Partije zelenih i ekološka politika

Uvod

Svako ljudsko delovanje, uključujući i političko, odvija se unutar njegovog prirodnog okruženja,

što ga čini delom složene mreže odnosa svih živih organizama i njihovog okruženja. Implikacije

politički motivisanih postupaka čoveka se često odražavaju na ovu mrežu. Kao što se može

zaključiti na osnovu samog postojanja ekoloških ideja unutar sfere politike, dešavanja u

prirodnom okruženju utiču na političku misao i političko delovanje čoveka. Ovde se ne radi o

„začaranom krugu“ dejstva politike na prirodu i obratno, jer su proponenti ekoloških politika

aktivni učesnici u raspravi, a ne pasivni realizatori politika koje nastaju kao reakcija na promene

u prirodnom okruženju.

Povezanost ekologije i politike je specifično i složeno pitanje. Partije “zelenih” kao aktivni

proponenti ekologizma i drugih političkih ideja pod uticajem ekologije i njoj srodnih naučnih

disciplina su relativno nova pojava. Njihov nastanak se vezuje za šezdesete i sedamdesete godine

dvadesetog veka i pokret protiv upotrebe nuklearne energije. Masovno uništenje koje je donela

upotreba atomskog naoružanja u Drugom svetskom ratu, posledice njene upotrebe po ljudski

život i prirodno okruženje i potencijalne opasnosti koje donosi su pokrenuli protivljenje upotrebi

nuklearnih tehnologija. Velike emisije štetnih gasova i toksičnih materija koji se oslobađaju

prilikom industrijske proizvodnje nanose štetu prirodnoj sredini i samim time kvalitetu ljudskog

života, potencijalno ugrožavajući njegov opstanak. Sve ove pojave su rezultat čovekovog

delovanja.

Od sredine dvadesetog veka dolazi do aktuelizacije pitanja posledica čovekovog delovanja po

prirodnu sredinu. Vremenom je ovo pitanje došlo i u sferu politike. Formiranje partija “zelenih” i

razvoj političke teorije pod uticajem ekologije, kao i politički angažman zelenih u poslednje tri

decenije, trajno su uvrstili ekološka pitanja u okvir aktuelnih političkih tema. Može se reći da je

uključivanje ekologije u sferu politike napravilo veliku i ireverzibilnu promenu u političkom

životu. Neke partije zelenih se danas fokusiraju više na problem očuvanja životne sredine, ali su

uglavnom sve u svoje programe uvrstile i druga pitanja, kao što su rad, socijalna pravda, prava

manjina, spoljna politika, ekonomija, i tako dalje. Cilj ovog rada je da pruži opšti pregled

ekološke političke misli, istorije partija zelenih, određenje pojma “ekologizam” i

“environmentalizam”, kao i osvrt na neke značajne predstavnike ekološke političke misli. Danas

je ekologizam globalna pojava, a partije zelenih su prisutne širom sveta, a njihovo delovanje je

globalno. U Kanberi je 2001. godine pokrenuta inicijativa za formiranje Globalnih zelenih, kao

široke mreže za koordinaciju delovanja zelenih širom sveta

(http://www.globalgreens.org/founding-resolution). Danas postoji širok spektar zelenih

ideologija i partija, od “svetlih” do “tamno” zelenih, od konvencionalnih do radikalnih, a

pojedine su i pod uticajem istočnih religija i filozofija, poput budizma i taoizma. Upravo ovaj

specifični eklekticizam u pogledu ideja koje služe kao polazna tačka nekih ekološki motivisanih

politika predstavljaju razlog za skepsu. Dobar primer za ovo je hipoteza o Gei, čiji je tvorac

Džejms Lavlok. Iako je ova teorija jedna od najuticajnijih u ekološkoj političkoj misli, u naučnim

krugovima je često tretirana kao kvazinaučna, neopovrgljiva, neproverljiva ili kao misticizam i a

priori odbačena kao gomila besmislica. Drugi problem predstavljaju pojedine radikalne ekološke

političke grupe koje, iako nisu partije zelenih, svojim delovanjem (neretko i nasilnim) bacaju

senku na ciljeve za koje se bore. Ti ciljevi, od kojih je najvažniji očuvanje životne sredine, su

ciljevi i partija “zelenih”, a to može dovesti do brkanja partija “zelenih” sa ekstremnim

ekološkim grupama, ukoliko izostane jasno diferenciranje jednih i drugih.

Radi sveobuhvatnog sagledavanja ekologizma, ekološke politike uopšte, kao i njenih

proponenata, neophodno je napraviti opšti pregled ekoloških političkih ideja i nastanka partija

“zelenih”. Ideologija zaštite životne sredine, koja se još naziva i environmentalizam, se smatra

novom ideologijom, a njen nastanak se dovodi u vezu sa nastankom ekološkog pokreta krajem

dvadesetog veka. Endru Hejvud smatra da pravi koreni ove ideologije leže u pobuni protiv

industrijalizacije (Hejvud, 2004:123). Ovakvo shvatanje je problematično, budući da je pokret

protiv industrijalizacije nastao iz drugih razloga (loši uslovi rada i otpuštanje usled tehnološkog

razvoja). Tokom industrijske revolucije je došlo do povećanog zagađenja vazduha usled emisije

gasa, zbog čega su zakonska regulativa upotrebe goriva i nadzor procesa proizvodnje postali

neophodni. Pored toga, zakonska regulativa upotrebe goriva kako bi se smanjilo zagađenje je

postojala u Engleskoj još početkom 14. veka, kada je kralj Edvard I zabranio upotrebu uglja sa

obale (http://www.ametsoc.org/sloan/cleanair/). Formiranje Asocijacije za zaštitu morskih ptica

u Velikoj Britaniji se desilo isključivo zbog brige o životnoj sredini. Rezultat lobističke

aktivnosti ove grupe je bilo donošenje Akta o zaštiti morskih ptica 1869. godine

(http://news.bbc.co.uk/local/humberside/hi/people_and_places/nature/

newsid_9383000/9383787.stm) . Iz navedenog se može zaključiti da su inicijative za očuvanje

životne sredine postojale i pre i neposredno posle industrijske revolucije iz drugih razloga, te je

nemoguće uspostaviti nedvosmislenu korelaciju između pobune protiv industrijalizacije i

nastanka environmentalizma.

Razvoj partija zelenih

Environmentalizam, odnosno ideologija zaštite životne sredine, predstavlja reakciju na štetu i

opasnosti po životnu sredinu koje prate sve brži ekonomski razvoj i izražava zabrinutost za

kvalitet života i opstanak ljudske vrste (Hejvud, 2004:123). Hejvud smatra da je glavni faktor

koji environmentalizam čini radikalnim “činjenica da nudi alternativu antropocentričnom (čovek

u centru) stanovištu koje su prihvatile ostale ideologije” (Hejvud, 2004:124). Važno je imati u

vidu da je ova ideologija samo temelj na kome počivaju političke partije zelenih; one jesu aktivni

proponenti politike koja je oblikovana idejom zaštite životne sredine, ali se ne mogu svesti samo

na zatupnike te ideje. Dakle, neophodno je napraviti jasnu razliku između environmentalizma i

ekologizma, radi jasnog sagledavanja “zelenih” političkih ideja1.

Iako je ekološki motivisano političko delovanje postojalo još u 19. veku, proto-ekologizam u

Evropi je moguće identifikovati u misli francuskog filozofa Žan Žak Rusoa, u njegovoj

„Raspravi o nejednakosti“. Formiranje “zelenih” političkih partija i ekološke politike se desilo

tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, a izraz “zelena politika” je jedno vreme bio

poistovećivan sa nemačkim zelenima ( Wall, 2010:12). Tokom osamdesetih godina dvadesetog

1 Hejvud čini grešku kada u svojoj „Politici“ environmentalizam poistovećuje sa ekologizmom: „Ističući značaj ekologije, environmentalizam, ili kako ga neke njegove pristalice radije nazivaju ekologizam [sic], razvija ekocentričan pogled na svet koji prikazuje ljudska bića samo kao deo prirode“ (Politika, 124). Hejvud ovde ne pravi razliku između environmentalizma i ekologizma. Derek Vol povlači jasnu razliku između zimeđu ova dva pojma, ukazujući na činjenicu da termin „ekologizam“ vodi poreklo od Endru Dobsona, člana engleske Partije zelenih, koji termin uvodi sa jasnom namerom da politiku “zelenih” razdvoji od environmentalizma (Vol, 12-13).

veka partije zelenih doživljavaju ekspanziju. U martu 1983. godine, posle izbora u parlament

Zapadne Nemačke je ušlo dvadeset osam članova nemačke partije Zeleni. U Zapadnoj Nemačkoj

su Zeleni u početku bili skup nekoliko grupa građana koje su imale negativna iskustva sa

birokratskim strukturama postojećih partija i interesnih grupa. Nakon niza živopisnih

konferencija koje su pokazale razlike unutar ovih grupa građana, u januaru 1980. godine je

osnovana partija Zeleni (Die Grünen). Njihova platforma je obuhvatala četiri ključna elementa:

ekologija, socijalna pravda, mir i novi društveni pokreti ( Wall, 2010:12). Koreni partija

“zelenih” u svetu sežu do poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina dvadesetog veka. Prva

ekološka politička partija je bila Ujedinjena grupa Tasmanija, a oformljena je 1972. godine, sa

ciljem borbe protiv izgradnje velike brane i očuvanjem kišnih šuma ( Wall, 2010:14). Na

izborima nisu postigli značajne rezultate, ali su postali inspiracija za osnivanje drugih partija

zelenih širom sveta. Neposredno posle formiranja Ujedinjene grupe Tasmanija je oformljena

novozelandska Partija vrednosti (Values Party), koja je poslužila kao baza za današnje

novozelandske “zelene, jednu od najjačih ekoloških partija u svetu. Ujedinjena grupa Tasmanija i

Partija vrednosti su osnovane u razmaku od dva meseca, i u početku su delovale nezavisno.

Uprkos različitim razlozima za nastanak, obe partije su krenule u sličnom pravcu i obe su se

mogle nazvati partijama zelenih po današnjim kriterijumima. U razvoju ove dve partije se mogu

uočiti glavne teme koje su uticale na razvoj nove politike zelenih, a one uključuju politiku protiv

razvoja (kasnije protiv globalizma), kritiku industrijalizma i konzumerizma, razvoj globalnih

mreža (http://www.globalgreens.info/literature/dann/chapterfive.html).

Preteča današnje ekološke partije u Velikoj Britaniji bila je oformljena 1973. godine pod imenom

Partija Narod, a 1975. godine menja naziv u Ekološka partija. Za razliku od većine partija

zelenih u Evropi, ova partija nije našla jako uporište u environmentalnim i mirovnim pokretima,

verovatno zbog usmeravanja pažnje i aktivnosti ka interesnim grupama, umesto da pokušaju da

se probiju u parlament. Danas deluje širom Velike Britanije.

Prva lista zelenih u zapadnoj Evropi koja se organizuje na nacionalnom nivou je oformljena uoči

predsedničkih izbora 1974. godine. Tada su zeleni, po prvi put u istoriji Francuske, izašli sa

svojim kandidatom za predsednika. Od tada su se francuski ekologisti pozicionirali kao radikalna

opozicija velikim partijama. Tri ekološke grupe formiraju Kolektiv Ekologija ’78 (Collectif

Ecologie '78) kako bi osporile parlamentarne izbore. Ipak, partija zelenih u Francuskoj je

formirana tek januara 1984. godine. Tada neke frakcije Kolektiva i novi društveni pokreti

osnivaju Zelene (Les Verts). Na opštim izborima 1978. godine ekologisti su predložili kandidate

u 201 od ukupno 474 izbornih jedinica. Najviše glasova su dobili u Parizu i oblastima u kojima

nije postojala jaka opozicija gradnji nuklearnih elektrana (Müller-Rommel, 1985:488).

Nemački i francuski “zeleni” su bili pod uticajem ideje suprotstavljanja nekontrolisanom

privrednom rastu. U tom periodu se Herbert Grul, član Hrišćansko-demokratske unije i član

parlamenta Zapadne Nemačke, okreće ekologizmu2. Rene Dumon, kandidat za predsednika

francuskih ekologista 1974. godine u kampanji ističe ne-razvoj. Uprkos uticaju ideje o

obustavljanju razvoja, „zeleni“ u Nemačkoj, Francuskoj i drugim zemljama zapadne Evrope su

nastali iz pokreta protiv razvoja nuklearnih tehnologija koji je delovao tokom sedamdesetih

godina. Nemačka vanparlamentarna levica je podarila „zelenima“ većinu ključnih aktivista,

uključujući i Jošku Fišera, ministra inostranih poslova i vice-kancelara u vladi Gerharda Šredera

od 1998. do 2005. godine.

Danas su partije „zelenih“ globalna pojava. U Africi deluje Zelena partija Kenije Mazingira, koja

je i nauspešnija partija „zelenih“ u Africi. Vangari Matai, predsednički kandidat ove partije na

izborima 1997. godine, je osnovala Pokret zelenog pojasa koji se zalagao za sadnju drveća kao

meru za očuvanje životne sredine. Matai je za svoj rad dobila Nobelovu nagradu za mir 2004.

godine. Globalna federacija partija „zelenih“ je 2009. godine obuhvatala i 19 članica iz afričkih

zemalja ( Wall, 2010:19).

U Kjotu je 2005. godine formirana mreža partija „zelenih“ azijsko-pacifičke regije. Puno

članstvo imaju partije iz Japana, Pakistana, Australije, sa Novog Zelanda, Tajvana, iz Južne

Koreje i Nove Kaledonije, a status pridruženih članica imaju partije sa Nepala, iz Polinezije i

Mongolije.

U Skandinaviji partije „zelenih“ postoje u Švedskoj i Finskoj. Istorija finskih „zelenih“ počinje

1979. godine, kada je vlada Finska odlučila da isuši jedno jezero. To jezero je bilo zaštićeno kao

ptičje stanište. Partije zelenih su osnovane u svim manjm zemljama Beneluksa. Prva zemlja u

zapadnoj Evropi u kojoj su zeleni ušli u parlament je bila Belgija. U Luksemburgu je 1979.

godine uoči izbora osnovana „alternativna lista“ (Müller-Rommel, 1985:486). Ta lista je svoj

politički protest usmerila protiv ekološke politike ostalih partija i protiv političkog sistema u

celini.

2 Grul je takođe i autor knjige „Jedna planeta je opljačkana“, u kojoj detaljno razmatra posledice privrednog rasta po životnu sredinu, iznosi svoju ekološku misao i program ekološke politike; knjiga obiluje statističkim podacima i proračunima koji prikazuju posledice neodrživog rasta.

Gledano na globalnom nivou, posebno je snažna australijska Partija zelenih. Nastala je iz

Ujedinjene grupe Tasmanija i Partije nuklearng razoružanja, aktivne tokom osamdesetih godina

dvadesetog veka. Postepeno je asimilovala demokrate levog centra. Australijski „zeleni“ su na

izborima 2007. godine osvojili devet procenata ukupnog broja glasova i njihov broj sve brže

raste.

Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka u Japanu dolazi do velikog porasta

lokalnih građanskih pokreta. Iako se ekspanzija ovih pokreta u Japanu završila krajem

sedamdesetih godina, građanski pokreti i dalje ostaju instrument protivljenja državnim

politikama. Dobar primer je pokret u gradu Zuši, koji se od 1982. godine protivi izgradnji

stambenog kompleksa za mornaričko osoblje SAD (Jain, 1991:559). Razlog za protivljenje

izgradnji nije izgradnja kompleksa, već lokacija – šumska oblast veličine 290 hektara. Pokret u

Zušiju se zalaže za zaštitu šume, njene flore i faune. Može se smatrati prvim velikim „zelenim“

pokretom u Japanu. Partija „Zelenih“ Japana je nastala spajanjem mreže lokalnih „zelenih“ grupa

Duga i Environmentalne zelene partije ( Wall, 2010:23). U političkom „podzemlju“ Kine postoji

Partija zelenih. Tajvanska Partija zelenih do sada nije ostvarila uspeh na nacionalnom nivou. U

Indiji i većem delu istočne Azije postoje živi pokreti za zaštitu životne sredine ( Wall, 2010: 23).

Ekologizam i ekološka politika

Tokom dvadesetog veka nastaju različite ideologije i teorije životne sredine, svaka sa naglaskom

na različitom aspektu. Neosporno je da se one u nekoj meri razlikuju, ali su nesumnjivo imale

značajan uticaj na formiranje ekološke političke misli. Dok su neki vodeći ideolozi ekološke

politike bliskom određenom teorijskom i ideološkom pristupu, kao što je marksizam (Gorc),

drugi se više bave implikacijama koje nosi destruktivno delovanje po prirodnu sredinu.

Endru Dobson smatra da je “zelena” politika posebna politička ideologija, i da politička

ideologija pruža “mapu stvarnosti”, koja pomaže svojim proponentima u razumevanju sveta.

Dobson takođe smatra da ideologije zahtevaju promenu društva. Kako bi izdvojio “zelenu”

politiku od opšte ideologije zaštite sredine, Dobson koristi pojam “ekologizam” (Wall, 2010:12-

13). Ovakvo shvatanje zelene politike podrazumeva da je zelena politika jasno određena i da

obuhvata sfere koje environmentalizam ne obuhvata. Pojam “environmentalizam” podrazumeva

samo ideologiju borbe za očuvanje životne sredine i ne poseduje nužno političku dimenziju.

Prema Dobsonu, “ekologizam” je naziv za politiku koja počiva na ekologiji, ali ona obuhvata i

ekonomiju, spoljnu politiku, trgovinu, obrazovanje i oporezivanje; sve ove sfere obuhvata

predizborni manifest Partije zelenih Engleske i Velsa iz 2010. godine

(http://www.greenparty.org.uk/assets/files/resources/Manifesto_web_file.pdf). Herbert Grul daje

jasno određenje ekološke politike. Po Grulu, ona sledi deset principa:

1. Ekološka politika brine za osnovne životne potrebe.

2. Postupa sa biljkama i životinjama – sa celom prirodom – kao sa partnerom.

3. Ekološka politika usmerena je na vremensko trajanje, zato mora blagovremeno da se

pobrine za održavanje postojećeg.

4. Ekološka politika u prvom redu mora da se usmeri na vidljivo životno područje. To dovodi

do rastuće nezavisnosti i samostalnog zbrinjavanja, iz čega proizlazi veća mera slobode.

Time se smanjuju međunarodni konflikti i omogućava stvaranje pravog partnerstva sa

drugim narodima.

5. Cilj ekološke politike treba da bude stabilizacija stanovništva, pošto na ovoj planeti ljudi

više nemaju kuda da se sklone. Moramo, u prvom redu, da pomognemo stabilizaciji

unutrašnjih prilika zemalja u razvoju.

6. Ekološka politika treba da se usmeri na pravu dobrobit čoveka i da posreduje pri

ostvarivanju ekoloških zahteva u odnosu na odgovornost prema budućim generacijama.

7. Kružni tok prirode mora postati uzor za tehniku i privredu. Principi prirode, tj. štedljivost i

ponovna upotreba, moraju postati i princip tehničko-industrijskog područja.

8. U središtu čovekove brige mora da stoji prirodom dato plodno zemljište, koje stvara

bogatstvo putem besplatne sunčeve energije.

9. Rad mora da bude ekonomski osmišljen i ekološki neškodljiv. On treba da služi

samoostvarivanju i samopotvrđivanjum ne samo materijalnoj koristi. Iz toga proizlazi visoko

mesto za sve kulturne i misaone delatnosti.

10. Zadaci zajednice, socijalno zbrinjavanje bližnjega, vrednosti su za sebe. (Grul, 1985:17)

Derek Vol3 ističe da je ekologija samo jedan od četiri stuba na kojima počiva ekološka politika.

Drugi stub je socijalna pravda. Element socijalne pravde pozicionira partije zelenih na stranu

levice, s tim što zeleni ističu da levica i desnica nisu jedine moguće dimenzije politike. Trećim

stubom se smatraju novi društveni pokreti. Ovaj stub približava zelene anarhistima na levoj sferi.

Značaj društvenih pokreta je za zelene neosporan, jer se na ekološku politiku države često mora

uticati javni protestima i pritiscima zbog nužnosti brze akcije. Tokom osamdesetih godina

dvadesetog veka zeleni su preduzimali velike napore da bi funkcionisali na što je više moguće

decentralizovan i participativan način. Politika zasnovana na ličnosti je odbacivana, lideri su

odbijani, a odluke su se donosile kolektivno. Zeleni su 21. Veku manje radikalni, ali se ponose

time što dopuštaju članovima da učestvuju u donošenju odluka i kreiranju politika. Četvrti stub je

nenasilje. Partije zelenih se protive trgovini oružjem, ratovima i rešavanju problema putem

nasilja. Ipak, Vol ističe da kriterijumi nisu uvek jasni kada je ovaj stub u pitanju. Tako su

nemački zeleni od žestokog protivljenja nasilju i radikalne antiratne partije došli do učešća u

vladi koja je poslala oružane snage u Srbiju ( Wall, 2010:13), a protivili su se invaziji Iraka 2003.

godine ( Wall, 2010:14). Kompromisi su pravljeni kada bi nenasilje dovelo do trajne represije.

Poređenje Grulove ekološke politike i Volovih stubova pokazuje sličnosti, ali i velike razlike

kada je u pitanju shvatanje ekološke politike. Grul više pažnje pridaje samom ekološkom

apsektu, dok Volovi stubovi obuhvataju šire polje političkog delovanja, koje Grul ne uključuje u

deset osnovnih principa ekološke politike. Grulova glavna teza je da čovek mora živeti u

harmoniji sa prirodom i da se mora ponašati prema životnoj sredini i svim njenim činiocima kao

sa partnerom. Ovde se može uočiti bliskost Grulovih ideja sa budističkom ekonomijom Ernsta

Fridriha Šumahera, iako postoje i bitne razlike. Šumaher smatra da je neophodno napustiti stav

da je priroda sredstvo za zadovoljavanje ljudskih potreba i da je neophodno “uspostavljanje

potpuno drugačijeg vrednosnog sistema koji ekologiju stavlja ispred ekonomije, a moralnost

iznad materijalizma” (Hejvud, 2004:363). Ovo je blisko nekim Grulovim principima ekološke

politike (posebno šestom, sedmom i devetom principu). Što se tiče ekonomskog aspekta, Grul je

sklon kritici i kapitalizma i marksizma: kapitalizma zbog njegovog destruktivnog delovanja po

životnu sredinu u trci za sve većim rastom, a marksizma zbog nedorečenosti. Prema Grulu,

3 Derek Vol je engleski političar. Član je Partije zelenih Engleske i Velsa, ranije je bio šef poslaničkog kluba (principal speaker) te partije. Trenutno je međunarodni koordinator Partije zelenih. Predaje novu radikalnu političku teoriju na koledžu Goldsmit na Univerzitetu u Londonu.

Marks ne razvija misao da kapitalistička proizvodnja uništava i izvore prirodnog bogatstva i

radnike, i ne priznaje da prirodna dobra imaju sopstvenu vrednost, jer onda ne bi bila proizvod

rada (Grul, 1985:257). Grul je posebno kritičan prema načinu na koji funkcioniše politički

sistem, a kao primer da je Zapadnu Nemačku (Grul, 1985:329). Treba imati u vidu da je ove

stavove Grul izneo krajem sedamdesetih godina prošlog veka i da su se okolnosti drastično

promenile, barem kada je u pitanju Nemačka. Ipak, njegova sistematičnost, posvećenost ideji i

jasna argumentacija stavova ga čini jednim od značajnijih predstavnika ekološke politike.

Andre Gorc4, jedan od glavnih teoretičara nove levice, tokom sedamdesetih godina dvadesetog

veka postaje jedna od vodećih figura političke ekologije. Gorc, poput Šumahera i Grula, smatra

da odgovor na probleme “štetnosti, zakrčenosti i ćorsokaka industrijske civilizacije treba tražiti

ne u povećanju, već u ograničenju ili smanjenju materijalne proizvodnje” (Gorc, 1982:46). Gorc

takođe smatra da ekologija sama po sebi ne isključuje autoritarna i “tehnofašistička” rešenja i da

“odbacivanje tehnofašizma ne proizlazi iz nauke o prirodnim ravnotežama, već iz političkog I

civilizacijskog izbora” (Gorc, 1982:47). Trajno rešenje prema Gorcu predstavlja ekologizam,

koji ekologiju koristi “kao polugu”. U ovoj konstataciji se može uočiti još veće udaljavanje od

nepolitičke ekologije. Pored toga, kritikujući upotrebu nuklearne energije, Gorc ističe da

opredeljenje za upotrebu određene tehnologije po svojoj prirodi nije stručno, već ideološko

(Gorc, 1982:132). Ono što je nesumnjivo zajedničko Šumaheru, Grulu i Gorcu jeste stav da je

stalni rast nemoguć i da uvećanje rasta rezultira sve većim uništenjem životne sredine. Gorc još

ističe da rast dovodi do sve veće potrošnje dobara, a ona sama po sebi ne znači nikakvo

poboljšanje. Za razliku od Grula, Gorc se bavi i položajem radnika i obrazovnim sistemom u

kontekstu političke ekologije. Takođe, Gorc smatra da multinacionalne kompanije zapravo

predstavljaju “imperijalizam bez granica” (Gorc, 1982:144). Ovim stavovima se Gorc približava

levici u većoj meri nego što to čini Grul.

4 Pravo ime: Gerhard Hirš.

Ekološka etika

Posebnu dimenziju ekološke misli predstavlja ekološka etika. Ona je u velikoj meri uticala na

delovanje i ideje ekoloških političkih partija. Njenim osnivačem se smatra Aldo Leopold,

američki naučnik i prirodnjak. Leopold je na osnovu svojih iskustava na terenu razvio ekološku

etiku, koja bi trebalo da zameni pređašnju etiku divljine, po kojoj je čovekova dominacija u

prirodi neophodna. Leopold svoju etiku zemlje zasniva na stavu da zemlja predstavlja zajednicu

koju čine tlo, voda, biljke i životinje. Lepolod razmatra više mogućih etika, uključujući

ekonomsku, utilitarnu i libertarijansku. Posebno se protivio ekonomskoj etici, jer većina

konstituenata ekosistema ne poseduje ekonomsku vrednost.

Jedna od najuticajnijih ekoloških teorija, ako ne i najkontroverznijih, je svakako hipoteza o Gei.

Razvio ju je Džejms Lavlok početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka. U svojoj hipotezi

Lavlok iznosi pretpostavku da je planeta Zemlja složeni, samoregulišući sistem koji čine biosfera

(živi organizmi), atmosfera (vazduh), hidrosfera (voda) i pedosfera (zemlja), koji Lavlok naziva

Gea. Planeta Zemlja (odnosno Gea) evoluira putem međusobne interakcije sfera koje je čine, i to

sa ciljem da održi homeostazu (sistemsku uravnoteženost). Gea je sistem koji se stalno

prilagođava i evoluira kako bi ostao u ravnoteži. Lavlok je u prvobitnoj formulaciji hipoteze

izrazio rezervu da će se postojanje Gee teško pokazati verovatnim, ali da hipoteza, ako ništa

drugo, postavlja nova pitanja o planeti Zemlji. Neke radikalne grupe političkih environmentalista

prihvataju hipotezu o Gei. Oni aktivno pokušavaju da obnove Zemljinu homeostazu borbom

protiv faktora koji je narušavaju, kao što su klimatske promene, izumiranje vrsta, smanjenje

površine kišnih šuma i tome slično. Time oni pokušavaju da sarađuju sa sistemom putem

temeljnih istraživanja kako bi reagovali na lokacijama gde postoji opasnost da se ekološka

ravnoteža poremeti.

Misao Lavloka se suštinski ne razlikuje mnogo od Leopoldove etike zemlje. Osnovno stanovište

od koga obojica polaze je da sav živi (biljke, životinje) i neživi (tlo, voda) elementi biosfere čine

jedinstvenu celinu. Lavlok odlazi korak dalje i u hipotezi o Gei razmatra načine na koji svi

elementi biosfere međusobno komuniciraju i evoluiraju radi održanja homeostaze.

Važno mesto u ekološkoj misli zauzima norveški filozof Arne Nes, tvorac termina “duboka

ekologija”, odnosno “dubinska ekologija”. Nes je bio jedna od vodećih ličnosti pokreta za zaštitu

životne sredine krajem dvadesetog veka. Zastupao je stav da je narušavanje životne sredine

tokom dvadesetog veka rezultat prećutanih filozofskih pretpostavki i neizrečenih stavova

razvijenih zapadnih društava. Nes je uveo razliku između ”dubokog” i “plitkog” ekološkog

razmišljanja i smatrao je da će, nasuprot utilitarnom pragmatizmu zapadnih kompanija i država,

jedino istinsko razumevanje prirode dovesti do tačke gledišta koja prepoznaje vrednost biološkog

diverziteta, pri tome uviđajući da svako živo biće zavisi od postojanja drugih živih bića. Po

Nesu, prirodu čini složena mreža odnosa između međusobno zavisnih živih bića. Ovo stanovište

Nes naziva dubokom ekologijom. Ona je savremena ekološka filozofija zaštite životne sredine

koja se odlikuje shvatanjem da živa bića sama po sebi imaju vrednost, bez obzira na njihovu

mogućnost da zadovolje neku od ljudskih potreba i zalaže se za radikalnu promenu savremenih

ljudskih društava u skladu sa tom idejom. Jedan od polaznih stavova duboke ekologije je da

ljudsko mešanje u prirodne procese i uništavanje biosfere ne predstavlja pretnju samo po ljude,

već i po sve organizme koji čine složeni sistem prirode.

Ono što je zajedničko svim navedenim ekološkim idejama je shvatanje prirode kao izuzetno

složenog sistema čiji su elementi međusobno zavisni. Unutar ekološke misli postoje varijacije, na

primer u pogledu načina nakoji se treba boriti za očuvanje životne sredine, ali su zajedničke

karakteristike svake struje ekološke političke misli uočavanje inherentne vrednosti živog sveta i

aktivni napor da se on sačuva.

Značaj ekološke politike: politikološka perspektiva

Početkom 21. veka sve veći broj stručnjaka dovodi u pitanje naučne osnove na kojima počivaju

tvrdnje pripadnika pokreta za očuvanje životne sredine (Brick, 2004:342). Uprkos tome,

skepticizam da se političke rasprave mogu rešiti pukim zahtevanjem preciznijih naučnih

podataka ili pozivanjem na moralni autoritet je sve veći. Savremena ekološka politička misao

polaže male nade u saniranje problema očuvanja životne sredine putem tehnokratskih rešenja.

Životna sredina kao politička tema je još uvek područje mnogih nejasnoća i dvosmislenosti.

Dodatan problem predstavlja povezanost drugih sera ljudskog delovanja sa ekološkim

problemima. Partije zelenih ovo jasno uviđaju i insistiraju upravo na sagledavanju više faktora.

U sličnom smeru bi mogle da se kreću i političke nauke. Naučno sagledavanje ekoloških

problema može dati svakako manje pristrasan i ostrašćen pogled i možda može pružiti bolji način

za rešavanje nekih pitanja. Partije zelenih, kao i njihovi politički i društveni oponenti, često

uprkos naporima koje preduzimaju ne sagledavaju celokupnu sliku. Multidisciplinarni pristup

zasnovan na politikološkim proučavanjima može pružiti širu, ako ne I bolju, perspektivu kada je

u pitanju očuvanje životne sredine. Na primer, u slučaju globalnog zagrevanja je nemoguće

smisleno diskutovati i sagledati problem u celini ukoliko imamo u vidu perspektivu samo jedne

naučne discipline. Političke nauke osvetljavaju određene aspekte ekoloških problema kao što su,

na primer, način na koji međunarodne i nacionalne političke strukture pokreću inicijativu za

rešavanje problema životne sredine, u kojoj meri su te strukture spremne da se uhvate u koštac sa

tim problemom, kao i moguće rezultate i eventualne posledice političkog delovanja u nekom

smeru. Ipak, bez obzira na to koliko su uvidi poput navedenih značajni, oni ne mogu obuhvatiti

svu složenost klimatskih promena. Zato smatram da je pri politikološkom razmatranju ekoloških

problema neophodno uzeti u obzir i saznanja drugih društvenih i prirodnih nauka koja pripadaju

ovoj sferi.

Ipak, ekološka politika i partije zelenih, sa svim svojim nedoumicama i mogućim

protivrečnostima, predstavljaju značajan doprinos politici. Oni naglašavaju dimenziju politike

koja je do sredine dvadesetog veka bila aktuelizovana samo sporadično. Zeleni prilično

ubedljivim argumentima postavljaju pitanje da li kapitalistički način privređivanja i kapitalistička

ekonomija više koštaju nego što donose profit; oni takođe pokreću pitanje da li je konstanti

privredni rast moguć u svetu ograničenih resursa. Zeleni uočavaju i aktivno diskutuju o temama

koje su ključne za opstanak čoveka u složenom sistemu koji čini biosferu. U tome i leži njihov

najveći značaj.

Literatura:

- Brick, Philip, review (2004) The Greening of Political Science: Growth Pains and New

Directions u: Perspectives on Politics, Vol. 2, No. 2 (American Political Science

Association) Internet: http://www.jstor.org/stable/3688446

- Gorz, Andre (1982) Ekologija i politika (Beograd: Prosveta)

- Grul, Herbert (1985) Jedna planeta je opljačkana: Zastrašujući bilans jedne politike

(Beograd: Prosveta)

- Hejvud, Endru (2004) Politika (Beograd: Clio)

- Jain, Purnendra C. (1991) Green Politics and Citizen Power in Japan: The Zushi

Movement in: Asian Survey, Vol. 31, No. 6 (1991) (University of California Press)

Internet: http://www.jstor.org/stable/2645083

- Müller-Rommel, Ferdinand (1985) The Greens in Western Europe: Similar but Different

in: International Political Science Review / Revue internationale de science politique,

Vol.6, No. 4, New Political Parties (1985), pp. 483-499 (International Political Science

Association) Internet: http://www.jstor.org/stable/1601056

- Wall, Derek (2010) The No-Nonsense Guide to Green Politics (Oxford: New

Internationalist Publications)

Izvori na internetu:

- http://www.greenparty.org.uk/assets/files/resources/Manifesto_web_file.pdf

- http://www.globalgreens.org/founding-resolution

- http://news.bbc.co.uk/local/humberside/hi/people_and_places/nature/

newsid_9383000/9383787.stm

- http://www.globalgreens.info/literature/dann/chapterfive.html

- http://www.ametsoc.org/sloan/cleanair/