Document1

UNIVERZITET CRNE GOREFakultet za turizam i hotelijerstvo

SEMINARSKI RADPredmet: Finansijski menadžment

Tema: Finansijski ciljevi i investiranje

Profesor: Student:

Prof.dr. Predrag Goranović Edi Angirević 48/09-T

Saradnik:

Milena Pejović

Kotor, April 2012.

Finansijski ciljevi i investiranje

1. Finansijski ciljevi

Definisanje finansijskih ciljeva preduzeća nije jednostavno i konstantno se mijenjalo kroz različite periode ekonomskog napretka. U početku je cilj za svaku firmu bio maksimiziranje ekonomske dobiti, u praktičnom smislu to se prevodilo u efikasnost proizvodnje. Pošto je uočeno da su firme koje su postale efikasnije preživjele i napredovale, maksimizacija dobiti je privukla mnogo pristalica.

Danas, definisanje ciljeva se najčešće svodi na sledeće elemente :

Obezbjeđenje potrebnih finansijskih sredstava Obezbjeđenje likvidnosti Maksimizacija finansijskog rezultata

Obezbjeđenje potrebnih finansijskih sredstava podrazumijeva različite vrste ulaganja – investicija u preduzeće(njegovo poslovanje, afirmaciju, tehnološki napredak i inovacije itd.) od strane stejkholdera – države, akcionara, partnera, radnika, stranaka zainteresovanih za poslovanje preduzeća.

Likvidnost podrazumijeva svojstvo imovine - kapitala ili njezinih pojedinih dijelova da se mogu pretvoriti u gotovinu dovoljnu za pokriće preuzetih obaveza. Ona se obezbjeđuje tako što osnovna sredstva treba da budu finansirana sopstvenim kapitalom, a obrtna sredstva da budu pokrivena kratkoročnim izvorima finansiranja.

Maksimizacija finansijskog rezultata – profita je jedan od osnovnih ciljeva preduzeća kome ono teći u svom poslovanju. Maksimizacijom profita se ostvaruje kroz prethodno navedene stavke, a za posledicu ima povećanje imovine akcionara, povećanje vrijednosti akcija preduzeća i druge beneficije.

Osnovni finansijski ciljevi se mogu sistematizovati na sledeći način :

POLAZNI CILJEVI – optimalizacija strukture

Optimalizacija konstitucione strukture Optimalizacija strukture likvidnosti Optimalizacija finansijske strukture

CILJEVI DEJSTVOVANJA – trajno finansijsko poslovanje

Racionalno finansiranje Optimalna likvidnost Smanjenje rizika

CILJEVI UČINKA – finansijski rezultat

Prinos iz uloženih sredstava (rentabilnost) Uspješnost finansiranja

2


KRAJNJI CILJEVI – finansijska snaga

Trajna sposobnost plaćanja Trajna sposobnost finansiranja Očuvanje i povećanje imovine

1.1 Tradicionalni finansijski cilj

Tokom mnogo godina je u finansijama bilo prihvaćeno da je pravilan cilj svakog poslovanja da maksimizira bogatstvo svojih vlasnika. Za korporaciju u valasništvu akcionara, obezbjeđuju investiciju/ulog koji je neophodan za start i razvijanje firme, a najveći broj kompanija postoji zbog želje akcionara da uvećaju vrijednost svog uloga. Akcionari unajmljuju menadžment, čija je prvenstvena odgovornost da uveća bogatstvo svojih poslodavaca.

Bogatstvo akcionara je ukupna vrijednost uloga u obične akcije neke kompanije, mjere nad cijenom po kojoj se te akije mogu prodati.

Akcionari stiču bogatstvo od firme na 2 načina :

1 Dividendama i drugim direktnim isplatama gotovine2 Porastom cijene akcija.

Uglavnom ta 2 metoda priraštaja bogatstva akcionara nisu u konfliktu, tj. akcije koje vode sposobnosti da se isplati visok niz dividendi su iste akcije koje uvećavaju cijenu akcija kompanije.

Efikasno tržište kapitala1 je finansijsko tržište na kom cijene hartija od vrijednosti u potpunosti sadrže značaj svih poznatih informacija.

Sem nagrađivanja akcionara pravično zbog upotrebe njihovih fondova i zbog rizika koji oni snose dalje je prihvaćeno da cilj maksimizacije bogatstva akcionara vodi dvoma dopunskom blagostanju društva :

- Efektnoj alokaciji novih investicionih fondova. Kompanijama obično treba infuzija dopunskog novca od spoljašnjih ulagača radi finansiranja njihovih operacija. Firme koje najviše zaslužuju te fondove su one koje na najbolji način koriste novac za zadovoljavanje želja njihovih kupaca za robom i uslugama.

- Procjena investicionog rizika. Investitori zahtjevaju viši povraćaj od rizične investicije nego one sa mnajim rizikom, a smanjiće cijenu koju su voljni da plate za akcije firme ukoliko vide da ta kompanija preuzima prevelik rizik.

1 U finansijskim terminima, efikasno tržište kapitala je ono na kome su cijene hartija od vrijednosti uvijek „korektne“, tako da solikavaju najbolje procjene investitora u vezi budućnosti. Sve dostupne informacije su pravilno procijenjene, a nove informacije se brzo analiziraju i uključuju u cijene hartija od vrijednosti. Ispitivanja efikasnosti tržišta su sugerisala vrlo visok nivo efikasnosti

3


Slika 1. Logika maksimizacije cijene akcija2

CILJ SREDSTVA

zahtijeva

Merenje

koji zahtijeva

koji dovodi do

koji traži

što donosi

2 Izvor : Skripta Finansijski Menadžment , Grupa autora, Fakultet za turizam i hotelijerstvo Kotor

4

Ekonomska

fikasnost

Snažan

poslovni sektor

Uspješna privatna

preduzeća

Profesionalnog

menadžmenta

Maksimizaciju

bogatstva akcionara

Maksimizaciju

cijene akcija


2. Investiranje i investicije

Ekonomska kategorija investicija može se definisati na razne načine. Ipak je najviše udomaćena ona definicja u kojoj pod pojmom investicija u najširem smislu te reči podrazumevamo ulaganja u fiksne i obrtne fondove. Prema tome možemo reći da investicije predstavljaju onaj deo društvenog produkta (u izrazu društvenog proizvoda ili nacionalnog dohotka) koji se u procesu njegove konačne raspodele i upotrebe nije potrošio (u smislu pojedinačne, opšte i zajedničke potrošnje), nego je upotrebljen za zamenu istrošenih i dotrajalih i za izgradnju novih kapaciteta.

Ako se pod pojmom investicija razume ne samo ulaganje za zamenu dotrajalih i rashodovanih i za izgradnju novih kapaciteta nego isto tako ulaganje za održavanje postojećih potencijala, to znači da je u pojam investicija uključena i delatnost tzv. investicionog održavanja. U tom se slučaju i koncept amortizacije mora prilagoditi toj postavci, što znači da se ukupni amortizacioni fond deli na deo koji ide na investiciono održavanje i deo koji se troši za zamenu dotrajalih i rashodovanih fiksnih fondova.

Takvo definisanje pojma investicija bilo je prihvaćeno i sprovođeno u praksi naše primenjene ekonomske analize i planiranja sve do 1957god. Sredinom te godine naša je službena statistika napustila takav koncept o investicijama i prihvatila koncept koji su preporučili ekonomsti metodolozi iz organizacije Ujedinjenih naroda i koji je prihvatila većina zemalja članica.3

Osnovni cilj svakog preduzeća sastoji se u očuvanju egzistencije i obezbedjenju permanentnog željenog razvoja.

Preduzeće nastoji da obezbedi sebi sadašnji i budući opstanak, da obezbedi kontinuitet sadašnjeg i budućeg efikasnog funkcionisanja. Obično se ovaj sintetizovan osnovni cilj preduzeća dalje precizira kroz dva dopunska cilja:

obezbedjenje kontinuiteta funkcionisanja, tj. obezbedjenje egzistencije poslovnog sistema;

obezbedjenje kontinuelnog nastavka efikasnog funkcionisanja, tj. obezbedjenje kontinuelnog željenog razvoja poslovnog sistema.

Svoj cilj preduzeće pokušava da realizuje u sadašnjim uslovima i sadašnjem vremenu, a imajući u vidu bližu i dalju budućnost. Pored obezbedjenja uslova za svoj trenutni opstanak , preduzeće se nalazi u situaciji da se razvija i taj razvoj je orijentisan dugoročno, definisan kvalitativno. Preduzeće definiše svoju dugoročnu razvojnu politiku koja sadrži njegove osnovne ciljeve i načine realizacije istih. Ciljevi investiranja i investiciona politika, kao direktna posledica ciljeva preduzeća, zadržani su u dugoročnoj razvojnoj politici preduzeća. Sa druge strane, samo konkretnim investicionim akcijama u okviru definisane investicione politike, može se zasnivati ostvarenje i razvoj politike preduzeća.

3 Concepts and Definitions of Capital Formation, Statistical Office of United Nations, New YORK, 1953.

5


Kriterijum izbora investicija predstavlja meru valjanosti pojedinih investicionih akcija, meru dostizanja postavljenih ciljeva investiranja i na osnovu njega se odredjuje koju od raspoloživih investicionih akcija treba realizovati.

Poput drugih ekonomskih fenomena investicije imaju svoj mikro i makro aspekt. Na makro nivou to su različite varijante kapitalnog koeficijenta kao odnosa izmedju investicija i proizvodnje, u finansijskoj literaturi i praksi to su najčešće prosečni i marginalni kapitalni koeficijent. Prosečni kapitalni koeficijent pokazuje koliko jedinica kapitala ( osnovnih i obrtnih sredstava ), odnosno ukupnih investicija je angažovano u stvaranju jedinica proizvodnje, dok marginalni kapitalni koeficijent predstavlja odnos izmedju prirasta investicija i prirasta proizvodnje. Investicioni menadžment na mikro nivou, odnosno na nivou preduzeća ima za cilj da ograničeni kapital za investiranje alocira na optimalne svrhe, programe kako bi se maksimiziralo ostvarenje njegovih ekonomskih ciljeva.

U uslovima razvijenog finansijskog tržišta i pristupa preduzeća tom tržištu investiranje se mora shvatiti u širem smislu. Pored investiranja u projekte, poslovne poduhvate u preduzeću, bilo u modernizaciji postojeće, bilo u novu proizvodnju, pogone, fabrike ili delatnosti, i preduzeće može neangažovani slobodni kapital plasirati i u vrednosne papire finansijskog tržišta i tako ostvariti zaradu.

Investicije, kao sastavni deo ukupnosti procesa alokacije ekonomskih resursa u vremenu, jedno su od najznačajnijih područja ekonomske teorije uopšte, iz dve osnovne ekonomske karakteristike:

• ograničenost i mogućnost alternativne upotrebe ekonomskih resursa;• budući razvoj, kao pretpostavka poptunijeg zadovoljenja potreba u budućnosti.

2.1 Podjela investicija

U pogledu podele investicija po njihovoj nameni, u ekonomskoj literaturi se obično susrećemo sa dve osnovne skupine investicija. To su investicije u fiksne fondove (osnovne fondove) i investicije u obrtne fondove.

Pod investicijama u fiksne fondove podrazumevamo ulaganja u objekte trajnog karaktera kao što su zgrade, oprema, dugoročni nasadi, saobraćajnice, luke i sl.

Pod investicijama u obrtne fondove podrazumevamo ulaganja u sirovine, poluproizvode, nedovršene proizvode i gotove proizvode. Drugim rečima, pod investicijama u obrtne fondove podrazumevamo ulaganja u povećanje odgovarajućih zaliha privrede.

Rukovodeći se istim principom po kojem smo investicije podelili na dve osnovne skupine, tj. na investicije u fiksne fondove i na investicije u obrtne fondove, ekonomska kategorija investicija može se dalje, takođe po nameni, deliti i na druge skupine.

6


Tu u prvom redu dolazi podela na investicije u proizvodne ili privredne (sektore, grane i komplekse delatnosti) fondove (fiksne i obrtne) i na investicije u neproizvodne (ili neprivredne) fondove.

Osim po nameni na proizvodne i neproizvodne, investicije možemo podeliti i po njihovoj tehničkoj strukturi. Pod tehničkom strukturom investicija podrazumevamo odnose između veličine investicija koje su uložene u pojedine kategorije investicionih dobara.

Prema nomenklaturi koja je kod nas prihvaćena i ustaljena kao i prema našoj statističko-planskoj praksi, investicije se po tehničkoj strukturi dele na tri osnovne kategorije. To su: građevinski radovi, oprema (uvozna i domaća) i ostalo (otkup raznih licenci, investiciona ulaganja u studije i istraživanje, povećanje osnovnog stada kupovinom stoke itd.).

Osim toga investicije se po nameni mogu deliti i na investicije u nove objekte i investicije koje se ulažu u rekonstrukciju, modernizaciju, nadogradnju, proširenje itd. postojećih objekata.Osim po kriterijumu namene investicije možemo deliti i po kriterijumu izvora finansiranja. Takvu podelu investicija možemo, međutim, izvršiti samo s makroekonomskog aspekta jer je s to aspekta kriterijum izvora finansiranja investicija, u smislu naših razrada, uglavno irelevantan.

Prema kriterijumu izvora finansiranja sve one investicije koje su finansirane iz tekuće raspodele nacionalnog dohotka kategorišemo kao neto–investicije, a one investicije koje su finansirane i iz tekuće raspodele nacionalnog dohotka i iz odgovarajućih amortizacionih fondova nazivamo bruto–investicije.

2.1.1 Bruto investicije

Pod pojmom bruto-investicija podrazumeva onaj deo društvenog proizvoda koji je u pocesu njegove konačne raspodele i upotrebe utrošen za zamenu dotrajalih i izgradnju novih fiksnih i povećanje obrtnih fondova.

Kada je reč o pojmu bruto-investicija u obrtne fondove, onda treba reći da(premda se termin upotrebljava)nema praktične razlike između bruto i neto tretiranja i tumačenja pojma investicija u obrtne fondove. To ne postojanje suštinske razlike između bruto i neto aspekta investicija u obrtne fondove proizilazi iz samog karaktera obrtnih fondova. Naime, ako pod investicijama u obrtne fondove, kako je već spomenuto, podrazumevamo one investicije koje su utrošene na povećanje zaliha, onda je jasno da, s obzirom na razlike u osnovnim ekonomskim kaakteristikama fiksnih i obrtnih fondova, ne možemo govoriti o bruto-investicijama i neto-investicijama u obrtne fondove, nego se u ovom slučaju odgovarajuće vrednosti i veličine uzimaju bruto za neto.

Ekonomska struktura bruto-investicija determinirana je odnosima amortizacije, zamene, neto-investicija i novih investicija.

Bruto-investicije ne predstavljaju homogenu ekonomsku kategoriju, nego heterogenu kategoriju koja u sebi sadržava kako faktore proste tako i faktore proširene reprodukcije.

7


Zato se u statističkim i ekonomskim analizama veličina bruto-investicija može iskazati samo kao pozitivna ili ravna nulu. Negativne vrednosti kategorija bruto-investicija ne može imati jer određenu veličinu investicija (u smislu bruto-investicija) možemo uložiti ili ne uložiti, ali je ne možemo uložiti negativno.

Ako dođe do takve pojave da ukupna masa bruto investicija ne sadrži uopšte u svojoj ekonomskoj strukturi investicije koje se finansiraju iz tekuće raspodele nacionalnog dohotka, nego samo investicije koje se finansiraju iz sredstava amortizacije, onda su bruto-investicije jednake amortizaciji, a neto-investicije jednake nuli.

Odnos između ukupnih bruto-investicija i odgovarajućeg društvenog proizvoda u okviru obračunskog ili posmatranog perioda naziva se u teoriji privrednog razvoja – stopa investicija.

Taj odnos u kobinaciji sa kapitalnim koeficjentom predstavlja polaznu statističko-dokumentacionu osnovu mnogih ekonometrijskih modela pivrednog razvoja.

Bez obzira na to što su bruto-investicije po svom ekonomskom sadržaju heterogena kategorija (koja u sebi uključuje kako elemente proste tako i elemente proširene reprodukcije), u ekonomskoj analizi i planiranju bruto-investicije uvek predstavljaju polazno statističko-dokumentacionu i analitičku osnovu.

2.1.2. Neto investicije

Pod pojmom neto-investicija podrazumeva se onaj deo nacionalnog dohotka koji je u procesu njegove rapodele i konačne upotrebe u okviru obračunskog ili posmatranog perioda upotrebljen za izgradnju novih fiksnih i za povećanje obrtnih fondova.

U pogledu neto-investicija u obrtne fondove odnosno povećanje zaliha vrede sve one postavke koje smo naveli prilikom tretiranja pojma bruto-investicija.

Već iz same takve definicije pojma neto-investicija proizilazi da se one u celini finansiraju iz tekuće raspodele nacionalnog dohotka. Statički se neto-investicije procenjuju tako da se od bruto-investicija odbija cela veličina ekonomske amortizacije.

U pogledu ekonomske strukture treba reći da neto-investicije predstavljaju homogenu kategoriju, koja može imati pozitivne i negativne vrednosti ili biti ravna nuli. Kada su bruto-investicije veće od amortizacje, neto-investicije imaju pozitivnu vrednost jer se jedan deo bruto-investicija finansirao i iz tekuće raspodele nacionalnog dohotka. Kada su bruto-investicije jednake amortizaciji, neto-investicije su ravne nuli jer se nijedan deo bruto-investicija nije finansirao iz tekuće raspodele nacionalnog dohotka. Konačno, kada su bruto-investicije manje od amortizacije, neto-investicije su negativne. To je znak da u procesu akomulacije fiksnih fondova ne samo da nije usledila proširena reprodukcija (jer se investicije nisu finansirale iz tekuće aspodele nacionalnog dohotka) nego da nije obavljena ni prosta reprodukcija (jer se nije utrošila niti cela amortizacija), što je u isto vreme znak da je u privredi nastupio proces dezinvesticija (ili dezinvestiranja), odnosno trošenja i smanjivanja postojeće supstance fiksnih fondova.

8


Odnos između neto-investicija i nacionalnog dohotka obično se u teoriji investicija i fiksnih fondova kao i u primenjenoj ekonomskoj analizi i planiranju naziva stopom neto-investicija. Ako se radi o neto-investicijama u privredne delatnosti, onda se taj odnos naziva i stopom akomulacije.

Navedene su postavke u teoriji privrednog razvoja usledile kao rezultat neadekvatnih pretpostavki da je amortizacija u celini faktor proste reprodukcije i da, prema tome, treba da u celini predstavlja odbitnu stavku kada se radi o razgraničavanju s kategorijama proširene reprodukcije i privrednog rasta.4

3. Investicioni projekti i investicioni kriterijumi

Investicioni predlozi ili projekti, kao alternativne mogućnosti internog ulaganja unutar preduzeća, mogu se klasifikovati na:

- nove proizvodne ili proširenje postojećih;- izmeštanje opreme ili objekata ;- istraživanja i razvoj ;- istražni radovi ;- drugi projekti .

Za potrebe investicione analize i investicionog menadžmenta, odnosno ocene i rangiranja projekta od posebne je važnosti klasifikacija na nezavisne i medjusobno isključive investicione projekte. Nezavisnim projektima se smatraju oni koji ne konkurisu jedan drugome, odnosno ukoliko izbor jednog projekta ne podrazumeva istovremeno odbacivanje drugog. Nasuprot tome, medjusobno isključivi projekti se medjusobno isključuju, tako da izbor jednog projekta znači automatsko odbacivanje drugog.

Kapitalna ulaganja involviraju :

- generisanje investicionih predloga ;- procenu novčanih ili tokova gotovine za te predloge ;- vrednovanje novčanih tokova ;- selekciju projekta baziranu na prihvaćenim kriterijumima ;- kontinuirano ponovno vrednovanje investicionih projekata nakon njihovog prihvatanja.

Svaka od navedenih aktivnosti odnosno korektnost njenog sprovodjenja poboljšava objektivnost i kvalitet investicionog upravljanja i šansu za izbor optimalnog plasmana kapitala.

U teoriji i praksi su prisutna dva osnovna pristupa procenjivanju i merenju finansijskih koristi ili efekta investicionih projekata :

- tradicionalni ili računovodstveni pristup ;

- savremeni ili finansijski pristup.

4 Dragomir Vojnić: Investicije i ekonomski razvoj, Ekonomski institut, Zagreb, 1970.

9


Prvi podrazumeva projekciju godišnjeg finansijskog rezultata ekonomskom veku projekta i njihovo kompariranje sa uvoženim sredstvima – kapitala. Iskaživanje rentabilnosti ulaganja na ovaj način zavisi od korišćenih izvora i njihove kombinacije, i od toga da li se ona iskazuje na osnovu bruto ili neto dobitka.

Savremena finansijska teorija je stoga promovisala, praksa prihvatila pristup iskazivanja efekata investicionih projekata preko njihovog dejstva na novčane tokove.

Prednost neto novčanog toka, odnosno finansijskog pristupa neto novčanim tokovima, u odnosu na računovodstveni, bazirana na njegovom diferencijalnom dobitku su:

- razumljivost donosioca odluka, čak i onima koji nisu dovoljno finansijski obrazovani ;- determinisanost buduće investicione aktivnosti preduzeća upravljaju neto novčanim

tokovima.Ovde će se ukazati samo na osnovne elemente projekcije novčanih tokova u funkciji proračuna i vrednovanja efekata investicionih programa koja čine:

- inicijalno, kao i svako kasnije kapitalno ulaganje u realizaciju datog projekta kao novčani odliv ;

- neto povećanje budućeg toka gotovine koje se očekuje od projekta , odnosno tok godišnjih finansijskih koristi u ekonomskom veku projekta ;

- iznos gotovine koji će biti oslobodjen kada se projekat likvidira po sistemu svog veka trajanja kao novčani priliv .Kao osnovni investicioni kriterijumi u finansijskoj literaturi se navode cena kapitala i standardna stopa prinosa .

Cena kapitala kao investicioni kriterijum bazira na nespornoj činjenici da kapital bez obzira na njegove izvore ima svoju cenu na zdravo – razumskoj logici da vredi ulagati ako će ocekivana zarada po osnovu drugih realno raspoloživih alternativnih investicionih mogućnosti. Pri tome, utvrdjivanje cene kapitala preduzeća je od suštinskog značaja za svako preduzeće samo u funkciji investicionog kriterijuma, nego optimalnog komponovanja njegove finansijske strukture.

Za razliku od cene kapitala, standardne stope prenosa na uložena sredstva su više empirijski zasnovan kriterijum, koji uprkos tome ima dosta raširenu praktičnu primenu. Kao standardne stope prinosa susreću se ili koriste :

- željena stopa prinosa na nova ulaganja ;- stvarna stopa prinosa na postojeća ulaganja ;- prosečna stopa prinosa za datu privrednu granu ;- ciljna stopa prinosa na postojeća ulaganja

10


4. Rizik pri investiranju i metode procjene

Odluke u vezi sa kapitalnim investicijama su prikazivane sve do ovog koraka kao da su bez izuzetaka zasnovane na tačnom predvidjanju budućih troškova i prihoda.

Malo je investicionih projekata koji su ograničeni na precizno naveden životni vek izložen u prvobitno datim u svrhu predvidjanja, pošto je bilo koja, odnosno svaka odluka u vezi sa utroškom kapitala uvek podložna nepoznatom razvoju dogadjaja u budućnosti. Razvoj budućih dogadjaja može da utiče na trošak investicije, na tekuće troškove, na veličinu tržišta, pa prema tome i na konačan obim prodaje, kao i na cene po kojima je moguće prodavati proizvode. Stoga se može reći da je skoro nemoguće postojanje jedne precizne tabele, kalkulacija koja bi okupila i obuhvatila sve nepreračunljive i nedokučive uticaje i veličine koje mogu da utiču na ishod nekog projekta, a poslovne odluke se ipak zasnivaju na tipu jedne jednostruke stope prenosa.

Rečeno ne znači da su kriterijumi evaluacije koji su korišćeni i prikazani loše osmišljeni i postavljeni. Oni na najbolji mogući nacin koriste informacije na kojima se zasnivaju. Predstavljaju konvencionalan pristup ocenjivanja investicija, procenjuju buduće ishode kao rezultat najbolje pogodjenog vremenskog rasporeda budućih dogadjaja, nivoa budućih troškova i prihoda. Uz tako najbolje pogodjene, predskazane jedinstvene stope prinosa rukovodilac može da primeni vlastito prosudjivanje izgleda predloženog troška da preživi, opstane ili da donese profit. Drugim rečima, naslućivanje, odnosno nagadjanje i dalje igra ključnu ulogu pri izboru investicija.

Neko dovoljno istorijsko iskustvo u vezi sa konkretnim predlozima za utrošak kapitala može svakako da čini osnovu rasudjivanja za procenjivanje sličnih projekata u budućnosti. Kad neko preduzeće često ulazi u male investicije, verovatnoća da će konačne varijacije razlikovanja izmedju predvidjenih i stvarnih vrednosti doći do uprosečavanja koje važi za čitav niz takvih projekata. U takvim slučajevima jedan jedinstveni indikator prihvatljivosti i poželjnosti projekta može biti dovoljan.

Sa druge strane, kad se od nekog projekta za izdatak kapitala očekuje da će da izvrši uticaj na postojeći kapital preduzeća i na strukturu njene aktive, ovim zaključcima u vezi sa dovojnošću jednog jedinstvenog kriterijuma najboljeg predvidjanja ne može da se pruži podrška. Velika je verovatnoća slabo i neuspešno stvarno odvijanje velikog projekta da izvrši znatan uticaj na finansijsku uspešnost preduzeća.

U slučaju predloga za relativno veliki izdatak kapitala suštinski je neophodan veći broj informacija u vezi s mogućim budućim ishodima i izgledima za efikasnost projekta, u cilju boljeg dugoročnog korporativnog planiranja.

Sve prikupljene potrebne informacije, omogućavaju ocjenu prihvatljivosti različitih razmatranja investicionih predloga. Zbog toga se pretpostavlja da se rizik ili kvalitet svih investicionih predloga uzetih u obzir, ne razlikuju od rizika postojećih investicionih projekata preduzeća, te da prihvatanje bilo kog predloga ili grupe predloga ne mijenja relativni osnovni rizik preduzeća

11


Investiciona odluka će biti ili prihvatanje ili odbacivanje predloga na osnovu 4. metode odredjivanja potrebnog kapitala:

1. metode procene stope povraćaja ;2. metode perioda povraćaja ;3. metoda interne stope povraćaja ;4. metoda neto sadašnje vrednosti .

Prve dvije su aproksimativne metode za određivanje ekonomske vrijednosti projekta. Zbog jednostavnosti, pretpostavka je da se očekivani tokovi novca ne ostvaruju na kraju svake godine.

12


Zaključak

Ekonomski rast predstavlja stalno povećanje obima proizvodnje u jednoj zemlji, tj. rast bruto društvenog proizvoda, dok ekonomski razvoj podrazumeva ne samo kvantitativne promene već i kvalitativne, koje vode poboljšanju zadovoljenja ljudskih potreba. Privredni razvoj je povezan sa akomulacijom kapitala, tj. sa investicijama. Pod kapitalom podrazumevamo trajna proizvodna dobra koja služe kao sredstvo za rad u proizvodnji drugih dobara. Dok pod pojmom investicija podrazumevamo ulaganja u fiksne i obrtne fondove, tj. onaj deo društvenog produkta koji se nije utrošio, nego je upotrebljen za zamenu i izgradnju novih kapaciteta.

Investicije se dele na različite načine, prema nameni, prema njihovoj tehničkoj strukturi, prema kriterijumu izvora finansiranja. Prema nameni, najznačajnija je podela na investicije u fiksne fondove i investicije u obrtne fondove. Pod investicijama u obrtne fondove podrazumevamo ulaganja u povećanje zaliha privrede, dok pod investicijama u fiksne fondove podrazumevamo ulaganja u objekte trajnog karaktera.

Prema kriterijumu izvora finansiranja sve one investicije koje su finansirane iz tekuće raspodele nacionalnog dohotka kategorišemo kao neto–investicije, a one investicije koje su finansirane i iz tekuće raspodele nacionalnog dohotka i iz odgovarajućih amortizacionih fondova nazivamo bruto–investicije. Treća makroekonomska kategorija investicija jesu nove investicije, koje se po veličini nalaze između bruto–investicija i neto–investicija, tj. nove investicije.

Investiranje je u odnosu i sa akumulacijom (štednjom), kada je akomulacija veća od investicija više se štedi nego investira, a kada je akomulacija (štednja) manja od investicija, više se troši, što inicira povećanje obima proizvodnje, zaposlenosti i kapaciteta.

13


Literatura

1) Skripta Finansijski Menadžment, Grupa autora, Fakultet za turizam i hotelijerstvo Kotor

2) Dragomir Vojnić: Investicije i ekonomski razvoj, Ekonomski institut, Zagreb, 1970.

3) Concepts and Definitions of Capital Formation, Statistical Office of United Nations, New YORK, 1953.

4) Prof. dr Jovan Jednak, Osnovi ekonomije, Beograd, 2005.

5) Mijo Sekulić i Dragomir Vojnić, Uvod u analizu i planiranje investicija, Zagreb, 1980

6) Internet pretraživanje

14

Documents

Document1