16. Izborni autoritarizam u Srbiji 1990-2003 – izbori i mediji1 U ovom i naredna dva odeljka prelazimo na detaljniju argumentaciju naše teze po kojoj su ustanove starog (hibridnog) reţima u Srbiji opstale još neko vreme nakon Miloševićevog pada. Na Miloševićevom razdoblju zadrţaćemo se kraće, budući da je ono već iscrpno opisano u našim raniji radovima (Pavlović 2001; Antonić 2000; 2002). Više ćemo paţnje obratiti na razdoblje posle 2000. godine. Pokazaćemo u kom obimu je izvršna vlast u periodu 2001-2003. opstruirala izborni proces, medijske slobode i mešala se u odlučivanje ostalih grana vlasti. Izbori su imali dve mane u Miloševićevo vreme: bili su nedovoljno pošteni i nisu bili sasvim slobodni. Nedovoljna poštenost izbora ogledala se u netačnom brojanju glasova. Glasove je vlast prisvajala u više tačaka izbornog postupka – od biračkih odbora do sudova. Ovo se naročito primenjivalo onda kada je izborni ishod bio neizvestan. Recimo, Milošević je na opštinskim izborima 1996. i na predsedničkim izborima 1997. godine, zahvaljujući nepoštenom brojanju glasova, sprečio opoziciju da pobedi. Ali, treba reći da na taj način nikada nije prisvojeno više od 5-8% glasova – taman dovoljno da se zadrţe glavne poluge vlasti. Druga i mnogo ozbiljnija mana Miloševićevih izbora bila je neravnopravnost opozicije u najuticajnijim javnim glasilima. Opozicija je imala svoje listove i pojavljivala se na televiziji. Ali, u najuticanijim glasilima – na drţavnoj televiziji i u listovima u drţavnom vlasništvu – opozicije je bilo malo i uglavnom je napadana. Merenja su, recimo, pokazala da su, tokom dve nedelje pred izbore, Miloševićeve stranke (SPS i JUL) na drţavnoj televiziji bile od 1,5 do deset puta zastupljenije od opozicije (Antonić 2002, 107; 167; 231). Tako su graĎani bili onemogućeni da se potpunije upoznaju sa kritikama koje je na račun vlasti iznosila opozicija. Nakon pada Miloševića, 2000. godine, pa sve do izbora 2003, nesumnjivo je nestala prva izborna mana. Izbori su, naime, bili pošteni. Glasovi su, prema uverenju svih učesnika izbornog postupka, pošteno brojani. Ni opozicija, niti neka nezavisna tela za praćenje izbora, nisu se ţalila na izbornu kraĎu. Time je ta ozbiljna senka koja je padala na demokratičnost izbora bila otklonjena. Ali, druga mana - nedostatak slobode obaveštavnja i iskrivljeno obaveštavanje, ostala je prisutna sve do parlamentarnih izbora 2003. Baš zbog kontrole nad medijima vlast je, i u razdoblju 2000-2003, i dalje bila u prilici da utiče na izborni postupak. Tako bi se moglo reći da izbori jesu bili pošteni, ali nisu bili slobodni. Najpre, skupštinski izbori, 23. decembra 2000, odigravali su se u pravim poslerevolucionarvniom prilikama. Nasuprot DOS-u, stajale su stranke bivšeg Miloševićevog reţima – SPS, SRS i JUL, ali i SPO Vuka Draškovića. Nova vlast, zapravo, nije znala šta će sa strankama starog reţima. Da je Miloševićev reţim bio diktatura, da je vršio masovna nasilja u zemlji, reţimske stranke bi svakako bile zabranjene. Ali, ako ni Milošević nije zabranjivao opozicione stanke, to je teško sada mogla da uradi demokratska vlast. Štaviše, nova vlast nije obrazovala ni nekakav središnji revolucionarani komitet, koji bi mogao da preuzme svu upravu nad zemljom. Kako bi se izbeglo rastrojstvo društva, zadrţan je postojeći ustav, sa zakonima i ustanovama poretka. Tako je, 24. oktobra 2000, obrazovana prelazna vlada. Ona je, za dva meseca, imala da sprovede skupštinske izbore, nakon kojih bi se obrazovala prva, postmiloševićevska demokratska uprava. Prelaznu vladu su, dotle, činili po trećina predstavnika DOS, SPO i SPS.

1 Odlomci iz knjige Dušana Pavlovića i Slobodana Antonića „Konsolidacija demokratskih ustanova

u Srbiji posle 2000. godine“ (Beograd, Sluţbeni glasnik, 2007).

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

2

MeĎutim, stvarno stanje je bilo sasvim drugačije. DOS je zapravo preuzeo sve drţavne, privredne i društvene ustanove. DOS-ovi delatnici, često nikoga ne pitajući, proglašavali su sami sebe “kriznim štabovima” i preuzimali upravu nad carinom, bankama, televizijama, preduzećima, školama. (Glas javnosti, 9. oktobar 2000, str. 2). U društvu je i inače, u to vreme, vladao haos, uzrokovan pre svega lošom Miloševićevom upravom i nedavno završenim ratom. Nije bilo dovoljno struje, pa se Srbija krajem oktobra našla u mraku. Ograničenje potrošnje za domaćinstva trajalo je i po 9 časova dnevno (vidi, recimo, raspored isključenja objavljen u Glasu javnosti, 28. oktobar, str. 11). Izbila je i pobuna robijaša u svim srpskim zatvorima. A na jugu Srbije albanski teroristi su zauzeli dve pogranične opštine i presekli ključnu srpsku saobraćajnicu, auto put Beograd – Solun. U takvim okolnostima naravno da niko nije previše mario za očiglednu neravnoeţu, pa i pristrasnost u izveštavanjima javnih glasila, pred izbore, 23. decembra 2000. Bilo je u toj pristrasnosti i nečeg prirodnog. Glasila su bila puna vesti o otkrićima velikih novčanih zloupotreba koje su počinili pripadnici bivše vlasti, a sadašnje opozicije. Koje god novine da otvorite, i koju god televiziju da pogledate, svuda ste mogli da naiĎete na vesti o grabljivim i nečasnim socijalistima, julovcima i radikalima. A upravo su oni sada činili kostur opozicije. No, bez obzirana istinitost tih vesti, nevolja je bila u tome što su se ista ona glasila, a često i isti oni ljudi koji su do juče slavili stari reţim, sada jednakom ţestinom okrenuli protiv njega. Sve je ostalo isto, samo što su se uloge promenile. Zapravo, DOS je, preko kriznih štabova, preuzeo upravu nad svim drţavnim televizijama i novinama. Čak su i u velika, uticajna privatna glasila nezvanično došli poverenici DOS-a. I kada je došlo vreme predizborne kampanje, sva su glasila imala očigledno nejednaki i navijački pristup vlasti i opoziciji. Stoga je zvanični “Nadzorni odbor za praćenje postupaka političkih partija, kandidata i sredstava javnog informisanja u toku izbornih aktivnosti” ocenio da je program drţavne televizije RTS “isključivo u sluţbi promocije DOS-a” (Glas javnosti, 9. decembar 2000, str. 4). Izveštaj agencije Media Works o radu glasila tokom poslednje tri nedelje predizborne kampanje potvrdio je da je DOS imao višestruko više vremena od opozicije. Dok je DOS u Dnevniku RTS, dobio oko jednog časa vremena, SPS je dobio 5 minuta, a “SPO, SRS i JUL su gotovo zanemareni u informativnom programu RTS-a” (Glas javnosti, 18. decembar 2000, str. 4). Konačno, dan uoči izbora još jednom se oglasio zvanični drţavni “Nadzorni odbor za praćenje izbora” i oštro osudio ponašanje glasila tokom predizborne tišine. “Svi štampani mediji, kao i elektronski, flagrantno krše zakonske obaveze. Jedan od najdegutantnijih primera je propagandni oglas na poslednjoj strani lista Danas u kojem se poziva na uništavanje gamadi u subotu” (tj. 23. decembra, kada su izbori; Glas javnosti 23. decembar 2000, str. 5). Vlast je, razume se, kao i nekad Miloševićeva, odbijala sve optuţbe. Ţarko Korać, jedan od voĎa DOS-a, tvrdio je da je “ovo bila najslobodnija kampanja od 1990” (Glas javnosti 24. decembar 2000, str. 2). Sličnog mišljenja bio je i OEBS, iznoseći tvrdnju da su izbori “u velikoj meri” sprovedeni u skladu sa demokratskim merilima (Glas javnosti 25. decembar 2000, str. 3). TakoĎe je i Stejt department, u saopštenju od 25. decembra, ocenio da je “ovo prvi put da, u periodu od preko jedne decenije, srpski narod ima pravedne i slobodne izbore” (Glas javnosti, 27. decembra 2000, str. 3). Ali, i u Miloševćevo vreme vlast je tvrdila da su izbori slobodni i pošteni. Isto su tvrdili – barem dok im je Milošević bio prijatelj – i OEBS i Stejt department (Antonić 2002, 182; 184; 231-232). Otuda se u njihove ocene ne treba pretereno pouzdavati.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

3

Ali, i prvi predsednički izbori, 29. septembra (prvi krug) i 13. oktobra 2002. godine (drugi krug), takoĎe nisu bili bez nedopuštenog uticaja vlasti na medije i izborni proces. Do tog vremena novi premijer, Zoran ĐinĎić, preuzeo je nadzor nad svim većim glasilima. Taj nadzor je obezbeĎen preko upravnih odbora, čije je članove imenovala vlada, kao i preko nezvaničnih poverenika (poput Gorana Vesića u TV Pink). Tako su gotovo sva velika glasila, tokom predsedničkih izbora, stavljena u sluţbu vladinih političkih ciljeva. Najpre, ĐinĎićev cilj je bio da u javnosti što više naškodi svom glavnom suparniku, Vojislavu Koštunici, a da pripomogne svome predsedničkom takmacu – Miroljubu Labusu. Tako je, prema jednom istraţivanju, Koštunica u vestima najvaţnijih televizija, imao četiri puta manje vremena od ĐinĎićevog tabora. Reč je o SMMR istraţivanju informativnih emisija RTS-a, Studija B, TV Politike, BK Telekoma, TV CG, TV Juinfo, TV B92 i TV Pink, sprovedenom od 16. do 29. avgusta 2002. Po ovom istraţivanju, Vlada Srbije pominjana je 1.210 puta, (3 sata i 10 min), Miroljub Labus 692 puta (4 sata i 8 minuta), DOS 667 put (ne kaţe se u kom trajanju), Zoran ĐinĎić 405 puta (ne kaţe se u kom trajanju) i Vojislav Koštunica 661 put (tri sata i 32 minuta); Politika, 5. septembar 2002, str. A6). A ako se stvari gledaju po načinu na koji su političari prikazivani na televiziji, po ovom istraţivanju Koštunica je četiri puta lošije prolazio od Labusa: odnos pominjanja u pozitivnom sklopu bio je 35:9 u korist Labusa, a u negativnom 48:44 u korist Koštunice (Politika, 5. septembar 2002, str. A6). Posle prvog kruga izbora, meĎutim, bilo je jasno da će pobednik drugog kruga biti Vojislav Koštunica. Videvši da od Labusove pobede nema ništa, ĐinĎić je, prema svedočenju njegovog najbliţeg saradnika Čedomira Jovanovića, inače šefa poslaničkog kluba DOS u Skupštini, odlučio sledeće:

Sutradan [posle prvog kruga] smo odrţali sastanak u Vladi na kojem smo razgovarali o rezultatima izbora i o predstojećem drugom krugu. Sloţili smo se da više ne moţemo da pobedimo Koštunicu s našim kandidatom, već sa cenzusom. To je značilo da izbori ne smeju da uspeju tako što na njih neće izaći dovoljan broj birača (Jovanović 2005, 128).

Odluka “da izbori ne smeju da uspeju” sprovedena je preko velikih javnih glasila koja su bila pod nadzorom Vlade. Ona su iznenada uzgubila zanimanje za predsedničke izbore. A i kada su se njima bavila, većinu priloga činili su pozivi na njihov bojkot. Najbolji primer kako su javna glasila, koja su bila pod nadzorom Vlade, odvraćala birače od izbora jesu glavne vesti (“Telefakt”, u pet do sedam) na BK televiziji, 9. oktobra 2002. godine (dakle, samo dan pred predizbornu tišinu). U uobičajenim okolnostima, verovatno bi glavna vest bila predstojeći TV dvoboj Koštunice i Labusa (koji je počinjao te večeri) – prvi TV dvoboj predsedničkih takmaca u srpskoj istoriji. Druga vest bi verovatno bio poziv Patrijarha Srpske pravoslavne crkve graĎanima Srbije da izaĎu i glasaju na izborima. MeĎutim, BK Telekom je grozd vesti vezanih za izbore smestio tek u 17. minut dnevnika! Prva vest u bloku bila je izjava Zorana ĐinĎića (u trajanju od minut i 21 sekundu) da “ako [izbori] ne uspeju, sve je to u nekom domenu normalnosti. Nikakvi izbori nas neće ni izvesti ni uvesti u krizu, samo nerad nas moţe uvesti u krizu” (video zapis). Posle ĐinĎića idu stranački pozivi da se izaĎe na izbore, ali i pozivi da se izbori bojkotuju. Patrijarhov poziv na izbore objavljuje se tek u 21 minutu dnevnika. Voditelj čita jednu rečenicu u ukupnom trajanju od 15 sekundi! Zatim slede stranački nastupi u kojima se podjednako napadaju oba predsednička takmaca - i Koštunica i Labus. Tako je Vojislav Šešelj pozvao graĎane na bojkot izbora, grdeći ovako oba takmaca: “Labus nema morala, Labus gleda samo svoj interes, povezan je sa mafijom, a Koštunica je nesposoban, mekan, mlitav” (video zapis). Sve u svemu, u ovom dnevniku, pozivima na bojkot izbora posvećeno je 3,8 puta više vremena nego pozivima na izlazak na izbore. U tom periodu nije bilo nikakvog istraţivanja koje bi egzaktnije merilo kako su se ponašali ostali mediji. Ipak, odnos prema

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

4

predsedničkim izborima je u najvećem broju elektronskih medija manje-više odslikavao obrazac odnosa BK televizije. Tako je ĐinĎić uspeo da pokvari izbore i Koštuničinu ubedljivu pobedu. Na glasanje u drugom krugu predsedničkih izbora izašlo je 657.808 birača manje nego u prvom krugu. Izbori nisu uspeli - nedostajalo je 297.268 glasova izašlih. Iako je Koštunica dobio dva miliona glasova, milion više od Labusa (i 300.000 više nego Tadić 2004. godine), on ipak nije uspeo da postane predsednik Srbije. Slična opstrukcija desila se i na ponovljenim predsedničkim izborima, 8. decembra 2002. godine. Videvši iz iskustva sa prethodnih predsedničkih izbora da se Koštunica u tom trenutku ne moţe pobediti, ĐinĎić je opet odabrao taktiku opstrukcije. Izborni zakon je promenjen tako da je uslov o 50% odaziva kako bi izbori uspeli prebačen za prvi krug. A u prvom krugu Vlada nije istakla svog kandidata i provladini glasači nisu imali za koga da glasaju. Prijavila su se svega tri opoziciona kandidata (Koštunica, V. Šešelj i B. Pelević), a zanimanje kontrolisanih medija za izbore je, kao i u prethodnom drugom krugu, bilo je izuzetno nisko. Koštunica je opet nadmoćno pobedio, sa 635.902 glasa više od drugoplasiranog Šešelja. Ali, nedostajalo je 315.123 glasova da bi izbori uspeli (odaziv je bio 45,2%). Još jednom je izborna manipulacija vlasti dala rezultate. Onemogućen je najjači protivnik Vlade, Vojislav Koštunica, da preuzme izuzetno jako političko mesto predsednika republike. Vlada, naravno, nije ţelela da promeni izborni zakon kako bi izbori uspeli. A bilo je jasno da po sadašnjem zakonu nema više smisla ni organizovati izbore, jer će uvek da pobedi Koštunica, ali se nikada neće moći ispuniti uslov o 50% izašlih. Tako je mesto predsednika republike preuzela, prema ustavnoj odredbi za takve slučajeve, Nataša Mićić, predsednica Skupštine i članica ĐinĎićevog tima. Vlast je izbornom manipulacijom efektno uklonila jednu političku opasnost. Medijska situacija je posebno teška, sa stanovišta opozicije, bila tokom vanrednog stanja (12. mart–22. april 2003). Uvedena je cenzura, a javnosti je zabranjeno da uopšte raspravlja o razlozima za uvoĎenje vanrednog stanja, ili njegovom ukidanju. Glavni urednici velikih glasila su, jedanput nedeljno, išli na “brifinge” u Vladu Srbije, gde im je govoreno šta da objavljuju. Štaviše, najavljivane su i naročite istrage portiv kritičkih medija. Tako je Branislav Lečić, ministar kulture i informisanja, najavljivao obrazovanje posebne komisije koja će ispitati "koji su to mehanizmi medije doveli u dominantno crno stanje svesti" (Politika, 6. april 2003, str. 1). Ministar pravde, Vladan Batić je za učešće u "kriminalnoj zaveri ", direktno optuţio čak i "jedan deo nezavisnih medija" (Danas, 18. april 2003, str. 3). Na kraju je donesen i Zakon o javnom informisanju (22. aprila) u koji je, pred samo glasanje, Vlada ubacila nekoliko odredbi koji su ovaj zakon učinili "neočekivano represvnim aktom"2. Tek nakon ukidanja vanrednog stanja, stvari su se počele popravljati. Mediji su se postepeno oslobadjali najčvršće kontrole. Istina, predsednički izbori 16. novembra 2003, takoĎe su se odigrali pod izrazito neravnopravnim uslovima za opoziciju. Vojislav Koštunica je još ranije najavio da se, pod tadašnjim zakonskim uslovima, on više neće kandidovati. Tako je Vlada odlučila da istakne svog kandidata, Dragoljuba Mćunovića, za koga se pretpostavljalo da moţe lako da pobedi ostatak opozicije, koju je prestavljao Tomislav Nikolić (SRS). Svi mediji su upregnuti da, ovoga puta, što više ljudi izaĎe na glasanje, kako bi se izgurao Mićunović za predsednika. Ali, ne samo da je odaziv bio najlošiji od kako se u Srbiji odrţavaju izbori (38,8%), već je Mićunović ubedljivo izgubio od Nikolića (imao je 272.990 glasova manje). Ipak, to je bio kraj ne samo Vlade, već i,

2 Tako su novinari postali duţni da vlastima otkriju izvore praktično svih svojih informacija (jer je pooštrenim

krivičnim zakonodavstvom kazna zatvora duţine 5 ili više godina - što je granica posle koje novinari moraju da odaju ime izvora - postala propisana za većinu krivičnih dela).

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

5

kao što ćemo videti, manipulativnih izbora u Srbiji. Od narednih izbora, takmičarski i medijski uslovi u Srbiji počeće da se kreću nabolje (vidi odeljak 21). 17. Izborni autoritarizam u Srbiji 1990-2003 – parlamentarizam

Slabost parlamenta, kao središne demokratske ustanove, pokazivala je u doba Miloševića i slabost celokupnog institucionalnog poretka. Parlament je tada imao tri mane: zavisnost poslanika od Vlade, podreĎenost parlamenta Vladi u donošenju zakona i česta i teška kršenja parlamentarnog postupka. Prvo, poslanici nisu bili nezavisni. To, istina, nije vaţilo za Skupštinu izabranu na prvim izborima (1990). Ti izbori su, naime, odrţani po većinskom načelu biranja. A kod takvog načina izbora nema zamene poslanika bez novih izbora. Ovako zaštićen poloţaj poslanika ohrabrio je disidentstvo u Miloševićevoj stranci. Do 1992. godine desetorica poslanika napustili su Miloševića i prešli u druge stranke. Onda je Milošević većinski način biranja zamenio sa proporcionalnim i uveo nadzor nad poslanicima. Birači su glasali za stranačku listu sa 250 imena, koliko se poslanika biralo u Skupštinu. No, to što bi neka lista dobila 50% glasova nije značilo da će prvih 125 sa liste postati poslanici. Ko će tačno biti poslanik odreĎivala je rukovodstvo stranaka, a ono je u svakom trenutku moglo poslanika da zameni nekim drugim sa stranačke liste. Dovoljno je bilo da ga isključi iz stranke, ili da se sa njim dogovori da sam podnese ostavku (član 88. Zakona o izborima). Tako je Milošević uspostavio potpuni nadzor nad svojim skupštinarima. Neki put je i po više puta menjao poslanike. Umesto A doveo bi B, onda bi B zamenio sa C, itd. - sve dok ne bi došao do savršeno poslušne poslaničke postave (Antonić 2002, 455). Druga zamerka Miloševićevom parlamentu bio je zakonodavni monopol Vlade. Naravno, po ustavu, zakone su mogli da predlaţu i skupštinski odbori, kao i poslanici. MeĎutim, u stvarnosti, vladini predlozi uvek su imali prvenstveno u stavljanju na dnevni red zasedanja Skupštine. A onda ih je vladina većina neizbeţno izglasavala. Tako je, tokom 1990-ih, od usvojenih zakona preko 90% njih bilo na predlog Vlade (Antonić 2003, 263-269). TakoĎe, Skupština je slabo nadzirala rad Vlade. Tri su načina na koji se, u parlamentarnim porecima, to čini: interpelacija, poslaničko pitanje i rasprava o poverenju. U srpskom ustavu interpelacija nije postojala, odgovora na poslanička pitanja je bivalo sve manje (od 1991. do 1994. odgovora je bilo četiri puta manje), a zahtevi opozicije za raspravu o poverenja Vladi nisu ni uvrštavani u dnevni red skupštinskih zasedanja. I treća zamerka bila je neparlamentarni rad samog parlamenta. Pravila zasedanja propisivao je Poslovnik o radu Skupštine. MeĎutim, predsednik Skupštine, koji je uvek pripadao skupštinskoj većini, grubo ih je kršio kada god bi Vlada bila ugroţena. Recimo, poslovnik iz 1994. predviĎao je obavezan televizijski prenos rada parlamenta. Pošto su opozicioni poslanici prilikom svake rasprave napadali Vladu, prenosi su sledeće godine ukinuti. Opozicija se pobunila, ţaleći se na kršenje poslovnika. Predsednik skupštine je onda jednostavno pozvao skupštinu da glasanjem odluči da li je poslovnik povreĎen ili ne. I naravno da je skupštinska većina zaključila kako nije bilo kršenja poslovnika. Pošto nije bilo poštenih pravila, skupštinska zasedanja sve više su bila opterećna vreĎanjem, galamom, pa i pravim neredima - poput policijskog izbacivanja poslanika Srpske radikalne stranke (SRS) iz skupštinske sale 1995. godine. Nakon 5. oktobra 2000, iako su mnogi mislili da će srpski parlamentarizam ojačati, u Skupštini su još nekoliko godina vladale prilike kao u doba Miloševića. Kao prvo, zadrţan je miloševićevski Zakon o izboru narodnih poslanika. Novi premijer, Zoran ĐinĎić, u Vladu je odmah uveo predsednike gotovo svih stranaka iz DOS-a. A kada je došlo do prvog ozbiljnijeg spora u vladajućoj koaliciji, ĐinĎić se posluţio upravo tim zakonom da iz Skupštine izbaci neposlušne poslanike.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

6

DSS Vojislava Koštunice je, 17. avgusta 2001, napustio ĐinĎićevu Vladu. Vladina većina se, tako, istanjila i svela na šestoro poslanika. ĐinĎić je pokušao da sa takvom većinom vlada, ali je to zahtevalo isuviše napora. Stoga je ĐinĎić rešio da se posluţi miloševićevskim izbornim zakonom. Oduzeće mandate poslanicima DSS-a i tako doći do komotne većine. Zamisao je bila sledeća. Miloševićev zakon će se protumačiti kao da stranka nije DSS, DS ili bilo koja druga stranka unutar DOS-a. Stranka će da bude ceo DOS. Tako će se mandati oduzeti od neposlušne članice DOS-a i dati poslušnim članicama. U maju 2002. trebalo je usvojiti novi zakon o ministarstvima. Stranke opozicije, uključujući i DSS, donošenje pojedinih zakona onemogućavale su tako što nisu htele da učestvuju u raspravi i glasanju. Onda je Predsedništvo DOS-a, 24. maja 2002, donelo odluku o oduzimanju mandata 36 poslanika DOS-a koji su “najviše izostajali sa skupštinskih sednica”. MeĎu njima je 21 poslanik bio iz DSS-a. DSS se odmah ţalio Saveznom ustavnom sudu. Sud je 27. jula 2002. jednoglasno poništio odluku o oduzimanju poslaničkih mandata DSS. Jer, čak ni Miloševićev izborni zakon nije predviĎao da se mandati mogu uzeti zbog neredovnog dolaţenja na skupštinska zasedanja. Na ovo je ĐinĎić odlučio da ide do kraja. Iste večeri kad je objavljena odluka suda, Koštuničin DSS isključen je iz DOS-a. Pošto se ovo imalo tumačiti kao isključenje poslanika iz stranke, skupštinska većina, 29. jula 2002, oduzela poslaničke mandate svih 45 poslanika DSS. Vlada je time praktično slomila kičnu opoziciji. Jer, Vojislav Koštunica i DSS su tada bili glavna opozicija ĐinĎiću. Oni su imali mnogo više podrške birača nego što je imala Vlada. Na predsedničkim izborima, 13. oktobra 2002, Vojislav Koštunica osvojio je dvostruko više glasova (1.991.947) od vladinog takmaca, Miroljuba Labusa (921.094). Po svim istraţivanjima DSS je bila najjača stranka u zemlji. Sada je ona izbačena iz skupštine. Zapadni diplomatski predstavnici shvatili su da je ĐinĎić preterao. Izvršili su snaţan pritisak na njega. I ĐinĎić je na kraju, 4. novembra 2002, ipak morao da vrati mandate i da vrati DSS u skupštinu. Druga mana Miloševićevog parlamentarizma bila je zakonodavni monopol Vlade. Skupština je bila automat koja je poslušno usvajala sve što Vlada traţi. Stanje se nije popravilo ni nakon 5. oktobra. Od usvojenih zakona, Vlada je bila predlagač 85% zakona u 2001. godini, 96% u 2002 i 92% u 2003. Skupštinski odbori uopšte nisu ni predlagali zakone, a čak 80% zakona koje su predloţili poslanici uopšte nije ni stavljeno na dnevni red skupštinskog zasedanja. Tako nije bilo u drugim poslesocijalističkim društvima, u ranom razdoblju tranzicije. U maĎarskom parlamentu, recimo, u razdoblju 1990-1994, od prihvaćenih zakona 63% je podnela Vlada, 22% poslanici, a 15% odbori (Kukorelli & Istvan 1995, 35). Dok je u Srbiji postotak prihvaćenih u odnosu na predloţene zakone za poslanike dostizao jedva 16%, on je u MaĎarskoj (1990-1994) iznosio 28%, u Poljskoj (1991-1993) 50% (Jackiewicz & Jackiewicz 1996, 375), u Češkoj (1993) 67% (Rechova & Syllova 1996, 339), a u Sloveniji (1993-1994) i čitavih 76% (Zajc 1996, 393). Što je najgore, meĎu zakone koje je Vlada predlagala sve više je bilo onih za koje je zahtevala da se usvoje po hitnom postupkzu. To je značilo skraćeni postupak usvajanja zakona, preko reda i sa ograničenom raspravom. Godine 2001. bilo je predloţeno 23% hitnih zakona, 2002. njihov udeo porastao je na 40%, a 2003. godine iznosio je svih 56%. Vlada je, dakle, i nakon Miloševića koristila skupštinu kao puko sredstvo za izglasavanje zakona koji joj trebaju. Potcenjivanje poslanika i skupštine vidi se i po broju poslaničkih pitanja. Preko njih, poslanici vrše pritisak na Vladu i drţavnu upravu da o nekoj spornoj stvari iznesu svoje mišljenje, ili da makar daju osnovna obaveštenja javnosti. MeĎutim, stranački prvaci-ministri preporučili su svojim poslanicima da ne zadrţavaju rad Vlade bespotrebnim zapitkivanjem. Tako je broj poslaničkih pitanja značajno pao, čak i u poreĎenju s početkom Miloševićevog razdoblja. Šezdesetčetiri postavljena pitanja u

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

7

2005. godini deluju skromno u odnosu na 1.391 pitanje u 1991. godini, a gotovo bedno u odnosu na 12.700 pitanja koliko se godišnje postavi u francuskoj, ili 24.000 u irskoj skupšini. Slično je bilo i sa ostala dva oruĎa nadzora nad Vladom - interpelacijom i raspravom o poverenju Vladi. Ni u tome nije napravljen napredak u odnosu na Miloševićevo vreme. Da nema interpelacije opravdanje je bilo neizmenjeni ustav. Ali, nije bilo opravdanja da se ustanova rasprave o poverenju Vladi jednako izigrava baš kao i u doba Miloševića. A upravo se to dešavalo. Kada je oboren Milošević, prvo što je uraĎeno bilo je da se uvede ustanova obavezne rasprave o poverenju Vladi. Stoga je donesen novi Poslovnik o radu Skupštine po kome 20 narodnih poslanika moţe podneti predlog da se izglasa nepoverenje Vladi (čl. 199), o čemu se u Skupštini obavezno raspravlja u roku od 3 do 15 dana (čl. 200). Kada su, meĎutim, u proleće 2002. godine, 23 poslanika opozicione Srpske radikalne stranke podneli uredan zahtev za otvaranje rasprave o poverenju Vladi, desilo se ovo. Kod utvrĎivanja dnevnog reda za 27. mart, za govornicu je izašao poglavar poslaničke grupe DOS, Čedomir Jovanović. On je mirno predloţio da se iz dnevnog reda jednostavno izbaci ta tačka zasedanja, dajući sledeće obrazloţenje: “Raspravljati o predlozima SRS za poslaničku grupu DOS znači gubljenje vremena, jer ta stranka sama po sebi i svemu onome što demonstrira u političkom ţivotu Srbije ne zasluţuje nešto tako” (Glas javnosti, 28. mart 2002, str. 6). Na to je predsednica skupštine, Nataša Mićić, takoĎe iz vladine grupe poslanika, stavila na glasanje predlog da se ova tačka izbriše iz dnevnog reda. Opozicija je zapanjeno ukazivala na povredu Poslovnika. Ali, vladina većina izglasala je ovaj predlog. Dakle, zbog nedostojnosti podnosioca zahteva jednostavno se nije postupilo po Poslovniku. Ovim poslednjim primerom zašli smo i u oblast koja je bila treća mana Miloševićevog parlamentarizma. To su bila česta i teška kršenja parlamentarnog postupka. Skupštinska dvorana jednako je često, kao i ranije, bila mesto neprimerenih ispada, a neki od izgreda nisu zabeleţeni ni u doba Miloševića. U tome su jednako učestvovali predstavnici vlasti i opozicije. Tako je ministar rada, Dragan Milovanović, 28. novembra 2001, krenuo da bije jednog opozicionog poslanika (Stevana Gudurića iz SPS), optuţujući ga “da hoće da mu obori Zakon o radu” (Danas, 1-2. decembra 2001, str. 4). Poslanici opozicione SRS dva puta su polivali vodom predsednika (odnosno predsednicu) Skupštine - u oktobru 2001. i maju 2002. godine. Uvrede na račun političkih protivnika bile su česte i sramotne. Evo šta je izgovoreno na zvaničnom sastanku sa novinarima, koji je predsednik SRS odrţao 23. maja 2002. godine: - Vojislav Šešelj: “Zoran ĐinĎić je postavio onu glupaču, alkoholičarku i prostitutku

Natašu Mićić za predsednika Narodne skupštine. Sve te tri stvari joj odgovaraju, to da je prostitutka to se odavno već zna, da je alkoholičarka to ste svi mogli videti dok je spavala u beogradskim hotelima u vreme skupštinskih zasedanja, a koeficijent inteligencije joj je moţda za dva, tri indeksna poena veći od kokoške”.

- Novinar: “Rekli ste da imate dokaze da je Nataša Mićić alkoholičar. Kakve dokaze imate?”

- Šešelj: “Dokaze ljudi koji su je videli u alkoholisanom stanju, koji su je videli i čudili se i krstili kako moţe gajbu piva da popije za jedno veče. I napastvovala jednog našeg poslanika, odvukla ga prosto u hotelsku sobu posle toga”.

- Novinar: “Ima li nekih boljih dokaza osim priča?” - Šešelj: “A što se tiče tog, neka provere da li je sklona alkoholu, neka joj provere

stanje jetre. Znate, nisu to priče, nego očevici, nisu to neidentifikovane priče”. - Novinar: “Dobro, ali uz to ste rekli da je prostitutka. Imate li neki dokaz, osim toga što

je bio neki očevidac koji je rekao?” - Šešelj: “Odvukla je našeg poslanika u hotelsku sobu i posle mu traţila sto maraka.

Imam dokaze. Hoćete ime poslanika? Je li tu? Hajde, kaţite koji je to poslanik, evo da im ja ništa ne govorim. Ko zna? Ko je bio, Cvetanoviću?”

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

8

- Goran Cvetanović: “Slobodan Jović”. - Šešelj: “Evo, da ne ispadne da sam ja” (Srpska reč, 5. juni 2002, str. 36-7) Da bi se zaustavili izgredi, vladajuća većina je u prvih godinu i po dana rada Skupštine tri puta menjala poslovnik, uvodeći sve oštrije kazne. Na kraju, meĎutim, poslovnik je pooštren toliko da su data neprimerena ovlašćenja Predsedniku skupštine. On je dobio pravo da zbog “povrede reda na sednici” moţe da kazni poslanike visokim novčanim kaznama i isključenjem sa sednica Skupštine i do 90 dana zasedanja. Ako se ima u vidu da je Skupština otprilike toliko i zasedala godišnje, to je značilo da predsednik moţe da na godinu dana isključi poslanika iz rada Skupštine. I zbilja, predsednik skupštine od tada je mogao svaku kritiku vlasti da proglasi za uvredu i na duţe vreme udalji poslanike opozicije sa skupštinskog zasedanja. Recimo, u februaru 2002. godine, poslanici SRS sastavili su jedan spis protiv Čedomira Jovanovića, poglavara vladine većine u Skupštini. U njemu je on optuţen da je povezan sa uticajnom kriminalnom grupom - “surčinskom mafijom” (Velika Srbija, februar 2002, br. 1684, str. 1). Poslanici SRS ţeleli su da ovaj spis pročitaju u Skupštini. MeĎutim, kada je prvi poslanik SRS počeo sa čitanjem, predsedavajuća Nataša Mičić prekinula ga je i zbog uvrede kaznila sa 16.000 dinara (oko 320 dolara; prosečna plata u Srbiji, inače, iznosila je tada 240 dolara). Onda se za reč javio drugi poslanik SRS i nastavio da čita spis tamo gde je njegov prethodnik stao. Predsedavajuća je i njega kaznila. Dok spis nije pročitan, kaţnjeno je 17 poslanika SRS, sa ukupnom kaznom od 280.000 dinara (Danas, 27. februar 2002, str. 4). Kako poslanici SRS nisu ostavljali na miru Čedomira Jovanovića, predsednica je sa novčanih kazni prešla na kaznu izbacivanja sa sednice. Tako je, zbog vreĎanja Jovanovića, predsednik SRS Vojislav Šešelj 16. aprila 2002. isključen sa zasedanja na 20 radnih dana. On tek što je odsluţio istovetnu kaznu (koju je dobio 29. oktobra 2001), pa više od pola godine nije mogao da prisustvuje sednicama Skupštine. Konačno, 22. maja 2002, svi poslanici SRS bili su isključeni iz rada parlamenta. Kaţnjavanje poslanika brzo se pretvorilo u političko sredstvo pritiska vlasti na opoziciju. Tokom prolećnog zasedanja Skupštine, 2002. godine, poslanici opozicije oteţavali su vladinoj većini da donosi zakone. Oni su čekali u skupštinskom hodniku da se skupi kvorum i tek onda ulazili u dvoranu. Vlada je, naime, imala većinu od samo šest poslanika, pa u slučaju da tih šestoro poslanika ne doĎe na zasedanje Skupština nije mogla da radi. Da bi nekako naterala opoziciju da svojim prisustvom obezbedi kvorum, vladina većina je, 20. maja 2002, ovlastila predsednicu skupštine da moţe kazniti sve poslanike koji su u zgradi a ne prisustvuju zasedanju “zbog ometanja rada parlamenta”. MeĎutim, član 103. poslovnika, na koji se odluka pozivala, ureĎivao je samo način kaţnjavanja poslanika koji pravi izgrede tokom sednice. Kako se, onda, neko mogao kazniti zbog narušavanja reda na sednici koja još nije ni otpočela? Opozicija se zbog toga pobunila i odredila svoje predstavnike koji će sedeti u dvorani i po potrebi učestvovati u raspravi, dok će ostali opozicioni poslanici biti u svojim klubovima. Onda je predsednica skupštine, 21. maja, oduzela reč poglavaru opozicionog DSS, Dejanu Mihajlovu. Ona je to uradila zato što je Mihajlov, tokom rasprave o Zakonu o ministarstvima, počeo da kritikuje rad Vlade. Zbog toga su obojica prisutnih predstavnika DSS napustili zasedanje. U znak solidarnosti, i Tomislav Nikolić, predstavnik radikala, izvadio je svoju poslaničku karticu iz kutije za glasanje. Ali, nije napustio zasedanje već je ostao u dvorani. Time je bio ugroţen kvorum, pa je predsednica Nikolića opomenula da vrati karticu u kutiju. On je to odbio. Na to je Čedomir Jovanović predloţio da se Nikolić jednostavno izbaci sa sednice. Predsednica je to spremno prihvatila. Drugi prisutan radikal, Aleksandar Vučić, pobunio se zbog toga, upozoravajući da se takvim kaznama ukida parlamentarizam. Na to mu je predsednica oduzela reč i izrekla mu kaznu izbacivanja sa sednice. Vučić nije hteo da izaĎe, osim silom, i sednica je prekinuta. Sutradan, slika se ponovila, pa je predsednica morala pozvati obezbeĎenje da izbaci poslanike SRS iz dvorane. Na to ju je

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

9

radikalska poslanica, Nataša Jovanović polila bokalom vode. Tako su kazne, umesto da uljude zasedanja, zbog očiglednih zloupotreba, dovodile do još većih izgreda. MeĎutim, ono najgore i najvećma suprotno parlamentarizmu što se u srpskoj Skupštini dešavalo bilo je krivotvorenje prilikom glasanja. Već je rečeno da je Vlada imala tanku većinu. Stoga je svaki glas bio vaţan. Poslanici vladine većine po pravilu su imali i druge duţnosti u vlasti, tako da često nisu mogli da prisustvuju sednicama. Stoga su se dosetili da svoje kartice za glasanje ostavljaju drugim poslanicima, koji su umesto njih glasali. U dva slučaja, meĎutim, opozicija je uspela da razotkrije prevaru. Prvi slučaj se dogodio kada je član DS i gradonačelnik Novog Sada, Borislav Novaković, 3. decembra 2001. ostavio svoju karticu drugom poslaniku i otišao na sluţbeni put u Solun. Prevara se moţda ne bi ni otkrila da toga dana nije usvojen Zakon o radu sa većinom od svega jednog glasa. Opozicija je paţljivije pogledala spisak glasalih i na njemu pronašla Novakovićevo ime. Odmah se postavilo pitanje - kako je Novaković mogao u isto vreme da bude u Solunu i u Beogradu? Novaković i njegov poslanički poglavar, Čedomir Jovanović na to su ispričali neverovatnu priču. Navodno je Novaković toga dana doleteo avionom iz Soluna u Beograd i, pošto je glasao, odmah odleteo nazad u Grčku. Isto neverovatno objašnjenje dato je i za drugi slučaj prevare. Naime, poslanica DS, Neda Arnerić, otišla je na letovanje u turski grad Bodrum. Kada se, 22. jula 2003. godine, birao guverner Narodne banke, na spisku glasalih bilo je i njeno ime. Opozicija se još jednom pobunila, ali je Demokratska stranka mirno saopštila da je Arnerićeva avionom doletela iz Bodruma, glasala, i onda se vratila u Tursku. Naravno da javnost u ovakvo objašnjenje nije poverovala. Tek kada je Skupština raspuštena i raspisani vanredni izbori, novi predsednik DS, Boris Tadić, priznao je da je reč bila o prevari. Tako se, zapravo, rad čitavog prvog post-Miloševićevskog saziva Skupštine (2000-2003) suštinski nije razlikovao od rada parlamenta u doba Miloševića. Tek u sledećem sazivu, kao što ćemo pokazati u odeljku 22, zabeleţiće se izvestan napredak – premda još uvek nedovoljan da bi se Srbija mogla ubrojati u stabilne parlamentarne poretke. 18. Izborni autoritarizam u Srbiji 1990-2003 – sudstvo U Miloševićo doba Vlada je suvereno upravljala sudstvom. Sudije su, po ustavu Srbije (čl. 101, st. 1), bile stalne, ali ih je birao i razrešavao parlament. Pošto je kontrolisao Skupštinu, Milošević je mogao da kontroliše i sudstvo. Po Zakonu o sudovima (od 30. jula 1991), sve sudije (2.939) i tuţioci (619) morali su da proĎu kroz čistku tzv. “reizbora” u parlamentu. Ova čistka, meĎutim, izgleda da je traljavo obavljena, pa su na duţnosti ostale i sudije i tuţioci koji su savesnost obavljanja poziva pretpostavljali nareĎenjima i uputstvima sa vrha vlasti. Tako su se mnoge sudije oduprle tzv. sudskoj kraĎi lokalnih izbora, 1996. godine. Otuda je, kada je 1997. godine stabilizovao vlast, Milošević krenuo sa “sreĎivanjem stanja u sudstvu”. To je značilo otpuštanje šezdesetak “nepodobnih” sudija, koji su bili krivi samo zato što su se zalagali za sudsku nezavisnost. Ostatak sudija stavljeno je pod strogi nadzor novog ministra pravde Dragoljuba Jankovića, čoveka koji se kao predsednik Prvog opštinskog suda u Beogradu istakao u sudskoj kraĎi lokalnih izbora. Nova vlast je, nakon 5. oktobra, nastavila sa takvom praksom. Ministar pravde, Vladan Batić, političar od ĐinĎićevog poverenja, odmah po stupanju na duţnost počeo je da objavljuje spiskove “sudija za odstrel”. Reč je o deliocima pravde koji su, zbog navodne ili stvarne saradnje sa prethodnom vlašću, morali da napuste sluţbu. Njegov spisak od 2. novembra 2001. imao je 187 imena (118 sudija opšte nadleţnosti i 69 sudija za prekršaje). Štaviše, novine su prenosile procene o mogućem otpuštanju ukupno 700 od 2.500 srpskih sudija (Danas, 14. decembar 2001, str. III Dodatka o pravosuĎu). I doista, prema nekim procenama, do kraja 2001. godine iz sluţbe je, zbog pritiska iz izvršne

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

10

vlasti, otišlo više od 200 sudija (Danas, 21. decembar 2001, str. 5). Mnoge od tih sudija jesu bile kompromitovane sluţenjem Miloševićevom reţimu. Ali, ta čistka se odvijala baš po pravilima autoritarnog Miloševićevog reţima, u kome je ministar pravde bio gospodar sudske elite. Zbog toga je bilo dosta negodovanja u javnosti, a čak su i advokatske komore morale ustajati u odbanu nekih od razrešenih sudija (Danas, 11. decembar 2001, str. 5). Onda je Koštuničin DSS, predloţio set zakona o sudstvu kojim bi se, u okviru neizmenjenog Ustava, ojačala nezavisnost judikature. Postignuta je nagodba sa ĐinĎićevim DOS-om, i Skupština je 5. novembra 2001. godine usvojila Zakon o sudijama i Zakon o Visokom savetu pravosuđa. Njima je znatno smanjen uticaj izvršne vlasti kod izbora i razrešenja sudija. Sudije više nije mogao da predlaţe samo ministar pravde, već je to sada činio Visoki savet pravosuĎa, sastavljen prvenstveno od sudija. Slično je bilo i sa izborima tuţioca. Ovo telo je dobilo i isključivo pravo imenovanja sudija porotnika i zamenika javnih tuţioca. Novostvoreno Veliko personalno veće dobilo je ključnu ulogu u budućim razrešenjima sudija. Sudski zakoni od 6. novembra 2001. bili su nesumnjici korak napred. Razume se, oni nisu mogli da idu protiv tadašnjeg ustava, koji je predviĎao da se izbor i smena sudija vrši u parlamentu. Ali, zakonom o sudijama (čl. 46) odreĎeno je da sudije predlaţe posebno telo, Visoki savet pravosuĎa, sastavljeno prvenstveno od sudija koje bira Vrhovni sud. Skupština je mogla taj predlog odbiti. Ali, ona nije mogla izabrati drugog sudiju, već samo onog kojeg bi joj predloţio Visoki savet. I razrešenje sudija, po ustavu, bilo je u nadleţnosti parlamenta. Ali, sudija se, po zakonu o sudijama (čl. 57), mogao razrešiti samo po posebnom postupku i isključivo na predlog naročitog sudskog tela, Velikog personalnog veća, sastavljenog od devetoro sudija Vrhovnog suda. Tako je obezbeĎena najveća moguća samostalnost sudstva u okviru postojećeg ustava. MeĎutim, ĐinĎić je, uporedo sa izbacivanjem poslanika DSS iz Skupštine, juna 2002, odlučio da izvrši udar i na sudsku vlast. Istoga dana, 10. juna 2002, kada je Predsedništvo DOS-a donelo odluku o oduzimanju mandata “neredovnim poslanicima”, premijer ĐinĎić i ministar pravde Batić odrţali su sastanak sa svim predsednicima okruţnih, trgovinskih i opštinskih sudija. Tom prilikom ĐinĎić i Batić predočili su sudijama listu zadataka sa tačnim rokovima izvršenja. Od sudija je traţeno da izvrše korenitu čistku “nepodobnih” sudija i da ubrzaju rešavanje nekih predmeta za koje je javnost pokazivala zanimanje pa su bili od političkog značaja za Vladu pred moguće izbore. Evo izvoda iz dokumenta: “Od predsednika sudova traţi se:

1. Razrešenje 50-100 sudija, a po inicijativi ministra pravde od oktobra 2001. godine; rok - 15 dana.

2. Okončanje započetih postupaka protiv 50-100 čelnika bivšeg reţima i lokalnih moćnika; rok - dva meseca.

3. Pokretanje postupaka protiv iste kategorije lica po podnetim krivičnim prijavama; rok - dva meseca. […]

4. Promena kaznene politike i izricanje znatno oštrijih kazni, budući da se sada izriču minimalne kazne; rok - odmah […]” (Ceo dokument objavljen u listu Danas, 28. jun 2002, str. III Dodatka).

Premijer ĐinĎić je u vezi prve tačke sudijama prebacio “laţnu solidarnost meĎu sudijama koji se opiru lustraciji” (Politika 11. juni 2002, str. 8), a u vezi druge im je rekao da mora da postoji “traka za preticanje u sudstvu” (citirano u Danas, 11. juni 2002, str. 5). “Sudije koje nisu zadovoljne ovom drţavom, treba da naĎu neku drugu drţavu u kojoj će ţiveti”, dodao je (citirano Danas, 28. jun 2002, str. III Dodatka). Sudije su odmah oštro odgovorile, braneći stečenu nezavisnost. Predsednica Vrhovnog suda Leposava

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

11

Karamarković i predsednica beogradskog Okruţnog suda Vida Petrović Škero, odbile su bilo kakvo postavljanje rokova i zadataka od strane izvršne vlasti, i napomenule da bi Ministarstvo pravde terbalo da bude servis sudstva, a ne obrnuto. Ovakvo drţanje sudija izazvalo je ljutitu reakciju ĐinĎića i Batića. Oni su očigledno bili iznenaĎeni što sudije ozbiljno shvataju priču o nezavisnosti sudstva. ĐinĎić je optuţio sudije da su i oni, poput poslanika DSS-a, zapravo samo lenštine koje ništa ne rade a primaju plate. “Traţio sam podatke koliko je slučajeva po gradovima Srbije rešeno po krivičnim prijavama i dobio izveštaj da nije rešen nijedan. Oni koji pričaju o nezavisnom sudstvu u Srbiji neka o tome pričaju na Marsu” (citirano u listu Danas, 13. juni 2002, str. 5). A ministar Batić je sudije koje su odbile njegovu listu zadataka nazvao “protivnicima reformi u pravosuĎu”, najavivši da će “početkom jeseni biti uraĎen novi set zakona iz oblasti pravosuĎa” (Politika, 13. juni 2002, str. 8). Da se sa “novim setom zakona” ozbiljno misli odmah zatim je potvrdio i sam premijer. Kritikujući, kao i njegov ministar pravde, “organizovani lobi pravosuĎa”, ĐinĎić je pripretio da će “na jesen ovaj parlament imati posla da naĎe lek za to” (Danas, 19. juni 2002, str. 3). MeĎutim, najesen je Koštunica ubedljivo pobedio na predsedničkim izborima, pa je ĐinĎić malo popustio. Vratio je poslaničke mandate i smanjio pritisak na sudstvo. Ali, ono što nije uraĎeno u jesen 2002, desilo se u proleće 2003. godine. Nakon ubistva premijera, 12. marta 2003, uvedeno je vanredno stanje (koje je potrajalo do 22. aprila). Tokom tih 42 dana Vlada je ne samo nastojala da se obračuna sa kriminalcima, već i da preuredi sistem. Jednim protivustavnim aktom (Antonić 2005, 45) uveden je takav oblik vanrednog stanja u kome su graĎanska prava značajno ograničena, ali je Skupština nastavila da radi i donosi zakone. Na jednoj strani suspendovana su sledeća ljudska prava: pravo na ustavni i zakonski postupak lišenja slobode (policijski pritvor je produţen na 30 dana, bez prava na advokata i bez prava na ţalbu sudu), pravo nepovredivosti tajne pisama ili stana bez odluke suda, pravo na štrajk (uopšte), pravo okupljanja (uopšte), pravo političkog i sindikalnog delovanja (ukoliko se njima ugroţava vanredno stanje) i pravo slobodnog obaveštavanja (kada je reč o vanrednom stanju). Na drugoj strani, u atmosferi opšte zastrašenosti javnosti, doneseno je više restriktivnih sistemskih zakona. Tako je, izmeĎu ostalog, izmenjen i zakon o tuţiocima (19. marta). Tuţioci su dotle bili u nadleţnosti naročitog tela (Visoki savet pravosuĎa) sastavljenog od sudija i tuţilaca. Sada su postali vladini sluţbenici, koje imenuje Vlada i biraju se na osam godina (izuzetak je glavni republički tuţilac). TakoĎe je izmenjen i zakon o sudijama. Od tada je predsednike sudova - koji su značajni zbog prava da predlaţu otpuštanje drugih sudija - postavljalo posebno telo: “Veće za pitanje sudske uprave” (čl. 70). Njega su sačinjavali ministar pravde, predsednik Odbora za pravosuĎe u Skupštini Srbije, četvoro sudija koje samostalno izabere parlament i predsednik Vrhovnog suda. To telo je predlagalo postavljanje i smenjivanje predsednika svih sudova – uključiv i Vrhovnog suda – a konačnu odluku donosila je Skupština. Jasno je da onaj ko nadzire predsednie sudova u mnogome Vlada i sudstvom. Takvo rešenje je ocenjeno kao korak nazad po pitanju sudske autonomije. TakoĎe, po novom zakonu, odluku o smenjivanju sudija donosilo je telo od devet sudija iz Vrhovnog suda Srbije (Veliko personalno veće), pri čemu njega nisu činile devetoro najstrarijih sudija ovoga suda, već sudije sa najduţim "ukupnim sudijskim staţom" (čl. 2). Pošto je Vlada, odmah po uvoĎenju vanrednog stanja, naterala Leposavu Karamarković da podnese ostavku na mesto predsednika Vrhovnog suda, a šestoro sudija Vrhovnog suda oterala u penziju, Vlada i njena sumnjiva parlamentarna većina su, 11. aprila 2003, u Vrhovni sud doveli osam novih sudija. Za predsednicu Vrhovnog suda postavljena je Sonja Brkić, koja dotle ne samo da nije bila sudija Vrhovnog suda, već je i samo dve godine provela na mestu sudije okruţnog suda. No, njen "ukupni sudijski staţ" bio je respektabilan: 27 godina na mestu opštinskog sudije.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

12

I nakon ukidanja vanrednog stanja, pa sve do kraja mandata ĐinĎić-Ţivkovićeve Vlade, sudstvo je zadrţano u podreĎenom poloţaju. To se najbolje moţe videti iz Trećeg izveštaja o monitoringu o stanju pravosuĎa u Republici Srbiji (HLC, 2004). U njemu je navedeno 40 negativnih ocena stanja srpskog pravosuĎa i ni jedna pozitivna. U njemu se veli da:

nisu ispunjeni osnovni preduslovi za nezavisno i efikasno funkcionisanje sudova i tuţilaštva. Pravni stručnjaci smatraju da je pritisak na sudije na neki način institucionalizovan;

postoji nedopušteni uticaj izvršne i zakonodavne vlasti prilikom izbora i imenovanja sudija i tuţilaca. Član 70 Zakona o sudijama koji se odnosi na izbor/imenovanje sudija nije u skladu sa evropskim standardima o nezavisnosti suda.

u Srbiji su tuţioci izjavili da je situacija alarmantna i nastavlja da se pogoršava budući da izvršna vlast ostvaruje preterani uticaj preko reimenovanja novih zamenika tuţilaca u decembru 2003;

mere do sada preduzete uticale su na slabljenje poloţaja sudija i tuţilaca u pravnom sistemu a naročito su bile štetne po njihovu nezavisnost;

sudije u Srbiji takoĎe ističu da se predsednici sudova biraju na osnovu političkih, a ne profesionalih kriterijuma budući da je u njihovoj nadleţnosti raspodela predmeta”.

19. Zaključak Kako se videlo iz do sada izloţenog, uticaj izvršne vlasti na izborni proces, slobodu medija, rad Skupštine i sudova posle 2000. godine podrţava tezu da je reţim posle odlaska Miloševića još neko vreme ostao hibridan. Ipak, izmeĎu hibridnog tipa koji je postojao u vreme Miloševića i hibridnog tipa pod ĐinĎićem, moguće je uočiti neke razlike. Marina Otavej, načelno, razlikuje tri tipa hibridnih reţima s obzirom na unutarnju dinamiku i način promene.

a. hibridni reţimi u ravnoteţi koji su stabilni; b. hibridni reţimi u opadanju u kojima autoritarne tendencije postaju sve jače i koji

uskoro prelaze u nedemokratski reţim ili propadaju; c. hibridni reţimi koji prolaze kroz dinamične promene u kojima se vlada odlučuje za

otvaranje i prelazak u demokratski poredak (Ottaway 2003, 20). Iako se Egipat i Indonezija (pre pada Suharta) uobičajeno uzimaju kao hibridni reţimi u ravnoteţi, ostaje otvoreno da li je moguće da hibridni reţimi uopšte budu takvi, barem na duţi rok. Bilo kako bilo, to pitanje za nas ionako nema puno značaja, jer je hibridni reţim koji je u Srbiji postojao u periodu 1990-2003. sve vreme (osim moţda u periodu 1994-1995 i 1997-1999) bio u neravnoteţi da bi konačno bio napušten 2003. godine. Po našem razumevanju, Srbija je pod Miloševićem bila ono što Otavej naziva hibridni reţim u opadanju. To znači da je u takvom reţimu nemoguće postići ravnoteţu i da će reţim pre ili kasnije morati da se transformiše u nedemokratski poredak ili krene ka demokratiji, ali da svakako neće moći da ostane u hibridnom stanju. U Srbiji se to upravo i desilo. Kako pokazujemo u glavi 5, odsustvo ravnoteţe u Miloševićevoj Srbiji konačno je odvelo do jedne kritične faze koja je promenila karakter hibridnog reţima od reţima u opadanju do reţima koji prolazi kroz dinamičke promene. Cilj političkih elita koje su preuzele kormilo zemlje posle 2000. godine je, prema tome, najvaţnija razlika koja razdvaja Srbiju u periodu 1990-2000. i 2001-2003. godine. Nova politička elita je, za razliku od one prethodne, zaista ţelela da refomiše i modernizuje Srbiju. Takva namera konstituiše suštinu hibridnog reţima koji prolazi kroz dinamičke

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

13

promene. Evo jednog citata Marine Otavej koji izgleda kao da je pisan imajući na umu Srbiju, iako u studiji Democracy Challenged iz koje je on preuzet, ona slučaj Srbije uopšte ne razmatra:

Treća kategorija hibridnih reţima – oni koji prolaze kroz dinamičke promene – takoĎe se karakteriše odsustvom ravnoteţe. MeĎutim, tim zemljama se otvara mogućnost, pa čak i verovatnoća, daljih, pozitivnih političkih promena, pa čak i demokratizacije. […] U takvim zemljama pritisak za promene dolazi kako od političkog voĎstva, tako i od autonomnih snaga koji deluju van vlade. Takvim zemljama upravljaju reformističke elite, a ne demokratske. U njima glavnu reč vode lideri koji ţele da unaprede privredni rast, slobodnu trgovinu i snaţniju integraciju u meĎunarodnu zajednicu, što čini skup ciljeva koji je od suštinskog značaja za modernizaciju tih zemalja. Takve vlade ţele da kontrolišu proces [tranzicije] i paze na to da politička participacija ne ugrozi reforme, ali one takoĎe razumeju da će modernizacija koju ţele da ostvare pre ili kasnije morati da odvedu do političkih promena (Ottaway 2003, 23).

Namere političkih lidera su za karakter hibridnog reţima koji prolazi kroz dinamičke promene od presudnog značaja. Političke i privredne reforme prve post-Miloševićevske Vlade su već na samom kraju hibridnog reţima u Srbiji dovele do institucionalnih promena koje su omogućile ulazak Srbije u izbornu demokratiju krajem 2003. godine. Bez obzira na sve izborne manipulacije i sabotaţe izbornog procesa koje su se nastavile posle 2000. godine, svako ko procenjuje učinak prve post-Miloševićeve Vlade mora da bude svestan toga da je to bila prva Vlada u Srbiji koja je posle skoro punih sto godina organizovala izbore, a onda mirno sišla s vlasti kada su izborni rezultati pokazali da je vladajuća koalicija izgubila. Jednom kada se videlo da vlast više nema nameru da laţira izbore, Srbija prešla u red izbornih demokratija. Na nju prelazimo u narednoj glavi. […] 21. Prema konsolidaciji demokratije – izbori i mediji posle 2003. godine Kakve su bile karakteristike političkog poretka u Srbiji u tri njegova segmenta – izbornim uslovima, parlamentarizmu i sudstvu – od 2003. do danas? Videćemo da je u tom razdoblju, i pored cik-cak kretanja, ipak došlo do značajnijeg napretka koji opravdava klasifikovanje Srbije kao poredak izborne demokratije. Najpre izbori. Videli smo da su i predsednički izbori, 16. novembra 2003, bili u znaku pristrasnosti velikih medija. Ipak, ovi izbori su označili vaţnu prekretnicu. Pobeda opozicije na njima bila je tako ubedljiva, da je to Vladu i čitavu strukturu vlasti veoma pokolebalo uoči vanrednih skupštinskih izbora, zakazanih za 28. decembar. To je dovelo do svojevsrnog popuštanja, pa čak i do raspada kontrole nad velikim medijima. Naime, iz rezultata predsedničkih izbora medijska elita je videla da se sprema promena vlasti. Otuda se ona nije osobito trudila da ugodi očekivanjima političara na vlasti. Zato su, za skupštinske izore 2003, takmičarski uslovi bili ubedljivo najbolji u čitavoj novijoj istoriji srpskog parlamentarizma. U “Izveštaju Radiodifuzne agencije o nadzoru emitera u vreme predizborne kampanje 2003” kaţe se: “Većina emitera se trudila da objektivno prikaţe učesnike u kampanji, tako da je stepen diskriminacije pojedinih stranaka kada se sagleda cela slika – ohrabrujuće nizak”3. TakoĎe, iz podataka koji se nalaze u izveštaju ove agencije vidi se da je u glavnim elektronskim medijima, po prvi put

3 http://www.rra.org.yu/srpski/RRA-izvestaj-za-novinare.zip Pristupljeno 4. avgusta 2007.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

14

u novijoj političkoj istoriji Srbije, uspostavljena ravnoteţa u predstavljanju vlasti i opozicije. Bili su ovo prvi zaista slobodni, demokratski i fer izbori koje je Srbija videla u čitavoj svojoj istoriji. Na tim izborima ubedljivo je pobedila opozicija. Nova Vlada Vojislava Koštunice bila je manjinska i po opštem mišljenju slaba. Ona zapravo, nikada nije uspela da obnovi onu kontrolu nad medijima, kakva je postojala pod Miloševićem, pa i ĐinĎićem. Nova Vlada i nova skupštinska većina promenili su, recimo, direktore i urednike RTS ili Politike. Ali, ubrzo je došao teţak izborni poraz Vlade na Predsedničkim izborima, 13. juna 2004. Posle njega, bilo je jasno da Vlada ima većinu u Skupštini, ali je veoma daleko od većine i u eliti, i u narodu. Vlada je, sve do izmene zakona o radiodifuziji, krajem 2004, nastavila formalno da upravljala veilikim medijima. Ali, izuzev izvesnog zanemarivanja radikala, zastupljenost vlasti i opozicije više nisu bili u onolikoj ravnoteţi kao dotada. To se videlo već pri predsedničkim izborima, 2004. Ne samo da na brojanje glasova nije bilo primedbi, već je i izveštavnje medija ocenjeno kao konačno uravnoteţeno. Iz “Izveštaja Radiodifuzne agencije o nadzoru emitera u vreme kampanje za predsedničke izbore 2004” vidi se da su četiri glavna kandidata, u glavnim elektronskim medijima (RTS, Pink, B92, BK, Studio B, TV Politika), imala pribliţno isti udeo u minutaţi (Dragan Maršićanin 17%, Boris Tadić 16%, Bogoljub Karić 15% i Tomisalv Nikolić 14%4). Uravnoteţenost u predstavljanju kandidata, po ovom izveštaju, naročito je krasila drţavnu televiziju, koja je i najbolje ocenjena. TakoĎe, i “Izveštaj o pisanju dnevne štampe o predsedničkim izborima” iste agencije pokazuje da su glavni dnevnici takoĎe prilično uravnoteţeno izveštavali o kampanji5. Jednako je bilo i na lokalnim izborima 19. septembra 2004. I na njima je opozicija pobedila, i na njih, takoĎe, nije bilo primedbi. Konačno, izbori 21. januara 2007. godine bili su, po opštoj oceni, primerni po svojoj demokratičnosti. Predsednik Parlamentrarne skupštine OEBS-a, Joran Lenmarker, koji je predvodio izaslanstvo posmatrača na srpskim izborima, izjavio je da je “impresioniran” načinom na koji je upriličeno glasanje (Glas javnosti, 23. januar 2007, str. 2). Ministarski savet šefova diplomatije EU, ocenjujući da su izbori “odrţani slobodno i pošteno”, ukazao je na “demokratske standarde koje je dostigla Srbija” (Politika, 23. januar 2007, str. 1). “Čestitamo narodu Srbije na dobro obavljenim demokratskim izborima”, stajalo je i u saopštenju Bele kuće (Politika, 23. januar 2007, str. 4). Istina, SRS je imala promedbe na izveštavanje RTS. “Takozvani javni servis, Radio televizija Srbije”, stajalo je u njihovom saopštenju od 2. januara 2007, “u potpunosti se stavio u funkciju izborne kampanje reţimskih stranaka, Demokratske stranke Srbije i Demokratske stranke”. RTS, po njima, “toboţe prateći drţavne aktivnosti Vojislava Koštunice i Borisa Tadića pokušava da strankama te dvojice političara obezbedi nemerljivu medijsku prednost u odnosu na opozicione stranke”. Na kraju, stoji u saopštenju, “SRS pita Savet radiodifuzne agencije da li će i kada početi da sankcioniše ponašanje Radio televizije Srbije”6. MeĎutim, predstavnik Saveta, Aleksandar Vasić, odbio je sve ocene o “drastičnim prekršajima emitera”, ocenjujući da je kampanja bila “čista” (Politika, 23. januar 2007, str. 8). I doista, primedbe SRS većini posmatrača izgledale su preterane. Neka privatna glasila – TV B92, TV Foks, “Blic” ili “Danas” - jesu vodila tihu kampanju protiv SRS. Ali, RTS se trudio da uspostavi ravnoteţu. Činjenica da su njegovi novinari, uoči Nove godine, razgovarali sa Premijerom i Predsednikom, teško moţe biti odlučujući dokaz o

4 www.rra.org.yu/srpski/RRA-izvestaj-jun2004.zip Pristupljeno 4. avgusta 2007.

5 www.rra.org.yu/srpski/analizastampe.zip Pristupljeno 4. avgusta 2007.

6 http://www.srs.org.yu/saop/index.php Pristupljeno 4. avgusta 2007.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

15

pristrasnosti javnog TV servisa. Novogodišnji intervjui Predsednika i Premijera uobičajeni su u RTS i teško da su mogli ozbiljnije da utiču na izbornu odluku birača 21. januara. TakoĎe, posmatranje elektronskih medija koje je, izmeĎu 15. decembra 2006. i 18. januara 2007, sproveo istraţivački tim NUNS-a i Medija centra, pokazalo je da je “zastupljenost stranaka u predizbornim blokovima, naročito u Dnevniku 2 RTS-a, bila gotovo matematički precizno rasporeĎena” u skladu sa propisom o jednakoj zastupljenosti izbornih lista (“Ponašanje i uloga medija u predizbornoj kampanji”, str. 6). Tako je DSS/NS imao 14 minuta predstavljanja u Dnevniku RTS (1-18. januar), DS 13, SRS 11, SPS 10, G17 12, SPO 14, LDP 10 itd (Ibid., str. 9). Povećanje nezavisnosti medija od Vlade nije ostalo samo na uravnoteţenijem izveštavanju uoči izbora. Novim Zakonom o radiodifuziji, iz 2002. i 2004. godine, institucionalizovana je nezavisnost TV i radio stanica od Vlade7. Ovim zakonom, dodela i oduzimanje frekvenca povereni su Republičkoj radiodifuznoj agenciji (RRA). Ona je dobila pravo i da imenuje upravne odbore televizijskih javnih servisa Srbije i Vojvodine. Kao što ćemo videti u odeljku 23, to će dovesti do daljeg osamostaljivanja medija od zavisnosti od Vlade i struktura vlati. 22. Prema konsolidaciji demokratije – parlamentarizam posle 2003. godine Kada je reč o parlamentarizmu, i tu je zabeleţen napredak, premda manji nego što se očekivalo. Naime, u novi skupštinski saziv iz 2004. polagalo se mnogo nade da će konačno prekinuti sa praksom izigravanja pravila parlamentarizma. Do izvesnog napretka je doista i došlo: nije više bilo krivitvorenja prilikom glasanja, prestalo se sa dugotrajnim isključivanjem poslanika sa sednica, i, uopšte, u Skupštini bilo je manje ispada i ruţih prizora. Čak je i u institucionalnom smislu napravljen izvestan korak napred, najviše zahvaljujući novom Ustavu, usvojenom 8. novembra 2006. godine. Ustav je ojačao poloţaj Skupštine u odnosu na Vladu time što je uveo ustanovu interpelacije (čl. 129). Intrepelacija znači da opozicija na svakom pitanju moţe da izazove Vladu. Vlada mora da odgovori na pitanja opozicije, a skupština taj odgovor treba da prihvati, kako bi Vlada ostala. Tako, za rušenje Vlade više nije neophodno da opozicija skupi većinu, već Vlada mora biti u stanju da u svakom trenutku pokaţe da u Skupštini ima većinu. Imajući u vidu tanke većine dosadašnjih Vlada u Srbiji, to čini Vladu veoma osetljivom u odnosu na skupšinu. TakoĎe, i sam postupak izglasavanja nepoverenja Vladi značajno je popravljen (čl. 130). U ranijem ustavu (čl. 93, st. 4) stajalo je da se o nepoverenju Vladi ne moţe glasati pre nego što proĎu tri dana od podnošenja takvog predloga. Kada će se, meĎutim, o tome glasati uopšte nije bilo propisano. Vlada je mogla da izbegava stavljanje te tačke na dnevni red sve dok ne bi sakupila pouzdanu skupštinsku većinu. Ali, u novom ustavu izričito je propisano da se o nepoverenju Vladi ima glasati na prvoj narednoj sednici (čl. 130, st. 2). Tako su onemogućeni odlaganje glasanja i manpulacije sa dnevnim redom. Konačno, činilo se da će napredak biti ostvaren i po pitanju nezavisnosti poslanika. Već je rečeno da je, zahvaljujući članu 88 Izbornog zakona, vrh stranke raspolagao mandatima poslanika. To je značilo da je Vlada, pretnjom oduzimanja mandata, nadzirala poslanike, ne poslanici Vladu. MeĎutim, onda je Ustavni sud Srbije, 27. maja 2003. godine, proglasio neustavnim taj član zakona. “Prestanak mandata u jednoj parlamentarno ureĎenoj demokratskoj zemlji”, stajalo je u obrazloţenju, “ne moţe biti samo partijska stvar”. “Iz činjenice da je politička stranka ili koalicija kandidovala graĎanina na svojoj izbornoj listi ne mogu se izvlačiti posebna prava i ovlašćenja političkih stanaka u odnosu

7 http://www.rra.org.yu/srpski/Zakono%20radiodifuziji-preciscentext.zip Pristupljeno 4. avgusta 2007.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

16

prema poslaniku, uključujući i pravo na oduzimanje mandata”, takoĎe je rečeno u Ustavnom sudu8. Vanredno stanje tek što je bilo završeno, pa se vaţnost ove odluke nije odmah mogla osetiti. Ipak, kada su u leto 2003. korupcionaške afere uzdrmale Vladu, ona je sve teţe uspevala da zadrţi skupštinsku većinu. Više nije bilo starog mehanizma da se poslanici disciplinuju. Na kraju je, 9. novembra 2003, cela jedna grupa poslanika napustila Vladu i ona je izgubila većinu u Skupštini. Početak rada novog saziva Skupštine, izabranog 28. decembra 2003, obećavao je jačanje samostalnosti poslanika i, uopšte, jačanje Skupštine u odnosu na Vladu. Slaba Vlada, koja nije uţivala naročitu podršku Zapada i domaće javnosti, nije se usuĎivala da preterano pritiska ni opoziciju, niti poslanike. A poslanici, sigurni u svoje mandate, mnogo su se hrabrije odnosili prema svojim stranačkim šefovima, pa i prema Vladi (Antonić 2006, 137-154). Ali, takvo stanje je potrajalo samo nepunih godinu dana. A onda je “afera Đoković” pokazala da se ipak ništa nije promenilo. Uoči otvaranja rasprave o budţetu za 2005. godinu, 17. novembra 2004, objavljeno je da poslanik vladajuće DSS, Dragiša Đoković, prelazi u opozicioni DS. Time je broj poslanika koji podrţavaju Vladu pao na 130. To nije ugrozilo Vladu. Ali, moglo je da joj donese teškoće kod izglasavanja novog budţeta. Zato je DSS “aktivirao” Đokovićevu ostavku. Pokazalo se, naime, da su stranke, kako bi obezbedile disciplinu, pre dobijanja mandata naterale svoje poslanike da u stranački sef poloţe ostavke, bez datuma podnošenja. Sada je takva Đokovićeva ostavka jednostavno izvučena, i predata Skupštini. Dva dana nakon prelaska Đokovića iz DS u DSS sastao se Administrativni odbor Skupštine i usvojio Đokovićevu ostavku. DSS je dobio pravo da umesto njega imenuje drugog poslanika. Đoković se pobunio zbog ovakve odluke. On je ukazivao na nespornu činjenicu da član 230 poslovnika Skupštine izričito predviĎa da poslanik podnosi ostavku tako što je predaje Predsedniku Skupštine. Predsednik zatim ostavku dostavlja svim narodnim poslanicima9. “Tvrdim da Predsedniku Skupštine nisam lično predao nikakvu ostavku”, protestovao je Đoković10. MeĎutim, Administrativni odbor uvaţio je papir koji je dobio od DSS. Zapravo, stranke su u Skupštini procenile da je ovo vaţan primer. Ako dozvole prebeg poslanika iz stranke u stranku, nestaće svaka stranačka disciplina. Poslanici će postati faktički gospodari i stranaka, i Skupštine, i Vlade. Otuda su i vladine i opozicione stranke (izuzev DS) glasale za oduzimanje mandata Đokoviću. Tako je uspostavljen vaţan presedan. Stranke su ponovo zagospodarile poslaničkim mandatima. Zanimljivo je da je ovo rešenje odabrano tek nakon pokušaja da se Đoković potkupi kako bi ostao u DSS-u. “Najpre je kod mene, nepozvan, na razgovor došao Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe DSS-a. Seo je do mog sina i rekao mu: Reci tati šta treba - kinta, lova i ostalo”. Đoković je to odbio, pa ga je 8. novembra 2004. zvao Koštunica. “Čestitao mi je slavu i traţio da još jednom porazgovaramo. Njegova sekretarica mi je zakazala sastanak. Došao sam, a ona kaţe: Predsednik je rekao da malo razgovarate s Dejanom Mihajlovim, generalnim sekretarom Vlade. On mi je rekao da ne brinem - ponudio mi još jedan poslanički mandat, zaposlenje za ţenu i stan ili kuću u Beogradu - da izaberem i da imam njegovu garanciju da će tako i biti”11. Kada je Đoković i to odbio, bilo je jasno da DSS više nema kud, već da mora da mu oduzme mandat.

8 www.danas.co.yu/arhiva/20030528.htm Pristupljeno 4. avgusta 2007.

9 Vidi Poslovnik na adresi: www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/poslovnik/poslovnik_ceo.asp.

Pristupljeno 24. maja 2007. 10

http://www.danas.co.yu/20041119/dogadjajdana1.html Pristupljeno 4. avgusta 2007. 11

http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2005/12/05/srpski/P05120401.shtml Pristupljeno 4. avgusta 2007.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

17

Taj mehanizam pokrenut je i godinu dana docnije, ponovo pred izglasavanje budţeta (za 2006. godinu). Dva poslanika vladajuće G17 plus, Vesna Lalić i Sovranije Čonjagić, došli su u sukob sa vrhom stranke. Znajući da će biti “aktivirane” njihove poslaničke ostavke, oni su obavestili Predsednika Skupštine da nameravaju da budu nezavisni poslanici i da ne priznaju nikakvu ostavku sa svojim potpisom. Ti dopisi su i zvanično zavedeni u pisarnici Skupštine. MeĎutim, Administrativni odbor ipak je dobio njihove ostavke, sa datumom prijema koji je prethodio njihovim izjavama o povlačenju ostavki. Predstavnici opozicije pokazivali su novinarima papire iz skupštinske pisarnice u kojima se vidi da je podnesak Čonjagića i Lalićke došao pre, a u delovodnik zaveden posle spisa o aktiviranju njihovih ostavki. MeĎutim, ništa nije vredelo. Lalićevoj i Čonjagiću oduzeti su mandati, a G17 je na njihovo mesto postavio nove poslanike. Slična sudbina, u maju 2006, zadesila je još dvoje poslanika G17. Ksenija Milivojević i Goran Paunović sukobili su se, 13. maja, sa novim šefom stranke, MlaĎanom Dinkićem. On je odmah “aktivirao” njihove ostavke. Dva dana docnije, 15. maja, Administrativni odbor je Paunoviću i Milivojevićevoj oduzeo mandate. A nakon još dva dana novi poslanici G17, Momčilo Spasić i Zoran Subotički, seli su na njihova poslanička mesta. Paunović i Milivojevićeva su se ţalili sudu u Strazburu, ali bilo je jasno da ta ţalba neće uticati na dalji tok dogaĎaja. Ta praksa bila je u suštinskoj suprotnosti sa odlukom Ustavnog suda iz 27. maja 2003. godine po kojoj stranka ne moţe poslaniku oduzeti mandat. Ali, što je bilo još gore, igra sa “blanko ostavkama” primenjivala se samo kad je to odgovaralo Vladi. Ako privrţenost Vladi ne bi otkazali pojedinačni poslanici već vrh stranke, a poslanici te stranke ostali verni Vladi, tada bi se u pomoć pozvala upravo pomenuta odluka Ustavnog suda, po kojoj mandati pripadaju poslanicima a ne strankama. Tako je, početkom 2005. godine, devetoro poslanika vladajućeg SPO izašlo iz stranke. Ali, oni su bez problema zadrţali svoje mandate, iako su u meĎuvremenu napravili novu stranku – Srpski demokratski pokret obnove (SDPO). To je obraloţeno time što su ti poslanici izabrani na koalicionoj listi SPO-NS. Kako su oni iz poslaničkog kluba SPO prešli u poslanički klub NS, bez obzira što su napravili novu stranku, oni su faktički ostali u koaliciji na čijoj listi su i izabrani u Skupštinu. Tako su im i ostavljeni njihovi poslanički mandati. Takvo nategnuto tumačenje zakona, meĎutim, nije vaţilo kada su Esad Dţudţević i Bajram Omeragić, dvojica poslanika izabaranih na listi DS, napustili opoziciju i počeli da glasaju za Vladu. Oni nisu bili članovi DS, već jedne oblasne stranke Bošnjaka – Liste za Sandţak. DS ih je na svoju izbornu listu stavio kako bi privukao tamošnje muslimanske glasače. U septembru 2005, Vlada je ostala bez podrške dva poslanika SDP-a. Manjak u poslaničkim glasovima nadoknaĎen je sklapanjem dogovora sa Dţudţevićem i Omeragićem. Oni će podrţati Vladu, a za uzvrat će dobiti poloţaje zamenika ministra u toj istoj Vladi. Tako je i uraĎeno. Rešenjem Vlade objavljenim u Službenom glasniku (br. 81, od 23. septembra 2005) Dţudţević i Omeragić su postavljeni na sledeće poloţaje: Esad Dţudţević na mesto zamenika ministra prosvete i sporta, a Bajram Omeragić na mesto zamenika ministra za kapitalne investicije. Ovo je bio previd prvog reda koji napravio pravni tim Vlade. Naime, u članu 88. Zakona o izboru narodnih poslanika, meĎu ostalim razlozima za prestanak funkcije poslanika pre isteka mandata, propisan je sledeći razlog: “preuzimanje posla ili funkcije koji su po zakonu, nespojivi sa funkcijom poslanika”. A član 11 st. 1 istog zakona odredio je da su upravo poloţaji zamenika ministra nespojivi sa funkcijom poslanika. Demokratska stranka, čim je shvatila za ovaj propust, a to je bilo posle četiri dana (27. septembra 2005), podnosi zahtev Predsedniku Skupštine da utvrdi prestanak mandata Dţudţeviću i Omeragiću. MeĎutim, Dţudţević i Omeragić izjavljuju da nisu ni stupili na pomenute

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

18

duţnosti i da odbijaju imenovanje. Spor dospeva pred Administrativni odbor, koji 28. septembra 2005, odbija zahtev Demokratske stranke. Dţudţević i Omeragić ostaju poslanici, a Vlada zadrţava postojeću poslaničku većinu. To je izazvalo burne proteste Demokratske stranke. Ona je tvrdila da je reč o prestanku mandata ex lege, i da se o tome ne moţe odlučivati. Po DS, kasnije odricanje Dţudţevića i Omeragića od duţnosti zamenika ministara, kako bi se zadrţali mandati, nema pravno dejstvo. Naime, odbijanje imenovanja nije ni bilo objavljeno u Službenom glasniku u vreme odrţavanja sednice Administrativnog odbora na kojoj su Dţudţeviću i Omeragiću potvrĎeni mandati. Tako su, u tom trenutku, po DS, Dţudţević i Omeragić, automatski prestali biti poslanici. Otuda je Administrativni odbor to mogao samo da konstatuje, a ne da se osvrće na njihove ostavke. Branitelji odluke Administrativnog odbora, meĎutim, odgovarali su da Zakon o izboru narodnih poslanika predviĎa da je, u slučaju nespojivosti funkcija, poslanički mandat “jači” od neke druge duţnosti. Tako se u članu 11, stav 2 ovog zakona kaţe: “Danom potvrĎivanja poslaničkog mandata licu izabranom od Narodne skupštine Republike Srbije prestaje ta funkcija, a licu zaposlenom u republičkom organu počinje da miruje radni odnos”12. Ako ima automatizma, poslanički mandat je taj koji isključuje druge funkcije, ne obratno. Zapravo, Zakon uopšte ne ureĎuje šta će se desiti sa poslanikčim mandatom ako poslanik, koji već ima mandat, bude docnije izabran ili imenovan na neku duţnost. Štaviše, ako bi se gledao duh zakona, moglo bi se reći da bi poslanik u takvoj okolnosti verovatno imao pravo da se opredeli koju će duţnost zadrţati. Takvo se tumačenje, recimo, daje u knjizi Parlamentarno pravo, u delu u kojem se razmatra srpski izborni zakon: “U slučaju nastupanja jednog od Ustavom i zakonom utvrĎenih razloga za nespojivost u obavljanju parlamentarnog mandata, poslanik je duţan da se izjasni koji će mandat, odnosno javnu funkciju zadrţati” (Pejić 2006, 61). Upravo je tako postupljeno u slučaju Dţudţevića i Omeragića. Demokratska stranka se, 11. oktobra 2005, ţalila Ustavnom sudu. MeĎutim, Ustavni sud sve do danas nije zauzeo stav povodom ovog slučaja. Opravdanje za to bila je zatrpanost Ustavnog suda različitim prituţbama. Pre ovog podneska, u Ustavni sud je stiglo 300 zahteva za ocenu ustavnosti, koji čekaju na red da budu razmotreni. Naravno da se, zbog značaja ovog pitanja, ono moglo uzeti u pretres i preko reda. Ali, očigledno da u Ustavnom sudu nije postojala volja za upuštanje u pravno nejasnu, a politički veoma osetljivu materiju. Ono što je, meĎutim, bacilo senku na igru Vlade sa mandatima jeste činjenica da su sporni poslanici koji su ostali privrţeni Vladi bili, na ovaj ili onaj način, nagraĎeni. Dţudţević i Omeragić dobili su savetnička mesta u ministarstvima u kojima je trebalo da budu zamenici. A poslanici SDPO dobili su mogućnost da na skupštinskoj blagajni naplaćuju nepostojeće dnevnice. Tako su Tomislav Kitanović, Vojislav Mihailović, Radovan Teodorović i Radojle Bukvić (svi iz SDPO), za prvih 11 meseci u 2005. godini, na ime “rada na terenu”, dobili po 250.000 dinara dnevnica (oko 3.000 evra). Inače, prosečna plata u Srbiji, u oktobru 2005, iznosila je 18.345 dinara (220 evra). Slično su neštedimice nagraĎivani i poslanici SRS i SPS, u zamenu za njihovu povremenu ili stalnu podršku Vladi. Tako je Dragoslav Milković, poslanik SRS, za isto razdoblje, a na ime putnih troškova, podigao dva miliona dinara (25.000 evra). Sličnu sumu podigli su još dvojica poslanika iz SRS - Nenad Mitrović i Dragutin Perić. Socijalista Zvonimir Stević je četvrti na listi onih koji su, na ime putnik troškova, digli gotovo dva miliona dinara. Sledi Ljubomir Kragović iz SRS sa 1,7 miliona, itd. (Blic, 22. decembar 2005).

12

Vidi zakon na adresi: http://www.cesid.org/zakoni/sr/poslanici.jsp. Pristupljeno 4. avgusta 2007.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

19

Dominacija stranke nad poslanicima preko ustanove “blanko ostavki” zapisana je ipak i u novom ustavu. U stavu 2 člana 102 kaţe se: “Narodni poslanik je slobodan da, pod uslovima odreĎenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika”. Bitno u ovom članu nije da je poslanik “slobodan” da stranci ponudi svoju blanko ostavku (on to, dakle, moţe da učini, ali i ne mora). Bitno je da je ostavka “neopoziva”, odnosno da se poslanik, jednom kada papir sa ostavkom preda stranci, više ne moţe predomisliti. A jasno je da će poslanici biti prinuĎeni da svoj mandat stave u ruke stranke u za njih posebno osetljivom trenutku – kada stranka treba da odluči kome će kandidatu sa svoje izborne liste da dodeli mandat. Jedina utešna okolnost jeste da se postupak davanja ostavke ipak mora propisati zakonom. Štaviše, novi izborni zakon mogao bi čitavu ovu igrariju obesmisliti tako što bi obavezao stranke da mandate dodeljuju po redosledu kojim su kandidati navedeni na njihovim izbornim listama. Tako uslov za dobijanje poslaničkog mesta ne bi bilo potpisivanje blanko ostavke. TakoĎe, moglo bi se propisati, kao što je to slučaj u Francuskoj, Švedskoj, Austriji ili Nemačkoj (Pajvančić 2006, 98-99) da unapred podnete ostavke ne proizvode pravno dejstvo. Ali, ostaje da se vidi da li će takva mogućnost biti iskorišćena. Sve u svemu, bez obzira na krivudavo kretanje, u oblasti parlamentarizma primetno poboljšanje nije se desilo 2000, već ipak tek posle 2003. No, to poboljšanje je i dalje nedovoljno da bi se stanje parlamentarizma u Srbiji moglo smatrati u potpunosti zadovoljavajućim. 23. Prema konsolidaciji demokratije – sudstvo posle 2003. godine Stanje u sudstvu takoĎe je značajno poboljano – premda je i dalje daleko od idealnog. Tokom kampanje voĎene za skupštinske izbore 2003, opozicija je obećala da će, ako doĎe na vlast, ukinuti sve restriktivne zakone donesene tokom vanrednog stanja. I zaista, 17. marta 2004, dve nedelje po obrazovanju nove Vlade, Skupština je usvojila novi niz sudskih zakona (koji je dopunjen još jednim setom zakona, 22. aprila 2004). Tim zakonima sudstvu je vraćen onaj stepen samostalnosti koji je uspostavljen 2001. godine. Ukinuto je Veće za pitanje sudske uprave, pa je sudska grana vlasti ponovo zadobila značajnu autonomiju. Odmah je raspisan natečaj za nove sudije i tuţioce. Oni su, po poštenoj proceduri, i izabrani, u julu 2004. godine. PravosuĎe je dobilo svoj zajamčeni budţet, u okviru 4. razdela drţavnog budţeta. Ta sredstva pravosuĎe je moglo samostalno da troši, a ministar pravde je samo svojim potpisom potvrĎivao da je trošenje tih sredstava zakonito. Tako je u velikoj meri obezbeĎena i materijalna nezavisnost pravosuĎa. Taj napredak u osamostaljenju sudstva od politike delimično je dobio svoj oblik i u novom ustavu. Ustav je ostavio izbor novih sudija i predsednika sudova Skupštini. To rešenje pravdalo se strahom da se sudstvo neće moći samo izboriti sa korupcijom i da bi bilo pogrešno korumpiranom sudstvu dati punu samostalnost. I doista, samo u razdoblju 2004-6 zbog korupcije je uhapšeno 12 sudija i dva tuţioca (vidi opširnije dole). Ipak, po Ustavu, Skupština moţe da izabere samo sudije koje predloţi Visoki savet sudstva (čl. 147). I kada jednom izabere sudiju, Skupština ga više ne moţe smeniti. Odluku o razrešenju sudija sada donosi iskuljučivo Visoki savet sudstva (čl. 148). Sastav ovog tela takoĎe je propisan ustavom (čl. 153). Ima 11 članova, od kojih su troje po poloţaju. To su Predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar pravde i Predsednik skupštinskog odbora za pravosuĎe. Ostalih osam članova bira Skupština, šestoro iz reda sudija, jednog meĎu advokatima i jednog meĎu profesorima prava. Izabrani članovi imaju mandat od pet godina, a svi članovi uţivaju jednaki imunitet kao i sudije.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

20

Visoki savet sudstva je ocenjen kao sredina izmeĎu Visokog saveta pravosuĎa, iz 2001, i Veća za pitanje sudske uprave, iz 2003. U prvom su izborne članove birale sudije Vrhovnog suda, u drugom Skupština. U prvom je mandat bio pet godina, u drugom dve. Sada Skupština bira ovo telo, ali na rok od pet godina. Time je donekle smanjena nadleţnost vrhovne sudske vlasti, koju je ova imala po zakonu iz 2001. Ali, Vrhovni sud je mnogo izgubio u očima javnosti kada se pokazalo da je korupcija zahvatila i ovo telo. Sudija Vrhovnog suda, Ljubomir Vučković, uhapšen je 13. septembra 2005. godine, pod optuţbom da je primio mito. Policija je, naime, prisluškujući telefonske razgovore zatvorenika, utvrdila da su članovi jedne kriminalne grupe iz Kruševca, koji su bili osuĎeni na ukupno 37 godina zatvora, potplatili sudiju Vučkovića sa nekih 150.000 evra da poništi presudu o njihovoj zatvorskoj kazni13 Štaviše, samo zahvaljujući tome što je zamenik specijalnog tuţioca, Milan Radovanović, koji je i sam bio umešan u ovu korupciju, saznao za prisluškivanje i obavestio mreţu korumpiranih sudija i tuţioca, izostalo je hapšenje još pet sudija Vrhovnog suda14. Vučković je, 7. jula 2006, osuĎen na 8 godina zatvora, a u obrazloţenju je stajalo da je “on ovim postupkom urušio dostojanstvo Vrhovnog suda i pravosuĎa Srbije, ali i veru graĎana u pravosuĎe Srbije”15. Nakon toga, doista je teško bilo dati Vrhovnom sudu svu vlast u srpskom sudstvu. Ipak, ustavnim ureĎenjem ove materije obezbeĎena je veća trajnost i nezavisnost Visokog saveta sudstva nego što je to imalo Veće za pitanje sudske uprave, iz 2003. Zakonom o Visokom savetu sudstva, koga treba doneti u 2007. godini, moći će se još više obezbediti nezavisnost ovog tela od političkih uticaja – naročito prilikom predlaganja sudija. Iako izvestan korak nazad, u odnosu na zakone iz 2001. i 2004, ovo ustavno rešenje ipak je otvorilo mogućnost daljeg jačanja sudske grane vlasti. A to jačanje zavisiće prvenstveno od sposobnosti sudstva da se izbori sa snaţnom korupcijom koja ga je zahvatila. Izvesne nelagode takoĎe je izazvala i odredba Ustavnog zakona o reizboru svih sudija. Ovu odredbu posebno je dovela u pitanje Venecijanska komisija (mart 2007), prilikom svog sagledavanja novog srpskog ustava. Neslaganje Venecijanske komisije izazvano je sumnjama da se ovaj reizbor moţe iskoristiti za različite oblike političkih pritisaka na sudije. Ipak, teško je poverovati da će sadašnja vladajuća većina (DS, DSS i G17) biti spremna da ozbiljnije politički zloupotrebi reizbor sudija. A kada jednom sudije budu izabrane, postaće konačno stalne i nikakve promene Vlade ih se više neće ticati. Sve u svemu, nigde se kao u sferi sudstva, ne vidi koliko je stabilizacija demokratije u Strbiji bila jedan neizvestan i krivudav process. Najpre je zabeleţen očigledan napredak usvajanjem sudskih zakona 2001. Onda je političkim akcijama 2002, kao i izmenama sudskih zakona iz 2003, napravljen ozbiljan korak nazad. Zatim, 2004. sudstvo počinje da se vraća u stanje iz 2001. Ali Ustav iz 2006. taj proces osamostavljavanja sudstva još uvek ostavlja nedovršenim i sa neizvesnom konačnom sudbinom. 24. Prema konsolidaciji demokratije – oblast radiodifuzije U odeljku 10 smo spomenuli da je izgradnja ustanova od presudnog značaja za konsolidaciju ustavne (predstavničke) demokratije. Rekli smo takoĎe i to da te ustanove moraju da budu razdvojene od izvršne vlasti, ali isto tako da izvršna vlast mora da bude ta koja će pokrenuti izgradnju tih ustanova samoograničenjem, odnosno zanemarivanjem relativno visokog troška propuštene prilike širenja svoje moći. Od 2001. godine u Srbiji je uspostavljen velik broj nezavisnih regulacionih tela, ali do kraja je samo jedno dobilo

13

http://www.danas.co.yu/20050916/dogadjajdana1.html Pristupljeno 4. avgusta 2007. 14

“Poligraf” TV B92, 22. i 23. septembar 2005; http://www.b92.net/info/emisije/poligraf.php?nav_id=177145&yyyy=2005&mm=09 Pristupljeno 4. avgusta 2007. 15

http://www.danas.co.yu/20060708/dogadjajdana1.html Pristupljeno 4. avgusta 2007.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

21

prave izvršne nadleţnosti koje demokratski poredak vode ka učvršćivanju ustanova. To je Republička radio difuzna agencija (RRA) čiji je rad regulisan Zakonom o radiodifuziji, iz 2002. i 2004. godine. Ona je dobila pravo da dodeljuje radio i TV frekvence i da imenuje upravne odbore televizijskih javnih servisa Srbije i Vojvodine. Sam zakon nastao je, početkom 2002, u nevladinom sektoru. Njegov kostur činio je nacrt koji su izradili Nezavisno udruţenje novinara Srbije i beogradski Medija Centar. Nacrt je predvideo da upravu (Savet) RRA bira Skupština, ali samo izmeĎu takmaca koje predloţe udruţenja novinara, NVO, Univerzitet, verske zajednice itd. Članovi Saveta RRA biraju se na razdoblje od dve do šest godina, i praktično ih Skupština više ne moţe smeniti. Taj nacrt je Vlada u osnovi prihvatila, promenivši donekle samo sastav Saveta RRA. Nacrt je, naime, predviĎao da se samo tri od petnaest članova Saveta RRA biraju na predlog drţavnih organa. Vlada je smanjila broj članova na devet i odredila da se četiri biraju na predlog drţavnih organa. Tako ispravljen Zakon o radiodifuziji je i usvojen u Narodnoj Skupštini Srbije 18. jula 2002. Ali, čak i sa takvim izmenama, civilni sektor u Srbiji u ovakovom regulativnom telu i dalje je ostao zastupljeniji nego u drugim evropskim drţavama. Naime, u drţavama EU sve članove Saveta predlaţu i biraju drţavni organi, većinom izvršna vlast (izuzetak su jedino Portugalija i Slovenija; u njima manji deo članova Saveta predlaţu privredne komore i strukovna udruţenja). TakoĎe, tzv. nevladine organizacije, tj. udruţenja graĎana, nigde u Evropi nisu neposredni predlagači članova Saveta Agencije za radiodifuziju (osim u slovačkom i nešto kasnije napisanom crnogorskom zakonu). Time je, prema zakonu, obezbeĎena primerna nezavisnost velikih elektronskih medija od Vlade. Dotle je Vlada dodeljivala i oduzimala frekvence, i neposredno, ili preko Skupštine, imenovala članove upravnih odbora javnih radio i TV stanica. Od sada je to trebalo da radi telo čija većina članova nisu mogli biti pod vladinim nadzorom. Naravno da se tadašnja Vlada, i pored donesenog zakona, nije ţurila sa obrazovanjem takvog tela. Čak su propušteni i zakonski rokovi za predlaganje i izbor članova Saveta RRA (20. oktobar 2002). Tek nakon ubistva Premijera ĐinĎića, tokom vanrednog stanja, stvar je pokrenuta sa mrtve tačke. U atmosferi pritiska na opoziciju, Vlada je kroz skupštinu provukla paket odluka i zakona koji su omogućavali jačanje vladine kontrole nad društvm. Tako je skupštinska većina, 9. aprila 2003, po hitnom postupku, izabrala Savet RRA za koji je procenjivala da će se najmanje usuditi da smeta vladinim interesima. Taj izbor, meĎutim, nije bio tehnički dobro izveden. U slučaju članova RRA, čiji su predlagači Vlada i Skupština, nije poštovan član 24. zakona koji je propisivao da se biografije kandidata moraju objaviti najmanje 30 dana pre odlučivanja o izboru. TakoĎe, predlozi koje su dali drţavni organi nisu bili na odgovarajući način zavedeni u pisarnici Skupštine. To je otvorilo pitanje legitimnosti čitavog Saveta. O tome se raspravljalo i u Skupštini, tokom juna, jula i oktobra 2003. Ali, nikakvo zadovoljavajuće rešenje nije naĎeno. Rad RRA praktički je bio blokiran. To je u izvesnom smislu odgovaralo i Vladi i stotinama radio i TV stanica koje su emitovale program bez odgovarajućih dozvola. Naime, članom 119 zakona bilo je predviĎeno da oni koji su se “zatekli u etru” – a to je bilo oko 800 emitera - imaju pravo da, do okončanja procedure dodele dozvola, nastave emitovanje na frekvencijama/kanalima koje su “zauzeli”. Stvar se mogla popravti samo dopunom postojećeg Zakona o radiodifuziji. Trebalo je poništiti celu izbornu proceduru i krenuti od početka. To je uradila tek naredna, Koštuničina Vlada. Vladin predlog izmene Zakona, koji se odnosio na novi izborni popstupak, usvojen je u Skupštini Srbije, 18. avgusta 2004. Tako je ponovo započeo postupak kandidovanja članova Saveta RRA. Okončan je izborom novog sastava Saveta RRA na sednici Skupštine od 17. februara 2005. Savet je odmah pristupio izradi uslova za dobijanje frekvencija. Ti uslovi su odreĎeni, a javni konkurs za frekvencije raspisan 23.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

22

januara 2006. TakoĎe, 19. aprila 2006, RRA je izabrao i nove upravne odbore radiodifuznih ustanova Srbije i Vojvodine. Nezavisnost ovog tela, koje je konačno počelo sa ozbiljnim radom 2005. godine, najbolje se mogla videti prilikom dodeljivanja nacionalnih dozvola za pet komercijalnih televizijskih mreţa. Moćne interesne grupe, ali i jedan deo Vlade, vršili su pritisak na RRA da se frekvenca dodeli nemačkom RTL, kao i da se ostavi dozvola domaćoj BK televiziji. Prva televizija nije emitovala program u Srbiji, i njen glavni takmac bio je američka TV kuća Foks. Druga televizija bila je u faktičkom vlasništvu domaćeg tajkuna Bogoljuba Karića. On ju je nesavesno upotrebljavao kao svoje propagandno sredstvo. Tako je, prilikom predsedničkih izbora 2004, Karić na BK televiziji imao 37% vremena u emisijama vesti, daleko više od bilo kog drugog kandidata (Nikolić 19%, Tadić 16%, Maršićanin 14%16). TakoĎe, glavni i odgovorni urednik BK TV bio je član Karićevog izbornog štaba (Ibid.). Prilikom dodele frekvenca, Savet RRA je kao prvo merilo uzeo poslovni uspeh onih koji već emituju program, kao i veličinu budućih ulaganja. Pojedinačno, najveća ulaganja bili su najavili TV Pink (100 miliona evra), TV Foks (38,5), Košava-Hepi (32,5) i Avala (21,8) i oni su i dobili dozvole. RTL nije dobila dozvolu jer je planirala da uloţi manje od svojih protiv-takmaca (21,3 miliona evra). TakoĎe, dozvolu nije dobio ni TV BK jer je njegov račun bio blokiran već više nedelja, a minus na njemu iznosio je milijardu dinara (oko 12,5 miliona evra17). Kada je Savet RRA, 19. aprila 2006, tajnim glasanjem doneo odluku o izdavanju dozvola, bio je zasut lavinom napada. Optuţbe su se uglavnom svodile na to da je RRA dozvolu dao televizijama koje još ne postoje (Avala), dok je odbacio one koje rade (BK) ili imaju bogato meĎunarodno iskustvo (RTL). RRA je, na to odgovarao da su, po zakonu, i nove TV stanice potpuno ravnopravne sa postojećim, ako su u stanju da daju finansijska jamstva da će se moći razviti u nacionalne emitere. TakoĎe, RRA je isticao da se, zbog zaštite domaćih emitera, nije moglo dozvoliti više od jedne strane komercijalne TV stanice (Foks) i druge TV stanice sa pola stranog kapitala (B92). Kada je BK TV ugašena, 26. aprila 2006, u optuţbama na RRA posebno se istakao ministar kulture i informisanja Vlade Srbije, Dragan Kojadinović. To ministarstvo je od naročitog značaja za RRA budući da se rad RRA finansira iz sredstava budţeta koja se Agenciji doznačavaju upravo preko tog ministarstva. Ministar Kojadinović je odmah izjavio da je “njegova duţnost da se obrati Vladi i predloţi joj da Skupština Srbije poništi ceo konkurs”. “Traţiću i razgovor o odgovornosti onih koji su radili na način na koji su radili”, dodao je Kojadinović. On je ocenio i da “Komisija nije bila nezavisna”. “Smatram da stanice koje ne postoje, ne mogu dobiti dozvole za nacionalno pokrivanje”, ponovio je18. RRA se, meĎutim, odupro pritiscima i ostao pri svojim odlukama. Ni Vlada se nije usudila da u Skupštini napadne RRA. Ona je znala da bi to bilo kršenje zakona i da bi čitav sistem institucija bio doveden u pitanje. IzmeĎu Vlade i RRA postignuta je neka vrsta dogovora. Vlada će poštovati sve odluke RRA, kako prošle tako i buduće. Štaviše, RRA je, dopunom Zakona o radiodifuziji, od 29. septembra 2006, dobio i nova ovlašćenja za operativnije gašenje radio i TV stanica koje nemaju dozvolu. TakoĎe je dobio i ovlašćenje da prati predizbornu kampanju i obezbeĎuje jednaku zastupljenost u medijima stranaka i kandidata (član 68). Zauzvrat, član 34 zakona je promenjen tako da saglasnost na godišnji finansijski plan RRA ne daje više Skupština, već Vlada. Time je donekle povećana mogućnost uticaja Vlade na ovu agenciju. Ali, agencija je dala pristanak na tu izmenu, ukazujući, u zvaničnom saopštenju, da “takvo rešenje nije nepoznato u

16

www.rra.org.yu/srpski/RRA-izvestaj-jun2004.zip Pristupljeno 4. avgusta 2007. 17

http://www.rra.org.yu/srpski/RRA-obrazlozenje.pdf Pristupljeno 4. avgusta 2007. 18

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?dd=25&mm=4&yyyy=2006&nav_category=12 Pristupljeno 4. avgusta 2007.

KONSOLIDACIJA DEMOKRATSKIH USTANOVA U SRBIJI POSLE 2000. GODINE

23

evropskom zakonodavstvu”19. Zapravo, budući da Vlada odobrava finansijski plan kao celinu, a ne isplatu po pojedinim stavkama, mogućnosti Vlade da vrši pritisak na RRA ipak su ostale ograničene. Uostalom, RRA je već dobio pomoć Evropske agencije za rekonstrukciju i OEBS-a od oko 500.000 evra, čime je obezbeĎena znatna finansijska samostalnost te ustanove. RRA je u ovom trenutku potpuno samostalna grana “četvrte vlasti”. To se vidi i po spremnosti da se uĎe u otvoreni sukob sa različitim društvenim snagama i institucijama – od udruţenja novinara do Vrhovnog suda. Tako je RRA, u različitim prilikama, razmenjivao oštre optuţbe i protivoptuţbe sa oba novinarska udruţenja u Srbiji (UNS i NUNS), u vezi zatvaranja BK Telecoma (april 2006), dopune zakona o radiodifuziji (septembar 2006) i uvodjenja Kodeksa ponašanja emitera (juli 200720). Štaviše, RRA se oseća toliko jakim i osamostaljenim da se nije susprezao da uĎe i u otvoreni sukob sa Vrhovnim sudom Srbije. Taj sud je, zbog grešaka u zakonskom postupku, 10. jula 2007. doneo presudu kojom su poništena dva rešenja Saveta RRA u vezi s dodelom frekvencija. Predsednik i zamenik predsednika RRA, Nenad Cekić i Aleksandar Vasić, komentarišući tu odluku, optuţili su Vrhovni sud za korupciju (“Nejasno je koliko je „miliona razloga‟ koje RTL priprema u svom lobiranju za sticanje dozvole za emitovanje programa u Srbiji uticalo na ovakvu presudu”21). Čak su zatraţili i ostavku predsednice suda Vide Petrović-Škero. Sve se završilo tako što je RRA, na sednici od 16. jula 2007, samo ponovio svoje ranije odluke i time je iscrpljena mogućnost daljeg mešanja Vrhovnog suda u rad ovog nezavisnog regulatornog tela.

19

http:// www.rra.org.yu/srpski/zakon.htm Pristupljeno 4. avgusta 2007. 20

Vidi dokumentaciju na zvaničnoj mreţnoj stranici www.rra.org.yu. 21

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=506328 Pristupljeno 4. avgusta 2007.