1

RATARSTVO

BEOGRAD, 2017. godine Lukić D. Mirko

2

RATARSTVO

SADRŽAJ:

RATARSTVO ------------------------------------------------------------------------------------- 3

SEOSKI POSLOVI NA NJIVI --------------------------------------------------------------- 3

PRETHODNE RADNJE --------------------------------------------------------------------- 4

KUKURUZ ---------------------------------------------------------------------------------------- 6

1. Sejanje kukuruza ----------------------------------------------------------------------- 6

2. Okopavanje/Kopanje kukuruza ------------------------------------------------------- 7

3. Ţetva/Branje kukuruza ---------------------------------------------------------------- 9

4. Komušanje ------------------------------------------------------------------------------- 9

5. Krunjenje/Mrvljenje kukuruza ----------------------------------------------------- 10

STIGLI „BANATI“! -------------------------------------------------------------------------- 11

PASULJ / GRA' -------------------------------------------------------------------------------- 12

TIKVE ------------------------------------------------------------------------------------------- 14

JEĈAM -------------------------------------------------------------------------------------------- 16

JEĈAM U GERZOVU ------------------------------------------------------------------------- 16

1. Sejanje jeĉma ------------------------------------------------------------------------- 16

2. Kosidba / Ţetva jeĉma ---------------------------------------------------------------- 18

3. Vršidba ---------------------------------------------------------------------------------- 19

ZOB / OVAS ------------------------------------------------------------------------------------ 21

PŠENICA ---------------------------------------------------------------------------------------- 21

KROMPIR ---------------------------------------------------------------------------------------- 21

KUPUS ----------------------------------------------------------------------------------------- 22

OSTALO POVRĆE ---------------------------------------------------------------------------- 23

MLEVENJE ŢITARICA ---------------------------------------------------------------------- 25

KONOPLJA ------------------------------------------------------------------------------------- 26

NJIVE SU POSTALE LIVADE / PAŠNJACI / PUSTARE --------------------------- 28

3

RATARSTVO

Njiva (ili oranica) je vrsta obradivog zemljišta koja se koristi za potrebe ratarstva. Sluţe za

uzgajanje kultivisanih vrsta biljaka — ţitarica i industrijskog bilja.

Zemlja, jedino izvorište ţivota ovog kraja, posna i škrta, preteţno glinovita, peskovita ili

kamenita, ĉesto naizmeniĉno šibana ili opakim sušama ili opet olujama i vododerinama koje

iza sebe ostavljaju go kamen (da ne govorimo o ĉesto dugim i surovim zimama), pruţala je

Gerzovĉanima tek toliko da mogu ţiveti i preţiveti na granici teških odricanja, siromaštva i

izgladnelosti.

MeĊutim, u Gerzovu je sve bilo nekako meĊusobno povezano: njive nisu mogle bez

dopunskog stajskog Ċubriva, stajskog Ċubriva nije bilo bez dosta stoke, a i njiva i stoka su

iziskivali dosta radne snage. Uslovno reĉeno, „bolje stojeći domaćin― u Gerzovu morao je da

ispunjava više uslova. Ono mršave zemlje i nešto stoke Gerzovĉani su obraĊivali i ĉuvali

marljivo i savesno, otimajući svaku stopu od stihije prirode.

Njive (obradivo zemljište) uglavnom su se nalazile na rubnim krajevima Gerzovaĉkog polja,

a tu odmah iznad njih su bile i kuće i okućnice pojedinih zaseoka i rodova. Veći deo

Gerzovaĉkog polja nije se mogao obraĊivati (izuzetno loš i nepovoljan kvalitet zemljišta) i

korišćen je za livade i hrastove gajeve.

SEOSKI POSLOVI NA NJIVI

PANTA REI .... sve teĉe, sve se menja (Heraklit, 535-475 p.n.e.)

E kako su lepo izgledale ove gerzovaĉke njive sredinom leta! Hajde da vidimo šta je sve

trebalo uraditi da bi ove njive ovako izgledale pedesetih godina XX veka.

Koncipirajući ovu stranicu, morao sam odrediti neki redosled/prioritet opisa uzgoja pojedinih

ratarskih kultura. Da li da kriterijum bude: starost-vekovnost gajenja odreĊene ratarske

kulture (jeĉam...) ili uloga u ishrani (kukuruz...)?

4

Kukuruz, pasulj i krompir su poreklom iz Amrike, a na Balkanske prostore su stigli tek u

toku sedamnaestog veka.

Jednom prilikom, na jednom mestu sam napisao, ili sam imao nameru da napišem, da se na

ovim našim prostorima, u uslovima i naĉinu ţivota nije skoro ništa promenilo još od Kulina

Bana pa sve do sredine XX veka, ali sad tu polukonstataciju stavljam pod znak pitanja.

Istina, naĉin odrade oranica, kao i oruĊa kojima se to obavljalo (drvena kola i saonice, jaram,

drveno ralo, drveno raktelo, volovska zaprega, osamaren konjić, vršidba na guvnu, košare sa

nagradama, mlinovi/vodenice... ), ostali su skoro isti, ali sam se „ugrizao za jezik“ kad sam

malo bolje shvatio smisao iznesenog u prethodnom pasusu.

Stvarno, ne mogu da zamislim naĉin i vrstu ishrane u našim krajevima kad na „menijima― nije

bilo ništa od kukuruza, krompira, pasulja... TakoĊe sam svestan da će današnje generacije

(„Digitalni domorodci“) priliĉno teško zamisliti i razumeti uslove i naĉin ţivota opisan na

stranicama ovog sajta, kao i to da smo mi stariji (njihove deke i bake – „Digitalni imigranti“),

bili ne samo „tamo nekakvi svedoci― takvog naĉina ţivota, već i uĉesnici svega toga.

Ali, naravno, za sve je „KRIV― Heraklit (535-475 p.n.e.) i njegovo „PANTA REI...” .

Ipak sam se odluĉio da redosled bude, uglavnom vezan za vaţnost i ulogu u ishrani

stanovništva u vreme pedesetug godina XX veka.

PRETHODNE RADNJE

Bez obzira na vrstu kulture koja će se gajiti na njivi, bilo je neophodno obaviti sledeće

poslove:

1. Đubrenje

Da bi ratarski usevi „poneli― bilo je neophodno ove

posne njive dohraniti stajskim Ċubrivom. Đubrivo

se od štala do njiva dovozilo drvenim kolima ili

saonicama (ukoliko se to obavljalo zimi) sa

volovskom zapregom. Đubrivo se iz kola/saonica

istovaralo na njivi na veće gomile, a pred samo

oranje se dodatno razvlaĉilo pomoću Taćki/Kolica

(malo prevozno sredstvo sa jednim toĉkom, a

pokreće se snagom jednog ĉoveka gurajući ga uz

drţanje za dve ruĉke). Ponekad

su se za iznošenje i stajskog

Ċubriva koristile i Tralje

(Napravljene su od dva

meĊusobno paralelna koca, bile

su sirine oko 80 cm a traljci

duţine oko 2 metra).

( Imajući u vidu namenu ove

„naprave―, nije ni ĉudo što se i

5

danas za nešto neuredno i loše

odraĊeno kaţe „e vala baš je

traljavo―, a da se i ne zna

pravo poreklo uzreĉice.)

Stajsko Ċubrivo razneseno u

manje gomilice, neposredno

pre oranja, se ravnomerno

rasporeĊuje po celoj njivi.

2. Oranje i zubljenja/drljanje

Ove aktivnosti, kao i prethodne, odvijale su se pedesetih godina XX veka, praktiĉno, na isti

naĉin kao i nekolikoi vekova unazad. Za oranje se koristilo drveno ralo, a gle ĉuda – na njemu

su se našla ĉak i dva gvozdena dela – lemeš i crtalo (kad li ono beše gvozdeno doba?). Malo

kasnije su se „pojavili― i komplet gvozdeni plugovi. Rala/plugove su vukli volovi.

Brazde uzorane njive je trebalo, koliko-toliko, poravnati i usitniti. Ovaj posao se obavljao

zubačom(drljačom), koju su takoĊe vucali volovi. I gle ĉuda i ova „mašinerija― je bila

sklepana od drveta. Na ponekoj su se našli i metalni klinovi. Da bi zubljenje/drljanje oranja

bilo što efikasnije, na zubaĉu se ĉesto stavljao još poneki dodatni tovar (obiĉno kamenje), a

što je volovskoj zaprezi dodatno oteţavalo vuĉu.

Brazde su bile plitke i to iz dva razloga: ispod obradivog sloja je bila kamenita podloga ili je

zemlja obradivog sloja bila teška/„usovna― (glinovita). U oba sluĉaja je, posle upornog

drljanja trebalo odraditi još jedan posao pre nego se pristupi sejanju useva, a to je: u prvom

sluĉaju - ĉišćenje njive od kamenja, a u drugom sluĉaju - dodatno razbijanje/tucanje

glinovitog busenja koje zubaĉa nije mogla da rasitni.

Bila je to naporna i teška rabota da se većina gerzovaĉkih njiva pripremi za setvu useva.

6

Odavde pa nadalje, uslovi i naĉin obavljanja ratarskih poslova se u većoj ili manjoj meri

razlikovao u zavisnosti od vrste useva, pa će biti i sukcesivno navedeni.

KUKURUZ

Kukuruz je jednogodišnja biljka poreklom iz Srednje i Juţne Amerike. U Evropu je stigao

poĉetkom 16. veka, a na Balkanske prostore je stigao tek tokom 17. veka (U Balkansku zabit

je sve stizalo sa znaĉajnim zakašnjenjem). Iako je relativno „nova― ratarska kultura, odmah po

prispeću se „odomaćio― u Gerzovu i okolnim „juţnijim― selima, gde su klimatski uslovi

dozvoljavali njegovu bezbednu setvu (kasni mrazevi) i vreme dozrevanja (temperatura i rani

mrazevi). Kukuruz je brzo postao najviše gajena ratarska kultura i zauzeo je vodeće mesto u

ishrani lokalnog stanovništva.

Već smo pisali o tome koliko je truda gerzovaĉki domaćin (i njegova ĉeljad) morao uloţiti da

posnu i usovnu oranicu pripremi za setvu ratarskih kultura. Hajde sad da, bar taksativno,

navedemo šta je sve potrebno uradit, poĉev sa samom setvom kukuruza, pa sve do dobijanja

njegovog zlatno zutog zrna.

6. Sejanje kukuruza

Kad je oranje pozubljeno/podrljano pristupa se sejanju kukuruza. Sejanje se, kao i svi ostali

seoski poslovi toga doba, obavljalo ruĉno – „iz ruke“. Sejanje kukuruza je bio priliĉno

struĉan i odgovoran posao – obiĉno bi ga obavljao domaćin. Moralo se voditi raĉuna o

optimalnoj ravnomernosti i gustini razbacivanja semena (zrnevlja). Povećanom gustinom bi

7

se nepotrebno potrošilo više semena, a neravnomernost bi dovela do pojave progolica

(površine na kojima ne bi nikli kukuruzi), a što je nedomaćinsko korišćenje njive.

Po završenoj setvi – razbacivanju semena, odmah se pristupalo ponovnom zubljenju/drljanju,

kako bi se seme našlo na odreĊenoj dubini i u zoni potrebne vlage. Ovim je proces sejanja

kukuruza bio završen.

Svi napred navedeni poslovi (izvlaĉenje i rasturanje stajskog Ċubriva, oranje, zubljenje i

sejanje) su uglavnom bili muški poslovi.

I u Gerzovo su, u to vreme (pedesetih/šezdesetih godina), poĉele da stiţu raznorazne

novotarije, ljudi su videli i drugaĉiji naĉin i uslove ţivota..., a za sve te novotarije su trebale

PARE, a njih gerzovaĉka njiva i livada nisu mogli obezbediti i pored izuzetno domaćinskog

naĉina rada tamošnjih domaćina.

Zato su se, po završetku oranja i setve, odrasli muškarci okretali drugim poslovima. Nisu se

oni „izmakli― da negde laduju, već da nadniĉe na raznoraznim stranama i na raznoraznim

poslovima. Treba napomenuti da su Gerzovĉani (i muško i ţensko), uglavnom, imali zlatne

ruke (što bi narod rekao:―Što oči vide, to ruke stvore―), pa nije bilo posla koji im je bio stran

i neizvodljiv. Tako su radno sposobni muškarci odlazili da rade u šumi (seĉa, izvlaĉenje

trupaca, utovar u vagone – rabadţijski poslovi), da grade svoje ili tuĊe nove kuće i druge

objekte (zidarski, tesarski, stolarski, pokrivaĉki i drugi poslovi), da „skoknu― do Banata ili

Baĉke i da tamo, „priklonjeni― uz nekog ranije doseljenog roĊaka ili komšiju, rade na nadnicu

bilo koji posao koji im se ponudi, odlazili su u inostranstvo na „privremeni rad“, ĉija se

privremenost ĉesto rastezala sve do penzije, ...

7. Okopavanje/Kopanje kukuruza

Kukurz se u Gerzovu i okolnim selima, po pravilu, okopavao po tri puta, i to:

Odgrtanje. Ĉim kukuruz iznikne i malo se oţili, odnosne kad u svom „uzrastu― pusti

dva-tri perca, stiglo je vreme za prvu fazu okopavanja – odgrtanje. Svrha okopavanja

je višestruka: razbijanje eventualno stvorene pokorice, dodatno sitnjenje zemlje oko

novih stabljika, ostranjivanje viška izdanaka (razreĊivanje), plevljenje/odstranjivanje

trave/korova (koja k'o za inat bolje i brţe raste od glavnog useva) i delimiĉno

odgrtanja zemlje od stabljike (da stabljika bolje „diše― i brţe dobija vlagu ranih kiša);

Pregrtanje. Tek koju nedelju po odgrtanju – evo opet pokorice od kiša, a i dosadna

travuljina poĉinje da smeta rastu kukuruza. Svrha ove faze okopavanja je kao i kod

odgrtanja, samo što se sad zemlja ne odgrće već se pregrtanjem stvara „ravna

površina―;

Zagrtanje. Ukoliko je zemljište orno i njiva nije posebno „travna―, pregrtanje se još i

moţe preskošiti, ali je zato zagrtanje baš neophodno. Ovde se mora voditi raĉuna da

stabljike kukuruza ne prerastu, pa bi iste mogle biti znaĉajnije oštećene kod ove faze

okopavanja. Svrha ovog okopavanja je sliĉna prethodnim, s tom razlikom što se sad uz

stabljiku „nagrtala― usitnjena zemlja. Ovo je posebno bitno radi stvaranja uslova

boljeg zadrţavanja vlage oko korena stabljike u nastupajućim sušnijim periodina.

8

Kopaĉi. Nekada su gerzovaĉka polja bila puna kopaĉa.Nekako se to smatralo ţenskim

poslom. Uglavnom su kopale ţene kao na

ovoj fotografiji staroj oko pola veka, a koja

podseća na kopaĉe po gerzovaĉkim njivama.

Gledajući ovu fotografiju mora se izraziti

duboko poštovanje i divljenje prema ovim

vrednim ţenama.To su ţene-ljudi, ţene-

teţaci, ţene-majke...Vaspitane u strogo

patrijahalnom duhu, poboţne, moralne,

ĉedne, skromne, kućanice...Koliko li je samo

tereta prešlo preko njihovih leĊa, koliko su

trpele, patile, muĉile se...Kuća je na njima

bukvalno leţala, raĊale, podizale decu...

Kopaĉi su sada retkost, ali još veća retkost su

ovakve ţene-ljudi.

Ako se ima u vidu da su ove ţene- kopaĉi,

ovaj posao radile iz dana u dan, i to od jutra

do mraka, uz skromnu seljaĉku hranu, na

usovnim/neupernim gerzovaĉkim njivama...,

a pritom se vrlo ĉesto ĉula njihova glasna i

vesela devojaĉka pesma, kao i stalne

pošalice, e to sa sadašnjeg gledišta deluje

priliĉno nestvarno. Na prvi pogled bi se

reklo kao da su one bile na nekoj

dobrovoljnoj radnoj akciji i da ih kod kuće

ne ĉeka trista drugih obaveza i problema.

Da ovaj posao nije baš „med i mleko― i

liĉno sam, kao školarac, iskusio. Kopali smo na njivi, tik pored kuće. Zemlja usovna

potkrajaĉka. Radimo udarniĉki – svi se isĉuĊavaju našem uĉinku. Mama nas pozva na uţinu,

oko 4-5 sati po podne. Spremila kolaĉiće/uštipke, moja omiljena klopa. Sedosmo da jedemo, a

meni se, od napornog rada, ukoĉila vilica pa ne mogu da zagrizem kolaĉić! Naravno, prekinuli

smo kopanje za taj dan. Noću sam imao teške snove: kopam glinovitu zemlju, a ona mi se

nabija i lepi na motiku i nikako da je se oslobodim i da je dovedem u red...

Gore pomenutim ţenama-kopaĉima se stvarno mora diviti!

Gerzovaĉke njivice su uglavnom bile male i u blizini kuće, pa je većinu kukuruza okopavala

domaćinova ţenska ĉeljad. Ako je njiva baš bila blizu kuće i domaćica bi se zalijetala do nje,

okopavši po koji redak, a ni pomoć dece na ovim poslovima nije bila na odmet, ako nisu

imala baš preĉa posla (ĉkola, ĉobani...).

Naravno, bilo je i siromašnih domaćinstava koja nisu mogla plaćati nadniĉare, a nisu ni imali

dovoljno svoje radne snage. Oni su svoje kukuruz okopavali po sistemu kad stignu i koliko

stignu (pomalo).

I kad je godina rodna, i kad kuruzi dobro ponesu, dosta muke i

patnje se vidi dok se naĊu u košani ili ambaru. Ĉim poĉinju

formirati klipove i nalivati svoja zrna, nasrtljiva deĉurlija upadala

9

su u njive, kidala klipove pa ih posle uz ognjište ili uz ĉobansku vatru pekli na drvenim

raţnjićima.

8. Ţetva/Branje kukuruza

Na gerzovaĉkim njivama je rastao i raĊao dosta sitan kukuruz.

Sama stabljika kukuruza je bila „slabaška―, a u srazmeri sa njom

bio je i sam plod – klip kukuruza. Kad kukuruz dostigne punu

zrelost, pristupalo se ţetvi kukuruza. Ţetva se obavljala srpom tako

da se, skoro do

zemlje, srpom

odsecala

stabljika - sve

zajedno sa

klipom. Nije

bilo posebnog

kidanja klipova

na njivi.

Poţnjeveni

snopovi kukuruza su se slagali u posebne kupe – da bi se kukuruz još malo prosušio pre nego

se odvuĉe (transportuje) sa njive.

Poţnjeveni i prosušeni kukuruz se volovskim kolima odvlaĉio u „zaštićen― (ograĊen) prostor

u blizini kuće i tamo slagao u odgovarajuće rpe/stogove.

9. Komušanje

Kad ona zlatna i berićetna jesen uveliko

zagospodari selom, kad njeni plodovi koje

donosi sa sobom budu sabrani, kada oktobar

prospe svoje ĉarobne boje, kada miholjsko leto

prevari kiše i vetrove, e tada je pravo vreme

za komušanje (perušanje) ku'ruza.

Komušalo se uglavnom noću, jer preko dana su

se obavljali drugi poslovi. Komušaĉi naveĉe

posedaju oko rpe, obiĉno na neke klupice,

zaogrnuti nekim koţunima ili starim kaputima,

bez obzira koliko vreme bilo lepo, noći su tad

bile sveţe i hladne.

Komušanje se obiĉno odvijalo u vidu mobe.

Najbliţe komšije su taj posao zajedniĉki odraĊivali i to sa svim „raspoloţivim snagama―,

ukljuĉiv i stare i mlade. Jedno veĉe kod jednih, drugo veĉe kod drugih.

10

I naravno, gde je bilo mladih, tu je bilo ţivlje, veselije, jer mladost sa sobom nosi neku

posebnu energiju. Gdje je bilo mladih, bilo je tu i nadmetanja, i zagledanja, i zadirkivanja, i

gaĊanja kukuruzom, pa onda noć se prolomi od silne djevojaĉke i momaĉke pesme. Obiĉno su

te pjesme nosile neku ljubavnu poruku.

Domaćin bi komušaĉima izneo kavu i rakiju da malo predahnu, a deca su sa nestrpljenjem

ĉekala kad će izneti nešto i za „njihovu dušu―. Njihovoj radosti nije bilo kraja kad bi se

pojavilo rešeto puno jabuka, krušaka, šljiva...

Veliki problemi bi nastali kad bi one sumorne jesenje kiše danima padale, pa su kuruzi znali

biti i po dvadesetak dana u rpi, pokisli, neokumušani.

Štedljivi narod ovih krajeva ništa nije bacao – sve što je priroda dala i što je stvorio svojim

mukotrpnim radom on je maksimalno koristio. U toku komušanja vršena je potpuna „selekcija

sirovina―.

Okumušani/oĉišćeni klipovi kukuruza su sortirani:

zdravi su odlagani u košane/ambare na dodatno

prosušivanje, a zeleni/nedozreli, natrunuli, crvljivi,

krezubi/―babice― su odvajani za dodatak stoĉnoj ishrani.

Kukuruzovina (stabljika kukuruza sa lišćem i delom

šupke/komušine) je odvoţena i slagana u posebne

plastove (stogove) u blizini košare/štale za goveda i ista

se koristila za delimiĉnu ishranu goveda zimi - kad baš

„zagudi―.

Šuška/Komušina (liske koje oklapaju klip kukuruza) je

takoĊe selektovana. Ona najĉistija i najlepša (uglavnom

unutrašnje liske) je odvajana i koristila se za punjenje

šuškara, tj. tadašnjih «madraca» na kojima se spavalo. Ovi

„madraci― su bili udobniji, a njihovo punjenje trajnije od

slamarica koje su punjene slamom i imale su vojniĉki prizvuk.

10. Krunjenje/Mrvljenje kukuruza

Kukuruz u klipu je u košani. Sasvim je suv i spreman za korišćenje. Mešutim, pre nego što se

naĊe u naćvama i bude na dohvat ruke domaćici, potrebno je isti okruniti, a potom samljeti.

Krunjenje/mrvljenje kukuruza je radnja kojom se zrnevlje kukuruza sa klipa odvaja od

šepurine/komuše (drvenasta sredina

kukuruznog klipa).

Krunjenje je u našim krajevima, u to vreme,

raĊeno ruĉno, klip po klip. Jest da se taj

posao mogao raditi i sedeći, ipak je za ruke

bio vrlo neugodan.

I krunjaĉi su nabijali ţuljeve iako su bili

omotani krpicom. Krunjenje golim rukama

donosilo je oĉekivani ukras na dlanovima,

11

gadne ţuljeve. Osobito na deĉjim njeţnim koţama.

Okrunjeni suvi kukuruz sipan je u arare/vreće ili je

sipan u drvene kace. Tek sad je kukuruz bio

spreman za mlevenje u mlinovima/vodenicama.

Već smo spomenuli da se od kukuruza, ovako ili

onako, iskorištavalo sve - gotovo sto posto.

Setimo se ĉime se potpaljivala vatra i kako su se

domaćice snalazile kada je hitro trebalo skuvati

kavu i pristaviti okašnjeli ruĉak.

Pomoć je bila u šepurini (komuši). One su sluţile i kao elementi deĉje igre. Od njih se mogla

praviti kuća, škola, crkva...

Ţene su na njih namotavle preĊu, ponekad se njima „'itnule― za neposlušnom kokoši, ĉepile

njome boce mleka, rakije...

***

STIGLI „BANATI“!

I u Gerzovo su, u to vreme (pedesetih/šezdesetih godina), poĉele da stiţu raznorazne

novotarije, ljudi su videli i drugaĉiji naĉin i uslove ţivota..., a za sve te novotarije su trebale

PARE, a njih gerzovaĉka njiva i livada nisu mogli obezbediti i pored izuzetno domaćinskog

naĉina rada tamošnjih domaćina.

Zato su se, radno sposobni muškarc, po završetku najneophodnijih „muških― poslova kod

kuće, okretali drugim poslovima. Nisu se oni „izmakli― da negde laduju, već da nadniĉe na

raznoraznim stranama i na raznoraznim poslovima.

Jedan od naĉina je bio i da „skoknu― do Banata ili Baĉke i da tamo, „priklonjeni― uz nekog

ranije doseljenog roĊaka ili komšiju, rade na nadnicu bilo koji posao koji im se ponudi, ili da

u u sezoni branja kukuruza (i tamo se u to vreme ruĉno brao) rade za ujam – umesto nadnica

zaraĊivali su odreĊenu koliĉinu kukuruza, koji im je bio preko potreban za ishranu porodice.

MLINIŠTE: „ĆIRA“ je bio PROZOR u svet, a uredno je dovozio i „BANATE“

Mlinište je, po pravilu – svake jeseni, bilo poslednja stanica za „BANATE― (kukuruz u klipu),

koje su ovdašnji domaćini mukotrpno zararaĊivali po nepreglednim vojvoĊanskim poljima,

udruţeno ih utovarali u tamošnje vagone i ovde ih iz „ĆIRINIH― vagona, opet udruţeno,

12

kotaricama razmeravali i utovarali u zapreţna volovska kola, a zatim ih uz radost i pesmu

dovozili svojim kućama i spremali u svoje košane.

Već krajem pedesetih, kad su u znaĉajnijoj meri

poĉeli da stiţu kukuruzi iz Vojvodine („BANATI―) i

kad su kućne buţete poĉele da dopunjavaju

raznorazne nadnice, poĉelo se pomalo i oslobaĊati

zemljiše, do tada iskljuĉivo korišćeno za kukuruz, i

za druge ratarske kulture. Poĉelo se sa odvajanjem

manje plodnih oranica za voćnjake, a u blizini

okuĉnice odvajali bi se najplodniji delovi oranica za

raznorazne stare i nove povrtlarske kultre (krompir,

pasulj, boranija, kupus, luk, paradajz, krastavci,

kravlja repica...)

***

Zlatno kukuruzno zrno smo, posle ruĉnog krunjenja, smestili u arare ili kace i time smo

zatvorili proces radova na njivi i van njive vezan za ovu najvaţniju ratarsku kulturu u ishrani

stanovništva Gerzova i okolnih sela.

MeĊutim, pre nego preĊemo na drugu po vaţnosti ratarsku kulturu – ječam, ostanimo još

malo na njivama na kojima se uzgaja kukuruz.

Mnogo puta je već spominjana domišljenost i racionalno korišćenje raspoloţivog obradivog

zemljišta od strane gerzovaĉkih domaćina. Ako im prirodni uslovi (klima) nisu dozvoljavali

da ubiraju i po dve ţetve godišnje sa istog zemljišta, niko im nije zabranjivao da na istoj njivi,

u isto vreme, gaje i više od jedne ratarske kulture, a da to istovremeno ne utiĉe na normalan

prinos istih.

Koristeći dugogodišnja iskustva i svoju domišljenost, gerzovaĉki domaćini su redovno, uz

kukuruz, ili bolje reći u kukuruzu, sejali i uzgajali i pasulj/gra' i tikve.

***

PASULJ / GRA'

Pasulj je jednogodišnja biljka iz porodice mahunarki, medju kojima je najpoznatija i

najrasprostranjenija na svetu. Pošto ima neutralan ukus, kombinuje se sa mnogim

namirnicama i prisutan je u velikom broju svetskih kuhinja, naroĉito zato što je dostupan

preko ĉitave godine.

Pasulj je donet iz Amerike u Evropu u 16. veku, zajedno s krompirom i kukuruzom, a na naše

prostore je stigao u 17. veku.

Kada su u pitanju vrste pasulja, najĉešće izdvajamo smeĊi, beli ili crveni pasulj koji su

podjednako bogati vitaminima, posebno vitaminina E i C, dok sušenjem zrno ne gubi

hranljive sastojke.

13

U Gerzovu su se, iz praktiĉnih razlooga, gajila izrazito niske

sorte pasulja poznate kao ĉuĉavci. Ovaj pasulj se nije lozio i

„obmotavao― oko kukuruza, a što je doprinosilo većoj

autonomnosti obe kulture, a dodatni razlog je i jednostavnije

ĉupanje pasulja. Ukoliko se, pak, pasulj uzgajao

samostalno, na posebnom parĉetu oranice, onda se

praktikovalo uzgajanje i visokih/lozastih sorti pasulja. Za

ovaj pasulj se uz svaku kućicu ubadala po jedna šprulja (dugaĉak, jaĉi prut/pritka) uz koju se

lozio pasulj.

1. Setva pasulja

Neposredno po završenom sejanju kukuruza, na istoj njivi se pristupalo i sejanju pasulja. Za

razliku od kukuruza koji se sejao razbacivanjem/omaškom, pasulj se sejao u kućice i u

redovima. U uredno iskopane kućice se ubacuje po 5-6 semenki odreĊene vrste pasulje, pa se

kućica potom zagrne.

2. Okopavanje pasulja

Pasulj izbija i raste zajedno sa kukuruzom, pa je i njegovo okopavanje delilo sudbinu

okopavanja kukuruza. Pošto je pasulj sejan u redove, on je i bio „vodilja― kopaĉima da se zna

koji je ĉiji red i koja mu je širina.

3. Berba i sušenje pasulja

Pasulj je dozrevao ranije od kukuruza. Suve mahune znaĉile su njegovu zrelost. Pasulj je

ĉupan iz zemlje u celosti – stabljika sa lišćem i mahunama. Ĉupanje se obavlja u jutarnjim

ĉasovima, kako bi se izbeglo nepotrebno pucanje mahuna i gubitak semena jer su mahune još

vlaţne od rose. TakoĊe nije potrebno ĉekati punu zrelost pasulja jer on ima tu dobru osobinu

da nakon berbe, naknadno, dobro dozreva.

Poĉupani pasulj je uredno vešan na brklje (drvena stoţina ca zapercima grana) da bi se

dodatno osušio/dozrio.

Mahune pasulja su se trgale sa stabljika u hladovini, na ponjavi. Ovaj posao je bio namenjen

deci i bakama. Nije se raĉunalo u teţak posao. Mahune su se na suncu još dosušile, a zatim

štapom/motkom omlatile da bi se odvojila ljuska mahune od zrnevlja pasulja. Veće ljuske su

se ruĉno odvajale, a ostala „mešavina― se nosilo na mesto gde je uviek strujao vetrić, radi

previjavanja. Ova mešavina se iz visine polako sipala na ĉistu ponjavu. Ostatak ljuskica, jer

su lakše, odnosio bi vetar, a graške, teţe padale na ponjavu. Taj proces ĉišćenja zvao se

previjavanje pasulja.

Dobro „previjan“/oĉišćen pasulj spremao se u duboke a uske drvene posude.

***

14

TIKVE

Tikva (bundava, ludaja, misirača, dulek) je jednogodišnja biljka puzavica iz familije

bundeva, ĉiji se krupni plodovi koriste u ljudskoj i stoĉnoj ishrani, a semena za grickanje u

dokolici i u fitoterapiji.

Spada meĊu jedne od najstarijih povrtlarskih kultura. Raznih je i lepih boja, a ima ih

naranĉastih, crvenih, zelenih, ţutih, itd. Sadrţe veliki broj minerala i vitamina. Postoji više od

800 razliĉitih vrsta tikvi, te ih imamo jako malih pa sve do divovskih. Poreklo im je iz

Severne Amerike i Afrike.

Jednogodišnje su zeljaste biljke s muškim i ţenskim cvetovima.

Korištene su i u starom Egiptu te antiĉkom Rimu i Grĉkoj.

Vrste Lagenaria sciceraria (tvrdokora) su se zbog svoje ĉvrste kore sušile na suncu i koristile

kao razne posude. Vrste koje potiĉu iz Severne Amerike sluţile su kao prehrana i uzgajale su

se na podruĉju današnjeg Meksika još pre 9.000 godina.

Kao i mnoge druge biljke u Europu su dospele morskim putem nakon otkrića Amerike.

Uzgojem razliĉitih boja, neobiĉnih oblika i veliĉina, tikve se danas sve više koriste i kao ukras

te takoĊer bivaju sve popularnije u kulinarstvu.

Tikve u Gerzovu

Tikve su se u Gerzovu gajile, uglavnom, kao meĊuusev u kukuruzu. Gajile su se, praktiĉno,

dve vrste tikava, i to: mekokore i tvrdokore .

I jedne i vruge su bile osrednjih veliĉina.

Sejanje tikvi. Tikve su se, sliĉno pasulju,

odmah po sejanju kukuruza sejale po istoj

njivi, kao meĊukultura. Sejanje se izvodilo

tako da su se u iskopane kućice ubacivalo po

dve-tri semenke, a zatim se kućica zagrtala.

Raspored kućica je bio nasumičan, bez

posebnog reda. Jedino se moralo voditi

raĉuna da meĊusobno rastojanje kućica bude

dovoljno da se loze tikava meĊusobno ne preklapaju. Gusta sadnja bi mogla napraviti

meĊusobni „dţumbus―, a isto bi oteţalo normalan razvoj i berbu kukuruza i pasulja.

Okopavanje tikvi. Tikve su delile sudbinu okopavanjja kukuruza, kao osnovne kulture na

njivi.

Branje tikvi. Tikve su dozrevale, odprike kad i kukuruz, tako da je njihovo branje, odnosno

sakupljanje, usledilo tek po ţetvi kukuruza.

15

Korišćenje tikvi. I u Gerzovu su se tikve koristile zu ljudsku (peĉene, za pite i kolaĉe...) i

stoĉnuj ishranu, a semenke za grickanje u dokolici (u toku duhih zimskih noći, anaroĉito na

prelima).

Posebno treba pomenuti vrlo praktiĉnu ulogu posudica/činija koje su se dobijale od peĉenih

polutki tvrdokora iz kojih bi se prethono kašikom pojeo vrlo ukusni sadrţaj peĉene tikve.

Ove posde su se posebno koristile za sakupljanje i prebiranje pasulja, kao i za mnoge druge

namene, kao što je i drţanje raznih sitnica u domaćinstvu. One su TADA bile SVE OVE

DANAŠNJE plastiĉne posudice i korpice.

***

16

JEĈAM

Ječam je rod jednogodišnjih biljaka iz porodice trava. Koristi se za proizvodnju hleba, slada,

piva, kavovina, stoĉne hrane i dr.

Jeĉam se smatra jednom od najstarijih ţitarica u Evropi. Sejao se još u kamenom dobu,

kultivisao u starom Egiptu, Mesopotamijin i podruĉju evropskih sojenica. U Vavilonu se od

njega pravila kaša i pivo, a u Starom veku je prţeni jeĉam bio vaţna ţivotna namirnica.

Jeĉam je ţitarica koja uspeva u hladnijim krajevima.

Kada se radi o ţitaricama, jeĉam je na prvom mestu po pitanju zdrave ishrane. Ova vekovima

stara ţitarica puna je vlakana, sadrţi vaţne vitamine i minerale, veoma malo masti, i kao sve

biljke, nema holesterola.

JEĈAM U GERZOVU

Napred napisano je enciklopedijski navod o jeĉmu kao ţitarici. Hajde da pogledmo šta je

jeĉam znaĉio u Gerzovu sredinom 20. veka, kao i mnogo, mnogo ranije.

Napomenimo još jednom da je gerzovaĉka obradiva zemlja priliĉno „posna― i neuperna, a

klimatski uslovi su takvi da dozvoljavaju samo uzgoj jarih sorti ţitarica i to onih ĉija puna

vegetacija (sazrevanje) moţe da se završi izmeĊu kasnih proletnjih i ranih jesenjih mrazeva.

Jeĉam je verovatno bio najvaţnija stavka u ljudskoj ishrani još u vreme prvih naseobina u

Gerzovu i okolnim mestima. Posebnost uloge jeĉma u ishrani stanovništva ovih krajeva je tim

veća, ako se uzme u obzir da su na ove prostore, tek tokom 17. veka „pristigli― kukuruz,

pasulj i krompir. Verovatno su stari Gerzovĉani , pored jeĉma, gajili još poneku ţitaricu, kao

što su raţ, ovas...

No, ostavimo istorijska nagaĊanja po strani, pogledajmo kako su Gerzovĉani uzgajali jeĉam

sredinom 20. veka.

4. Sejanje jeĉma

Kad je oranje pozubljeno/podrljano pristupa se sejanju jeĉma. Sejanje se obavljalo ruĉno – „iz

ruke“. Sejanje jeĉma je bio priliĉno struĉan i odgovoran posao – obiĉno bi ga obavljao

domaćin. Moralo se voditi raĉuna o optimalnoj ravnomernosti i gustini razbacivanja semena

17

(zrnevlja). Povećanom gustinom bi se nepotrebno potrošilo više semena, a neravnomernost bi

dovela do pojave progolica (površine na kojima ne bi nikao jeĉam), a što je nedomaćinsko

korišćenje njive. Naravno, gustina razbacanog semena jeĉma je bila znatno veća nego kad se

seje kukuruz. Na njivama na kojima se uzgajao jeĉam, za razliku od kukuruza, nisu se mogle

gajiti i druge meĊukulture.

Po završenoj setvi – razbacivanju semena, odmah se pristupalo ponovnom zubljenju/drljanju,

kako bi se seme našlo na odreĊenoj dubini i u zoni potrebne vlage. Ovim je proces sejanja

jeĉma bio završen.

Jeĉam je dalje (sve do kosidbe/ţetve) bio u Boţjim rukama.

Jeĉam je dobro „ponio― na gerzovaĉkim poljima (kod Popove kuće)

Gerzovaĉka polja već podsećaju na onu Šantićevu pesmu: „O, klasje moje―

18

5. Kosidba / Ţetva jeĉma

Kad jeĉam sazri na gerzovaĉkim njivama (kraj jula – poĉetak avgusta), sledi jedna od

najvaţnijih faza rada u procesu uzgoja jeĉma – kosidba / ţetva jeĉma. U Gerzovu se jeĉam,

uglavnom, kosio. Ţnjalo se samo sporadiĉno i na manji parcelama ili manje pristupaĉnim

mestima.

Moralo se trogo voditi raĉuna da jeĉam ne prezri i da se klasje ne poĉne kruniti pri kosidbi i

sakupljanju pokošenog jeĉma. TakoĊe se moralo i „gledati u nebo―, odnosno voditi raĉuna da

u vreme kosidbe i sakupljanja jeĉma ne padne kiša, jer bi ona nanela veliku štetu.

Postupak košenja jeĉma je isti ili sliĉan postupku košenja livada (trave). Ponekad se na

kosište dodavao poseban poluluk koji je sluţio da se jeĉam u otkosu slaţe tako da klasje uvek

bude na istoj strani otkosa. Na sledećim slikama su prikazi kosidbe i sakupljanja jeĉma –

nekad!

19

6. Vršidba

Arman. Vršidba jeĉma se obavljala na armanu / guvnu. Armam je pripreman na

domaćinovom zemljištu i to gde mu je najviše odgovaralo (po pravilu u blizini kuće). Uslov

za formiranje armana je bio da je teren što ravniji i da je podloga vrlo tvrda da zrnevlje jeĉma

ne ostaje u zemlji. Ukoliko se arman pravio na delu njive sa koje je prethodno pobran jeĉam,

onda se teren posebno pripremao (skidanje površinskog sloja, kvašenje i nabijanje zemlje).

Priprema terena za arman na livadi je bila jednostavnija. Veći nagib terena za arman je

nepodesan jer bi vršaj „beţao“. Arman je formiran u kruţnom obliku, preĉnika 12-15 metara.

Na sredini armana je postavljan stoţer (drveni stub ĉvrsto nabijen u zemlju).

Doprema jeĉma do armana. Pokošen, dobro osušen i sakupljen u naviljke (mali plastići)

jeĉam je utovaran u drvena kola (volovska ili konjska zaprega) i dovoţen do armena. U

neposrednoj blizini armana sadijevano je plašće jeĉma. Veliĉina plastova je koncipirana tako

da je jedan plast za jedan vršaj.

Postavljanje/formiranje vršaja. Ovde je posebno bitno napomenuti da se za vršidbu moraju

birati vedri i topli dani (prva polovina avgusta) – kiša bi mogla da napravi izuzetno velik

štetu.

Proces vršidbe poĉinje postavljanjem vršaja. Sa vrha plasta se vilama bacaju zahvati jeĉma

prema armanu. Ove koliĉine jeĉma se odnose u suprotan kraj armana i poĉinje se formirati

vršaj. Preĉnik vršaja je 4-5 metara menji od preĉnika armana. Zahvati jeĉma zbaĉeni sa plasta

ne stavljaju se „ravno―, kao što su bili na plastu, već „uspravno― – da bi vršaj bio što

rastresitiji/razbarušeniji (deblji). Ovaj posao

traje dok se ceo plas ne „potroši―, odnosno dok

se ne formira odgovarajući kruţni vršaj.

Vršidba. Po formiranju vršaja, za sroţer se

fiksira jedan kraj konopca, a ĉija je duţina

nešto manja od polupreĉnika vršaja. Zatim se u

vršaj uvodi par konja („motorna radna

snaga“), koji su mešusobno vezani tako da u

kasu po vršaju ne smetaju jedan drugome.

Konji se zakaĉuju za slobodni kraj konopca i

„VRŠILICA“ moţe da se pokrene – tu je i

„kurbla― (gonić konja i biĉ/kamdţija u

njegovoj ruci).

Gaze konji kasom zrelo jeĉmeno klasje i iz

njega „istresaju― ĉisto zrnevlje. Zamotaj-

odmotaj, pa opet.

Kad se vršaj već malo „sabije―, vreme je da se

konji izvedu iz vršaja i da se malo odmore. Svi

odrasli uĉesniĉi vršidbe (muški i ţenski), a

koji su do sada ili „gonili“ konje ili „suzbijali―

20

vršaj, sada pristupaju rastresanju i prevrtanju vršaja. Po završetku ovog posla, konji se

ponovo uvode na vršaj – pa „opet Jovo nanovo―.

Kako se vršidba privodi kraju, tako poĉinje i

postepeno izgrabljavanje površinske slame iz

vršaja.

Kad su konjići, ta divna „motorna― snaga,

završili svoj posao na vršaju, odvode se na

zasluţen odmor i malu „uţinicu― koja im se

servira u zobnici.

Nastavlja se sa dodatnim izgrabljavanjem

ostatka slame sa vršaja. Kad se sva slama otkloni

sa armana slede sledeća dva posla, koji se mogu

odrašivati i paralelno:

Sadijevanje slame u kola, radi odvoza do

štale i odlaganja na zimsko odredište

(nagrada/ potkrovlje štale ili plast u

blizini štale);

Zgrtanje ţita na gomilu sa celog armana.

Zrnevlje, zajedno sa pljevom (sitni ostaci

klasa i stabljike) se zgrne drvenim

lopatama na jednu gomilu (na

najpogodnijem delu armana za sledeću

operaciju – prevejavanje). Ono što se ne

zgrne lopatama, uredno se pomete brezovim metlama, tako da se „ni zrno ne izgubi―.

Prevejavanje jeĉma. Gomila zgrnuti jeĉama na

armanu ĉeka poslednju fazu vezanu za vršidbu.

Koliko je za celu vršidbu potrebno vedro, toplo i

sunĉano vreme, za prevejavanje je neophodno i

bar malo vetrića, makar i da povremeno

proćarlija. Pošto je ovo poslednja aktivnost na

armanu, logiĉno je i da je dan(iako dugi letnji)

već podobro poodmakao pa obiĉno se pojavi i

malo ćarlijanje vetra u predveĉerje. Spretnim

gerzovaĉkim domaćinima je bilo dovoljno i

minimum potrebnih uslova da bi odradili bilo koji posao, pa i ovaj.

Domaćin bi sa gomile, drvenom lopatom uzimao deo neoĉišćenog ţita i vešto ga bacao u vis,

tako da napravi jedan mali „slap―, pa i najmanji vetrić skrene u stranu pljevu (sitne opiljke

klasa), a ĉisto zrnevlje pada na ţeljeno mesto. Za sluĉaj da ponešto od „prljavštine― ipak

padne na mesto gde pada ĉisto zrnevlje, tu je neţna ruka domaćice koja sa neţnom metlicom

od sijerka, dodatno i stalno „umiva“ gomilu ĉistog ţita. Po završenom prevejavanju ţito se

sprema u arare/dţakove, pa u drvene kace.

21

ZOB / OVAS

Zob (ovas) je jedna od retkih ţitarica koja se delimiĉno uzgajala i u Gerzovu sredinom 20.

veka. Zob su uzgajali samo oni domaćini koji su imali konje, pa su je koristili samo kao

dopunsku- kvalitetnu dopunu ishrani konja. Zob se u ono vreme nije koristila u ljudskoj

ishrani.

PŠENICA

Pšenica u Gerzovu

Gerzovaĉka klima nije bila „naklonjena― ozimim usevima, a i usovna gerzovaĉka zemlja

nije davala zadovoljavajuće prinos jare pšenice. Pošto se u Gerzovu kontinualno povećavao

broj usta koja je trebalo nahraniti (vidi stranicu „STANOVNIŠTVO I MIGRACIJE“), to je

neumitno prevladao kvantitet u odnosu na kvalitet – prednost su dobili kukuruz i jeĉam.

Pšenica je sredinom 20. veka u Gerzovu uzgajana sporadiĉno i na zanemarljivo malim

površinama.

KROMPIR

Krompir je vrsta biljaka

skrivenosemenica iz porodice

pomoćnica. Uzgaja se širom

planete i koristi za ishranu

ljudi i domaćih ţivotinja, jer

poseduje podzemno stablo

veoma bogato skrobom.

Poreklom je iz Juţne Amerike, sa Anda. Vrsta je

domestifikovana u juţnom Peruu, a u Evropu su ga doneli Španci sredinom 16. veka. Na naše

balkanske prostore je „malo okasnio― – stigao je u 17. veku.

22

I pored toga što je popriliĉno kasno, u Gerzovu i okolini, dobio status „domaće kulture“ ,

krompir se ovde BAŠ ODOMAĆIO i uz pasulj i kupus se svrstao u najkorisnije povrtlarske

namirnice. Uzgajan je na plodnijim delovima njiva i sa obilnijim Ċubrenjem stajskim

Ċubrivom, ali je zato svojim prinosima obilato vraćao uloţeni trud.

Prigodnim skladištenjem (podrumi, trapovi...), kao i pasulj, koristio se praktiĉno cele godine.

Korišćen je prvenstveno za ljudsku ishranu (u raznim formama jela), ali u dobroj meri i za

stoĉnu ishranu.

Sistem uzgajanja se nije menjao sve do današnjih dana, uz jedinu razliku što se sada njivica

ore i tanjira traktorom, umesto ralom i drljaĉom.

KUPUS

Kupus je dugogodišnja, kultivisana, zeljasta biljka koja predstavlja vaţno povrće u ishrani.

Nastala je selekcijom divljeg kupusa u dugom vremenskom razdoblju. U Grĉku je dospeo u 4.

veku p. n. e.

Kupus je u Gerzovu uzgajan od vajkada i zajedno sa pasuljem i krompirom prestavljao je

jednu od glavnih povrtlarskih kultura. Njegova uloga u ishrani ljudi je posebno bila znaĉajna

u kasnim jesenjim, zimskim i ranim prolećnim danima.

Uzgajanje kupusa

Gerzovaĉki domaćin je, kao i za sve ostalo, sam obezbeĊivao proizvodnju i konzervaciju ove

prehrambene namirnice.

Proizvodnja semena. Dve-tri uzrele glavice kupusa, zajedno sa korenom i busenom, se

presaĊuju u „ogradicu― uz samu kuću. Ovde će prezimiti, zaštićene od bilo kakvog oštećenja,

ukljuĉiv i jake zimske mrazeve. U proleće glavice kupusa „prorastu―, zatim cvetaju, formiraju

se mahunice, koje u jesen uzriju i vreme je da se iz njih povadi, ko buve, sitno seme kupusa.

23

Proizvodnja rasada. U blizini kuće, na vrlo malom prostoru, izrilja se zemlja, dobro se usitni

i naĊubri, po pravilu, kokošjim Ċubrivom. U ovako „kraljevski― pripremljenu lejicu seje seme

kupusa. Sejanje se obavlja krajem aprila, kad su prošle sve opasnosti od mrazeva. TakoĊe

treba pomenuti da ovaj rasadnik nije potrebno posebno ograĊivati jer je blago, već uveliko

„proterano― sa njiva i livada na pašnjake. Kad rasad iznikne i malo poraste/ojaĉa vrši se

njegovo presaĊivanje na kupusišta.

Kupusište. Svako domaćinstvo je imalo svoje kupusište, nedaleko od kuća, poseban deo

obradive površine gde se sejao obiĉno samo kupus.Kupusište je bilo obiĉno ograĊeno plotom,

prošćem... Rasad se presaĊivao u kupusišta poĉetkom juna. U kasnu jesen kad se dignu svi

usevi, kad se blago pusti, ne ĉuva se, onda je bio problem odbraniti kupusište od "zijanćera"

krava i volova. Kada bi vo samo jedanput ušao u kupusište i osetio ukus te, za njega, izuzetne

„poslastice―, više nije bilo te ograde koju on neće razbucati, samo ako mu se dozvoli pa se

pribliţi kupusištu. Ako već uĊe u kupusište, odatle je mogao biti isteran samo uz debele

batine. Pa, nije sluĉajno u narodu ostala izreka: „ Prebiću te k'o vola u kupusu!“

Kupus sazreva i seĉe se krajem oktobra i poĉetkom novembra (i onda su volovi krivi za silne

izazove koji ovako dugo traju). Kad se kupus poseĉe, za seosku decu je to bio poseban

dogaĊaj. Oni bi se stuštili u bivše kupusište i svojim noţićima/sklopcima vrteli ostalo korenje,

a koje je bilo jako ukusno.

Kiselenje kupusa. Nekoliko dana posle seĉenja kupusa sledi njegova priprema za dugu zimu i

poĉetak proleća – kiselenje. Kupus se kiselio kao ribanjac u manjim drvenim kacama, a

glavice su se kiselile u velikim drvenim kacama.

Prilikom pripreme glavica kupusa za kiselenje, izvrćeno korenje je bilo ukusno za ljude, a

lošiji/odbaĉeni listovi poslastica za blago.

Dobar kiseli kupus je imao svoje osobite karakteristke, ţutio se (od dodanog kukuruznog

zrnja pri kiselenju) šireći zdrav miris, a njegov se rasol mogao piti kao lek.

***

OSTALO POVRĆE

Sredinom 20. veka, u Gerzovu su se, pored gore pomenutog povrća, gajili još i Crni luk i Beli

luk

Crni luk (crveni luk, luk) je dvogodišnja

zeljasta biljka. Uzgaja se kao povrće koje

se koristi u ljudskoj ishrani za pripremu

raznih salata i kao zaĉin. To je zeljasta

dvogodišnja biljka iz porodice

ljiljana poreklom iz juţne Azije, ali se i

danas gaji širom sveta. Spada meĊu

24

najotpornije i najstarije vrste baštenskog povrća.

Beli luk je, prema ispitivanjima mnogih nauĉnih

istraţivaĉa, veoma stara kulturna biljka.

Stari Kinezi, Indusi, Jevreji, Egipćani i drugi

narodi gajili su beli luk više vekova pre naše ere

kao hranljivu, zaĉinsku i lekovitu biljku.

Nije bilo kuće u našem kraju koja ne zasadi bar

jednu gredicu(leju) belog luka.Nema ni biljke

kojoj se pridaje toliko ljekovitih svojstava kao

bijelom luku,i ne samo ljekovitih ,njemu se pridaju

i neke maĊijske osobine,njime se teraju zle sile iz kuće.Kad se izvadi iz zemlje,luk se splete u

takozvane rešte (kao na slici), rešte se objese i tako se suše.Tek kad se osuše,onda se luk

ostavlja u podrum, na tavan...

***

25

MLEVENJE ŢITARICA

Jeĉmeno zrno je dodatno rešetom oĉišćeno od nepoţeljnih primesa i sada u drvenim kacama

(u ostavama, izbama ili na tavanima) ĉeka „svoj red“ u mlinu. Sliĉna je situacija i sa zlatnim

kukuruznim zrnom. Ukoliko je kukuruz već okrunjen, njegovo zrnevlje je uskladišteno kao i

jeĉmeno, pa i ono ĉeka „svoj red“ u mlinu.

Mlinovi. Gerzovĉani, kao i stanovnici okolnih sela, svoje ţito su mleli u vodenicama koje su

bile izgraĊene na Sokoĉnici, Zelenikovcu, Sani, Plivi....

Kako stanovnici Gerzova i okolnih sela nikad nisu ni videli ni ĉuli za drugu vrstu mlima sem

vodenice, on je za nji uvek bio samo MLIN. Pojam vodenica se nikad nije odomaćio niti

koristio u ovim krajevima.

Gerzovĉani su uglavnom koristili mlinove na Sokoĉnici (graniĉna reka izmeĊu Gerzova i

Trnova). Jedan mlin je izgraĊivalo, koristilo i odrţavalo po više domaćina. Znao se svaĉiji

RED (24 sata – jedan dan i noć) u nedelji ili

mesecu. Jedan red je bio dovoljan da se samelje

tovar ţita (dva arara jeĉma ili kukuruza).

Kad domaćinu doĊe red za mlin, on na osamarenog

konjića tovari dva arara/dţaka jeĉma i/ili kukuruza i

odlazi u mlin odakle će vratiti pune arare divno

samlevenog brašna koje će u kašunu (sanduk za

brašno) biti na raspolaganju domaćici za sve njene

kulinarske umotvorine.

Stari mlinovi na Sokoĉnici

Nekada je na Sokoĉnici bilo puno mlinova, danas je preostao tek poneki, više kao muzejski

eksponati.

26

KONOPLJA

Konoplja se u ratarstvu ubraja u industrijsko bilje. Imajući u vidu uslove i naĉin ţivljenja u

Gerzovu i okolini, ovde se nije mogljo naslutiti ni ―i― od industrijskog. Konoplja se gajila

iskljuĉivo za potrebe sopstvenog domaćinstva.

Konoplja je pored vune bila osnovna tekstilna sirovina koja se koristila u domaćoj radinosti u

Gerzovu i okolnim selima i gajilo ju je skoro svako domaćinstvo.

Sve do sredine prošlog veka konoplja je bila nezamenjivi resurs u proizvodnji tkanina u našim

krajevima. Od poĉetka šezdesetih godina, iz upotrebe su izbaĉena platna od konoplje, te se

poĉelo koristiti kupovno platno od pamuka, koje je mekše i udobnije. Jugoslavija je već

osamdesetih godina bila izbrisana sa svetske liste proizvoĊaĉa konoplje.

Konoplja najbolje uspeva na izrazito plodnom, duboko uzoranom i hranljivim materijalima

bogatom zemljištu, tako da kvalitetne stabljike nije moguće odgajati bez izdašnijeg Ċubrenja.

Konopište. Zemljište na kojem je uzgajana konoplja nazivalo se konopnište. Veliĉina

konopljišta je zavisila od potreba domaćinstva, a najviše od ekonomskog stanja domaćinstva.

U jesen se konopljište pooravalo i ako je ispošćeno, dobro se ćubrilo stajskim Ċubrivom. I u

proleće se zemlja preoravala, sitnila i tako se pripremala za sejanje.

Sejanje. Konoplja se sejala u toku aprila meseca. Za nicanje semena bilo je potrebno 6–7

dana. Zrela konoplja je dostizala proseĉnu visinu oko 2 m.

Branje/ĉupanje. Konoplja se brala – ĉupala krajem jula i to prvo viša, muška biljka – belka, a

prvoj polovini avgusta i ţenska biljka crnka – koja se gajila prvenstveno zbog semena.

Prilikom branja sa stabljike konoplje se najpre skidalo lišće. Jedan rukohvat stabljika se

nazivao ruĉica što je ujedno predstavljalo i najmanju jedinicu mere. Ruĉice su se konopljanim

prutićem vezivale u snopove koji su reĊani u obliku kupa. Raspodela konoplje za dalju obradu

zavisila je od rodne strukture porodice i broja ĉlanova domaćinstva a najviše od broja ţena

koje treba dalje da obraĊuje konoplju do finalnog proizvoda. Poslovi vezani za konoplju

angaţovali su ţensku ĉeljad cele godine – bez prekida!

Moĉenje konoplje. Domaća prerada konoplje poĉinje na moĉilima. Od stabljike se vlakno

kudelje oslobaĊa, namakanjem, kvašenjem, odnosno potapanjem konoplje. Dok je pod vodom

konopljina stabljika se razlaţe raznim biološkim procesima.

27

Moĉilo se pravi obiĉno

u barnim delovima

livada gde se nalaze

mali izvorĉići

(pištaline) ili pored

reke ili potoka, odakle

se dovodi voda. Voda

u njemu nije tekuća.

Ima specifiĉan miris, koji se nadaleko oseća. U toku sezone moĉenja konoplje voda je

posebno zamućena i na prvi pogled prljava.

Izmoĉena i osušena konoplja odvozila se kući, slagala u velike kupe (kope) ili smeštala u

šupu. Vaţno je bilo saĉuvati je od vlage, koja je konoplji najveći prirodni neprijatelj.

Nabijanje / Lomljenje konoplje - Odvajanje vlakna

Posle moĉenja/kiseljenja, osušena konoplja se nabija-lomi

- mlati. Konoplja se prvo obraĊuje na stupi. Stupa je

sprava masivne i velike teţine koja se izraĊivala od

tvrdog drva, bukve ili hrasta. IzraĊena je od dva dela,

donjeg fiksnog i gornjeg pokretnog. Oba dela imaju

ţljebove zube izmeĊu kojih se umeće rukovet konoplje,

kako bi se tuĉenjem razlomio i otpao drvenasti dio

stabljike - pozder. Na stupi rade dve osobe: jedna nogama

pokreće gornji dio, dok druga u otvor koji nastaje ubacuje

i pomera konoplju. Ovo je bio relativno teţak ţenski

posao i zahtevao je zavidnu spretnost i veštinu. U selu se

taĉno znalo kako koja devojka radi na stupi.

Razlomljena konoplja se ĉistila stepaĉom. Stepaĉa je

oruĊe u obliku obiĉnog drvenog noţa, kojom se

konoplja stepa, udara kako bi se kudelja dodatno oĉistila

od razlomljenog ―pozdera‖.

Pozder je delimiĉno ostajao u nekom prikrajku pored

mesta gde su se nabijale konoplje. Pošto je, zbog svojih

prirodnih osobina, bio dobar termoizolator, na njemu se najraĊe izleţavao domaći pas

(naravno kad nije bilo potrebe da „ĉuĉi― pored ovaca). Otud je i ostala izreka: „Razbaškario

se k'o pas na pozderu―.

28

NJIVE SU POSTALE LIVADE / PAŠNJACI / PUSTARE

Gerzovo je nekad VAPILO za njivama, za

još nekim dodatnim parĉetom obradivog

zemljišta, koje će mu omogućiti da nahrani

svoje sve brojnije stanovništvo, a koje se

ušanĉilo u ovu udolinu i za koje ne postoji ni

drugi ni bolji svet i ţivot od ovog ovde za

koji je on znao vekovima.

ObraĊivali su oni svaki pedalj ove NJIHOVE

zemlje, koji je imao ikakve šanse da im se

svojim prinosom oduţi. Krĉili su oni

kamenjare, krĉili šume ... – otimali su od

prirode sve ono što su mogli dodatno

oplemeniti, što im je moglo dati dodatnu

vrednost da im ţivot bude bezbedniji i

ugodniji.

Ali...

Nekad davno Heraklit reĉe: PANTA REI..., a

nije ni slutio kojom i kolikom brzinom će se

stvari menjati na ovim našim vetrovitim

balkanskim prostorima.

Ništa Gerzovĉanima nije vredelo što su se

ušuškali u ovaj predivni ambijent

Gerzovaĉkog polja, što su se neki od njh

privili uz udobnu Potkrajaĉku hladovinu,

što su bili pismeni, vredni, radni, pošteni,

briţni domaćini... – nabrajanju epiteta nema

kraja, neumitnost promena ih je pogodila

kao grom iz vedrog neba. Nisu se ni

osvestili, a promene su bile takve da ni

sami ne veruju da je to bio samo JEDAN

RUŢAN SAN.

Selo je opustelo, nema deĉje graje, nema ĉobana, nema blaga – pa ĉemu onda i njive?

Ove slike najbolje govore:

Njve su prvo postale livade, pa pustare (na kojima ovi belci delu nestvarno);

Najplodnija njiva pored kuće postade „pašnjak za jednu kravu na priponu“;

Njive sve manje trebaju, pa se, nekad „proterana― šuma vraća na svoje prvobitno

stanište...