си вечито лепа?

Бесмислено је, ништавно тако,

кад презрен дан је, ноћ рупа слепа.

У маху стрепња кад нас оголи,

ти се приволи, за нас домоли!

СОНЕТ - ПИСМО

Нема те да синеш сред моје мрклине,

потоње је писмо стигло дана давног,

кишног лета прошлог, од тада ме тавног,

студ у мисли прашне, злослутне порине.

Зато ти и пишем сонет на папиру,

по коме се трулеж и мемла већ хвата,

узалуд је перо, од речи позлата,

кад у очне дупље авети задиру.

Ти знаш како звуци тескобе захукте,

и самотно тело пепелно растресе.

Место драгозвучја стравичности букте,

топлину сновиља лед јаве разнесе.

Већ бескрилне наде у бездно пониру,

То наши животи пустим тлом завиру!

СЕНКОМ ЋУ ТИ ДОЋИ

Када будеш чула да су ми очи прах,

и да већ загасих жишку у грудима,

да сагорео је мога живота дах,

сенком ћу ти доћи, тек веруј чудима.

А када разнесем лице мутним небом,

да призовеш кишу и вихор - ветрове.

Окрепи ми душу црним вином, хлебом,

нека, ти не жури у моје светове.

Лагаће те да сам нестао... Ти ћути,

и тајно ме само покрај себе слути.

На рубу времена, чекаћу те још млад,

са осмехом истим, у светлом оделу,

и озарићу те зазвездану целу,

смеши се и живи, ти истог трена сад!

ТУГА ЖЕНЕ

Осетим понекад како тугом зрачи,

лице јој се рони, суза тиштећ мори,

Па и моје наде, сновиђења мрачи,

све док задњи грумен сјаја не сагори.

Туга је код Жене сплет сијасет јада,

тако без блистања у души замире.

Чедни осмех вене, безнађима пада,

место очног зарја мрклина извире.

Преко лика Жене, што потајно пати,

навуче се скрама пепељастог ткања,

али она жеђа, о нежности сања,

иако сред срца студени дах сјати.

Туга Жену мине у оном тренутку,

чим згрљено снени приснимо у кутку!

ОДЛАЗАК

Нећу да ти одам зашто ми се ћути,

што ми се не лебди у сновима твојим.

Тренуци су наши праском разасути,

по временском рубу, где астралан стојим.

Певати је лако, имаш ли за кога,

а музика често постане нам глува.

Стидиш се, то видим, овог пера мога,

што тишине хоће само да ме чува.

Идем сада, вечност овде сам провео,

не значи ти ништа ако сазнаш где ћу.

Сећања што вриште са собом повео,

смирај и са њима да окусим пре ћу.

Кад се преко магле згуснуте преметнем,

другачију можда и тебе сусретнем!

ТЕСКОБНОСТ САМОЋЕ

I

Једном кад се грло безваздушно стисне,

и загасе очи лобањом и челом,

злогласно, подмукло, свим чулима свисне,

сурваћу се ликом, свештеним опелом.

Тада речи биће гласници ледени,

што цуре из пуклих, модричастих уста.

Дуборезним срцем шиљци заривени,

постајем ти драга ко тамница пуста.

Сабраћу све мисли у целину једну,

тренуцима док се вид с мрклином дели,

и задњи пут таћи тебе недогледну,

јер пепео смртни образе пепели.

А у оном тупом, недокучном трену,

волећу те жарно, као Орфеј жену!

II

Кад ти падне тешко у празнично вече,

самоћу што тишти молитвом огрни,

и ослушни како моја душа тече,

осмехни се болу, телом не затрни.

Јер нестао тек сам као мирис цвета,

који се пред студен латицама згаси,

и згори у ватри оронулог света,

чији пламен хуктећ жал згори и спаси.

Сачувај у себи све наше тренутке,

баршунасту љубав још дубље разнежи.

Фитиљ свеће пали крај кандила ћутке,

док у вече мразно сипљив снег заснежи.

Отргни нас душо од злог заборава,

у коме и љубав мртвим санком спава!

КАМЕНИ МИР

Ехо се разлама разапетог крика,

када мисли буду ломне перле стакла.

Недогледном зором бићу рушног лика,

где задња мрклина жаоком зен такла.

А ти се још ниси од мене помакла,

и у машти зрачи зачарана слика.

На рубу спознаје, ивицама пакла,

анђели жежени, глуви због свог рика.

Ту и бесконачност граничнике има,

тамно густа мрачност душе нам прожима,

И када нас ноћи неме закамене,

ми, загрљај чврсти, облик вечне стене.

Из каменог мира шуштање тек прене,

цвет спаљених лати без нас земљом вене!

ЉУБАВ И СПЛИН

Неосвит је, ноћ, додири и звуци

броде ка теби, светлосном даљином,

и као да се распрше висином,

а барке крте сврдлају у луци.

И само мисли плове Бања Луци,

опхрвани смо тако чудним сплином.

Жудни у души за оном свежином,

кад жар љубави носисмо на руци.

У постељу се ледену завуци,

лако усањај да лебдиш топлином,

па прекривена умреженом тмином,

самотни очај на трен са нас свуци,

и после нек` се све скрије прашином,

а барке крте сврдлају у луци!

Сонет с спродуженом римом

НАСЛУТИМ ТЕ

Чезнула си полако, из слуха, тела, хлеба,

нема те мојом ватром, у славском житу, вину.

Преметнула у даљу неопипну висину,

где се слобода пружа, а дух мој тлом колеба.

Ниси у мојој свести, ту блесак бола сину,

напустила ми очи и крвне океане.

Ти као омамљена, са оне друге стране,

у којој само бића узвишена узвину.

Нема те у мом језгру, светлом си расплинула,

сама си као звезда галаксијом синула.

А још те тражим земљом, у недодирном лику,

у шуштању топола, у лати, морској пени,

и у замраченој те наслутим својој зени,

и у будућој песми, и у последњем крику!

ТУГА

И тако... Често дође по мраку трома туга,

па ми насоли кости, душу и сузне очи.

Из прикрајка се гнусна аветиња наруга,

канџама лице бразда, болно кожу заскочи.

А нарочито ноћу, када и срце спава,

туга се као сенка под трошни кров завуче,

и са ветром засвира, зла, громогласна страва,

што ми ровите снове у неспокој пресвуче.

И тако... Туга свуда оставља своје пипке,

уплиће црне конце у животворне чипке.

У кући зјапи понор, самоћа пуста влада,

кроз сва прозорска окна хладноћа резом сева,

у жили крв се леди, а туга језом пева,

и знам, то младост гасне, сурвава, бездном пада!...

СОНЕТ ДАЛЕКОЈ ЛЕПОТИ

Тако ти то иде, далека лепото,

неке речи лако под кожу се скрију.

Можеш отић` мирно, слаткаста грехото,

над безданом некад људи гнездо свију.

Већ ти дуго бдијем покрај налив пера,

да нежност и милост кроз вечност огласим.

Ноћу за те пишем, зора стих отера,

нас као светиљку разгорим па гасим.

Пламене нам душе блиске постајале,

тињале су споро, сад су тек угарак.

Питоме се реке виру своме дале,

Бања Лука ћути, точи небо сумрак.

Мирис наш је привид, несан ме то вара,

живот ме не мори, лик ме твој обара!

КАД СВЕ МИНЕ

Једне ноћи покрај црвеног камина,

уплешће се руке, пуне чежње наше,

и вене ће твоје задрхтат од вина,

кроз снове ил` јаву, што нас скупа плаше.

Први зраци зоре однесу нас крадом,

у пределе тајне, где се и не дише.

Опијени тужном, згорелом баладом,

уздах кожом влажном сетом траг испише.

Тишина је страшна аждаја подмукла,

само ритам сата предсказује, слути,

и она балада нетрагом замукла,

Анђели белине на наш невид љути?

Када једном време, живот скрши крила,

кад све мине, стане, вила јеси била!

ЛЕДЕНИ СОНЕТ

У касном децембру, кад лед све обузме,

лице се расцепи од силнога мраза.

Осећај самотни, завејан праг, стаза,

хладноћа ме себи нелагодно узме.

Тишина, мук ноћи, само снег зашкрипи,

усне ми ослика несносно модрило,

и осетим душо, срцем ми се слило,

то кристално иње, што маглом засипи.

Баш тад те затребам и пожелим страсну,

а пламичци ноћас не трепте већ гасну.

Сањарења су ми дубосежна мора,

усним да по њима плешу наше сенке.

Ко на ветру њишу низане евенке,

док их не заледи децембарска зора!

ЗАРОБЉЕНИ У НЕСНУ

I

Вече црн прах троши и река се пуши,

ко шибице звезде водом се загасе.

Помрчина светлост сатре и угуши,

а у нама стрепње тмином крик разгласе.

И само је шума лишћем шапутала,

ветар крши крхке на пољани брезе.

Са промрзлих лица ерозија спрала,

љубави симболе, па стасале језе.

Просуве нам ноћас покидане вреже,

у грудноме кошу чама се разлиста.

Свака својим током, душе се разбеже,

затроване соком чемернога листа.

То самотни живот од умора брекће,

љубав подривена, замире и нек` ће!

II

Заробљени скупа у слуђеном несну,

зашивена уста љубе свет васколик.

На дну се обрели, такли судбу бесну,

тражимо у своме лому туђи облик.

Несатајемо, али опет вече пада,

и наново река жар звезда прогута.

Под ударом ветра она бреза страда,

ми, стиснута сена, тишином посута.

Сећање кад стисне, разум повилени,

а време одмиче, безмерје надире,

зафали нам додир перјано свилени,

само кожу ледни хук цепа, раздире.

Ћутимо, и крв је стала бесталасно,

оловним рукама не грли се страсно!

КАМЕНЕ ЛУТКЕ

Када буду дошле сиве ледне зиме,

крај огњишта сама скупљаћеш угарке,

а да ме дозовеш, знамо немаш чиме,

већ су нас сустигле смртоломне замке.

У хладноћи тмурној, ја далекој ћутим,

јер мртав сам давно, остао без даха,

и никакав тако, о лепоти слутим,

а раздвојила нас ова шака праха.

Тада биће касно, и на твоме челу,

записаће време све што има рећи.

Уморном и старом, оронулом телу,

одзвониће звона, па ћеш к`мени лећи.

Лежимо у грчу, кроз векове ћутке,

једном крвца врела, сад камене лутке!

САН У НОЋИ 24.11.2013.

Трепетиљка поноћ, мрак ми очи брсти,

као лиске капци клизећи се свише.

Под образ уплели укочени прсти,

снови налик трнцу безумом се слише.

Сновиђење јасно, лице ти је чудно,

мичеш ледна уста, пландујеш у тами,

и што сам ти ближе, тело дршће студно,

као да глацијал наше време рами.

Ноћ из гротла тече, сан постаје живљи,

сједињени већ смо ко два хладна плама.

Како обзор капље, ми згасли и сивљи,

у сну мрка језа свевиде нам слама.

Будим се. Занемим! Дан кристални свану,

затичем написан крв - сонет на длану!

ДАЈ МИ СЕ

Пусти ме да главу која ноћас пада,

приљубим на твоје груди и рамена,

да крвоток отров у сну не савлада,

кад блаженства буду резом покошена.

Свет постане често огледало зала,

дланове протрљај, на мене их стави,

загреј ово чело силних идеала,

јер ум те мој такву, виспрену прослави.

Све мртво и живо, чим студен заледи,

наша се телеса повију и стисну,

остану нам тупи, болни недогледи,

трули, мутни дани, јесењи што кисну.

Дај ми се на минут, јер живот све сатре,

и у лед окове све пламичке ватре!

СТРАСТ

Једном кад ти дођем и смрвим даљине,

вежи се за мене, у крвцу утони.

Лавинском силином по мени одрони,

да све завибрира, космичке висине.

Стапаш ми се с дланом, пожуда се слива,

у ватру те поглед само мој опточи.

Када моја светлост у твоју ноћ скочи,

с усана ме страсно врео слап облива.

Протичеш ми жустро, кроз аорту млазом,

трептајем ме често тела свог разориш.

Потонемо скупа нашим незајазом,

не сећаш се ничег, сањиво говориш.

Ожеднео, а ти капљицама канеш,

разлијеш по телу, кратко ту останеш!

ИСПИЋУ ТИ РОСУ

Тела истим шумом трепте узбуђена,

покретима жустрим целог ме отопи,

па страст упиј која капље пробуђена,

и грудима жарним ко пламом поклопи.

Ако ли осетиш да ври све у теби,

тек уздахом тихим одај своју тајну.

Да утолим жеђи несносне у себи,

испићу ти росу, са образа сјајну.

Њиши се крај мене, у очи удуби,

мирисе осети, сласт је разливена,

и бедрима јако с телом ми се сљуби,

А светлуцај ноћу, слашћу умивена.

Уздрхталим дахом целог ме обаспи,

анђеоским миром кад све мине заспи!

НАБОЈ СЛАСТИ

Ноћ небом вришти, Она узвишена,

жаром обаспе усана пуноћу,

тело јој распе капима слаткоћу,

и росна клизне по мени ко пена.

Раскошно лепа и свиломек руку,

по леђима јој капље месечина,

њише нада мном ко морска пучина,

а ја јој нижем сто шкољки о струку.

Грудима оштро по мени лелуја,

топлим стомаком жустру игру води.

Утробом набој сласти ослободи,

и моје биће у њој се разбуја.

Врхунац, јека, боковима годи,

распалила нас сладокрвна струја!

ПОЖУДА

У слуђеном грчу дамари пуцају,

запаљени огњем љубавници бриде.

Набојем еротским, горе, светлуцају,

на врху ужитка скупа обневиде.

Заморених тела, кад пожуда спласне,

хук течности мине, напокон усахне,

љубавници виде позе своје страсне,

и изнова жудња додире размахне.

Жени су ко срни благе очи снене,

све мирније дише, глатка, обнажена.

Капљице низ груди клизе посребрене,

мирише јој кожа, коса овлажена.

И од задовољства кад напокон клоне,

у слаткасте снове мисли јој уроне!

СЛАДОСТРАШЋЕ

Вртоглави занос, покрети све бржи,

прилепљену кожу врели плам обложи.

Од силине ритма глас се не суздржи,

уз врисак им Ерос стомаке подложи.

И као у клупку, загрљаја чврста,

разуздана игра, ломе се у струку.

Лица им облива влага сјајна, густа,

у мах се удаље, па снажно привуку.

Касније им вино уснице освежи,

али још у њима неутолне жеђи.

Предах када прође опет се разнежи,

сударе се гипко обриси им смеђи.

Утробу им пипак сладострашћа чупа,

у екстазу тону, кроз похоту скупа!

СИМБИОЗА ЉУБАВИ

Живимо у складној чулној симбиози,

разменимо нектар у препетој пози.

Лагодно се дамо свако својој дози,

ковитлају ум нам љубавни вртлози.

Увезани плавим, мрежним вена спојем,

из сржи се твоје, бити наслађујем.

Огрнем се топлим, кожним меким слојем,

честице из бића, пијем, посуђујем.

У плод један срасли, корицом сазрели,

семенком љубави срца обузели.

Истим оком свет смо гротескни прозрели,

да сплетени корен злоглас не раздели.

Уснимо, дишемо, у благој хипнози,

на струнама душе ми смо виртуози!

СЛАСТ

Уље заклизи телом низ дојке миришљаве,

и мошусне се искре кроз женственост расеју.

Жељним рукама свијеш обруч ми око главе,

а слатконожјем рујним вреле капи завеју.

Кожу ти меку, сјајну, разнежим као лиру,

зацаклиш поврх уста, бутина, једрих груди.

Скупа се зањишемо у твом жеженом виру,

који се већ заврео ко гротло Етне буди.

Свежа, росна затитраш, заиграна си немо,

прилепиш ми се жустро, па дах жудњу одапне.

Тад и најдубља хтења ужитка разумемо,

засладио нас нектар, утробом магма капне.

Заћутимо у клупку, измажени до сржи,

а још нам жижак сласти изнутра месо пржи!

КРОЋЕЊЕ СТРАСТИ

Мазни ти образи ко два огледала,

рефлектују зраке изнедреног сунца,

и у очима ти дијамантска зрнца,

растопе се жаром, чим си ми се дала.

Грациозност немам да поредим с чиме,

свуд по теби мирис разбуђеног маја.

Заслепим пред тобом од блеска и сјаја,

страст или сласт, чежња, потајно ти име?

Танани врат, груди, мокра бедра влажна,

усидрена тела, распаљена снажна.

Незасито гутам све чари лепоте,

соковима с коже натапам атоме,

и од чврстог стиска бокови се ломе,

љубавници жустро у игри се кроте!

ЖУДЊА

Ко мастило црно, водом разливено,

врх брда се светлост смешала са тамом.

Ноћ капље и шуми, долети ми самом,

жудно тело нек` је тобом покривено.

Руке ми додирни и у мах размахни,

спуштајућ` на своје жаробразе благе,

титрајима трепти кроз додире наге,

мирисе ми с врата, рамена удахни.

А када врх брда опет светлост сине,

и разапне слепе сене сиво мутне,

уз звуке лепоте, тонове бешћутне,

силна се узнеси у тајне висине.

Нећу да те кротим, себично и јадно,

зажелиш ме, стигни, лагано, ненадно!

ЉУБАВНА ПЛАЗМА

Са љубавном нити тела упрегнемо,

сишем ти из сржи мирис јоргована.

Нада мном трепериш ко врбопуц грана,

ненадне висине сласне досегнемо.

Телесна вечерас разливена плазма,

и образ уз образ, капље чежња с чела,

у пожару кожа пламом цакли врела,

титрамо на еху вулканског оргазма.

Пепео и луч смо у набреклој ватри,

Већ обзорје душо крај нас кришом снатри.

Трен пред зору, ветар, земљом лине киша,

гипка тела клону, чаршава шум стиша.

У животу новом, безбројном, стоструком,

натапаћу усне из твог зденца руком!

УНУТРАШЊЕ СИЛЕ

Погледи чежње образима миле,

као додиром танконите свиле,

љескају груди, благо овлажиле,

па капка капком, страсти ниже слиле.

Исконске ватре пулсно се развиле,

и распаламсале телесима жиле.

У сваку пору жуди залазиле,

а уздисајем усне сласт испиле.

Брезоклиз руке себе уврежиле,

и дамаре су крвне освежиле.

У задњем вриску кожу најежиле,

а при врхунцу титрајем нежиле.

О, па нас то су искре окружиле,

након свега се кичме опружиле!

Моноримни сонет

ОШТРИЦА СТРАСТИ

Кроз тебе су кришом све небеске силе,

уплитале чари космичкога праска.

У бићу задишу виле лакокриле,

а на лицу сија Венерина маска.

Леђима беласаш, очним жаром буктиш,

и сва си у ватри љубави и жудње.

Посред мога длана пламичком задрхтиш,

на оштрици страсти жеђаш дахом блудње.

Ледена и жишка, дрска и питома,

титраји се груди савршенством мере.

Сладуњави занос лицем обадвома,

ка ужитку тела чим нам се упере.

Бескрајна врелина захуји у нама,

крв звонећи бруји, под кожом прелама!

ДЕВИЦА

У мирисној соби светиљки и свећа,

раскошна постеља, а ружиних боја.

Пресијају ноге, девичанска плећа,

што гдегде румена, од пољупца роја.

Чедно, жудно тело, у пожарној страсти,

замрежене очи, трун среће па стида,

љубавника стисне, надмоћног у власти,

који бридом уста ране деви вида.

Безумно и споро, тело телом миче,

на звездане жишке расуте заличе.

Од силине жеље и надженског хтења,

сагори у крви, науљеној кожи,

па се мирис сливен течности разложи,

а утробом плану нека слатка врења!

НЕЖНОСТ

Додир као пена мекан кожом тоне,

космичко божанство злати ти се дахом.

Разнежени титрај ко ехо се проне,

и прсну кроз ваздух, светлуцавим прахом.

Низ телеса топла сјај сокова клизне,

врхови прстију струјањем утрну.

Уснице трепере, сласт образе гризне,

слапови милине грудни хук огрну.

Вољена, још дуго животе да дражиш,

одсјај си кристални, дијамант чистоте.

С Венериног крила мој те поглед оте,

покрај мене жезнеш, нежиш и дух блажиш.

Разбуктала љубав сведашно пламиња,

дамаре прожима, нервима затиња!

МОЈА ХУМКА

Једном ће гнусна језа у плућа да завуче,

на конопцима сандук скотрљаће у раку.

Самртни зубац кожу са костију сву свуче,

а тело модричасто храна зубатом мраку!

Проломиће се гробљем тек неколико крика,

допреће до мог срца, кога црв гладни рије.

Твој напети глас плачни, жалосни и пун цика,

и прокапаћеш сузу, што гробом црним лије!

Пред мрак ћеш већ отићи, кући сести крај ватре,

а мразоносна цича мрзнуће хумком траву.

Тужног си мермер лица, док мене студен сатре,

хлодноћом прсне костур, мрвећи шупљу главу.

Ноћу, кад све занеми, ти проткаш наше снове,

тргнеш се и ослушнеш, мртви те глас мој зове!

ЛЕПОТА

Недохватна тајно, висости небеска,

ти затапаш душу најфинијим пићем.

Упија те Жена, као фарбу фреска,

из космоса канеш врхунским ужићем.

Дражесна лепото, сило витостасна,

девојачком кожом раскошном се пропнеш.

Пландујеш у крви, крхка, милогласна,

ћућориш у срцу, па у очи попнеш.

Студене загрејеш, кроћене уздижеш,

битишеш у телу, сред крвнога слапа.

Звездани прах лицем ђинђувама нижеш,

бритки вид пред тобом милином растапа.

Уз твоје напитке разбукте пијанства,

заљубљене кличу клице човечанства!

БУЂЕЊЕ

Јутро прво сване у очима твојим,

сред зеница Сунце разбаруши зраке,

поврх твога чела додире уројим,

паперјасте, мазне, вунасте и лаке.

При буђењу поглед свиленкасто - гладак,

преко груди клизне топла постељина.

Живот опор, горак, јутром буде сладак,

чим те опервази зора, сјај, белина.

Свежедашна мила, и кристално ведра,

на рукама мојим титраш пламом врућа,

и засветлиш буктећ искрама сванућа,

док ти нектар пијем са узрелих недра.

Свили смо се, стисли, око наших срца,

где ватра пламиња, вечним жаром врца!

ЖЕЂАЊЕ ЉУБАВИ

Сладожедан чекам твоје росне капи,

ноћ бакљама тиња, луна шуштећ клизне.

На уснама кожа жарогорна вапи,

да твој влажни дашак благосежно лизне.

Долазиш пред сумрак разбукталих жеља,

вене се зажиже, баршунасте споне.

Смиреношћу дражиш, ко арома хмеља,

додири горући дамарима роне.

И кад се изнутра натопиш слаткоћом,

капљеш попут цвета медодашних лати.

Свијем те по себи свиловез глаткоћом,

док твој леђни обрис нада мном се злати.

Згрчени кроз поноћ, сенковитих тела,

затолили жеђи из Хериних здела!

ПАЛАТА СВЕТЛА

Миломазна жено, нек` те љубав отка,

издашним ластаром крвотоке протка,

који врењем жаре дланове и прсте,

уснице ти моје слад образа брсте.

У дубини бића, при срчаном треску,

саздам твој лик мили, опточен у блеску.

Храм таквој лепоти, уз хучање крви,

сазидам у себи, где ти пелц заврви.

Дијамантским троном светлости се плоте,

свеиздашна жено, плазмом сржи клијаш.

И сред созерцања кристалне чистоте,

зазвезданим брошем душонежјем сијаш.

Будитељко мога шестог скритог чула,

васионски прашак уму задахнула!

КОСМИЧКА ЕМОЦИЈА

Ја тебе волим као плаво-горућу звезду,

Јер земна љубав пламти, али треном сагори!

Ушушкао те у свом душевно мирном гнезду,

Клањајући се попут канулој росној зори.

У мојој полутами брош си кристалног сјаја,

Васељенски си одсјај, дах ти небеса ведри.

Бог твоју надлепоту златастим прашком ваја,

И из Еденског врта женственост бајну недри!

Ноћу, кад душе трепте, лебдећи лакокриле,

Сусретну се и наша бића сва опчињена.

И тада нам се главе једна уз другу свиле,

Твоја аура светлећ уз моју припијена.

Љубав је мимо света, мимо порозних ствари,

Ти, мирис рајског цвета, који космос озари!

Париз, 27.06.2014.

ЕРОТИКА

Телеса се влажна, при налету жудње,

сједињују гипко титрајима коже.

Разуздане сласти надомак су блудње,

продирања жустра ватре жежне ложе!

Капи задовољства... Дахтај и дрхтање,

напрегнуте споне, незасита поза.

Вулкански оргазам - нирванино стање,

обавија тела пламтећа хипноза!

Потом задњи уздах, прстима јак стисак,

Из данцета груди одапети врисак!

Топли и питоми љубавници клону,

од умора пали, проврели изнутра,

загрљени нежно снатре сво до јутра,

док им душе снене љубодражјем тону!

Париз, 08.12.2014.

СОНЕТ О СРЕЋИ

Повешћу те кришом у пределе скрите,

од погледа људских, пакости и злобе.

Обрисаћу сузе твојим лицем слите,

и стргнути с груди непребол тескобе!

Бићеш сва у белом, несагледном сјају,

узавреле крви, срећног, певног срца.

И знаћу по твоме дубном уздисају,

да опору кору живота ти скрца!

Гледаћу те како лако левитираш,

и космичке искре низ образе збираш!...

Тада ће и туга већ постати мрва,

бићеш ванвремена и кристално чиста,

топлозрачје драга сред ока заблиста,

надвечни си одраз, лепост и крас прва!

Париз, 19.02.2015.

У возу ка Meudon Val Fleury

ВОЛИ МЕ

Поверуј у речи које ћу прошапнут,

Цело моје биће твојим тоном звони!

Још да ми је среће, низ кожу ти капнут,

да ми душа врућим крвотоком рони!

Нестанеш ли бићу окован и сапнут,

бесмисао, свебол, као пошаст гони.

И смрт ће ме потом посред чела тапнут,

кидајући жиће, срж љубавној спони!

Зато, само почуј, јеком те дозивам,

осети, у бит се женског краса сливам!

Станујем ти подно ока у тишини,

нектарским ужитком већ опијам лице,

и живим и замрем очас нетремице,

воли ме ил' сатри, узми ил' замини!

Париз, 22.02.2015.

ДО ВРХУНЦА

Прекрасно је бити у поноћној тами,

док светиљке с неба титрају у зару,

део твојих жеља, изгарамо сами,

трептећи сред ватре, у махнитом жару!

Има ли шта драже од блискости бића?

Сваки додир, поглед, искре чежње буди!

Таласамо скупа до мирнога снића,

исконска чежњивост тела пламна слуди!

Ми у вечност своје остављамо стопе,

Еросово дражје кроз душе се пропе!

Једна смо целина, сабир врелих тела,

гледано космички, ми изданци Сунца.

Двојство које букти, страсност нас уплела,

узвишене душе, блештавог врхунца!

ВРХУНЦИ СТРАСТИ

Низ твоја леђа клизи капка узвреле сласти,

узвијаш се у грчу, ужитак лицем титра.

Из твојих ћу вулкана магму горућу красти,

и што си ближе трансу, то више телом хитра!

Стомаком ти трепере оргазми попут лаве,

и сваки нови занос изнова Етну буди.

Кроз тебе моје чежње продирући се даве,

док сок ме са бутина и препона свог слуди!

Изгараш попут жишке, и потом страст јењава,

тад тобом Везув моћни укроћен кроз крв спава.

Већ лежиш покрај мене грудима припијена,

тек осетим да гдекуд дамар ти пулсно трзне,

ми чекамо да нова сласт опет низ крв рзне,

тад све изнова прожме и бризне сласна пена!

ТАМНИЦА И ЖЕНА

Твоја пространа душа Хималаје још снева,

образи рукомазни дрхтуре од лепоте,

сама ко Пенелопа, што тугом оболева,

ис срца љубав жежну, Неспокој страшни оте!

Затворена си сада у хладној, камној кули,

ко уклета принцеза, у црној, тешкој хаљи.

За тамничење срца свуда су Земљом чули,

и љубозови већ су од твоје крви даљи!

У погубном безнађу, ткаш дане гнусном тамом,

растајеш од сновиља и са последњим пламом.

Гаснеш ко ватра звезде, копниш надасве сама,

док звекћу кртим телом окови припијени,

живот понајпре људе попут тебе прелама,

у заборав смо скупа понирањем сливени!

ТИШИНА

Од мога голог срца до твог сазвежђа врелог,

колике су даљине, безмерја и тескобе?

Ти ме у суштој ствари, у бити имаш целог,

иако нас безречја тишином гнусном дробе!

У нашој ћутњи има тајног, врхунског циља,

јер ми се у тишини најбоље разумемо.

Довољно је да шикне извор од љубомиља,

и тек тада у трансу речима шаптат смемо!

Као две звезде нове, које се ноћу роде,

вибрирамо кроз душе, у епицентру моћи.

Твоје светлосне очи таме ме ослободе,

у космичком поредку, ми смо деца Самоћи.

Наша је љубав вино, што старија - силнија,

укусима, ужитком, кроз опијате клија!

СВЕТЛОСТ ЖЕНЕ

Има у твојој души искричавога сјаја,

Венеринога жара, који пламом стасава,

Повр мекане коже аура распламсава,

Чије ватрене боје космички дух украја!

Божанска креација лице светлеће ваја,

Подно срца горућег спокојно Амур спава,

Хор анђела се таквој лепоти умиљава,

Тоновима и песмом химничног уздисаја!

Немоћан да кроз речи приступим твоме трону,

У неснима потражим лик и обрисе Жене,

Барем да се огледнем кроз бисерасте зене,

које у себи скрију звездарну васиону.

Као да вековима празнину надоместим,

када у моју таму блештавост Жене сместим!

Рача, 16.01.2016.

ЉУБАВ - СПОКОЈНА ТИШИНА

Наша је тишина тек молитве део,

као тајни запис душевнога блага,

и Богу си Жено ванвремено драга,

док те краси зарни Аурорин вео!

Тек наклоњен Теби, осећам се цео,

низ аорту бризне жарогорна снага,

нестрасни је живот као смрт без трага,

заборав и понор, кроз прах и пепео!

У нашој тишини битише смисао,

и прадавни спокој љубави горуће,

туда не досеже страх и утрнуће,

ја сам криком мисли вечност исписао.

Када ме пробије корење и пруће,

знаћу да сам твојим дашцима дисао!

Рача, 21.01.2016.

Аурора (у митологији) – богиња јутарње светлости.

ПРИЗИВАЊЕ

Вечерас уз свеће, вино и Шопена,

у трансу до сржи, док дамари горе,

призиваћу тебе - лепост кратког трена,

сећања зломорна страву крвотворе!

И све ће тад бити очајно и труло,

нећеш се указат мом мутноме виду,

осетићу да се парче откинуло,

овог бића трошног, у страхотном стиду!

Потонућу гнусно у лавиринт жеља,

неопипне сфере љубави и блажја,

али нигде срести твоја љубодражја,

фигуре смо, игра, судбоносних преља.

Пролазност и језа - све отиче тихо,

само је још Шопен мрежом нота њихо!

Париз, 06.04.2015.

СЛАТКОЗОВ

Светлозарје блешти и одасвуд кипти,

срчану комору уз хук крвца бруси,

врела, љубогорна еротика липти,

душа трансним сјајем слаткозов окуси!

Париз увек врви од похотних хтења,

ужитака пипци, вино, шетње, сласти.

Кроз човечје тело наступају зрења,

и у искушења Орфеј ту ће пасти!

Од жестоке жудње има ли шта слађе,

кад у мрежу вена пожар буктећ зађе?

А Париз је извор који не пресахне,

из кога се Ерос пожудом напаја,

Човека и Жену обруч чежње спаја,

док им Љубав кришом еликсир удахне!

Париз, 04.06.2015.

ЖИШКА ПОЖУДЕ

Постеља је влажна, крв капима кипти,

уплетена тела надомак су транса,

сред напетих жила и течност залипти,

из препетих поза надире сеанса!

И већ смо постали несагорне жишке,

које се разбукте приликом слаткоће.

Као понабрекле кајсијине кришке,

што сокове сласне сишући још хоће!

Уз јецај и дрхтај вибрирамо страсно,

можда наш јек прене јутро громогласно!

Опуштени тихи, након провиђења,

постаћемо кришом сањари што снатре,

и зора ће збрисат наше трачке ватре,

остаћемо пожар што с искрома јења!

Француска, Безансон, 21.05.2015.

ДОДИРИ

Преко врелотних груди, што влажне беласају,

мој додир благонежни титра и поиграва.

У теби плодоносној жаруљци распламсају,

уздахом при врхунцу, дашак ти малаксава!

Згрчени, узвијени, у пулсној смо екстази,

душе се уплетене завијоре и клону.

Образе глатковите ужитак красни мази,

док ти погледи-искре по моме лицу тону!

Устрептала и жежна то росна кожа клизне,

и из бокова једрих набој страсотни бризне!

А након љубодражја, чим сва похотност спласне,

од задовољства драга приснимо испијени,

још нам у крвотоку хуктећи сласност пени,

пригрљени пред зорје... Ерос уморни гасне!

Париз, 31.01.2015.

ТЕЛЕСНЕ ВАТРЕ

С твојих меких бедара мирис чезнућа слива,

устрепталог се даха увијаш око мене,

заватреним ти сјајем похотне горе зене,

док те слаткасти занос таласима облива!

У твојој сржи врућој еликсир среће плива,

и потом тело једро ка врхунцима крене,

влажни уздаси, мамни, моје додире плене,

а бића наша жустра ужитка сласт дозива!

Осећам да се силно, као вулканском снагом,

разливаш из стомака, течним, магминим трагом!

У трансу грчевитом, обневидиш од страсти,

и онда малаксала, исцрпљујуће клонеш,

спласнула већ су хтења, у санак мирно тонеш,

тек, изнова ћу сутра из тебе нектар красти!

Париз, 07.05.2014.

ВИНО КАО ЕЛИКСИР

Орфеј или музе, срцогорни Амор,

виспрена Ерато, сви бујицом страсти...

Зачују уз Вино небогласни жамор,

и испију вечност, тек срком при сласти!

Чедна Пенелопа - Прометеј у ватри,

крвоток зажаре и обоје очи.

Слаткодашно Вино, уз тебе се снатри,

Ромео у бескрај због Јулије скочи...

Љубожар и врелост, распламсале жеље...

Уз Вино нам живот ткају срећом преље!

Образи устрепте - помама навире,

романсе и чежње , Човек - Жена - Жудња,

о, драга, можда смо Еросова блудња,

док лавина нашим уснама надире!

Париз, 29.01.2015.

ТРИ ГРАЦИЈЕ

Грација је прва светлосна Аглаја,

Ћерка силног Зевса и Океаниде,

Дражесна божица несагорног сјаја,

Пред чијом красотом мудри обневиде!

А весела нимфа јест Еуфросина,

Слична прасловенској осунчаној Живи.

Заводљива жена - прозрачна бистрина,

Којој се васцела васељена диви!

Талија је трећа грација под маском,

Њено име симбол изновног цветања,

Најављује славље баршунастим гласком,

У заносном крету пролећног блистања.

Тајновитим светом митолошких стаза,

Грациозна лепост Хелмом се указа!

Београд, 16.04.2016.

НЕДОСТИЖНОСТ ЛЕПОТЕ

И свела ружа скрива у себи чар и лепост,

Али то ретко види спутана људска слепост.

Жена је попут руже, свежих и свелих лати,

Убрана ил' тек никла, вољене обвек злати!

Пожелим да сам чувар крај раскошнога трона,

Пулсирајуће клатно жениног сребро-звона,

И да кроз етар оспем све сићушне минуте,

Ту се сусрети присни тек у сновиљу слуте!

Спознајем поврх лица светлоугодну фреску,

Која божанском сјајком титра у очном блеску,

Али загледан дубље у бит, у срж и Жену,

Спазим сопствену сиву одвећ пролазну сену,

Као заробљен лептир усред борове смоле,

Знам - недостижне ствари вечном се варком воле!

Београд, 14.04.2016.

ЧЕКАЊА

Лаура – Петрарка, тајанствена веза,

Одгонетам љубав четрнестог века.

Алба Грека данас, ал` нас усуд свеза,

На Теразијама душа зријућ чека!

Милица и Андрић, смрт на смрт ослања,

По Калемегдану сенка сени хрли.

Код Ушћа се моје биће твоме клања,

Иако смо скупа страсно обамрли!

Данувиус – Сава, изворје бескраја,

Ко река облутак терцина те ваја.

А тамо где небо данце воде таче,

Одисеј у пени – свитну Пенелопа,

И само се чека још траг твојих стопа,

Ал` трн руже трује њезине бераче!

Београд, 08.04.2016.

ВАРКА

И потом сретох тебе ко светлило кристала,

А све се зби у чуду те васионске варке.

У капима си чежње еликсирима сјала,

Који жаруљом пале моје хладне угарке!

На прадавне животе стогодне мирисала,

Љуљушкајући душу сред пене крви жарке,

Са мога ткива трошног злокобе избрисала,

И поринула крте, одвећ спутане барке!

Свет се учини блиским, додир, осећај, нада...

Одавно спознах да је трулеж у свакој клици,

У моме хлебу, вину, опет опорост влада,

Живот често бокори у ситној бесмислици.

Данас огледам лице у мехуру од крви,

По коме као авет варљив неспокој врви!

Београд, 06. 04. 2016.

ЉУБАВ И ГРЕХ

А понекад јесам и туђе волео,

Грчевито, кришом, болећиво, страсно.

Грехова сијасет удно срца сплео,

Радовао, страдо и губио часно!

Али шта је човек без трунчице греха?

Свакоме је дато парченце олтара.

Ако ми је љубав за савест утеха,

Онда на том жару душа нек' изгара!

Зато хоћу страсти, бурне, живодајне,

Па чим црни минут на груди закуца,

Сетићу се греха, ал' и чежње тајне,

Која и у смрти издашно светлуца.

Једном када време над нама окиши,

Бићемо без свега! Сићушни и тиши!

НОЋ КАДА ЈЕ ОТИШЛА

Зграбила је кофер, црну кожну ташну,

Срезала ме оком и звекнула врата,

Док напољу тама ред платана хвата,

Хитрим ходом бану низ улицу прашну!

Осети студ страшну!

На станици хладној седа посред клупе,

И вади из ташне неколко смотуљка -

Наша стара писма... Ноћ платане љуљка,

Животне играчке, о како су скупе!

Кад по глави лупе!

Ваљда у човеку тад нешто препукне,

И занавек ледник душом ко да хукне!

А на оној клупи срце јој остало,

Одвезао воз је баш те исте ноћи,

У пределе тмурне, одане самоћи,

Још је само време из нас живот крало!

Париз, 18.11.2015.

СВЕЖИНА ЛЕПОТЕ

Јутро је - а твоје очи тада сјаје,

Прозиркастим зраком који се прелама,

Преко топлог чела - ту жишкама траје,

Све док не обхрва зене ноћна тама!

Јутарња лепота низ образе пени,

У заносу кипти с беличастог лица,

Природо божанска, никада не свени,

Космосу је Жена бисер-огрлица!

А чим дан лагано почне жар да губи,

И вечерњи тренут пришуња се тихо,

Лицем се звездарје светлуцаво сљуби –

Ја бих јато звезда ко заставу њихо.

Јутро или вече - Аполон већ рече:

Твоја лепост небним изворима тече!

КОСМИЧКИ КРИСТАЛ

Твоје ми лице одмара мисао,

Као спавање у ливадском сену.

То је нирвана - сва вечност у трену,

Кроз тебе космос логос исписао!

У поређењу Бог - Свемир - Планета,

Јеси Атина; глаукопис, ведрост...

Мудрост је душе бујалост и једрост,

А твоја умност круна овог Света!

За Хераклита: Све тече - све креће.

На тој путањи Ти си гејзир среће!

Бескрајним кругом небеских висина,

И у сферама несхватним за људе,

Лепото ткана од кристалне руде,

Крај тебе мени жежна је и тмина!

Рача, 23.06.2016.

- Атина (грчки: Ἀθηνᾶ, Athēnâ) је богиња цивилизације и мудрости

- глаукопис - „бистрог ока“ (глаукос - блештаво, опс - око)

НАСЛУЋИВАЊЕ НЕДОДИРНОСТИ

Слутим те у искри пролећног сванућа

И вечерњем миру мирисног априла,

Где ми као нимфа лепрш-лакокрила,

Мрвну душу винеш попут ускрснућа!

У астралном свету Аглаја ти сестра,

Земно оличење – зорна Аурора.

Хармонијо тиха шопенпевног хора,

Вајана си ватром Хефеста-маестра!

Од зведарног иња душа сјајновита,

А да те имадох усудна је варка,

У односу на Те прашак сам угарка,

Јер си драгoценост - за смртнике скрита.

Барем сновиђење нек` ми те спомене,

Пре него што очи трептаје скамене!

Рача, 29.06.2016.

* Аглаја - богиња дражи и лепоте, једна од Харита.

* Аурора - богиња свитања

* Хефест - бог ватре и ковачког заната

ТАЈНА

Душа ти је мистерија на почетку пев-катрена,

Лаура си, Офелија? Озлаћена Твоја сена.

Магичности с безброј лица, с виолинским сонет-кључем,

стварна, привид, бесмислица? Симфонију с Тебе свучем!

У односу с Пенелопом - хармонијо петим стихом,

испред газиш бржом стопом, устрептала женским њихом.

Ако мине трен магије у осмоме стихоказу,

бићеш ужас бестрагије - врисни сва у миломазу!

Такву карму ни Дух не зна, задрхтала терцет-жица,

зато јеси стиховезна, Амур бедра заголица,

ал' у сржи две терцине, при пожудном магновењу,

можда ти се смех расплине, Ерос твоме служи хтењу.

Јулиј - Прешерн; ризик кикса - напослетку, у тишини,

Твој лик тек је тајност икса, с усана ми жудњу скини!

Рача, 01.07.2016.

- Сонет у сонету

ОБРИСИ ДУШЕ У ОКУ

I

Неће гнусно време покршити мене,

Притегле ме чврсто ланцем неверице.

Ноћима се лудо лавина покрене,

И немир зареже крвав траг низ лице!

Порицао безброј пута самог себе,

Размишљања бучно, језиво зазвуче.

Шамаран хладноћом и образ зазебе,

А погледи сломе, несан ми уруче!

Са мраморног чела бразде сатругао,

Углачаним гласом сад ми се запева.

Трулом сам се свету кришом наругао,

Где бол завијори, као плод сазрева.

Извори младости кад пресуше, мину,

Еликсир ми точиш, уливаш свежину!

II

Еликсир ми точиш, уливаш свежину,

Мој гвоздени обруч, вољена расцепи.

Преплашени дани зверињаком зину,

Видици потону и човек заслепи!

Кад кроз искушења немоћан ти падам,

Запали ми тмину, хоћу светла зрно.

У времену овом слабо собом владам,

Огрнут самоћом, разорен утрно!

Обрисе ти гледам мила бојажљиво,

Магнет си у сржи, привлачиш ме тамо.

По образу сенком дрхтаво се сливо,

Хрлим теби гладан, немам другде камо.

Из мртвила љубав напокон се прене,

Мислим крхка душа музи ће да крене!

III

Мислим крхка душа музи ће да крене,

Разнежена, лака, а са чим се бори?

Прикована свисне, изнова увене,

Сутрашњице када зуб нагриза, мори!

Озари ме једном, такни скривен део,

Низ расцепе моје вихорови струје.

Танушним и златним концем те уплео,

Жубориш ми веном, клокот се зачује!

Не знам зашто капи мастила проливам,

Сонетарим венцем из божанске чесме.

На стихове сиви пепео доливам,

Кад се твоје име споменути не сме.

Отиснут од себе, презирем туђину,

Истог трена када ум спозна празнину!

IV

Истог трена када ум спозна празнину,

Тргнеш ме од злости, мир блажен покуља.

Прождрљиву кротим опаку дивљину,

Да ураган трошни темељ не пољуља!

Господе, оснажи устрептало биће,

Њој и мени мрва снаге кад затреба.

Заборав без жене душе придобиће,

Ништавило љубав олако завреба!

С понорима мучним, зар да се надмећем?

По корену моме бридиш, ту си срасла,

А хтео сам љубав ћутњом да замећем,

Која би све трном, коровом обрасла.

Парао сам чула свим крицима громким,

Ратовао дуго с мислима дубоким!

V

Ратовао дуго с мислима дубоким,

Одапете биле са свих страна стреле.

Лупале по штиту, са отровом горким,

Под ногама место тупе заузеле!

Још мало ме бодри, толико ми фали,

Да обгрлим сву те, такву каква јеси.

Замку Псеудеја лукаво подвали,

Из уста ми речи сумњиве однеси!

Прошлости је мирис нестао ко пена,

Затопио усне медоносним пићем.

Утуљена жишка опет зажарена,

Не тамнујем више, већ крај тебе свићем.

Као иглом била до сад миловања,

И савијан био попут црног грања!

VI

И савијан био попут црног грања,

Што пуцало туђом вољом усиљено.

Златокоса Лада, док земљом раздања,

Плаветнилом фарба јутро замагљено!

Заволи ме као последњег сањара,

Блиског и далеког, што не зна да суди.

А Сунце кад почне ноћцу да обара,

Титрајима тела смири ме ил` слуди!

Не мислимо никад на време што стиже,

Ми посути јесмо безвременим прахом.

Узлетимо, хајде, шта ћемо ми ниже?

Слепимо се нашим познатим уздахом.

Литицама срца ходамо високим,

Мери нам се љубав са огњем жестоким!

VII

Мери нам се љубав са огњем жестоким,

На уснама влажним пожуда разлиста.

Пулсеви нам туку истим ритмом звонким,

Прстима те сребрим, покретима киста!

Лако се крај тебе и бићем искажем,

Росим те по врату извором пробуђен.

И капљице свуда по теби разлажем,

Увирем, извирем, слуђен и зачуђен!

Спокојно на души сном лептира заспи,

Призивам тишину, да ти будеш мирна.

Не буди се, усни снове па их распи,

По соби кад зора заигра прозирна.

Сложили смо тела, груди и дрхтања,

Разум једно шапће, па у грех урања!

VIII

Разум једно шапће, па у грех урања,

На дан - два ми дођеш, а сати разлете.

Пречесто сам жељан твојих надирања,

Гледам те, одлазиш, и траг се замете!

Ишчезнеш, а очи, оборе, оросе,

Кажеш како и ти над самоћом бдијеш,

Прохладне даљине, свете се, пркосе,

Трн стомак зареже, под болом се свијеш!

Све крај нас протиче реком заборава,

И свако за себе сећања разбраја.

Љубав мисли као таласе стишава,

А сета уз фијук ледени осваја.

Да л` мелемне речи олако примаме,

Варамо ли вечност, меримо на граме?

IX

Варамо ли вечност, меримо на граме,

Зато се примакни, да осетим дах ти,

Загрљајем стисни, челом такни раме,

И образом мазним дирни да све дрхти!

Хоћу да крај мене спознаш усхићење,

Осмехе и младост, Херо зачарана.

Дамаре убрза струјање и трење,

Бедра, леђа мојим прстом зашарана!

У овом си венцу прекрасна богиња,

Чија се лепота истоком размахне.

Светионик красни, што бићем затиња,

Натопиш ми кожу, а жиће надахне.

Кад времена зуб нам ластаре засеца,

Е, само да нисмо илузије деца!

X

Е, само да нисмо илузије деца,

Да нам се жеђања не распрсну праском,

Јер олако слутња шавове засеца,

Мелпомена лица накаради маском!

Некад мислим да си само снова део,

Силуета која лаконого плеше.

Од богова сам те и света отео,

Знај, ова те рука од опала клеше!

А када нестанеш, изнова те недрим,

И кожа се твоја по мојој обмота.

Чим помодри јесен, крај тебе изведрим,

Умрсиле ткаље повесмо живота.

Отрови грехоте могу да омаме,

Деси ли се да нас даљине ураме!

XI

Деси ли се да нас даљине ураме,

Студеном се тугом свака зора протка.

Постанемо цвеће трулежи и таме,

Растрзана бића, погубљена, кротка!

Владарко свих мојих незаситих жеља,

Временом не може стрепња да се мери.

Ако нас дочека камена постеља,

Варљиве минуте у мах брзо здери!

Тихи смо сањари, капци су олово,

Сновиђења пипак језиво све проже.

Свако једном оде, тражи клупко ново,

Трагови не мичу, болом лик обложе.

Уз осмех ил` сузу, исто се поклеца,

У бићима силно неспокој се бреца!

XII

У бићима силно неспокој се бреца,

Згрудвало се срце у зрно најтешње.

Пошаљи ми Боже макар једног свеца,

Да молитвом живне поноре јутрошње!

Да лампе у нама, све светиљке, свеће,

Пламичцима плавим сиве сенке гоне.

Са осмехом осмех нека се сусреће,

Вечно нека стене само сузе роне!

Загрљај је стисак под којим се плоди,

Љубав, жудња, занос, блискост недељива.

Афродита ову игру нек` проводи,

И ти, мила моја, страсна, заводљива.

Све ужитка тајне кушамо и знамо,

Шумимо питомо, па се узбуркамо!

XIII

Шумимо питомо, па се узбуркамо,

Вртлози слаткоће стомаке продубе.

Згрчени у мраку, тек се пресијамо,

Уз додира титрај, усне бридом сљубе!

Ућутимо тако, непомично, тихо,

Чекајући да се душе наслађују.

Изнова нас дашак љубави зањихо,

И уздаси меки етром се зачују!

Бујицом касније извори отекли,

И слили у дубне понорнице реке.

Од себе смо самих невешто утекли,

Горко - слатке јесмо игличасте смреке.

Из семенке исте ми се порађамо,

Есенцију дахом једно другом дамо!

XIV

Есенцију дахом једно другом дамо,

Емоцијом плови љубавно безмерје.

Од кључале крви уз луч изгарамо,

Блештавилом плениш цаклећи бисерје!

Годинама смо се вајали у машти,

Призвали Фортуну да заувек спаја.

Месечева искра зеницама шљашти,

Чедност Хиполите лагодно осваја!

И писаћу још ти, није задњи венац,

Можда те ни један достојан не буде.

Да ти не постанем као хладни странац,

Кад даљине своје заблуде понуде.

Мрезга си и груди шуме разједрене,

Неће гнусно време покршити мене!

МАГИСТРАЛЕ

Неће гнусно време покршити мене,

Еликсир ми точиш, уливаш свежину.

Мислим крхка душа музи ће да крене,

Истог трена када ум спозна празнину!

Ратовао дуго с мислима дубоким,

И савијан био попут црног грања.

Мери нам се љубав са огњем жестоким,

Разум једно шапће, па у грех урања!

Варамо ли вечност, меримо на граме?

Е, само да нисмо илузије деца.

Деси ли се да нас даљине ураме,

У бићима силно неспокој се бреца.

Шумимо питомо, па се узбуркамо,

Есенцију дахом једно другом дамо!

КОСМИЧКИ ШАПАТ

I

Астралним сјајкама зло тамнине згроми

Ватреним искрама, као са Венере,

Расипаш одасвуд искре зажежене,

Трагови се сребре низ путању Жене,

Бивствујеш на рубу оностране сфере!

Исијаваш зарјем звезде репатице,

Златокругом као нимбусом пламињаш,

Изнутра очима свевидећим тињаш,

Тиховањем утри моје несанице!

Јездиш кроз беспућа времена и неба,

Док свет у сну дрхће и кобно колеба,

Опијена летом кроз глуву самоћу,

Светионик будеш низ тамнину ноћу.

Ако се дан сатре, пред црнилом мине,

Астралним одсјајем душа се расплине!

II

У твоме је бивству вечни траг уклесан

Астралним одсјајем душа се расплине,

И низ земљу кане женствена лепота,

Бол капљицу крви ако ли откине,

Нек` мелемни додир душин год обмота!

Чим Харон разори језом бића део,

Плот живота ломни време бридом среже,

Дланом сажми меки расути пепео,

Да ме с тобом задњи трунак праха свеже,

Јер ми смо целина неразделне сржи,

Као једно језгро, уплетени корен,

Пошто ме изнутра несан криком спржи,

Бићу угар црни, жив а смртно згорен.

Кад се кртим срцем болести озвере,

Течним еликсиром лице ти се спере!

III

Разруши поноре и неспокој сломи

Течним еликсиром лице ти се спере,

И све страсти букну у горећем хуку,

Груди се у влажни одсјај преобуку,

Вернољубље твоје – огледало Хере!

Жарогором трептиш љубавног трнућа,

Разиграни додир свиловито клизне,

И образе набој усхићено гризне,

Распламсаш изнутра као Етна врућа!

Предајеш се сласти титрајућом снагом,

Пенушаш у крви жуборећим трагом,

Свуд по телу нежне латице размећем,

И вулканску магму изнутра сусрећем.

Сладострашће бића звездарјем узвине,

Ронећи дубином небне плаветнине!

IV

Одшкрини сновиље у напукли несан

Ронећи дубином небне плаветнине,

У дослуху јеси са астралним светом,

Левитираш ноћу тихим лакокретом,

Серафиме гостиш, анђеле силине!

Често ми у снове лакоперо слазиш,

А буђење свако граница је бола,

Ни хлеба ни вина сред пустошног стола,

Моја трнов-поља ништећи погазиш!

Посматрам ти лепост, загледан у фреску,

И знам, овај лик је зрневље у песку,

Зато твоју вечност кришом одгонетам,

Невичан да истим понорима шетам.

Као да луцидност мноме поиграва,

Амур у твом бићу снажно остасава!

V

Мрклини у души чауру изломи

Амур у твом бићу снажно остасава,

Љубавно чезнуће ка вечности упри,

Задњу кап отрова у аорти утри,

Смрт задахом гони, зла и вртоглава!

Ако загасимо сазвежђа у нама,

Светиљке у зени утулимо мраком,

Разоримо плућа убилачким зраком,

Теби сјај нек` блесне, мени гнусна тама!

И кад будеш сама у долини страха,

Присети се мога земног трошног праха,

Травино корење срж ми је испило,

Латице над хумком зјају бојом крви,

Али чуј зуј душе како жустро врви,

Тајанствена Жено, немерљива сило!

VI

Улиј еликсире кад виленим бесан

Тајанствена Жено, немерљива сило,

Удно једрих груди мириси што трезне,

Док у недодиру дух за страшћу жезне,

Челом се звездарје светлеће улило!

По коси ти сплићем метеорску кишу,

И скидам са Сунца отопљену руду,

Пламтећа Венеро у заносном блуду,

Усне ми слаткоћу зажеднеле сишу!

И свемир дрхтури, вибрира и гиба,

Ветар с Хималаја кад ти косу шиба,

Храмови отворе шкрипом тешке двери,

Химна се расплине, а замукну звери.

Усањам те често, ал` сатире јава,

Васионски анђел у грудима спава!

VII

Трагове страсности хучне упитоми

Васионски анђел у грудима спава,

Мирисима Жене одишем обливен,

Сав од озарења васкрснем изливен,

Ал` грамзиви немир мноме обитава!

Ја као Иксион, бесконачно вртим,

На ватреном точку кажњен обамирем,

До несносних јада аскетски допирем,

И због тебе Херо, страдања упртим!

А свака је патња тек део слаткоће,

Ко отрова капку мој те разум хоће.

Из вена исцуре талози и цеђи,

Са невида спираш накупљене глеђи.

Некротљива, бујна, витостасна вило,

Освитом те носи осунчано крило!

VIII

Рам мог очудишта мислима је тесан

Освитом те носи осунчано крило,

А снови се некад једино проживе,

Сањалачка клица низ видике сиве,

Живот је тек што се кришом и уснило!

Из љубави мртво зрневље изникне,

Пелуд се распрши ношен ветродашком,

Поредим те с рајским поленом и прашком,

Кад ми из дубине сок окрепљив шикне!

Подно тела живне скамењено семе,

Авети се обноћ ка срцу устреме.

Свилен додир Жене по лицу ћу плести,

И у таквом стању очуђене свести,

Горопадни несни бестрагијом мину,

Једрином озрачиш јутарњу белину!

IX

Исконске шапате блажено узнеси

Једрином озрачиш јутарњу белину,

И по светлогору плавичасте косе,

Капљице зорења прамичке оросе,

Низ лице зрак сунца преламајућ лину!

Сваки дан почињем ритуалом ћутке,

Поклоним се Небу, пратворцу и Теби,

Свевидном Сербону, који свет охлеби,

Тамљаном окадим све душине кутке!

Сакупљам белутке из речног корита,

Посипам путељак којим ћеш да крочиш,

Са небних висина кад земљи доскочиш,

Да у хаље сплетеш цвет и класје жита.

Божанство у срцу тајновито скрићеш,

Еденске пелцере у венце уплићеш!

X

Светлило мелемно распетом донеси

Еденске пелцере у венце уплићеш,

Саткана од цветног, латичастог краса,

Водиљо и искро мог насушног спаса,

Мелемницу капку по кожи разлићеш!

Милозвучне точиш усхићене ноте,

Ренесансо жива, обнављаш и плодиш,

Ко молитва видаш, убајаш и годиш,

Док шапати нежни злосанице кроте!

Угљевље загасиш да одагнаш злобе,

Трнови се венци расплету и здробе.

Лечитељко врла нагриженог духа,

Често ме безнађа стратиштем порину,

Ти нада мном бдијеш истанчаног слуха,

Душом светлонитом обасјаваш тмину!

XI

Трагове утири низ халапљив бездан

Душом светлонитом обасјаваш тмину,

У сопственом зрењу плодове убираш,

Прстохватом вајаш звездану прашину,

Анђелском лакоћом етром левитираш!

Саздана од ватре, прометејског плама,

Неухватним кретом шестариш по своду,

Несхваћена бдијеш над безданом сама,

Парисове стреле срж кости прободу!

Пенелопо, страсти граница је докле?

Недодир самоћом пустошном те прокле.

У астралном свету као запис бићеш,

Светлосна Хемеро, излиј чежње капи,

Кад ми згасла искра за твој пламен вапи,

Успињеш ко звезда и нада мном свићеш!

XII

Разреши мистику наших снохватица

Успињеш ко звезда и нада мном свићеш,

Твој душевни транс је ванвремено стање,

Мојом епопејом живородност слићеш,

Када ми се нерви сатру и отање!

Познајем божанство у сваком атому,

Које ти бит бића несхватно прожима,

У сопственом паду, вртоглавом слому,

Тек ме у твом уму још трунчицу има!

Надљудском лепотом потиреш и злости,

Уткај ми у нарав трачак самилости,

И љуштуру тела сможди и расцепи,

Под којом зрн ока мрежама ослепи.

Издашна Деметро, поља ми ожити,

Шумориш од страсти, најфинијих нити!

XIII

Ауром буктећом здери рђу с лица

Шумориш од страсти, најфинијих нити,

Лучоношо ведре и спасне светлине,

Под ореол тај ћу сен мрклине скрити,

Кад последња сјајка у виду замине!

И у тој слепоћи земног провиђења,

Потражићу вечна, тајна очудишта,

Јер си део игре умних сновиђења,

Постанем ли трунка, пепео и ништа!

Исходиште моје једино су ватре,

Које букну небом жаром са Суматре,

Том жеженом сфером и себе ћу слити,

Све до изгарања последњега битка,

И пламтећим дахом сведашног ужитка,

Ехом ћу се песме око тебе свити!

XIV

Химничним сам ехом у зарју озвездан

Ехом ћу се песме око тебе свити,

Мелодијом звонком јерихонских труба,

Померићу данце временскога руба,

О Жени ће Орфеј измаглицом снити!

Уз химничне звуке васионског тона,

Наше сједињење свемогућом снагом,

Исконом ће планут несагорним трагом,

Који већ постаје нераскидна спона!

Зачуће се звона твог светлосног храма,

Непобедна, силна и мачем од плама,

Одрубићеш главе злосемне Химере,

И стргнути злости низ сазвежђа млечна,

А аура твоја заблештаће вечна,

Ватреним искрама, као са Венере!

МАЈСТОРСКИ СОНЕТ

Ватреним искрама, као са Венере,

Астралним одсјајем душа се расплине,

Течним еликсиром лице ти се спере,

Ронећи дубином небне плаветнине!

Амур у твом бићу снажно остасава,

Тајанствена Жено, немерљива сило,

Васионски анђел у грудима спава,

Освитом те носи осунчано крило!

Једрином озрачиш јутарњу белину,

Еденске пелцере у венце уплићеш,

Душом светлонитом обасјаваш тмину,

Успињеш ко звезда и нада мном свићеш,

Шумориш од страсти, најфинијих нити,

Ехом ћу се песме око тебе свити!

СОНЕТ ПРОВИЂЕЊА

Астралним сјајкама зло тамнине згроми,

У твоме је бивству вечни траг уклесан,

Разруши поноре и неспокој сломи,

Одшкрини сновиље у напукли несан!

Мрклини у души чауру изломи,

Улиј еликсире кад виленим бесан,

Титраје страсности хучне упитоми,

Рам мог очудишта мислима је тесан!

Исконске шапате блажено узнеси,

Светлило мелемно распетом донеси.

Трагове утири низ халапљив бездан,

Разреши мистику наших снохватица,

Ауром буктећом здери рђу с лица,

Химничним сам ехом у зарју озвездан!

(Сонет провиђења је састављен од имена

четрнаест сонета из венца)

ЗАНОСНЕ ЗАМКЕ СОНЕТА

/О рукописној књизи сонета Саше Мићковића/

Сонет обавезује и од песника захтева бригу о свакој речи

која се уграђује у песму. Стога понајпре мало је песника у

нас, а и у свету, који се сонету посвећују као приоритетној

форми песничког исказа. Писање песама у слободној

форми, код многих песника омиљеним белим стихом, па и

у класичној форми која не тражи одређен број стихова, даје

песнику више могућности и за нарацију и за сажетост,

избегавање сонетне кошуљице је мера слободе изричаја,

поклон наративности или херметичности, необавезивање

као дар слободе.

Пред сонетом песник је као замишљен путник у возу који

улази у тунел, а да се не види светло излазне капије и још са

благим осећајем да се при крају воз укошује пред двема

терцинама или катреном и дистихом који завршава сонет. У

сонету је увек завршни стих обојен невидљивом бојом

олакшања.

Песник Саша Мићковић обрадовао ме је пошиљком у

којој је била врло лепо опремљена књига сонета, у формату

који је мени драг, са насловом који обавезује и наговештава

садржај -„Божанска Србија“- књига која зрачи ведрином и

надом, а лепотом сонета и пробраним песничким језиком

просто плени и наговештава, заправо потврђује, изузетан

дар песника и вештину стихотворства која надмашује

његове године.

Потом је електронским путем стигла нова књига сонета

„Љубавни звуковез“ која самим насловом назначава да се у

књизи не налази само родољубива поезија, мада и у првој

књизи неки сонети излазе изван одређености патриотском

тематиком, и неколико читања, без журбе, јер компјутер и

не дозвољава олакотно читање, површно и дијагонално,

записивања стихова и строфа, упоређивања са претходном

књигом, уверило ме је, заправо ојачало у уверењу, да

песништво Саше Мићковића јесте изузетно, самосвојно,

издвојиво, а препознатљиво, заслужује пажњу читалаштва и

књижевне критике јер нам се обраћа зрео песник, посебног

гласа и звука, врло вешт у грађењу сонета и склон лепоти

песме, савршености, умивености, а тканој од бираних речи

и новосмишљених речи које ће ући у опште благо језика.

У књизи „Божанска Србија“ песма која и има наслов

СОНЕТ даје нам могућност да видимо шта је сонет за

песника:

Одзвањај у уху, мајсторски жубори,

Царе поезије, свечано крунисан...

прва су два стиха, а девети стих:

Китим те са страшћу ко давно Петрарка -

и завршни стих:

Огледало моје, душе оличење -

закључно казује шта је за песника сонет и као песма и као

форма. И нови рукопис сам посматрао и доживљавао при

читању као огледало песникове душе и оличење творца

песме у речима од којих тка сонете. Кад се пажљиво ишчита

„ Божанска Србија“ видљиво је да су патриотске песме само

основа, а рефлексивне и љубавне ткање у којем је песник

дао души одушка као у антологијској, а није једина у књизи,

песми „Ове ноћи“.

Када ноћ завлада и светла погаси,

све почне да ћути и река не тече.

Месечина тек се шапатом огласи,

и поздрави тихо оронуло вече.

Има у Мићковићевим песмама далеког одзвука

дучићевске господствености и одмерености, ракићевске

стишаности и умивености, филиповићевске суспрегнуте

заватрености, али Мићковићева лирика, његов сонетски

златовез, је самосвојан и доноси нам записе човека који

осматра и доживљава свет само на свој начин. Језик

његових песама је посебна драгоценост књиге и књига и

наводи ме на помисао да над сваком речју сонета песник

застаје, важе и одлучује се за ону најприкладнију, мада

песме теку као да су писане у даху, наједном, без

преправки.

Ишчитавајући Мићковићев „звуковез“ записивао сам

стихове, строфе, речи из сонета, са увек присутним звуком

у ушима, као да су речи озвучене, и са осећајем, тешко

описивим, да неке строфе па и целе песме светле изнутра и

када нису на екрану, или сликом као да неке реченице

устиховљене горе, нека заватреност зрачи, па ћу

наводницама обележити у следећим пасусима само речи

истргнуте из рукописа или целине које су ми помагале да

осветлим књигу.

Од кључале крви уз луч изгарамо/блештавилом плениш,

цаклећи бисерје.

вели наш песник док „сонетари“ налазећи „мелемне речи“

уз молбу „ Господе, оснажи, устрептало биће“. И све у

самовању и тиховању „док јесен Рачом шушти“ и ослушкује

се„ свим галактичким жаром/баршунасти слап звука“. а

„бескрајна врелина захуји у нама“ и „ тако често дође по

мраку трома туга“. Има у најнежнијим песмама неког меког

ронсаровског звука („Добро јутро, мила, музо бистрока“) и

почесто описа осаме и жудње за неким драгим и далеким.

Мићковићев „љубавни песмопој“ највећма ће се допасти

читаоцу, а мени остају у сећању, на крају овог записа

наклоности и препоруке издавачу, ови стихови:

Прочитам сонете натопљене лиром,

сећање, то горко, омамљиво воће....

Попут молитве, попут пламсања,

попут бистроће, попут дисања...

– су ове песме стрепње, наде, вере, ишчека, док „ тек мрак,

ћутња и сета, ромори, пада, пада...“.

Једна добра књига песама креће у сусрет читаоцима и

љубитељима сонета.

НОВИ САД, 19. Новембар 2013.

Перо ЗУБАЦ

Саша Мићковић је српски песник, рођен је у граду

Шпитал у Аустрији 23.07.1980. године, а детињство је

провео у Рачи Крагујевачкој, где уз стрица Радмила

Мићковића почиње са писањем првих сонета. Тада упознаје

и др Миодрага Д. Игњатовића, који му заједно са Радмилом

отвара песничку ризницу. Они га усмеравају ка сонетној

техници и тада настају прве поетске грумуљице, а песник

убрзо изучава преко 50 сонетних форми, и помоћу њих

освежава свој стиховез. Саша примењује различите сонетне

технике, захтевне краљевске форме. Његова поезија је сплет

духовних, философских и емотивних нити, које су уплетене

у венац од преко 600 сонета! За Сашу је сонет метрички

уређена, стилски избрушена песма, коју прати лепршавост

музике, савршен склад речи и хармоничност. Сонет је

песнички дворац у коме се многе чароликости крију мамећи

лепотом изражаја. Осмислио је сонетну форму која се зове

„Клепсидрични ретроградни сонет с акростихом“, а име

форми је дао професор Часлав Ђорђевић, тај сонет се може

читати у оба смера. Објавио је следеће књиге:

- Јастреб у олуји, ауторско издање (2011)

- Божанска Србија, издавач Беокњига, Београд (2012)

- Рачански песнички свитак, коаутор, издавач Народна

библиотека Радоје Домановић, Рача (2013)

- Духовна зарења, издавач Граматик, Београд (2014)

- Шпил сонета, издавач Књижевна заједница Удружења

књижевника

Србије за Поморавски округ (2016)

Песме објављује у штампаним и електронским часописима

као што су: Књижевне новине, Траг, Пролом, Свитак,

Бранковина, Бдење, Књижевне вертикале, Књижевни

преглед, Сизиф, Звездани колодвор, Корени - лист Срба из

расејања, Људи говоре (Торонто), Босанска вила, Српска

вила, Мајдан, Наслијеђе, Сретања, Словословље,

Воштанице, Јесењин, Ријеч, Јеж, Етна, Носорог, Шипак,

Авлија магазин, Летопис српске духовне академије…

Уврштен је у лексикон Српски писци у расејању 1914-2014

и др. Члан је књижевног клуба Бранко Ћопић из Београда.

Добитник је награде Песничка хрисовуља, Српске духовне

академије (2016).

САША МИЋКОВИЋ

РАСПЕЧАЋЕНА ПИСМА ЖЕНИ

Издавач

Аутор

Лектура

Радмило Мићковић

Рецензија

Перо Зубац

Мејл

sasamicko@gmail.com

Сајт

sasamickovicpoezija.weebly.com

Година 2016.