Sanitarna deponija

Suštinsko rešenje pri projektovanju I izgradnji sanitarnih deponija sastoji se u sprečavanju prodiranja procednih voda iz tela deponije u okolno zemljište odnosno u podzemne i površinske vode putem ugradnje nepropusnih slojeva po dnu i obodu deponije. Preko nepropusne podloge se ugrađuje cevna drenaža za sakupljanje procednih voda i njihovo odvođenje do sistema za prečišćavanje.

Materjali koji se koriste pri izradi nepropusnih slojeva I odvodnih sistema mogu biti ″prirodni″ ili ″sintetički″. Sintetički materijali uključuju najčešće geomembrane od polietilena a mogu biti i neki drugi slični proizvodi. Za izradu prirodnih zaptivnih slojeva najčešće se koriste glina i bentonit, dok se za izradu odvodnih slojeva najčešće koriste pesak i šljunak.

Pokazalo se da su neki sintetički materjali otporniji na hemijski uticaj od prirodnih materjala (Tisinger and Dudzik, 1989), ali njihova dugoročna izdržljivost još nije u potpunosti dokazana.

Prikupljene procedne vode potrebno je odgovarajućim tretmanima prečistiti da bi se mogle bezbedno ispustit u vodotoke.

Metode za tretman procednih voda uključuju korišćenje aerisanih laguna, isparavanje, reverznu osmozu, flokulaciju, adsorpciju i anaerobnu digestiju Uglavnom jedan od ovih postupaka sam nije dovoljno efikasan za dostizanje potrebnih standarda kvaliteta voda, zbog čega se koristi kombinovanje navedenih metoda.

Mnoge od ovih metoda su skupe, tako da je veoma korisna primena metoda za smanjenja količina procednih voda. Iz tog razloga, veoma je korisno i rešenje sa odvođenjem prikupljenih procednih voda na gradski sistem za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, ili ubrzavanje reakcija unutar deponija u cilju dostizanja metanogenih uslova ubrzanja razgradnje zagađenja (Beker, 1987).

Metode za ubrzavanje reakcija su: dodavanje bakterija ubrizgavanjem otpadnog mulja ; dodavanje rastvora za razblaživanje radi podizanja nivoa pH vrednosti, i stvaranja uslova pogodnih za razvoj metanogenih bakterija; povećanje vlažnosti unutar otpada; smanjenje kompaktnosti otpada; uključenje delimično kompostiranih slojeva; dodatak hranljivih materija; i recirkulacija procednih voda (Stegmann and Spendlin, 1987; Cossu et al, 1987; Leuschner, 1987).Upotreba recirkulacije procednih voda pokazala je prednosti u pogledu razvijanja metanogenih uslova i ubrzanja razgradnje zagađenja (Boari and Mancini, 1987).

1.Projektovanje i izgradnja sanitarnih deponija sa kompletnom izolacijom

Kao I kod prethodnog rešenja I u ovom slučaju se projektuju I grade nepropusni slojevi za sprečavanje prodiranja procednih voda u okolni teren, međutim obavezno se u toku eksploatacije svakodnevo obavlja prekrivanje deponovanog smeća inertnim materijalom a na kraju se deponija prekriva nepropusnim slojem (nepropusnom geomembranom) preko koga se nanosi inertni a zatim i humusni materijal cela deponija zatravljuje.

1

Prekrivanjem deponija u toku eksploatacije koristi se primarno zaustavljanje emisija gasova, ispiranja ili razbacivanja otpada sa lokacije, i za sprečavanja pojave ptica, insekata ili sisara, kao mogućih uzročnika zaraze. Pokrivanje može biti korisno i za kontrolu količine vode koja ulazi na deponiju, i time, količine stvorenih procednih voda.

Nagib pokrivanja, vrsta i gustina zemljišta utiče na količinu voda koja ulazi unutar otpada. Voda se delimično zadražava unutar pokrivnog sloja inertnog materijala i postepeno isparava – tako da debljina sloja pokrivke utiče na količine voda koja eventualno dopre do otpada i formirale procedne zagađene vode.

Proceđene zagađene vode kod ovog rešenja se ne odvode na system za prečišćavanje već se u toku eksploatacije pre konačnog zatvaranja drenažnim sistemom dovode do šahte iz koje se prepumpavaju na deponiju što ubrzava razgradnju zagađenja, kako je to napred navedeno. Kada se deponija konačno prekrije nepropusnim slojem i smeće potpuno izoluje tada se procedne vode na ovim deponijama ne mogu formirati jer je deponovano smeće potpuno izolovano.

Pošto process razgradnje deponovanog smeća nije kompletno završen pre konačnog prekrivanja i izolacije smeća kod ovog rešenja neophodnna je ugradnja biotrnova za evakuaciju gasova koji se pojavljuju pri razgradnji smeća, kako je to napred opisano. Kod većih deponija gde se očekuje velika količina emisije gasova često se ide na rešenje sa kontrolisanim postupkom prikupljanja gasova i njihovo korišćenje za proizvodnju energije.

2.Izbor lokacije za deponiju

Ako pravimo sanitarnu deponiju onda moramo planirati da nam ta deponija ima životni vek minimum 20 godina.Moramo odabrati pogodno mesto za izgradnju deponije, i da regulišemo sve propise.

- Moramo nabaviti urbanističku dokumentaciju za izgradnju deponije- Deponija mora da bude locirana u uvalama, ili ravnim terenima koji su bez

tekućih i stagnirajućih voda.- Deponije se mogu locirati i na terenima sa klizištima pod uslovom da se

preduzmu sve mere sanacije klizišta- I jedan od najvažnijih fatora kod lokacije deponije jested a ona bude locirana

na vodonepropusnom sloju, koja se osigurava sa višeslojnom vodoizolacionom oblogom, radi zaštite životne sredine.

3. Udaljenost lokacije od naseljenih i putnih infrastruktura

Lokacija deponije treba biti dovoljno udaljena i to:- više od 1,5 km od ušorenog naselja i naselja zbijenog tipa ili- više od 400 m od naselja, ako je to naselje zaštićeno geomorfološkim tvorevinama ili veštačkim zaklonom

U vezi putne infrastrukture, lokacija deponije i pristupni put moraju da zadovolje sledeće:

• Da se lokacija deponije planira izvan zaštitnog pojasa javnih puteva (magistralni i regionalni) na rastojanju od najmanje 40 m,

2

• Da se povezivanje deponije sa javnim putem planira uz maksimalno korišćenje šumskih puteva i da se priključci tih puteva na javne puteve urede u saglasnosti sa kategorijom puta,

• Da se svi ostali šumski putevi preusmere na predviđeni priključak.

4.Potrebna površina zemljišta

Veličina površine zemljišta za deponiju definiše se u skladu sa postojećim propisima, a zavisi od karakteristika i količine čvrstih otpadaka koje produkuje određeni grad i koje je potrebno deponovati. Potreban kapacitet deponije određuje i moguća gustina sabijanja otpada, odnosno gustina sabijenog otpada i prekrivnog materijala, debljina slojeva prekrivnog materijala i planski (ili minimalni, zakonski definisan) period eksploatacije deponije. Prema dosadašnjim iskustvima računa se da je za 1000 t otpada godišnje , potrebna površina prostora od 0,02 - 0,05 h a . Za lokaciju deponije poželjno je izabrati takvu, kod koje će se na što manjoj površini kompleksa postići što veći kapacitet, odnosno duži vek eksploatacije.

Za proračun potrebne površine zemljišta imamo odgovarajuće formule.

Vdep - potrebna zapremina za odlaganje čvrstog otpada (m3)Gko - težina komunalnih čvrstih otpadaka (t)Gpm - težina prekrivnog materijala (t)ρko - srednja gustina sabijenih komunalnih čvrstih otpadaka (t/m3)ρpm - gustina zbijenog prekrivnog materijala (t/m3).

Vdep= (Gko/ρko + Gpm/ρpm) + (Gio/ρio + Gpm/ρpm)

Vdep - potrebna zapremina za sanitarno deponovanje čvrstog otpada (m3)Gko - težina komunalnih čvrstih otpadaka (t)Gio - težina inertnih industrijskih čvrstih otpadaka (t)Gpm - težina prekrivnog materijala (t)ρko - srednja gustina sabijenih komunalnoh čvrstih otpadaka (t/m3) = 0,6 t/m3ρio - srednja gustina sabijenih inertnih industrijskih čvrstih otpadaka (t/m3) = 0,6 t/m3ρpm - gustina zbijenog prekrivnog materijala (t/m3) = 1,67 (t/m3)

Dnevna količina komunalnog čvrstog otpada koja se u proseku sakupi na podučju opština Inđija, Irig, Ruma, Sremski Karlovci, Šid i Stara Pazova je usvojena 75.897 ton/god, ili 298 tone dnevno komunalnog otpada i sličnog industrijskog

3

ρ

G+

ρ

G=V

pm

pm

ko

kodep

(generisanje komunalnog otpada je svaki dan tj 366 dana, ali skupljanje otpada je prosečno 255 radnih dana jer komunalna preduzeće i deponija ne rade subotom i nedeljom, praznicima ili u tim danima rade sa jako smanjenim intezitetom.

Kako je dnevna količina otpada 298 t/dan što čini 993 m3 nesabijenog odnosno 372,5 m3 sabijenog otpada kompaktorom dnevno.

Na godišnjem nivou 255 x 372,5 m3 = 94.987m3

Potrebna količina inertnog materijala je ako se uzima standardno od 0,2 m i gustina 0,7 (t/m3) nesabijen i sabijen 1,67 (t/m3). Za dnevno prekrivanje je potrebno 12 m3 inertnog materijala. Godišnje je 255 dana x 12 m3 = 3060 m3 sabijenog inertnog materijala godišnje, odnosno 5 m3 rasute zemlje dnevno odnosno 1275 m3.

Sabijanjem otpada koliko se mesta moze uštedeti na sanitarnim deponijama

Redni broj Godina

Industrijski i komunalni

otpad sabijen m3 godišnje

Prekrivni

materijal sabijen m3 god.

Kumulativna zapremina

deponije m31 2009 980532 1961063 2941594 94987 3066 3922125 490265

19 2028 1863007

ukupno za 20 god. 1961060

Statistika otpadnih materija koje se dnevno izdvajaju

vrsta otpada težinski udeo

iskustveni podaci o %

izdvajanja na postrojenju za

separaciju

Količine koje će se izdvojiti ton/dan

papir i karton 5,76% 80% 13,7staklo 1,52% 40% 1,8PET 4,55% 80% 10,8

polietilen 7,21% 60% 12,9ostala plastika 0,48% 60% 0,8

metali 1,44% 30% 1,28tekstil 3,55%

organski otpad 75,01%ostalo 0,49%ukupno 100,00%

4

Dnevna količina koja će ostati nakon izdvajanja

256,7

5.Uslovi priključenja deponije na saobraćajnu mrežu

Deponija otpadnih materijala kao sanitarno-tehnički uređeni prostor, na kome se odlaže čvrst gradski otpad pre početka eksploatacije, odnosno deponovanja smeća, mora se povezati sa gradskim prostorom odgovarajućom drumskom saobraćajnicom.

U tom smislu, zavisno od položaja lokacije u odnosu na putnu mrežu područja, mogu se koristiti postojeći putevi i/ilii dograditi pristupni putevi do lokacije.

Elementi pristupnog puta u horizontalnom planu, vertikalnom planu i poprečnom profilu, određuju se u skladu sa obimom rada na deponiji tj. brojem, veličinom i težinom vozila koja se koriste za manipulaciju sa otpadom.

Prohodnost pristupnog puta mora biti obezbeđena u svim vremenskim uslovima

5.1.Izgradnja infrastructure koja je potrebna za rad deponije!

Portirnice i kolsk a vag a Dezobarijere-kade za dezinfekciju U pravne zgrade , prostor za smeštaj radnika, specijalizovane radionice,

prijemni objekat, laboratorije, ostave alata, vatrogasno spremište T rafostanic a Plato za razvrstavanje dopremljenog otpada O tkriveni plato za privremeno odlaganje baliranog korisnog smeća P lato za građevinski otpad P lato za privremeno odlaganje, razvrstavanje i sladištenje kabastog kućnog

otpada P lato za privremeno odlaganje, razvrstavanje i sladištenje saobraćajnih

sredstava P ovršine za privremeno odlaganje, usitnjavanje i kompostiranje

biorazgradljivog otpada i privremeno skladištenje komposta

Raznim metodama otpad se sortira i deponuje na određena mesta koja su za to predvidjena na deponijam.Materjali koji mogu da se recikliraju one se pakuju i odnose na reciklžu.A materije koje se mogu kompostirati one se odnose u kompostane i tamo se priprema kompost koji se kasnije moze koristiti za prihranjivanje biljki umesto korisćenja mineralnih đubriva.

Metalni otpad koji se moze reciklirati i dalje upotrebljavati on se odlaže isto na posebno određeno mesto odakle se prenosi u topionice ili u druga preduzeća koja se bave reciklžom te vrste materjala.

Organsko smeće koje se ne može dalje upotrebljavati ide na trajno odlaganje na deponiju, gde se kompaktiranjem odlaže radi produćenja veka trajanja deponije.

Kada se nakupi odredjena količina otpada onda se ugradjuju biotrnovi koji služe za odvođenje deponijskih gasova za dalju upotrebu .Dali će se gas koristiti za proizvodnju električne energije ili za grejanje staklenika ili domaćinstava to je već odluka uprave deponije.i koju opremu nabavljaju.

5

Imamo metode inseneracije to je spaljivanje otpada na veoma visokim temperaturama ali metoda bas i nije toliko preporučljiva jel ima veoma veliku zagađujuću moć Životne sredine jer se spaljivanjem materija dolazi do stvaranjavelike količine ugljen dioksida (CO2) koji je glavni uzročnik stvaranja efekta staklene bašte na nasoj planeti.

6. Opcije upravljanja otpadom

Koncept hijerarhije upravljanja otpadom ukazuje da najefektivnije rešenje za životnu sredinu često jeste smanjenje stvaranja otpada. Međutim, tamo gde dalje smanjenje nije praktično, proizvodi i materijali mogu biti iskorišćeni ponovo, bilo za istu ili različitu namenu. Ukoliko ta mogućnost ne postoji, otpad se dalje može iskoristiti kroz reciklažu ili kompostiranje, ili kroz dobijanje energije. Samo ako ni jedna od prethodnih opcija ne daje odgovarajuće rešenje, otpad treba odložiti na deponiju. Poređenje i izbor preferiranih opcija tretmana i odlaganja otpada unutar održive strategije upravljanja otpadom moraju biti sačinjeni na realnoj osnovi. Obim raspoloživih opcija tretmana je širok i uključuje:·reciklažu i ponovnu upotrebu dela otpada dobijenog iz različitih izvora ·kompostiranje ·anaerobnu digestiju ·insineraciju ·deponovanje.

6.1. Smanjenje otpada na izvoru

Vlada treba da bude nosilac politike redukcije otpada. Za razliku od drugih opcija u hijerarhiji otpada, redukcija otpada nije opcija koja se može odabrati u nedostatku drugih. O redukciji se mora razmišljati svaki put kadase donosi odluka o korišćenju resursa. Redukcija mora biti osmišljena od projektovanja, preko izrade, do transporta, ambalaže i prodaje proizvoda. Potrošači takođe treba da aktivno učestvuju u redukciji otpadakupovinom proizvoda koji daju minimalni otpad.

6.2. Ponovna upotreba

Neki proizvodi su specifično dizajnirani da budu korišćeni više puta. Uvođenjem propisa o ambalaži u EU, postoji podsticaj proizvođ ačima da razmotre primenu ambalaže za višestruku upotrebu. U drugim slučajevima,proizvodi se mogu preraditi za iste ili slične namene. Ponovna upotreba plastičnih kesa ili staklenih tegli, česti su primeri. Postoje dobri razlozi za ponovno korišćenje proizvoda:·Uštede u energiji i sirovinama ·Smanjenje troškova odlaganja ·Smanjenje troškova i za trgovce i potroša-če.Veoma je važan i broj ponovnih upotreba predmeta, odnosno životni vek proizvoda.

6.3. Reciklaža

Praktično je nemoguće dati decidan odgovor na pitanje da li je reciklaža značajnija u domenu industrijskog otpada ili u domenu komunalnog

6

otpada, budući da se, i u jednom I u drugom slučaju, na taj način, ostvaruju izuzetnoznačajni tehnički, ekološki i ekonomski efekti. Svakako najznačajniji od njih su: drastično smanjenje količina industrijskog I komunalnog otpada koje se moraju konačno odložiti na sanitarna odlagališta, čime se vekkorišćenja postojećih deponija praktično udvostručuje, bar kada je reč o komunalnom čvrstom otpadu, i značajno usporavanje procesaiscrpljivanja prirodnih sirovinskih resursa. Već na osnovu ovih nekoliko navedenih efekata reciklaže može se prosuditi koliki jenjen značaj za već pominjanu neophodnu radikalnu promenu pristupa rešavanju ekoloških problema danas i u kojoj meri je njena dosledna primena neizbežna, ukoliko se želi krenuti putem praktične realizacije modela industrijskog ekosistema, što objektivno predstavlja preduslov za dalji opstanak ljudskog društva i za njegov dalji društveno-ekonomski progres.Uvođenje reciklaže u naseljima i gradovima počinje odlukom lokalnih vlasti da se reciklabilni delovi komunalnog otpada ne odlažu više na sanitarna odlagališta, nego da se izdvajaju i koriste kao sekundarne sirovine. Ukoliko se sami građani odluče za separaciju korisnih frakcija otpada na mestu njegovog nastajanja, potrebna su nova vozila za prikupljanje i prevoz otpada, sa posebnim odelenjima za staru hartiju, konzerve, staklenu ambalažu, plastiku i druge reciklabilne komponente otpada. Dalje sortiranje i kompaktiranje ovih materijala obavlja se u centralnoj stanici za reciklažu, odakle ih preuzimaju kupci, koji ih koriste kao sekundarne sirovine. Važni uslovi koji utiču na odluku o iskorišćavanju ili uklanjanju otpadaka su:

povećani zahtevi za ekološki bezbednim uklanjanjem otpadaka, što ima za posledicu veće troškove uklanjanja

·primena principa zaračunavanja stvarnih troškova uklanjanja otpada zagađivaču

razvoj novih proizvodnih tehnologija i postupaka iskorišćavanja otpadaka razrada metoda prognoziranja, radi procene razvoja tržišta sirovina (razvoj

potrošnje, ponude, rizik snabdevanja, razvoj cena)Razlozi za potrebu povećanog iskorišćavanja otpadaka su višestruki:

saznanje o ograničenim prirodnim resursima i potrebi racionalnog korišćenja onoga čime se raspolaže

stroži propisi o zaštiti životne sredine otežavaju uklanjanje otpadaka, pa je neophodno da se reciklažom smanji obim otpadaka koji ide na deponiju

teškoće pri obezbeđenju lokacija za nove deponije ukazuju na reciklažu kao jednu od mogućnosti smanjivanja potreba za novim deponijama.

6.4. Kompostiranje

Kompostiranje se definiše kao brzo, ali delimično, razlaganje vlažne, čvrste organske materije, prvenstveno otpadaka od hrane,pomoću aerobnih mikroorganizama i pod kontrolisanim uslovima. Kao proizvod dobijase koristan materijal, sličan humusu, koji nema neprijatan miris i koji se može koristiti kao sredstvo za kondicioniranje zemljišta ili kao đubrivo. Sve do 1960. godine u svetu nije bilo većih postrojenja za kompostiranje, ali ih je danas, relativno, veliki broj. Teorijski gledano, prednosti su sledeće: krajnji proizvodima izvesnu tržišnu vrednost, koja treba da rezultira u vraćanju izvesnog dela uloženih sredstava; prostor koji je potreban za lokaciju postrojenja je relativno mali i cene transporta nisu tako velike. Sa druge strane, ovakva postrojenja mogu zahtevati i velika kapitalna ulaganja, tržište za dobijeni proizvod

7

nije uvek osigurano, a i skladištenje krajnjeg proizvoda može biti problem za sebe. Kompostiranje se pokazalo kao higijenska obrada smeća. Larve insekata i patogeni organizmi bivaju razoreni ako se otpad koji sekompostira periodično meša, tako da svaki njegov deo, bar za izvesno vreme, boravi u zoni više temperature. Obzirom na Direktivu o deponijama EU i zabranu odlaganja biodegradabilnog otpada na deponije, kompostiranje je dobilo na značaju kao alternativna opcija tretmana biodegradabilnogotpada.

6.5. Anaerobna digestija

Razlaganje organskog dela čvrstih otpadaka u gasove sa metanom može se ostvariti putem anaerobnog razlaganja ili anaerobne fermentacije.Uprkos značajnim ograničenjima, biološke metode za preradu čvrstih i opasnih otpadaka stalno privlače pažnju. Razne vrste mikroorganizamamogu da uklanjaju i pretvaraju neke organske materije u bezopasne,čak upotrebljive nusproizvode, kao što je metan. čvrsti otpaci iz nekih gradova i mulj iz postrojenja za preradu otpadnih voda, prerađuju se u posebnim kadama u kojima relativno brzo dolazi do anaerobnog mikrobiološkog razlaganja iz kojeg nastaje koristan gas - metan.Anaerobna fermentacija može se porediti sa situacijom u močvarama i drugim sličnim vodenimoblastima gde nastaje metan. Metan se sakuplja i koristi kao izvor energije, usvim kontrolisanim tehnikama fermentacije otpada konačni proizvod koji se emituje u atmosferu je CO2. Posle fermentacije organskog otpada izdvojenog na izvoru, ostatak fermentacije se normalno tretira aerobno dokomposta. Na taj način je konačni rezultat fermentacije otpada u većini slučajeva sličan aerobnom kompostiranju. Proces razlaganja konvertuje organsku frakciju u biogas, kompost i vodu. Proizvodnja biogasa je 130-150 m3 po toni otpada u zavisnosti od sastava organske materije. Biogasje ekološko gorivo sa toplotnom moći od 6-7 kWh/m3. Može biti upotrebljen za proizvodnju električne energije preko seta generatora ili kao gorivo za vozila.

6.6. Otpad kao gorivo

6.6.1. Insineracija otpada

Spaljivanje otpadaka se primenjuje u cilju smanjivanja njihove količine i iskorišćenja dobijene energije. Prve peći za spaljivanje otpadaka, koje su istovremeno koristile dobijenu energiju, pojavile su se u drugoj polovini19. veka. Spaljivanjem otpadaka, raspoloživa hemijska energija, definisana toplotnom moći, prevodi se u fizičku energiju dimnih gasova, definisanu temperaturom gasova. Postrojenja za spaljivanje čvrstog komunalnogotpada sa iskorišćenjem toplote su po svojim karakteristikama slična termoelektranama i toplanama. Insineracija je značajan i koristan način redukcije otpada do 90%. Međutim, kapitalni I operativni troškovi za moderan insinerator, koji radi u skladu sa emisionim ograničenjima, su visoki, generalno mnogo viši od troškova za odlaganje otpada na sanitarne deponije. Ukoliko se želi održivi sistem upravljanja otpadom, tada insineracija sa iskorišćenjem energije treba da bude potpuni i integralni deo lokalnih i regionalnih rešenja koja treba razviti u sledećih nekoliko godina. Insineracija

8

otpada sa iskorišćenjem energije mora biti razmatrana u kontekstu integralnog pristupa upravljanju otpadom koji znači redukciju, ponovnu upotrebu i reciklažu. Kada je insineracija sa iskorišćenjem energije najpraktičnija opcija za životnu sredinu, neophodno je razmotriti mogućnost kombinovanog dobijanja toplote i energije u cilju povećanja efikasnosti procesa. Insineracija otpada je jedna od tehnički najrazvijenijih opcija upravljanja otpadom koja je raspoloživa danas.

6.6.2. Alternativna goriva

Neki industrijski procesi i postrojenja za proizvodnju energije rade pod uslovima koji dozvoljavaju korišćenje otpada visoke kalorične moći umesto konvencionlanog goriva. Najčešći primer je proizvodnja cementa, gde visoke temperature i dugo vreme zadržavanjau peći obezbeđuju potpuno sagorevanje otpada; visoko bazni uslovi u peći uklanjaju kisele gasove i metale iz struje gasa, a pepeo se zadržava u klinkeru. U ovom slučaju, korist po životnu sredinu ide zajedno sa smanjenjemtroškova za gorivo cementne industrije. Tipični otpad koji se spaljuje u ovimprocesima uključuje komunalni otpad, gume i utrošene rastvarače.Integralna prevencija i kontrola zagađenja daje granice do kojih se u procesu primarno gorivo može zameniti otpadom. Direktiva EU o spaljivanju otpada takođe propisuje dozvoljene granice emisije za postrojenja kojakoriste alternativna goriva.

6.7. Nove tehnologije tretmana otpada sa iskorišćenjem energije

Ukoliko se želi održivi sistem upravljanja otpadom, neophodno je sagledati sve opcije tretmana otpada. Nove tehologije, ukoliko su pouzdane i konkurentne u poređenju sa ostalim opcijama, takođe mogu zauzeti svojemesto u sistemu. Neke od ovih opcija su sledeće:

Piroliza

Kod ovog tretmana organski otpad se zagreva u odsustvu vazduha u cilju dobijanja smeše gasovitih i tečnih goriva, nusproizvod je čvrsti inertni ostatak.

Gasifikacija

Ovaj tretman otpada odnosi se na zagrevanje otpada koji sadrži ugljenik u prisustvu vazduha ili pare radi dobijanja gorivih gasova. Tehnologija je zasnovana na poznatom procesu proizvodnje gasa iz uglja i zahtevaindustrijska postrojenja. Plazma

Insineracija komunalnog otpada smanjujezapreminu otpada za oko 90%. Međutim, postoji i dodatni otpad koji nastaje usled prečišćavanja dimnih gasova koji su kontaminirani i zahtevaju tretman. Ovo uključuje dodatak kreča, kao i aktivnog uglja za apsorpciju dioksina, a sve je praćeno i sakupljanjem letećeg pepela. Oko 30 % kapitalnih troškova kod konvencionalnog postrojenja za insineraciju se odnosi na sistema za prečišćavanje dimnih gasova. Ostaci od tretmana gasa se smatraju opasnim

9

otpadom. Razvijeni su alternativni sistemi tretmana, kao što je plazma proces (energija oslobođenja električnim pražnjenjem u inertnoj atmosferi).

Ovim procesom temperatura otpada dostiže 3-10.000 °C, pretvarajući organskimaterijal u gas bogat vodonikom i inertni amorfni ostatak. Gas je pogodan za dobijanje električne energije. Ovakav sistem je izuzetno skup i još uvek je vrlo malo u primeni.

6.8. Odlaganje otpada na deponije

Odlaganje otpada na sanitarne deponije predstavlja samo jedan deo u kompleksnom procesu upravljanja čvrstim otpadom koji obuhvata tretiranje otpada od nastanka do konačnog odlaganja finalnog ostatka na deponiju.Sanitarne deponije predstavljaju odabrano mesto za odlaganje otpada, kao što su prirodna ili veštačka ulegnuća, jarkovi, ili posipanje po ravnom zemljištu, gde se određenim tehnološkim postupcima otpad kompaktirado najmanje praktične zapremine i pokriva slojem zemlje ili drugog inertnog materijala na sistematičan i sanitaran način. Pre nego što se počne sa ovakvim radom, mora se odabrati, pregledati i pripremiti teren kojiće se koristiti. Potom se moraju izgraditi putevi, izvršiti odgovarajuća drenaža i odabrati odgovarajuća oprema. Jedan od najvažnijih zadataka funkcije odlaganja, jeste planiranje načina korišćenja rekultivisanog zemljišta. Mnogi sportski tereni, parkovi i otvorena skladišta izgrađeni su na mestima gde se nekad nalazila deponija. Planiranje treba vršiti vrlo pažljivo, kako ne bidošlo do gradnje iznad mesta gde se odvija razlaganje organskih materija. Planiranje mora da se izvede pre popunjavanja, tako da mesta gde će se podizati zgrade budu popunjena samo zemljom.

Sanitarne deponije su aktuelne u svakoj kombinaciji, kad je u upotrebi i neki oblik tretmana čvrstih otpadaka, jer uvek postoji jedan deo otpadaka koji se mora odložiti deponovanjem. Nekontrolisana smetlišta se morajunapustiti uz nužnu sanaciju ili sanirati pa iskoristiti za dalje odlaganje putem deponovanja, što je čest slučaj u praksi. Sve to zahteva poznavanje niza različitih pojmova, postupaka i aktivnosti, koji treba da omoguće pravilnoplaniranje, projektovanje, izvođenje, eksploatisanje i finansiranje deponija i kontrolu njihovog uticaja na životnu sredinu. Sanitarna deponija je raspoloživo zemljište za odlaganje čvrstog otpada na kojem se inženjerske metode odlaganja koriste na način na koji su opasnosti po životnu sredinu smanjene.Odlaganje čvrstog otpada se vrši u tankim slojevima, kompaktiranjem do najmanje praktične zapremine, i primenom I kompaktiranjem pokrivnog materijala na kraju svakog operativnog dana.

Ključni principi sanitarne deponije uključuju: primenu dnevnog pokrivača zaštitu površinskih i podzemnih voda od procednih voda (filtrata) iz deponije kontrolu deponijskog gasa ·zabranu otvorenog (nekontrolisanog) paljenja

otpada.

Izgradnja sanitarnih deponija čvrstih otpadnih materija podrazumeva aktivnosti u više faza kod kojih je neophodno poštovati određeni redosled. Uglavnom se proces odvija u četiri faze:

1. određivanje (izbor) lokacije (terensko-istraživački postupak)

10

2. utvrđivanje lokacije (kroz prostorno-urbanističku dokumentaciju) i izrada uslova za njeno privođenje nameni

. 3izrada dokumentacije za izvođenje (tehnička dokumentacija) · 4. izgradnja deponije.

Svaka od ovih faza podleže specifičnim zakonskim i stručnim uslovima, kao i specifičnoj proceduri obezbeđenja podataka, iznalaženja optimalnih rešenja i revizije svake fazeposebno.

7. Zatvaranje deponije

Popunjena deponija se mora rekultivisati i uklopiti u postojeću konfiguraciju okolnog terena, tako da dobijena površina odgovara prethodnoj nameni okolnog prostora (šume, njive i sl.) ili da se izvrši namena u druge svrhe (koristi kao parkovska površina ili površina za sportske aktivnosti).

8. Rekultivacija deponujeOdredi Se namena depoije kada se zatvara Napravi se projektna dokumentacja za rekultivaciju, sa hortikulturom u skladu sa ambijentalnim pejzażom i pretežno sa autohtonim biljnim kulturama.

11