1

VOĆARSTVO u GERZOVU pedesetih godina XX veka

BEOGRAD, 2016. godine Lukić D. Mirko

2

VOĆARSTVO

SADRŢAJ

Uticaj ĉoveka na prirodu ............................................................................................ 3

Sorte voćaka ................................................................................................................ 3

VRSTE VOĆAKA ..................................................................................................... 4

ŠLJIVE ......................................................................................................................... 4

Sorte šljiva .................................................................................................................... 4

Korišćenje šljiva ............................................................................................................ 4

Sušenje šljiva. .......................................................................................................... 4

Pekmez od šljiva ...................................................................................................... 5

Pečenje/Destilacija rakije ............................................................................................. 5

JABUKE ....................................................................................................................... 8

MITOLOGIJA I OBIČAJI .............................................................................................. 8

JABUKE U GERZOVU ............................................................................................... 10

RUŠKE ........................................................................................................................ 12

Kruška u narodnim verovanjima ............................................................................. 12

KRUŠKE U GERZOVU ............................................................................................. 13

Deca i pozne sorte voća u Gerzovu pedesetih ............................................................. 17

TREŠNJE .................................................................................................................. 18

ŠUMSKE JAGODE ................................................................................................. 19

LESKA ........................................................................................................................ 20

ORAH ................................................................................................................ ........ 21

DREN (Drenić) ........................................................................................................... 21

OSTALO ŠUMSKO VOĆE ...................................................................................... 21

UMESTO ZAKLJUĈKA ........................................................................................ 22

3

VOĆARSTVO

Uticaj čoveka na prirodu

Moţda je sam ovaj podnaslov malo ĉudan, ali gerzovaĉki domaćini su, kako iz sopstvenog

iskustva, tako i iz vekovnih iskustava koja su se prenosila sa kolena na koleno, koliko god su

mogli uticali na to da „spreĉe neke neţeljene uticaje prirode“.

Znali su oni da ako pred kraj zime naiĊe neka jugovina, da to moţe da „izazove“ voćke da

ranije procvetaju. TakoĊe su znali da, u ovim vrletnim planinskim krajevima, vreme zna ĉesto

da okrene Ċurak naopako – pa iznenade kasni mrazevi koji mogu da „OBERU“ voće još dok

je u cvatu.

Kako doskoĉiti ovim prirodnim nepogodama?

Pošto u ovim krajevima nikad, preko zime, ne manjka snega, onda ga treba iskoristiti da se

„ignoriše“ rano toplo vreme. Kako smo mi deca uţivali da se bakćemo sa snegom, evo dobre

prilike da se uradi i nešto korisno. Ĉim, pred kraj zime, ojugovi sneg, naš posao je bio da

valjamo grudve snega prema svakoj voćki, uredno ga rasporedimo oko stabla, odnosno preko

korena voćke, i dobro utabamo. Stariji bi, potom, donosili trinu ili neki drugi otpad od slame i

prekrivali taj sneţni „oklop“ voćke. Ovim se stvarala toplotna izolacija, odnosno štitio se sneg

od topljenja. Ovim postupkom se znaĉajno odlagalo proletnje „kretanje“ voćaka, a samim tim

su se izbegavale i neţeljene posledice kasnih mrazeva.

Gerzovu i okolini se voćarstvom bavilo, onako – uzgredno. Uslovi za voćarstvo su bili

nepovoljni, a svako je uzgajao ponešto, samo za sopstvene potrebe. Vrlo retko su se mogli

naći, ĉak i mali voćnjaci, kao zasebne celine. Ono malo zemlje, na kojoj se nešto i moglo

uzgajati, korišćeno je za preĉe potrebe – za gajenje kukuruza, jeĉma, krompira, kupusa,

pasulja i drugih povrtlarskih kultura. Voćke su se nalazile na samim okućnicama, pored

progona (puteva za blago), u ţivicama (ogradama njiva) ili kao usamljene jedinke na njivama

ili livadama u blizini kuće.

Sorte voćaka

U Gerzovu su vekovima gajene stare sorte voćaka (bilo kalemljene ili samonikle), a koje su

podnosile ovdašnje klimatske uslove (sušna leta i duge i hladne zime) i posno i škrto

zemljište. Tek u drugoj polovini XX veka, pomalo bojaţljivo i sa nepoverenjem, poĉele su da

se uzgajaju i neko novije vrste voća, a koje su mogle podneti ovdašnje uslove.

Ovde će biti reĉi samo o onom dobrom starom sortama voćaka koje pamtim iz pedesetih

godina prošlog veka, a koje su se i do tada uzgajale u ovim krajevima.

4

VRSTE VOĆAKA

ŠLJIVE

Njzastupljenija vrsta voća u Gerzovu je odvajkada bila šljiva. Za ovu vrstu voća bi se moglo

reći: „Gde god naĊeš zgodno mesto tu šljivu zasadi“. Šljive su rasle na okućnicama, pored

progona (puteva), na samim krajevima njiva, krĉevinama („otetom“ zemljištu od šume, a

koje, zbog većeg nagiba, nije bilo pogodno za oranje i

setvu)... Jedino su šljive bile te voćke koje su, tu i tamo,

imale i „svoj zaseban voćnjak“ – šljivik.

Šljiva se nije kalemila, uzgajana je kao samonikla

voćka. Samonikle mladice/sadnice su rasaĊivane na

ţeljeno mesto uzgoja.

Sorte šljiva

Najzastupljenije su bile one sorte koje su kasnije sazrevale i koje su bile, uglavnom,

namenjene za preradu. U ovu grupu su spadale: savka i mudrulja.

Manje zastupljeni, ili bolje reći „tek da se naĊe za pojesti“, bile su ranosazrevajuće sorte:

prskulja i bjelica.

Korišćenje šljiva

Šljiva, odnosno proizvodi od šljive su zauzimali znaĉajno mesto u ishrani, kao i u obredima, a

posebno u sveĉanostima.

Šljiva je korišćena za jelo u sirovom nepreraĊenom stanju (kao zrele voćke) ili je preraĊivana:

sušenjem - suvo voće ili kuvanjem – pekmez. Najzastupljeniji vid korišćenja šljiva je –

proizvodnja rakije (šljivovice).

Sušenje šljiva.

Ovaj vid prerade šljiva je bio veoma malo

zastupljen u Gerzovu i okolini. Sušenje se

obavljalo na improvizovanim sušarama

(ukopano loţište na drva, tunelĉić za dovod

toplog vazduha i dima od loţišta do ispod lese,

drvena lesa ispletena od pruća- na nju su se

razastirale šljive za sušenje, natkrivka iznad

lese...). Ove sušarice su pravljene za

jednokratnu/jednosezonsku upotrebu. Iako se

ova aktivnost obavljala u vreme kad je bilo i najmanje poljskih radova, retko se ko odluĉivao

za taj „podvig“. Trebalo je imati smisla, vremena i strpljenja da se „izmajstoriše“ jedna takva

5

sušarica. Zatim je trebalo stalno motrenje na „voĊenje procesa“ sušenja šljiva (paţljivo

odrţavanje intenziteta vatre – u protivnom moţe „sve da ode doĊavola“).

Pošto su suve šljive, uglavnom, bile zimska poslastica za decu, ovaj pipavi i dugotrajni posao

je mogao da obavi SAMO poneki dobri DEKICA koji je toliko ljubavi gajio prema svojim

unuĉićima da mu nije ništa bilo teško, samo da udovolji njihovoj ţelji i da mu bude „puno

srce“ kad vidi radost deĉice kad u toku zime dobiju pomalo tog slasnog suvog voća.

Pekmez od šljiva

U priliĉnoj oskudici hrane, naroĉito one koja je sluţila da se prismoĉi uz kukuruzni ili jeĉmeni

hleb, u Gerzovu i okolini se šljiva preraĊivala u pekmez koji se zatim koristio cele zime i

proleća. Pekmez je kuvan u velikim kazanima ispod kojih se loţila vatra. Kazan se postavljao

na odgovarajući sandţak, a mesto kuvanja je moglo biti na ognjištu (u kući) ili na otvorenom

(u dvorištu).

Pekmez se, po pravilu, dosta ukuvavao da bi se mogao što duţe odrţati.

Posle kuvanja i hlaĊenja, spreman je u odgovarajuće drvene kaĉice u kojima se dalje ĉuvao u

ostavama/smoĉnicama.

Pečenje/Destilacija rakije

Za razliku od branja šljiva za jelo u sveţem stanju, šljive za rakiju su se tresle. Ovo se radilo

kad bi plodovi bili sasvim zreli i kad su se lako odvajali od peteljke (otpadali sa grana). Šljive

su uglavnom tresli muškarci i/ili odrasliji deĉaci. Pentranje po šljivama je bio vrlo zanimljiv

posao za deĉake, a zbog njihove neobuzdanosti da ništa od plodova ne ostane na stablu, ĉesto

su od starijih bili upozoravani da ne preteruju u svom „majmunisanju“ po vitkim granama i

samim vrhovima krošnje.

Sakupljanje šljiva su uglavnom obavljale ţene i deca. Tamo gde su šljiive bile na okućnicama

ili u voćnjacima/šljivicima, a ispod šljiva uglavnom ĉist prostor – sakupljanje šljiva je bila

prava milima u odnosu na situaciju kad su šljive bile „sastavni deo“ ţivice/ograde. U ţivici bi

se našla i lesaka i šipak i trn – nema ĉega nije bilo, pa ti vidi kako ćeš se doĉepti svakog

ploda. Nema tu – ne mogu mu prići! Mali si, zavuci se i pokupi sve!

6

Šljive su se prvo skupljale u male sepetiće, a zatim presipale u veće, a potom „transportovale“

u drvene hrastove kace. Kace su se drţale u kući, izbi, podrumu..., zavisno od raspoloţivog

prostora svakog domaćinstva, kao i koliĉine šljiva.

U kacama se vršila fermentacija komine, odnosno odvijao se proces pretvaranja šećera u

alkohol. Ovdašnji domaćini su bili pravi struĉnjaci za ceo proces pripreme komine za

peĉenje, kao i za samo peĉenje/destilaciju rakije. Što bi se reklo – pravi domaćin je „imao

nos“ kako pripremiti kominu i kad i kako peći rakiju. Bilo koji propust u ovom lancu je imao

uticaja na kvalitet i prinos rakije. U selu se uvek i taĉno znalo kod kojeg domaćina se peĉe i

pije dobra rakija. Dobar domaćin je prvenstveno vodio raĉuna o kvalitetu, a za kvantitet se

„postaralo“ njegovo imovinsko stanje.

Peĉenje rakije je uglavnom bio muški posao. Ovo j ukljuĉivalo i deĉake razliĉitog uzrasta, jer

je i za njih uvek bilo nekog posla. Trebalo je prinositi drva za loţenje ispod kotla, a posebno

je bilo znaĉajno njihovo uĉešće u rashlaĊivanju vode u kaci za kondenzaciju. Obzirom da je

voda u Gerzovu bila vrlo deficitarna u to vreme, a peĉenje rakije se odvijalo poĉetkom zime,

kad je i snega bilo na raspolaganu, deĉaci su bili zaduţeni za sakupljanje snega, da bi ga

potom ubacivali u kaci i na taj naĉin obezbeĊivali dobru kondenzaciju isparenja iz kotla.

Ovdašnji domaćini nisu znali struĉne nazive pojedinih vrsta alkohola i koju taĉku isparenja

koji od njih ima, ali su znali da pravilnim loţenjem vatre, odnosno odrţavanje odgovarajuće

temperature komine u kazanu, imaju tri faze/toka destilacije:

Cvijet – prvi (kratki) tok destilacije je ustvari metil alkohol koji je otrovan i on se

odvajao od rakije za piće. Cvijet se ostavljao kao alkohol koji se u sluĉajevima

prehlade koristio za obloge ili za druge dezinfekcije;

Čista rakija – drugi (najduţi) tok destilacije je destilacija etil alkohol – od njega „ne

boli glava“;

Patoka – treći tok destilacije je destilacija viših alkohola ĉija je taĉka isparavanja viša

nego kod etil alkohola. Neprijatnog je ukusa i mirisa i nije poţeljna u rakiji za piće, pa

je treba izdvojiti.

U Gerzovu i okolini, u staro vreme, nije se pekla prepeĉenica, već „meka šljivka“, a

ako se vršilo odvajanje prvog i trećeg toka, onda je to bilo sasvim ugodno alkoholno piće.

Ali nije bilo nikakvih instrumenata koji bi pokazivali sadrţaj i vrstu ulkohola u

destilatu. Pa kako su onda mogli da znaju kakvu rakiju peku?

Iskustvo!

Domaćin je već kod trešenja šljiva, na osnovu njihove slatkoće i zrelosti znao koliko

će moći dobiti litara/kotlu dobre rakije. MeĊutim, za vreme „ceremonije“/mobe peĉenja

rakije sprovodila se i odgovarajuća „degustacija“ proizvoda. MeĊutim, degustacije nisu baš

bile pouzdane – postojali su i razliĉiti „degustatori“ (a „o ukusima ne vredi raspravljati“).

Primenjivao se jedan iskustveni metod za odreĊivanje kad prestaje tok Cvijeta, a kad poĉinje

tok Patoke. Ispod „lule“ se uzimao uzorak destilata i baca bi se u loţište kotla. Intenzitet

sagorevanja i boja plamena su nedvosmisleno pokazivali u kojoj je fazi proces destilacije.

7

Sam proces peĉenja rakije je imao posebne draţi.

Bilo je tu druţenja, rituala, zabave, veselja, pesme....

Uostalom, peĉe se rakija, a da bi se znalo šta se i

kako radi – treba stalno kontrolisati kvalitet krajnjeg

proizvoda, a za to su potrebne komšije – degustatori,

a to već podrazumeva veselu druţinu.

Deĉaci koji su pomagali u procesu peĉenja

rakije – nisu bili DEGUSTATORI (sem,

moţda krišom)!

Po završenom peĉenju/destilaciji rakije, rakija

se skladištila u hrastovu burad, a TROP

(ostatak komine iz kotla) se odlagao u kace i

koristio se kao dodatak za ishranu svinja.

Rakija se, zavisno od prigode, toĉila/sluţila iz

bardaĉića i/ili pljoski.

Treba imati u vidu da da je retko koje domaćinstvo imalo kotao (opremu) za peĉenje rakije, pa

se isti iznajmljivao ili uz ušur/ujam u rakiji ili se odraĊivalo nekim drugim poslovima.

8

JABUKE

MITOLOGIJA I OBIČAJI

Jabuka je od pamtiveka bila okruţena brojnim mitovima. Moguće je da pojava jabuke kao

rajskog voća potiĉe od ĉinjenice da je ona bila zabranjeno voće Zlatnog doba. Tokom tog

perioda, ona je bila plod sa drveta ţivota, koje je svoje rumenilo davalo bogovima. I u keltskoj

tradiciji jabuka ima sliĉno znaĉenje. Ona je voće onoga sveta.

Jabuka nije samo simbol ljubavi već i simbol plodnosti i blagostanja. Postoji jako puno priĉa

u kojima jabuka igra jednu od glavnih uloga u raĊanju ljubavi. Dionis, grĉki bog vina,

ponudio je boginji Afroditi jabuku kako bi je zaveo i osvojio njenu ljubav. Jabuka takoĊe

simbolizuje ţensku lepotu i ljubav. U Kini je jabuka simbol oboţavanja i mira.

Na osnovu mitologije o Rajskom vrtu, oĉito je da se pojam jabuke vezuje i za prevare, sukobe,

razdore...

Evina jabuka. Jedan od njpoznatijih mitova je i mit o Rajskom vrtu i posebnom Stablu znanja

- Jabuci, ĉiji su plodovi bili zabranjeni! Eva uzbra

jednu jabuku i dade je Adamu da je pojede. Zbog

tog greha Bog ih je kaznio i proterao iz Rajskog

vrta.

A u Vukovom Velikom Reĉniku stoji: ”Jabuĉica

koju ljudi imaju u grlu (a ţene je nemaju) postala

je od jabuke koju je Eva dala Adamu, pa je on, (od

straha kada je ugledao Boga) nije proţdro nego

mu ostala u grlu”.

Pored Evine jabuke, poznati su i razni mitovi o: Herkulovoj Zlatnoj jabuci, Jabuci Wilhelma

Tella, New York – Velika jabuka, Apple Stevea Jobsa – Zagrižena jabuka ...

Eva nudi Adamu jabuku – zabranjeno voće je uvek najslađe

9

***

Pedesetih godina prošlog veka, a i mnogo ranije, jabuka je i u našim krajevina (Gerzovo i

okolina) imala posebnu simboliku i znaĉenje, a što se vidi iz nekoliko sledećih primera:

Kad se poĊe u goste kod kumova, prijatelja, roĊaka ..., bio je obiĉaj da se ponese po

jedna jabuka za domaćina i za domaćicu. Najprikladnije je bilo da to budu jabuke

crvene boje. U ovim prilikama jabuke su simbolizovale, ne samo poklon već i odraz

poštovanja, prijateljstva, poverenja... (Nekad davno sam čuo sledeći vic: „Došao

jedan siromaško kod seoskog popa. Ovaj ga odmeri od glave do pete i priupita: - A šta

si mi doneo? Upitani odgovori: - A šta ja sitomašak mogu da Ti donesem, a da to Ti

nemaš oče?popa se malo zamisli, pa reče: - A što bolan ne svrati u moj voćnjak i

neubra koju jabuku, pa da mi je doneseš, već mi dolaziš praznih ruku?);

Kad bi se momak i devojka meĊusobno „zagledali“, a roditelji to „aminovali“, sledio

je dan prosidbe i davanja jabuke (dati jabuku, znaĉi verti se i ostaviti novac za prsten).

Ovde je jabuka bila simbol prošnje, poverenja, obećanja i vere u zajedniĉki ţivot. Kad

se za nekog momka kaţe: „Dao joj je jabuku“ to znaĉi da ju je isprosio/verio i da sledi

svadba, ili kad se za devojku kaţe da: „Uzela je jabuku“ to znaĉi da se obećala momku

(isprošena je) i sledi svadba;

U sklopu svadbenih obiĉaja, u vreme stizanja svatova na konjima ispred mladoţenjine

kuće, mlada je imala da odradi niz ritualnih radnji. Jedna od njih je i bacanje jabuke

preko mladoţenjine kuće. U jabuku se stavljao metalni novĉić. Sa druge strane kuće

okupljala su se deca i ĉekala da jabuka preleti kuću i da se takmiĉe za njeno hvatanje.

Uhvatiti mladinu jabuku sa novĉićem – nagoveštavalo je dobitak, nadu u bolju i

bogatiju budućnost, sreću...

Jabuka je jedno od najpopularnijih i svetski najrasprostranjenijih vrsta voća u kojem

svakodnevno uţivaju milijoni ljudi širom sveta.

Danas ĉesto ĉujemo popularnu izreku koju roditelji ponavljaju deci: 'Jedna jabuka na dan,

doktor iz kuće van.'

Da! Ovo govori o potrebi redovnog konzumiranja jabuka, kao i bilo kojeg drugog voća, a

posebno u deĉjem uzrastu. Naravno, pod uslovom da se ima! A kako smo mi, kao deca,

svojevremeno „dolazili“ do jabuka i krušaka, kojih nije bilo u izobilju (kao ni bilo ĉega

drugog), pokušaću, bar delimiĉno, da doĉaram u tekstu koji sledi.

10

JABUKE U GERZOVU

Jabuka i kruška su, u izvesnoj meri, delile drugo i treće mesto po zastupljenosti gajenja voća

u Gerzovu. Jabuka je kalemljena, a za podlogu je korišćena samonikla divlja jabuka

(Divljakinja). Gajene su stare domaće (autohtone) sorte jabuka, ĉije se poreklo ne zna ili ako

se i zna to je neizvesno. Stare sorte jabuka, krušaka i drugog voća imale su posebnu

vrednost, bile su otpornije su na bolesti, štetoĉine, sušu, mraz i druge uslove, nisu traţile veća

ulaganja u Ċubrenje, zaštitu i navodnjavanje. Osim toga, ti plodovi imali su svoj

karakteristiĉni oblik, boju, miris i ukus, kao i veću energetsku vrednost.

Osnovna podela jabuka se odnosila na vreme dozrevanja, odnosno vreme korišćenja, a

svrstane su u rane i pozne sorte.

MeĊu rane sorte spadale su: Petrovka, Šarenika i Kiseljača. Ove jabuke su se gajile

sporadiĉno – tek da se naĊu kao osveţenje u vreme letnjih i ranih jesenjih radova. Koliko se

sećam, od ovih vrsta jabuka najveću fajdu imala su deca. Ne zato što ih je neko „nutkao“ da ih

jedu iz zdravstvenih razloga, već zato što su deca znala gde se koja jabuka nalazi u celom

kraju – njih nije bilo braga ĉija je koja. Zaboga, zar je bitno ĉija je jabuka – pa i deca su iz

razliĉitih domaćinstava! Te jabuke i tako brzo prolaze, pa bi bilo šteta maksimalno ne

iskoristiti taj dar boţji – grehota bi bilo da propadnu!

Najzastupljenije pozne sorte jabuka bile su: Crljenika, Zelenika, Batulinka i Senabija. Ove

sorte jabuka su bile zastupljenije od ranih sorti. One su sazrevale krajem jeseni i ĉuvle su se i

„krckale“ sve do proleća. Gerzovaĉki domaćini su znali kako da saĉuvaju ovo zlatno voće od

zimskih smtzavanja – neke su stavljane u odgovarajuće trapove, neke u nagrade (potkrovlje

štale) ili u izbe (ostave, vajati), a sve ušuškano u slamu ili nešto sliĉno. E, ove jabuke za decu

su bile „zabranjeno voće“. Dok su još bile na granama nisu baš bile naroĉito primamljive za

jelo, a posle branja i skladištenja, bile su pod nadzorom domaćina, da ne kaţem da su bile

„pod kljuĉem“. Deca su ih zimi i poĉetkom proleća dobijala samo u izuzetnim prilikama.

Pored napred navedenih (kalemljenih) sorti jabuka, bila nam je i dobro znana divlja jabuka –

Divljakinja. To su bile sitne, tvrde, ljute, kisele... jabuĉice, a sazrevale su pred samu zimu. I

tada, tako zrele divljakinje, su se mogle jesti samo kao peĉene. MeĊutim, sve što je na bilo

koji naĉin upotrebljivo ne baca se! Već pre prvih snegova deca naberu/nakupe kolikogog

mogu ovih dozlaboga neukusnih plodova, koji se uskladište u slamu na nagradi i ostave se da

„dozriju“. Pred kraj zime ovi nekad zeleni plodovi dobijali su neku lepu svetlobelu do

ţućkastu boju i već su postajali sasvim prikladni za jelo. Pošto ove voćkice nisu bile za

„prezentaciju“ (Izreka: „Nije zasluţio ni divljakinju da mu daš“), onda su deca mogla da

raspolaţu sa njima po sopstvenoj volji. Da bi deca došla u ovu situaciju, uglavnom su bile

zasluţne naše dobre DEKICE koji su se uvek postarali da se ovi, u prvi mah, neupotrebljivi

plodovi, pravilno uskladište i saĉuvaju sve do pred kraj zime, kad je već bilo – daj šta daš!

Ovde nećemo ulaziti u detaljniji opis svake od starih sorti jabuka, jer bi to nepotrebno

opteretilo ovaj materijal (detaljnije informacije su već raspoloţive na internetu).

11

Rane sorte jabuka: Petrovača, Šarenika Kiseljača

Pozne sorte jabuka: Crljenika, Zelenika, Batulenka, Senabija

Divlja jabuka: Divljakinja

12

KRUŠKE

Za razliku od šljiva, stare autohtone sorte kruške su bile kalemljene.

Stare sorte krušaka, takoĊe su imale posebnu vrednost i osobenost - bile su otpornije na

bolesti, štetoĉine, sušu, mraz i druge uslove, nisu traţile veća ulaganja u Ċubrenje, zaštitu i

navodnjavanje. Osim toga, ti plodovi imali su svoj karakteristiĉni oblik, boju, miris i ukus,

kao i veću energetsku vrednost.

Kao što je već reĉeno, kruške su zauzimale relativno znaĉajno mesto u voćarstvu Gerzova.

Još sa neolitskim širenjem poljoprivrede, ljudi veštaĉki dovode u kontakt „divlje“ vrste

pojedinih voćaka i poĉinju njihovo „pripitomljavanje“(domestifikaciju).

Kruška u narodnim verovanjima

Još sa neolitskim širenjem poljoprivrede, ljudi veštaĉki dovode u kontakt „divlje“ vrste

pojedinih voćaka i poĉinju njihovo „pripitomljavanje“(domestifikaciju). Imajući ovo u vidu,

nije ni ĉudo da za ovu vrstu prastarog voća

postoje razna predanja.

U srpskom narodnom predanju kruška je

smatrana za „zlo drvo“ i drvo zlih demona.

Prema verovanju ispod starih krušaka se

skupljaju Ċavoli, demoni i veštice.

MeĊutim, u srpskom narodnom predanju

kruška se takoĊe koristila za magijsko

odstranjivanje bolesti. TakoĊe se kruška ĉesto

prinosila kao dar dušama mrtvih.

U srpskom jeziku postoji izreka „Kao da je

pao sa kruške“ kojom se kazuje da je neko

zbunjen, glup ili blesav. Ova izreka se vezuje za ljude koji su se peli na krušku pa su se našli u

društvu veštica i demona i onda pali sa drveta.

Mi deca nismo imali pojma o ovim predanjima vezanim za krušku, a nisam primetio da su i

odrasli znali za to, ili mu nisu pridavali neko posebno znaĉenje. Znali smo za pomenutu

izreku „Kao da je pao s kruške“, ali nismo imali pojma o njenoj izvornoj pozadini – to smo,

logiĉki povezivali sa ĉinjenicama da kruške imaju ogromne i visoke krošnje i da nimalo ne bi

bilo zgodno da se neko odozgo strmekne - ne daj boţe – taj i ako bi preţiveo, teško da bi

ostao „ĉitav“.

13

KRUŠKE U GERZOVU

Bez obzira da li je neko pagansko verovanje vezivalo neku vrstu voćaka za ljubav ili za

veštice, nama to ić nije bilo bitno. Nama je bilo bitno u kojoj meri je dostupna, kad je

dostupna, kakvog je ukusa i se moţe uĉiniti da dostupnost onog kvalitetnog voća bude što

duţa (u ondašnjim uslovima – bez hladnjaĉa i pretaĊivaĉke industrije).

Kruške su se u dobroj meri koristile kao dopuna u ishrani, i to u dosta dugom periodu – skoro

cele godine (od juna pa do maja).

Starim autohtonim sortama krušaka ovde ću posvetiti malo više prostora i to iz dva razloga:

Impresirao me je njihov ogromni rast (slika desno), a posebno njihova

dugoveĉnost (preko 100 godina) i

Kruške su mi omiljeno voće i ĉini mi se da smo mi deca, u to vreme, najviše

uţivali u slastvenom ukusu ovh ĉarobnih plodova.

I kruške moţemo podeliti na dve osnovne grupe, prema vremenu sazrevanja, i to:

Rane: Petrovača (Ječmenka), Ţutica (Ţutavka) i Jeriba (Jeribasma, Vodenjača)

Pozne: Mioljka (Miholjača), Batvača (Batva, Buzdohan).

Pošto su šljive bile dominantno voće u Gerzovu, jasno je zašto, u ono vreme, jabuke i kruške

nisu korišćene za proizvodnju rakije, pekmeza, suvog voća...

Rane sorte voćaka (šljive, jabuke, kruške) su se generalno u Gerzovu manje gajile od onih

poznih koje su se koristile tokom cele zime. Odrasli, u eri najvećih poljskih radova, nekako su

ih zaboravljali i samo bi uzgredno pojeli po neki od ovih divnih plodova - kao da im je to bila

danguba. Ali, zato smo mi deca uţivali do mile volje. Naravno, znali smo mesto, vreme

sazrevanja i ukus svake pojedinaĉne voćke u kraju, a ĉija je koja – ko te pita, bar kad su u

pitanju rane sorte voća.

Petrovača (Ječmenka)

Kruška Petrovača (Ječmenka) se rado gajila u

našim krajevima. Ima bujnu krošnju, koja dosta

dobro raĊa. Ova sorta je priliĉno otporna na sušu,

mraz, kao i bolesti i štetoĉine. Spada u rane sorta,

jer sazreva krajem juna ili poĉetkom jula, kad se

ţanje jeĉam. Sada je jasno otkud joj ova

alternativna imena. Plodovi su manji, spolja

limunoţuti. Ukus je prijatan, slatkokiseo. Ubraja se

u najstarije sorte krušaka kod nas.

Moţda i zbog svoje ogromne krošnje ova vrsta

krušaka uzgajala se ili pored nekog progona ili na

14

livadi odmah ispod njiva. Plodovi ovih krušaka bili su

zaista divni kad dobro sazreju (kao na slici desno). Te

divne voćkice, kojih je bilo bezbroj na velikoj krošnji,

mogle bi se danas porediti (po slasti i softenosti) samo sa

najlepšim zrelim smokvama. Radi njh se nije trebalo

pentrati „nebu pod oblake“ – one su ti same, ĉim uzriju,

padale pred noge. Svakog dana ispod svake od tih krušaka

naiĊeš na „tepih“ tih slasnih plodova – treba samo da ih

pokupiš i jedeš do mile volje. Ovi plodovi su strpljivo

ĉekali svoje male sladokusce samo ispod one kruške na

livadi – livade još nisu pokošene, pa blago nema pristup. MeĊutim, situacija je bila malo

komplikovanija sa onom velikom kruškom zasaĊenom na progonu iznad Lukića. Svako jutro

kruškica na putu koliko te volja, ali ovce ranom zorom kreću progonom na Podove. Već su i

one utuvile da ih na tom delu puta ĉeka poslasica. Kad stado ovaca stigne do tog mesta, nema

te sile koja će ih oterati dalje dok ne opleve i poslednji plod. Nije vredelo baš toliko uraniti da

bi se preduhitrile ovce – padaće kruškice i preko dana, samo ih treba pokupiti pre mraka kad

se ovce vraćaju sa ispaše tim istim putem.

Dok pišem o ovom našem (deca i ovce) „otimanju“ o zrele/ugnjile kruškice, setih se onog

dokumentarca „Ta divna stvorenja “ (Animals are Beautiful People) iz 1974. godine. Tamo su

majmunĉići jeli suviše „prezrelo“ voće (sa već delimiĉnom fermentacijom šećera u alkohol)

pa im se posle toga malo prispavalo, a posle ih je malo bolela glava. Kod nas dece, kao ni

kod ovaca nisu primećene sliĉne nuzpojave – mi smo konzumirali samo one slatke i soĉne

zrele plodove.

Žutica (Žutavka)

Plod kruške Ţutice je slamnato ţute boje sa nepravilno smeĊim flekama, srednje krupan. Meso je belo, sitno

zrnato. Sazreva krajem jula poĉetkom septembra. Kad sasvim uzri i postane svetlo ţuta – znaĉi da je spremna da

„padne“. Ako padne na tvrdu podlogu – napraviće „leku“. Zato je treba „namamiti“ u ruke ili uhvatiti na nešto

mekše. Tek tada ćeš imati slasni uzitak dok je budeš konzumirao. Kao i druge rane sorte krušaka i ova je bila

izuzetnog ukusa, a na veliku radost dece, kojoj je uglavnom i bila prepuštena/namenjena.

Gerzovo – Lukići, 2016. – Stogodišnja kruška (Ţutica+Batvača)

(Kruška je snimljena sa dve razliĉite strane).

Žutica

Batvača

15

Krošnja kruške Ţutice je takoĊe ogromna i dugoveĉna. Na slici iznad je kruška iza naše stare

kuće, a koja i sada redovno i obilno raĊa iako ima preko sto godina. Još jedan kuriozitet

kruške sa slike je i taj da je pri kalemljenju primenjen jedan trik – DVA U JEDAN. Naime,

jedan ogranak (pola krošnje) je kruška Ţutica, a drugi ogranak (druga polovina krošnje) je

kruška Batvača. Verovatno se smatralo da bi bilo i previše da cela kruška bude samo Ţutica.

Ko da pojede toliko krušaka u jednom relativno kratkom periodu?

Jeriba (Jeribasma, Vodenjača)

Zovu je i lepa kruška, ali reĉima je teško opisati njenu

lepotu i ukus. To je jedna od najboljih i najpoznatijih

krušaka na našem podruĉju i šire. Kada je turski

putopisac Evlija Ćelebija putovo ovim našim

prostorima (17. veka),

napisao je da nije našao

bolju krušku od

jeribasme. Za nju se

kaţe - ona se ne jede,

ona se pije, jer je puna

soka.

Jeriba je stara domaća sorta kruške koja se kod nas

uzgaja od davnina. U podruĉjima sa umerenom klimom

sazreva sredinom septembra do prvih dana oktobra.

Plod je srednje krupan do krupan, nepravilno kruškastog oblika. Meso ploda je veoma soĉno, vodenasto, slabe

arome i slatko. Otporna je na kasne prolećne mrazeve, nije probiraĉ zemljišta, dobro podnosi sušu. Plodovi pre

zrenja lako opadaju sa grana a osetljivi su na udarce, ĉuvaju se par meseci po branju. Sazreva krajem septembra

meseca. Uglavnom se koristiti kao sveţa stona sorta.

***

Za razliku od napred navedenih ranih sorti krušaka ĉija sezona konzumiranja je vila dosta kratka i u ĉijim

plodovima su ponajviše uţivala deca, pozne sorte su se sasvim drugaĉije tretirale. One su stizale krajem jeseni

mogle su se konzumirati sve do proleća – što u sirovom („dozrelom“) stanju, što iz turšije.

Batvača (Buzdohanlija)

Plod ove pozne sorte krušaka je veoma krupan, pa je po tome i dobila

naziv (bat- topuz, buzdovan ). Nešto pre prvih mrazeva i kad lišće sa

stabla kruške već poĉne uveliko da opada, ovi krupni plodovi su se

stameno drţali za grane svojim ĉvrstim peteljkama – kao da su se

inatile i nije im padalo na pamet da poĉnu da opadaju. MeĊutim ipak

je to bilo vreme za branje. U vreme branja (ne trešenja) ovi krupni

Gerzovo – Lukići, 2016.- Stogodišnja

Jeriba

Batvača

16

topuzasti plodovi su imali neuglednu tamno zelenu biju, koja je unapred upozoravala da nije

baš spremna da bude pojedena. I zaista, plod je bio vrlo tvrd i nimalo ukusan za jelo. E,

upravo ove „nikakve“ osobine su joj i davale posebnu osobenost. Njoj je trebalo dodatno

vreme „dozrevanja“.

Ubrani plodovi su paţljivo lagerovani u slamnu prostirku (bilo u trapu, na tavanu, nagradi ili

u izbi) gde su mogli natenane da se baškare i dozrevaju – imali su, što bi se reklo „sve vrema

ovog sveta“. Vremenom se boja plodova postepeno menjala, postajala je sve bleĊa i bleĊa.

Kad bi boja pokoţice postala skoro bela (oko mesec dana po branju), to je znaĉilo da je plod

sasvim dozreo i da je postao vrlo ukusan i popriliĉno softan, a to znaĉi da se moglo početi sa

konzumiranjem. Rekoh – moglo se poĉeti, ali zima je duga – trba biti štedljiv i grickati malo

po malo.

Plodovi su nastavili da se izleţavaju u slami, a vremenom su

postepenon, na beloj pokoţici plodova, poĉinjale da se pojavljuju

poveće braonkaste pege – e to je znak da su ove kruške dodatno

dozrele- skoro ugnjile. Sada su već izuzetno soĉne i ukusne. Za

nedelju-dve pokoţica će postati potpuno braon boje i to znaĉi da su

plodovi u potpunosti ugnjili i da da su dostigli svoj maksimum u po mekoći, soĉnosti, mirisu i

ukusu. MeĊutim, ovo je već kratka i krajnja faza konuzumiranja ovih plodova u

sveţem/sirovom stanju. Nastupio je trenutak da se naĊe naĉin da se ova „poslastica“

konzervira i za drugi deo zime i rano proleće.

Mioljka (Miholjača, Kiseljača)

I Mioljka kao i druge stare autohtone sorte krušaka

ima vrlo razvijenu krošnju, a iz samog imena se

moţe zakljuĉiti da je u pitanju pozna sorta (stiţe za

berbu poĉetkom oktobra). I ova pozna sorta se bere,

ĉuva/skladišt kao i Batvača. Njeni plodovi su nešto

sitniji od plodova Batvače, ali su sazrevali u skoro

isto vreme, imale su sluĉnu boju, tvrdoću i ukus u

vreme branja. Paţljivo odlagane u slamu (na mestima

gde im mrazevi neće nauditi) i ovi divni plodovi

nastavljaju da dozrevaju, sve do potpune ugnjilosti.

I nešto ranije, kad je pokoţica plodova postala bledo-

ţuta ovi plodovi su već bili vrlo ukusni za jelo, ali

kad poprime braonkastu boju, to je znak pune

dozrelosti/ugnjilosti. sada su najsoĉnije, najukusnije,

ali se tako ne mogu baš dugo ĉuvati i moraju se

podvrći drugaĉijem procesu ĉuvanja na duţi period,

kako bi se mogli saĉuvati i konzumirati sv do proleća.

17

Kiseljenje poznih kruška

Kad bi Batvače i Mioljke potpuno ugnjile i dostigle

gornju granicu svoje slasnosti, softenosti , mirisa i

ukusa, bilo je vreme da konzerviraju postuplom

kiseljenja, odnosno Turšijanja.

Potpuno ugnjili plodovi poznih krušaka uredno su

slagani u drvene kaĉice razliĉite veliĉine (zavisno šta

je ko imao i koliko krušaka je bilo za turšiju). Zavisno

od kraja i od primenjenog „recepta“, u kaĉice se, pored

krušaka, stavljao i poneki dodatak radi boje i ukusa/šmeka turšije.

Kaĉice napunjene zdravim ugnjilim kruškama (po mogućnosti sa peteljkama) nalivane su

izvorskom ili bunarskom vodom, a zatim pritiskane kamenom, kako bi i gornje kruške bile

stalno potopljene. Kaĉice/posude sa turšijom su ĉuvane u podrumima ili prigodnim ostavama.

Ubrzo je i voda u kojoj su stajale kruške dobijala poseban ukus i ponekad se koristila i kao

napitak (turšija). Same kruške su, vremenom, samo delimiĉno promenile svoj prvobitni ukus

– postale su nešto manje slatke i nešto više kiselkaste, ali su i dalje ostale najlepša zimska

poslastica, koja je, ako se pravilno odrţavalo i ĉuvalo, mogla da se „odrţi“ sve do sredine

proleća.

Deca i pozne sorte voća u Gerzovu pedesetih

Za razliku od ranih sorti voća, gde su deca bili „gospodari“ zrelih i slasnih plodova, situacija

sa poznim sortama voća (jabuke i kruške) je bila sasvim drugaĉija. Pozne sorte su, u vreme

branja, bile, uglavnom, tvrde i trpkog ukusa, pa decu u tom trenutku nisu ni malo interesovale.

Pozne sorte nisu ugnjile i slasne padale deci u krilo – njh je u kasnu jesen trebalo paţljivo i

struĉno brati (ne tresti) kako se plodovi ne bi oštetili pri padu. Znajući kakve i kolike krošnje

su bile, jasno je da je taj posao „pripadao“ odraslim i iskusnim muškarcima.

„Uskladištenje“ ubranih plodova da bi isti dozreli/ugnjili, takoĊe je bio posao odraslih

muškaraca. Nije bio deĉji posao ni praćenje procesa dozrevanja i kiseljenja krušaka, ali su ona

znala da to nisu „oni isti“ plodovi od jesenas. Sad su ih naprasno poĉeli interesovati i

privlaĉiti. MeĊutim, odrasli su znali za tu deĉju sklonost i njihovu neobuzdanost, pa su ove

plodovo striktno drţali pod kontrolom i deca su dozirano i u odreĊenim prilikama dobijala po

neki od ovih ukusnih plodova. Ali deca- ko deca, znali smo mi raznorazne fore i fazone (i nas

je ţivot uĉio snalaţljivosti). Odrasli su primećivali da im plodovi nešto „kopne“, ali im nije

bilo jasno kako to moţe da se dešava kad su preduzeli sve mere ograĊivanja i

onemogućavanja pristupa „neovlašćenim licima“. A koje veštine smo mi sve primenjivali da

tajno savladamo te prepreke – za njih je ostala tajna. Naravno, mi nismo gledali Tarzanove

filmove, ali nismo mnogo zaostajali za njegovom i Ćitinom veštinom. Podrazumeva se da

smo bili dovoljno mudri da apišemo plodove ravnomerno da se ne primeti neka „rupa“ koja bi

oĉigledno ukazala na uljeze.

18

TREŠNJE

Trešnje u Gerzovu i okolini su bile samonikle

voćke – nije bilo kalemljenih sorti. Kao

divlje voće, trešnje su se mogle naći na

raznoraznim mestima – gde im se ćefne ili

tamo gde ih neko presadi. Bilo ih je u selu u

blizini kuća, u Strani i na Podovima.

Krošnje su uglavnom bile vrlo bujne, a

plodovi relativno sitni i razliĉite boje i ukusa.

U našem kraju su, po nekoj gruboj podeli,

rasle tri vrste trešanja: Bjelice, Crnice i

Grkice. Trešnje su bile prvo proletnje voće

koje je dozrevalo za jelo, pa je samim tim

bilo i sa dobrodošlisom doĉekivano posle

„sušnih“ zimskih dana, a naroĉito od strane

nas dece. Tek što bi im se poĉela nazirati

boja, poĉinjala je i degustacija.

A ĉije su trešnje bile? Vaţilo je neko

nepisano pravilo da trešnja pripada onome na ĉijoj je

livadi, u ĉijoj je ţivici ili ĉijoj kući je najbliţa. I danas

postoji izreka koja glasi: „Pravila postoje da bi se kršila“.

Ali postoji i izreka: „Ko pre devojci, tome i devojka“. E,

mi deca, bar kad su trešnje u pitanju, amabaš nismo marili

ĉija je trešnja i ko to na nju polaţe neko više pravo. Bilo je

bitno doĉepati se što pre tih prvih divnih zrelih i soĉnih

bobica.

Mi deca, kad god smo stigli verali smo se po trešnjama i tamanili njihove plodove. Odrasli,

naravno, nisu imali vremena da se akaju po trešnjama, ali nije da i nisu voleli da im se na

stolu, posle ruĉka naše i ova poslastica. K'o da danas slušam: „Skokni der i uberi jedan sepetić

onih Bjelica iznad košare“.

E, ta spomenuta Bjelica se nalazila na bivšem progonu iznad naše košare za goveda (Slika

gore). Stablo te trešnje je bilo pre sedamdeset godina iste debljine kao i sada. Po nekoj

slobodnoj proceni, ta trešnja tu stoji još iz doba Austro-Ugarske. Pre sedamdesetak godina

njena krošnja je bila ogromna, a nama su bile dovoljne i samo donje i unutrašnje grana da

beremo do mile volje. Njene trešnjice su bile slika i prilika ovih u sepetiću sa slike. Bile su

lepe, soĉne, slatke i skoro prozirne kad su dobro zrele. Skoknuti i nabrati sepetić trešanja na

toj grdosiji – bio je za nas „maĉji kašalj“. Pošto su plodovi sa ove trešnje baš bili nešto

posebno, sve više je bilo aspiranata na iste, a njene rodne grane, sa prezrelim plodovima, bile

su dostupne samo uz veliki rizik po beraĉe, poĉeo je sistem odsecanja po jedne grane, a što je

bilo doboljno za nedeljnu „mobu“ celog komšiluka. I tako se to nastavilo iz godine u godinu i

Gerzovo – Lukići, 2016. – Trešnja koja „pamti“ oba

Svetska rata

19

sad ta, nekad divno razgranata ktošnja izgleda kao na gornjoj slici. Ostale su samo vrhovne

grane koje su nedostupne i za osrednje planinare.

Crnice su bile brojnije i njihovi plodovi su takoĊe bili

vrlo ukusni u periodu dobre uzrelosti. Istina, nisu bili

tako softeni, kao sa gore pominjane Bjelice, ali su bili

sasvim dobri.

Grkica je bila neka ĉudna sorta, na prvi pogled bila je

ista kao i Crnica, ali je bila dozlaboga gorka. Jedino kad

baš prezre plodovi skoro poĉnu da opadaju, tada je bila

podnošljiva za jelo. Ta „podnošljivost“ se posebno

povećavala ĉinjenicom da u to vreme već nije bilo lako dostupnih drugig trešanja.

ŠUMSKE JAGODE

Zbog svog prelepog izgleda, mirisa i ukusa sumska

jagoda spada u najomiljenije divlje biljke.

Iako su plodovi obicne sumske jagode znatno sitniji od

domace gajene jagode, treba znati da u sebi ipak sadrze

mnogo vecu koncentraciju hranljivih i lekovitih materija.

Sumske jagode moguce je brati od maja do avgusta.

Jagodice – bobice, to divno šumsko voće, voće one

gerzovaĉke deĉice iz „predškolskog“- dok su u Strani

iznad kuće ĉuvali jaganjce. Ĉuvajući jaganjce i igrajući

se uobiĉajenih deĉjih igrica, ta mala deĉica je

istovremeno i brala i sladila se ovim divnim plodovima

posebnog mirisa i ukusa. Ove sitne jagodice su im bile tu

oko njih, ali ih nisu mogli nabrati onoliko koliko su ih

sami mogli pojesti. MeĊutim, ti mali „predškolci“ su već

bili svesni toga koliko se njihovi roditelji i stariji ukućani

ţrtvuju za njih i koliko im ljubavi posvećuju, pa su

instinktivno osećali potrebu da im na svoj naĉin kaţu –

HVALA!

Kako su oni to radili? Ţbunić jagode pušta lozice u stranu

u cilju bokorena/razmnoţavanja. Te lozice si bile odlišan

materijal/kanapĉić na koji su se mogle nanizati zrele

jagodice i tako napraviti svojevrsni venĉić. Deĉica su

uporno brala jagodice i nizala slstvene venĉice i donosila ih kući za njihove najmilije. To je

bio tipiĉan naĉin iskazivanja ljubavi i u uslovima popriliĉne nemaštine i siromaštva u selu.

20

LESKA

Leska je u Gerzovu i okolini bila veoma raširena vrsta ţbunja. Mogla se videti svuda: po

livadama Gerzovaĉkog polja, u ţivicama ograda, na delovima Strane (gde bukova šuma nije u

„potpunosti zagospodarila“), a naroĉito na Podovima.

Pravila je pomalo i problema, jer se znala i nekontrolisano širiti, „otimajući“ tako delove

njiva, livada i pašnjaka – naravno, ako joj se to dozvoli.

Pa kad se leska već našla tu, na dohvat ruke, gerzovĉani su je, kao i sve ostalo bogom dano,

maksimalno koristili.

Leskovi list je u ranoj fazi bio prava poslastica za blago, koje ga je brstilo po pašnjacima, dok

su deca i ţene (kad god bi stigli) iskoristili priliku da na livadama i u ţivicama naberu koji

sepet ovog lista i isti „servirali“ u jasle, da saĉeka polugladna goveda kad se

vrate sa „oglodanih“ pašnjaka.

Leskovo pruće je, zbog svojih osobina (dugi i pravi

izdanci, mekani za oradu cepanjem i savijanjem) vrlo

pogodno za izradu sepeta, korpi, drški za grabulje, ...,

pa sve do izrade poznatih ĉobanskih truba od leskove

kore.

Leskovi plod – lešnik je „krivac“ što se leska našla na ovoj stranici. Kako su leske bile divlje-

samonikle, a još su rasle na vrlo oskudnom zemljištu, razumljivo je da su i plodovi leske bili

baš sitni. Pošto lešnik sazreva kad su livade već pokošene i seno odvezeno sa livada, i to

kako na Podovima, tako i u Gerzovaĉkom polju, pa je posao ĉobana oko blaga znaĉajno

smanjen, a što im je omogućavalo da se „bace na novi biznis“ – branje lešnika. Jest da su bili

sitni, ali uvek rode i ima se vremena za njihovo branje. Onako uzgred, ĉoban dnevno nabere

po pola svoje torbice “šare“, pa tako svaji dan do polaska u školu i eto ti korisne zanimacije za

većinu ukućana u toku dugih zimskih noći. Lešnici su se posebno krckali na prelima.

Izgled leske i ploda

21

ORAH

Orah se u Gerzovu i okolini praktiĉno nije ni gajio. Tu i tamo se

našao po neki samonikli orah nepoznatog porekla. Plodovi ovih

divljih oraha su bili sitni, vrlo tvrdi i jezgro se vrlo teško vadilo iz

polomljenog oraha. Orasi nisu imali skoro nikakvu ulogu u ishrani

domaćeg stanovništva. I ono malo plodova

što bi se prikupilo, više je sluţilo za

delimiĉnu zanimaciju na prelima, kao i u

izvesnim obiĉajnim prilikama („pijukanje“

na Badnje veĉe i sl.).

DREN (Drenić)

Drenić je bio prisutan u rastinju Gerzova. Uglavnom je

rastao u šibljastim površinama Strane ili u nekim

ţivicama. Ţbun drenića meĊu prvima cveta i tako

najavljuje proleće sa svojim svetlo-ţutim cvetovima, a

njegovi plodovi (drenjine) sazrevaju meĊu poslednjima

– kad već poĉnu snegovi. Mi deca smo povremeno i

pomalo sakupljali drenjine i jeli ih kad ugnjiju.

Za razliku od plodova, drvo drena je, zbog svoje ĉvrstoće, ĉešće korišćeno za razno-razne

potrebe (drţala za alatke, zubci za drvene grabulje, ĉaĉkajice...). Naravno, drenovi prutići

(šibe) su bili posebno cenjeni od strane uĉitelja koji su ih koristili kao vaspitno sredstvo.

Još od Stare Grĉke drenovina se koristila za izradu lukova, strela i kopalja, a u narodnoj pesmi

o Marku Kraljeviću, Marko proverava svoju snagu cedeći rukom vodu iz „suve drenovine“.

***

OSTALO ŠUMSKO VOĆE

Pomenimo ovde još nekoliko šumskih/divljih voćaka, koje su bile u gerzovaĉkom krajoliku,

kao što su: ŠIPAK (šipurak, divlja ruţa), TRNJINA(divlja šljiva, crni trn) i GLOG.

Plodovi ovih ţbunova nisu imali nikakvu znaĉajniju ulogu u ţivotu stanovništva Gerzova.

22

UMESTO ZAKLJUĈKA

Napred su opisane, a delimiĉno i slikom prikazane, stare autohtone sorte šljiva, jabuka,

krušaka i trešanja koje su se gajile i vekovima pre pedesetih godina XX veka. Ne znam koliko

sam u ovom prikazu bio uspešan i da li je delimiĉno prevladala izvesna nota nostalgije i

sentimentalnosti, ali verujem da će pobuditi neka sećanja sadašnjih i bivših Gerzovĉana, kao i

njihovih potomaka.

Iako sam duboko svesan neumitnosti promena svega i svaĉega („Panta rei...“) ipak mi je ţao

što sadašnje generacije, najverovatnije, nikada neće biti u prilici niti da vide ni da probaju

gore opisane sorte voćaka. Sve opisivane sorte voćaka su već nestale, ili se još samo ponegde

u našim krajevima mogu videti njihove tuţne siluete, koje kao da su se okamenile i ĉekaju

nešto, a ni same ne znaju šta. Ovo staro voće je pred beskrupuloznim i nezaustavljivim

globalistiĉkim tehnologijama odavno poĉelo da nestaje. A staro voće oduvek je bilo deo naše

okućnice, pejzaţa, naše istorije, ali i bitan ekonomski ĉinilac tokom proteklih vekova.

Naţalost, uporedo sa nestajanjem starog i autohtonog voća dogaĊa nam se s nestajanjem sela i

ĉitavih krajeva. Nestaju obiĉaji, izvorne narodne igre, muzika, nošnje, nestaju istorija,

knjiţevnost, jezik, geografija, nestaju stari zanati, nestaje stoka, nestaju stari mediji, nestaje

tradicionalna porodica…

Sudbinu starih autohtonih sorti voća, kao i sudbinu naših sela i krajeva najslikovitije će

opisati dve sledeće slike, koje odnekud pozajmih.

23

Eh, starosti, starosti!

Nekada pune ţivotne radosti, šepurile su se svojim stasom, krošnjama, rodom - današnjim

šljivama mogle su "pojesti pitu sa glave". Danas, upućene jedna na drugu,valjda tako lakše

podnose staraĉke dane, ĉekaju svoj sudnji ĉas, dok oko njih poĉinje da buja neki novi,

drugaĉiji ţivot ne mareći za njihove tegobe.

24

Ograda i struga od prošća.

Sve je naĉeo zub vremena – sve je oronulo, pa i ova ograda koja je nekad neĉemu sluţila, a

sada nema pojma zbog ĉega tu stoji i koga ĉeka. Naţalost, uskoro će opstati samo na ovoj i

sliĉnim fotografijama...