- Zlatna Grana - Zoran Zelic

Umetnost. Ona je veliko sredstvo ivota, velika zavodnica ivota,

veliki podstrek ivota.

Umetnost kao jedno nadmono protivdejstvo protiv svake volje za odricanjem od

ivota; kao neto antihriansko, antibudistiko, antinihilistiko; par excellence.

Umetnost kao iskupljenje saznatelja traginog saznatelja koji vidi stranu i

dvosmislenu prirodu ivota, i hoe da je vidi.

Umetnost kao iskupljenje delatelja tragino ratnikog oveka, heroja,

koji ne samo da vidi stranu i dvosmislenu prirodu ivota nego je doivljuje,

hoe da je doivi.

Umetnost kao iskupljenje patnika kao put u duevna stanja u kojima

se stradanje hoe, preobraava, bogotvori, gde je stradanje oblik velike ekstaze.

Fridrih Nie (Volja za mo; 853 II )

Dedication to magnificent Saturn and unswerving Mars in Leo

2UVOD

Neobjavljen roman Zlatna grana napisao je Kristijan Aleksejevi Zorin u poslednjoj nedelji svog ivota; osamljen u radnoj sobi, izmuen nesanicom i zanesen fotogramima iz prolosti. Roman se sastoji iz etiri poglav-lja naizgled razliitih po stilskom sadraju ali veto uklopljenih u nerazdvojivu celinu pripovedakog kazivanja. Iako saznajemo iz njegovog rukopisa da je to delo nameravao da napie jo tokom trideset zadnjih godina svog itja, gde je uvek iznova Aurorinu sve-tlost video kao priliku da odgna senke pro-losti preputajui se novoj ansi za ispoved onoga to mu titalo srce, ipak, noi su pr-

kosno, skoro epidemijski razvejavale neuga-slu nadu roenu pod okriljem zore u poznati ukus razoarenja praen beznaem kakvo osea i putnik kad propusti zadnji voz na stanici. Kad god bi, ostajui sam sa sobom, obrtao svet prolosti u svojim mislima ba kao to se obre i lutrijski toak zarad do-bitne kombinacije nekom sreniku poku-avajui da ga iskae i jeziki uoblii slovi-ma na papiru, slike su se meale i rastvarale u kaleidoskopske boje: bez otrine i jasnog oblika. Oseao je kako mu se Moira Leheza1 podsmeva nateui sve jae vreteno neuspo-kojene savesti minulog doba. Jedne decem-barske noi, dok je poput meseara hodao na poploanom krovu svoje zgrade u svilenoj piami i bez papua i tako se ozbiljno izla-gao riziku da dobije upalu plua, upitao ju je zato mu se podsmeva? Ona je, dok je ste-ui vreteno osmatrala meavu nad gradom i nitima koje su poput kakve paukove mree krajnje sinhornino navezivali komare svih

1 Leheza, Klota i Atropa su Moire - keri Nunosti. Po Platonovom predanju okreu vretena prolosti (Leheza), sadanjosti (Klota) i budunosti (Atro-pa) i time uparavljaju ivotom svakog ivog bia, nemilosrdno pletui i raspliui njegovo vreme i ivot.

Oduvek sam sebe video i oseao kao arnolik, nezaustavljiv ringipil ostavljen od strane lutajueg karnevala nasred pustinje u noi punog meseca .

Autor

ZLATNA GRANAKristijan Aleksejevi Zorin

3Zlatna grana Kristijan A. Zorin

stanovnika, okrenuta leima ka njemu svo-jim promuklim glasom odgovorila: Ja samo nateem vreteno, a tvoje je da olabavi srce da bi kazao istinu. Da bi prosledio poklon mojoj sestri Atropi, mora ga prvo predati Kloti, koja je takoe moja sestra, a ona samo prima poklone koji su predati istog srca i mirne savesti. Ravnotea mora da postoji; ak i u poiljci koja putuje niz niti vretena.

U suprotnom, zna se Mebijusova tra-ka2. Kristijan nije razumeo, i itava stvar mu se time inila teatralno apsurdna, poput neke istonjake zagonetke katapultiranje iz usta stogodinjeg mudraca u um iskuenika spremnog da podnosi njeno kljuanje nared-nih 20 godina zarad iznenadnog bljeska sve-tlosti koji e mu ispuniti duu a koji nazivaju prosvetljenjem. Nesposoban, ili bolje reeno bezvoljan, da asimilira poruku mitske sta-rice, on momentalno naputa tu mogunost zajedno sa prizorom te hiljadugodinje ene isuene koe, neobino zakrivljenih prstiju, beivotnih oiju ali nadasve dugake, potpu-no sede razbaruene kose koju je prohladni vetar mimikrirao u snenoj belini te zimske noi i svojim prizorom predstvljala je ansu za pojavu ozbiljnih psihikih trauma svakom detetu koje bi je te noi kojim sluajem ugle-dalo na krovu. Kako god, sve to je izrodi-lo iz Kristijanovih odlunih viegodinjih pokuaja da se iskae kao pisac bio je samo naslov, Zlatna grana, predstavljui tako nje-govu svojevrsnu kontemplaciju usmerenu na deset crnih slova koja su ga uvodila u svet snova svake noi.

Ipak, uvek doe Dan D. Dodue to je u Kri-stijanovom sluaju bila no. U sitne sate 24. 2 M.. je geometriska gura sa samo jednom stra-M.. je geometriska gura sa samo jednom stra-nom. Ima svojsta neorjentabilnosti te se predmeti po njoj kreu (obru) u istom smeru, bez moguno-sti promene pravca i izlaska.

januara 2007 godine podstaknut hroninim napadom nesanice (koja ga je muila dosta dugo vremena unazad), sugestivnom igrom plamena i pucketanjem drva iz kamina u nje-govoj radnoj sobi, aom Johny Walkera kao i utihnulog predoseanja da mu uskoro pada zadnja klapa na ivotnoj pozornici, sklapa prole glavnih protagonista prie i uspeno sastavlja prve zapise prvog poglavlja.

Drugo poglavlje je zapoeo sa velikim en-tuzijazmom 28. januara (poto je bio veoma srean prvim) i zavrio ga 29. u 7. 30 izjutra. U njemu (kao i u 4. poglavlju) Kristijan razra-uje dramatine dogaaje koji su se odigrali u njegovom ivotu poetkim 70 tih godina prolog veka i verovatno ga obeleili sa i-tav kasniji ivot; naroito jednu traumatizu-juu epizodu uzetu sa ivice smrti u kojoj je, kako sam kae, po svom dubokom uverenju mogao da oseti um svoje krvi i uje valpru-gijske tonove Plesa Vitezova ruskog kompo-zitora Sergeja Prokofjeva (te donekle nije ni udo to je imao mentalne i emotivne bloka-de prilikom svakog pokuaja da te dogaaje verno prenese na papir, i ponovo ih proivi, a psihijatra nikad nije poseivao, a nije bio ni veliki vernik da bi se ispovedio kod sve-tenog lica). Bilo da je u pitanju deo njegove uobrazilje izazvane momentanim okom ili ne, kroz njegovu priu saznajemo da je ka-snije, kad kod bi uo te snane tonove nalik goropadnom dinu koji potresa zemlju ruei sve pred sobom, uvek dolazio u stanje hiber-netike ukoenisti i psihike obamrlosti dok je ponovo preivljavao uas tog trenutka.

ree poglavlje naizgled odudara od ostala dva. Kristijan u njemu, voen Dojsovim3 in-stinktom za mitski pristup trivijalnom i tokom

3 Dejms Dojs jedan od najveih, najoriginalni-Dejms Dojs jedan od najveih, najoriginalni-jih i svakako najuticajnih pisaca 20. veka


svesti koji prati svakodnevni ivot, opisuje dogaaje odigrane u kratkom vremenskom intervalu, i stvari viene iz razliitih uglova ljudskog oka u njujorkom baru Uliks.

I 4. poglavlje kako saznajemo zapoinje 30. januara u 16.45 da bi ga, nakon nekoli-ko neprospavanih noi, u ve naetom deli-rijumskom stanju za koje se nadao da e ga osloboditi nervne teskobe, zavrio 31. janu-ara u 5h. I 58 min. izjutra. Ono predstavlja svojevrsan sie predhodna tri i nije mu po-trebno posebno predstavljanje. Dovreni ma-terijal, Kristijan zatim prebacuje na USB, tri-jumfalno kaiprstom udara tipku na tasaturi Del (jer je imao naviku da brie materijal sa kompjutera nakon to ga je sauvao u CD- formi, ili memorisao) odlazi do toaleta, vraa se za pisai sto izraen od najnije hrastovi-ne, sre zadnji gutljaj kafe i pada u san. Vie se nije probudio. Poslednji sunev izlazak je ugledao 30. janura 2007 u 7.15 minuta.

o bi verovatno bila celokupna pria da ljudski vek ne obiluje tajnama, zvedama vo-diljama okaenim na nebeskom svodu iznad kompleksnog lavirinta ivota a ija je svha jedino da zalutalu duu dovede kui, ali i nadasve nepisanim pravilom da se iz zavne lmske scene, ma koliko ona bila upeatljiva i gledaocima impozantna, ne moe odgonet-nuti radnja koja joj je predhodila i uobliila ba na taj nain, ili kao to je to jedan veliki ruski pisac rekao: na nadgrobnoj ploi ima dovoljno mesta za, mahovinom skrivenu, saetu verziju ljudskog ivota, ali su detalji uvek dobro doli.4

Kristijanova supruga, Eugenija, nikad nije zalazila u poslove svog mua; iveli su skladnim i harmoninim ivotom; moglo bi

4 U pitanju je Vladimir Nabokov i njegov Smeh u tami

se rei arostokratskim. Bila je puna razu-mevanja, blage naravi, ali isto tako i vatreni privrenik istini (mrzela je lai) a veliinu njenog bia Kristijan opisuje u jednom po-glavlju svog dela (Za Evgeniju). Ono to je mladost tom branom paru podarila starost nije oduzela i upravo su u tim zadnjim go-dinama svojih ivota najvee prijateljstvo oseali ba prema Vremenu koje je stia-valo veliki plamen ljubavi roen iskrom iz zenica dva para mladih oiju jednog suto-na na klupi smetenoj u centru Brulkinske Botanke Bate5, osvedoene suncem na zalasku i povetarcem koji je duvao sa juga nosei miris oblinje trenje na ijem stablu je bilo izgravirano srce koje je, za svojih 60 godina ivota, uzimalo i davalo ono najlep-e u ljudskim biima. ako stiavajuci vatru ljubavi, Vreme je stvorilo blagi ar topline na njenom ognjitu, sad sasvim dovoljan da pogledom razumeju jedno drugo bez ijed-ne rei; ba kao to se i razumenju sedokosi suprunici koji su sauvali seanje na prvi dodir i zavetno obeanje vernosti dato jedno drugom.

Sledee godine (zapravo 11. meseci nakon Kristijanove smrti) 2008, i Eugenije umire i celokupna imovina stie pod vlasnitvo nji-hove jedine keri Mirijam: ziki dosta pri-vlane plavokose ene u drugoj polovini 30-tih godina, koja je iza sebe imla ve dva ne-uspena braka, slomljeno srce i zavet da vie nikad nee kroiti na ludi kamen pa makar je i sam Adonis zaprosio. Imala je svoju pri-vatni rmu, bavila se kupoprodajom nekretni-na, negovala uroene aristokratske komplek-se i sa pritajenim prezirom je gledala sve to nisko, prosto, useljaeno, bez namere i e-

5 Bruklinska Botanicka Bata je jedna od nekoliko znamenitosti Bruklina, i uostalom Njujorka: grada gde se odgrava vei deo radnje.


lje da to razume pa bilo da se radilo o obinoj galami na ulici, do neurednostu ljudi u metrou ili pak raskalanih ena iji renik je znaaj-no oskudevao kulturnim izraavanjem. aj moralni nedostatak, zasnovan na pogresnim principima, plavokosa lepotica nadoknaiva-la je zaista sjajnim ukusom za sve to je estet-ski vredno, kulturno i prevashodno otmeno u svom izraavanju. Mirijam je nakon smrti svojih roditelja njihovu kuu ostavila uglav-nom netaknutu kao spomen na njih. Dodue izvrlila je par manjih (skoro neprimetnih) preureenja, a ticale su se stvari koje su bile prevashodno Kristijanovo vlasinitvo, a za Mirijamin ukus su delovale isuvise istroeno, starinski i esto je o njima govorila kao o ne-kim kloarskim medaljonima

Kako je Kristijan imao (nazovimo ga hobi) da s vremena na vreme sebi priuti po koju antikvarnu stvar, naroito ukoliko su dolazile sa Orijenta, u njegovoj kolekci-ji nala se i povea gura Bude u sedeem poloaju uraena u hrastovini dimenzija 45 cm x 30. Drao ju je na drvenoj komodi, tik pored radnog stola. Iako se s estetske stra-ne ne moe osporiti njena privlanost oku, prvenstveno zbog izuzetne panje kojom su se doraivali detalji (oi, nos savreno obli-kovan, usne,...), jedan odlomljen deo s levog Budinog kolena je Mirijam strano upadao u oi to je neminovno izrodilo odlukom da da guru na aukciju ivot orijenta koja se odravala u istonom delu Bruklina, a iji je celokupni prilog iao u dobrotvorne svrhe.

Specinost vezana za guru je bila ta da je uraena jos u 17. veku za vreme dinastije Ming, i verovatno svaki ljubitelj istonjake kulture bi je rado imao u posedu. U donjem delu gure, ispod lotos poloaja Budinih nogu, nalazila se mala, pa nazovimo je o-

ka skoro neprtimetna kad bi bila zatvorena usled savrene uklopljenosti u celinu gure, a u koju je jedva moglo da stane par insen-sa. Za nasu priu znaajna upravo zbog toga to je to mesto gde je Kristijan ostavio USB nakon memorisanja svog rada i tako mu ma-hinalo (verovatno nesvesno jer je sigurno oekivao da e se probuditi popodne) zape-atio sudbinu koja se ticala njegovog obelo-danjivanja zapisa svetu.

Pa, kako je san o nedeljivosti i celovitosti sveta kroz tajno saglasje prisutan u svakom ivom biu, bez obzira na mesto i udaljenost, nepobitno stiemo i do mog brat Gregori-ja: uspesnog ekonomiste, a po rekreativnom opredeljenju opsesivnog anrtikvara koji je jo od detinjstva iskazivao ljubav prema starina-ma i predmetima koje uvaju tajnu vremena prolog a sticajem ne sluajnih okolnosti ba se u to vreme naao u Njujorku na aukciji.Njegov lozofski obrazac glasio je da ukoliko ovek sakupi dovoljno vrednih predmeta iz svake dekade svakog veka, poev jo od Vavi-lona i stare Grke, itava istorija oveanstva e mu biti na raspolaganju (u tu svrhu sam mu radi zeza za jedan roendan poklonio stari neolitski kamen koji bi mu bio dovoljan za sve). Bratovljeva tvrdnja mi je, bez obzira na moguu istinitost sa metazikog pristupa stvari, zvualo suludo; ideja manijaka koji trai sredstva da utoli svoju e, da pronae uspean alibi za svoju opsesivnokompulziv-nu neurozu. ovek koji je zaraivao milion dolara godinje, imao prelepu kuu na obali Nijagare, nikad nije na letovanje otiao rekre-ativno da uiva, ve bi samo poseivao an-tikvarne radnje, izlobe, aukcije... Seam se da je jednom tako, dok smo bili deca i igrali se skrivanja jednog prepodneva u komiluku, pored susedne kue naao nekakvu staru ci-


gansku vazu sa izgraviranim arapskim slovi-ma baenu u blato. Podigao je, ovla obrisao, i sav srean poneo kui. Ipak, njegovo ushi-enje nije dugo trajalo. Ohladio ga je majin amar kada je primetila tu stvar u kuhinju na sred kuhinjskog stola, na belom stoljnjaku kupljenom tek nekoliko sati pre no to e ci-ganska starina zadati blatnjavi poljubac i pe-atirati usne novom stoljnjaku ija namena je bila da doeka goste sa mirisnim rukom tog nedeljnog popodneva.

Ali da se vratimo vremenu sadanjem. Dakle, Gregori se do poslednje kapi znoja i krvavo zraene pare bori za guru Bude sa jednim kurpuloznim debelim pancem jare-e bradice i horninim zadahom na tekilu. Ipak, na kraju, moj brat izlazi kao pobednik i kip je kod njega a sa njim i USB sa priom. Otkrivajui ubrzo USB i celokupan njegov sardaj, a poznavajuci mene kao metazia-ra, lozofa, astrologa ali i velikog ljubitelja pisane ree i misterija, a uz to seajui me se kao starijeg brata koji dri distancu od sve one deurlije izgubljne u tradiciji igre njiho-vih roditelja i ita pripovetake Edgara Allana Poa na klupi pod oblinjom topolom, mea-juci tako grotesku, tugu i privienja u senci prolazne lepote ovaloploene kroz kronju alosnog drveta, poziva me na telefon i saop-tava da ima kod sebe neto to bi meni mo-glo biti zanimljivo i da e mi to uruiti pod uslovom da ga pozovem na veeru (uvek je imao smisla za transakciju). Njegov izbor, ili bolje reeno narudbina, bili su riblji kotle-ti od pastrmke koje je moja ena Glorija fe-nomenalno spremala. Nasa kompenzacija je urodila plodom i bila uspena. Verujem vie u moju korist, jer iako je Gregori napojio svoje ulo ukusa fenomenlnom ribom i po-vrem zalivenih uz to kvalitetnim vinom, ja

sam dobio na poklon neto mnogo vrednije, mnogo dragocenije neto za ta verujem da ce dotai ljude i menjati njihova uverenja...

Eto, to je itava istorija vezana za Zlatnu granu sainjenu na 4 strane Word formata. Sad, dok je taj rukopis u elektronskoj formi ispred moji tamnih oiju uvelian stakle-nom dioptrijom, i dok istovremno sedokos starim kao i svet6, neustruava se da diva-ni sa mojom duom i kombinuje ahovske poteze sa mojim, ruku na srce, ne ba tako mladim umom terajui ga da sklopi kosmi-ku slagalicu.

Dok ga itam i pokuavam razgonetnuti na svoj nain (s metazike take gledanja), shvatam da mnoge stvari koje sam u svom i-tju kao prirodni skeptiar mogao da osporim i hirurki odstranim od svojih uverenja, nisu su me kao ovaj roman navele da otvorim oi i budem prijemiv na saznanje da u tri feno-mena mogu biti siguran ak i ukolio bi me, mnogo godina kasnije, izveli pred streljaki vod. Setio bi ih se: ivot je misterija, nita nije sluajno, i na kraju krajeva, bez obzira koliko ulagali napore i bili gonjeni stihijom drutva i nepravde, sve mora da se zavri po doboro pisanom sudbinskom obrascu Boije volje: onog puta koji se otvorio sa naim dolaskom na svet. o mi je razvilo saoseanje i apatiju prema svemu onome to je ljudsko i greno.

Ova no je zimska: i ove noi pada sneg, isti je 24. januar, a vatra pucketa i u mom kaminu dok mi viski spira nataloenu gori-nu minulog dana i ovlauje ulo ukusa. Ali ipak, dragi moji itaoci, ja jo uvek ne pre-doseam kraj...

Baltazar Blum

6 Kurziv pripada Umebrtu Eku i njegovoj Ruzi


I

POGLAVLJE

PROLOG

Svi koji su se nali te noi na ulici etvr-te Avenije u zapadnom delu Bruklina mogli su svedoiti o lepoti i sjaju punog meseca. Njegova svetlosti bi bila dovoljna da prui putokaz svakom sanjaru ili ljubavniku u noi ak i ukoliko bi se iskljuila celokupna elek-trina rasveta grada. Ispred ulaza u jednu od niza zbijenih kua dvospratnica sa fasadom od mrkog peara, nalazio se parkiran tamno plavi kadilak marke De Vile iz 68. Na tri koraka od njega, tek to bi se preskoio trotoar, svakog sluajnog posmatraa delilo bi deset vanjskih stepenika od poluodkri-nutih ulaznih vrata koja su oslobaala tamu zaguljivog hodnika pruajui joj spokoj u zagrljaju vanjske meseine. Ukoliko bi taj isti posmatra (radoznali putnik namernik) eleo da proviri unutra i upozna se sa unu-tranjim enterijerom dvospratnice, prvo ta bi ga doekalo bio bi udar toliko guste po-mraine da je bez pomoi baterijske lampe bilo skoro nemogue, ne samo uspeti se uz stepenice, ve i uhvatiti orijentir koji vodi do glavnog prekidaa. Stranac bi sa tog me-sta mogao nazreti s leve strane ulaz u veliku dnevnu sobu, a s desne u kuhinju i prostranu

trpezariju. Pravo su se videla vrata koja vode u toalet, a stepenice su se pruale na samo par metara od ulaza. Polako se uspinjui nji-ma ka spratu, stranca bi najipre doekalo sa-vijeno beivotno telo u leeem poloaju ija donja polovina, od struka na dole, poivala na stepenitu, dok su se trup i gornji deo pri-lepili rairenih ruku na pod sprata. Delova-lo je poput kojekave marionete koju je njen vlasnik, papetar, ostavio na milost i nemilost vremenu bez pokreta. eir je ubijenom za-klanjao oi, ali ne i dve ulazne rane od metka na slepoonici koje su sa izuzetno velikom, skoro geometriskom prezinou posmatra-le jedna do drugu pod uglom od 90 stepe-ni. Svaki forenziar od egrta do majstora zanata znao je na osnovu tih neprirodnih telesnih otvora da je smrt tog oveka zate-kla na mestu, bez mogunosti i elje da mu da ansu na odloenu posetu. Krv se slivala niz stepenice bojei ih u tamno crvenu ni-jansu sve do petog stepenika gde se usled pogreba svetlosti tenost gubila u crnini na-vuenoj preko vrstih spojeva pravougaono izrezbarene evropske hrastovne prilagoe-ne pritisku i najglomaznije ljudske stope i na taj nain predstavljala klopku bilo ijoj cipeli spremnoj da kroi napred. aj vlani, mimikrirani poljubac jo svee krvi sa o-nom nije imao nikakvu drugu svrhu osim da nepaljivog prolaznika besplatno uvede u krug osumnjienih i upozna ga sa kriminla-stikim aksiomom da su svi osumnjieni dok se ne dokae suprotno. Samo dva metra od njega prislonjeno uz zid i sedeem poloaju nalazilo se drugo telo, skoro indentino sa prvim: eir, zlatni sat, crni kaput i pantalo-ne od sivog dinsa, ali za razilku od prvog koje je, onako beivotno, prislonjem uz zid delovalo je svakom neznancu koji nije znao uzrok pada kao da je utonulo u spokojan


san bez snova, ili nalo odmor u drugoj di-menziji nakon obilnog pijanstva, kod ovog tela na licu je bio utisnut komar ispunjen strepnjom, bolom i strahom koji su poput svetog trojstva bili zamrznuti u veni kadar u vidu iskoene siluete nepoznatog egzeku-tora. Otelotvoravajui sliku none more, on je uspeo da kupi svoje mesto na poslednjoj sekvenci 8 mm rolne ivotnog lma nesre-nika zanavek zaustavljene tano na zenica-ma njegovih oiju. Vrat mu je bio prerezan, a po svemu sudei, sem to je osetio otri-nu hladnog seiva na svom vratu, sigurno je morao da uoi (pod uslovom da su mu oi bile otvorene) hitar pokret s leva na desno glasnika njegove smrti zahvaljui velikom ogledalu ispred koga je lealo telo. Ukoliko bi sluajni posmatra skupio dovoljno snage da nastavi dalje i odkrinuo vrata sobe zate-kao bi prizor slian onima iz krimi noir l-mova 40-tih godina prolog veka. Svetla su bila pogaena, a kronja drveta posaenog pre sedamdeset godina preivelog epide-miju bebopa, Velike depresije kao i masovne nervoze koju je unosio Prvi svetski rat nije dozvoljavala meseini da u potpunosti ispu-ni unutranjost prostorije ravnomerno, ve je sekla svojom neravnomernom konturom i buila slobodnim prostorom roenim kroz dodir isprepletanih grana i gustog lia to se njihalo uz blagi povetarac te veeri. Na taj nain meseina je pripremila samo odree-na scenska mesta oku posmatraa neophod-na za veliinu scene koja se odigravala pred njim. Radni sto na kome se videla uramljena slika ene sa detetom u naruju po svoj pri-lici rtvine supruge i kerke, zatim polica sa knjigama na kojoj su se primeivali naslovi; Buka i bes Viljama Foknera, Kafkini romani Proces, Zamak i Nestala osoba kao i Smrt na kredit L.F. Selina, dok je slika Gistava Do-

rea prikazujui jednu od stravinih sekvenci iz Danteovg Inferna, zauzimala deo zidnog prostora iznad komode sa V-om. Glavni zid sobe ljubomorno je ve pet godina na-grizlao jo jedno ogledalo; dovoljno mrano ali i duboko da proguta siluete dva oveka uoena ispred predmeta Alisine kcije i spo-znaje. Prvi je kleao na podu, a drugi bio iza njega i drao u ruci pitolj prislonjen tano na potiljak rtve. Sve to se u tom momen-tu probijalo kroz paklenu tiinu sobe bilo je ritmino kucanje zidnog asovnika kao kljunog svedoka jedne pogibije. Meseina ga je u odnosu na sve ostalo u prostoriji, ne-izmerno krunisala svojim prelivenim sjajem i uinila vidljivim ne samo 12 crnih rimskih brojeva ve i tanku sekundaru ije kretanje nije imalo drugu svrhu sem da suzi vreme nesreniku do take prelaza na onaj svet, po-put prsta zloslutne gatare to odmerava dete za Kronosa. U tom zamrznutom trenutku, te 73 godine bilo je 23: 53: 38 tacno 6 min. i 22 sekunde do ponoi...

Da li si se ikada upitao: Zato?, popri-lino staloen i bezoseajan glas ubice razbi tiinu.

Molim te, zau se isprekidano pokoran i moleiv glas rtve zna da imam dete i enu.

U prvi mah uinilo se da je taj rtvin od-govor donekle razljutio ubicu, jer je stekao utisak da ga ovaj ne slua paljivo i pokua-va da pobudi kod njega dozu razumevanja i saaljenja ne znajui da je njegovo srce taj ljudski kvalitet oteralo u izgnanstvo jo jed-ne davne prohladne noi. Stoga jae prisloni cev pitolja na njegovu glavu i nastavi...

Znam, ali znam isto tako da ima i du-gove koji su te uvalili u ovu sitaciju istoga


elim da se koncetrie jer ti je ovo posled-nje to ti mogu rei. Nisam ti postavio pita-nje vezano za tvoj privatni posed odgovori krajnje bezduno ve da li si se ikad upi-tao: zato je to tako? Zato se sve deava na nain koji se deava, zato sad stojim iznad tebe poput delata spreman da ti presudim, ne po nalogu onoga to me plaa da bi vi-deo tvoju smrt (on je nebitan), ve za gre-he kojih se moda i ne sea, moda su bili sitni ali...to ne umanjuje njihov znacaj, jer i najsitnije zrno peska i najtea stena u vodu tonu jednako, te stoga moja ruka oteana magnumom 44 sad hladi tvoj potiljak, ta-no SAD u ovo odreeno vreme, na ovom odreenom mestu, pod ovim isceniranim okolnostima, i, na kraju krajeva, pod ovom velianstvenom igrom nonih senki koju bi, mozda, jedino Rembrant mogao udostojiti venosti na platnu...

rtva nije ni znala ta da odgovori niti joj je u tom trentuku bilo do lozoje. Sve to je taj ovek oseao u tom momentu bila je ravnodunost koja je polako preuzimala mesto strahu koji se samo 3 minuta ranije gromoglasno oglasio u njegovom umu sa Plesom vitezova S. Prokojeva i uao kroz vrata sobe zajedno sa popustljivom beikom od oka iji rezultat se video na rtvinim pantalonama. Ali sad je i ta pomirenost sa sudbinom postepneo poela da ustupa me-sto aljenju; aljenju to vie nee zagrliti enu, gledati dete kao diplomira na koledu, unuie koji se igraju sa njim u bati jednog nedeljnog popodneva dok njegova supruga priprema porodini ruak... i sve to je u tom stanju transa izgvorio bile su dve rei;

Ne razumem.

Ne razume zato. Zato koje su po-stavili Sokrat, Platon, Kant, Nie... zajedno

sa bajatim lozofskim odgovorima u ulozi smernica; dodue ubedljivih, ali nedovoljih da utole apetit oveku siromanom i glad-nom ivota.

Da, upitao sam se, moda, dva-tri puta...

Znai ipak si otvorio vrata sto vode u svet oveka.

Ako ti to tako zove...

Ne zovem ja to nikako, bauka moj, ve samo pokuavam da shvatim tamu koja me okruuje, i silne komare kroz koje sva-ke noi proleu neuspkojene due koje je ta ista tama progutala hranei se njima, sama za sebe....nema Boga, nema Svetlosti, nema Vere....a ni uha, oka...

rtva kao da malo doe k sebi, oseti kako se kroz ubicin pesimizam, nazire i mrnja prema ivotu i svemu to dolazi iz njega ili mu se makar tako tad uini zahvaljujui rei-ma osloboenim iz njegovih usta, te se oku-rai i ree;

Znaj jednu stvar. Moe povui okida, iskreno, nisam spreman, ali doekau smrt dostojanstveno, a ipak znaj da ti neu dozvo-liti, naroito u ovom trenutku, da mi sahrani nadu i svetlost. Verovao sam u ivot, ne zato to su to neki skorijevii i lani propovednici propagirali, niti zato to sam iz aristokratske porodice, pa me zlo nije toliko dotaklo koli-ko one jadnike to skreu za Bruklin*7, ve to nisam mogao drugaije. Od najranijeg detinjstva video sam ovaj svet kao predivno mesto prepuno lepote i oaravajuih stvari, otkrio sam ljubav, upregao radoznalost da me vodi i otkrivajui mi skrivene ari koraao stazom koracima na koje sam se zavetovao da budu laki, ma kakva da me nesrea desila

7 Aluzija na roman Hjuberta elbija Poslednje skretanje za Bruklin

10

Zlatna grana Kristijan A. Zorin

u ivotu; pa ak i sad, da sam malo mlai i da okolnosti nisu ovakve kakve su, prodao bi sve i pridruio se onoj Deci cvea...

i si budala, bauka nadoveza se de-lat to nisu Deca cvea, to su deca marihua-ne. Na njih sto moda je tek jedan svestan ci-lja i cvrste ideologije koja vodi ka njemu, svi ostali su samo uklopili u more trenda koje nosi ovo ugavo vreme. Pogledaj ih samo, pare se ko ivotinje po parkovima i tuneli-ma, gutaju razne ekstazije, i toboe se zala-u se za svetski mir, a da nisu ni svesni ta taj pojam znai niti tragedije njegovog neo-stvrenja. arnolika cirkuska atrakcija eto sta ti je to. Eh, da imam malo vise vremena sve bi ih pobio kao uslugu ne dravi ve oveanstvu. ako je bilo i tako e biti, ali ko za to sve pita nas podzemnike; nai koloseci odavno ne vode ni u jednom smeru...

Nije cilj ubiti...

Da nije cilj ubiti, cilj je dati ivot. Ali da ti postavim jo jedno pitanje; ije srce je toli-ko isto da taj najvei dar koga oveanstvo moe udostojiti pred oltarom Boga moe pre-dati bez ikakve koristi, ideologije, ljubavnih interesa, roditeljske dunosti i da tako stoji neukaljan? ije, Bauka. Jebeno li ije...?

Pa...

Uvek ree ishitreno ubica ne bi li za-drao misao u punom smislu uvek je neka prljavtina prisutna i degenerie ga u startu. Zar ne?

ada nasta ponovo poluminutni period ti-ine i Delat, odmaknuvi pet centimetra cev pistolja od rtvinog potiljka, nastavi sa dija-logom upitavi ga:

Zna li priu o Zlatnoj grani ?

Mislim da sam je proitao u Vergilijevim

Eneidama. U jednoj od epizoda junak Eneja lutajuci po svetu i traei novi dom nakon sto su razruili rodnu mu roju, eli videti preminulog oca i ui u Hadov svet a za taj poduhvat mu je neophodna zlatna grana...

Da, to je taj mit. Meutim uslov je sle-dei; mora Persefoni Hadovoj eni na poklon doneti tu zlatnu granu koja raste na drvetu u oblinjoj umi. Poto ne zna tano gde se drvo nalazi, Venera mu alje svoju golubicu i tako mu pomae da nae drvo, ali samo da nae, jer posle toga nastupa presud-ni trenutak o kome ga je obavestila Sibila; ukoliko, kad odlomi granu druga odmah ne naraste izgubie ivot na puteestviji u donje carstvo i itav njegov poduhvat e ve una-pred biti osuen na propast. Meutim, ako izraste nova, njegovo putovanje u donji svet bie uspeno. Na Enejinu sreu nova grana je izrasla, ali, ta bi bilo da nije. Da li bi se i tada Eneja usudio da kroi u Hadovo car-stvo. o je zapravo kljuno pitanje koje bi krunisalo veliinu njegovog poduhvata i e-lje. Da li bi junak bio spreman da ide na put bez povratka zarad svoje elje?

ada ubica nakratko baci pogleda na zid-ni asovnik bilo je 23: 54: 55 jos tano 5 min. i 5 sekundi do ponoi.

Zna postoji i druga verzija te prie a tie se jednog paganskog rituala po kome je Nemijski kralj (Kralj ume) pre svog kruni-sanja morao da pogubi svog predhodnika u ast boginje Dijane, a pre no to bi to uinio morao je da odlomi granu sa izvesnog drve-ta koje su ljudi u antiko doba izjednaavali sa zlatnom granom. Zato? Na to su mno-gi mislioci i lozo pokuavali da odgovo-re ali rei u ti sta je istina (ovde autor ne ulazi u folozofsku niti antroploku osnovu prie koja je kao takva ponajvie poznate po

11


Frejzeru, ve je iznosi u sklopu relevantne radnje i daje svojstven odgovor kroz glav-nog junaka). Istina je u ispranjenom srcu koje prima ljubav spremnu za rtvu i koju je Kralj ume podneo za sina, ali kako njegov potomak nije znao da ceni taj natovecanski gest i ispunio srce zaviu i mrnjom itavo kraljevstvo je stavio pred rub propasti (u 2 poglavlju e se detaljno izloiti pria o Zlat-noj grani, koju je sad samo naeo Delat). Stoga ga je Dijana kaznila i svakom nared-nom vladaru ograniila dane vlasti njego-vim sopstvenim ivotom.

Zatim ubica ponovo pogleda na sat i priu-pita rvtu, u ispovedaonikom maniru.

Da li ti je ao zbog necega? Da li se kaje zbog nekih propusta u ivotu?

Na to pitanje rtva je zamolila delata da mu dozvoli da iz sakoa izvadi koni nova-nik. Unutar njega, sem 120 dolara, nalazila se fotograja uraena u crno beloj tehnici a na njoj portret jedne devojke kako se lagano smei i blago zamiljenim pogledom gleda u stranu a kosa joj pada i pokriva desnu stranu ela...

Na ovom mestu mislim da bi bilo dobro da zastanemo i pruimo vaem skromnom pripovedau priliku da se predstavi i kae koju re o sebi.

12


ZOVEM SE NENO

(a.k.a. Kristijan Aleksejevi Zorin)

Zovem se Kristijan Aleksejevi Zorin i roeni sam Njujoranin. Otkako znam za sebe, prate me dva seanja. Kroz jedno mi se uznosi gura moje majke kako spokojno sedi na komodi i dri me u naruju. Njen do-dir je nean, topao, pun ivota koji ne trai nita zauzvrat sem obeanja da bude odiv-ljen po meri kojoj nalae srce i moje neja-ko deije bie to osea i upija. Dok bi me lagano ljuljukala, kroz sobu zahvaljujui poluotvorenim prozorima arlijao bi blagi proleni povetarac i podizao zavese kao ble-de zastave, izvlaio ih napolje, vraao unu-tra, uvijao i zatim dizao prema belini nae tavanice. Svoju igru privodio je kraju tako to bi ih zatalasao kao to to vetar ini moru i potom se spustio meni niz obraze zajedno sa majinim nenim dlanovima i prekrasnim mirisom po kome sam prepoznavao nje-no bie a meni je taj miris bio poznat kao majinski. A tu je i njen pogled; skoro crne oi na pomalo bledom licu, istovremno su i olienje neke jedinstvene elje kojoj su ro-bovali junaci i ljubavnce, pesnici i heroine, kraljevi i prosjaci minulog doba, ali su i por-tret jedinstvene radosti, suvie jednistvene i

ive za opisati reima. aj kontrast uoen u njenoj pojavi uslovio je moje vienje lepote koju sam sazrevajui i starei mogao prona-i svudge ukoliko bi malo paljivije zagle-dao: od prizora hladnih snenih jarkova zimi u kojima se ogledaju senke vrba, do letnjih zora osvanulih na cvetovima ljiljana u pod-noju livade koju jo nije uprljala ljudska noga. a lepota ivi. Oseam je. Prodire u mene i snai moje nejako detinje bie. Mo-da je udno, ali kasnije u ivotu, u onim sita-cijama koje bi me pritezale da odaberem ili ono loe ali u svoju korist, ili ono dobro ali na svoju tetu, izabrao bih, gotovo redovno, ovo drugo. Neki bi to moda nazvali naivno-u, ali ja sam vrsto verovao u dobro koje ivi u ljudima i da ga svako nosi na svoj nain bez obzira to svi znamo da se smisao za osnovnu pristojnost jo prilikom roenja ne dodeljuje ravnopravno ljudima.

Drugo seanje neraskidivo je povezano sa prozorom u mojoj deijoj sobi i igrom senki koje je taj prozor omoguavao a toli-ko zagonetnom mojoj deijoj sujeti da me je inila estim posetiocem njegovog inti-mnog kutka. Zahvaljujui tom reetkastom prozoru i venecijanerima, svako doba dana je na poseban nain inilo da suneva sve-tlost fotograe prizore unutar sobe. ako, na primer, izjutra, oko osam asova, kristal-na vaza postavljena na desnom uglu mog stalka, ugostila bi preseen snop rumene vanjske svetlosti oblikovane zahvaljui na-pola rakrinutim venecijanerimai ilustrovala jedinstven prizor koji se nikad vie nije po-novio na isti nain. Ve oko petnaest asova popodne ta ista vaza je, sad u praznoj pro-storji bez prisustva njenog vlasnika, bila sasvim obina u svojoj pojavi zahvaljujui jasnoj popodnevnoj svetlosti koja je odgna-

13


la svaku senku i seanje na nju. ada sam spoznao da mnoge trivijalne sitnice, stvari i predmeti kupljeni s nekom malom svrhom, a ostavljeni na mesto ve unapred rezervisa-no za njih u prostoru, imaju sopstveni ivot i nose uzvienost neraskidivog vremenskog trenutka koji im taj ivot daruje, i, ako ovek dri dovoljno otvorene oi ima ast da pri-sustvuje bogatstvu umetnosti roenje od pri-rodnih zakona koje se svakodnevno odvijaju u stvarima i oko njih. Od tada, kad sam ih prvi put jo kao deak zapazio, oni za mene predstvaljaju prirodnu scenograju svakom dogaaju ma gde se on odigravao; bilo re-storanu, bilo plai na Majamiju, ili pak ulici, i ma kakvog kvaliteta on bio; ljubav, smrt, roendan, svadba... i sigurno (ne sluajno) svedoe tom dogaaju na jedinstven nain kakav on zasluuje od strane sudbine. Ja to nazivam malim mitovima svakodnevice ro-ene upravo kroz spoj boije i ljudske ruke; njihovog dodira koji je jo davno ovekove-io Mikelanelo Bounaroti svojim velian-stvenim slikarskim delom. Potrebno je samo prepoznati momenat. Evo, par primera.

U naoj ulici uvek je bilo prometno bez obzira na doba dana. Izjutra, ljudi bi odlazili na posao, uo bi se zvuk tramvaja, roktanje automobila, kao i gomila koraka sto je od-zvanjala plonicima u neujednaenom horu. Bruklinska rapsodija peaenja, tako sam ja zvao tu arnoliku ulinu melodiju. Kada bi pogledao kroz prozor na svega par meta-ra udaljenosti od te moje osmatranice na-lazlila se tramvajska stanica, sa svim onim zanimljivim dogodovitnama koje jedno sedmogodinje dete moe da primeti i da im posveti svoju panju. Par puta sam video jednog deparoa u akciji. Na prvi pogled, mogao bi da se zakunem da niko, ali ama

ba niko, ne bi pomislio da se taj ovek, taj srednjoveni gospodin, bavi lopovlukom i da je zapravo majstor tog znata. I u tome je i bio trik; u zamaskiranoj predstavi nje-gove linosti nalazila se formula uspeha, a sama pojava, spoljanjost, zraila je neim privlanim i neuhvatljivim to je sagovorni-cima esto mamilo osmeh na lice. Dranje mu je bilo gospodsko, odevenje u namanju ruku elegantno. Nosio je svilene bele kou-lje, crno odelo od poliestera, i kaput skrojen po najnovijoj modi, a tu je i bio eir kao nezaobilazni modni detalj. Cipele uvek iste i izglananje, a novine je svako jutro nosio pod mikom. Ukoliko je bilo mesta na klu-pi seo bi proitavi par redova tampe i za-tim bi ulazio u tramvaj. og prolenog dana koji mu je omoguio da obori svoj rekord po uinku opeljeenje populacije u odnosu na sekunadru runog asovnika koja nije uspela da dva puta dodirne rimski broj dvanaest (napad je trajao krae od 1 minuta ) njego-va akcija je izgledala ovako: prvo se suda-rio sa ovekom uspavanim i tromim delo-vao je nekako nepokretno i inertno.

Kroz taj kontakt izvukao mu pozlae-nu tabakeru (po mojoj proceni antikvitet ija vrednost je bila velika) iz unutranjosti sa-koa a da ovaj naravno nita nije osetio. Na-kon toga pribliio se jednoj gosoi, dami, i tada brzo a neujeno zavukao ruku u njenu torbu (koju je uzgred reeno uvek drala do pola zakopanu usled urbe) i izvukao nov-anik, dok se nalna scena odigravala prili-kom ulaska u tramvaj. Na junak se spremao zadnji da ue a ispred njega, u svom tom te-snacu i guzvi, za svoje mesto se borio oni-i, telesno nabijeni ziki radnik zavrnutih rukava maslinaste koulje, pokuavajui da se uhvati za ruku na pola metra razdaljine

14


od njega i na taj nain svreno odelodani te-tovau slomljenog srca devojci to stajae u blizini. Pun dep tog radnika u zadnjem delu panatalona bio je laka meta uvebanim prsti-ma starog gospodina. ramvaj prima putnike i kree, a na junak u zadnjem trenutku se predomilja i ostaje na stanici. Nakon toga uspenog pohoda vie se nije pojavljivo na mestu zloina. Scenska pozadina; jedan od onih dana kad se sunce bori sa oblacima za prevlast nad istocnim delom Novog konti-neta, iz oblinje prekare miris kroasana nad-vladava miris sveih jabuka, dok se zavodji-va Keli ovog puta odluila da ponese ogrilcu od sitnih belih bisera i na taj nain izazove divljenje kod koleginica iz modne agencije, ali i kod Stiva: prodavca novina koji ju je svako jutro ispraao pogledom zaljubljenog oveka.

Drugi put sam, na primer, bio neprimetni svedok tekoj nesrei koja se desila i ostala mi urezana u seanju. og kinog dana auto je pregazio enu. Jednostavno preao preko njene glave tokovima, nakon to se saplela i pala prelazei ulicu. Devojka iz oblinjeg frizerskog salona, vlasnica sveeg, perfek-tno kreiranog paa unesreene osobe, starog samo tri minuta, ugledavi sliku stravinog prizora nedelju dana nije dolazila na posao usled traume koja je zadesila njeno krhko emotivno bie, a nadasve vie od drugih ne-pripremljeno da vidi takve prizore. eko joj je bilo i otii u mesaru da gleda kako se mesar iivljava svojom satarom na telima mrtvih ivotinja, a ne ovo... Kasnije sam sa-znao da je nastradala ena imala probleme u braku, a nadasve sa suprugovom porodicom (narocito njegovom majkom) i verovatano joj nije bilo sueno da preivi tihu kletvu zle snahe izreenu na dan njenog vencanja; Da-

bogda zavrlia na trotoaru, kujo. og dana baene kletve sipila je lagana kia, oblaci sumorno arali dubokim nebom, i mogla se videti po koja lokvica; potpuno isto vreme kao i na dan smrti Karoline Dons. Bilo je tu jos dogodovtina kao onomad kad se neki tip unosio svojim elokventnim izrazima lepotici Dejn u nadi da e zadobiti njeno srce, ali sve sto je dobio bila je amarina tako sna-na da zaista, i sad kad mislim o tome, ne mogu verovati da u eni postoji takva snaga, ali priati o svemu tome bilo bi ve suvino.

Mnogo godine kasnije uo sam jednu izreku: Zemlja se svakodnevno okree oko sunca, ali suneva svetlost uvek pada pod drugim uglom. Mislim da se ona u svom punom smislu, makar za mene, oitavla ba na tom mestu pored prozora; mestu gde su radoznalo ali povueno dete i prozor drugo-vali jednom u vremenu...

to se tie moje porodice, oni su jo po-etkom dvadesetog veka preselili iz Vladivo-stoka, Rusija, u Njujork i pronali svoj kutak sree u Bruklinu, i to ba pred one politike nemire koji su ih mogli skupo kotati zahva-ljujuci narastajuoj struji komunizma i neos-pornoj cinjenici da je moja porodice spadala u one imuinije ruske familije za zvunom imenom, iji su preci bili uvaeni zemljop-sednici velmoe i kao takvi nisu mogli da imaju vie; zarad ideala ravnopravnosti mo-rali su da krvavo steeni rad predaka dele sa svojom bracom.

Moj otac, Aleksej Ipolitovi Zorin, bio je po prirodi dosta utljiv ovek i odmeren u svemu to je radio. Nije sebe smatrao klasi-nim ruskim covekom, ve je bio otvoren za amerike uticaje mnogo vie od svojih ze-mljaka, to mu je u velikoj meri omoguilo prosperitet u toj zemlji. Otvorio je restoran

15


ruske kuhinje dostupan svima bez obzira na nacionalnost, i u njemu se zaista moglo vide-ti kako ruavaju i porodice drugih nacional-nost; irske i italijanske, nemake i poljske, kao i klasino amerike. Posao mu je iao sasvim solidno, mada ne mogu rei da je cvetao, narocito krajem tridestih godina za vreme Velike depresije, omoguivi mu time ugled uspenog poslovnog oveka. to se tie porodine strane, bio je nekako odsutan veinu vremena, i ziki i duhovno, te mi-slim da ga nikad nisam upoznao kako treba, ali tu svoju nepristupanost nadoknaivao je poklonima i novano, uvek obezbeujui dovoljno sredstava za ivot meni i mojima dvema sestrama; Larisi i Nataliji. Za moju majka ukratko mogu rei da je bila tiha i bo-gojaljiva ena nadasve velikog srca, i taj dragulj je verovatno stavila i meni u grudi, nekad, jo na poetku itja, dok me je osim mlekom hranila i medom..

to se tie mog kolskog doba prepozna-lavli su me kao odlinog aka iako se nisam posebno isticao i nikada zauzmao prvo me-stu ni u emu, niti dobijao nagrade. Moji drugari su ponekad znali da zbijaju ale na moj raun jer sam bio nenije grae te su me u poetku zvali Neni, ali zahvaljui mom nekako gracioznom i otmenom hodu kao i jednom malom pametnjakoviu dugog jezi-ka sa epitetom deije podrugljivosti, ubrzo mi je nadimak preimenovan u Niinski (po-znati baletan sa poetka 20. veka). Ja na to nisam obraao mnogo panje i pustio sam da stvari idu svojim tokom to se ispostavi-lo kao najpametnije reenje, jer su njihova zadirkivanja nakon nekog vremena sponatno popustila. Mada, seam se da sam jednom prilkom zahvaljui svom deijem inatu i pr-kosu napisao za domai rad kratku pesmicu

i proitao je pred razredom. Naslov je glasio Zovem se Neno i ila je ovako;

Zovem se Neno, da to mi je imeKao letnji oblak i prolena kia,I tek roeno lane Ponosim se time

Zovem se Neno, da tako me zovuI tamo gde trnje raste Ja ljiljane berem Pevajui pesmu ovu

Upisao sam studije knjievnosti na Uni-verzitetu Kolumbia, uveren da u jednog dana biti dovoljnio dobar da sebe nazovem piscem, ali i zbog toga sto sam voelo poe-ziju, dosta vremena provodio gutajui knji-ge, a ne mogu da osporim ni moje ogromno divljenje prema najveem pesniku koga je zemlja ikad imala: Dante Aligijeriju. Nje-gova Komedija je u meni kreirala viziju i nepresunu ambiciju da jednog dana napi-em Tragediju. ragediju oveka. Bila bi to zapravo Komedija itana od pozadi koja opisuje ovekov pad. Naalost tu moju za-htevenu ideju nikad nisam sproveo u delo, te je ona ostala samo kao lirerani potencijal roen u umu jednog sanjara i ostavljena da lebi u besteinskom stanju negde na periferi-ji kosmosa gde se sudaraju fragmenti nikad rodjenih slika. Sve sto sam napisao bili su nekoliko eseja na temu posleratne amerike knjievnosti, pozamaan broj kritika za NPR Books, tri protpovetke u dokolici dok sam predavao jedno podue vreme knjizevnost u manje poznatom koledu, a iji su studenti, uzgred reeno, u najmanju ruku bili moroni, i evo sad, ovo to piem; Zlatnu granu.

Nekako ne mogu a da ovom prilikom ne pomenem da sam voleo lmove, a zbog njih i one, praznine, subotnje veeri kad nas je

16


majka mene i moje dve sestre nakon sto bi nas zasladila kolaima i hladnom limuna-dom, vodila u oblinji bioskop da budemo uesnici u smehotresu izazvanom ludorija-ma brae Marks. o je bila hrana za moju duu, praznik za oi i podstrek da se u meni veoma rano pobudi sineasta i elja da jednog dana stvaram (reiram) lmove. Meutim, kad sam u malo zrelijoj fazi svog ivota detaljnije razmislio o tome, doao sam do zakljuka da se poziv reisera ne uklapa u sliku sa mojom povuenom prirodom i sen-zitivnim karakterom; jednostvano, bio sam stidljiv i nedovoljno otvoren za rad sa ljudi-ma na tom nivou. Nisam bio predoreen da budem lider jednog kolektivnog stvarala-kog procesa i kormilar lmske ekipe, te sam se latio onog kormila koje me je usmerilo u prostore kosmike biblioteke o kojoj je pi-sao Borhes.

Dani na koledu su mi ostali upameni po estim odlascima u Bruklinsku Narodnu Bi-blioteku, povremenim ludorijama u koje su znali da me uvuku moji nabolji drugari tromi arli i Anton V. veliki ljubitelj istonjacke kulture i olienje pedantnosti. Zajedno smo iili na dez svirke, cugali kod Stiva, peke prelazili Bruklinski most u veernjim aso-vima i upadali u Menhetn, divei se mo-nom uboru Istone reke koji nas nikad nije ostavljo ravnodunim. I naravno, ono sto je najvanije: tad sam prvi put video Evgeni-ju moju buduu suprugu. Dodue u toku celokupnih studija moda sam s njom raz-menio svega par reenica, ali sam saznao sve u vezi nje; omiljeno mesto za izlaske, omi-ljene knjige, teinu, omiljeni parfem, pa ak sam znao i glumce koje je volela. Ona je bila moja Beatrie8. Sticajem sudbinskih okolno-8 Betarie Portinari, devojka iz Firence. ivela je u 13. veku i postala poznata kao Danteova muza i

sti sreo sam je par godina po zavretku stu-dija krajem 1959 na promciji knjige The Sirens of Titan, tad mladog i obeavajueg pisca Kurta Vonegata. Na tom mestu je sud-bina uplele svoje prste nagovestvajui poe-tak jedne ljubavne prie koja traje ve, evo, pet decenija.

Ali ipak, sad dok premotavam lm, naj-ivlje mi je u seanju ostala jedna scena koja se tad odigrala u gradskom parku, a svoj na-stavak pronala mnogo godina kasnije pod okriljem traginih okolnosti.

etajui se parkom radi kontemplacije i oputanja seo sam na jednu od klupa i to tano ispod drveta trenje. aj miris, i taj dah prolea. Moe li njihova ljubavna igra ostvarena u vazduhu sto nadrauje nozdrve seanjima, porediti s neim? Dok sam tako razmisljao uh glas koji me priupita; Da li je slobodno?

Podigao sam glavu i uoio guru mladi-a, negde mojih godina, odevenog u crno od glave do pete; crna koulja kratkih ru-kava, crne pantalone, crne cipele, kosa mu je takoe bila crne boje i talasasta, pomalo dua u odnosu na frizure koje su se nosile tih godina, a oi nekako smekasto zelenka-ste nijanse, istovremeno nedenisane ali i i magnetne, podsecale su na oi askete ili sa-njara. Zraile su dubinom u kojoj bi iskusan psiholg mogao nazreti velike planove. Jedna obrva je bila malo uzdignutij od druge (ili se meni bar tako inilo), brada dosta snana sa ekinja starim dva dana, koje su prikrivale blagi prorez na njenjom dnu. U rukama je drao knjigu sa konim koricama na ijem

velika inspiracija. Njenom imenu veliki pesnik je darivao besmtrnost svojim delima Novi zivot u kome mu je predstavljala glavno nadahnuce, kao i Bozanstvenom komedijom gde ga vodi kroz Raj.

17


prednjem delu je pisalo Bibilja. Seam se vrlo dobro da je prizor tog mladog oveka ostavio dosta snaan utisak na mene jer ne-kako, neto je u njemu otkrivalo posebnost uhvaenu u zamku neprilagoenosti ovom svetu. o je zaravao bila jedna od onih ret-kih priroda kojima je sueno da same sebe unite jednog lepog dana i nikakvo razumno dokazivanje ne moe da ih odvrati od done-sene odluke. Ali upravo su ti nedostaci u ka-rakteru i ta nepresuna volja za rtvovanjem za mene predstavljali najveu dra tih retkih kobnih linosti.

Da, naravno, rekoh izvolite sesti

Seo je, prekstio noge i otvori knjigu na onaj deo koji pripada Jovu. Nakon par minu-ta pripupita me;

Da li ste itali Knjigu o Jovu? Znate, ona je uz Pjesmu nad pjesmama dragulj Bi-biljie.

Da, seam se, odgovorih pomalo zbu-njeno itao sam je, dodue jos kao trinae-stogodisnji deak ali nisam zaboravo, naro-ito uvodne rei;...Bee ovek u zemlji Uzu po imenu Jov...

Da ba tako, prekide me naglo u nekom njemu znanom zanosu bee ovek, kako se ve u startu lepo otkriva sr stvari; neposred-no uvodi itaoca u sutinu ljudske prirode razapetu izmeu dobra i zla izmeu boga i avola. Malo zastade pa dodade povisujui ton ne bee to ni mudrac, ni svetitelj, ni pro-rok, ni aneo...bee samo ovek.

Da, nadovezah se ali za njega se od-mah potom kae da bese dobar i pravedan...

Samo kao potencijal stari moj, jer biti neto i ostvariti smiso tog neega, a to je u Jovovom sluaju dobro, dve su potpuno

razliite stvari. Hou da kaem, da bi uisti-nu spoznao ono Dobro, a koje je uvek u Bi-bliji zapravo Bog, a u tebi osnovni princip na kome poivaju crte ovenosti, mora da na sopstvenom mesu prvo oseti ujede zla; njegove krvave onjake kako zadiru u najo-steljivije delove tvog mesa, i, da, bez obzira na bol, bude dosledan tom principu. Samo uz prisutvo i spoznaju mraka moes da pro-nae svoju senku, inae je sve nekako be-zlino, nasledno, tunjavo...ali ja verujem u dobro, vrsto sam ze zakleo da u sluiti to Dobro, bez obzira na sve to me zadesi u ivotu.

I tako smo zapoeli razgovor koji kao je vremenom poprimao sve vise elemenata te-matske raznolikosti kroz sfere lozoje, i-vota, porodice, drutvenih granica i naravno uvek zavravo tragdijom pojednica limitira-nog na ovaj ili onaj nain.

Neu sad detljano priati o tome, bie rei o Hektoru i njegovom ivotu tokom ove pri-e dovoljno, ali ne mogu da ne pomenem na rastanak tog dana; ne zauvek, itaoe dragi, ve samo do one take kad se vreme suava radi sopstvenog smisla i nanovno ukrta i-votne puteve onih koji su se jednom sreli da bi ih podsetilo na smisao njihovog susreta.

Idue nedelje putujem za Koreju. Re-grutovali su me, ree ve u trenutku kad se spremao ustati i krenuti svojim putem. e-leo sam, eleo sam, zna, da se ovih posled-njih nekoliko dana provednih na rodnom tlu podsetim svega onoga to je inilo segemen-te mog dosadanjeg malog glupog ivota

Ne mogu da kaem da me ta iznenadna informacija nije zatekla.

...oseam da si dobar ovek i pruam ti ruku na rastanku, izgovori i stisnu me ona-

18


ko srdano, moda i zahvalan na razgovoru koji mu je falio. Ustao je lagano, i pogledo u daljinu niz puteljak koji je vodio prema izla-zu iz parka.

Ej, tad se najednom dosetio nismo se ni upoznali kroz sav taj ar prie

Vala ima pravo, nasmejah se. Ja sam, Kristijan, Kristijan Aleksejevi

Znai Rus

Da, ist, rodom iz Vladivostoka

Pa, Bauska...trebao si to rei ranije i tad se vec nazirao kod njega onaj iskreni i gromak smeh karakteristian za slovensku duu Dozvoli mi da se predstavim. ; Ja sam Hektor. Hektor Nikolajevi rodom iz Kijeva, i delim s tobom istu nacionalnu pripadnost.

Ko bi rekao da ce se dva Rusa iz krajnjeg istoka i krajnjeg zapada nae teritorijalno nesagledive majke Rusije pronaci na paretu americke zemlje i klupe metra i po duge.

Bilo je prijatno razgovarati s tobom Hek-tore, rekoh.

I meni Bauka, i meni...

ada mi na rastanku ree;

Zna vremenom sam shvato da je ivot misterija, i ko zna.; moda se nekad, negde pod drugim okolnostima ponovo sretnemo...Bauka moj.

Okrenuo se i poao niz puteljak. Gledao sam kako se njegova silueta suava i nestaje u daljini, sve dok se nije svela na samo malu taku.

19


Fiksne zvezde aktivirane unutar natala

Spika 1. magnituda (sazvezdje Virgo) upliv ostvaruje preko Jupitera

Arkturus 1. magnituda (sazvezdje Botes) upliv preko Jupitera

Bungula 1. magnituda (sazvee Centau-rus) upliv ostvaruje preko Meseca

Folmahaut 1. magnituda (Piscis Australis) upliv ostvaruje preko Merkura i Marsa

Ahernar 1. magnituda (Eridanus) upliv ostvaruje preko ugla Ic-a.

Verujem da su one lepe uspomene pone-ene iz najranijeg detinjstva o kojima je go-vorio F.M Dostojevski u zavrnom poglavlju

1. Balthazar

remark on

Christian

Kristijan A. Zorin

8 February 19341:55

New York, New York40N42'51" 74W00'23"

Standard time

ime Zone: 5 hours Westropical Placidus

NAAL CHAR

1

2

34

5

6

7

8

910

11

1200}o57'

02}p

37'

09} [ 38' 16} ] 21'

16}q

51'

10}w55'

00}e57'

02}r

37'

09} t38'16}

y 21'

16}u

51'

10}i55'

o

p

[ ]

q

w

e

r

ty

u

i

f13}[47'\

j18}[49'

a18}[50'

A19}[19'\

d02}]41'

g03}]

15'k

24}q

03'

;23}

r08'

\

Q19}t19'\

l11}y37'\

L12}y31'

h23}

u12'

\

s 00} o 24'

20


svojih Karamazovih najvei podstreka do-brote i najbolje vaspitanje koje moe da se prisvoji i ponese sa sobom u ivot kao naj-vee spasenje.

itajuci ve prve redove ovog tiva dola-zim do nesumnijivog zakljuka da se ovde radi o meseevom horoskopu (Mesec na Ascedentu najuticajnija planeta) i da to nebesko telo svojim forward-back moving-om9 (pozicija dispozicija) predstavlja va-nu putanju Kristijanovog razvoja. Sem to i roman poinje u sjaju njegove svetlosti (Svi koji su se nali te noi na ulici etvrte Avenije u zapadnom delu Bruklina mogli su posvedoiti o lepoti i sjaju punog meseca...) italac kroz saeto biografsko predstavljanje autora saznaje da se on ve kao malo dete (Mesec) preko majke (Mesec, ali i Jupiter kao vladar 4. kue) upoznaje sa toplinom dodira drugog bliskog bia, sa nenou, sa zatitom (Jupiter - Mesec), sa prvim titraji-ma sree (forward; 11. kua + start Strelac) koju moda njegovo nejako deije bie tad jo ne razume ali je osea i udruuje sa le-potom prvih prizora (Mesec preko Jupitera istovremeno ivi i u Venerinom znaku) uo-enih kroz ogledala njegove due (Dok bi me lagano ljuljukala, kroz sobu zahvaljujui poluotvorenim prozorima arlijao bi blagi proleni povetarac i podizao zavese kao ble-de zastave, izvlaio ih napolje, vraao unu-tra, uvijao i zatim dizao prema belini nae tavanice...)9 ermin forward-back moving koristiu esto u nastvaku astrolokog osvrta na priu umesto klasi-nog termina pozicijadispozcija. Razlog je taj to dispozicija u veini sluajeva upuuje na konano stanje stvari, a ja lino verujem da postoji konstan-tno kretanje iz 1. take u drugu i obrnuto. Prevaga zavisi od simbolike oivljne kroz ljude, stvari i okolnosti tj. da li e ovek vie iveti poziciju ili dispozciju planete.

italac dalje uoava da e Kristijan upra-vo te osobine dobijene jo u deijoj kolevci poneti sa sobom u ivot kao putokaz kroz odnose, partnerstvo, brak (Mesec preko Ju-pitera (natus) aspektuje i Veneru + to je u njenom znaku) pa ak i kompromitujue si-tacije...Moda je udno, ali kasnije u ivo-tu, u onim sitacijam koje bi me pritezale da odaberem ili ono loe ali u svoju korist, ili ono dobro ali na svoju tetu, izabrao bih, gotovo redovno, ovo drugo. Neki bi to moda nazvali naivnou, ali ja sam vrsto verovao u dobro koje ivi u ljudima...a kroz nje-gove zapise primetno je da e u ivotu biti podloan takvim dogaajima (kvadrat sa Merkurom kao vladarem 7. kue i Marsom) na ovaj ili onaj nain tj. makar oni i delovali iz pozadine (Ribe = 12) kao recimo; ogova-ranja (3. kua), nametaljke (poslovne, Mer-kur i 10. kua), neosnovane pretnje, udar kri-tike kojoj moe biti podloan s obzirom na njegovu knjievnu profesiju i sl., ali ta veza moe povezati natusa i sa kriminlanim sve-tom jer je Mars i vladar 12. kue te spaja 7, 8 i 12 dok Jupiteru (natus) Pluton (12) pred-stavlja pretnju iz 8. kue. Ovo iznosim jer sticajem okolnosti Kristijan se zaista uplie nenamerno ili da kaem sluajno u jed-nu takvu, po njega skoro kobnu sitaciju.

U prii o Mesecu vano je zapaziti jo jed-nu relevantnu stvar koja ide u prilog njego-ve klasikacije i podstie na pozitivan nain njegovo izraavanje. Naime, on je postavljen na Bunguli ksnoj zvezdi 1. magnitude iz sazveza Centaurus (Strelac, i to one ple-menitije strane tog bia vezane za Hirona) izrazite benenosti (satkana je od prirode Jupitera i Venere). Ona e mu doneti (kasni-ji) dobar poloaja u drutvu i svakako vana prijateljstva ali njena primarna uloga ovde je

21


vie vezana za jedan drugi dogaaj: pronala-anje velike ljubavi u vidu ivotnog partne-ra prepoznatog ve na prvi pogled u liku Evgenije. Sam Wizard* u svojim Plodovima pononih vrtova10 otkriva da je siimobolian naziv Bungule Nekad i Ubudue tj. ukazuje na karmiki odnos sa enom (Mesec) s ko-jom je natus bio nekad u prolosti i bie ponovo! A vidimo da se Egvenija (Mesec) pojavljuje i on je odmah prepoznaje ili bo-lje reeno osea (Ascedent) je kao takvu (...onog sudbonosnog predveerja dok je klupa oseala toplinu naih tela, a dodir dve mlade ruke podstakao seanje zaboravljeno jednom davnom na morskoj obali Sirije, a prekrive-nom arhipelagom veernih nijansi koje je ovaj preporoenj suton izvlaio iz prolo-sti...) i uvlai u branu priu jer primetno je da Mesec preko Jupitera stie u oblast znaka Vage to samo po sebi ukazuje na zvanini, brani odnos koji se nadograuje iz prolosti i znatno uklapa u znaenje zvezde s obzirom da su i Jupiter i Venera u ovom slucaju re-trogradni. Kroz njihov trigonski odnos nose povoljne prie iz prolosti a sve u okviru srenih sudbinskih okolnosti (i 11. kua je po tradicija najsrenija od svih!).

Nadalje uoavam da Kristijan koristi me-seev kanal i kad se kroz prozor svoje sobe (ovde moving kombinacija Mesec-Jupiter vee 4. kuu te predstavlja i natusovo mesto obitavanja, njegovu linu privatnost), veo-ma rano, na specian nain, preko prizora koji ga okruuju (Mesec je simbol posredne spoznaje + to je u Strelcu) mahom trivijal-nih i svakodnevnih, a izraenih ba na me-

10 S obizrom da se prica deava u jednom drugom S obizrom da se prica deava u jednom drugom vremenu i prostoru njen autur je malo korigovao likove u tu svrhu. ako ovde Sam Wizard zaprvao predstavlja A. Imsiragica a Plodovi pononih vrtova su njegovi Stubovi sudbine

seevom nivou postojanja preko ljudi, ena, javnosti populacije jednom reju kao tihi svedok iz prikrajka (Jupiter retro.), upoznaje sa prolaznou kao osnovnom odlikom, ne samo ljudskog ivota, ve i svekolikih dea-vanja (...prirodna scenografija dogadjajima koji se odigravaju pred mojim oima...) pod okriljem neba (Mesec je takoe i simbol bi-olokog ritma (ritma ivota) a sa Saturnom zajedno simbolizuje i vreme koje prolazi) Zemlja se svakodnevno okree oko sunca, ali suneva (meseeva) svetlost uvek pada pod drugim uglom.

Pria o njegovom ruskom (delimino aro-stokratskom) poreklu, na astralnom nivou uoava se preko trigonskog kontakta Jupite-ra (4) i Sunca (ali i Saturna) iz Vodolije (Ru-sija). Zanimljivost koja prati tu porodinu priu je i postavka ugla 4. kue na ksnoj zvezdi 1. magnitude Arhenaru. Uglovi spadaju u jae provodnike mitolokih obra-zaca saetih u ksnim zvezdama i sazvezi-ma a ovde se kroz priu kraja podzemne reke (Eridanus) sve to je pratilo njen tok (sva iskuenja, teke okolnosti...) suava u jednu taku sa happy end-om (Arhernar nosi bene-nu prirodu Jupitera od koga je sainjen).

Dakle gorka iskustva i dramatine situa-cije ostvarene preko nasilne migracija u Ameriku za vreme pojave komunizma (Ju-piter (retro) opozicija Uran + kvadrat Pluton iz Raka (masovna, kolektivna deavanja) i 8. kue) o kojoj nam Kristijan tek neto malo govori predstavljajui svoje korene, imae srean ishod i po njega i po njegovu po-rodicu. u veliku sreu koja e ga pratiti kroz ivot bez obzira na povremene opasne situacije kojima bude podloan potvruje i postavka Jupitera na ksnoj zvezdi 1.magni-tude poznatoj kao Spika (nagovetaj da e

22


se stvari zaviti dobro) ali i njenom venom saputniku Arkturusu (takodje 1. magnitu-da). Na njoj se u skladu sa biografskim pri-kazom, uoavaju (i podstiu) Kristijanovi aniteti prema umetnosti u razliitim obli-cima: knjievnost u Jupteru ivi Merkur, pozorite trigon Jupitera i Venere (ali je i Sunce u prii), lm Jupiter i Venera su retrogradni (12) a i inae iz njihovog spo-ja se raa Neptun tj. lm. Oni su dodatno aktivirani i ueem Venere putem aspektne povezanosti (Spika ima prirodu Venere te njena ukljuenost u priu izvlai tu priro-du). Interesantna je pria vezana sa sazvee Virgo koja govori (prva verzija) o razoara-nosti boginje pravde Astreje (keri Juptera i emide) u ljudski rod i njenom odlasku na nebo kao poslednje meu bogovima. Analo-gija kroz to se ovde da izvui prvenstveno zahvaljui Jupiteru koji provodi tu verziju prie (i ovde ascedentalnom Strelcu pra-vinost, moral, ispravnost ili pokuaj da se oni prate) i njegovom uverenju da vie nita nije kao to je pre bilo i da se svet iskvario. a slika je preslikna kroz Kristijana u zavr-nom delu romana (ve uhvaenog u zamku godina i starosti) dok vodi unutranji mono-log sa sobom posmatrajui u ta se pretavara svet oko njega i kvari u odnosu na onaj koji je znao i koji je zastupala njegova generaci-ja, a od kojih su vec gotovo svi otisli u ve-na lovita. On je ostao meu poslednjima. o je na neki ironian nain prisecanje na mit oivljen u njegovoj dui (kroz Jupitera i Mesec osea priu).

Ono to bi jo razmotrio kao interesantno i vredno uklapanja u astroloke inioce je nalna scena u kojoj se pojavljuje Hektor. On u poprilinoj meri oivljava simboliku Merkura i Marsa nainom predstavljenim u

Kristijanovom chartu kao neko ko se pojav-ljuje preko puta njega (Merkur = 7. kua tj. drugi ljudi) ili kako je to Kristijan prepoznao svojim uverljivim opisom To je zaravao bila jedna od onih retkih priroda kojima je sue-no da same sebe unite jednog lepog dana i nikakvo razumno dokazivanje ne moe da ih odvrati od donesene odluke. Ali upravo su ti nedostaci u karakteru i ta nepresuna volja za rtvovanjem za mene predstavljali najve-cu dra tih retkih kobnih linosti. Ovde stva-ri ne moraju toliko da se povode razumom i stoga je njihova logika sadrina stavljena u pozadinu (Merkur je u izgonu) to ne znai da drugi ljudi mogu biti loi ili umno tupi, ve mnogo vie podloni idealima (Ribe) i spremni da ih prate bez neke razumne osnove (Mekrur prihvata Marsa+opozicija sa Nep-tunom u Devici) i tako, s vremena na vreme, gubiti ravnoteu kroz tu kontradiktornost koja ivi u njima (priroda opzicije dobija na snazi kroz uzajamnu recepciji Merkura i Neptuna jer ako recimo Mars pokusa da pree u taj znak kroz moving (Neptuna) od nije u skladu sa svojom osnovnom prirodom prikaznom u Kristijanovom chartu gui sopstveni ideal. Stoga je sitacija gora to on nee ostati u pasivnom stanju, kao ideja, ve e teiti da se spovede u delo (Marsovo snano prisustvo je podstaknuto i Uranom) pa makar to delo ukljuivalo i spremnost na rtvu (Ribe) ove ili one vrste (Mars u Riba-ma moe biti izuzetno promenljiv u svojim nastojanjima ii kroz krajnosti; promenljiv znak psihicke prirode) .

u se uoava i razliita konjunktivna igra koja se vodi izmeu merkurovskog Marsa i marsovskog Mekrura. Mars predstavlja i Kristijan kao mukarca i u tom slucaju on prihvata Merkura (moe idelizovati partne-

23


ra, pisati o traginim ljubavima (Mars je i vladar 5. kuce a Merkur (7) u izgonu, nala-ze se u 3 kui.) i sl., takorei pojavljuje se tip Florensa Arise (*Glavni junak romana Ljubav u doba kolere G.G. Markesa). Dok merkurovski Mars nosi predhodno navedene karakteristike.

U daljem tekstu primetie se kako veina tih osobina ivi i u Hektorovm chartu kroz njega samog, stoga se kroz izvesne dalje si-tacije uoava da je Hektor istovremeno Kri-stijanu i blizak (Mekur ivi i u Jupiteru) i da on osea njegove potrebe i da ih razume (su-sreu se u znaku Vage) ali istovremeno mu je i dalek jer se nalazi na drugoj strani ivo-ta, mnogo mranijoj od one koju je Kristijan poneo sa sobom i tu se sukobljavaju (kvadrat Merkura i Marsa sa Mesecom) uglavnom kroz line stavove i drugaije sagledavanje drutvenih okolnosti a u jednom trenutku vidimo da Hektor ugroava Kristijanu ivot (sceni sa poetka i dijalog koji se vodi izme-u rtve i Delata). Primetno je i da Jupiter ima egzaktni kvadrat sa Plutonom a Mesec ga osea unutra sebe (dispozitor). aj teak aspekt uopte i ne mora biti aktviran veinu ivota pa ak i itav ivot, s obzirom da je Pluton dosta udaljen planeta ali uz prisustvo Marsa (kvadrat Mesec obezbeuje mu in-direktno trenje s Plutonom, a forward-back moving Jupiter, direktno trenje sa PL.) kla-sikovanog nainom iz horoskopa11. Natus

11 Svaka planeta je kao predstavnik odreenih Svaka planeta je kao predstavnik odreenih oblasti (ili ljudi) klasikovna na razne naine. U zavisnosti od procentualnog uklapanja neke osobe u njenu modikovanu prirodu zavisi i koliko e ta osoba ostvariti uticaj u neijem natalu bilo dobar ili nepovoljan. Drugim reima, bez obzira to su svi drugi ljudi predstavljeni Merkurom kao vlada-rem 7. kue samo oni koji se snano uklope u nje-govu modikaciju moi e da iznesu priu vezanu za njega u Kristijanovom ivotu.

time moe zapasti u ozbiljne, ak opasne si-tacije po njegov ivot.

Jo bi se samo osvrnuo na postavku Mer-kura (i Marsa ) na ksnoj zvedi Folmahaut kroz koju vidim ne toliko uspenu karijeru natusa kao pisca (ta zvezda nosi anitete ka pisanju i Merkur kao vladar 10. kue (kari-jera) postavljen na njoj moe zapoeti posao ali ga Mars konjunktivno u tom smislu rui a naroito to su obe planete u opoziciji sa Neptunom te uoavamo velike ideje ali ne i toliku istrajnost u odlunosti da se sprove-du do kraja u delo... Njegova Komedija je u meni kreirala viziju i nepresunu ambiciji da jednog dana napiem Tragediju. Naalost tu moju zahvetnu ideju nikad nisam sproveo u delo, te je ona ostala samo kao lirerani po-tencijal roen u umu jednog sanjara i ostav-ljeena da lebi u besteinskom stanju negde na periferiji kosmosa gde se sudaraju fragmenti nikad rodjenih slika.) Stoga je Kristijan svoj radni sta ispunio vie kroz Juterijansku de-latnost (profesor knjievnosti na koledu).

Preko uticaja pomenute zvezde uoava se i Hektorova (Merkur je 7) opsednutost biblij-skim Jovom (zvezda daje interesovanje za religiju, meutim kako je Merkur aflikovan od strane Neptuna i Marsa oito je da moe povui u religijsku fanatinost). Frawleius12 u svojim srednjovekovnim spisima o ksnim zvezdama Spicus dominus* poistoveuje tu zvezdu sa iskupljenjem iz oiglede prljavti-ne i ljudima koji imaju takve tenje...

DONG, DONG, DONG... doavola neko zvoni (ko li je sad...nikog ne oekujem) DONG. Ba je uporan u nastojanju da udje.

Gloria!, moe li da otvori. Mora da je otila do toaleta. GLORIIIAAA?12 Re je o Donu Froliju i njegovom transkriptu Re je o Donu Froliju i njegovom transkriptu seminara o ksnim zvezdama.

24


DONG... Lake malo stiem!

Nakon 3 sata.

OK. Neu se vie vraati na Kristijana. Idem na sledee pismeno predstavljanje. U pitanju je Hektor Nikolaevi

ZAKLJUANA SOBA

(ispovest Hektora Nikolajevia napisna jed-nog popodneva u njujorkom baru Uliks )

Preiveo sam svoju epohu emotivne kata-klizme; svoju epohu ivaca. Izmerio sam sop-stvenim akama do u milimetar duinu i iri-nu unutranjosti pogrebnog sanduka sprav-ljenog od najgrublje hrastovine. Iako znam da moje tadanje oko nije imalo dovoljno iskustva ili pak dara da zapazi pogrebniko-ve bledo lice, orlovski nos, tanke usne, cilin-drian eir boje bezdana i pohabno odelo delom od praine venosti, delom otupe-lou na tugu kao idealnu sliku koja robu-je pijunskoj prevari i kroz nju uzima danak kovegom napravljenim da se iri srazmer-no sa ljudskom duom i ljudskim telom, ne mogu a da se ne pitam: da li je moda sve to moglo bilo drugaije? Da li sam mogao da-ske slomiti dok su jos bile krhke? Ovako, ne preostaje mi nita drugo no da sahranjujem

okovane godine i dajem im poast kao to se daje pomahnitalim junacima koji su bezgla-vo juriali u izgubljenu bitku, nadajui se da ih ona zadnja (sabirna) nee mimoii. Isuvi-e je tereta nabaeno na oveija plea i kad tad moraju pui pod pritiskom. Ipak, jednu stvar mi niko ne moe oduzeti: ljudsko pravo da svojom slomljenom rukom piem o priro-di tog bola nastalog usled borbe za vazduh.

Pre no sto ponem navlaiti nit seanja, ne mogu a da ne spomenem sinonji san. Sa-njao sam sobu. Njen prostor, onako tiskav, istovremeno zaguljiv i ispunjenu nemom, gustom pomrainom, prihvatao je moje oprueno telo ne dozvoljavajui mu da do-dirne tlo. Nisam oseao lakou, kao to je uobiajno u tom sluaju, vec teret unutra-njih organa od kojih kao da se u svakom na-lazilo kilo gvozdenih opiljaka. Telo oteano njima, borilo se da ostane iznad tla uprkos magnetnoj sili poda koja je bez milosti osu-jeivala njegovu nameru. Strah, gnev i be-znae sa svojim maskama su spoticali jedno drugu u prljavoj igri za prevalast na duom. Kroz tu agoniju, u odsustvu naznake svetlost i prisustvu nemoi koje se javlja bez oslonca o vrsto tlo, moje jadne godine ponovo su prole, onako kaleidoskopski pored mene, a neka udna ironija ih je vrtela u mraku samo zabave radi. Tad se pojavio i on. Koija.

Nisam isprva znao niti slutio ta njegova zapanjena mravost, etvrtasta glava ukra-ena mefistofelovskom bradicom usa-enoj na jae isturenoj donjoj vilici, kao i stari ogrta i bi koji je drao u desnoj ruci (znatno krupnijoj od leve) sa nekom vrstom prezrenog dostojanstva blisko povezanog sa godinama ibackog iskustva i sadizmom njegovog poziva predstavjaju, sve dok se zi-dovi sobe nisu poeli suavati i preobraa-

25


vati u neku vrstu koije kakve su se viale na maglovitim ulicama Londona u drugoj polo-vini devetnaestog veka. Smogao sam snage da se oduprem jezi koju je izazivala koija-eva pojava i dohvatim sedita prekrivenog jelenjom koom.

Zna li kuda te vozim?, zapita Koi-jas, Ne odgovorih. Pa, vreme je, vreme je da sud kae svoje. I tad se u zvuk bia i zaue se i praporci konja i koija naglo jurnu.

Kroz male, pravougaone prozore koije nazirao se sumrak, tek sa blaom naznakom jarko crvene svetlosti koja je izvlaila lini-je nad krovovima opustelih kua. Predeli su se smenjivali: kue, drvee, proplanci, reke, mostovi, ljunak, pesak, blato, uplakane devojice, stasiti mladii, neuki pastiri, ra-upane bogomoljke i bradati bogomoljci, ostavljene supruge, razroka siroad sa pra-znim zdelama, lani svetenici to potkuplju-ju budale...filozofi, naunici, advokati...i svi oni, ta masa bezimenih ljudi sa bezimenom prolou koja ak nije ni imala potovanja da im kae zbogom, bili su povezani neka-kvim lancima, nevidljivim dodue, ali sam ih ja u srcu osetio. Osetio sam neraskidivu tugu kako se probija niz hiljade pora na mo-joj koi podseajui me da itav pejza otkri-ven pred mojim oima, kroz sekvence ljudske patnje, sujete i uvek svestranog bola roe-nog odvajanjem, nije nita drugo do li skup atoma koji ine moje bie i da ono nikad ne bi ni postojalo da nije njih. Nakon nekog vremena jarko crvena svetlost je poela da odnosi prevlast nad nebom i skoro prkosno uzimala ulogu glasnika vatre. Put se sua-vao, i sve vie i vie oseao se suvi dah pu-stinje a na jednom delu, i to onom gde se zavravao, odnosno mestu gde se ulivao u

beskonacnost peska i ege, nalazila se tabla na kojoj je bledim latinskim slovima bilo is-pisano - Ad tempus vitae (Doivotno). Glas Koijaa je tad grubo prozborio;

Mora da izae sad. Dalje sam putuje.

Ali gde?, upitah uspanieno.

Koija nije nita prozborio, ve jednim udarcem bia uinio da konji zagalopiraju kroz vazduh uzdiui se sve vie poput ne-sreenog Featona ka grotlu sunca i nestanu u vatri.

Stajao sam sasvim sam, onemoao i bez snage da nainim bilo kakav pokret u korist ivota. Ali sve se dalje brzo deavalo. Ugle-dah 12 deformisanih figura na elu sa goro-stasom zvanim Sudija koji me priupita;

Zna li zato ti se sudi ?.

Ja nisam ubica, odgovorih.

To moe biti i tano, ali tvoj pravi zlo-in nema mnogo veze sa smru svih tihlju-di, glas mu je odavao toliku uravnotezenost gromskosti da se ona graniila sa savrenim balansom prezira i saoseanja.

Pa sta je onda moj zloin, upitah.

Tvoj zloin je... ubistvo jedne ljubavi. Kazna za to je doivotna robija u pustari!

Nakon izreene presude probudio sam se u znoju i poeo, po ko zna koji put, u tim ranim jutarnjim asovima eprkati po svom promaenom ivotu i iznova prelistavao nje-gove stranice; sve misli, strasti, dane zano-sa, dane tuge, kidanja u duevnom mukama. I ponovo ista stvar: smisao nedostaje. I onda se jos jednom (za svaki slucaj) pitam; jesam li voleo, jesam li mrzeo? Jesam li se smejao? Jesam li ita traio? Mislim da sam od sve-ga toga naao samo jednu neoborivu inje-

26


nicu koja glasi da je ljudsko srce ogromno samovanje u koje niko ne moe da prodre. I ta soba, ta moja lina katakomba, taj zatvor koji nosim vazda sa sobom, ni u njega vie niko ne moe da prodre. Vrata tog zatvora vise ne otkljuava saoseanje, ni sve humor, ni iskren osmeh, ni ista ljubav; NITA! Na-kon mnogo godina uvar je shvatio da vie nema smisla, i da je sve sad u redu, otiao do drugih vrata a klju poneo sa sobom.

eleo sam da se istrgnem iz njene utrobe i pregrizem vrpcu koja mi je zavezala dane mladosti vorom promasenog ivota. Toliko sam nekad eleo da sklopim oi i probudim se na nekom drugom mestu, spokojnom i srenom, pa ma gde da se ono nalazilo. Ali, elem, moj nemi prijatelju, iz koe se ne moe utei. Koa, materica, utroba, soba, savest. Uvek te stiska neki omotac (bio on vidljiv ili ne) i odreuje ti koliinu i vrstu vazduha koji e da udahne samo da bi preiveo.

Izvolite vau kafu, prekide tok mislima zavodljiv enski glas oivien blagim osme-hom uvek dobro raspoloene konobarice Keti.

hanks Catty

A tu je naravno i dupla votka , zastade na kratko i dodade kao po obiaju

Ljubazna si kao i uvek

Samo za moju omiljenu muteriju

Keti Stjuart je radila u Uliksu kao kono-barica ve dve godine, i za to vreme nikada nije kasnila na posao, niti bila gruba prema muterijama bez obzira na njihove povreme-ne hirove izazvane, koliko vremenskim pri-likama, toliko i pritiskom drutvenih okol-nosti. Nakon to je posluila svoju muteriju primetila je nestaicu seera za njegovim

stolom te je pohitala do anka da ispravi propust znajui vec da Hektor pije kafu sa dve kocke cukra. U tom trenutku zaokupila je jedna slika, tanije detalj sasvim sluajno uoen kod Hektora. Jedan pramen njegove uvijene crne kose tako je skladno dodirivao mekanu kou sneno-belog vrata prozivaju-i senku na kljunoj kosti u broj devet, skoro na snolik nain, da je momentalno podsetio Keti na ono proleno jutro kada je njen bivi momak Ben, inae ima ve godinu i neto dana od njegove pogibije u avionskoj nesre-i, bezbrino spavao u njenoj postelji prua-jui joj tako nesvestan i blaen u svetu sno-va, zadovoljstvo prizorom u kome prvi zra-ci Aurorine svetlosti uz cvrkut ptica miluju njegov obnaen vrat i izvijaju senku njegove kovrdave kose. ada je razmiljala o tome koliko ivot moe biti lep. Sad, uz probue-nu tugu i melanholiju, uzela je seer i odnela ga do Hektorovog stola, bez njenog vernog saputnika zvanog osmeh.

Izvoli, seer, ree sa tugom u glasu.

Hvala ti Keti jo jednom

Nije istina da sam se davno rodio ali imam mnoge uspomene koje me pritiska-ju kao to starca pritiskaju svi dani koje je proiveo. Moda sam u poetku ve trebao sve da zavrim, ali, da li je to bilo pitanje kukaviluka ili grie savesti koja sledi mo-ralnu odluku da se ivot mora odiveti ma kakav bio, ni dan danas nisam siguran. esto sebi postavljam to pitanje: da sam okonaao tada ivot, ne bi li spasao mnoge druge ivote koje je moja ruka odnela. Da li bi taj in onda bio pitanje greha ili pleme-nitosti? I onda ponem da lutam mislima i zapliem se u ipraju nedoumica, odsustvu poetka i kraja, a sve to iz toga proistie je prokleta nesanica. Poetak? Gde je taj

27


poetak bio? Verujem jos u materici koja obliuje dete. Kada me je majka prihvatila u svoju utrobu to je bio poetak. To je bila moja prva soba. Ja nisam toliko uen ovek (kao oni psihijatri i psiholozi) ali verujem da deije srce prima sve sto mu daruje ro-diteljska postojbina i jo tad oblikuje svaku krivini i svaki skriveni kutak kojim e mo-rati da putuje i otkriva ga, deo po deo, u podnoju misterije zvane ivot. Med i mleko prijatelju. To ti je to. Mleko dobijaju svi, a med.... Med samo provilegovani.

Moja majka (Bog da joj duu prosti) bila je hrabra i odluna ena ali isuvie tvrda u svojim stavovima, nepopustljiva u kriteriju-mima i reklo bi se isuvie snana licnost za svoju ensku prirodu. Bila je neurotiarka jo od mladosti svoje. Kasnije su te blae ne-uroze uzele svoj danak i naruile joj duevno zdravlje i odvukle, koliko u bolest, toliko i u samou onu koja nikog ne trpi pa ak ni najroenije. Valjda se i u detetu to zbiva: hrani se majinim zdravljem i bolestima, strahovima i besom, medom i mlekom i samo eka pogodna trenutak da proklija.

Mislim da je imala elju da mene oblikuje po svojim vidjenjima usled razoaranosti u ivot, usled roditeljske strogosti kojoj je bila izloena, usled njenog neuspenog braka, njene razoaranost u ideal ljubavi... Sve se to gomilalo i na kraju odrazilo kao mrnja prema ivot i sveu o nesposbnosti da se bude srean. Da se oseti ukus meda. I tako je i meni to uskratila. Mozda ? Ja kao jedinac sam jednostavno morao budem predmet nje-ne pobede. Voleo sam svoju majku, ali sto sam due iveo sve sam vie shvatao da me je njena ljubav izraena kroz posesivnosti i uvek neko otsusvo one istinse neznosti, pri-tiskala i ostavila oiljke poput traga kocnica

koje se esto upotrebljavaju na startnom au-tomobilu arajui tek izmalterisan asfalt.

Samo da Hektora izvedem na pravi put... bie on veliki ovek, direktor...moda i pred-sednik jednog dana (ako ne drave onda makar grada). Cesto je te fraze ubacivla u razgovor sa svakom roakom, svakom poznanicom, a ja sam se oseao zbunjeno, nelagodno, rasejano, moj mladi um to nije mogao da pojmi. Zeleo sam samo da osetim blagodeti ivota. Da udiem jutarnji vazduh celim biem.

Seam se da kad ne bi priala sa ocem (cesto su se svadjlii) svoju zaraenost bi povremeno sprovodila i preko mene ponav-ljajui mi: Nemoj da mu se obraa, pravi otac se tako ne ponaa... to je jedan obian nitkov od oveka.... Te reci bi u meni izazi-vale znunjenost i kada bi me otac, u vrmena njihove svae, zvao sebi, ja sam samo kao neko siroe utao i nisam znao gde da se okrenem i odem; naroito u prisustvu majke, koja bi sve pratila otrim pogledom

Prialo se i da je imao ljubavncu jedno vreme, a ja za to nisam siguran, ali ni re-akcija moje majke nije bila takva da bi se to primetilo; jednostvano u jednom periodu ivota on je umro za nju i nije je vie intre-sovalo ni ta radi, ni gde se kree ni sa kime spava. Moja poslednja uposmena na njega se vee za jedan sasvim obian jesenji dan kad sam se spremao da krenem u kolu.

Hektore zauo se njegov glas tog ranog jutra.

Molim tata odgovorio sam.

Doi (priehaj sine)

elim da ti poklonim ovaj medaljom sa slikom Bogorodice, pripadao je tvom dedi,

28


on je bio veliki borac, zna, i astan ovek. Kad jednom ti postane svoj ovek zapamti, ma ta radio krei se u pristojnom drutvu i trudi se da bude ovek u pravom smislu te rei. Kad sam ja bio mlad druio sam se sa pristojnim momcima. Svaki od nas bio je sposoban za neto; jedan je imao dobar glas, drugi je znao kakvu dobru poalicu, treci ispriati dobru priu i slino. Kako bilo da bilo, veselili smo se i upoznali ivot i to nikom od nas nije naudilo, ali svi smo bili dentlmeni Hektore a isto tako i odlini i poteni Rusi. Bez obzira pobedio ti u ivotu ili ne, zapamti, uvek se bori asno i pote-no. Ne dozvoli da te ljudsko zlo ikad iskvari. Ja znam da ti je dua ista ali pripazi; ono te vreba kad se najmanje nada. Sotoni nije nita milije no kad stavi svoj peat na duu pravednika.

Zatim je izvadio iz prednjeg depa svog kaputa malu knjigu sa konim povezom i tu-rio mi je u rukeuzmi ovu knjigu, to je dodu-se Bibilja, ali ja zelim da proita jedan deo koji se tie pravednika i njegovih iskuenja. Zove se Knjiga o Jovu. Mislim da si dovolj-no sazreo da bi je razumeo. Doi u veeras po tebe.

Rekao je to lagano i tad izae zatvoriv-i vrata za sobom. Vie se nikad nije vratio. Tog popodneva veliku betonski stub se sru-io na nekolicinu radnika na graevini iji je on bio nadzornik. Meu nastradalima je bio i Nikolaj. Ostao je na mestu mrtav i telo mu je bilo skrhano. Kao i moja dua bolom od gubitka oca.

Od tada sam bio potpuno pod majinim uticajem. ; iveo kako je ona nalagala, sa-zrevao kako je ona dozvoljavala a kasnije kad sam zavrsivi koled poeo da piem za jedne poznate novine morao sam da se bri-

nem o njoj i ostajem s njom veideo dana. Za vreme regrutacije i odlaska u Koreji, o njoj je brinula njena sestra moja teka. Po po-vratku, skrhan ratom i onim sto sam video u tih paklenih godinu dana, proveo sam s njom jos pet meseci. Toliko joj je trebalo da napu-sti ovaj svet. Osetio sam tad veliku tugu. Od svih prizora koje su mi prolazili kroz misli u noi bdenja srce mi je zagrejao jedan. Ne-deljno je popodne, majka me vodi na kola-e u poslastiarnicu. Pokreti kojim mi brie zamazana usta su joj lagani, dodir nean, a lice obasjano septembaskim suncem sto nas je pozdrvaljao kroz prozore, izuzetno lepo. Kosa vezana u onu rusku punu koja je kra-sila devojke jednog doba, oi izrazito plave, izrazito blede, izrazito tene, izrazito duboke da odaju na vidljiv nacin lepotu jedne ene i njene ranjivosti. Lagani osmeh je bio trijumf tek roenog spokojstva u mraku ivotnih ne-mira kojima je bila izloena. I tako je sedela, gledajui as u mene as kroz prozor.

Pitao sam se tada, mslim u trenutku bde-nja secajui se tog prozora, ta se to deava sa ovekom kad ga ivot slomi? Gde nestaju trenuci sree koji su se nazirali kao njego-vo osobeno pravo dok ih vrtlog ivota nije progutao. Svako ima pravo da bude srean. Ali nas ta srea blagosilja i izdaje zajedno sa ljudima koji ulaze i izlaze iz naeg ivota, sve dok se jednog dana ne naemo u pustoj zemlji ispunjenoj ostacima njihovim mana, navika za koje smo smatrali da su rave, a sad u toj pustoi vidimo njihove prave vred-nosti i vidimo da su nam znaile mnogo u svoj njihovoj nesavrenosti.

Tako je meni ta uspomena, nikla ponovo u podnoju mog srca, amputirala sve ono loe to se deavalo poslednjih dana njenog i-vota. Njeno negodovanje za koje sam mislio

29


da je mukotrpno, njeno uestalo prigovara-nje, svoj umor nastao usled neprospavanih noi dok sam pisao lanke za jedna asopis i zaraivo bednu platu izdravajui njome sebe i bolesnu majku, sve dok me nisu pri-mili u jednom kazinu za posao redara za-hvaljujci prijatelju mog pokojnog oca ali i mom korejskom iskustvu i vrstoj telesnoj konstituciji. Novana sitacija se poboljala, ali to je ve bio poetak mog pada upozna-vajui ljude koje biste eleli da izbegnete po svaku cenu.

Tako je na dvosoban stani u Bruklinu postao tih zadnjih meseci njenog ivota jako tesan i nezdrav, a ona soba u kojoj sam ja obitavao, taj skuen prostor u kom sam se grio usled svoje uloge staratelja i samoe koja me pratila...pa...ostalo je seanje...

Lo sam ovek i bezoseajan nitkov, ubi-ca... To je jasno. Nije moglo biti drugaije i ak i onaj trenutak kad sam kupio kartu za Inferno bio je ve zapisan, ali ipak nisam, moj prijatelju, bio takav bio odvajakada. elim da to zna. Iako sam gori od zveri ne zasluujem li i ja pravo na ivot? Postadoh rav i to ne poriem, i nema opravdanja za zlodela, ali eleo sam da zna makar malo o meni. Tu je bio i onaj odvratni Levijant ija me je utroba dokusurila i napunila otrovom onog dana kad sam postao njegov uenik tad vie nije bilo povratka. Seam se kad je jednom prilikom rekao: Zna ti i ja smo ve-oma slini. Tad sam utao i nisam mogao, ma koliko naprezao um, da naem i najma-nju slinost meu nama. Kakve ja doavola imam slinosti sa tom zveri!!!

Zna, ti ne moze da ivi ono to je Do-bro, iako se avolski trudi, a nee nikada ni moi sve dok ne otplati dug zlu. Duguje mu. Ono te obavija. Pa iako si mrtvac, kao i

ja uostalom, u meni ipak ivi naslada i uitak kad bednu ljudsku stoku odvojim od ivota. U tom momentu, kad sklopim oi, vidim kako pulsiraju zajedno i vene i arterije i kapilari u samom srcu kosmosa. Taj prizor zovem ciru-klacija ivota i mene ini spokojnim kad ose-tim to bitisanje na svojim rukama. A ti? Ti se odupire. ta je tebi dripe? Kako li je to ironino nosi ime trojanskog junaka a tvoj ivot ce dobiti smisao tek kad postane onaj grki to ga je ubio. Hektore. Hektore. Mo-da i mene uspokoji jednog dana svojim gne-vom kad mu se bude predao u potpunosti. Ree i zlurado se naceri. U tom njegovom osmheu bilo je saeto sve ono to je ljudski rod obdacio sa gnuanjem, kao prezir, kao zlo; mogla se nazreti i piromanija Nerona, i surovost Dzingis Kana, i pokreti Markiza de Sada.... ali zato ona. Zasto nju? Ona je bila svetlost mog ivota, a ja sam sam tu svetlost ugasio, tu duu.... Zasto sam ja njoj oduzeo ivot? Na to pitanje ne mogu da odgovo-rim....ali moda moe onaj moj san.

Osuen si. Uinio si zloin i ispatae zbog toga .

Koji zloin, upitah.

Ljudi su navirali sa svih strana pustinje, gomila ljudi spremnih da me linuju. Tvoj zloin je ubistvo jedne ljubavi. Kazna za to... je Pakao.

On je ve u njemu, zau se neko iz go-mile...

Bese ovek u zemlji Uzu po imenu Jov. Bee on dobar i pravedan covek.

Hektor Nikolajevi 23.03.1972

30


Fiksne zvezde aktivirane unutar natala

Deneb Kaitos (sazvee Cetus) upliv vri preko Merkura

Altair (sazvee Akvila) upliv vri preko Saturna

Verteks (Andromeda) upliv preko Meseca

Asc. na Aldebaranu

Ubeen sam da se u svakom horoskopu jedan entitet roen kroz najvie nadraene aspekte planeta esto iskazuje kao domina-natan bez obizra sta predstavlja (ili koga) u natalu. On tako poinje da pria svoju pri-u i sto vie evoluira ostali entiteti padaju u neku vrstu podreenosti njemu. Vodie glavnu re.

2. Balthazar

remark on

Hector

Hector Nikolaevich

10 March 193211:10:58

New York, New York40N42'51" 74W00'23"

Standard time

ime Zone: 5 hours Westropical Placidus

NAAL CHAR

1

2

34

5

6

7

8

910

11

1228}e52'

18}r56'

09}t

46'

05} y 01'08} u 31'

19}i

57'

28}o52'

18}p56'

09}[

46'

05} ]01'

08} q 31'

19}w

57'

e

r

t

y u

i

o

p

[

]q

w

; 20}r 04'

\

L05}

t28'

h13}t

54'\

l06}y15'\

Q26}y09'

j01}

[32'

g11}]

30'

a19}]53'

A26}]09'

d01}q34'

k17}q41'

s26}q29'

f01}w50'

31


itajui ovo tivo, zapravo ve sam na-slov i uvodne redove, odmah mi postade jasno da je u Hektorovom sluaju tu glav-nu re preuzelo plantarno bie roeno kroz kontakt ostvaren izmedju Merkura (vladra Asc) i Saturna (vladar 8. i 9. kue) i to dosta vrst (radi se o egzaktnom sektilu). Uvod u njegovu ispovest mahom uvlai itatelja u svet Saturnovih slika, a prvu aluziju na njih nudi mu ve sam naslov Zakljuana soba (astroloki primer naslova; Merkur je ovde i osoba (1) i zatvorena prostorija (stan ili soba vladar 4. kue) ali prirodno i klju, dok je Satun brava, vrata ili pak lanac koji se teko otkluava u ovom sluaju) kao i uvodne reenice ..Izmerio sam sopstvenim akama (Merkur u Ariesu) do u milimetar (Satrun tanost) duinu i irinu unutra-njosti pogrebnog sanduka (Satruna 8 kuca) spravljenog od najgrublje hrastovine (vrstina)...

Hektor je inae linost koja povezuje sve ostale junake ovog dela, a ve se u I. poglav-lju (kao to se da zapaziti) nakratko pred-stavlja i kroz Kristijanove oi, Verukinu simpatiju, i kriminlani svet koji ce upoznati zahvaljuji Levijantu, i stoga je u neku ruku (po meni) glavni nosilac dramaturgije ovog romana. italac ne moe a da ne oseti Hektorove unutranje teskobe i borbe sa i-votom koji ga okruuje kroz ljude, porodicu, okolnosti... i koji bi eleo da promeni. Ne izgleda kao neko ko e se lako predati i ko se nee borit se do kraja (Merkur je u znaku Ariesa) bilo reima, bilo delima, meutim njega znatno uslovljava Saturn iz Vodolije i 8. oblasti. Interesantno je da se njihov kon-takt bazira na prirodi Merkura (sekstil) to u igru ukljuuje podosta teskobne (mrane) misli, esta razmiljanja o smrti, umiranju

(Saturn je vladar i 8. kue u kojoj se i nalazi ), smislu ivota (Saturn vlada i 9. kuom na-tusa), Jovovim iskuenjima i mnogim dru-gim stvarima koje nosi taj oivljeni, popri-lino dominantan entitet u horoskopu Hek-tora. Jasno je da je Saturn vrst i neumoljiv (u seditu svog ksnog znaka) spreman da uspostvi nad natusom dominantnu viziju i-vota po svojoj volji, istovremeno kroz nju provlaei umnu zatvorenost, introspekciju, borbu sa sobom (Merkur, Aries) sa sudbi-nom, predskazanjima niklim u svetu sno-va (u Merkur ivi Neptun te se pridruuje Saturnovim naumima )...Sanjao sam sobu; njen prostor, onako tiskav, istovremeno za-guljiv i ispunjenu nemom, gustom pomra-inom, prihvatao je moje oprueno telo ne dozvoljavajui mu da dodirne tlo. Nisam oseao lakou, kao to je uobiajno u tom sluaju, vec teret unutranjih organa od ko-jih kao da se u svakom nalazilo kilo gvozde-nih opiljaka... stvarajui povremenu depre-siju pa ak uslovjavajui i nain odevanja i pojavu Hektorovu u javnosti (Podigao sam glavu i uoio figuru mladia, negde mojih godina, odevenog u crno od glave do pete; crna koulja kratkih rukava, crne pantalo-ne, crne cipele, kosa mu je takoe bila crne boje i tal

Documents

- Zlatna Grana - Zoran Zelic