Nina Bešenji Stefan Gilid

Polihlorovani bifenili su smesa sintetičkih organskih

jedinjenja sa istom osnovnom hemijskom strukturom,

poznati kao hlorovani ciklični ugljovodonici. Jedinjenja iz

grupe polihlorovanih bifenila su više decenija pod različitim

trgovačkim nazivima (piralen, pirohlor, piranol, arohlor i dr),

široko korišdena u različitim oblastima privrede. Sredinom

60-ih godina razvijene naučne metode omogudile su da se

utvrdi da se polihlorovani bifenili akumuliraju u prirodi

zahvaljujudi njihovom izuzetno niskom stepenu

biodegradibilnosti.

Do kontaminacije namirnicama animalnog porekla može dodi na više načina:

iz životne sredine, akumuliranjem zagađivača u različitim delovima lanca ishrane,

direktnom kontaminacijom u toku proizvodnje namirnica ili stočne hrane u uređajima u kojima se kao rashladna tečnost koriste polihlorovani bifenili,

Migracijom polihlorovanih bifenila iz materijala za pakovanje hrane, pre svega iz kartonske ambalaže proizvedene od reciklirajudeg materijala i dr.

Za veliki broj toksičnih jedinjenja utvrđene su maksimalno dozvoljene količine u hrani. Prema članu 14 pravilnika o količinama pesticida ,metala I metaloida I drugih otrovnih supstancija, hemioterapeutika, anabolika, I drugih supstancija, koje se mogu nalaziti u namirnicama, mleko I mlečni proizvodi ne smeju sadržati PCB u koncentraciji vedoj od 1,0 mg/kg, meso I proizvodi od mesa više od 2,0 mg/kg, jaja bez ljuske više od 0,3 mg/kg, a ribe, školjke, rakovi I mekušci više od 3,0 mg/kg.

Osnovne karakteristike

• Fizicke osobine polihlorovanih bifenila zavise od stepena hlorovanosti, odnosno od sastava smese tako da se mogu nalaziti u stanju od bezbojne uljane tecnosti, preko viskoznije tamnije tecnosti do zute i crne smole.

• Na temperaturama ispod 15ᵒC I atmosferskom pritisku nalaze se u cvrstom stanju u obliku belog praha. Pare su im nevidljive I imaju karakteristicno jak miris.

• Tacka paljenja im je u opsegu od 140ᵒC do 200ᵒC.

• Sagorevanjem na temperaturama do 300ᵒC u prisustvu kiseonika daju polihlorovane dibenzofurane koji se razlazu iznad 330ᵒC. Za potpuno sagorevanje do jednostavnih , bezopasnih molekula potrebna je temperatura iznad 1100ᵒC. Vrlo se malo rastvaraju u vodi , ali se dobro rastvaraju u mastima I vecini neorganskih rastvaraca.

Dospevanje u životnu sredinu

• U životnu sredinu dospevaju kao posledica nesavesnog odlaganja otpadnog materijala sa tendencijom kontaminacije biosfere: vode, vazduha, živih ogranizama. Danas se ostaci PCB mogu detektovati u vazduhu, kiši i snegu,u vodi i sedimantima reka, jezera I okeana, u slatkovodnoj I morskoj fauni i flori, I na kraju, u humanoj populaciji.

• Do prvih saznanja o kontaminaciji čoveka I njegove okoline PCB-om došslo se tek 1996. godine, kada je ustanovljeno njegovo prisustvo u biljnom i životinjskom svetu. Od 1972. godine preduzimana su obimna istraživanja I ustanovljeno je globalno prisustvo PVB-a. Zbog raznovrsnosti pojedinačnih jedinjenja u komercijalnim smešama PCB-a, bilo je teško utvrditi njihove toksične osobine. Međutim, potencijalni štetni efekti PCB-a po okolinu I čoveka uslovili su da je 1973. godine 24 zemlje članice OECD usvoje odliku o zaštiti okoline preduzimanjem kontrole nad proizvodnjom, primenom, odlaganjem ili uništavanjem PCB-a.

Novije toksikološke studije pokazuju da PCB deluje štetno na sve oblike živih organizama , alge, bakterije, invertebrate, ribe, ptice I čoveka.

Najvedi rizik predstavljaju za akvatične organizme, gde je ustanovljen poremedaj enzimskog sistema kod nekih vrsta riba. Smanjena reproduktivna sposobnost je dokazana kod riba kod ptica.

Čovek je preko hrane izložen biološki filtriranim smešama kongnera PCB, nepoznatog sastava, dok se eksperimenti sa životinjama izvode sa komercijalnim smešama. Treba biti obazriv prilikom ekstrapolacije rezultata toksikoloških studija sa životinja na ljude.

Naime, najnovija proučavanja ukauju na to da efekat nivoa doze izloženosti može biti različit kada je aplikovani PCB biološki filtrira. Studije takođe ukazuju na to da PCB nemaju mutagena svojstva, ali da mogu biti jaki indikatori tumora. Različiti efekti njihovog delovanja proširuju se I do druge genetacije. Toksičnost PCB-a zavisi kako od stepena hlorovanja tako I od položaja atoma u molekulu. Najtoksičniji kongeneri su koplanarni bifenili sa četiri I više atoma u molekulu, u meta I para položaju.

Uticaj PCB na čovečiji organizam

Strukturne razlike PCB uslovljavaju njihovo ponačanje i određuju osnovne osobine. U organizmu PCB izomeri reaguju sa različitim receptorima. Na primer koplanarni molekuli su toksičniji od orto-izomera jer dovode do atrofije timusa zbog gubitaka korisnih limfocita.

Sa druge strane orto-molekuli imaju vedu tendenciju vezivanje za estrogene receptore što rezultira abnormalnom estrogenom aktivnošdu.

Na kancerogeno dejstvo PCB nema uticaja struktura ovih molekula, nego se pretpostavlja da do nenormalnog ponašanja delija organizma dolazi zbog uticaja PCB na citohrom P- 450 koji se uglavnom nalazi u jetri i čija je uloga da konvertuje opasna jedinjenja u oblik koji se lako eliminiše iz organizma.

Vrlo retko dolazi do fetalnog akutnog trovanja PCB, ali izlaganje organizma njihovom dejstvu može dovesti do slededih poremedaja: oštedenja kože, gubitka težine, smanjenja koštane srži, poremedaja funkcija reproduktivnog sistema, bolova u stomaku, kočenja udova, hronične gušobolje. Nenormalnog razvoja zuba, male težine novorođenča, hiperpigmentacije, povedanog zamora, glavobolje.

• Polihlorovani bifenili se, zbog svojih nepoželjnih osobina- perzistentnosti, kumulativnosti I toksičnosti, u mnogim zemljama isključuju iz upotrebe I prestaje se sa njihovom proizvodnjom. Umesto njih koriste se druga jedinjenja sličnih tehnoloških svojstava, kja predstvaljaju manji problem. Donose se propisi o načinu rukovanja otpadnim materijalom, određuju se bezbedna mesta kao deponije i razvijaju se tehnologije za njihovo uništavanje.

• U nekim zemljama članicama OECD prihvadene su tri metode za bezbedno uklanjanje PCB-a:

Sagorevanje pri visokim temperaturama u pedima za spaljivanje Hemijska dehlorinacija i Skladištenje u podzemnim deponijama

Nakon NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine ostali su mnogi problemi koji opasno ugrožavaju životnu sredinu ovog dela jugoistočne Evrope. Najviše nastradale regione u kojima su razoreni petrohemijski I rafinerijski kompleksi odnsno energetska postrojenja u Srbiji, treba detaljno analizirati utvrditi u kojoj meri su prisutni polihlorovani ugljovodonici u zemljištu I podzemnim vodama.

Istovremeno sa prikupljanjem ovih podataka treba raditi I na razradi optimalne tehnologije za uništavanje I razgradnju polihlorovanih ugljovodonika ili ulja koja sadrže PCB.