Зоран Живковић Христић DOI: 10.2298/PKJIF1076115Z УДК 930.25 Vojnović L.

ЈЕДАН НЕУСПЕО ПОКУШАЈ ЛУЈА ВОЈНОВИЋА ДА ПОСТАНЕ ПРОФЕСОР ВЕЛИКЕ ШКОЛЕ У БЕОГРАДУ

Депои Архива Српске академије наука и уметности попуњени су последњих година занимљивом и разноврсном грађом која садржи и заоставштину књижевника Марка Ристића. У тој заоставштини, иначе врло богате кореспонденције и других оригиналних докумената кла-сификованих у преко сто архивских кутија и још у фази сређивања, пронашли смо необјављено писмо Луја Војновића1 упућено Марковом деди, државнику и историчару, Јовану Ристићу.2 Ово писмо, заједно са још неким документима која су припадала Јовану Ристићу, издвојено је у посебну кутију као део његове заоставштине.3

Откуд писмо Луја Војновића у заоставштини Марка Ристића?Сâм Марко Ристић4 био је један од оснивача српског надреали-

стичког покрета и највећи његов хроничар и документариста. Надахнут идејама француског надреализма и контактима оствареним са Анре Бретоном,5 Ристић није био само зачетник већ и креатор једног од првих листова са модернистичким и надреалистичким тенденцијама,6 који је настао у свету ван Француске. Ристићева креативност и смисао

1 Лујо Војновић (Сплит, 15. IV 1864–Загреб, 18. IV 1951), правник, адвокат, исто-ричар, дипломата и писац.

2 Јован Ристић (Крагујевац, 4. I 1831–Београд, 23.VIII/4.IX 1899), државник, дипло-мата, политичар и писац; вођа либерала; кнежевски и краљевски намесник, министар спољних послова и председник владе; члан Друштва српске словесности, 1855; Српског ученог друштва, 1864 и Српске краљевске академије, 1890, за чијег је председника изабран 1899.

3 Писмо је стављено у Историјску збирку, у оквиру броја 15025, са делом заостав-штине Јована Ристића (необрађена грађа).

4 Марко Ристић (Београд, 20.VI 1902–12.VII 1984), песник и есејиста; покренуо и уређивао часописе „Путеви“, „Сведочанства“, „Печат“, алманах „Немогуће“ и написао више књига поезије, прозе, есеја и мемоарских записа.

5 Андре Бретон (1896–1966), писац и критичар, оснивач и уредник дадаистичког часописа Литература; 1924. објавио Манифест надреализма.

6 Часопис „Путеви“ излазио је у неколико бројева од 1922. до 1924. када је Ристић био још студент. После „Путева“ покреће и уређује „Сведочанства“ (1924–1925), где он објављује први чланак о надреализму код нас. Београдски надреалисти су 1930. објавили часопис „Немогуће“, а 1931. „Надреализам данас и овде“.

116 Зоран Живковић Христић

за архивско сакупљање, сређивање и чување радова, докумената сваке врсте и пратећег илустративног материјала, показала се драгоценом и у очувању веома значајне заоставштине његовог деде, Јована Ристића. Још у раној младости, рођен после дедине смрти, и уз помоћ очеве7 пе-дантности, научио је да чува све оно што је било старо и вредно у раду његових предака тако да њему дугујемо велику архиву Јована Ристића, коју је после Другог светског рата предао држави. Та архива сачувала се у Историјском институту Српске академије наука и уметности и данас се налази у Архиву САНУ. Известан број докумената Марко је оставио код себе и чувао не предајући ником. Тај део заоставштине је после његове смрти чувала супруга Јелена-Шева, до своје смрти, а касније и ћерка Марија-Мара, после чије смрти је њена наследница, госпођа Јелена Јовановић,8 великодушно и са осећањем љубави према својим прецима, ту заоставштину поклонила Архиву САНУ.9

Писмо Луја Војновића Марко је сачувао и није га предао са цело-купном заоставштином свога деде, вероватно због његовог садржаја. Занимљивост овог писма је у томе што оно открива једну, нажалост, неостварену жељу младог Дубровчанина Луја Војновића.

Лујо Војновић10 потиче из познате српске властелинске православне породице из Боке Которске.11 Временом су примили римокатоличку веру. Његов отац, Константин-Коста,12 доселио се у Дубровник 1842. и ту за-сновао породицу 1855. године; национално се изјашњавао као Хрват.13

7 Михаило Ј. Ристић, правник и судија, председник Касационог суда у Београду.8 Јелена М. Јовановић (Београд, 1933), историчар уметности, радила на филму и

телевизији; чукунунука Јована Ристића, по мајци, од његовог најстаријег сина Николе и унука Војислава У. Јовановића, по оцу Милану.

9 Заоставштина Марка Ристића налази се у Архиву САНУ у Београду, у Историјској збирци под бројем 14882 и у фази је сређивања.

10 Један део заоставштине Луја Војновића чува се у Архиву САНУ у Београду, у Историјској збирци, под бр. 14390 (Заоставштина Ива, Луја и Косте Војновића) и бр. 14427 (Заоставштина породица Лоазо-Војновић), али има и његових појединачних пи-сама Светозару Б. Цвијановићу (бр. 10777/1–19), Станоју Станојевићу (бр. 11272/1–3), Михаилу Гавриловићу (бр. 10391/2 и 10408/1), Драгутину Илићу (бр. 10685) и Милану Јовановићу Стојимировићу (бр. 10327).

11 Надежда Андрић, Разговор Бранимира Ћосића са Лујом Војновићем – Необјављене белешке, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, LIII-LIV (1987–1988), Београд, 1989, 104–116 (106).

12 Отац Коста Војновић (Херцег Нови, 2. III 1932–Дубровник, 20. V 1903), правник, адвокат, политичар и писац; секретар Трговачке коморе у Сплиту, професор грађанског права на Правном факултету Свеучилишта у Загребу; посланик у Далматинском и Хрват-ском сабору; потпредседник Независне народне странке; дописник од 1889, а редовни члан ЈАЗУ од 1890.

13 Ferdo pl. Šišić, Dr Konstantin knez Vojnović Užički, Ljetopis Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti za 1909, 24, Zagreb, 1910, 77–101 (97).

Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе... 117

Старији Лујов брат Иво,14 у младости је по националном опредељењу био Хрват, а касније се определио за југословенство.15 Све то није сме-тало Лују да се од ране младости осећа Србином и да тако јавно иступа замерајући се средини у којој је био рођен и у којој је живео.

По повратку из Граца, са завршених правних студија и стеченог доктората, а после положеног правосудног испита, Лујо Војновић је радио као адвокат у Дубровнику. Ту прима обавештење, које стиже од пријатеља из Београда, да је Академијски савет Велике школе упутио захтев министру просвете и црквених дела Краљевине Србије да се рас-пише „стечај“ ради попуне упражњеног професорског места на Катедри за административно право на Правничком факултету у Београду, јер је оно у потпуности одговарало стручним квалификацијама Луја Војновића.

Када је за то сазнао, Војновић је упутио молбу министру просвете а Јована Ристића је у писму замолио да се својим ауторитетом заузме код оних који буду одлучивали у Министарству и Великој школи како би био примљен за професора и како би остварио жељу да дође у Београд и живи у Србији.

Војновић се у писму обраћа Ристићу с великим поштовањем и наводи његове заслуге у ратовима за ослобођење и стицање државне независности Србије. Писмо наводимо у целини:16

Дубровник 4. Јануара [18]96

Господине Регенте,17

Дозволите ми да Вам пригодом Нове године прикажем моје најтоплије жеље и увјеравање мога дубокога почитања. Нека Вас Бог поживи многе и мно-ге године на славу отаџбине, чијем сте најновијем ослобођењу и препорођењу кумовали, а на утјеху нашега племенитога и тако јаднога народа и ван граница Краљевине.

Овим се жељама придружује моја госпођа и сва моја породица која се Вас увијек мило сјећа.

Молим Вас овом згодом, Господине Регенте, да ме по Вашој доброти пре-поручите за мјесто професора административнога права на Великој Школи.

14 Иво Војновић (Дубровник, 9. X 1857-Београд, 30. VIII 1929), песник, писац драма и романа; један од наших највећих драмских писаца.

15 Надежда Андрић, нав. дело, 114–115.16 Писмо објављујемо дипломатички, користећи угласте заграде тамо где је било

потребно ради јасноће текста. Писмо је написано на хартији за писма, на четири странице, лепом ћирилицом али недостаје коверат. Хартија је величине: 17,4 x 11 см. Ово писмо и сва документа која смо наводили у целини дали смо курзивом.

17 Јован Ристић је био два пута намесник малолетним Обреновићима: кнезу Милану (1868–1872) и краљу Александру I (1889–1893).

118 Зоран Живковић Христић

Ви сте били тако љубежљиви, те сте ме у Биограду увјеравали да ћете се ин-тересовати за мој посао и да ћете ме закрилити Вашом моћном заштитом.

Ја сам већ предао своје документе г. Министру просвјете18. Ствар ће до који дан доћи у професорски збор. Смијем ли се надати потпори са стране давнога пријатеља мога оца и стрица?19 Ваша је лозинка била увијек: интерес за цјелокупно Српство! У име тога великога начела, ја тражим да ме Србија прими као раденика на пољу књига и као вијернога сина српскога народа.

Молим Вас, Господине Регенте, да примите увјеравање мога дубокога почитања.

Др. Лујо кнез Војновић

Ректор Велике школе у Београду, Војислав Бакић,20 упутио је још 18. септембра 1895. године21 захтев Министарству просвете и црквених дела Краљевине Србије да покрене „стечајни поступак“ за попуну упражњених професорских места на појединим катедрама Правничког, Философског и Техничког факултета.22 На то је Министарство одговорило дописом од 15. новембра 1895. да је покренут поступак за попуну професорских радних места на катедрама за општу историју (нови век) и зоологију на Философском факултету и за административно право на Правничком факултету. Занимљиво је да је рок за пријављивање кандидата на Прав-ничком факултету био 5. децембар а за Философски 15. децембар, док је овај министров акт експедован 18. новембра 1895. године.23

У Архиву Србије, у грађи Министарства просвете и црквених по-слова, у посебном досијеу, налазимо писмене пријаве свих кандидата за попуну професорских места на Великој школи. Међу њима је прва стигла пријава из Дубровника, од Луја Војновића, послата 6. децембра 1895. године. Војновићеву пријаву, исписану читко и ћирилицом, доносимо у даљем тексту:

18 Љубомир Ковачевић, историчар и политичар; професор Велике школе; акаде-мик (СУД, 1880, СКА, 1887); министар просвете и црквених дела од 25. јуна 1895. до 7. децембра 1896.

19 Стриц Ђорђе Војновић (Херцег Нови, 26. IX 1833–Задар, 11. IX 1895), гроф, правник и писац; начелник Херцег Новог, посланик и председник Земаљског сабора за Далмацију у Задру и посланик Царског већа у Бечу; сахрањен у манастиру Савини, у Боки, као православни Србин.

20 Војислав Бакић (1847–1929), професор, педагог и стручни писац; уредник ча-сописа Васпитач; оснивач научне педагогије у Србији; члан Српског ученог друштва (1883) и почасни члан Српске краљевске академије (1892); оснивач и потпредседник Српске књижевне задруге (1898).

21 Сви датуми у преписци између Министарства просвете и Велике школе писани су према Јулијанском календару.

22 Архив Србије (АС), Министартво просвете (МПс), ф. XVIII, р. 274/1895, л. 1–2.

23 Министар просвете – ректору Велике школе, Београд, 15. XI 1895; концепт писма (АС, МПс, ф. XVIII, р. 274/1895, л. 3–5).

Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе... 119

Господине министре,

Узимам слободу молити вас да изволите и мене уврстити у ред рефлек-таната на Катедру административнога права на Великој Школи.

Овој мојој молби прилажем документа, која доказују да сам положио испите ригорозума и добио диплому доктора права на градачкоме универси-тету, као и да сам положио правозаступнички испит у Далмацији. (Свега је пет прилога).

Књижевних стручних правничких радова, на које бих се могао позвати у прилог овој мојој молби, за сада још немам, једно с тога што ме мало времена раставља од школске клупе, а друго с тога што сам и то време утрошио на спрему правозаступничкога испита и на патриотски и политички рад у одбрани Српства у овим притиснутим крајевима.

Молим вас, господине министре, да ми не замерите, што сматрам за дужност да изјавим у овој прилици, да су ме само моји назори односно општих интереса Српства могли побудити да потражим поље рада за се у Краљевини Србији и да напустим земљу у којој сам се родио и одрастао. Моје је дубоко уверење да све снаге којима Српство располаже морају тражити у Београду своју концентрацију и да једино из Београда може се утицај њиховог делања распрострти кроза све земље у којима наш народ живи. Ако ми г. г. професори Велике Школе и ви господине министре будете указали ту голему част, да и мене уврстите у ред тих Српству потребних раденика, ја ћу с одушевљењем заложити све своје силе, да таквом поверењу и таквој часној дужности достојно одговорим.

Изволите примити, господине министре, уверење о мојем најодличнијем поштовању.

Дубровник 6. децембра, 1895. год. Dr Лујо кнез Војновић

Господину Министру просвете и црквених послова.

(АС, МПс, ф. 18, ред. 270/1895)

На полеђини другог листа постоји печат пријема у Министарству просвете од 9. децембра 1895; пријава је заведена под бр. 23620, са не-колико напомена: изнад печата само име „Dr Лујо кнез Војновић“, а испод печата: „Г. Прелићу Адм. право“;24 на средини листа написан је број протокола и речи „Пријава за Катедру административнога права на В. Школи. Dr Лујо кнез Војновић министру“,25 а мало ниже: „5 прилога26 Прилози враћени”.

24 Две последње речи су подвучене.25 Последња реч је подвучена.26 Подвучено.

120 Зоран Живковић Христић

Овде бисмо желели да скренемо пажњу на оба писма потписана Војновићевим именом, а посебно на њихов рукопис. Упоређивањем рукописа оба писма,27 склони смо да закључимо да пријаву за Велику школу није писао сам Војновић. Оригиналност Војновићевог писма Јовану Ристићу није спорна, али ово друго писмо, писано министру просвете, садржи чисту екавицу у свом тексту и у обраћању, приликом персирања користи се мало слово, мада је у Војновићевој преписци, коју смо прегледали у Архиву САНУ, на више писама, он увек користио велико слово. Према писму упућеном Ристићу, такође нема сумње да се Војновић пријавио на овај конкурс за упражњено професорско место и да је послао пет докумената.

После завршетка конкурса, у Министарство је стигло једанаест пријава кандидата па је министар послао писмо ректору Велике школе са списком „компетената“. То писмо министра, преписали смо са концепта из Министарства и наводимо га заједно са списком кандидата:

Г. Ректору Велике Школе ПБр. 24124 15. декембра 1885. године Београд

Г. Ректоре,

На стечај, расписан под 15. новембра ове године, ПБр. 16199, ради по-пуне упражњених проф.[есорских] катедара у Вел. Школи, пријавило28 се свега 11 компетента, као што се види из овде под % приложенога списка. Њихове пријаве, заједно с поднесеним документима (11 пријава са свега 51 прилогом и29 једном златном медаљом),30 част ми је доставити Вам с молбом да их, према одредби 2. алинеје $-а 31. зак.[она] о устр.[ојству] Вел. Школе, изволите упутити Академском Савету на оцену и мишљење, које ћете ми, уз повратак свих пријавâ и приложених им докумената, имати доброту доставити у што краћем року.

Примите, г. Ректоре, и т. д. М.[инистар]

(АС, МПс, ф. XVIII, р. 274/1895)

На полеђини постоји запис:

27 Факсимиле оба писма објављујему на крају овог рада.28 Првобитно је било написано пријавили су.29 Свеза је додата накнадно изнад реда.30 Прецртано: и једном дипломом.

Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе... 121

ПБр. 24124 95

Dr Лујо Кнез Војновић одустао је од пријаве. Види ПБр. 24418. 21/XII 95. С. Пр.

Списак кандидата за упражњена места професора дајемо такође у целини:

Списак

Компетената за упражњене проф. катедре на Вел. Школи, услед распи-саног стечаја под ПБр. 16199, од 15. новембра ове године.

Редни Име и презиме За коју се Под којим бр. Број Број катедру јавио? молба заведе- прилога на у Минис.1. Dr Драгољуб Павловић за општу 23352 82. Dr Михаило Поповић историју 24039 63. Стеван Ловчевић (нови век) 24042 24. Дим. С. Јовановић „ 24038 2 5. Dr Живојин Ђорђевић за зоологију 24101 46. Dr Лазар Цар „ 24058 57. Dr Ђорђе Бошковић за аминистра- 23751 108. Dr Лујо Кнез Војновић тивно право 23620 59. Васо У. Јовановић „ 24051 210. Тодор Нешковић „ 24036 211. Dr Војислав Вељковић « 24069 6 и једна медаља

КПБр. 24124 1895.

(АС, МПс, ф. XVIII, р. 274/1895)

У пронађеној документацији Министарства просвете и Велике школе у Архиву Србије, пре доношења одлуке Академског савета Велике школе, послат је из Министарства просвете један допис ректору Велике школе, а који гласи:

122 Зоран Живковић Христић

Српско краљевско Министарство просвете и црквених послова ПБр. 24418 21. децемб.[ар] 1895. год. Београд Господине Ректоре,

Г. Д-р Лујо Кнез Војновић изјавио ми је преко г. Д-ра Милов.[ана] Миловановића,31 професора Велике Школе, да одустаје од своје пријаве на стечај расписан ради попуне проф32.[есорске] Катедре за административно право у Великој Школи, и овластио је у исто време г. Миловановића да прими документа и њему их врати.

Према томе имам част умолити Вас, господине Ректоре, да пријаву г. Војновића, коју сам Вам актом својим од 15. о. м. ПБр. 24124, доставио са свима документима, сматрате као да Вам није ни упућена и да ми је одмах вратите.

Примите, г. Ректоре, уверење о мојем одличном поштовању.

Министар просвете и црквених послова Љ.[убомир] Ковачевић

Господину Ректору Велике Школе

(АС, ВШ, 1895, 965, л. 8, ролна микрофилма 66)

Пре него што је обавестио ректора о „повлачењу“ Луја Војновића, министар Ковачевић као да је продужио рок за пријављивање на конкурс за попуну професорског места за административно право. Како смо већ навели, рок за слање пријава за ово радно место био је 5. децембар 1895,33 али је једна пријава стигла после тог рока. Др Војислав С. Вељковић, секретар административног одсека Управе државних монопола, који је радио и у Министарству финансија, послао је своју пријаву за наведено место професора, 14. децембра а она је у Министарству просвете заве-дена 15. децембра 1895. године.34 Вељковић је докторирао у Паризу са две тезе и објавио је неколико научних радова. Примање његове пријаве после утврђеног рока, а посебно његов каснији избор за професора за административно право, дају само одређене наговештаје за могуће претпоставке али не и за сигурно закључивање. Вељковића је изабрао

31 Милован Миловановић (1863–1912), државник и дипломата; професор Велике школе; министар и председник владе (1911).

32 Уместо ћириличног слова ф написано је латинично f.33 Војновићево писмо, као пријава, послато је из Дубровника 6. децембра по

Грегоријанском календару, што је одговарало 24. новембру по Јулијанском календару. 34 АС, МПс, ф. 18, ред. 274/1895.

Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе... 123

Академски савет Велике школе (биле су одржане две седнице 5. и 12. јануара 1896) са 22 гласа за, док је 12 гласова било за друге кандидате за ово професорско место. Помињање имена Луја Војновића је изостало. О одлукама Академског савета ректор је обавестио министра Ковачевића у допису од 16. јануара 1896. године,35 са примедбом на полеђини акта да су: „Пријаве кандидата враћене Министарству накнадно тек данас, 16. марта 1896“.

Напомињемо да допис министра просвете од 21. децембра 1895. го-дине својим датумом одговара 2. јануару 1896. године по Грегоријанском календару. Значи да је два дана пре него што је Лујо Војновић написао писмо Јовану Ристићу, већ био скинут са листе кандидата за упражњено место професора, на којој се налазио 15. децембра 1895, према допису истог министра просвете.

У то време, пре одлучивања у Академском савету, почетком јануара 1896, у броју 1, сплитског „Jedinstva“, који је био орган Хрватске народне странке за средњу Далмацију, објављен је чланак у коме је жестоко напад-нуто Војновићево политичко држање и његово национално опредељење.36 Лујо Војновић, у свом одговору, који је писан два дана после његовог писма Јовану Ристићу, 6. јануара, није остао дужан својим нападачима па је одговор објавио прво у „Jedinstvu“, затим у „Српском гласу“ од 16. јануара, па прештампао у листу „Дубровник“ 19. јануара 1896. године. Из тог одговора видимо да се Војновић још увек налази у Дубровнику, у време када се одлучивало о избору професора на седницама Академског савета Велике школе.

Према пријави за професорско место (6. децембар 1895), писму упућеном Јовану Ристићу (4. јануар 1896), преписци са сплитским „Jedinstvom“ и текстовима у „Српском гласу“ и „Дубровнику“ (прва половина јануара 1896), јасно је да Лујо Војновић у то време још живи у Дубровнику. Ово наглашавамо стога што постоји један извор који то демантује. У необјављеним белешкама Бранимира Ћосића,37 које је при-редила за штампу Надежда Андрић,38 Ћосић је записао свој разговор обављен са Лујом Војновићем 13. маја 1927. године. У тим белешкама налазимо следећи текст: „1895 добијем у дец.[ембру] од Др. Балтазара Богишића, мин.[истра] прав.[де] у Црн.[ој] Гор.[и] за личног секрет.[ара]

35 АС, МПс, ф. XVIII, р. 274/1895.36 Коста Милутиновић, О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки

Которској 1848–1914, Зборник о Србима у Хрватској, 1, Одбор САНУ за историју Срба у Хрватској, Београд, 1989, 33–90 (36); Миле Станић, Писма Луја Војновића Љубомиру Дурковићу, Свеске Матице српске, Серија друштвених наука, 9 (34), Нови Сад, 1998, 21–40 (26–27).

37 Бранимир Ћосић (1903–1934), приповедач, романописац и књижевни критичар. 38 Надежда Андрић, нав. дело, 104–116.

124 Зоран Живковић Христић

Кнеза Николе. (...) Одем на Цетиње – и ту почиње вел.[ика] прериа моје балканске историје – секрет.[ар] од 1. I 1896 до јула 1899...“.39

На основу свега изложеног, коришћењем разних докумената, из-вора и литературе, можемо само да констатујемо да је Лујо Војновић, према пријави за конкурс на упражњено место професора на Катедри за административно право Велике школе у Београду и писма које је тим поводом упутио Јовану Ристићу, изразио велику жељу и показао искрене намере да се досели у Београд и ту постане универзитетски професор, јер је испуњавао све потребне услове за овај положај. Када је и зашто српском министру било јављено да одустаје није познато, јер је све остало на усменим разговорима министра просвете Ковачевића са професором Милованом Миловановићем. Не постоје ни документа, ни у Министарству просвете, ни у Великој школи, која би сведочила да је Војновићу било шта писано из Министарства просвете, нити када су му била враћена документа пошто се у писму министра од 21. де-цембра наводи да ће његова документа бити враћена преко Милована Миловановића. По документима, после 21. децембра 1895, његово име се нигде не помиње као кандидата који је своју кандидатуру повукао. Да ли је укључивање Војислава Вељковића као кандидата умањивало шансе Војновићу да буде изабран, па је то условило његово повлачење и опредељење за дужност књажевог секретара на Цетињу, али зашто пре писма Јовану Ристићу? Ни сам Војновић у неким својим каснијим разговорима, сећањима и писмима, не спомиње да је подносио захтев за место професора у Београду. Његова изјава Бранимиру Ћосићу, из 1927, да је још почетком децембра 1895. био позван од Богишића да преузме место секретара код црногорског књаза Николе, да је то прихватио и да је на Цетињу био од 1. јануара 1896, лишава нас даљих коментара и закључака.40

Зоран Живковић Христић

39 Исто, 107 и 109.40 Дугујемо захвалност на љубазности и предусретљивости, приликом коришћења

фондова, копирања и скенирања, службеницима у архивима у САНУ: Драгани Читлу-чанин, Милици Илић, Ненади Љушић и Ирени Прици и Србије: Јелени Никчевић и Ратки Бјелановић. Посебно се захваљујемо Јелени Межински-Миловановић, заменику директора Галерије САНУ, као и Весни Ињац-Малбаша, заменику управника, са њеним сарадницама, на показаној доброј вољи и ефикасној помоћи у снимању потребног чланка из периодике Народне библиотеке Србије, у овом тренутку њене адаптације.

Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе... 125

Лујо Војновић (1864–1951), уље на платну, 1929, рад сликара и академика Стојана Аралице (1883–1980), Галерија САНУ, Уметничка збирка,

инв. бр. 223.

126 Зоран Живковић Христић

Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе... 127

Факсимил пријаве Луја Војновића за место професора административног права на Правничком факултету Велике школе у Београду, упућене министру

просвете и црквених послова Краљевине Србије, Љубомиру Ковачевићу. Дубровник, 6. децембра 1895. године (Архив Србије, Министарство просвете,

ф. 18, р. 270/1895)

128 Зоран Живковић Христић

Факсимил писма министра просвете и црквених послова Љубомира Ковачевића ректору Велике школе Војиславу Бакићу, од 21. децембра 1895.

године (АС, Велика Школа, 1895, 965, л. 8, ролна 66)

Један неуспео покушај Луја Војновића да постане професор Велике школе... 129

Факсимил писма Луја Војновића „регенту“ Јовану Ристићу, од 4. јануара 1896. године (Архив САНУ, Историјска збирка бр. 15025)