Opsti principi suzbijanja biljnih

bolesti

• Iako nisu znali za prirodu biljnih bolesti, ljudi su još u starimcivilizacijama nastojali da iznañu mere kojima bi ublažili šteteod biljnih bolesti i osigurali što više proizvoda za svojuishranu. Veliki napredak u iznalaženju efikasnih merasuzbijanja biljnih bolesti učinjcn jc tek 50 tih godina prošlog veka.

• Savremcni koncept zaštite biljaka, meñutim, zasniva se naprimeni takozvanih integralnih mera borbc što podrazumevasmanjenjc ili racionalnu primenu pesticida

1. Biljni karantin

• Osnovni zadatak biljnog karantina je da spreči unošenjei širenje štetnih ili potencijalno opasnih štetočina i parazita.

• Naziv karantin potiče od latinske reči quarantum, što znači četrdeset. Navedeni termin korišćen je u prošlostiza period od 40 dana u kome su prispeli brodovi moralibiti u izolaciji u lukama. Za to vreme bi se slučajevisimptoma kuge i kolere ispoljili posle čega bi vlastidonosile odluku o mogućnosti iskrcavanja posade nakopno. Prvi slučaj ovakvog karantina zabeležen je 1374. godine u Veneciji.

Biljni karantin• Karantin se u zaštiti bilja počeo primenjivati krajem 19 i

početkom 20 veka posle velikih šteta koje su nastale od nckihbolesti i štetočina u Evropi, kao što su plamenjača krompira(1845) pepelnica vinove loze (1847) filoksera na vinovoj lozi(1875) i u Americi rak kestena (1904), rak cilrusa (1912) i dr.

• Jedan od najranije donetih propisa o karantinu bila jc zabranauvoza biljaka i biljnih delova iz Amerike u Nemačku radisprečavanja unošenja krompirove zlatice. Prvi meñunarodnisporazum u cilju sprečavanja širenja filoksere je potpisan1881. godine.

• Veliki broj zemalja saraduje na biljnom karantinu na baziiniernacionalne konvencije o zaštiti bilja (International Plant Protection Convention - IPPC)

• Vlada Srbije je 1898. godine donela zakon o uništavanjuštetnih životinja i biljaka po kome su doneti propisi o suzbijanju biljnih bolesti i štetočina.

Biljni karantin• Karantinske mere moraju se zasnivati na:

1. biološkim principima,

2. na internacionalnoj saradnji radi praćenja kretanja opasnih

parazita i štetodina

3. i na izučavanju njihove biologije i epidemiologije.

Organizaciju i funkcionisanje karantinske službe svaka zemlja

reguliše zakonom, u kome se navodi i spisak opasnih biljnih

parazita i štetodina.

• Najvaznije mere koje se zakonom regulišu su:

1. embargo (zabrana uvoza zarazenog biljnog matcrijala)2. postupak prilikom preglcda biljnog materijala na graničnim

prelazima zemlje uvoznika i izvoznika robe (sa eventualnomprimenom dezinfekcije ili dezinsekcije)

3. pregled useva tokom vegetacije i gajenja uvezenog materijala nakarantinskim poljima.

2. Uticaj savremene agrotehnike

na pojavu i štetnost biljnih bolesti

• Pozitivno dejstvo raznih agrotehničkih mera na prinos i kvalitet poljoprivrednih proizvoda odavno je poznat proizvoñačima.

• Savremcnom agrotehnikom se teži da se obezbede što povoljniji usloviza rast i razvoj gajenih biljaka, koji po pravilu predstavljaju nepovoljnijusredinu za širenje biljnih parazita i njihovu štetnost.

I. BILJNI KARANTINII. AGROTEHNIČKE MERE• Seme i sadni materijal

• Plodosmena

• Obrada zemljišta

• Mineralna ishrana

• Vreme setve i gustina useva

• Navodnjavanje

III. Mehaničke i fizičke mere suzbijanja

biljnih bolesti

• Količina primarnog inokuluma može se u

velikoj meri smanjiti.

1. orezivanje suvih grana i grančica

2. skidanje mumificiranih plodova

3. prikupljanje i spaljivanje lišća

4. termoterapija (višednevno izlaganje

povećanim temperaturama) koristi za uni-

štavaje virusa koji se nalazi na površini

semena

5. Dezinfekcija zemljišta solarnom

energijom

• ostvaruje povećanjem temperature na

zemljištu prekrivenom providnom

polietilenskom folijom u periodu kada je

najintenzivnija insolacija.

IV Biološko suzbijanje fitopatogenih

parazita

• Pod ovim pojmom podrazumeva se smanjivanje inokuluma ili aktivnostiparazita tokom patogeneze koji se postiže primenom jednog ili više mikroorganizama.

• Bilo koji faktor koji pogoduje razvoju specijalizovanih grupamikroorganizama u odnosu na parazita predstavlja biološki način suzbijanja.

• Blagi sojevi biljnih virusa mogu se svrstati u antagoniste u

slučajevima kada uneti u tkiva štite biljku od virulentnijih

sojeva istog virusa.

• Antagonizam je aktivan proces i u sebe uključuje:

1. Antibiozu (uništavanje jednog metabolitima drugog organizma)

2. Konkurenciju (za hranu)

3. Parazitizam

4. Predatorstvo

5. Lizis (razgradnju biološkog materijala i može nastati dejstvom

antibioze, konkurencije ili nekrotrofnog parazitizma)

1. Biološko suzbijanje može se postjći i raznim agrotehničkim meramapomoću kojih se stvaraju povoljni uslovi za antagoniste gajenjemotpornih sorti, ili takvih genotipova koji pogoduju aktivnostiantagonista.

Opšta otpornost biljaka prema parazitima može se povećati raznim meramakao što su:

2. ñubrenje

3. poboljšanje vodnog potencijala biljaka

4. navodnjavanje

5. bolja obrada zemljišta.

• Mnoge gljive iz rodova Trichoderma, Gliocladium,

Coniothyrium, Sporodesmium i dr. parazitiraju

sklerocije parazitnih gljiva koje se održavaju u zemljištu.

• Dejstvom solarne dezinfekcije propadaju organi za

konservaciju mnogih parazitnih gljiva koji se održavaju u

zemljištu (Verticillium, Rhizoctonia, Pythium, Thielavopsis i dr.)

Otpornost biljaka

prema parazitskim bolestima

• Def: svojstvo biljaka da se odupiru prodiranju i širenjuparazita u tkivima i na produkte metabolizma patogena.

• U zapadnoj literaturi ovo svojstvo se označava kaorezistentnost a u ruskoj se koristi termin imunitet (imunitas -osloboditi se nečega).

• Otpornost moze biti prirodna osobina biljaka ili stečenosvojstvo tokom njihove ontogencze.

• Ova osobina se može prenositi u potomstvo i menjati se pod uticajem spoljne sredine.

1. Gajenje otpornijih sorata

• u velikoj meri smanjuje upotrebu hemijskih sredstava

• zagadivanje prirodne sredine

• troškove zaštite useva od parazitskih oboljenja.

Znacaj gajenja otpornijih sorata

u opstem sistemu mera suzbijanja biljnih

bolesti• Učinjen je veliki napredak u stvaranju otpornijih sorata šecerne repe

prema pegavosti lišca (Cercospora beticola). U vreme gajenja visokopri-nosnih vrlo osctljivih sorata, bilo je neophodno izvesti 4-5 prskanja da bi se uspešno zaštitio usev od ove bolesti. Kod nekih otpornijih sorata kojese danas gaje, isti efekat zaštite može se postići sa dva do tri tretiranja.

• Postoje otpornije sorte prema fuzarioznom uvenuću paradajza (Fusariumoxysporum f.fycopersici), antraknozi (Colletotrichum lagenarium) i fuzarioznom uvenucu lubenica (Fusarium oxysporum f.niveum), krompira prema raku (Synchitrium endobioticum) i plamenjači (Phytophlhora infestans) i dr.

Priroda otpornosti• Pod prirodnim imunitetom podrazumeva se svojstvo biljaka da se

odupire napadu parazita, da sc ova osobina prenosi naslcdno u potomstvo i da se u manjoj ili vecoj meri menja pod uticajem spoljnihfaktora i prilagodavajucih osobina parazita.

• Stečeni imunitet nastaje tokom ontogeneze biljaka kao rezultatunakrsne inokulacije sojevima jednog istog parazita, ili pod dejstvomnekih hemijskih materija (indukovane mutacije). Ovaj tip otpomosti jeod daleko manjeg značaja kod biljaka nego što je to slučaj kod ljudi i zivotinja.

• U praktičnoj selekciji koristi se uglavnom prirodna otpomost.

1. Prirodna otpomost moze biti

• Pasivna (postoji u biljkama bez obzira da li dolazi do infekcije od straneparazita)

• Aktivna (nastaje u biljnom organizmu posle ostvarene zaraze i predstavlja aktivnu reakciju biljke na prodiranje i širenje patogena u tkivima)

• sorte biljaka poseduju različitu genetsku konstituciju s obzirom naotpornost prema patogenu, a populacija parazita, takoñe, sadrži različitugenetsku osnovu koja mu omogućava ispoljavanje manje, ili veće agresivnosti.

• Diferencijalni sortimenti često se menjaju i

dopunjuju čime se omogućava otkrivanje novih

rasa parazita, kao i novih gena za otpornost kod

biljaka.

• Rase parazita se odreñuju na bazi tipova reakcije

diferencijalnog test sortimenta pšenice.

• Ovakvim ispitivanjima je do sada identifikovano

mnogo fizioloških rasa kod raznih parazita biljaka.

• U okviru populacije Puccinia graminis tritici

utvrñeno preko 300, kod Puccinia recondita tritrici,

preko 180, kod Erysiphe graminis triticipreko 90

rasa parazita. Rase parazita se označavaju araps

kirm brojevima ili slovima.

• Za analizu varijabilnosti populacije kod nekih parazitaposlednjih godina se umesto diferencijalnih sorti koristeizogene linije biljaka kod kojih su identifikovani geni zaotpornost prema odredenim rasama.

• Tako se, na primer, za ideniifikaciju rasa Puccinia reconditatritici upotrcbljavaju izogene linije sa Lr genima (Leaf rust)

• Genetsko objašnjenje uzajamnih odnosa biljke i parazita daojc Flor, svojom teorijom „gen za gen" otpornosti domaćina, odnosno, virulentnosti parazita. Rase koje ne poseduju genvirulentnosti ne napadaju sorte biljaka koje prema njimaimaju gene za otpornost i obrnuto:rase koje izazivaju jakezaraze imaju gene za virulentnost na sortama koje neposeduju gene za otpornost, zbog cega su one osetljive.

• Sastav populacije parazita veoma je nejednak u vremenu i prostoru, što zavisi od raznih agroekoloških faktora.

•U selekcionom radu se nastoji da se stvore sorte biljaka koje bi bile otporne prema svim rasama u populaciji parazita.

•Ovakav tip rezistentnosti označava se po Van der Planku(opšti, nespecifični, horizontalni)

Meñutim, u praktičnoj selekciji ovaj tip otpomosti veoma je teškoostvariti.

Zbog toga se prilikom stvaranja mnogih sorata išlo na unošenjetakozvane vertikalne ili specifične otpornosti prema jednojili nekoliko dominantnih rasa parazita. Ovaj tip otpornosti je, meñutim, znatno nestabilniji i kratkotrajniji u odnosu nahorizontalnu rezistentnost.

Pseudorezistentnost

• Pod ovim pojmom podrazumeva se osobina osetljivih sorata biljaka,prema nekim parazitima da pod odreñenim uslovima daju zadovoljavajući prinos i kvalitet proizvoda.

• U ovaj fenom ubrajamo:

1. tolerantnost i

2. fenomen izbegavanja zaraze.

Tolerantnost

• Tolerantnost je svojstvo osetljivih sorata

biljaka da i u uslovima jakih zaraza od nekih

paraziia daju visoke prinose.

• smatra se one predstavljaju značajan

izvor inokuluma i opasnost za druge

genotipove koji se nalaze u proizvodnji

Izbegavanje zaraze

• Ovaj fenomen zapazio je još Teofrast (370 - 280 godine pre naše ere) kada je pisao da biljke na uzvišenijim terenima sa boljm provetravanjem manje pate od bolesti

• S obzirom na razvoj bolesti zavisi od prisustva osetljivogdomaćina, agresivnog parazita i povoljnih ekoloških uslova. izbegavanje zaraze se dogada u odsustvu nekog od ova tri faktora.

1. Različita osetljivost prema parazitima u pojedinim fazama ontogenetskog razvića ( mladi organi osetljiviji na Phythium, pepelnice, većini bakterija, viruse, stariji prema Alternaria i Botrytis)

2. Ranija, ili kasnija setva (slabiji napad kasnija setva Cercospora beticola)

3. Vreme i trajanje cvetanja (jači napad monilioza kod višanja koje cvetaju u prohladnim i vlažnim uslovima)

4. Gustina useva (puni sklop, manje vašiju, manje žutice)

5. Periodičnost u otvaranju stoma (sorte pšenice sa zatvorenijim stomamama slabijin napad Puccinia graminis)

6. Temperatura i vlažnost vazduha

Preimunitet ili unakrsna inokulacija

kao faktor otpomosti

• Odavno je utvrñeno da biljke zaražene jednim sojemvirusa postaju otporne prema drugom soju. Ovajfenomen je u literaturi označavan kao preimunitet ili„unakrsna zaštita".

• On se ispoljava u vidu:

1. smanjenja broja lokalnih nekroza

2. smanjenoj veličini lokalnih pega

3. smanjenoj koncentraciji virusa u zaraženim ćelijama

4. gubljenju ili kasnijoj pojavi simptoma oboljenja.

• Identičan fenomen je utvrñen i kod nekih fitopatogenihbakterija i kod mnogih fitopatogenih gljiva.

Predispozicija• Predispozicija je stanje biljaka u kojem se pod

uticajem spoljnih uslova pre ostvarenja infekcijepovećava njihova osetljivost prema parazitima.

• Faktori koji dovode do predispozicije:1. Temperatura

2. zemljišna i atmosferska vlainost

3. Stresni uslovi usled nedostatka vlage u zemljištu

4. Svetlost (veći broj biljnih vrsta postaje osetljiviji premanekim virusima ukoliko se one drže kraći period u tami pre inokulacije.

5. Smatra se da izbalansirana ishrana doprinosi povećanjuotpornosti

Nasledivanje otpomosti• Osobina otpomosti se prenosi u potomstvo kako pri

ukrštanju izmeñu raznih genotipova unutar vrste takoi pri hibridizaciji izmedu pojedinih vrsta biljaka.

• Od posebnog je značaja ukrštanje gajenih i divljihformi biljaka radi dobijanja otpornih sorata. Čestogajene biljke dugogodišnjom i jednostranomselekcijom gube gene otpomosti prema mnogimparazitima.

• Postoje brojni primeri uspesnog prenosenjaotpomosti u nove genotipove.

• Nasledivanje otpomosti može biti:• monogeno ili poligeno• dominanto, intermedijarno i recesivno.

Nasleñivanje otpomosti1. Otpornost biljaka koju uslovljava jedan gen (monogeni) ili nekoliko

gena (oligogeni) sa jakim efektom (takozvani major geni) prema Van der Planku, spadaju u vertikalnu ili specifičnu rezistentnost.

2. Meñutim kod otpornosti koja je uslovljena većim brojem gena(poligeni), koji pojedinačno imaju mali (takozvani minor geni), ali u celini sa kumulativnim efektom radi se o horizontalnoj ili opštojotpomosti.

Postoje sorte koje poseduju samo jedan dok neke imaju oba tipa otpomosti.

• Suština strategije korišćenja gena za otpomost svodi se na: ugrañivanje pojedinačnih jakih gena sa širokim spektrom dejstva,

• unošenjem više gena u jednu te istu sortu

• korišćenje multilinijskih ili složenih sorti sastavljenih od morfološkisličnih linija

• gajenje više sorti u istom području od kojih svaka - nosi različite major gene

• kombinaciju više tipova otpomosti.

Metode ocenjivanja intenziteta zaraze1. Metode ocenjivanja intenziteta zaraze moraju obuhvatiti odreñeni broj

obolelih biljaka i stepen njihove zarazenosti.

2. Kod nekih biljnih bolesti (glavnice i gari žita, trulež plodova i dr. intenzitet napada utvrñuje se brojanjem obolelih biljaka. Time seistovremeno dolazi i do podataka o njihovoj štetnosti. Ako se radi o jakom napadu nekog oboljenja, jednostavniji postupak je brojanjezdravih biljaka

3. U slučajevima kada je intenzitet napada oboljenja nejednak nabiljkama, zaraza se mora ocenjivati na svakoj pojedinačnoj biljci. Pri tome se mogu primeniti različiti postupci grupisanje biljaka postepenu zaraze (zdrave, slabo, srednje, jako obolele). To se može izraziti procentualnom zarazenošću biljaka ili biljnih organa. Iz ovihpodataka moze se pomodu McKinney-eve formule dobiti index zaraze.

Metode ocenjivanja intenziteta zaraze

• Indeks oboljenja po Mc Kjnney-u izračunava se poformuli:

I = (n x k) x 100

N x K

I = indeks oboljenja,

n = broj biljaka po kategorijama,

k = broj pojedine kategorije

N = broj svih ispitanih biljaka

K = broj usvojenih kategorija (na pr. kod ocenjivanja od0-9, ima 10 kategorija).

• Navedene metode daju dosta objektivne podatke o intenzitetu napada pojedinih bolesti.

Metode ocenjivanja intenziteta zaraze

• Subjektivne ocene, skale i dijagrami zaocenjivanje intenziteta napada.

• Najčešće se primenjuju ocene od

• 0-4 ili

• 0-9

• Kod pojedinih oboljenja izrañeni su crteži simptomasa različitim stepenom napada (0-100%).

• I u ovom slučaju može se odreñivati index oboljenja.

Metode utvrdivanja štetnosti biljnih bolesti

Metode utvrdivanja štetnosti biljnih bolesti su veoma različite.

• Najjednostavniji postupak se moze primeniti kod oboljenja kojaizazivaju uginjavanje ili sterilnost biljaka. Utvrdivanjem procentaovakvih biljaka moze se dodi do podataka o nastalom gubitku odbiljne bolesti.

• Merenjem prinosa i utvrdivanjem kvaliteta zdravih i obolelih biljaka.

• Na bazi korelacije izmedu intenziteta zaraze i prinosa

• Podaci sa tretiranih i netretiranih površina

5. Primenom veštačke inokulacije biljaka i tretiranjem useva raznimfungicidima ( razlika u prinosu izmeñu kontrolnih i štićenih biljaka dajupodatak o gubicima od neke biljne bolesti.

6. Kod mešanih infekcija u prirodnim uslovima zaražavanja( ovi problemi se mogu prevazilaziti korišćenjem odgovarajudih fungicida, izborom mesta za oglcde i dr.

• Precizniji podaci o Stetnosti pojedinih biljnih bolesti dobijaju se u mi-krooglcdima u prirodnim uslovima zarazavanja ili Izvesna slika o Stetnosti pojedinih biljnih bolesti moze se dobiti upore¬divanjem prinosaizmedu osetljivih i otpornijih sorata sa slidnim potcocijalom rodnosti.

• Parazit

• Vrsta - Species: Identicnakarakteristika kao kod biljaka

• Varijetet i forma speciales Manjemorfološke razlike izmeñu varijeteta. Izmedu f.sp.nema morfoloških razlika. Parazitiraju nabiljkama iz raznih rodova.

• Fiziološke rase: Predstavlja grupubiotipova, bez morfoloških razlika. Postoje razlike u patogenosti nasortama jedne vrste biljaka.

• Biotip: Predstavlja čistu genetičkuliniju. Meñu njima postoje fiziološkerazlike koje se manifestuju u ste-penu virulentnosti.

• Biljka

• Vrsta - Species: To je populacijaindividua meñu kojima nemaznačajnijih morfoloških razlika. Izmeñu vrsta su velike morfološke i fiziološke raziike.

• Varijetet: Populacija individua.

• Meñu varijetetima postoje manjemorfološke raziike.

• Sorta (kultivar): Predstavlja grupubiotipova sa malim morfološkim aliznačajnim razlikama u fiziološkimosobinama.

• Biotip: Predstavlja čistu genetičkuliniju. Meñu njima postoje fiziološkeraziike.

Vrste kod biljaka i kod parazita oznacavaju se po poznatom Lineovom sistemu.

Kod parazita koji imaju varijetete i forme specialis, uz njegovo latinsko ime dodaje

se var. ili f.sp.

Fiziološke rase i biotipovi parazita označavaju se slovima ili brojevima, onim

redom kojim su u literaturi opisivani.

Hemijske mere suzbijanja