UDC:338.43 YU ISSN:0350-5928

AGROEKONOMIKA

Broj 56Novi Sad, 2012.

AGROEKONOMIKAČASOPIS DEPARTMANA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE

I SOCIOLOGIJU SELAUNIVERZITET – NOVI SAD

POLJOPRIVREDNI FAKULTET

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK:Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, redovni profesor

UREDNIŠTVO:Dr RADOVAN PEJANOVIĆDr NEBOJŠA NOVKOVIĆDr NEDELJKO TICADr BRANISLAV VLAHOVIĆDr VESNA RODIĆ

REDAKCIJA:

Dr Zoran Njegovan Dr Šandor Šomođi (Mađarska)Dr Svetlana Potkonjak Dr Herbert Ströbel (Nemačka)Dr Dušan Milić Dr Mile Peševski (Makedonija)Dr Danica Bošnjak Dr Franczisek Kapusta (Poljska)Dr Živojin Petrović Dr Knjin J. Pope (Holandija)Dr Vladislav Zekić Dr Jorgos Zervas (Grčka)Dr Katarina Đurić Dr Drago Cvijanović (Beograd)Dr Veljko Vukoje Dr Natalija Bogdanov (Beograd)Dr Mirjana Lukač – Bulatović Dr Dragić Živković (Beograd)Dr Todor Marković Dr Cosmin Salasan (Rumunija)Dr Dejan Janković Dr Aleksandra Despotović (Crna Gora)Dr Tihomir Zoranović Dr Srećko Devjak (Slovenija) Dr Vidoje Vujić (Hrvatska) Dr Bojan Jokić (Leposavić, Kosovo) Dr Goran Maksimović (Lešak, Kosovo) SEKRETAR REDAKCIJE:Mr Sanja Đukić

RAČUNARSKI SLOG:Milena Molnar

UDK: Slađana Beker, Upravnik biblioteke

ŠTAMPA: Atelje Delač, Sremska Kamenica

Tiraž: 170

Redakcija i administracija Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8, tel. 458-138

AGROEKONOMIKA br. 56/2012

SadržajPejanović, R. Ekonomija i etika, biznis i moral .....................................................................................5Economics and ethics, business and moral ....................................................................20

Tica, N., Zekić, V., Milić, D. Državni podsticaji za investiranje u obnovljive izvore energije u Republici Srbiji ......21Government support for investing in renewable energy in Serbia ................................26

Đurić, Katarina, Njegovan, Z. Uticaj zakona o restituciji na unapređenje posedovne strukture u Republici Srbiji ......28The impact of the law on property restitution and compensation on the improvement of the ownership structure in the republic of Serbia .....................38

Vukoje, V., Nešković, M., Pavkov, I. Ekonomski efekti korišćenja slame strnih žita u proizv. sušenog voća ........................39Economic effects of exploitation of small grain straw in production of dried fruit ......47

Brkić, M., Janić, T. Razvoj tržišta energetskih briketa i peleta od biomase ..................................................48Development of markets of energy briquettes and pellets from biomass ......................58

Mihailović, B., Cvijanović, D., Pejanović, R. Uloga poslovne etike u marketing komunikaciji ............................................................59The role of business ethics in marketing communications ............................................70

Zekić, V., Tica, N., Milić, D., Bačkalić, Z. Ekonomska obeležja proizvodnje termoizolacionih ploča od barske trske ...................72Economic characteristics of production isolating marsh reeds panels ..........................78

Simeunović, T., Lugonja, D., Simeunović, J. Strategije nastupa i promene organizacione strukture preduzeća u međunarodnom poslovanju..........................................................................................79Strategies of approach to and change of organizational structure of a company ininternational business ...........................................................................88

Gajdobranski, Aleksandra Uticaj spoljne trgovine (izvoza-uvoza) na proizvodnju na primeru nekih poljoprivrednih proizvoda ..............................................................................................89The impact of the foreign trade (export-import) on the production on the example of some agricultural products ..................................98

Jović, S. Primena standarda bezbednosti hrane iso 22000 u vojsci Srbije ...................................99Enforcing standards iso 22000 food safety in serbian army ........................................ 111

Drobnjaković, Maja Rastući značaj ruralnog bankarstva kao kanala finansiranja poljoprivrede ............... 112The rising significance of rural banking as agricultural financing channel ............... 121

Njegovan, Z. Prikaz knjige „Budžet kao instrument upravljanja jedinicom lokalne samouprave“ autora Saše Kristića, 2012..........................................................122

Pejanović, R., Đukić, S.Prikaz knjige „Ekonomija javnog sektora” autora Džozefa Štiglica, 2008 ..................124

Pejanović, R. Prikaz knjige „Inteligentno privređivanje” autora Dragutina Zelenovića, 2011..........130

Nekrolog ............................................................................................................... 132

5

UDC: 330.1:007.11.17 Pregledni rad Review paper

EKONOMIJA I ETIKA, BIZNIS I MORAL

PEJANOVIĆ, R.1

Rezime

Autor razmatra veoma aktuelno i značajno pitanje savremenog društva: odnos između ekonomije i etike, između biznisa i morala. Autor ističe amoralnost kao pojavu koja ozbiljno ugrožava savremenu ekonomiju i biznis. Autor to potkrepljuje na primeru „pranja novca“ i „of-šor“ biznisa. Autor se zalaže za borbu protiv nelegalne ekonomije i za negovanje poslovne etike.

Ključne reči: ekonomija, etika, biznis, moral, nelegalna ekonomija, poslovna etika.

1. EKONOMIJA I ETIKA

Ekonomija i etika su u savremenom društvu sve više udaljene.Etika u ekonomiji znači usvajanje i poštovanje normi ponašanja i moralnih

vrednosti društva pri poslovanju. Posebno je značajna za zemlje u tranziciji, u kojima cveta korupcija, siva i crna ekonomija. Ispoljava se kao poslovna etika.

Poslovna etika je sistem poslovnih načela ili vrednosti, koji se odnosi na poslovne dužnosti i obaveze. Određuje šta je u poslovanju dobro i etično sa aspekta poslovnog morala, a šta je slabo, neetično. Određuje i šta je pravedno, a šta nepravedno.

Etika posebno treba da dođe do izražaja u finansijama. Ovde je važna, jer učesnici finansijskih tržišta žele zadovoljiti svoje interese, te dolazi do „direktnih sukoba“ između profita i etičkih načela.

Pošto čak i crkva i dobrotvorne institucije, pri ulaganju žele ostvariti dobit, etičke norme koje se postavljaju pred pojedincem ne mogu se na isti način primenjivati u finansijama. Neophodna su zakonska ograničenja koja se aktivno sprovode, prema kojima se krivci primereno kažnjavaju. Etičke norme nadopunjuju zakone, ali služe i kao opravdanje za njihovo donošenje.

Etika u finansijama može se posmatrati višestruko: (1) u odnosu agenta i principala, npr. agenti su često u prilici ostvariti korist za sebe, na štetu principala (mešetari, bankari i sl.); (2) određeni oblici neetičkog ponašanja mogu uzdrmati integritet finansijskog tržišta. Čak i mali postotak nepoštenih učesnika može poljuljati poverenje javnosti u

1 Dr Radovan Pejanović, red. prof., Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Email: pejanovic@polj.uns.ac.rs.

6

celo tržište i ozbiljno uticati na poslovanje poštenih učesnika; (3) pojedini ulagači ili uprave preduzeća spremni su žrtvovati deo dobiti, kako bi ulagali u skladu sa svojim uverenjem (ulaganje u skupe oblike proizvodnje koji ne zagađuju životnu sredinu).

Etika u marketingu, treba, takođe, da dođe do izražaja. Treba da se ispoljava na različitim nivoima: (1) sa stanovišta potrošača/kupca, što znači ponuditi pravu vrednost (po kvalitetu, funkciji, korisnosti, sigurnosti) za traženu cenu i obavezu istinite informacije o svim bitnim osobinama proizvoda/usluge; (2) sa stanovišta konkurencije, to je poslovanje u skladu sa pravilima dobroga poslovnog ponašanja, što znači ne omalovažavanje konkurencije, ne tretiranje konkurenata kao neprijatelja koje treba uništiti svim sredstvima; (3) sa stanovišta šire javnosti, to je negovanje dobrog ukusa, moralnih načela, kulturnih vrednosti, poštovanje tradicije i običaja u ukupnom poslovanju.

Poslovno ponašanje usmeravaju, dakle, ekonomski principi i zakonska regulativa. To, međutim, nije dovoljno. Svaka poslovna situacija otvara i pitanje moralnih, etičkih dilema. Moralno ponašanje nije možda isplativo uvek i na kratak rok, ali je ono „najbolja“ investicija za ekonomski uspeh u dugom roku. Pored toga, ni jedna nacionalna ekonomija ne može funkcionisati bez ugrađenih pravnih, moralnih i drugih „stabilizatora“. Moderni demokratski razvoj zahteva harmoniju materijalnih i opšteljudskih vrednosti, u kojima etičke vrednosti zauzimaju izuzetno važno mesto. Jer čovek nije samo ekonomski faktor, već i etičko biće.

2. BIZNIS I MORAL

Savremeni biznis je povezan, na žalost, sa korupcijom, sivom i crnom ekonomijom. Tako na primer, kod ekonomije droge (narkotika) glavni potrošači su SAD i Zapadna Evropa, koje su u 2000. godini potrošile na kokain 36 milijardi USD (SAD), odnosno 12 mlrd. USD (Z. Evropa). Na heroin je iste godine utrošeno 12 mlrd. USD (SAD), odnosno 20 mlrd. USD (Z. Evropa). Od toga, zarađenog novca, svega 1% ide za uzgajivače, dok 99% ide trgovcima.2 Danas je trgovina drogom najbrže rastuće područje međunarodnog kriminala. „Pranje novca“ je, takođe, danas unosan biznis. Ukupan iznos „opranog“ novca veći je nego društveni bruto proizvod u mnogim zemljama.

Povezanost biznisa sa korupcijom, sivom i crnom ekonomijom3 otvara pitanje

2 Prema: „Politika“, Beograd, 12. III 2003.3 Siva i crna ekonomija jednim imenom se nazivaju kriminalna ekonomija, iza koje stoje kriminalne organizacije koje su u svetu poznate kao mafija. Reč je o mračnim poslovima kao što su: trgovina drogom, oružjem, nuklearnim otpadom, belim robljem, ljudskim organima, poslovi sa naručenim ubistvima, ucenama, reketom, ilegalnom organizacijom igara na sreću, falsifikovanjem novca i sl. Danas su 2,4 miliona ljudi širom sveta žrtve trgovine ljudima, a 80 odsto je i seksualno eksploatisano. Bande koje se bave trgovinom ljudima godišnje obrnu oko 32 milijarde dolara, saopštila je Kancelarija UN za borbu protiv kriminala (Prema: „Politika“, Beograd, 30. XII 2012).

7

odnosa biznisa i morala.4Da bi se stekla dobit, biznis proizvodi dobra ili pruža usluge, ili se bavi kupovinom

i prodajom. Pri tom, mnogi ljudi koji se bave biznisom ne mare za etiku. To ne znači, međutim, da su oni neetični ili nemoralni. Pre bi se reklo da su amoralni, u tom smislu što smatraju da su etički obziri u biznisu neprikladni. Po njima, biznis je biznis, oni se opiru moralisanju. Oni iskreno osećaju da se od biznisa ne očekuje da se bavi etikom. Čak i kada njihova firma postupa u skladu sa načelom etičnosti, retko se time hvale u moralnom smislu. Tako je nastao mit o amoralnom biznisu. Prema tom mitu poslovni ljudi postupaju neetično ne zato što žude da nanesu nekom zlo, već prosto zato što žele da ostvare profit, pri tom zanemarujući neke od posledica svog delovanja.

Da li je, međutim, tačno da je u biznisu dozvoljeno sve, zarad ostvarenja profita? Pre nego što odgovorimo na ovo pitanje, objasnićemo poreklo navedenog mita.

Mit o amoralnom biznisu nikao je iz snažnog individualizma homo oeconomicus-a, koji je naglašen u modernom slobodno-preduzetničkom pristupu biznisu.

Sistem slobodnog preduzetništva, karakterističan za modernu privredu, stavlja vrednosni naglasak na profit, jer se firme i osnivaju zarad profita. Zajedno sa željom za profitom ide želja za dobrima i onom vrstom života koji se može kupiti novcem. Čežnja za dobrima i lakim životom i vrednost koja se pridaje takvom životu vode, često, u pohlepu, koja čini ljude slepima za zahteve pravičnosti. S druge strane, slobodno-preduzetnički sistem pokreće i održava konkurenciju na svim nivoima. Pri tom je konkurencija ne samo žestoka već i pogubna. Nadmetanje isključuje slabe i manje produktivne, preterano oprezne i manje vešte. Rađa se „ekonomski darvinizam“. U toj nemilosrdnoj borbi mnogi podlegnu iskušenju da pobede, ma kojim načinom, poštenim ili nepoštenim.

Neki smatraju da je ekonomski sistem vrednosno neutralan: svaka osoba unutar sistema ide za sopstvenim dobrom. Tržište tako postaje neutralni teren zajedničke delatnosti, gde se opšte dobro postiže bez ičijeg posebnog nastojanja.5

Navedeno gledište je uprošćena forma predstave o slobodno-preduzetničkom sistemu. Realnost je, međutim, drugačija.

I država i svet su, naime, uvideli da, na primer, raspoloživa prirodna bogatstva imaju svoje granice, da je industrijalizacija plaćena ogromnom cenom, i da je ekološki sistem ozbiljno narušen i ugrožen. Ishod je naše kolektivno saznanje da mnogi od naših postupaka uključuju vrednosne sudove. Na primer, ako hoćemo više električne energije, moramo da dobro promislimo da li smo voljni da rizikujemo opasnosti koje

4 „Moral je izraz koji se koristi za označavanje onih postupaka i delatnosti čija je ispravnost ili pogrešnost od značaja; pravila koja vladaju tim delatnostima; i vrednosti koje te delatnosti i postupci usađuju, neguju i primenjuju“ (Džordž R., Poslovna etika, „Filip Višnjić“, Beograd, 2003, str. 31).5 „Crno tržište“ se pojavljuje u onim situacijama kada postoji potrošački interes za određenom vrstom proizvoda ili usluga čije su legalne transakcije onemogućene. Da bi se sprečilo funkcionisanje „crnog tržišta“ javila su se dva tipa razmišljanja: pojačati stepen kontrole i povećati nivo kazni; ići na slobodno tržišno rešenje. U vezi s ovim poslednjim G. Becker (1998) se već godinama zalaže za legalizaciju upotrebe i prodaje droge odraslim osobama. Time bi se, navodno, drastično smanjila cena narkotika, što bi oslabilo vrlo čvrstu vezu između korišćenja droga i visoko organizovanog međunarodnog kriminala.

8

podrazumevaju nuklearni reaktori. Ako hoćemo snažnu vojnu silu, ne možemo je imati ukoliko, kroz poreze, ne prikupimo novac potreban za njeno izdržavanje.

Pojedinci u biznisu ne mogu, dakle, da se ponašaju prema svom nahođenju. Propisi, odluke i smernice države regulišu kretanja na tržištu. Uz to, od privrednih subjekata se traži, ako ne i bezpogovorno zahteva, da razmotre dejstvo svojih odluka i postupaka na životnu sredinu, javnost i opšte dobro. Vazduh i voda nisu više prirodna bogatstva koja se mogu slobodno koristiti. Nijedan fabrikant ne može danas da prenebregava bezbednost radnika i korisnika proizvoda.

Većina poslovnih subjekata nije, međutim, strukturisana tako da izlazi na kraj sa moralnim zahtevima ili da odmerava vrednosti na neprofitan način. Kako da to postignu? Na taj način što će shvatiti da biznis ima svoju moralnu pozadinu.

Poslovna delatnost je, naime, ljudska delatnost, koja može i mora vrednosno da se procenjuje, kao i bilo koja druga ljudska delatnost. Veza biznisa i morala ide čak i dublje. Biznis, poput većine drugih društvenih delatnosti, pretpostavlja postojanje moralne pozadine, i bez nje bi bio nemoguć. Moral je, naime, „mazivo“ biznisa. Ako bi živeli u poslovnom svetu bez morala, takav svet bi bio nepodnošljiv. Shodno tome, tvrdnja da se biznis i moral ne mešaju, ne može da se održi. Cilj poslovne etike nije nužno promena ma čijih moralnih ubeđenja, već oslanjanje na njih.

2.1. „Pranje novca“

I pored navedenog zahteva (imperativa) za moralnim ponašanjem u modernom biznisu na delu je, na žalost, nemoralno (amoralno) ponašanje. Najbolji primer tog i takvog (nemoralnog) ponašanja je „pranje“ novca, kao i „of-šor“ biznis.

„Pranje novca“ je proces kojim se „prljavi novac“ kao prihod od kriminala pomera kroz finansijski sistem na način kojim se prikriva njegovo pravo poreklo, a na kraju se pojavljuje kao da potiče iz legalnih izvora.

„Pranje novca“ je kompleksan proces koji se sastoji u uključivanju većeg broja učesnika – finansijskih i nefinansijskih institucija i pojedinaca. U tom procesu identifikuju se tri faze: (1) oslobađanje od gotovine stečene nezakonitim aktivnostima i njeno transformisanje u negotovinska sredstva („plasiranje“); (2) raskidanje veza između novca i kriminala („presvlačenje“), što podrazumeva sprovođenje većeg broja transakcija u relativno kratkom vremenskom periodu; (3) oprani novac se vraća u cirkulaciju i integriše („integracija“) u legalnu ekonomiju i finansijski sistem.

U tom nezakonitom i nelegalnom poslu „perači novca“ nastoje da uključe što je moguće više slojeva – institucija i pojedinaca: banke i osiguravajuće kuće, finansijske posrednike, advokate, računovođe, poreske konsultante, dilere automobilima, plemenitim metalima, dragim kamenjem, nekretninama, luksuznom robom i proizvodima visoke vrednosti, kazina, lutrije, igre na sreću, menjačnice, aukcionare, trgovačke putnike, i sl. Ipak, ključnu ulogu u toku „pranja novca“ imaju komercijalne banke, što ne znači da je

9

uloga ostalih finansijskih i nefinansijskih institucija zanemarljiva.6„Pranje novca“ teži da bude sve više internacionalizovano, što znači da se povećava

rastojanje između mesta gde su se kriminalne aktivnosti koje su stvorile novac odvijale i mesta gde je novac „opran“. Sistem elektronskog transfera sredstava to pospešuje, jer omogućava brzo i lako pomeranje gotovine između računa u različitim zemljama. Primenom savremene tehnike banka može u toku jednog radnog dana poslati određenu sumu novca u veliki broj zemalja, što udaljava trag i stvara probleme za pronalaženje izvora novca, bez obzira da li je zakonski stečen ili ne. Obično se novac prvo kanališe prema „off-šor“ zemljama ili centrima iz kojih se kasnije investira u druge zemlje.

„Pranje novca“ je unosan biznis. Ukupan iznos opranog novca je veći nego društveni bruto proizvod u mnogim zemljama. Smatra se da će suzbijanjem trgovine drogom (podzemne, crne ekonomije) problem pranja novca biti rešen. Međutim, problem droge je danas veći nego ikad, pa je trgovina drogom najbrže rastuće područje međunarodnog kriminala, pri čemu „pranje novca“ uzima sve više maha.7

„Pranjem novca“ kriminalci vrše pokušaj sakrivanja pravog porekla i vlasništva nezakonito pribavljenih novčanih sredstava i druge imovinske koristi. Ukoliko se takva operacija uspešno izvede stvara se legalno pokriće pravog izvora tih sredstava. Stoga se „pranje novca“ odnosi na bilo koju aktivnost koja potiče iz kriminalnih ili nezakonitih radnji.8

„Pranje novca“ se odvija uz saradnju države, mafije i poslovnog sveta. Ocenjuje se da su tri faktora naročito doprinela razvoju ovih poslovnih aktivnosti: potpuna liberalizacija u kretanju kapitala od 80-ih godina prošlog veka, koja je dovela do gubljenja njegove kontrole na nacionalnom ili na međunarodnom planu; narastanje i dematerijalizacija finansijskih transakcija; i povećan broj mesta u svetu na kojima se te transakcije mogu da ostvare, odnosno na kojima se toleriše finansijski kriminal („poreski raj“).

U razvijenim zemljama i na međunarodnom nivou u poslednjoj deceniji doneti

6 Poslednjih godina „perači novca“ pokazuju da postaju sve više inovativni na taj način što koriste nebankarske finansijske institucije i sisteme. U pitanju su oni biznisi koji pružaju usluge koje liče bankarskim, ali koji su slabije nadgledani nego tradicionalne finansijske institucije. To su: menjačnice, službe za naplatu čekova i transmisiju novca, brokeri hartijama od vrednosti i robama, kompanije životnog osiguranja, „podzemni“ i „paralelni“ bankarski sistemi... Značajne za biznis ovog tipa su tzv. "Shell Corporations" i "ghost" ili „front“ kompanije, koje su zakonski registrovane organizacije kriminalaca, ali nemaju stvarni biznis osim biznisa manipulacija i finansijskih transakcija za svrhe „pranja novca“. Obično su registrovane u „ofšor poreskim rajevima“.7 Prema procenama MMF-a korupcija sa velikim udelom doprinosi porastu „pranja novca“, čija se vrednost godišnje kreće između 500 mlrd i 1.500 mlrd USD.8 Izraz „pranje novca“ nastao je u SAD 20-ih godina prošlog veka. Prema nekim izvorima osuda Al Kaponea za utaju poreza 30-ih godina prošlog veka uticala je na ekspanziju „pranja novca“. Majer Lanski, poučen događajima sa Al Kaponeom uložio je novac u švajcarske banke, koji je zatim vraćao u SAD kao pozajmice različitim firmama koje su posedovale kriminalne organizacije.

10

su zakoni koji bi trebalo da suzbiju „pranje novca“ i rasturanje droge.9 Međutim, s obzirom da je novac koji potiče od kriminalnih aktivnosti prisutan u velikom broju zemalja, odnosno da granice među zemljama ne predstavljaju prepreku, jasno je da se problem može rešiti koordiniranom aktivnošću država i međunarodnih institucija, uz utvrđivanje čvrstih pravila, kojih bi se svi morali pridržavati.

2.2. „Of-šor“ biznis

U ekonomiji se pod biznisom (engl. business) podrazumeva posao, rad, zaposlenje. U širem smislu biznis znači privređivanje, trgovinu, poslovni život. U američkoj i engleskoj privrednoj praksi ovaj izraz se često upotrebljava kao opšta oznaka svakog delovanja koje u sebi sadrži elemente poslovnosti i zarađivanja. Pod izrazom biznismen (businesman) misli se na poslovne ljude kapitalističkog sveta, a u prvom redu na pojedince – preduzetnike i pojedince vlasnike industrijskih, poljoprivrednih, trgovačkih, bankarskih i drugih uslužnih preduzeća i deoničarskih društava.

U okviru savremenog biznisa danas se sve više govori o offshor („of-šor“) biznisu kao obliku nerezidentnog poslovanja.10 „Of-šor“ je zakonska enklava koja se razlikuje od „on-šor“ (u unutrašnjosti zemlje) biznisa. „Of-šor“ centri posluju, naime, prvenstveno (ali ne i isključivo) sa stranim licima (nerezidentima). Prema objektu poslovanja „ of-šor“ kompanije mogu biti: trgovačke, banke, osiguravajuća društva, brodarske kompanije. Danas gotovo da nema međunarodne kompanije koja aktivno ne koristi „of-šor“ mogućnosti za svoje poslovanje.11

Objekt poslovanja „of-šor“ kompanija je po pravilu sve osim domaćeg tržišta. Ovo je posledica činjenice što „of-šor“ kompanije ili plaćaju simboličan ili nikakav porez na profit i uživaju druge brojne poslovne olakšice, pa bi njihovo poslovanje na lokalnom tržištu neminovno istaklo njihovu konkurentnost u odnosu na domaću (tačnije rezidentnu) privredu i potiskivanje ili čak i bankrotstvo domaćih privrednih subjekata suočenih sa ovom nelojalnom konkurencijom.

Biznis u novom veku mora doživeti korenite promene. Promenama se ne može

9 Profit koji se ostvaruje trgovinom drogom procenjuje se na iznos od 300 do 500 milijardi USD godišnje, odnosno između 8% i 10% svetske trgovine. Ovde je uzeta u obzir samo trgovina prirodnim, a ne i sintetičkim drogama (Prema: Sistem i korupcija, IDN, Beograd, 2000, str. 123).10 Termin offshore u bukvalnom prevodu sa engleskog znači vanobalan, tj. van one teritorije u kojoj je takva kompanija registrovana. Ta eksteritorijalnost ogleda se u dva ključna elementa: (1) subjektu – vlasnik kompanije mora biti strano fizičko ili pravno lice; (2) objektu – ovim kompanijama se dozvoljava samo međusobno poslovanje ili poslovanje sa kompanijama iz trećih zemalja. Iako su „of-šor“ jurisdikcije po pravilu stroge po pitanju sprečavanja domaćih lica da budu vlasnici, odnosno suvlasnici „of-šor“ kompanija, po pitanju rada u ovim kompanijama situacija je suprotna: zapošljavanje domaćih državljana za rad u „of-šor“ kompanijama, pa i najviša zvanja (direktori, menadžeri) u principu se pozdravlja.11 Kipar je doneo odluku o razvijanju „of-šor“ biznisa 1975. godine. Švajcarska je postala „of-šor“ bankarski ideal zbog svoje političke neutralnosti. Malta, kao i mnoge druge bivše kolonije, okrenula se po dobijanju nezavisnosti, „of-šor“ biznisu, jer je odlaskom kolonijalnog gospodara istovremeno otišao i ekonomski staratelj. Najznačajniji „of-šor“ centri u svetu su: Kipar, Gibraltar, Džersi i Džerensi (ostrva u kanalu La manš), Čovečije ostrvo, Lihtenštajn, Luksemburg, Madera, Malta, Monako.

11

upravljati, kao što kaže Draker, ali im se mora ići u susret. Kao što kaže Bil Gejts („Poslovanje brzinom misli“) uspešne firme sledeće decenije „... biće one koje digitalne alate koriste za preoblikovanje svoga posla. Te firme će donositi brze odluke, delovaće efikasno i direktno će kontaktirati sa klijentima na mnoštvo pozitivnih načina. Prelazak na digitalno postaviće nas na vrh talasa promena koji će razbiti stari način poslovanja. Digitalni nervni sistem omogućiće vam poslovanje brzinom misli – što je ključ uspešnosti u 21. veku“. Ili kao što kaže Ričard Mek Gin (predsednik i izvršni direktor kompanije "Lucent Technologies"): „Morate biti brži ili ćete nestati“. To je upravo suprotno uzrečici „brzina ubija“. Da bi se postigla nužna brzina u savremenom biznisu modernom ekonomisti stoji na raspolaganju informatička tehnologija.

Navedene promene koje se dešavaju u 21. veku, na žalost, zloupotrebljavaju se. „Of-šor“ centri su potencijalne mete za „perače novca“. Potencijalno sumnjive transakcije su moguće kod „of-šor“ država, a posebno kod nenadgledanih ili slabo nadgledanih banaka (naročito na sledećim lokacijama: Kukova ostrva, Dominikanska Republika, Maršalska ostrva, itd.).

„Of-šor“ investicioni centri (off-shore investment centres) su mesta na kojima posedovanje imovine ima posebne prednosti. I to zbog niskih ili nepostojećih poreza na prihod i bogatstvo. Tu su i zakoni koji se odnose na trustove, iz kojih preduzeća, posebno finansijska preduzeća, mogu da posluju uz poreske olakšice.12

Od 60-ih godina prošlog veka na ovamo veliki broj investicionih fondova, od kojih su mnogima upravljale finansijske institucije iz V. Britanije i sličnih zemalja, osnovani su u ovim zemljama, dok je značajan broj investicionih poslova, koji uključuju čuvanje i upravljanje sredstvima privatnih lica, vođen uz ostvarivanje poreskih olakšica.

Neke od „of-šor“ zemalja su nešto veće od „zemalja na papiru“ i u njima su „of-šor“ institucije registrovane i poseduju akta o poslovanju. Druge su operativni centri, u kojima, pored pomenutog investicionog poslovanja, postoji značajan obim međunarodnog bankarskog poslovanja, i one imaju važnu ulogu na tržištu evro valuta. Ovo je posebno došlo do izražaja, u negativnom smislu, uoči i tokom savremene svetske finansijske krize (od 2008. godine).

„Of-šor“ poslovi su bankarski poslovi koji se realizuju: (1) u podružnicama koje su svesno (namerno) osnovane u zemljama čiji pravni, poreski i nadzorni sistemi nisu strogi kao u matičnoj zemlji;13 (2) u podružnicama koje se nalaze na teritoriji matične države, ali u povlašćenim zonama, koje su izuzete iz opšteg regulacionog okvira države.14

Početkom 90-ih godina prošlog veka oko polovine svetskih zaliha novca i njegovih tokova deponovano je ili je prolazilo pomenutim tokovima.15 Propisivanje poslova

12 Najpoznatija takva mesta su ostrva u Lamanšu (Channel Isles), neke karipske zemlje (Caribbean states) i Luksemburg (Luxembourg). 13 Reč je o ostrvskim zemljama u kojima su ti poslovi razvijeni (na Bahamima, Barbadosu, Bermudima, Britanskim Devičanskim Ostrvima, Kipru, Jamajki, itd.), no toj grupi pripadaju i male evropske kopnene države: Andora, Lihtenštajn, Luksemburg, Monako i Švajcarska). Nazivaju ih „poreskim rajevima“.14 Takvi poslovi su se najbrže razvili u Njujorku (SAD) i Dablinu (Irska).15 Depozit i u "of-šor" bankama u isto vreme su iznosili oko 1000 mlrd. USD, a još je toliko kapitala bilo plasirano u zajedničke fondove kojima upravljaju "of-šor" banke.

12

kojima se banke smeju baviti, smanjilo je njihovu sposobnost da u matičnim državama odgovore izazovima konkurencije. Stoga su banke postepeno selile svoje poslove u tzv. regulatorne oaze.

U izveštaju evropske Komisije upućenom Savetu i Evropskom parlamentu navodi se da je u „of-šor“ zemljama neoporezovano i neprijavljeno na desetine milijardi evra iz EU. Naime, građani i firme iz EU su 35% depozita plasirali u „of-šor“ zemlje. Kajmanska ostrva i Švajcarska drže 20% svetskih depozita, čija je ukupna vrednost 1.400 milijardi dolara. U izveštaju se, takođe, navodi da su Kajmanska ostrva, inače britanska teritorija, među najbrže rastućim centrima za privlačenje novca (Privredna komora Srbije, 2013). Pored Kajmanskih ostrva u „carstvo“ of-šor biznisa spadaju i Devičanska ostrva.16

3. UMESTO ZAKLJUČKA: NUŽNOST MERA I AKCIJA I NEGOVANJA POSLOVNE ETIKE

Nelegalna ekonomija je negativna pojava moderne ekonomije i biznisa, koja neće jenjavati sama od sebe, već je neophodna organizovana društvena aktivnost kroz sistemske mere i akcije na makro i mikro nivou.

Svako ignorisanje etike i etičkih vrednosti u ekonomiji i biznisu ima ogromne negativne posledice za pojedinca, državu i celokupno čovečanstvo. Potrebna je, stoga, permanentna borba protiv crne i sive ekonomije i korupcije, kao i negovanje poslovne etike.

3.1. Borba protiv crne, sive ekonomije i korupcije

Sve više je na unutrašnjoj i svetskoj privrednoj i političkoj sceni prisutna tzv. crna ekonomija: nelegalna trgovina robom (bez plaćanja carine), cirkulisanje špekulativnog i lihvarskog kapitala, proizvodnja i trgovina opojnim drogama, nelegalna trgovina oružjem, trgovina „belim robljem“ i drugo. Veličina samo crnog svetskog tržišta droge procenjuje se na stotine milijardi američkih dolara.

Siva ekonomija ima tri osnovna pojavna oblika: poslovanje na crno; rad na crno; i finansijske transakcije kojima se narušava fiskalna disciplina u zemlji. Kada je u pitanju ovo prvo EBRD (2012) iznosi podatke da je udeo tzv. „neformalnog sektora“ (sive ekonomije) u Srbiji čak oko 40% vrednosti registrovanog BDP-a, da je udeo sive ekonomije u najrazvijenijim zemljama na nivou od desetak odsto BDP-a. Što se tiče „rada na crno“ (tzv. neformalne zaposlenosti) stopa neformalne zaposlenosti iznosila

16 Devičanska ostrva sačinjava stotinak malih ostrva razasutih u Karipskom moru. Četrdeset ostrva je pod zaštitom britanske krune, dok je 60 preostalih pod patronatom SAD (ona su danas „turistički raj“). Britanska ostrva su jedinstveni azil svetskog finansijskog kriminala. Na ostrvima je registrovano čak 380.000 međunarodnih kompanija. Lokalna vlast garantuje potpunu anonimnost svakom biznismenu, a firme mogu da se osnuju i telefonom. Lokalnim vlastima je jedino važno da se uredno izmiruju mesečni „troškovi održavanja“ (u iznosu od 700 dolara). To je solidan prihoda za dvadeset hiljada stanovnika, koliko ih živi na najvećem ostrvu Gorgola i glavnom gradu Rod Gaunu. Samo po tom osnovu lokalne vlasti godišnje inkasiraju više od 150 miliona dolara, zbog čega i ne pomišljaju da uvedu poreze („Danas“, Beograd, 9-10. III 2013, str. 26-27).

13

je 2007. godine čak 35%, što je predstavljalo rast u odnosu na 2002. godinu, kada je iznosila 28%. I na kraju, pomenute finansijske transakcije odvijaju se kroz finansijske špekulacije u obliku finansijskih prevara i izbegavanja plaćanja poreza.

Prema rezultatima ankete koju je sprovela Unija poslodavaca Srbije (2011) najznačajniji uzroci rasta „sive ekonomije“ u Srbiji su: slab rad institucionalnih službi (46,7%), nedostatak političke volje (29%), slab rad MUP-a (19,4%), korupcija (17,2%), neaktivnost carinske službe (11,4%) i nedostaci u zakonskoj regulativi (4,4%) (Privredna komora Srbije, 2013).

Korupcija je, paralelno sa crnom i sivom ekonomijom, globalni problem svih zemalja i svih društava, posebno zemalja u tranziciji. „Globalna koalicija protiv korupcije“ (Transparency internacional - TI) u svom godišnjem izveštaju o „zloupotrebi zvanične moći za privatnu korist“ objavljenom u Berlinu (26. IX 2007.), donosi tabelu na kojoj je 179 zemalja.17 Na prvom mestu, kao država u kojoj je percepcija korupcije najmanja, i ovoga puta je Finska. Od maksimalnih deset poena, po metodologiji TI, ona ima 9,3. A na poslednjem, kao najkorumpiranija zemlja planete bila je Somalija, gde je otpornost na podmićivanje samo 1,4.

Pored Finske u elitnom društvu su još i Novi Zeland, Singapur, Švedska, Island, Holandija, Švajcarska, Kanada, Norveška i Australija, kao deset najotpornijih na korupciju. Srbija je, te godine, bila na 79. mestu (3,4) dok je prethodne godine bila na 90. mestu. Ispod Srbije su Makedonija, Crna Gora, BiH, čak i Rusija koja je bila na 143. mestu. Ispred nas su Hrvatska (64. mesto) Slovenija (27. mesto).

Procenjuje se da globalni nivo korupcije dostiže brojku od bilion (hiljadu milijardi) dolara. Mito se, po drugom nalazu, najčešće daje policiji. Međutim, svaka zemlja, ima u korupciji svoje specifičnosti, kao i sopstveni nivo tolerancije na nju.18 Svaka zemlja, takođe, vodi borbu, uspešno ili neuspešno, protiv korupcije, kao ozbiljne bolesti savremenog društva.

Međunarodna zajednica ulaže znatne napore u borbi protiv nelegalne ekonomije. Najveći problemi su, međutim, sledeći: neusaglašenost u sprovođenju preporuka; neusaglašenost nacionalnih regulativa; nedostatak međunarodne saradnje pri istragama i dokazivanju; (ne)poverljivost podataka; nekooperativne jurisdikcije; korupcija, koja parališe primenu bilo kakvog zakonodavnog sistema, itd.

„Pranju novca“, kao rasprostranjenom obliku nelegalne ekonomije, posebno su izložene finansijske institucije, koje zbog toga mogu biti izložene pravnom, kao i riziku reputacije. Zbog toga finansijske institucije moraju da se zaštite putem kontinuiranog nadzora i procene baze klijenata. Ukoliko ne primenjuju standarde dobrog poznavanja, procene i kontrole svojih klijenata, banke moraju biti predmet povećanog nadzora regulatornih organa. Neophodno je da svest o potrebi sprečavanja pranja novca

17 Godišnji „Indeks percepcije korupcije“ objavljuje se od 1995., a sačinjava ga metodologija koja uključuje podatke iz 14 izvora, koji se oslanjaju na 12 nezavisnih institucija. Ocene raširenosti korupcije daju i lokalni eksperti i lideri biznisa (Prema: „Politika“, Beograd, 13. X 2007., str. 10).18 Tako na primer, istraživanje sprovedeno (2007.) za potrebe svetske organizacije za borbu protiv korupcije "Transparency inetrnational" pokazuje da građani u Srbiji smatraju da je najzastupljenija korumpiranost u zdravstvu (61%), pravosuđu (58%), obrazovanju (51%) i u policiji (50%). (Prema: „Politika“, Beograd, 8. XII 2007., str. l.)

14

i finansiranja terorizma postane sastavni deo korporacijskih vrednosti, kulture i odgovornosti višeg menadžmenta (Fijat, Ljiljana, 2012).

Kada je reč o korupciji potrebne su sistemske mere i akcije u borbi protiv ove opake društvene pošasti ( Pejanović, R., 2012).

U nameri da stane na put kompanijama i građanima koji izbegavaju plaćanje poreza, Evropska komisija je iznela niz konkretnih predloga: sankcije za poreske prekršaje; poreski identifikacioni broj za prekogranične obveznike; strožija kontrola „poreskih rajeva“. U predlogu mera navodi se da zemlje-članice EU treba da se usredsrede na „popravljanje administrativnih kapaciteta za prikupljanje poreza“.

3.2. Negovanje poslovne etike

Etika je važna naučna disciplina kojom se definiše kvalitet i karakter istine o čoveku i društvu. Etika je deo filozofije koji proučava i procenjuje moralne tokove (šta je dobro ili šta je rđavo, šta treba da bude ili šta ne treba da bude)19. Prikazujući svoje karakteristike drugima, čovek želi da prikaže sliku o sebi, o svom karakteru i o svojim moralnim vrednostima. Ako je taj prikaz pojedinca prema drugima iskazan u formi ličnog kontakta, odnosno građanskog odnosa, onda taj odnos ima karakter građanske ili lične etike. Ako je taj odnos pojedinca iskazan u formi njegovog stava naspram određenog činjenja ili naspram određenih poslova i radnji, onda je reč o poslovnoj ili zajedničkoj etici.

Moral je skup običaja, pravila i normi, naročito dobrih običaja, onih koji omogućuju poželjan i slobodan opstanak i razvitak pojedinca i društva; vrlina, krepkost.20 Adam Smit izvore morala ne traži u religioznom i mističnom osećanju, već ga nalazi u jednostavnom elementu saosećanja.21

Postoji razlika između prava i morala, pravnih i moralnih normi. Pravne norme se štite silom društvene vlasti, dok iza moralnih normi stoji idejna sila javnog mnjenja i griža savesti za nemoralne postupke, osećaj gubitka vrednosti u sopstvenim očima zbog učinjenih postupaka. Čovek se, naime, oseća slobodnim onoliko koliko postupa po sopstvenoj savesti.

Posebni vidovi moralnog ponašanja su egoizam i altruizam. Uz to postoje i moralni kodeks, kao i profesionalni moral.

Egoizam je samoživost, samoljublje i sebičnost. Lični interes se stavlja iznad

19 Ovako shvaćena etika predstavlja moralnu filozofiju, ili praktičnu filozofiju ili nauku o moralu. Postoji i hrišćanska etika, koja je nauka o moralu zasnovana na hrišćanskim dogmama. Senzualna etika je shvatanje po kome je „dobro“ ono što se čulnom oponašanju pokaže kao takvo (radost trenutka).20 Tvorac etike kao nauke o moralu i filozofije kojom se stiče slika o karakteru pojedinca naspram ostalih, je grčki filozof Sokrat (470-399. g. p.n.e). Sokrat definiše pojmove ljudskih vrlina: pravednost, hrabrost, čovečnost, dobrotu, i iznad svega odvaja dobro od zla, istinu od laži. Sokrat je bio čovek koji „zna da ne zna“ i koji najvišom mudrošću smatra upravo svest o sopstvenom neznanju. (Videti: Aristotel: Filozofija etike, „Naučna knjiga“, Beograd, 1968).21 Adam Smit je tvrdio da na slobodnom tržištu težnja za sopstvenim interesima svima koristi. Ono što se često zaboravlja je da je on, takođe, smatrao da je „briga za bližnje“ ključna za koheziju i stabilnost društva.

15

interesa ostalih. On je glavni motiv, a često i isključiva čovekova aktivnost, pa čak i po cenu štete koju drugi mogu imati. Ovakvo ponašanje se pravda nagonom za samoodržanje, gde dominira osećanje za sopstveno „ja“, koje se smatra primarnim, dok je osećanje za druge izvedeno osećanje. Egoizam je praćen pohlepom i težnjom za bogaćenjem.

Suprotno od egoizma je altruizam. To je ljubav prema drugima, nesebičnost i želja da se pomogne drugima naročito onima kojima je pomoć neophodna. Praćen je solidarnošću.

Profesionalni moral je takav moral i ponašanje koje se kreira i primenjuje u okviru profesionalnih društvenih grupa i zanimanja, kao i prema drugim grupama. Osnova za konstituisanje profesionalnog morala je specifičnost i društveni status profesije kojom se pojedinci bave. Tako postoji profesionalni moral lekara, advokata, sudija, profesora i drugih. Profesionalni moral obično nije u suprotnosti sa opštim vladajućim društvenim moralom, već najčešće precizira njegove opšte odredbe na specifičnost profesije. Profesionalni moral razvija osećanje časti kod pripadnika određene profesije.

Moralni kodeks predstavlja skup relativno precizno formulisanih moralnih normi. Ovaj vid modifikovanja moralnih normi je relativno redak način utvrđivanja ponašanja pripadnika određenih profesija ili zanimanja. Najčešće se sreće kao propisano ponašanje lekara, advokata, kao i drugih zanimanja, koja su od značaja za unapređenje i zaštitu tog zanimanja (trgovački, zanatski kodeks) i bržeg prodiranja moralne svesti u ponašanje ljudi.

Za nas je interesantna poslovna etika, kao skup moralnih načela i ponašanja privrednih subjekata, koji predstavljaju okvire dozvoljene aktivnosti u vršenju ekonomskih poslova. Načela ili principi poslovne etike različiti su u pojedinim ekonomskim aktivnostima. Tako na primer, etika u privrednoj propagandi zasniva se na načelu da vršiocu propagande nije dozvoljeno da proizvodu pripisuje one kvalitete koje on stvarno nema. Još manje je dozvoljeno da kudi karakteristike proizvoda svoga konkurenta; da se o konkurentu negativno izražava; da uopšte vrši upoređivanje između sebe i konkurenata ispitivanjem razlika između njihovih proizvoda iste namene. Ovakva i slična istupanja ostavljaju još negativniju sliku kada se ne zasnivaju ni na kakvoj argumentaciji, kada su očigledan izraz improvizacije, zle volje, ili čak i neprijateljskog stava.

Kvalitet poslovne etike uslovljen je kvalitetom ponašanja pojedinca naspram ostalih. Pri tom je ponašanje pojedinca uslovljeno poštovanjem i primenom etičkih vrednosti društava. Etičke vrednosti društva zavise i od odnosa etike i politike. Koliko god da je zemlja uređena, poremećaji moralnog rasuđivanja ljudi na vlasti nisu, naime, retkost. Reč je o tzv. zloupotrebama položaja, nepotizmu, sukobu interesa, proneverama, korupciji. Sve je to praćeno makijavelističkom porukom: „Ko morališe nema šta da traži u politici. Eno mu crkve!“

Poslovnu etiku određuju principi na kojima se zasniva.22 Od mnoštva principa poslovne etike najznačajniji su: princip međusobne koristi, princip međusobnog

22 Prema Ristić, Ž., Finansijska trgovina i poslovna etika, Privredna izgradnja, Novi Sad, br. 1-2/1999, str. 31-42.

16

poverenja, princip dobrih namera i princip poslovnog kompromisa i poslovne tolerancije.23

Suština principa međusobne koristi je da nijedan od partnera ne sme biti nezadovoljan, odnosno ne sme imati utisak prevarenog ili izigranog partnera. Mora biti zadovoljen interes na obe strane, naravno pri tom ne sme da trpi treća strana, niti sme da bude to postignuto na uštrb društva.

Princip međusobnog poverenja je od posebnog značaja za funkcionisanje ekonomskog sistema i tržišnih odnosa. Pri ekonomskim transakcijama značajni poslovi, velikih vrednosti, zaključuju se, često, na reč, preko telefona, bez prisustva svedoka i bez formalnog ugovora. Takav specifičan odnos partnera može biti uspešan ako između učesnika dominira etički princip međusobnog poverenja. Kada je reč o poverenju treba naglasiti značaj poverenja svih učesnika u ekonomskim poslovima u mere i akcije države kao ekonomskog subjekta. Nepoverenje u državu usporava ekonomske aktivnosti ili čak vodi „seljenju kapitala“.

Princip dobrih namera podrazumeva da poslovni partner postupa prema partneru dobronamerno. On nema nameru da svog partnera prevari, izigra, slaže, pokrade, ošteti ili postupi na bilo koji drugi nemoralan način na koji on ne bi želeo da se i prema njemu postupi.

Princip poslovnog kompromisa i poslovne tolerancije predstavlja neku vrstu nadgradnje na prethodni princip i posebno dolazi do izražaja u tržišnim odnosima. Naime, na tržištu se susreću kupac, koji ima prevashodni interes da kupi što jeftinije, i prodavac, čiji je interes da proda što skuplje. Izjednačavanje ovog antagonističkog odnosa između kupca i prodavca ostvaruje se upravo primenom ovog etičkog principa. Bez ovih etičkih vrednosti poslovnih partnera tržište bi bilo unapred osuđeno na propast, jer jednostavno ne bi funkcionisalo.

Izgradnja principa poslovne etike je u funkciji odgovarajućih ciljeva poslovne etike. Primenom poslovne etike postiže se, naime, ogroman broj ciljeva. Od velikog broja ciljeva najveći značaj pripada cilju kojim se ostvaruje zaštita interesa investitora. Ovo proističe iz mesta i uloge investitora u okviru ukupne nacionalne ekonomije. Njihova imovina koju ulažu je osnov stvaranja nove nacionalne vrednosti, bogatstva i prosperiteta.

U svim savremenim tržišnim privredama interes investitora mora biti obezbeđen, a sam investitor prilikom ulaganja svoje imovine mora imati osećaj potpune sigurnosti i poverenja u mehanizam i etičke vrednosti tog tržišta i države kao regulatora i kontrolora tog mehanizma i tih vrednosti pojedinaca u njemu.

Interes investitora mora biti maksimalno zaštićen od strane svih učesnika čiji su interesi u suprotnosti sa njegovim. Osim suprotnosti interesa, drugi učesnici koji se nalaze u ulozi dužnika, uvek su u mogućnosti da interes investitora kao poverioca izigraju ili zloupotrebe. Oni, naime, u tržišnim operacijama sa investitorima ne mogu imati nikakvu materijalnu štetu, što ovaj tržišni odnos opterećuje dodatnim rizikom na strani investitora, poznatim pod imenom „riziko povraćaja imovine“ i „riziko naplate

23 Videti: David, R., Poslovni bonton, „Privredni pregled“, Beograd, 1995; Ninberi Ž., Umetnost pregovaranja, „Privredni pregled“, Beograd, 1993; Keniči, O., Kako razmišlja strateg, umetnost japanskog poslovanja, „Privredni pregled“, Beograd, 1995.

17

prihoda“ po osnovu legitimnog vlasništva nad njom.24

Svako ignorisanje etike i etičkih vrednosti, u bilo kom delu ljudskog stvaralaštva, a naročito na području poslovnih odnosa, ima, dakle, ogromne negativne posledice za svakog pojedinca, državu, a preko toga i za celokupno civilizovano čovečanstvo.25 Etika i moral moraju, naime, postati nerazdvojni deo savremenog poslovanja.

Zbog toga je nužno negovanje etike i etičkih odnosa kao osnovnog regulatora svih, a posebno poslovnih odnosa. Pri tom treba imati na umu da je odnos etike i prava takav da što je više normativizma u nekom društvu sve je više kriminala. Etika i normativizam su, naime, u dijalektičkoj suprotnosti: više etike znači manje propisa i normativizma i obrnuto. Etičnost se ne može, dakle, propisati zakonom26. Isto tako legalno i etično nisu apsolutno podudarni.27

Pored negovanja poslovne etike nužno je da poslovna etika postane deo obrazovanja savremenog menadžera. Jer to su obavezna znanja i veštine, čije izučavanje pomaže kod donošenja sopstvenih odluka i vrednovanja tuđih postupaka. Menadžeri moraju, naime, stalno uspostavljati ravnotežu između koristi (zarade) i moralnog postupanja. Jer, kao što je moral personalni kapital čestitih ljudi, za firme - ugled je sve!

3. LITERATURA

1. ARISTOTEL: Filozofija etike, „Naučna knjiga“, Beograd, 1968.

2. ATTALI, J., GUILLAUME, M.: Ati – ekonomika, IDN, Beograd, 1978.

3. BOŠKOVIĆ, M.: Aktuelni problemi suzbijanja korupcije, Policijska akademija, Beograd, 2000.

4. CVIJANOVIĆ, D., MIHAILOVIĆ, B., PEJANOVIĆ, R.: Poslovna etika i komuniciranje, monografija, IEP, Beograd, 2012.

5. DANILESKI, N.: Rusija i Evropa, „Službeni list“, Beograd, 1994.

24 Prema: Ristić Ž., Isto, str. 37.25 U izveštaju Međunarodne trgovačke komore (Biroa za borbu protiv finansijskog kriminala) iznose se mnogobrojni primere zloupotrebe etike. Na primer, prema podacima Saveznog biroa za borbu protiv kriminala SR Nemačke, nemački građani gube godišnje 40 milijardi evra samo na osnovu prevare na finansijskom tržištu, što čini oko 70% godišnjeg budžeta ove zemlje. Ili drugi primer, prema nalazu FBI pretpostavljeni gubitak Amerikanaca, samo na primeru 100 prevarenih slučajeva, u 1995. g. iznosio je oko pola milijarde dolara. Međutim u ovakvim i sličnim slučajevima zloupotrebe etike, zvaničnim organima se prijavi manje od 10% ukupnih prevara. Kada se to uzme u obzir onda se vidi koliko je tragično dejstvo ignorisanja i zloupotrebe etike i njenih principa. (Prema: Ristić, Ž., isto).26 Ni pravo, ni hrišćanska etika ne mogu, dakle, uplašiti niti opametiti naraštaj koji se pita: „Zašto Papa ima neprobojna stakla na kolima? Plaši li se da će otići na nebo?“ (Grafit na zidu jedne zgrade u Beogradu).27 To potvrđuje primer iz istorije: prodavanje indulgencija (potvrda o oprostu grehova) u srednjovekovnoj crkvi, koje je bilo legalno, ali ne i moralno.

18

6. DAVID, R.: Poslovni bonton, „Privredni pregled“, Beograd, 1995.

7. DRAMOND, DŽ., BEIN, B.: Poslovna etika, „Klio“, Beograd, 2001.

8. DŽORDŽ, R.: Poslovna etika, „Filip Višnjić“, Beograd, 2003.

9. FIJAT, LJ.: Otkrivanje i sprečavanje pranja novca, Finansije, Beograd, br. 2/2002.

10. Fijat, Lj.: Mere protiv pranja novca u bankama, Zadužbina Andrejević, Beograd, 2012.

11. GALBRAITH, J. K.: Novac (odakle je došao, gde je otišao), „PS Grmeč“, Beograd, 1997.

12. GALBRAITH, K. J.: Ekonomija u perspektivi, Mate, Zagreb, 1995.

13. GIDENS, E.: Posledice modernosti, „Filip Višnjić“, Beograd, 1998.

14. GILMOR, W. C.: Prljavi novac. Razvoj međunarodnih mera za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma, PLUS, Beograd, 2008.

15. GOVORUHIN, S.: Velika kriminalna revolucija – ima li Rusija budućnost?, „Filip Višnjić“, Beograd, 1995.

16. HEFE, O.: Umijeće življenja i moral, „Akademska knjiga“, Novi Sad, 2011.

17. HIRSCHMAN, A.: Strasti i interesi, „Filip Višnjić“, Beograd, 1999.

18. Izazovi razvoja na prelazu u XXI vek, Zbornik radova, IEN, Beograd, 1999.

19. KENIČI, O.: Kako razmišlja strateg, umetnost japanskog poslovanja, „Privredni pregled“, Beograd, 1995.

20. KLASENS, R.: Sprečavanje pranja novca, Udruženje banaka Srbije, Beograd, 2006.

21. NEDELJKOVIĆ, D.: Etika. Dijalektika moralnog iskustva, „Naučno delo“, Beograd, 1977.

22. NINBERI Ž.: Umetnost pregovaranja, „Privredni pregled“, Beograd, 1993.

23. NUŠEVA, D.: Problemi poslovne etike u međunarodnoj trgovini, Anali Ekonomskog fakulteta u Subotici, Subotica, br. 12/2004.

24. PEJANOVIĆ, R.: Uvod u (mikro)ekonomiju, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2012.

25. PEJANOVIĆ, R.: Ogledi iz agrarne i ruralne ekonomije, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2013.

26. PEJANOVIĆ, R., GLAVAŠ-TRBIĆ, DANICA (2012): Economics and Ethics, Business and Moral, Thematic Proceedings, Vol. 2, The First International Conference "Employment, Education and Entrepreneurship", December 12th-14th 2012, Belgrade, Serbia, Faculty of Business, Economics

19

and Entrepreneurship, Belgrade, International Research Institute for Social Entrepreneurship & Economic Development, pp. 165-178.

27. PERI, F.: Za filozofiju razvoja, IRO Matice srpske, Novi Sad, 1979.

28. PETROVIĆ, P.: Menadžment rizicima na tržištu kapitala, IEN, Beograd, 2000.

29. Privredna komora Srbije: Siva ekonomija, Konjukturni trendovi Srbije, Beograd, br. 2/2013, str. 80-85.

30. RADULOVIĆ, LJ.: Kriminalna politika, Pravni fakultet, Beograd, 1999.

31. REISMAN, G.: Politika protiv privrede, Global Book, Novi Sad, 1998.

32. RISTIĆ, Ž.: Korupcija, prevare i druge zloupotrebe etike na finansijskim tržištima, Sistem i korupcija, IDN, Beograd, 2000, str. 125-136.

33. Sistem i korupcija, zbornik, IDN, Beograd, 2000.

34. SOLŽENJICIN, A.: Rusija u provaliji, „Paideja“, Beograd, 1999.

35. STOJSAVLJEVIĆ, M.: Poslovanje u of-šor centrima, New Deal, Beograd, br. 2/2001.

36. VRAČARIĆ, V.: Zašto su interesantni of-šor centri?, Poslovna politika, Beograd, 1997.

37. VUČKOVIĆ, Ž.: Biznis i moral. Osnovi poslovne etike, „Cekom – books“, Novi Sad, 2006.

38. VUJIĆ, V., IVANIŠ, M., BOJIĆ, B.: Poslovna etika i multikultura, Fakultet za menadžment u turizmu i ugostiteljstvu Opatija, Sveučilište u Rijeci, Rijeka, 2012.

39. VUKOVIĆ, S.: Pravo, moral i korupcija, „Filip Višnjić“, IDN, Beograd, 2005.

40. WOLFRAM, E.: Kapitalizam i njegove krize – o zloupotrebi novca i bedi finansijskih tržišta, sopstveno izdanje, uredio Ž. Ristić, Beograd, 2000.

20

ECONOMICS AND ETHICS, BUSINESS AND MORAL

PEJANOVIĆ, R.28

Summary

The author discusses the highly topical and important issue for modern society: the relationship between economics and ethics, between business and moral. The author emphasizes the amorality as a phenomenon that seriously threatens the modern economy and business. It is supported by the example of "money laundering" and "offshore" business. The author calls for fight against the illegal economy and the fostering of business ethics.

Key words: economics, ethics, business, moral, illegal economy, business ethics.

Primljen: 01.10.2012.Prihvaćen: 05.11.2012.

28 Radovan Pejanović, PhD, Full Professor, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad. E-mail: pejanovic@polj.uns.ac.rs.

21

UDC: 657.424 Pregledni rad Review paper

DRŽAVNI PODSTICAJI ZA INVESTIRANJE U OBNOVLJIVE IZVORE ENERGIJE U REPUBLICI SRBIJI

TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D.1

Rezime

Proizvodnja energije iz obnovljivih izvora energije skuplja je od energije koja se proizvodi iz fosilnih goriva primenom klasičnih tehnologija. Ovo je osnovni razlog zašto su mere državne podrške neophodne. U našim uslovima postoji model podrške koji se zasniva na unapred određenim stimulativnim otkupnim cenama. Takođe, postoji značajna podrška u pogledu poreskih olakšica. Napred navedene mere podrške, omogućavaju da je korišćenje obnovljivih izvora energije u našim uslovima isplativo jer investitorima donosi zagarantovanu dobit. Direktna pomoć države, u pogledu bespovratnih sredstava koja pokrivaju deo investicija u obnovljive izvore energije usled nedostatka budžetskih sredstava nije prisutna u našim uslovima. Može se očekivati da će u narednom periodu, pored napred navedenih podsticaja, postojati i kreditna podrška sa nižim troškovima kamate kao vid stimulisanja investiranja u obnovljive izvore energije.

Ključne reči: podsticaji, investiranje, obnovljivi izvori energije.

1. UVOD

Pod obnovljivim izvorima energije podrazumeva se sunčeva energija, energija vodotokova, vetra, geotermalna energija i biomasa. Osnovna karakteristika obnovljivih izvora energije je da se nalaze u prirodi kao i da se obnavljaju u celosti ili delimično. Energetski potencijal ovih izvora energije je veoma veliki. Procenjuje se da on iznosi u Srbiji preko 4,3 miliona tona ekvivalentne nafte godišnje. U okviru ovog potencijala preovlađuje biomasa sa godišnjim potencijalom u iskorišćavanju koji iznosi oko 2,7 miliona tona ekvivalentne nafte. Nadalje, smatra se da hidropotencijal i sunčeva energija

1 Dr Nedeljko Tica, redovni profesor; dr Vladislav Zekić, vanredni profesor, Dragan Milić, asistent; Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad; Email: tica@polj.uns.ac.rs. Istraživanje je izvršeno u okviru projekata: „Ekonomska opravdanost korišćenja biljnih ostataka kao izvora energije“ koji je finansiran od strane Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj AP Vojvodine.

22

iznose po 0,6 miliona tona ekvivalentne nafte dok je najmanji energetski potencijal procenjen u geotermalnoj energiji kao i energiji vetra (po 0,2 miliona tona ekvivalentne nafte). Dosadašnja istraživanja uglavnom se usmeravaju na mogućnosti i opravdanost energetske eksploatacije biomase (Agarwal, 1999, Babić i sar., 1995, Brkić i sar., 2008, Starzer i sar., 2001, Walsh, 1996, Tica, 1996, Zekić i Jovanović, 2006, Zekić, 2006, Zekić i Tica, 2007, Zekić i sar, 2009). Prisutni su sledeći oblici korišćenja biomase: direktno sagorevanje, briketiranje, gasifikacija, proizvodnja biogasa, proizvodnja biodizela i proizvodnja bioetanola. Zbog velikog potencijala, obnovljivosti i energetske efikasnosti najpristupačniji deo biomase predstavljaju otpaci i nusproizvodi šumarstva, drvne industrije, poljoprivrede i primarne prerade poljoprivrednih proizvoda.

Posebno se, u dosadašnjim istraživanjima, ukazuje na višestruke prednosti upotrebe ostataka ratarske proizvodnje nad fosilnim gorivima. Kao ključnu prednost navodi se njihova konstantna obnovljivost do koje dolazi usled delovanja bioloških procesa a posebno procesa fotosinteze. Ovaj izuzetno značajan proces za život na zemlji, deluje tako što se posredstvom sunčeve energije na hloroplast biljaka stvara hemijska energija sadržana u organskim molekulima. Za vreme dok je biljka izložena sunčevoj svetlosti ona absorbuje ugljen-dioksid-a emituje kiseonik. Interakcijom između hemijske energije i ugljen-dioksida biljke stvaraju šećere monosaharide koji predstavljaju jedan od osnovnih sastojaka biljnih tkiva. Sunce kao resurs nema rok trajanja tako da je izvesno da je ovaj proces nastanka organskih materija delovanjem bioloških procesa dugoročan i siguran. Prema tome, energetski potencijali obnovljivih izvora energije su nesporni. Međutim, novija istraživanja u pogledu ekonomske opravdanosti pojedinih obnovljivih izvora energije pokazuju da je (ne)ekonomičnost proizvodnje ograničavajući faktor u većem korišćenju. Primera radi, prilikom korišćenja žetvenih ostataka kao obnovljivih izvora energije, opravdana je proizvodnja energije iz balirane slame posebno ako se koriste valjkaste bale dok je neekonomična proizvodnja briketa koji su nastali korišćenjem žetvenih ostataka (Zekić i Tica, 2010).

Pored energetskog potencijala obnovljivih izvora energije kao i značaja ekonomske opravdanosti njihovog korišćenja važne su i obaveze koje je republika Srbija preuzela od strane međunarodnih organizacija. Naime u 2006. godini ratifikovan je ugovor o osnivanju energetske zajednice između Evropske unije i zemalja balkanskog regiona. Na osnovu ovog ugovora, članice energetske zajednice se podstiču da dostižu postavljene standarde u korišćenju alternativne energije. Nakon ovoga, u toku 2008. godine, Evropski parlament je usvojio paket propisa u okviru kojih je, pored ostalog, predviđeno učešće obnovljivih izvora energije od 20% u ukupnoj potrošnji energije u Evropskoj uniji do 2020. godine. Ovaj cilj je potvrđen i obavezujućim Uputstvom o obnovljivoj energiji 2009/28 EC na osnovu kojeg sve članice Evropske unije moraju obezbediti do 2020. godine označenu zastupljenost obnovljivih izvora energije u ukupnoj potrošnji energije.

23

2. METOD RADA I IZVORI PODATAKA

Važnost obnovljivih izvora energija kao i obaveze koje Republika Srbija ima u vezi povećanja njihovog korišćenja zahtevaju značajne državne podsticaje. U vezi sa tim, u okviru ovog istraživanja analiziraju se postojeći oblici državnih podsticaja. Posebno se prati uticaj ovih podsticaja na ekonomsku opravdanost korišćenja obnovljivih izvora energije u našim uslovima.

3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM

Iako se smatra da su mere podsticaja potrebne zbog energetskog potencijala obnovljivih izvora energije ne sme se izgubiti iz vida da je proizvodnja energije iz obnovljivih izvora energije skuplja od energije koja se proizvodi iz fosilnih goriva primenom klasičnih tehnologija. Ovo je osnovni razlog zašto su mere podrške neophodne. One se javljaju kao finansijske i nefinansijske mere podrške za investiranje u korišćenje obnovljivih izvora energije. U okviru finansijskih mera postoje dva modela podrške. Prvi model je tzv. Qouta system i zasniva se na količini „zelene“ energije koji će biti otkupljen u toku godine. Drugi model podrške podrazumeva unapred određene otkupne cene za energiju koja potiče iz obnovljivih izvora energije (tzv. Feed-in tariff). Nisu beznačajne i druge mere podrške koje podrazumevaju poreske olakšice, delimično finansiranje investicija u obnovljive izvore energije i dr. Sigurno je da razvijene zemlje koje imaju velike budžetske prihode, u odnosu na manje razvijene, imaju na raspolaganju veće mogućnosti za mere podrške investiranju u obnovljive izvore energije.

Prema postojećem stanju, jedan kilovat-čas električne energije iz velikih hidroelektrana košta 1,1 evro cent. Cena kilovat-časa iz termopostrojenja je 2,5 puta veća od cene kilovata iz hidroelektrana. Cena koštanja energije iz žetvenih ostataka procenjuje se u iznosu od cca 5 evro centi. Sa ovom cenom koštanja, energija iz žetvenih ostataka jeftinija je za oko 50% u odnosu na energiju koja se dobija sagorevanjem kamenog uglja u manjim postrojenjima za proizvodnju toplotne energije.

Naša država kao i sve druge države uvela je posebne stimulativne garantovane cene električne energije proizvedene iz obnovljivih izvora koja se kreće od 6,7-23 evro centi po kilovatu (tabela 1). Ove cene čine ekonomski opravdanim korišćenje obnovljivih izvora energije i predstavljaju izuzetan stimulans za investiranje u izgradnju postrojenja za korišćenje biomase.

24

Tabela 1. Garantovane otkupne cene električne energije proizvedene iz obnovljivih izvora i kombinovane proizvodnje2

Table 1. Guaranteed purchase prices for electricity produced from renewable energy sources and combined

Vrsta elektraneOtkupna cena

(evrocenti/kwh)Male hidroelektrane 7,8 – 9,7Postrojenja na biomasu 11,4 – 13,6Biogas 12 – 16Kanalizacioni i deponijski gas 6,7Vetroelektrane 9,5Solarne elektrane 23Elektrane na geotermalnu energiju 7,5Elektrane sa kombinovanom proizvodnjom 7,6 – 10,4Elektrane koje koriste otpad 8,5 – 9,2

Sa druge strane, domaćinstvo koje troši 900 kilovata električne energije mesečno, plaća električnu energiju po ceni od 5,27 evro cena po kilovatu. Prema tome, veće učešće obnovljivih izvora energije u ukupnoj količini proizvedene električne energije neminovno će dovesti do poskupljenja električne energije za sve potrošače.

U našim uslovima nisu predviđene posebne poreske olakšice za investiranje u obnovljive izvore energije odnosno postojeće poreske olakšice se odnose na sva investiciona ulaganja. Prema Zakonu o porezu na dobit pravnih lica (Sl. glasnik RS, 25/2001, 101/2011), poreskom obvezniku koji izvrši ulaganja u nekretnine, postrojenja i opremu za obavljanje delatnosti priznaje se pravo na poreski kredit (umanjenje obračunatog poreza na dobit) u visini od 20% izvršenog ulaganja s tim što ne može biti poreski kredit veći od 50% obračunatog poreza u godini u kojoj je izvršeno ulaganje. Ako je poreski obveznik malo pravno lice priznaje mu se, na osnovu izvršenog investicionog ulaganja, pravo na poreski kredit (umanjenje obračunatog poreza na dobit) u visini od 40% izvršenog ulaganja u osnovna sredstva s tim što ne može biti poreski kredit veći od 70% obračunatog poreza u godini u kojoj je izvršeno ulaganje. Neiskorišćeni deo poreskog kredita do propisanog nivoa (50% odnosno 70% obračunatog poreza) može se preneti na račun poreza na dobit iz budućih obračunskih perioda ali ne duže do deset godina. Nadalje, poreski obveznik koji uloži u svoja osnovna sredstva odnosno u čija osnovna sredstva uloži drugo lice više od 800 miliona dinara i u periodu ulaganja dodatno zaposli na neodređeno vreme najmanje 100 lica oslobađa se plaćanja poreza na dobit pravnih lica u periodu od deset godina. Ukoliko poreski obveznik ulaže u nedovoljno razvijena područja oslobađa se plaćanja poreza na dobit pravnih lica za period od pet godina ako je vrednost investicionog ulaganja veća od osam miliona dinara i u periodu ulaganja zaposli na neodređeno vreme najmanje pet lica.

2 http://www.eps.rs/StariDokumenti/oie/Uredba-podsticaji.pdf.

25

Analiza državnih podsticaja proizvodnji obnovljivih izvora energije pokazuje da postoje stimulativne otkupne cene obnovljivih izvora energije i značajne poreske olakšice za izvršena investiciona ulaganja. Ove mere pozitivno utiču na profitabilnost izvršenog investiranja u obnovljive izvore energije. Usled toga može se očekivati da će u bliskoj budućnosti obnovljivi izvori energije biti privlačni za domaće i strane investitore.

4. ZAKLJUČAK

Dosadašnja istraživanja pokazuju da je energetski potencijal obnovljivih izvora energije veoma veliki. Procenjuje se da on iznosi u našim uslovima preko 4,3 miliona tona ekvivalentne nafte godišnje. Međutim, proizvodnja energije iz obnovljivih izvora energije skuplja je od energije koja se proizvodi iz fosilnih goriva primenom klasičnih tehnologija. Ovo je osnovni razlog zašto su mere državne podrške neophodne. U našim uslovima postoji model podrške koji se zasniva na unapred određenim stimulativnim otkupnim cenama. Takođe u našim uslovima postoji značajna podrška u pogledu poreskih olakšica. Napred navedene mere podrške, omogućavaju da je korišćenje obnovljivih izvora energije u našim uslovima isplativo jer investitorima donosi zagarantovani profit. Direktna pomoć države, u pogledu bespovratnih sredstava koja pokrivaju deo investicija u obnovljive izvore energije, nije prisutna u našim uslovima usled nedostatka budžetskih sredstava. Može se očekivati da će u narednom periodu, pored napred navedenih podsticaja, postojati i kreditna podrška sa malim troškovima kamate kao vid stimulisanja investiranja u obnovljive izvore energije.

5. LITERATURA

1. AGARWAL, A. K.: "Recent technologies for the conversion of biomass into energy, fuels, and useful chemicals", TERI Information Monitor on Environmental Science 4 (1), 1–12, Centre for Energy Studies, Indian Institute of Technology, New Delhi, 1999.

2. BABIĆ, LJ., STANKOVIĆ, L., DOROŠKI, P.: „Tehnička rešenja mašina za pripremu biomase radi sagorevanja i stvaranja toplotne energije“, Zbornik radova: Biomasa, bioenergetska reprodukcija u poljoprivredi, IP „Mladost“, Ekološki pokret Jugoslavije, Beograd, 1995.

3. BRKIĆ, M., JANIĆ, T., TEŠIĆ, M., ZORANOVIĆ, M., TURAN, J., ZEKIĆ, V., DEDEOVIĆ, N., IGIĆ, S.: „Strategija gazdovanja energijom na poljoprivrednim kombinatima sa aspekta korišćenja energije“, Revija agronomska saznanja, broj 5, Novi Sad, 2008.

4. STARZER, O., RAKOS, C., SEDMIDUBSKy, A.: "BIO-COST: Impact of different national biomass polices on investment costs of biomass district heating plants", Energie Verwertungsagentur Wiena, 2001.

26

5. TICA, N.: „Ekonomska obeležja skupljanja slame“, Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1996.

6. WALSH, E., BECKER, A.: "BIOCOST: A Software Program to Estimate the Cost of Producing Bioenergy Crops". Proceedings of Bioenergy ‘96, Nashville, Oak Ridge National Laboratory, Tennessee, 1996.

7. ZEKIĆ, V., JOVANOVIĆ, M., TICA, N.: „Ekonomski pokazatelji proizvodnje briketa od slame strnih žita“, Revija agronomska saznanja, br. 13, Novi Sad, 2009,

8. ZEKIĆ, V., JOVANOVIĆ, M.: „Utvrđivanje troškova spremanja slame sistemom valjkastih bala“, Revija agronomska saznanja, broj 5, Novi Sad, 2006.

9. ZEKIĆ, V., TICA, N.: „Ekonomska opravdanost korišćenja žetvenih ostataka kao izvora energije“, Monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2010.

10. ZEKIĆ, V., TICA, N.: „Valorizacija vrednosti slame strnih žita“, Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, broj 36, 2007.

11. ZEKIĆ, V.: „Ocena ekonomske opravdanosti energetske upotrebe biomase“, doktorska disertacija, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, 2006.

GOVERNMENT SUPPORT FOR INVESTING IN RENEWABLE ENERGY IN SERBIA

TICA, N., ZEKIĆ, V., MILIĆ, D.3

Summary

Research that has been done so far shows that the potential of the renewable energy sources is enormous. In our conditions it is equivalent to more than 4,3 million tons of oil a year. However, the production of energy from renewable sources is pricier than the energy that is being produced from fossil fuels using the classic technology. This is the main cause why the stimulation of the government is necessary. Our surrounding recognizes a model of support that is based on the beforehand-determined stimulating purchase prices. Moreover, there is a significant support in terms of tax

3 Nedeljko Tica, PhD, Full Professor, Vladislav Zekić, PhD, Associate Professor, mr Dragan Milic, Assistant, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad, Email: tica@polj.uns.ac.rs. The research was carried out within the project: "The economic justification of the use of crop residues as a source of energy," which is funded by the Provincial Secretariat for Science and Technological Development.

27

benefits. These actions of support make the use of renewable energy sources in our conditions cost effective, because it brings the guaranteed profit to the investors. Direct government help, in terms of grants that cover a part of investment in the renewable sources of energy, is not present in our conditions due the lack of budget funds. It is to be expected that in the future period, next to the previously mentioned stimulations, there will also be a defined credit support with low interest rate costs as a type of support for investments in the renewable energy sources.

Key words: government support, investiment, renewable energy sources.

Primljen: 19.10.2012. Prihvaćen: 19.11.2012.

28

UDC: 341.384 Pregledni rad Review paper

UTICAJ ZAKONA O RESTITUCIJI NA UNAPREĐENJE POSEDOVNE STRUKTURE U REPUBLICI SRBIJI

ĐURIĆ, KATARINA, NJEGOVAN, Z.1

Rezime

Održivi razvoj poljoprivrede i ruralne ekonomije, pored ostalih uslova, podrazumeva zaštitu, unapređenje i pravilno korišćenje poljoprivrednog zemljišta. Za ostvarivanje tog cilja svaka država bi trebalo da vodi odgovornu i efikasnu, dugoročno orijentisanu zemljišnu, odnosno agrarnu politiku. Pitanje restitucije zemljišta i regulisanja prava vlasništva na poljoprivrednom zemljištu, uspostavljanje i efikasno funkcionisanje tržišta zemljišta, kao i ostalih relevantnih institucija svojstvenih tržišnom obrascu privređivanja ključni su koraci u domenu reformisanja zemljišne politike svih tranzitnih zemalja, pa tako i Republike Srbije. Ovaj rad bavi se nekim elementima u postupku reformisanja zemljišne politike koja se, iako veoma značajna, mora posmatrati kao segment ukupne agrarne politike.

Ključne reči: posedovna struktura, privatizacija, restitucija, zakon, institucije.

1. UVOD

Zemljište, kao prirodni resurs, predstavlja neophodan uslov primarne poljoprivredne proizvodnje. Nepokretnost i neumnoživost, odnosno limitiranost zemljišta nameću potrebu za njegovim očuvanjem i racionalnim korišćenjem. Jedan od najvažnijih instrumenata odgovornog upravljanja ovim prirodnim resursom, koji ni u skorijoj budućnosti neće imati alternativu, su mere agrarne, odnosno zemljišne politike. Mere zemljišne politike usmerene su u pravcu unapređenja posedovne strukture i stvaranja optimalnih uslova za organizovanje poljoprivredne proizvodnje kojom se ostvaruju najbolji proizvodni i ekonomski efekti.

Pravilno gazdovanje poljoprivrednim zemljištem, posmatrano na nacionalnom

1 Dr Katarina Đurić, docent, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, katarina@polj.uns.ac.rs, Dr Zoran Njegovan, redovni profesor, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, njegovan@polj.uns.ac.rs.

Rad je nastao na osnovu istraživanja u okviru Projekta 46006.

29

nivou, podrazumeva i precizno definisanje prava svojine i ostalih relevantnih pitanja vezanih za ovaj resurs od opšteg i zajedničkog interesa. Naime, nezamenjiva uloga poljoprivrednog zemljišta u proizvodnji hrane i njegov značaj za društvenu zajednicu nameću potrebu institucionalno-pravnog uređenja ove oblasti.

Pored navedenog, za Republiku Srbiju dodatnu inicijativu za uređenje institucionalnog okvira za vođenje zemljišne politike predstavljaju dugogodišnja nastojanja ka članstvu u Evropskoj uniji. Donošenje zakona i formiranje institucija u oblasti poljoprivredne politike koji će biti u potrebnoj meri usklađeni sa legislativom Evropske unije jedan je od zadataka Srbije u procesu pregovaranja za članstvo. Izvesni koraci na putu prilagođavanja agrarne politike, oličeni u donošenju Zakona o poljoprivrednom zemljištu i Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, već su učinjeni.

2. POSEDOVNA STRUKTURA KAO OGRANIČAVAJUĆI FAKTOR RAZVOJA POLJOPRIVREDE

Limitiranost zemljišta, posmatrano na globalnom nivou, sve se više pominje kao jedan od ključnih razloga zbog koga se dovodi u pitanje prehrambena bezbednost stanovništva. Ipak, iskustva pojedinih zemalja, kao što su Holandija i Belgija, pokazuju da ograničenost ovog resursa ne mora sama po sebi da znači i ograničenje za proizvodnju hrane i razvoj poljoprivrede. Naime, ove države, zahvaljujući kvalitetnim merama zemljišne, odnosno agrarne politike, uspele su da, uprkos ograničenim poljoprivrednim površinama, postignu zavidne proizvodne i ekonomske rezultate u agrarnom sektoru.

Nije, međutim, samo ukupna poljoprivredna površina kojom neka država raspolaže faktor od uticaja na rezultate poljoprivredne proizvodnje. Da bi se sagledale mogućnosti razvoja agrarnog sektora neophodno je analizirati učešće pojedinih kategorija korišćenja u ukupnom zemljišnom fondu, ali i posedovnu strukturu.

S obzirom na to da je prosečna veličina gazdinstva u Evropskoj uniji oko 20 hektara, a u Srbiji svega 3 hektara jedan on prioriteta u poboljšanju konkurentnosti domaćih proizvođača nesumnjivo bi trebalo da bude ukrupnjavanje poseda odnosno centralizacija zemljišta. U takvim uslovima nemoguće je ostvariti značajniju redukciju proizvodnih troškova i, na toj osnovi, poboljšanje cenovne konkurentnosti proizvođača u Srbiji u odnosu na evropske poljoprivrednike. Za poboljšanje ekonomskih efekata na poljoprivrednim gazdinstvima u Srbiji poželjno je, pored ostalog, obezbediti u poboljšanje posedovne strukture.

30

Tabela 1. Posedovna struktura porodičnih gazdinstava u SrbijiTable 1. Ownership structure of the family farms in Serbia

Veličinaposeda

Broj gazdinstava Površinabroj % ha %

Bez zemljišta 6.288 0,8 0 0,0Do 1 ha 208.100 26,7 89.994 4,71,01 – 3,0 ha 254.832 32,7 367.865 19,23,01 – 5,0 ha 135.161 17,3 374.902 19,55,01 – 10,0 ha 131.438 16,9 631.747 32,910,01 – 20,0 ha

36.772 4,8 316.213 16,5

Preko 20,00 ha 6.300 0,8 138.702 7,2Ukupno 778.891 100 1.919.423 100

Izvor: Popis stanovništva…, RZS, Beograd 2002.

Podaci u tabeli 1. pokazuju da u Srbiji najveći broj poljoprivrednih gazdinstava (32,7%) raspolaže sa površinom od 1 do 3 hektara. U posedovnoj strukturi komercijalna gazdinstva imaju skromno učešće (5,6 %) što predstavlja značajno razvojno ograničenje za agrarni sektor.

Razlozi koji su doveli do izrazito nepovoljne posedovne strukture u Srbiji su brojni. Mere agrarne politike više decenija nisu delovale stimulativno na ukrupnjavanje poseda. Naprotiv. Agrarna reforma, sprovedena u periodu uspostavljanja centralno-planskog privrednog sistema je određivanjem zemljišnog maksimuma prvo na 25 hektara, a potom, 1953. godine, na samo 10 hektara izuzetno ograničila razvojne mogućnosti poljoprivrede (Pejanović i Njegovan, 2011). Takva agrarna reforma najvećim delom je pogoršala ekonomski položaj privatnih gazdinstava, koja imaju dominantno učešće u agrarnoj strukturi Srbije.

U red činilaca koji doprinose nepovoljnoj posedovnoj strukturi, odnosno usitnjavanju zemljišnih poseda, može se uvrstiti i zakonska regulativna kojom se uređuje oblast poljoprivrede i pitanja vezana za poljoprivredno zemljište. Bez elaboriranja ranije donetih zakonskih rešenja iz ove obasti, na ovom mestu biće sagledane odredbe Zakona o poljoprivrednom zemljištu Republike Srbije iz 2006. godine. Naime, kao posebno nepovoljne ocenjuju se odredbe ovog zakona koje se odnose na način izdavanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Izjednačavajući fizička i pravna lica po pitanju prava uzimanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, Zakon je direktno omogućio rasparčavanje i usitnjavanje državnog zemljišta na table od po 50 hektara (Simonović i Cvijanović, 2007). Takvo usitnjavanje državnog poljoprivrednog zemljišta čini nemogućim organizaciju intenzivne ratarske proizvodnje, sa primenom krupne mehanizacije u okviru koje se redukuju troškovi proizvodnje i povećava konkurentnost proizvodnje.

Izrazito nepovoljna posedovna struktura u našoj zemlji rezultat je i neadekvatnih institucionalnih rešenja kada je u pitanju zakon o nasleđivanju. Za razliku od pojedinih evropskih zemalja u kojima postoji tradicija u primeni sistema jednog naslednika i time doprinosi centralizaciji i koncentraciji zemljišta i ekonomskom jačanju gazdinstava, u

31

Srbiji ne postoje ograničenja po pitanju nasleđivanja i rasparčavanja zemljišnog poseda. Sistem jednog naslednika je uglavnom postojao u germanskim i skandinavskim zemljama gde je na gazdinstvu mogao da ostane samo jedan bračni par. To je doprinelo da seljaštvo ovih zemalja postane ekonomski najjače i da se najbolje prilagodi kapitalističkom načinu proizvodnje jer se vodilo računa da ovakav posed bude dovoljno veliki da obezbedi čist prinos od koga se može platiti otpremnina ostalim naslednicima i roditeljima kada se posed preuzme ugovorom među živima. Ovo je svakako poenta sistema jednog naslednika (Mirković, 1940). Donošenje zakona o nasleđivanju koji podržava sistem jednog naslednika u Srbiji ne bi doveo do bitnih promena u kratkoročnom periodu, ali bi promene, ostvarene u dugoročnom periodu, bile pozitivne i, pre svega, poželjne.

3. PRIVATIZACIJA POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA U PERIODU TRANZICIJE

Na posedovnu strukturu, racionalnost korišćenja zemljišta i ekonomske efekte u poljoprivrednoj proizvodnji u zemljama u tranziciji u velikoj meri uticala je privatizacija državnog poljoprivrednog zemljišta koja je sprovedena kao jedan od prvih koraka u procesu društveno-ekonomske tranzicije. Srbija raspolaže sa 4.254.510 ha ukupno obradivog zemljišta, od čega se u privatnom posedu nalazi 87% a preostali deo je u vlasništvu države (Pejanović i sar, 2011). Oblici privatizacije zemljišta u tranzitnim zemljama su različiti: aukcija zemljišta u vlasništvu državnih preduzeća, restrukturiranje kolektivnih farmi i tzv. land share pristup. Restitucija zemljišta licima ili naslednicima lica koja su imala u privatnoj svojini zemljište pre njegove nacionalizacije posle Drugog svetskog rata ipak je najčešće primenjen oblik privatizacije zemljišta u zemljama centralne i istočne Evrope.

Kao najzastupljeniji model privatizacije zemljišta u zemljama u tranziciji, sprovedena je redistribucija zemljišta novim vlasnicima i stvaranje velikog broja ekstremno malih poseda. Intenzifikacijom proizvodnje i većom upotrebom živog rada novih vlasnika i/ili preduzetnika, ostvareni su izvesni pozitivni ekonomski efekti oličeni u povećanju obima poljoprivredne proizvodnje. Sa ovim pozitivnim efektima se, međutim, ne može računati na dugoročnoj osnovi. Naime, dugoročna ekonomska pozicija država sa nepovoljnom posedovnom strukturom na svetskom tržištu agrarnih proizvoda prilično je neizvesna. Fizički rasparčane i usitnjene velike državne farme teško da mogu odgovoriti na izazove sve veće tržišne konkurencije krupne i visokosubvencionisane farmerske proizvodnje najrazvijenijih zemalja sveta (Mihajlović, Marković, 2004).

U pojedinim tranzitnim zemljama, svesni ovih dugoročnih nepovoljnih posledica decentralizacije i dekoncentracije ranijih državnih poseda, kreatori agrarne politike i reformatori agrarnog sektora preduzimaju dalje korake. Ti koraci odnose se na primenu zakonske regulative kojom se podstiče razvoj tržišta zemljišta, lizing, udruživanje farmera u razne ekonomske asocijacije i slično. Ključni cilj ovih reformskih zahvata je ostvarivanje procesa rekoncetracije i recentralizacije zemljišta, odnosno stvaranje krupnijih proizvodnih jedinica.

Promena svojinske strukture i razvoj tržišta zemljišta predstavljaju promene

32

imanentne svim bivšim socijalističkim zemljama. Ipak, prema intenzitetu i postignutim efektima reforme zemljišne politike, postoje razlike između pojedinih zemalja iz ove grupe. Tako je, na primer, u Albaniji proces ubrzane privatizacije, sproveden u prvoj polovini 90-ih godina doveo do redistribucije zemljišta koje je ranije pripadalo kooperativama i bivšim vlasnicima. Ova reformska mera doprinela je da se u toj zemlji značajno poveća učešće poljoprivrede u ukupnom bruto domaćem proizvodu. U zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, Jermeniji, Azerbejdžanu, Gruziji, pribaltičkim republikama i ostalim, takođe je sprovedena radikalna privatizacija zemljišta koja je dovela do formiranja brojnih malih porodičnih farmi umesto bivših kolhoza i sovhoza. Jedan od negativnih efekata sprovedene privatizacije je izražena fragmentacija zemljišnih površina, odnosno dalje ustinjavanje poseda. Kada se tome doda i činjenica o još uvek nedovoljno razvijenom tržištu zemljišta, problem je više nego alarmantan. Mnogi novi vlasnici, koji su po sprovedenoj privatizaciji nasledili poljoprivredno zemljište, žive u urbanim sredinama i ne bave se poljoprivrednom proizvodnjom. To dovodi do zaključka da se značajne površine tih novih vlasnika ne obrađuju. Za ilustraciju nerazvijenosti tržišta zemljišta u zemljama u tranziciji, primer Češke je poučan. U ovoj zemlji od 1993. do 1995. godine kupoprodaja zemljišta bila je ostvarena na nivou od samo 0,5% ukupnog češkog poljoprivrednog zemljišta. Kao jedan od razloga niske razvijenosti tržišta zemljišta u Estoniji, na primer, navodi se niska profitabilnost poljoprivredne proizvodnje, zbog čega je i tražnja zemljišta veoma ograničena. Moldavija je jedna od zemalja u kojoj je broj privatnih farmi u porastu, ali je i nadalje kolektivni tip proizvodnje ostao dominantan. Sa druge strane, susedna Rumunija je svojom radikalnom privatizacijom i zemljišnom reformom napravila veći progres u odnosu na Bugarsku i neke druge bivše socijalističke zemlje, time što je u relativno kratkom roku preko 80% poljoprivrednog zemljišta privatizovala, nastojeći da tom reformom istovremeno ostvari i dva ključna cilja kao što su rehabilitacija privatnog vlasništva i ekonomske efikasnosti.

Prodaja putem aukcije i restitucija su modeli privatizacije državnog poljoprivrednog zemljišta čija je primena na početku procesa tranzicije u Srbiji bila predložena. Privatizacija poljoprivrednog zemljišta zasnovana na prodaji ima prednosti u odnosu na druge modele privatizacije, pre svega zbog toga što se u slučaju prodaje ne favorizuje ni jedan potencijalni kupac, odnosno budući vlasnik zemljšta. Jedna od dilema koja se javlja vezano za ovo pitanje je da li državno zemljište privatizovati u postojećoj strukturi, s obzirom da se radi o zemljišnim kompleksima koji iznose i po nekoliko hiljada hektara, ili pak podeliti zemljište na manje celine. U drugom slučaju, odnosno pri podeli velikih zemljišnih kompleksa na manje parcele, stvara se mogućnost veće konkurencije pri kupovini i postizanja bolje cene, a samim tim i većih prihoda za državu (Begović i sar., 2006).

Zemljište kojim su raspolagali bivši državni poljoprivredni kombinati je delimično društveno, a delimično državno. Naime, osim zemljišta koje su poljoprivredna preduzeća posle Drugog svetskog rata dobila u procesu nacionalizacije i koje je dobilo status državne svojine, ova preduzeća su zemljište kupovala i sopstvenim sredstvima i taj deo njihovog zemljišnog fonda je imao status društvene svojine. Međutim, do 1997. godine i donošenja Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, razgraničenje evidencije zemljišta u društvenoj i državnoj

33

svojini u poljoprivrednim preduzećima nije učinjeno. U knjigovodstvenoj evidenciji, svo zemljište poljoprivrednih preduzeća, bez obzira na koji način je stečeno, tretirano je kao kapital društvenih preduzeća koji je u postupku privatizacije prodat privatnim firmama. Ovde treba dodati i to da je i tada bilo regulisano da tim zemljištem upravlja država preko nadležnog ministarstva za poljoprivredu, i da je korisnik trebalo za to da plaća naknadu u visini koju utvrđuje Vlada Republike Srbije. Naknada je predstavljala prihod Republičkog budžeta, ali, prema raspoloživim informacijama, preduzeća koja nisu privatizovana, a koristila su državno zemljište nikada nisu takvu nadoknadu plaćala (Katić i Simonović, 2007).

Zemlje iz našeg najbližeg okruženja, Hrvatska i Slovenija pitanje državnog poljoprivrednog zemljišta rešile su kroz zaključivanje ugovora o dugoročnom zakupu. Postoje mišljenja da je podržavljenjem svog poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojini i njegovim davanjem u zakup, umesto primenjenog modela privatizacije, i u Srbiji mogao da se postigne veći stepen efikasnosti u korišćenju ovog prirodnog resursa.

Pitanje koje takođe izaziva dosta pažnje i brojne polemike odnosi se na mogućnost da strani državljani postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Prema aktuelnim propisima, vlasnici poljoprivrednog zemljišta mogu biti samo državljani Republike Srbije ili firme koje su u Srbiji registrovane. Međutim, prilikom zaključivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom definisano je da i strani državljani od 2014. godine mogu kupovati poljoprivredno zemljište u Srbiji.

4. PRAVNO-INSTITUCIONALNI OKVIR ZA VOĐENJE ZEMLJIŠNE POLITIKE

Bez obzira na volju vlasnika i bez ikakvog obeštećenja, merama državne prinude privatna imovina oduzimana je posle Drugog svetskog rata i pretvarana u državnu, odnosno društvenu svojinu. Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji 1945. godine su od privatnih vlasnika u korist države oduzeti brojni zemljoradnički i nezemljoradnički posedi poljoprivrednog i šumskog zemljišta. Prema postojećoj evidenciji bivši vlasnici i njihovi naslednici potražuju od države oko 300.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. U cilju da se isprave učinjene nepravde i ispune uslovi vezani za donošenje zakonske regulative za članstvo u Evropskoj uniji, u Srbiji je krajem 2011. godine usvojen Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Pored građevinskih objekata i ostale imovine oduzete posle 9. marta 1945. godine, predmet ovog zakona je i oduzeto poljoprivredno zemljište. Zakon je izrađen prema iskustvima drugih zemalja, naročito zemalja na području bivše Jugoslavije, s tim što su u najvećoj mogućoj meri poštovane specifičnosti društvenih i ekonomskih okolnosti u Srbiji. U izradi Zakona su pored predstavnika lokalne samouprave i pravosuđa, privrednika, pravnih i ekonomskih stručnjaka, učestvovali i predstavnici bivših vlasnika. U cilju što efikasnije restitucije i poštovanja privatne svojine kao jednog od osnovnih ljudskih prava, Zakonom je predviđena primena modela restitucije koji je dao najbolje rezultate u drugim zemljama.

Vraćanje poljoprivrednog zemljišta u naturi u svim slučajevima gde je to moguće ključno je rešenje koje u postupku restitucije ponuđeno ovim Zakonom. U slučajevima

34

gde su, nakon oduzimanja tj. sprovedene agrarne reforme, izvršene komasacija i/ili arondacija bivši vlasnik ima pravo na vraćanje zemljišta koje je dobijeno iz komasacione mase za to zemljište, u skladu sa rešenjem o raspodeli komasacione, odnosno arondacione mase. Alternativni način vraćanja, odnosno obeštećenja bivših vlasnika poljoprivrednog zemljišta je izdavanje državnih obveznica. U slučaju da vraćanje zemljišta u naturi nije moguće, bivšim vlasnicima i njihovim naslednicima država će izdavati obveznice, čija će naplata početi 2015. godine. Za potrebe obeštećenja država je izdvojila dve milijarde eura. Međutim, tek pošto se 2014. godine donese Zakon o obveznicama i uporedi broj odobrenih zahteva za povraćaj poljoprivrednog zemljišta sa ukupnim iznosom odobrenih sredstava, biće precizno utvrđena visina efektivnog obeštećenja. Osnov za procenu obeštećenja za oduzeto poljoprivredno zemljište biće njegova sadašnja tržišna vrednost. Na izdate državne obveznice obračunavaće se kamata od 2%, a naplata obveznica ostvarivaće se u jednakim godišnjim iznosima u narednih petnaest godina. Takođe, Zakon propisuje da se bivšim vlasnicima obezbedi isplata akontacije u gotovini u iznosu od 10% od procenjene vrednosti obeštećenja.

Usvojeni Zakon, a naročito njegov deo koji se odnosi na restituciju oduzetog poljoprivrednog zemljišta, podvrgnut je oštrim kritikama. Naime, ovaj deo Zakona se od strane bivših vlasnika, odnosno njihovih naslednika, ocenjuje kao model za legalizaciju sprege političkih i ekonomskih elita u Srbiji sa ciljem stvaranja ogromnih zemljišnih poseda koji pripadaju tajkunima i dovođenje sitnih poljoprivrednih gazdinstava u još nepovoljniji ekonomski položaj. Kreatori Zakona na ovakva tumačenja odgovaraju protivargumentom da je od dana stupanja Zakona na snagu zabranjeno dalje otuđenje imovine koja je predmet zahteva za povraćaj, naročito u procesu privatizacije. Takođe, ukoliko postoji zakupac imovine koja je predmet restitucije, neophodno je poštovanje prelaznog perioda od dve godine bez promene uslova zakupa u slučaju nekretnina i tri godine u slučaju da se radi o zakupu poljoprivrednog zemljišta. Vraćanje poljoprivrednog zemljišta je, prema Zakonu, moguće i u slučaju da se na njemu nalaze višegodišnji zasadi, odnosno voćnjaci i vinogradi. Precizirano je da se poljoprivredno zemljište u okviru proizvodnih sistema ne vraća samo ako je taj sistem u funkciji i samo u meri koja je ekonomski opravdana, o čemu procenu i konačnu odluku donosi Agencija za restituciju koja je počela sa radom 1. januara 2012. godine.

Ključni dokument u oblasti zemljišne politike, Zakon o poljoprivrednom zemljištu, donet je 2006. godine. Kao najveća slabost Zakona o poljoprivrednom zemljištu navodi se konfrontacija između vlasnika registrovanih poljoprivrednih gazdinstava i radnika i vlasnika poljoprivrednih preduzeća. Do ove konfrontacije dolazi zbog načina kojim Zakon dozvoljava zakup državnog poljoprivrednog zemljišta i koji kao rezultat ima usitnjavanje velikih uređenih zemljišnih kompleksa u državnoj svojini. Sam postupak izdavanja državnog zemljišta počinje javnim oglašavanjem, o čemu odluku donosi nadležni organ jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi zemljište, ali uz saglasnost Ministarstva. Pri tome, početna cena za zakup ne može da bude niža od 70% tržišne cene zakupa na dotičnom području.

Nakon donošenja odluke o davanju u zakup zemljiša u državnoj svojini, zakupac sa Ministarstvom poljoprivrede zaključuje ugovor o zakupu. Sredstva koja potiču od zakupnine zemljišta i poljoprivrednih objekata u državnoj svojini predstavljaju prihod

35

Budžeta Republike Srbije u visini od 60% i prihod budžeta jedinice lokalne samouprave u visini od 40%. Vrednost ovog zakona je u činjenici da detaljnije reguliše način korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, omogućavajući da se za njegovo korišćenje ostvaruju izvesni prihodi, koji se usmeravaju upravo u zaštitu, unapređenje i racionalno korišćenje poljoprivrednog zemljišta.

Takođe, kao dobra strana Zakona o poljoprivrednom zemljištu ocenjuje se i osnivanje Uprave za poljoprivredno zemljište i formiranje informacionog sistema o poljoprivrednom zemljištu. Zakonom je predviđeno uvođenje informacionog sistema sa svim podacima o poljoprivrednom zemljištu u državnom, ali i privatnom vlasništvu, kako bi bili olakšani upravljanje i planiranje. Pored toga, Zakonom su znatno poboljšane mere zaštite poljoprivrednog zemljišta, kao što su: zabrana ispuštanja i odlaganja opasnih i štetnih materija, protiverozivne mere, zaštita poljoprivrednog zemljišta od mraza, grada i požara. U okviru zaštite postoji i dalje obavezna kontrola plodnosti, ispitivanja opasnih i štetnih materija, odnosno unetog mineralnog đubriva u zemljište, ispitivanja pesticida, zabrana korišćenja poljoprivrednog zemljišta u nepoljoprivredne svrhe. Još jedna novina, i dobra strana ovog Zakona, je uvođenje dobrovoljnog grupisanja poljoprivrednog zemljišta kao mere za uređenje poljoprivrednog zemljišta, pored postojećih komasacije, odvodnjavanja i navodnjavanja. U okviru ove mere Zakon predviđa oslobađanje od plaćanja takse prilikom upisa i prikupljanja podataka iz katastra. Za organizaciju posla u vezi grupisanja parcela zadužena je država, odnosno njene institucije i odgovarajući organi.

Izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu, usvojenim 2009. godine, učinjen je pokušaj da se uvede red u način izdavanja državnog zemljišta u zakup. Naime, izmene su predvidele prioritete za davanje državnog zemljišta u zakup za poljoprivredne proizvođače koji u okviru date katastarske opštine već imaju zemljište, naročito ukoliko se ono graniči sa državnim zemljištem koje se daje u zakup. Uz to, uslov je da poljoprivrednici uredno izmiruju svoje obaveze penzijskog i invalidskog osiguranja i imaju prebivalište u istoj opštini u kojoj se zemljište nalazi. Takođe, pravo prioriteta imaju i pravna lica koja imaju sedište u toj opštini i poljoprivredno zemljište u katastarskoj opštini gde se državno zemljište daje u zakup. Izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu predviđeno je plaćanje zakupnine za godinu unapred, pre potpisivanja ugovora u zakup i pre stupanja u posed zemljišta ili polaganje bankarske garancije za plaćanje zakupnine.

Zakonom o izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu iz 2009. godine osnovana je Uprava za poljoprivredno zemljište. Kao organ uprave u okviru Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, Uprava za poljoprivredno zemljište zadužena je za sledeće poslove (www.mpt.gov.rs):

- upravljanje poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini; - uspostavljanje i vođenje informacionog sistema o poljoprivrednom

zemljištu Republike Srbije; - raspodela sredstava za izvođenje radova i praćenje realizacije godišnjeg

programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta za Republiku Srbiju;

- međunarodna saradnja iz oblasti zaštite, uređenja i korišćenja

36

poljoprivrednog zemljišta; - praćenje izrade Poljoprivredne osnove Republike i njeno ostvarivanje.

Uprava za poljoprivredno zemljište organizovana je iz četiri jedinice. To su: - odeljenje za upravljanje poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini; - odeljenje za zaštitu, uređenje i korišćenje poljoprivrednog zemljišta; - odsek za restituciju poljoprivrednog zemljišta, i - odsek za finansijske i administrativne poslove.

Osnivanjem Uprave za poljoprivredno zemljište poljoprivredno zemljište, kao dobro od opšteg interesa, izjednačava se sa ostalim prirodnim dobrima kao što su vode, šume i šumsko zemljište za čije upravljanje već postoji Direkcija za vode i Uprava za šume.

Izrada još jednog dokumenta koji je trebalo da utiče na poboljšanje posedovne strukture i racionalnije gazdovanje poljoprivrednim zemljištem u Republici Srbiji započeta je u saradnji Ministarstva poljoprivrede i Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih Nacija. „Nacionalna strategija uređenja zemljišne teritorije“ zamišljena je kao projekat koji se sastoji iz teorijskog i praktičnog dela, sa glavnim ciljem da se na što jeftiniji način dođe do krupnijeg poseda koji će se sastojati od manjeg broja parcela, odnosno od površinski većih parcela. Na osnovu Strategije planirano je da se dobrovoljnim grupisanjem vlasnika zemljišta, uz državnu pomoć i koordinaciju, lakše i brže dođe do krupnijeg poseda. Glavna ideja ovog projekta ugrađena je u aktuelni Zakon o poljoprivrednom zemlištu. Njeni rezultati u praksi, za sada, ostaju izrazito skromni.

5. ZAKLJUČAK

Racionalno upravljanje poljoprivrednim zemljištem, kao prioritet svake države, ostvaruje se odgovornom agrarnom politikom i adekvatnom pravnom regulativom. Zbog neizvesne budućnosti na svetskom tržištu hrane zemalja sa nepovoljnom posedovnom strukturom i niskom konkurentnošću, formiranje krupnijeg poseda trebalo bi da bude jedan od prioriteta kreatorima poljoprivredne politike u Srbiji. Sva zakonska rešenja, kao i primenjeni modeli privatizacije poljoprivrednog zemljišta trebalo bi da budu prilagođeni upravo tom ključnom cilju. Sagledavajući, međutim, aktuelni institucionalno-pravni okvir za vođenje zemljišne politike u Republici Srbiji, stiče se utisak da su dosadašnji napori u donošenju zakona u ovoj oblasti imali više karakter zadovoljavanja forme, nego pravljenje suštinskog koraka napred.

Afirmacija privatne svojine, odnosno vraćanje tog svojinskog oblika na mesto koje mu pripada, po svojoj prirodi predstavlja kompleksan proces. Kada se tome doda da je poljoprivredno zemljište kao predmet reprivatizacije, dobro od opšteg interesa i prirodni resurs bez mogućnosti supstitucije, proces njegovog vraćanja starim vlasnicima dodatno se usložnjava. Uz sve nedostatke i dobre strane pravnih propisa o vraćanju nacionalizovanog poljoprivrednog zemljišta, neophodno je potsetiti da denacionalizacija nije samo pravna procedura. Reč je, naime, o procesu čiji efekti zalaze u sferu kako ekonomskog, tako i pravnog sistema, uz neizbežno pokretanje preraspodele dela ekonomske i društvene moći.

37

6. LITERATURA

1. BEGOVIĆ, B., MIJATOVIĆ, B., HIBER, D. (2006): Privatizacija državnog zemljišta u Srbiji, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd.

2. CVIJANOVIĆ, D., KATIĆ, B., VUKOVIĆ, P. (2006), Privatizacija zemljišta u Republici Srbiji, Acta biologica Jugoslavica – serija A: Zemljište i biljka, vol. 55, br. 1, str. 107-118.

3. KATIĆ, B., SIMONOVIĆ, Z. (2007), Briga o poljoprivrednom zemljištu u Srbiji – osvrt na novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu, Ekonomika, vol.53, br. 1-2, str. 149-162.

4. MARKOVIĆ, K. (2005): Mesto i uloga zemljišne politike u okviru integralne politike ruralnog razvoja Srbije, Zbornik radova pod nazivom: „Institucionalne reforme i tranzicija agroprivrede u Republici Srbiji – ruralna Srbija u procesu harmonizacije sa Evropskom Unijom“, br. 4., Ekonomski fakultet, Beograd, str. 141-152.

5. MIHAJLOVIĆ, L., ARSENOVIĆ, Đ., MARKOVIĆ, K. (2003): Lizing kao element zemljišne politike i faktor ruralnog razvoja, Tematski zbornik radova za simpozijum agroekonomista sa međunarodnim učešćem, pod nazivom: Poljoprivreda i ruralni razvoj u evropskim integracijama, str. 380-389, Beograd.

6. MIHAJLOVIĆ, L., MARKOVIĆ, K. (2004): Reforme zemljišne politike u funkciji održivog razvoja poljoprivrede i ruralne sredine zemalja u tranziciji, Zbornik radova pod nazivom: Institucijalne reforme i tranzicija agroprivrede u republici Srbiji – u trendu je ruralna ekonomija (3.), str. 91-106, Ekonomski fakultet, Beograd.

7. MIRKOVIĆ, M. (1940): Agrarna politika, Izdavačko-prosvetna zadruga S. O. J., Beograd.

8. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z. (2011): Osnovi ekonomije i agrarna politika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

9. PEJANOVIĆ, R., NJEGOVAN, Z., TOMAŠ, M., GLAVAŠ-TRBIĆ, D. (2011): Some experiences and concerns about privatization of agricultural land, Savremena poljoprivreda, vol. 60, br. 3-4, str. 377-386.

10. SIMONOVIĆ, Z., CVIJANOVIĆ, D. (2007): Korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini prema novom zakonu, časopis Ekonomika poljoprivrede, broj 1/2007, str. 101-107.

11. Zakon o izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu, Službeni glasnik Republike Srbije br. 41/2009.

12. Zakon o poljoprivrednom zemljištu, Službeni glasnik Republike Srbije br. 62/2006 i 65/2008.

38

13. Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, Službeni glasnik Republike Srbije br. 49/1992 i br. 54/1996

14. Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, Službeni glasnik Republike Srbije br. 72/2011.

THE IMPACT OF THE LAW ON PROPERTY RESTITUTION AND COMPENSATION ON THE IMPROVEMENT

OF THE OWNERSHIP STRUCTURE IN THE REPUBLIC OF SERBIA

ĐURIĆ, KATARINA, NJEGOVAN, Z.2

Summary

The sustained development of agriculture and rural economy, among other things, also implies the protection, improvement and proper use of agricultural land. In order to fulfil that goal, every country should implement responsible and efficient long-term oriented land, that is, agricultural policy. The issue of the restitution of land, the establishment of the ownership rights over agricultural land and the establishment of the functional land market and other relevant institutions characteristic for the market-oriented economies are key steps to be undertaken in the field of reforming the land policies in all countries in transition, the Republic of Serbia included. This paper deals with some elements of the reformation process of the land policy which, although very important in itself, should be viewed as a segment of the overall agricultural policy.

Key words: ownership structure, privatisation, restitution, law, institutions.

Primljen: 05.10.2012.Prihvaćen: 03.11.2012.

2 Katarina Đurić PhD, docent, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Department of Agricultural Economics and Rural Sociology, katarina@polj.uns.ac.rs, Zoran Njegovan, PhD, Full.Prof., University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Department of Agricultural Economics and Rural Sociology, njegovan@polj.uns.ac.rs.

The work is based on the research within the project 46006.

39

UDC: 330.1:631.572 Pregledni rad Review paper

ЕКОНОМСКИ ЕФЕКТИ КОРИШЋЕЊА СЛАМЕ СТРНИХ ЖИТА У ПРОИЗВОДЊИ СУШЕНОГ ВОЋА

ВУКОЈЕ, В., НЕШКОВИЋ, M., ПАВКОВ, И.1

Резиме

Република Србија, а посебно АП Војводина, располаже значајним енергетским потенцијалима биомасе, односно биљних остатака у пољопривреди. Тренутно се користи врло мали део ових ресурса. У раду се анализира исплативост замене класичних извора енергије (природни гас и електрична енергија) жетвеним остацима у пољопривреди, превасходно сламом стрних жита (пшеница, јечам, овас и раж). Економска оправданост ове супституције сагледава се у контексту подизања мини погона за сушење воћа на породичном пољопривредном газдинствима. Анализа се примарно заснива на диференцијалним калкулацијама коришћења различитих енергената за добијање топлотне енергије у процесу сушења воћа. Коришћење сламе смањује релативни удео трошкова топлотне енергије за 4,37% у односу на природни гас, односно за 7,99% у поређењу са електричном енергијом, што представља врло значајне уштеде. На бази тржишних и инвестиционих потенцијала, изводе се и процене директних и индиректних користи на макро нивоу.

Кључне речи: биомаса, слама стрних жита, сушење воћа, економски ефекти, породично газдинство.

1. УВОД

Укупна годишња продукција биомасе у Србији износи око 26,4 милиона тона (у ратарској производњи 9,68 милиона тона, у воћарско–виноградарској 600 хиљада тона, у сточарској 14 милиона тона, у шумарској и дрвнопрерађивачкој 771 хиљада тона и органског комуналног отпада 1,2 милиона). На основу постојећег

1 Др Вељко Вукоје, ванредни професор, М.Sc. Миодраг Нешковић, мр Иван Павков, асистент, Универзитет у Новом Саду, Пољопривредни факултет Нови Сад.Рад представља део резултата истражива на пројекту „Економска оправданост коришћења биљних остатака као извора енергије“, бр. 114-451-2129/2011-01, финансираног од Покрајинског секретаријата за науку и технолошки развој АП Војводине.

40

начина употребе биомасе у Србији, за енергетске сврхе може да се користи 30 до 40% од укупно произведене количине биомасе (Бркић и Јанић, 2011). У Србији највеће потенцијале обновљивих извора енергије представља чврста биомаса, а у Војводини остаци биљне производње. Енергетски потенцијал биомасе у Војводини је око 0,69 Мtoe (милиона тона еквивалентне нафте) годишње. То се добро слаже са раније процењеним потенцијалом биомасе из пољопривреде, који за целу Србију износи 1,7 Мtoe (Мартинов и сар., 2011).

Пољопривреда продукује велику количину различитих врста биомасе, али су за енергетску примену најпогоднији жетвени остаци ратарске производње, односно слама стрних жита. У Војводини се сваке године производе врло респектабине количине биљних остатака у ратарству, од око 6 милиoна тона. Еквивалентна количина угља (лигнита) је око 6,5 милиона тона, што по просечној цени од око 21 €/ t, чини вредносни еквивалент од око 136,5 милиона евра. О тога се на сламу стрних жита отпада 18,4%, или око 25,13 милиона евра (Бркић и сар. 2011).

Ако је од укупне количине сламе реално могуће користити 30% за производњу топлотне или/и електричне енергије (будући да се део заорава, користи у сточарству као простирка, спаљује услед немогућности/неисплативости балирања и др.), опет се ради о врло значајном енергетском потенцијалу вредности око 7,54 милиона евра. Ту су и додатне користи у виду очувања животне средине, побољшања квалитета земљишта, енергетске независности итд.

У Републици Србији постоје веома повољни природни услови за развој воћарске производње, који међутим нису искоришћени у довољној мери. Будући развој треба усмерити у правцу интензивирања примарне производње воћа, коју карактеришу високи приноси квалитетних плодова, као и развој свих видова прераде воћа. Производња сушеног воћа у нашој земљи има слабу традицију, са изузетком производње сушене шљиве.

Домаће тржиште снабдева се углавном из увоза, неретко производима сумњивог квалитета. У нашој земљи постоје респектабилни природни и тржишни потенцијали за развој производње сушеног воћа, укључујући и значајне могућности извоза. Изградња мањих погона за сушење воћа може представљати значајан допринос повећању дохотка на породичним пољопривредним газдинствима, смањењу незапослености и укупном развоју села (Вукоје и Милић, 2011).

У раду се разматрају економски ефекти коришћења сламе у производњи сушеног воћа, што је, наравно, само један од видова конверзије сламе у топлотну енергију. Ипак, очекује се да истраживања у овом раду покажу да супституција природног гаса односно електричне енергије сламом, може значајно допринети подизању исплативости производње сушеног воћа, а тиме и развоју ове привредне гране у целини.

41

2. МАТЕРИЈАЛ И МЕТОД РАДА

Истраживања у овом раду су превасходно економског карактера, и представљају надоградњу раније спроведених техничко-технолошких истраживања. Полази се од већ утврђених и публикованих технолошких норматива утрошака за комбиновану технологију производње сушеног воћа (масени биланси, утрошци основног и помоћног материјала, рада, енергије различитог порекла, транспорт итд.). Ови нормативи су резултат лабораторијских истраживања на Пољопривредном факултету у Новом Саду, где је разрађена комбинована технологија сушења воћа (осмотско и конвективно сушење), која је заснована на оригинално конструисаним уређајима (Бабић, Љиљана и сар. 2003, Бабић, М. и сар. 2004а и 2004б, Павков и др, 2007). Такође су узети у обзир резултати из праксе, односно конкретног рада посматраних мини сушара.

Да би се утврдила економска корист од коришћења сламе стрних жита у односу на класичне изворе енергије (природни гас и електрична енергија), неопходно је цео проблем размотрити у реалним производним условима. Поступак се заснива на утврђивању уштеда у трошковима топлотне енергије, односно повећању нивоа исплативости подизања мини погона за сушење воћа на породичним газдинствима. Прорачуни трошкова и резултата заснивају се на следећим најважнијим производно-организационим и економским претпоставкама:

- реални дневни капацитет сушаре је 450 кг свежег воћа, постројење се ефективно користи 120 дана годишње, од тога за сушење кајсије 20 дана, брескве 40 дана, крушка и дуња по 30 дана; ради се у три смене, потребно укупно је 5 радника;

- инвестициона улагања у набавку опреме и објекта, укључујући и хладњачу, износе 30.900 €; половина се финансира из кредита, каматна стопа је 5% годишње, рок отплате 4 године, обртна средства се у целости финансирају из сопствених извора;

- обрачуни се заснивају на реалним тржишним ценама инпута и готових производа из периода VI-XII 2011. године; све цене су без ПДВ-а fco газдинство; просечан обрачунски курс евра је 105 дин;

- топлотна енергија за осмотско сушење примарно се добија из сламе стрних жита, а потом се изводе диференцијални обрачуни замене сламе природним гасом и електричном енергијом.

3. РЕЗУЛТАТИ И ДИСКУСИЈА

Анализа исплативости коришћења сламе заснива превасходно на збирној калкулацији рада сушаре на годишњем нивоу (ефективно сушара ради 120 дана годишње), и додатним економским показатељима. Збирна калкулација је изведена из детаљних аналитичких калкулација производњи сушене кајсије, брескве, крушке и дуње (Вукоје и Павков, 2010; Вукоје и сар., 2011, Вукоје и Милић, 2011, Нешковић, 2011). За разлику од аналитичких калкулација, које су састављене по

42

технолошким операцијама (припрема материјала, осмотско сушење, конвективно сушење и финализација) збирна калкулација има класичну форму (по врстама трошкова) која је погоднија за ову врсту анализе (таб .1).

Табела 1. Збирна калкулација производње сушеног воћа (1€ = 100 RSD)Table 1. Aggregate calculation of production of dried fruit (1€ = 100 RSD)

Извор: Обрачун аутора

У приказаној основној верзији калкулације користи се слама за добијање топлотне енергије у процесу конвентивног сушења, у коме се и троши највећа количина енергије. Ради се о директном сагоревању сламе, у виду малих четвртастих бала, које су на индивидуалним газдинствима најчешће и најпогодније за балирање. У структури укупних трошкова доминирају трошкови свежег воћа, односно основне сировине, са 57,9%. Трошкови рада, такође, представљају врло

43

значајну ставку са 20,8%. На укупну енергију отпада релативно скромних 3,1%, од чега трошкови топлотне енергије, који су у фокусу анализе у овом раду, чине 1,86%.

При овом односу набавних и продајних цена, уз коришћење сламе као извора топлотне енергије, остварује се добит од 1.778.812 дин. (17.788 €) на годишњем нивоу. То се може сматрати врло добром зарадом за просечно породично газдинство, за 120 дана ефективног рада. Ако се резултат изрази дохотком газдинства, зарада је већа за 3.427 €/годишње (таб.2). Допунска корист потиче од бруто зарада два члана породице (2 : 5 х 100 = 40% радне снаге) .

Табела 2. Додатни индикатори исплативости улагања (1€ = 100 RSD)Table 2. Additional indicators of profitability of investments (1€ = 100 RSD)

Извор: Обрачун аутора

Време повраћаја уложених средстава је 2,02 година, што је релативно кратак, односно повољан, период за ову врсту делатности. Остали индикатири исплативости инвестиционог улагања такође су врло добри. Коефицијент економичности показује да се на сваких 100 динара насталих трошкова остварује се 43 динара добити. Односно, вредност производње у себи садржи 30,2% профита.

Диференцијална калкулација показује колико трошкови топлотне енергије расту, ако се уместо сламе стрних жита користи природни, односно електрична енергија, у процесу конвективног сушења воћа (таб. 3). При томе треба имати у виду да су природни гас и електрична енергија, у организационо-техничком погледу, знатно погоднија горива него слама.

Коришћење природног гаса уместо сламе стрних жита, повећава трошкове

44

топлотне енергије на годишњем нивоу за 4,37%, односно за 1.919 € по једној сушари. То умањује добит за око 12% (са 17.788 € на 15.870€), што још увек не доводи у питање исплативост ове производње. У обрачуну је коришћена доња топлотна моћ природног гаса од 31.300 кЈ/m3, односно 13.00 kJ/kg за сламу. Коефицијент корисног дејства котла на сламу је 0,70.

У случају коришћења електричне енергије за потребе конвективног сушења, раст трошкова енергије је знатно већи (за 7,99%, односно 3.651 €/годишње по једној сушари). Много реалније процена се добија, ако се у обрачун укључи просечна цена електричне енергије у земљама ЕУ, односно региона, која је за преко два пута већа од тренутне домаће цене. То би трошкове топлотне енергије увећало за око 8.000 €/годишње. Очигледно је да производња сушеног тешко може да поднесе употребу електричне енергије као основног енергента, чак ни при ниским ценама струје, какве су тренутно у нашој земљи.

Уважавајући расположиве сировинске, техничко-технолошке и тржишне потенцијале, реална је претпоставка да се у релативно кратком периоду (2-3 године) у Војводини може подићи око 50 оваквих мини погона за сушење воћа, а у целој Србији око 100 погона.

Табела 3. Диференцијална калкулација трошкова енергије у производњи сушеног воћа (1€ = 100 RSD)Table 3. Differential calculation of energy costs in the production of dried fruit (1€ = 100 RSD)

Извор: Обрачун аутора

Потенцијалне директне финансијске уштеде на макро нивоу нису превелике, али су свакако значајне (око 300 хиљада евра на годишњем нивоу). Ако се има у виду стална тенденција раста цена енергената, као и чињеница да су домаће цене природног гаса, и посебно електричне енергије, тренутно знатно ниже од цена у ЕУ, односно у региону, јасно је да су директне економске користи знатно веће. Ту

45

су, наравно, и бројне индиректне користи у виду очувања квалитета земљишта, побољшања платног биланса земље, очувања животне средине, повећања запослености, развоја села итд.

4. ЗАКЉУЧАК

Производња квалитетног сушеног воћа представља један од видова прераде, који пружа значајне могућности за улагање капитала и остваривање профита у агросектору. Уз коришћење сламе за добијање топлотне енергије, погон за комбиновано сушење воћа на породичном газдинству доноси врло добру зараду од око 17.788 евра годишње (120 дана ефективног рада). За покретање производње нису неопходна велика улагања (30.900 €), при чему се инвестиција исплаћује за 2,02 година. Запошљавањем чланова породице, односно коришћењем свежег воћа из сопствене производње, значајно се повећава степен профитабилности.

Коришћење природног гаса уместо сламе стрних жита, повећава трошкове топлотне енергије за око 4,37%, при садашњем нивоу цена ових енергената. То смањује укупну добит за 1.919 € /годишње, али је производња још увек на прихватљивом нивоу исплативости. У варијанти коришћења електричне енергије, повећање трошкова је знатно веће (7,99%), што ову производњу доводи на границу рентабилности, чак и при овако ниским домаћим ценама струје.

На макро нивоу, овај вид супституције природног гаса/електричне енергије доноси значајне директне финансијске уштеде, али су, дугорочно посматрано, много важније индиректне користи (одржавање квалитета земљишта, побољшање платног биланса земље, смањење енергетске зависности, очувања животне средине, допринос руралном развоју итд.).

5. ЛИТЕРАТУРА

1. БАБИЋ, ЉИЉАНА, БАБИЋ, М., ПАВКОВ, И. (2003): Комбиновано осmотско и конвективно сушење кајсије, Journal on Processing and Energy in Agriculture (PTEP), 7 (1-2), p. 1-3.

2. БАБИЋ, М. (2004а): Домаћа производња сушене кајсије, Воћарство и виноградарство, (4), с.10-14.

3. БАБИЋ, М., БАБИЋ, ЉИЉАНА, ПАВКОВ, И. (2004б): Масени и енергетски биланси сушење кајсије, Савремена пољопривреда, 30(3-4), с. 127-133.

4. БРКИЋ, М., ЈАНИЋ, Т. (2011): Потенцијалне количине биомасе за производњу енергије у Србији, Савремена пољопривредна техника,Vol. 37, No. 3, 225-333.

5. БРКИЋ, М., ЈАНИЋ, Т., ТИЦА, Н., ЗЕКИЋ, В., МИЛИЋ, Д. (2011): Crop production in Vojvodina as a source of energy, 22nd International symposium

46

"Food safety production", Trebinje, Proceedings, p.153-155.

6. ВУКОЈЕ, В., МИЛИЋ, Д. (2011): Production-economic parameters of dried quince, 22nd International symposium "Food safety production", Trebinje, Proceedings, p.227-230.

7. ВУКОЈЕ, В., МИЛИЋ, Д. (2011): Анализа економске оправданости производње сушеног воћа у Србији, Агрознање, вол. 12, бр.1, str. 5-13, Пољопривредни факултет Бања Лука.

8. ВУКОЈЕ, В., ПАВКОВ, И. (2010): Analysis of economic justification of drying of apricots by combined tehnology, PTEP, Vol 14, No 1, p. 36-39.

9. МАРТИНОВ, М., БРКИЋ, М., ЈАНИЋ, Т., ЂАТКОВ, Ђ., ГОЛУБ, С., БОЈИЋ, С. (2011): Биомаса у Војводини - RES 2020, Савремена пољопривредна техника, Vol. 37, No. 2, 119-224.

10. НЕШКОВИЋ, M. (2011): Eкономски ефекти производње сушеног воћа на породичним газдинствима, Мастер рад, Пољопривредни факултет Нови сад.

11. ПАВКОВ, И., БАБИЋ, ЉИЉАНА, БАБИЋ, М., РАДОЈЧИН, М. (2008): Промене физичких особина јабуке током комбиноване технологије сушења, Journal on Processing and Energy in Agriculture (PTEP), 12 (3), 127-131.

12. LEWICKI, P. P., & LUKASZUK, A. (2004) Effect of hot air teмperature on mechanical properties of dried apples, Journal of Food Engineering, (64), 307-314.

13. PAN, y. P., ZHAO, L. J., yHANG,y., CHEN, G., & MUJUMDAR, A. S. (2003): Osmotic dehydration pretreatment in drying of fruits and vegetables, Drying Technology, 21 (6), 1101.

14. RIVA, M., CAMPOLONGO, S., AVITABILE LEVA, ALEXA, MAESTERELLI, A., & TORREGGIANI, D. (2005): Structure – property relationships in osmo- air- dehydrated apricot cubes, Food Reasearch International, (38), 533-542.

47

ECONOMIC EFFECTS OF EXPLOITATION OF SMALL GRAIN STRAW IN PRODUCTION OF DRIED FRUIT

VUKOJE, V., NEŠKOVIĆ, M., PAVKOV, I.2

Summary

The Republic of Serbia, and especially the Autohomous Provence of Vojvodina, have on their disposal quite significant energy potentials in the form of biomass and/or agricultural crop residues. Currently, rather small part of these resources is being exploited. This work analyzes the profitability of replacement of the classical energy resources (natural gas and electric energy) with agricultural crop residues, primarily small grains straw (wheat, barley, oats and rye). Economic feasibility of such substitution can be perceived in the context of building of mini fruit drying plants at family agricultural farms. The analysis is initially based on differential calculations of utilization of various types of energy in production of the heat energy in fruit during process. Exploitation of straw reduces relative share of expenses of the heat energy for 4,37% in relation to the natural gas and/or for 7,99% in comparison with the electric energy, which indicates to quite significant savings. Based on market and investment potentials, estimations of direct and indirect benefits on macro level are being realized as well.

Key words: biomass, small grain straw, fruit drying, economic effects, family farms.

Primljen: 25.10.2012.Prihvaćen: 27.11.2012.

2 Veljko Vukoje, PhD, Associate Professor, M. Sc. Miodrag Nešković, mr Ivan Pavkov Assistant, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad. The paper presents results of research within the project "Economic feasibility of using crop residues as an energy source", No. 14-451-2129/2011-01, funded by the Provincial Secretariat for Science and Technological Development of AP of Vojvodina.

48

UDC: 662.63:662.818.05 Pregledni rad Review paper

RAZVOJ TRŽIŠTA ENERGETSKIH BRIKETA I PELETA OD BIOMASE

BRKIĆ, M., JANIĆ, T.1

Rezime

U radu je obrađen razvoj evropskog tržišta energetskih peleta i briketa od biomase. U našoj zemlji još nije uspostavljeno tržište energetskih briketa i peleta. Prikazan je obim proizvodnje peleta od drvne i poljoprivredne biomase u nekoliko evropskih zemalja. Analizirani su faktori koji utiču na razvoj tržišta. Date su cene peleta u rinfuzi i u manjim pakovanjima. Prikazan je odnos tih cena prema cenama konvencionalnog goriva. Analiziran je razvoj domaće tehnike i tehnologije briketiranja i peletiranja biomase. Dat je predlog za uspostavljanje domaćeg tržišta energetskih briketa i peleta od biomase. U radu je istaknuto da je peletiranje biomase naša perspektiva i budućnost.

Ključne reči: biomasa, energetske pelete, tržište, razvoj.

1. UVOD

Od 2002. godine razvija se evropsko tržište briketa i peleta (Brkić i Janić, 2002). U razvoju tog tržišta učestvovalo je najpre 12, a danas 29 država. Tržište je, uglavnom, zasnovano na korišćenju šumske i drvoprerađivačke otpadne biomase, a u manjem obimu poljoprivredne i mešavine biomasa. Veliki problem u razvoju tog tržišta jeste što sve manje ima šumske i drvoprerađivačke biomase. Razvoju evropskog tržišta briketa i peleta najviše doprinosi Evropski peletni centar, čije sedište je u Danskoj, www.pelletcentre.info. Takođe, razvoju tog tržišta u mnogome su doprinela dva istraživačka projekta: projekt "Altener", „Pelete za Evropu“ (2003 do 2005) i "projekt@las" (2007-2009) - www.pellets@las.info. Cilj izrade ovih projekata bio je, između ostalog, stvaranje evropskog peletnog atlasa u realnom vremenu (www.pelletsatlas.info), razvoju transparentnog evropskog tržišta, izrade platforme važnijih tržišnih podataka o energetskim peletama, tj. biogorivu. Prikupljanjem podataka u okviru ovih projekata došlo se do rezultata o

1 Dr Miladin Brkić, red. prof., dr Todor Janić, vanr. prof., Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Trg D. Obradovića 8, e-mail: mbrkic@polj.uns.ac.rs.Istraživanje u okviru pokrajinskog projekta: „Ekonomska opravdanost korišćenja biljnih ostataka kao izvora energije“, rukovodilac projekta prof. dr Nedeljko Tica, red. prof.

49

geografskom razmeštaju pogona, koji proizvode pelete od drveta, obimu proizvodnje, proizvodnim kapacitetima mašina i uređaja, obimu potrošnje i cenama peleta. Na sl. 1 dat je pregled evropskih peletnih proizvodnih pogona.

Slika 1. Geografski pregled evropskih peletnih pogona uključenih u bazu podataka Figure 1. Geographic overview of the European pellet plants included in the database (pellets@las database, 2010)

Takođe, ustanovljeni su potencijali, obim proizvodnje i obim potrošnje peleta od mešavine biomasa u nekoliko evropskih zemalja. Na osnovu dobijenih rezultata projekta može da se konstatuje da je evropsko tržište peleta još uvek heterogeno, cena peleta se razlikuje od jedan do dva puta i trgovačka prodaja peleta nije transparentna. Ipak, na osnovu analiziranih trendova podataka može da se kaže da će se situacija uskoro značajno popraviti.

Cilj ovog rada jeste da se podstakne razvoj domaćeg tržišta briketa i peleta od poljoprivredne biomase (tzv. agropeleta).

2. MATERIJAL I METOD RADA

Rad je napisan na osnovu prikupljenih i analiziranih podataka iz literature, interneta, statističkih godišnjaka i razgovora sa proizvođačima briketa i peleta od biomase, trgovcima i proizvođačima opreme.

Tržište energetskih peleta trenutno je veoma bilateralno i visoko nestabilno. Glavna barijera (prepreka) za ekspanziju tržišta je nedostatak informacija. Povećanjem cena nafte i gasa, povećavaju se cene peleta i obrnuto. U poslednje vreme cene peleta prate cenu nafte na svetskom tržištu.

Uglavnom, cene peleta zavise od ponude i potražnje, tj. od njihovog tržišta.

50

3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA I DISKUSIJA

U našoj zemlji još uvek nije razvijeno tržište briketa, a pogotovo tržište peleta. Pojedine robne kuće drže izvesne količine briketa. Peleta u slobodnoj prodaji gotovo da nema. Uglavnom, i kod nas prodaja briketa i peleta odvija se kroz bilateralne odnose, tj. u direktnom kontaktu sa kupcem. Ovi uspostavljeni odnosi ne doprinose razvoju tržišta. Smatramo da bi Produktna berza u Novom Sadu trebalo da počne organizovano da deluje u vezi sa prodajom i kupovinom briketa i peleta, naročito od poljoprivredne biomase.

Najveći proizvođači peleta od drvne mase su: Švedska, Danska i Austrija. Ove zemlje su donele svoje standarde kvaliteta. U većini evropskih zemalja nema donetog specifičnog propisa za određivanje kvaliteta peleta i briketa. Uglavnom se primenjuju propisi za biomasu. Samo nekoliko zemalja ima specifične propise. Zvanične standarde kvaliteta za čvrsta biogoriva trenutno imaju tri zemlje: Austrija (ONORM M1735 za brikete i pelete), Švedska (SS 187120 za pelete i SS 187121 za brikete) i Nemačka (DIN 51731 za brikete i pelete). Danska i Finska su odlučile da čekaju kompletiranje zajedničkog standarda kvaliteta za evropske zemlje. Evropski peletni centar (EPC), koji je sa sedištem u Danskoj i objedinjava rad 27+ evropskih zemalja, doneo je sveobuhvatno definisani standardni metod za analizu i klasifikaciju peleta, koji je prikazan u izveštaju CEN/TS 14961. U radu Brkića i Janića (2008b) uporedno su dati standardi kvaliteta kod nekoliko evropskih zemalja i novi predlog CEN sistema klasifikacije za pelete. Skraćenica CEN označava Classification European Normative, odnosno evropski klasifikacioni normativ za donošenje standarda kvaliteta. Standard kvaliteta za pelete i brikete u evropskim zemljama dat je na sajtu www.pelletcentre.info-Project Results, Quality Standards.

Projekt "pellets@las" koordinirala je firma WIP- Renewable Energies u Minhenu, Nemačka, a potpomognut je od Evropske komisije u okviru evropskog programa „Inteligentna energija“ (www.wip-munich.de). Urađena je metodologija za prikupljanje podataka. Podaci su prikupljani od udruženja proizvođača, trgovaca i potrošača peleta. Podaci se prikupljaju svaka tri meseca. Na primer, cene su prikupljane u zavisnosti od vrste pakovanja peleta (rinfuza, velike, džambo vreće i male vreće od 25 kg). Procenjena je količina uvezenih peleta iz pojedinih zemalja EU. Kvalitet izrade peleta ocenjuje se prema standardima pojedinih zemalja i upoređuje sa predlogom standarda za evropske zemlje CEN.

Urađene su 4 predinvesticione studije za proizvodnju peleta od mešavine biomasa za pojedine zemlje (Poljska, Slovačka, Grčka i Nemačka). Drugi kanali za širenje evropskog tržišta peleta su: bilteni, seminari, radionice, brošure, novine, knjige na 5 jezika, monografije, web baze podataka (www.pelletcentre.info). Radionice su održane u: Velikoj Britaniji, Francuskoj, Holandiji, Poljskoj, Grčkoj i Mađarskoj. Svake godine se održavaju konferencije o peletiranju u Austriji, Nemačkoj i dugim zemljama, a takođe, održavaju se i međunarodne konferencije o biomasi u drugoj državi. Do sada je održano 19. međunarodnih konferencija (Berlin, jul, 2011) i tri svetska kongresa. Na tim konferencijama bude prisutno preko 1.000 učesnika iz oko 75 zemalja sveta. Za ovogodišnju konferenciju u Milanu napisano je 5050 radova, prikazano 196 prezentacija i 285 postera.

51

Na tim konferencijama razmatraju se problemi peletiranja i briketiranja biomase. 2Pelete od drveta koriste se u malim pećima i kotlovima za grejanje i u kogeneratorskim

postrojenjima za proizvodnju električne energije. Takođe, agropelete od poljoprivredne biomase (uglavnom slame) mogu da se koriste u iste svrhe (Obernberger and Thek et al, 2009). Kod tih peleta, nažalost, problem je emisija gasova (prašina, štetni gasovi i aerosoli), formiranje depozita pepela i korozija elemenata ložišta i razmenjivača toplote. Kod agropeleta javlja se visok sadržaj azota (N), hlora (Cl) i kalijuma (K), naročito pri povećanom korišćenju mineralnog đubriva i pesticida. Sagorevanjem agropeleta javljaju se jedinjenja NOx, SOx (u manjoj meri) i HCl, topljenje pepela, prašina itd. komponente kojih nema u peletama od drveta. Takođe, sagorevanjem agropeleta povećava se sadržaj pepela od 5% u odnosu na deset puta manju količinu kod peleta od piljevine (0,5%). Agropelete imaju malo manju zapreminsku masu (gustinu) i toplotnu vrednost. Ovi problemi mogu da se umanje smanjenjem upotrebe azotnog đubriva i pesticida na njivi, izmenom konstrukcije ložišta peći i kotlova, pravilnim loženjem i prečišćavanjem gasova. U biomasu može da se ubacuje kaolin, ili slični materijal, koji smanjuje količinu štetnih materija pri sagorevanju. Takođe, pelete bolje sagorevaju u fluidizovanom ložištu. Dakle kod malih ložišta termičke snage 10 do 60 kW, još uvek je teže sagorevati agropelete, nego u ložištima veće snage, koja su više mehanizovana i automatizovana, tj. koja se na visokom tehničko-tehnološkom nivou kontrolišu i regulišu u procesu sagorevanja biogoriva. Stoga, potrebno je konstrukciju ložišta za male peći i kotlove prilagoditi biološkim, fizičkim i termičkim osobinama agropeleta (Brkić i Janić, 2003).

Poseban problem je taj što je agromaterijal povremeno prilično vlažan, pa ga treba sušiti (sadržaj vlage mora biti niži od 14%). Sa druge strane, sirovine od agromase su visoko abrazivne pošto sadrže visoki procenat silicijuma, koji izaziva brzo habanje matrica na peletirkama. Zbog toga, kod agromase mora da se vodi računa da sadržaj vlage bude između 12 i 14% (u odnosu na drvnu biomasu kod koje je najpovoljniji sadržaj vlage od 8 do 12%), usitnjenost 3 do 5 mm kod peleta, a 5-7 mm kod briketa, pritisak sabijanja materijala 130 do 150 bara i temperatura materijala od 90 do 95oC.

Stalna raspoloživost takvim informacijama unutar Evropskog peletnog atlasa smanjiće barijere (prepreke) za trgovinu u vezi sa peletama, podsticaće razvoj tržišta i konačno povećaće obim korišćenja peleta za proizvodnju energije. To će dovesti do primene budućih evropskih propisa u sektoru proizvodnje toplotne energije, koji je u saglasnosti sa akcionim planom Komisije za biomasu, koji će sprečiti nedostatak poverenja na tržištu peleta i povećati transparentnost tržišta, više nego što na njega utiču cene peleta.

Cene peleta pre nekoliko godina su rasle iznad cena ulja za loženje i prirodnog gasa i kretale su se od 200 do 350 evra/t u zavisnosti od oblika pakovanja. Poslednje dve godine cene su se stabilizovale na 150 do 200 evra/t i nalaze se ispod cena ulja za loženje i prirodnog gasa. Najveće cene peleta su u Švedskoj, Danskoj i Holandiji. Na dijagramu (sl. 2) prikazane su promene cena peleta u odnosu na konvencionalno gorivo (ulje za loženje i zemni gas). Prvom polovinom 2010. godine trgovalo se sa oko 8 miliona tona peleta od drvne biomase u 27+2 evropske zemlje. Danska potroši oko 700.000 t peleta

2 Videti: www. conference-biomas.com ili www.etaflorence.it.

52

godišnje, a sopstvena proizvodnja iznosi 350.000 tona. Danska se nalazi na drugom mestu u Evropi po proizvodnji peleta, posle Švedske. Na trećem mestu je Austrija. Na primer, Poljska proizvede godišnje oko 150.000 tona peleta.

Slika 2. Komparacija cena peleta (1), zemnog gasa (2) i ulja za loženje (3) u Nemačkoj Figure 2. Comparison of pellet price (1), natural gas (2) and fuel oil (3) in Germany (CARMENeV: www.carmen-ev.de, 2010)

U tabeli 1. dat je pregled potrošnje peleta u Evropi.

Tabela 1. Razvoj tržišta peleta u Evropi (www.peletcentre.info, 2010) u 1.000 tTable 1. Pellet market development in Europe (www.peletcentre.info, 2010) in 1.000 t

R.b.No. ZemljaCountry 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010.

1. Švedska 510 690 900 1080 1300 1520 1.7002. Danska 430 540 680 730 890 990 1.0803. Nemačka 220 300 410 530 640 740 8504. Austrija 140 180 320 450 617 741 7505. Italija 150 200 270 350 460 550 6506. Poljska - 20 120 200 280 350 420

Obim proizvodnje peleta od mešavine biomasa iznosi oko 8.000 t u Evropi. Poljska svake godine ima 15 miliona tona slame, a proizvede 80.000 t peleta godišnje. U Velikoj Britaniji ima dva proizvođača peleta od slame. U Austriji ovo tržište još ne postoji. Iako je ovakva situacija, neki proizvođači peći i kotlova već nude svoja rešenja za sagorevanje peleta od agromase. U Slovačkoj, Češkoj Republici, Holandiji i Francuskoj situacija je bolja. Očekuje se da će se u Slovačkoj proizvodnja peleta povećati od 1.000 t/godišnje na 50 do 100.000 tona u sledećih 5 do 10 godina. Ovako veliki zahtevi tržišta u Slovačkoj

53

mogu da se zadovolje paralelnom proizvodnjom i agropeleta. U Češkoj Republici danas se proizvodi nekoliko hiljada tona peleta godišnje. U Holandiji je kupljeno oko 15.000 t peleta od sojine ljuske od danske industrije. Planira se peletiranje ljuske od kafe uvezene iz Brazila. Holandske kompanije očekuju da sakupe 250.000 tona peleta od mešavine biomasa u toku 2013. godine. Na taj način biće delimično zamenjen ugalj. U Francuskoj ima 8 proizvođača agropeleta, koji proizvedu 70.000 t peleta godišnje.

U našoj zemlji počela je proizvodnja briketa početkom osamdesetih godina prošlog veka. Brikete su se, uglavnom, proizvodile od piljevine, a vrlo retko od poljoprivredne biomase. Proizvodnja peleta obavljala se samo u oblasti proizvodnje stočne hrane (Brkić i sar, 1997, Brkić i sar, 2007). Prve prese su bile proizvedene u firmi „Igman“, kasnije „Unis-Igman“ u Konjicu. Te prve prese su bile instalisane u firmi „Novi Dom“ u Debeljači (Banat). Sredinom osamdesetih godina programom Komiteta za energetiku, Pokrajinskog sekretarijata za privredu, bila je podsticana kupovina presa za briketiranje poljoprivredne biomase u visini do 30% bespovratnih sredstava. Sredstva za podsticaj su prikupljana od prodaje benzina u visini od 1%. Prese velikog učinka (1,5 t/h) bile su postavljene u Banatskom Miloševu (prvi pilot pogon), Staroj Moravici, Senti, Banatskom Karađorđevu (kasnije su prenete u uljaru „Dijamant“ u Zrenjaninu), Padeju i Ilandži. Pogon za briketiranje u Ilandži bio je snabdeven presom proizvodnje „Utva“ u Kovinu. Program briketiranja poljoprivredne biomase je propao iz više razloga: nedovoljno prikupljene količine biomase za celogodišnji rad presa, zbog nedovoljne usitnjenosti biomase, povremeno visoke vlažnosti biomase (naročito kukuruzovine), niskog pritiska sabijanja biomase, niže temperature biomase u alatu prese, nedovoljne čvrstoće čelika na habanje, nesolidno urađene hidraulične opreme, nepoznavanja tehnologije briketiranja, loše organizacije posla, nedovoljne obučenosti radnika, nedostatka dovoljne količine biomase, itd.

Ova tehnologija je opstala kod briketiranja šumske i drvoprerađivačke biomase, tj. piljevine. Poslednjih nekoliko godina otvaraju se novi pogoni: u Čurugu, Novom Sadu, Bačkoj Palanci, Mladenovu, Ruskom Krsturu, Somboru, Titelu, Vrbasu i u drugim mestima. Podizanje većine ovih pogona materijalno je potpomogao Fond za razvoj Vojvodine i pojedine banke, davanjem povoljnijih kreditnih sredstava (Vojinović-Miloradov Mirjana, 2008).

Ono što je značajno istaći jeste to da je pre četiri godine u Vojvodini počeo proces peletiranja mešavine drvne i poljoprivredne biomase. Otvoreni su pogoni u Selenči, Crvenki, Mladenovu, Titelu, Bačkom Petrovcu, Somboru i na drugim mestima. Piljevina se lako peletira, ali postoje problemi u vezi sa peletiranjem poljoprivredne biomase iz razno-raznih razloga: slab kvalitet čelika, neprecizna izrada delova, neodgovarajuća dimenzionisanost delova, nedovoljna usitnjenost mase, povećani sadržaj vlage, niski pritisci sabijanja, itd. (Brkić i Janić, 2008).

U tabeli 2. dat je pregled proizvođača, vrste i godišnjeg obima proizvodnje briketa i peleta od biomase.

54

Tabela 2. Pregled proizvođača, vrste i godišnjeg obima proizvodnje briketa i peleta (1983. do 2012)Table 2. Overview of the manufacturer, type and annual volume of production of briquettes and pellets (1983. do 2012)

R br.No.

ProizvođačProducer

MestoPlace

Vrsta proizvodaSorts of product

Obim (t)Volume

1. „Novi Dom” Debeljača* Brikete od piljevine 4.0002. „Napredak” Novo Miloševo* Brikete od slame 12.0003. „Ilandža” Ilandža* Brikete od slame 7.0004. „Labudnjača” Vajska* Pelete od slame 3.0005. „Bačka” Stara Moravica* Brikete od slame 2.0006. „Karađorđevo” Banat. Karađorđevo* Brikete od slame 3.2507. Fabrika kudelje Senta* Brikete od pozdera 2.5008. „Sitra” Kovačica* Brikete od slame 3.0009. „Sitra” Kovačica* Pelete od slame 3.000

10. „Agrokombinat” Stari Žednik* Pelete od slame 3.00011. „Zlatica” Padej* Brikete od piljevine 3.00012. „Peščara” Bački Vinogradi* Brikete od piljevine 3.00013. „Fagus” Bačka Topola* Brikete od piljevine 3.00014. „Obnova” Samoš* Brikete od piljevine 3.00015. Fabrika šećera Crvenka* Brikete od rezanaca 3.00016. „Dijamant” Zrenjanin* Brikete od ljuske s. 3.50017. Tot Janoš Tornjoš Brikete od slame 30018. „Konstancija” Sombor Brikete od d. čipsa 30019. „Agrokoop” Novi Sad* Brikete od ljuske k. 30020. „Duo Orahovo” Novo Orahovo** Brikete od slame 70021. „Tarket” Bačka Palanka** Brikete od piljevine 4.00022. Malešević Dragan Sombor Brikete od slame 30023. Kunić Zoran Opština Sombor Brikete od piljevine 37524. Zlokolica Milica Čurug* Brikete od slame 75025. „Eko-Enerdži” Mladenovo** Brikete od piljevine 1.50026. Đaković Vlado Novi Sad** Brikete od piljevine 360

27. „Varotech” Mladenovo**Brikete od piljevine i sojine slamePelete od piljevine

4.500

3.00028. Tucakov Siniša Čurug* Brikete od slame 60029. „Ogrev” Ruski Krstur** Brikete od piljevine 30030. „Fasada” Crvenka* Pelete od slame 1.00031. „Janković” Novi Sad** Brikete od piljevine 2.00032. „Bio-briket” Titel** Pelete od piljevine 4.500

33. „Bio-green“ Vrbas** Brikete od piljevine i sojine slame 1.500

34. „Petrovec“ A.D. Bački Petrovac** Pelete od slame 1.20035. „Angler“ d.o.o. Hrtkovci Pelete od piljevine -36. „Bioenergy Point“ Boljevac Pelete od piljevine 6.000Napomena: *izvan pogona, ** u pogonu, Remark: *not in operation, **in operation

55

Spisak proizvođača briketa i peleta od biomase nije konačan (tab. 2). Statistički zavod ne vodi popis ovih mašina i opreme. Do ovog spiska smo došli na osnovu višegodišnjeg sakupljanja podataka. 2004. godine na Poljoprivrednom fakultetu organizovan je prvi Okrugli sto o temi briketiranja i peletiranja biomase i na osnovu prisustva zainteresovanih došlo se do novih adresa. Na osnovu tog spiska i prikaza obima proizvodnje briketa i peleta može da se primeti da su mnogi odustajali od proizvodnje briketa i peleta i prodavali prese i opremu drugima. Razlog za tu pojavu jeste da se biomasa od poljoprivrednih otpadaka vrlo teško presuje bez vezivnih sredstava, pošto još uvek nije osvojena tehnologija presovanja. Drugi razlog je taj što su prese vrlo skupe, a takođe je skupa električna energija kojom se pogone mašine i oprema.

Iz tabele 2. se vidi da polovina postrojenja za briketiranje i peletiranje nije u pogonu iz mnogih razloga. Od popisanih 34 mesta, samo na sedam mesta se nalaze peletirke. Ostalo su briketirke. Na 12 mesta, nalaze se briketirke za piljevinu, na po jednom mestu briketirka za ljuske suncokreta, ljuske kukuruza, rezance šećerne repe i pozdera. To je više od polovine svih pogona. Na 11 mesta instalirane su briketirke za slamu, a na 5 mesta peletirke za slamu. Najveći broj ovih postrojenja ne radi ili je prodata drugom za presovanje piljevine. Razlog za ovakvo stanje je poznat, kao što je već rečeno (nerešena tehnologija presovanja slame bez vezivnih sredstava, skupe prese i skupa električna energija).

Ukupna proizvodnja briketa i peleta od 55.550 t/godišnje je izvan pogona. Proizvodnja od 29.560 t/godišnje je u pogonu. Ako se uzme da za zamenu jednog kilograma ulja za loženje treba upotrebiti 3,3 kg briketa/peleta, od 29.560 t/godišnje proizvedenih briketa/peleta može da se dobije 8.960 t/godišnje ekvivalentnog ulja za loženje. To je za sada mala, ali značajna vrednost. Potrebno je uložiti velike napore da se ova proizvodnja proširi, jer su energetske brikete/peleta duplo - jeftinije alternativno gorivo od ulja za loženje.

Peletiranje biomase je budućnost. Peletama može da se mehanizovano i automatizovano hrani ložište. Ulaže se manje rada i efikasniji je proces sagorevanja biogoriva.

Cena energetskih briketa i peleta od biomase kod nas iznosi od 120 do 160 evra/t u rinfuzi, a nešto više upakovane u manje jedinice. Brikete mogu da se nađu u robnim kućama: „Uradi sam“, „Merkur“, „Art dekor“, itd. u Novom Sadu, a pelete se teško mogu naći u slobodnoj prodaji. Uglavnom, peleti se prodaju u inostranstvo (Italija, Austrija i druge zemlje). Cena peleta u Evropi je 150 do 200 evra/t. zavisno od pakovanja.

U Srbiji postoji nekoliko proizvođača briketirki: „Dekan“, „Slavija“, „Metal-matik“, „Perović“ i dr. Proizvođači peletirki su: „Metal-matik“, „Metalkop“, „Ostojić“, "Natural Energy" i dr. U Srbiji postoji nekoliko predstavnika ove opreme iz inostranstva, za briketiranje: "Nielsen", "Comafer" i dr. a za peletiranje: CPM, "Amandus Kahl", "General Dies" i dr.

56

4. ZAKLJUČCI

Tehnološko-tehnički postupak za proizvodnju energetskih briketa i peleta iz biomase u svetu i kod nas praktično je rešen, pa je pitanje njegove ekonomičnosti i konkurentnosti u odnosu na druge energetske izvore sve manje diskutabilno. Najviše se briketira i peletira piljevina. Postupci briketiranja i peletiranja poljoprivredne biomase još uvek su u fazi probnih pogona. U nas se postepeno razvija tržište briketa i peleta. Međutim, u Evropi je pre deset godina veoma razvijeno tržište peleta. Stanje u Vojvodini je sledeće:

- polovina postrojenja za briketiranje i peletiranje nije u pogonu iz razno-raznih razloga. Od popisanih 34 mesta, samo na osam mesta se nalaze peletirke. Ostalo su briketirke.

- najveći broj ovih postrojenja ne radi ili je prodata drugom za presovanje piljevine. Razlog za tu pojavu jeste da se biomasa od poljoprivrednih otpadaka vrlo teško presuje bez vezivnih sredstava, pošto još uvek nije osvojena tehnologija presovanja. Drugi razlog je taj što su prese vrlo skupe, a takođe je skupa električna energija kojom se pogone mašine i oprema.

- od 29.560 t/godišnje proizvedenih briketa/peleta može da se dobije 8.960 t/godišnje ekvivalentnog ulja za loženje. To je za sada mala, ali značajna vrednost. Potrebno je uložiti velike napore da se ova proizvodnja proširi, jer su energetske brikete/pelete jeftinije alternativno gorivo od ulja za loženje.

Cena briketirane i peletirane biomase bez vezivnih sredstava u Vojvodini iznosi 120 do 160 evra/t briketa/peleta. Ukoliko se dodaju vezivna sredstva cena briketa raste. Da bi se troškovi briketiranja i peletiranja smanjili potrebno je smanjiti troškove usitnjavanja biomase. Vlažnu poljoprivrednu biomasu treba izbegavati da se veštački suši zbog velikog utroška energije. Treba je sušiti prirodnom promajom. Briketi/peleti formirani od usitnjenog materijala imaju bolje mehaničke osobine i postojaniji su pri skladištenju i transportu, ali znatno se povećava udeo uložene energije na usitnjavanje materijala.

Troškovi proizvodnje briketa i peleta zavise od: vrste sirovine, načina prikupljanja, tehnike prikupljanja, transporta i skladištenja, vrste linije za presovanje, tehnologije presovanja, vrste pakovanja, učinka linije, broja angažovanih radnika, vrednosti građevinskog objekta i opreme, kamata na kredite i dr. Kada se sve uzme u obzir troškovi proizvodnje briketa i peleta od drvene piljevine iznose do 100, a od biljnih ostataka iz poljoprivrede do 140 evra/t. Prodajna cena briketa i peleta u rinfuzi i veleprodaji iznosi 120 evra/t, a u maloprodaji 180 evra/t upakovane u džakove, na domaćem tržištu, koje još uvek nije razvijeno.

Cena briketa i peleta namenjenih za evropsko tržište je 150 evra u rinfuzi, 200 evra pakovanih u velikim džakovima i 300 evra pakovanih u malim džakovima, ali one moraju biti proizvedene po evropskom standardu CEN ili po standardima zemlje u koju se prodaju brikete ili pelete.

Profit (zarada) u proizvodnji i prodaji briketa i peleta još uvek nije značajan na

57

domaćem tržištu. Da bi se ova proizvodnja proširila i postala profitabilna neophodna je pomoć države, banaka i donatora. Kamate na kreditna sredstva ne bi smele biti visoke, jer sredstva mogu prilično brzo da se vrate (tri do četiri godine), naročito ako bi se brikete i pelete izvozile na razvijeno evropsko tržište.

Organizovan otkup i prodaju peleta/briketa treba da preuzme Produktna berza u Novom Sadu.

5. LITERATURA

1. BRKIĆ M, JANIĆ, T. 2003. Specifičnosti sagorevanja biobriketa, časopis: PTEP, izdavač JDPTEP, Novi Sad, 7, 1-2, str. 8 –11.

2. BRKIĆ, M, JANIĆ, T, SOMER, D, 1997. Karakteristike briketirane biomase bez vezivnih sredstava, časopis: PTEP, Jugoslovensko društvo za procesnu tehniku i energetiku u poljoprivredi (JDPTEP), Novi Sad, 1,3, str. 3-6.

3. BRKIĆ, M, JANIĆ, T. 2003. Analiza postupka briketiranja biomase, časopis: „Savremena poljoprivredna tehnika”, izdavač JNDPT, Novi Sad, 29, 4, str. 217-222.

4. BRKIĆ, M, JANIĆ, T. 2007. Tehničko-tehnološka rešenja briketiranja i peletiranja biomase, časopis: „Revija agronomska saznanja“, JNDPT, Novi Sad, 17,5, str. 36-39.

5. BRKIĆ, M, JANIĆ, T. 2008. Briketiranje i peletiranje biomase, časopis: „Savremena poljoprivredna tehnika“, JNDPT, Novi Sad, 34, 1-2, str. 78-86.

6. BRKIĆ, M, JANIĆ, T. 2008. Evropski standard za peletirana i briketirana bigoriva, časopis: „Revija agronomska saznanja“, JNDPT, Novi Sad, 18, 5, str. 80-83.

7. BRKIĆ, M, TEŠIĆ, M, FURMAN, T, MARTINOV, M, JANIĆ, T. 2007. Potencijali i mogućnosti briketiranja i peletiranja otpadne biomase na teritoriji Vojvodine, studija. Pokrajinski sekretarijat za energetiku i mineralne sirovine, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 234.

8. BRKIĆ, M., JANIĆ T, 2002. Upotreba biobriketa za zagrevanje objekata u poljoprivredi, časopis: PTEP, JDPTEP, Novi Sad, 6, 3-4, str. 77-79.

9. CARMENEV. 2010. Pellet price in comparison to the oil price and natural gas in Germany www.carmen-ev.de.

10. European Pellets-Atlas, Newsletters of the Pellets@las project, www.pellets@las.info, jun.2007, jan. 2008, Jun. 2008, Dec. 2008, Jun. 2009. s. 10-13.

11. OBERNBERGER, I, THEK, G. 2009. Herstellung und energetische Nutzung von Pellets, Tehnische Universitat, Institut fur Prozesstechnik, Graz, str. 361.

58

12. VOJINOVIĆ-MILORADOV MIRJANA, DELIĆ STANISLAVA, PEJANOVIĆ, R., ZEKIĆ, V. (2008). Mehanizmi podrške korišćenju obnovljivih izvora energije, Agroekonomika 39-40, 39-40. str. 61-69.

13. www.pelletcentre.info.

14. www.pellets@las.info.

15. www.pelletsatlas.info.

DEVELOPMENT OF MARKETS OF ENERGY BRIQUETTES AND PELLETS FROM BIOMASS

BRKIĆ, M., JANIĆ, T.3

Summary

The paper describes the development of European energy markets of pellets and briquettes. In our country there are no established market for energy briquettes and pellets. Shows the volume of production of pellets from wood and agricultural biomass in several European countries. We analyzed the factors affecting market development. Date the price of wood pellets in bulk and in smaller packages. Shows the ratio of price to the prices of conventional fuels. We analyzed the development of domestic engineering and technology of biomass briquetting and pelleting. The proposal for establishing a domestic market for energy briquettes and pellets from biomass. The paper noted that the biomass pelleting and our future prospects.

Key words: biomass, energy pellets, market development.

Primljen: 16.10.2012.Prihvaćen: 19.11.2012.

3Miladin Brkić, PhD, Full Professor, Todor Janić, PhD, Associate Professor., University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad, Trg D. Obradovića 8, e-mail: mbrkic@polj.uns.ac.rs.Research within the project of AP Vojvodina: "The economic feasibility of crop residues as an energy source," project leader Nedeljko Tica, PhD, Full Professor.

59

UDC: 007.11.17 Pregledni rad Review paper

ULOGA POSLOVNE ETIKE U MARKETING KOMUNIKACIJI

MIHAILOVIĆ, B., CVIJANOVIĆ, D., PEJANOVIĆ, R.1

Rezime

Mnoge kompanije danas uspevaju da budu superiorne - i kada je u pitanju diferencijacija proizvoda na izabranom ciljanom segmentu i kada je u pitanju niska cena. Ipak, kao i čitav poslovni svet i marketing ima sopstvene etičke probleme. Brojni stručnjaci za marketing i njihovi predstavnici svesno su objavljivali i usvajali različite angažmane, deklaracije ili pravila ponašanja, koja se odnose na neophodnost razmatranja etičkih propisa i vrednosti u marketingu, tako da akteri koji posluju u ovoj oblasti postanu odgovorniji prema članovima društva. Ove deklaracije ili pravila odnose se na marketinške prakse ili su usmerene prema određenim konkretnim oblastima. Među ovim oblastima, posebno mesto zauzimaju komunikacije u marketingu, koje se moraju kontrolisati etičkim propisima i moralnim vrednostima. Stvaranje i transfer znanja je izuzetno važan aspekt modernog društva, jer novo znanje pomaže da se obnove forme proizvodnje i menadžmenta. Takav trend se ogleda u povećanom fokusiranju na ekonomiju, stručnost i edukaciju menadžmenta.

Ključne reči: poslovna etika, marketing komunikacija, menadžment, društvena odgovornost.

1. UVOD

Mnoge firme, pogotovu u sektorima sa visoko obrazovanim kadrom, uvele su ili uvode nove menadžment modele koji podržavaju perfektnost, kvalitetan menadžment, kreativnost u pogledu znanja i organizaciono obrazovanje. Pokretačka snaga razvoja

1 Dr Branko Mihailović, naučni saradnik, Institut za ekonomiku poljoprivrede, 11060 Beograd, Volgina 15, Republika Srbija, tel: +381 (0)11 2972 858, e-mail: brankomih@neobee.net; Prof. dr Drago Cvijanović, naučni savetnik, Institut za ekonomiku poljoprivrede, 11060 Beograd, Volgina 15, Republika Srbija, tel: +381 (0)11 2972 858, e-mail: drago_c@iep.bg.ac.rs; Prof. dr Radovan Pejanović, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, Republika Srbija, tel:+381 (0)21 485 3394, e-mail: pejanovic@polj.uns.ac.rs. Rad je deo istraživanja na projektu 46006 „Održiva poljoprivreda i ruralni razvoj u funkciji ostvarivanja strateških ciljeva Republike Srbije u okviru dunavskog regiona“ finansiranog od strane Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije.

60

i poslovni uspeh proizilaze iz kontinuiranog učenja i unapređenja menadžerskih sposobnosti i veština (Mihailović, 2007). Međutim, promene u poslovnom svetu, kao i promene mentaliteta u odnosu na način na koji se poslovi sprovode, dovele su do javljanja neophodnosti analize pravičnosti ovog procesa, ne samo sa aspekta zakona, već takođe i sa aspekta morala. Kao posledica toga, konceptualizovana je nova disciplina – poslovna etika.

Ova disciplina nalazi se na granici između filozofije morala (etike) i menadžmenta, što ukazuje na korišćenje skupa korisnih instrumenata prilikom odlučivanja o nekoj strategiji unutar firme, rešavanje sukoba među različitim grupama koje poslovno sarađuju: poslodavaca i zaposlenih, menadžera i akcionara, firme i lokalne zajednice, državnih institucija itd. Kao moralni principi ili etička pravila, etika se primenjuje u menadžmentu ljudskih resursa, menadžmentu kriznih situacija, marketing komunikacijama svih vrsta: u brendiranju, odnosima sa javnošću, publicitetu itd. Etika se ne može jednostavno redukovati na poštovanje zakona, jer su zakonski propisi često nedovoljni da bi se na odgovarajući način uredili odnosi sa drugima. Istovremeno, sve veća pažnja se poklanja tzv. zelenom marketingu, koji u biti predstavlja promovisanje proizvoda koji su ekološki podobni za okruženje, ali i promociju zdravih životnih stilova, i kao takav neophodan je u postizanju i uvećanju konkurentske prednosti (Vidicki, 2011).

2. KONCEPTUALNI I ZAKONSKI OKVIR

Poslovna etika čini skup moralnih pravila i propisa u odnosu na ponašanje aktera u ekonomskim aktivnostima (u poslovanju) i zajedno sa zakonskim principima i propisima, obezbeđuje dobar tok aktivnosti i uspeh u poslovanju (Dobrotă, 1999). Poslovna etika je poseban vid primenjene etike (primenjena etika odnosi se na moralnu analizu konkretnih situacija, od društvenih do profesionalnih, kako bi se donele neke odluke) povezane sa ponašanjem ekonomskih aktera, zaposlenih, vlasnika i menadžera (Popa, Radu, 1999). Poslovna etika je suštinski bitna za dugoročni uspeh poslovne aktivnosti, a ovo važi, kako na makroekonomskom nivou (nemoralno ponašanje može dovesti do poremećaja na tržištu i do neadekvatne raspodele resursa), tako i na mikroekonomskom nivou (na ovom nivou često je povezana sa poverenjem u dobavljače, klijente, zaposlene i zajednicu), gde svaka organizacija ima određene odgovornosti, kako u društvenoj, tako i u ekonomskoj sferi. Društvena odgovornost i etičko ponašanje u poslovanju snažno su povezane sa organizacionom kulturom.

U ekonomskoj literaturi procenjeno je da postoje koncentrični krugovi odgovornosti (Ionescu, 1997):

- interni krug, koji obuhvata osnovne odgovornosti, u odnosu na efikasno obavljanje ekonomske funkcije preduzeća (dostavljanje proizvoda, usluga, raspodela poslova i ostvarenje ekonomskog razvoja);

- srednji krug, koji sabira odgovornosti ekonomske funkcije, počevši od uzimanja u obzir promene društvenih vrednosti i prioriteta (na primer, mnogo strožija zaštita i informisanje potrošača, pravilan tretman zaposlenih i potrošača, ostvarenje kvaliteta i bezbednosti proizvoda itd.);

61

- spoljašnji krug, koji se bavi novim odgovornostima koje bi organizacije morale da prihvate, radi održivog razvoja društvene sredine (na primer, siromaštvo, korupcija, zagađenje, obrazovanje, čuvanje prirodnih resursa itd).

Koncept društveno odgovornog poslovanja doprinosi ostvarenju ekonomskog uspeha uz uvažavanje interesa pojedinca, društva i okruženja. Naime, omogućava se alokacija resursa koja uvažava triple bottom line kriterijum (ekonomski razvoj, socijalni razvoj, odgovoran odnos prema okolini). Održavanje tananog balansa između industrijskog razvoja i očuvanja okoline dovodi do redefinisanja postojećih resursnih kombinacija usled novih troškova prelaska na tehnologije prijateljski nastrojene prema okolini (Đuričin, 2006). Pretpostavka koncepta društveno odgovornog poslovanja je dobrovoljno usvajanje mera koje doprinose rešavanju društvenih i ekoloških problema. Radi se o strateškom pristupu društvu i partnerskom odnosu prema ostalim kompanijama u okruženju (Mihailović i sar., 2007). Iako ne preuzimaju sve kompanije društvenu odgovornost, postoje brojne oblasti u kojima se organizacije približavaju načinu na koji shvataju i na koji se uključuju u ovu vrstu aktivnosti. Naravno da odluka koju firma mora doneti da li da se uključi u različite aktivnosti društvene odgovornosti pada prvo na menadžere i to na one koji biraju načine i modalitete aktivnosti, počevši od sopstvene savesti, jer u stvari, „ jedini pravi smer ispravnog ponašanja jeste nepobitan zdravi razum ili moralno osećanje, kao i naša volja da sprovodimo aktivnosti na osnovu sopstvenih moralnih načela“(Ionescu, 2006).

Uočljivo je da marketing otkriva sopstvene etičke probleme. U uslovima velikih poslovnih promena, u kontekstu neprekidno promenljive globalne ekonomije, marketing se razvija na dinamičan način, stalno se menjajući sa konceptualnog i metodološkog aspekta i konstantno prilagođavajući potrebama ekonomskog, tehnološkog i društvenog života, koji traži nove obrasce ponašanja i rada. Današnji koncept socijalnog marketinga definiše potrebe ciljnih tržišta i njihovo zadovoljavanje efikasnije i efektivnije od konkurencije, tako da se održava ili poboljšava blagostanje potrošača i društva u celini. Po ovom konceptu, u procesu razrade tržišne politike, zaposleni u marketingu moraju uzeti u obzir tri aspekta: profite firme, zadovoljenje korisnika i javni interes. Po mišljenju jednog rumunskog stručnjaka za marketing (koji preporučuje korišćenje izraza „socijalni marketing“, koji je bliži realnom stanju i sadržaju pojma), ovaj koncept predstavlja „ljudski marketing“, po čijim principima organizacije moraju preuzeti veće socijalne i ljudske odgovornosti, tako da se izbegnu sukobi sa željama korisnika na kraće staze, kao i njihovo odustajanje od proizvoda firme na duže staze (Balaure, 2000). Drugim rečima, „egoizam“ organizacija (vidljiv u njihovoj težnji za profitom), kao i „egoizam“ njihovih korisnika (vidljiv kao želja za što bržom, jeftinijom i kvalitetnijom uslugom) mora se umanjiti, ublažiti, a pažnja se više mora okrenuti ka sadašnjem i budućem blagostanju cele zajednice. Naravno, ovo je lakše reći nego učiniti. Sa jedne strane, današnji potrošači su sve brži, voljni da kupuju proizvode i usluge po višim cenama, traže bolji kvalitet, dok sa druge strane, organizacije mogu edukovati potrošače ka podsticanju kupovine i trošenju proizvoda i usluga koje nude, često koristeći argumente iz sfere etike (to je dobro, zdravo, preporučuje se itd.) i odgovarajuće cene (ovi aspekti su najvidljiviji u slučaju ekoloških proizvoda, koje se nude po veoma visokim cenama koje odražavaju

62

njihovu nestašicu na tržištu i visoke troškove pristupa). Održavajući stalni kontakt sa javnošću, marketing aktivnost nije mogla da ostane van sfere morala. Počevši od značaja socijalne odgovornosti kompanija, problematika marketing etike razvijala se u periodu između dva svetska rata. Marketing etika ponovo objedinjuje problematiku propisa koji se moraju doneti, sa vrednostima koje se moraju poštovati u saradnji sa svim partnerima, tako da se sve dešava u moralnim okvirima. Takođe se bavi pretenzijama socijalnih grupa koje trpe posledice tokova dobara, usluga i ideja, na kratki, srednji i duži rok. Po istim stavovima, koristeći konkretne kriterijume razdvajanja, mogu se razlikovati sledeće oblasti marketing etike: preskriptivna oblast marketing etike (koja se odnosi na ponašanje menadžera u njihovim tržišnim odnosima), oblast opisne ili eksplikativne etike (koja se bavi vrednovanjem rezultata eksperimentalnih nauka radi smanjenja sukoba marketinga sa drugim disciplinama, ličnim sukobima marketing odeljenja sa drugim funkcionalnim strukturama kompanije, sukobima između kompanije i tržišnog okruženja) i u zavisnosti od predmeta aktivnosti ističu se i druge oblasti, poput: etike marketing istraživanja, etike strateškog marketinga ili etike marketing instrumenata.

Strateške odluke u marketingu imaju dalekosežne posledice po preduzeće u celini i za menadžment posebnih funkcija, poput proizvodnje, razvoja proizvoda ili finansijske kontrole (Mihailović i sar., 2008). Ovakve odluke zahtevaju marketing istraživanje koje ima za cilj da donese korist i firmi i potrošačima. Međutim, uprkos ovim dobrima namerama, postoje četiri etičke dileme u vezi sa marketing istraživanjem: zadiranje u privatnost; zloupotreba nalaza marketing istraživanja; sakupljanje konkurentskih informacija; korišćenje marketing istraživanja kao izgovora za prodaju (Jobber, Fahy, 2006). Nametljiva priroda marketing istraživanja smeta mnogim potrošačima, bilo da se ljudima postavljaju pitanja koja se odnose na njihovo starosno doba i prihod, da se zaustavljaju na ulici gde se od njih traži da učestvuju u ličnom ispitivanju ili da se pozivaju telefonom u nezgodno vreme (Cvijanović i Mihailović, 2010).

Zanimanja za etiku u marketingu formulisana su kao pravila marketing i reklamne etike, koja su razrađena 1937. godine od strane Međunarodne trgovačke komore (eng. ICC). Sadržaj ovih propisa je često menjan i modifikovan, dobijajući nove i snažnije odredbe (danas se koriste Nova etička pravila u marketing komunikacijama, usvojena 2006. godine u Parizu). Istovremeno, mogu se videti i napori ka razradi i objavljivanju etičkih pravila u oblasti marketing istraživanja i to od strane Evropskog društva za marketing istraživanje i javno mnjenje (eng. ESOMAR), 1948. godine. Značaj marketing etike takođe je dovela do inicijative Američkog marketing društva da usvoji deklaracije koje se odnose na etiku u 2004. godini, deklaraciju koja se odnosi na etičke propise i vrednosti koje se moraju poštovati u poslovanju, koji istovremeno služe i kao uputstvo za rad stručnjaka za marketing u njihovom poslu i osmišljavanju aktivnosti. Po ovoj deklaraciji, radnici u marketingu moraju usvojiti najviše etičke standarde i vrednosti koje se odnose na profesionalne prakse, preuzimajući odgovornost za potrošače, zaposlene, investitore, članove medija itd. Reč je o standardima profesionalnih organizacija i/ili društva, kao i vrednostima koje predstavljaju kolektivni stav naroda o tome šta se smatra pogodnim, poželjnim, bitnim i pravičnim, sa moralnog aspekta, te shodno tome služe kao kriterijumi procene aktivnosti drugih. Opšti propisi sadržani u deklaraciji odnose se na sledeće aspekte:

63

- Radnici u marketingu ne smeju nikog oštetiti, što znači da u praksi moraju koristiti ono što znaju i što su naučili kako bi ostvarili dodatnu vrednost za svoje organizacije i potrošače, po zakonu i propisima, usvajajući najviše etičke standarde u izborima koje donose.

- Radnici u marketingu moraju održavati poverenje u sistem marketinga, što znači da moraju promovisati proizvode tako da oni odgovaraju namerama za koje su stvoreni. Komunikacije u marketingu trebalo bi da se formiraju tako da proizvodi ili usluge ne smeju da razočaraju ili namerno varaju potrošače.

- Radnici u marketingu moraju prenositi i u praksi primenjivati osnovne etičke vrednosti kojima se povećava poverenje potrošača u poštenje marketing sistema. Ove osnovne vrednosti jesu ciljevi kojima se teži i one moraju obuhvatiti: • poštenje (biti pošten i ispravan u poslovanju sa potrošačima, gde se

između ostalog traži da se proizvodi nude po vrednosti izraženoj putem marketing komunikacija);

• odgovornost (prihvatiti posledice marketing odluka i strategija, između ostalog, ne zloupotrebljavajući određene osetljive kategorije tržišta, poput dece, starijih ili invalida);

• pravičnost (pružiti jasni prikaz proizvoda tokom prodaje, kao i u reklamama ili drugim komunikacijama);

• poštovanje (poštovanje ljudskog dostojanstva svih članova društva);• otvorenost (transparentnost u marketing aktivnostima);• poštovanje građanskih dužnosti (ispunjavanje ekonomskih,

zakonskih, filantropskih i društvenih odgovornosti).Kao što se lako može videti, poseban značaj je dat etičkim aspektima celog sistema

marketing komunikacija, a posebno tehnici komunikacije sa najvećim i najvidljivijim uticajem na javnost – reklamiranju. Isto zanimanje za etiku u marketingu primećeno je u slučaju etičkih pravila koja se odnose na marketing i odnose sa javnošću, čija je dopunjena verzija (objavljena 2006. godine u Parizu, od strane Međunarodne trgovačke komore) povećala sferu etičkih aspekta sa drugim sastavnim elementima tehnika marketing komunikacija i instrumenata. Zahvaljujući razvoju tehnologije, razvoju i diversifikaciji potražnje korisnika, došli smo u situaciju u kojoj radnici u marketingu moraju da pronađu nove načine komuniciranja sa potrošačima. Nova pravila spajaju ranije razdvojena pravila (koja su se odnosila na promotivnu prodaju, sponzorstva, direktni marketing, korišćenje elektronskih medija i „zeleni marketing“), dodatno uključujući direktive za veći broj reklamnih praksi i druge marketing tehnike.

Usvajanjem i poštovanjem ove nove verzije pravila, brojne firme koje su aktivne u poslovnom svetu mogu povećati zadovoljenje korisnika koji čine ciljno tržište. Glavni ciljevi pravila odnose se na sledeće aspekte:

- dokazivanje odgovornosti i dobre prakse u reklamiranju i marketing komunikacijama širom sveta;

- povećanje poverenja javnosti u marketinške komunikacije; - poštovanje poverljivosti i želja potrošača;

64

- obezbeđivanja posebnih odgovornosti koje se odnose na marketing komunikacije za decu/„tinejdžere“;

- zaštita slobode izražavanja onih koji su uključeni u marketing komunikacije (po specifikacijama člana 19 Međunarodnog sporazuma Ujedinjenih nacija, koji se odnosi na građanska i politička prava);

- ponuda praktičnih i prilagodljivih rešenja; - minimizovanje neophodnosti zakona ili nekih detaljnih vladinih ili ne-

vladinih pravila (Međunarodna trgovačka komora, Svetska poslovna organizacija, 2006. godine).

U preduzećima gde je u potpunosti primenjen marketing koncept o potrošačima ne brine samo odeljenje za marketing već svi zaposleni, radeći sa svešću da rade zbog potrošača. Posvećenost potrošačima u ovim preduzećima posebno se odnosi na zaposlene koji su u direktnom kontaktu sa njima (Mihailović i sar., 2011). Da bi se ovo ostvarilo, pravila se istovremeno komuniciraju potrošačima i stručnjacima za reklame, postavljajući time jasne standarde koje marketing komunikacije moraju poštovati i minimalni stepen zaštite potrošača, tako da se maksimizira poverenje u korišćene metode. Kontraverza koja se odnosi na etiku u komunikacijama usmerena je ka porukama koje su upućene javnosti, kao i prema tehnikama i instrumentima koji se koriste u marketing komunikacijama. Etički problemi u oblasti marketing komunikacija mnogo su češći u međunarodnom marketingu zbog: određenih barijera koje se javljaju samo u međunarodnim komunikacijama, barijera koje određuju poremećaje u procesu prenosa i pravilnog prijema poruka, jezičkih razlika, kulturnih razlika, dostupnosti komunikacionih medija, zakonskih ograničenja koja se odnose na promociju, ekonomske razlike, razlike u ukusima, običaje, stavove, dostupnost promotivnih zastupnika, konkretne lokalne distributere itd.

3. ETIKA U REKLAMIRANJU

Medijsko oglašavanje na potrošače deluje informativno, ubeđivački i podsticajno. Cilj je da se neposredno poveća prodaja ili pak da se kreira pozitivan imidž preduzeća ili marke proizvoda (Rakita, 1999). Međutim, najozbiljnije optužbe koje se odnose na nedostatak etike iznose se u oblasti reklamiranja, gde se optužuju brojne tehnike marketinga, njeni instrumenti, kao oni elementi koji su podložni najvećem stepenu manipulacije svesti potrošača. Reklame koriste organizacije da pošalju poruke sa ciljem podsticanja određenih reakcija perceptivne prirode ili ponašanja ciljne publike. Reklame imaju određene funkcije (informišu javnost – stimulišu primarnu potražnju, ubeđuju potrošače – nakon stvaranja selektivne potražnje rade se poređenja sa ciljem uspostavljanja superiornog kvaliteta i održavanja interesovanja korisnika za brendove i proizvode) i imaju niz karakteristika koje nude određenu specifičnost i otkrivaju kontraverze oko etičkih pitanja: 1. reklama ima javni karakter, ponavljajući svoju poruku bezbroj puta; 2. može da ponudi uverljivost oglašivača (sponzora), koji postaje moćan, vredan poverenja i uspešan; 3. ima naglašenu izražajnost, kombinujući slike, zvuk, pokret, boju (posebno uz podršku televizije); 4. efikasna je u održavanju kontakta

65

između kompanije i šire javnosti, koja je geografski rasprostranjena; 5. ima bezlični karakter, kao posredna komunikacija.

Konkretno, povezano sa ovim funkcijama i karakteristikama, među glavnim kritikama i kontraverzama koje se odnose na nedostatak etike u reklamiranju izdvajaju se:

a) manipulacija, koja utiče na nezavisnost pojedinaca, gde se reklame optužuju da su prisilne, jer utiču na slobodan izbor potrošača, koji ne može sam odlučiti šta mu je potrebno, već je izložen uticajima koji mogu biti irelevantni ili čak suprotni njegovim potrebama (Solomon, 2006);

b) varanje, kada se iznose pogrešne i lažne informacije, kada se predstavljaju poluistine, kada se ne predstave bitni elementi itd.; reklamiranje ne sme koristiti nedostatak informisanosti ili iskustva potrošača (posebno u situaciji kada se spominju tehnički testovi, koji moraju biti eksplicitni a njihova valjanost dokazana – na primer, u slučaju javnog objavljivanja leka koji obećava brzo ozdravljenje od određene bolesti, bez mogućnosti dokazivanja ove činjenice ili situacija kada se ne spomenu sekundarni efekti leka, već se preporučuje konsultovanje sa doktorom ili apotekarom);

c) manipulacija dece, loš uticaj na njihovo ponašanje, jer su deca veoma podložna reklamnim porukama;

d) pravljenje poređenja između brendova i proizvoda, počevši od lažnih tvrdnji ili poluistina (međutim, sa ovog aspekta je dozvoljeno praviti određena poređenja, do neke granice, koristeći apstraktne izraze poput „običnog deterdženta“ u poređenju sa deterdžentom koji se reklamira);

e) podsticanje nekih „veštačkih“ potreba, nametanje stanja „nezadovoljstva“ ka već iskorišćenim proizvodima, stanje koje se može okončati kupovinom drugih proizvoda, koji nisu obavezno potrebni;

f) korišćenje nasilja, scena sa neprikladnom konotacijom, izazivanjem ili prekomernim naglašavanjem nekih loših ljudskih osobina ili slabosti;

g) narušavanje privatnosti osoba (posebno u slučaju direktnog reklamiranja, kada radnici u marketingu koriste lične podatke kupaca), iritiranje potrošača (prekomernim, prekobrojnim i preteranim reklamama, visokom učestalošću reklama itd.), pojačavanje stanja nemira i nesigurnosti ljudi, posebno u slučaju reklamiranja lekova, životnog osiguranja ili drugih dobara i usluga namenjenih zdravlju ili bezbednosti potrošača.

Reklamiranjem se može manipulisati i sadržaj poruke, kao i način na koji se poruka predstavlja. Jezik i rečnik reklamiranja sam po sebi (koji može stvoriti ideje stereotipa, u zavisnosti od ciljne grupe), izostavljajući neke delove strukture, preskačući preduslove, zamene, različita značenja za jednu reč ili igre reči, stvaranje određenih značenja u umu pojedinaca, podsticanje automatskih reakcija. Jezik tela (gestikulacija, mimika, izraz lica itd.) i zvukovi koji se koriste stvaraju određene reakcije kod ciljne publike koja se sve intenzivnije navodi da posveti pažnju porukama koje se prenose.

Jedna od najozbiljnijih optužbi protiv onih u oblasti reklamiranja jeste da se sve više obraćaju psiholozima i neuropsiholozima, sa ciljem razvoja drugih tehnika manipulacije u procesu kreiranja reklama, na granici normalne percepcije, tamo gde ove tehnike postoje (Prutianu, 2000), kao što su sledeće: izazivanja namerne konfuzije (namerno izazivanje sumnje i zabune u strukturi reklamne poruke, sa ciljem povećanja tenzije);

66

privida naivnosti (koristeći neke napredne tehnike i tehnologije, u cilju stvaranja naivne audio-vizuelne produkcije, kao u reklamnim spotovima za decu); tehnika medijskog udara (korišćene u vidu brzog smenjivanja slika i zvukova, na granici kapaciteta čula da prime i obrade, što nesvesno i refleksivno povećava napor kod ljudi); perceptivni automatizam (prenos nekih zvukova i slika koji mogu imati negativne posledice po ljudsku aktivnosti: plač beba, policijske sirene itd., u cilju stimulisanja pažnje, mašte i memorije, kratkoročne hipnoze koja se najčešće ostvaruje putem kratkih bljeskova i pulsirajućih zvukova i slika, koje utiču na receptore, pa se doživljavaju kao sopstvena volja).

U cilju provere ovih optužbi, počevši od druge polovine dvadesetog veka, obavljeno je mnoštvo istraživanja i studija, gde su stručnjaci priznali da nije moguće dokazati da ovakve reklame mogu ubediti ljude da kupe proizvode i usluge, jer u nijednom istraživanju nije dokazano da li se neki od ovih teorijskih principa zaista koristi za povećanje prodaje (Brătucu, Brătucu, 2007).

Naime, danas se suština marketinga ipak sastoji u rešavanju problema potrošača - brže i bolje od konkurencije (Cvijanović i sar., 2011). Međutim, u međunarodnom marketingu se dešava da sadržaj reklamnih poruka često stvara etičke probleme, posebno zbog kulturnih i jezičkih razlika među različitim delovima sveta. Neke reči, gestovi, boje, simboli imaju različito značenje na različitim meridijanima sveta, pa se tako tumače različito. Ono što je prirodno, adekvatno ili pošteno u nekoj evropskoj zemlji može biti smešno ili nepošteno na nekom drugom kontinentu, vređajući skromnost, čast i ponos stanovništva (na primer, bela boja označava čistoću u zapadnoj kulturi, dok je u Aziji povezana sa smrću i žaljenjem itd.).

Drugi neželjeni aspekt u reklamnom poslu jeste onaj koji je povezan sa usvajanjem nekih ideja koje su već korišćene u drugim reklamama, pod vidom koji je manje ili više očigledan i koji se teže ili lakše dokazuje. Osmišljavanje reklamnih poruka počevši od neke prethodno smišljene i korišćene ideje dovodi do javljanja ozbiljnih etičkih problema u oblasti zaštite intelektualne svojine.

Svi predstavljeni aspekti i brojni drugi, navode nas da kažemo da postoje mnogi „trikovi“ koji se koriste u reklamnom svetu (često na granici moralnog i nemoralnog), sa ciljem pretvaranja potrošača u poslušne kupce, gde proizvodi koji se kupuju povećavaju profite kompanija i reklamnih zastupnika koji za njih rade.

4. ETIKA U ODNOSIMA SA JAVNOŠĆU

Povoljnije tržišno pozicioniranje može se ostvariti i putem adekvatnih odnosa sa javnošću (Public Relations – PR). Naime, akcije odnosa sa javnošću usmerene su na stvaranje određenog mišljenja u javnosti o proizvodu i njegovim karakteristikama. Da bi imale pozitivan efekat na javno mnenje poruke moraju biti u saglasnosti sa postojećim vrednosnim sistemom u društvu ili kod određenog dela javnosti kojoj je poruka upućena (Cvijanović i sar., 2009). Prema istom izvoru, auditorij za koji su zainteresovani odnosi sa javnošću ne čine samo postojeći i potencijalni kupci, već i zaposleni, kooperanti, dobavljači i društvo u celini.

67

Ispravni ili pogrešni imidž preduzeća usmerava i oblikuje ponašanje ljudi kao kupaca. Potrebno je da se identifikuju jake i slabe strane imidža i preduzimaju adekvatne i blagovremene mere kako bi se imidž održavao i prilagođavao. Međutim, drugi instrument koji se koristi u marketinškoj komunikaciji i kontraverzna oblast koja se odnosi na niži stepen etičnosti jeste upravo odnos sa javnošću. Prva etička kontraverza povezana sa aktivnostima odnosa sa javnošću jeste da li je ispravna pozitivna slika o nekoj firmi koju PR šalje u svet.

Naime, kreirana slika prodaje utisak, a ovaj utisak je posledica rada odnosa sa javnošću. Značaj poštovanja etike u odnosima sa javnošću naglašen je u sadržaju Međunarodnih etičkih pravila u odnosima sa javnošću, koje je usvojilo Međunarodno društvo za odnose sa javnošću (eng. IPRA), 1965. godine, a koja su dopunjena i izmenjena 1968. godine. Radi se o pravilima po kojima, između ostalih obaveza, članovi udruženja moraju pravilno obaveštavati javnost, bez izostavljanja i preoblikovanja istine, uzimajući u obzir interese svih strana.

Među ciljevima aktivnosti odnosa sa javnošću računamo stvaranje i održavanje povoljne slike kompanija u javnosti, njihovih proizvoda, kao i minimizovanje negativnog uticaja javnosti ili neke druge komponente spoljašnjeg tržišnog okruženja, što se ispoljava u načinu na koji se firma prikazuje ili u njenoj poslovnoj strategiji. Jedna od najčešće korišćenih tehnika komunikacije sa javnošću, koju stručnjaci za odnose sa javnošću koriste u zavisnosti od toga kakvu sliku žele da ostvare, jeste saradnja sa medijima (preko objava, pres konferencija itd.). Pod medijskim oglašavanjem podrazumevamo privrednu propagandu u užem ili izvornom smislu. Radi se o obliku masovnog komuniciranja sa javnošću i potrošačima preko lokalnih, nacionalnih ili globalnih medija (Rakita, 1999). Ovakav odnos se intenzivira u slučajevima nepredvidivih i kriznih situacija.

Zbog ovog razloga, glavni etički problem sa kojim se ovi stručnjaci suočavaju jeste način na koji se ideje predstavljaju javnosti i stepen njihove ispravnosti i tačnosti. Bez obzira na situaciju u kojoj se koriste tehnike odnosa sa javnošću (krizne situacije ili u vezi sa određenim događajima pozitivnog značaja itd.), javnost ne sme biti manipulisana u vezi sa određenim događajima i poslovnim aktivnostima.

5. ETIKA U DIREKTNOM MARKETINGU I AKTIVNOSTIMA PROMOTIVNE PRODAJE

Unapređenje poslovnih performansi preduzeća je nemoguće postići bez poznavanja tržišnih kretanja i aktivnosti koje se očekuju od marketinškog odeljenja (Mihailović i sar., 2008). Marketing nije jedna promocija ili nastup na sajmu ili prodaja - već je to jedan proces koji traje i obuhvata istraživanje marketinga, strategijsko planiranje marketinga, definisanje ciljeva, formulisanje strategije marketinga, izradu programa marketing miksa, marketing analizu, kontrolu i reviziju (Mihailović i sar., 2011). Marketing program trebalo bi da sadrži interaktivan sistem marketinga koji koristi jedan ili više medija privredne propagande kako bi se uticalo na tržišnu tražnju. Naime, reč je o direktnom marketingu, koji predstavlja napor da se privuku i održavaju potrošači na osnovu kontakta bez posrednika (Cvijanović i sar., 2009). Zbog značaja komunikacija, direktni marketing i elektronske komunikacije jesu aktivnosti regulisane

68

na međunarodnom nivou ili u određenim zemljama sveta (na primer, Evropska pravila ponašanja u direktnoj prodaji, koje je odobrio Evropski savez udruženja direktne prodaje - FEDSA, 1995. godine, Etička pravila ponašanja za prodajnu aktivnost u Rumuniji, objavljena od strane Udruženja za direktnu prodaju u Rumuniji – RODSA, Pravila ponašanja u elektronskoj trgovini itd.).

Glavni etički problemi povezani su uglavnom sa načinom na koji se koriste informacije u bazama podataka, zaštitom ličnih informacija i intime potrošača, jasnoćom prenetih poruka, zaštitom maloletnika itd. U aktivnostima promotivne prodaje, postoje brojni aspekti koji mogu dovesti do javljanja etičkih problema. Na primer, aspekti koji se odnose na pravilno predstavljanje i vođenje igara na sreću i lutrija, pravilno korišćenje popusta, vrednost i značaj promotivnih poklona i slučajevi u kojima se ovi pokloni nude i sl. Kada zaposleni u marketingu odluče da organizuju kampanju promotivne prodaje, oni moraju uzeti u obzir nacionalne standarde bezbednosti, kulturne razlike, predrasude i sumnje, da ne bi prekršili propise u različitim zemljama. Na primer, u kampanji koju je organizovao proizvođač deterdženta u Tajlandu, potrošačima se nudila šansa da osvoje kuću ako nađu u kutijama za deterdžent šest zlatnih novčića. Vrlo brzo su ispred radnji sa deterdžentom napravljeni redovi, a kupci su prosipali sadržaj kutija na ulicama da bi pronašli novčiće. Pronađeno je samo pet novčića, ali ljudi su nastavili da kupuju deterdžent još dugi vremenski period posle završetka kampanje, sve dok Vlada nije intervenisala (Kotler i sar., 1999).

6. ZAKLJUČAK

Bez obzira na prirodu i intenzitet kojim se koriste, instrumenti kojima se poboljšava marketing komunikacija moraju biti pravilno korišćeni, a poruke koje se prenose sadržati realne informacije, koje odgovaraju očekivanjima, potrebama i karakteristikama ciljne publike. Zanimanje za postizanje i održavanje visokih moralnih standarda u marketing komunikaciji dovela je do razrade i poboljšanja nekih deklaracija i pravila, uključujući etičke propise za marketing komunikaciju. Po ovim pravilima, stručnjaci za marketing i zaposleni u marketingu moraju osmisliti svoje aktivnosti u uslovima kojima se izražava vera i poštovanje prema javnosti, odgovorno i pošteno, sa pažnjom i uzimanjem u obzir potreba i osobina ljudi, okruženja i društva.

7. LITERATURA

1. BALAURE, V. (coord.), (2000): Marketing, Bucharest, Uranus Publishing House.

2. BRĂTUCU, G., BRĂTUCU, T. O. (2007): The analysis of the factors system that influences the individual consumer’s behaviour, in Management&Marketing, 2 (2).

3. CVIJANOVIĆ, D., MIHAILOVIĆ, B. (2010): Menadžment i marketing

69

uslužnog sektora, monografija, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.

4. CVIJANOVIĆ, D., MIHAILOVIĆ, B. (2011): Međunarodni marketing kao faktor razvoja izvozne konkurentnosti, monografija, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.

5. CVIJANOVIĆ, D., MIHAILOVIĆ, B., SIMONOVIĆ, Z. (2009): Uloga i značaj marketinga u razvoju agrarnog sektora Srbije, monografija, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.

6. CVIJANOVIĆ, D., PARAUŠIĆ, V., MIHAILOVIĆ, B. (2011): „Afirmacija marketing pristupa u poljoprivredi Srbije“, Zbornik naučnih radova sa XXV savetovanja agronoma, veterinara i tehnologa Vol. 17, broj 1-2, Beograd 2011, Institut PKB Agroekonomik, Beograd, str. 157-167.

7. DOBROTĂ, N. (coord.), (1999): Economical Dictionary, Bucharest, Economica Publishing House.

8. ĐURIČIN, D. (2006): „Tranzicija, stabilizacija i održivi razvoj: Perspektiva Srbije“, Savetovanje ekonomista, Miločer.

9. IONESCU, GH, GH. (1997): Business Culture. The American Model, Bucharest, Economica Publishing House.

10. IONESCU, GH, GH. (2006): Social Mission and Responsibility of the Business Organisation, in Management & Marketing, 1 (2).

11. JOBBER, D., FAHy, J. (2006): Osnovi marketinga, Redaktor srpskog izdanja: Prof. dr Hasan Hanić, Beogradska bankarska akademija, Data status, Beograd.

12. KOTLER, PH., ARMSTRONG, G., SAUNDERS, J., WONG, V. (1999): Marketing Principles, Bucharest, Teora Publishing House.

13. MIHAILOVIĆ, B. (2007): „Etika konsaltinga“, Kopaonička škola prirodnog prava – Pravo i pravda, Jubilarni XX susret: PRAVO I SLOBODA, Kopaonik, 13-17 decembar 2007, Pravni život, br. 12/2007/Godina LVI/ Knjiga 512/ Udruženje pravnika Srbije, str. 259-274.

14. MIHAILOVIĆ, B., CVIJANOVIĆ, D., PARAUŠIĆ, V. (2011): „Marketing tehnike i alati u funkciji efikasnog poslovnog odlučivanja preduzeća“, Ekonomika, Niš, 1/2011, str. 48-60.

15. MIHAILOVIĆ, B., PARAUŠIĆ, V., HAMOVIĆ, V. (2007): „Ekološki menadžment konsalting i zaštita sredine“, Ekonomika poljoprivrede, broj 1/2007, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, str. 91-99.

16. MIHAILOVIĆ, B., PARAUŠIĆ, V., HAMOVIĆ, V. (2008): Vodič za evaluaciju konsultantskog učinka, monografija, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.

70

17. POPA, I., RADU, F. (1999): International Management, Bucharest, Economica Publishing House.

18. PRUTIANU, ŞT. (2000): Manual of Business Communication and Negotiationsi, Iasi, Polirom Publishing House, pp. 232-234.

19. RAKITA, B. (1999): „Medijsko oglašavanje u međunarodnom marketingu“, Marketing 1999, vol. 30, br. 4, str. 135-146.

20. SOLOMON, R. C. (2006): Ethics of Business Relations, In Singer, P. (ed.), Ethics Treaty, Iasi, Polirom Publishing House, pp. 385- 395.

21. VIDICKI, B. (2011): „Zeleni marketing - marketing u funkciji zaštite životne sredine“, Agroekonomika, 2011, br. 51-52, str. 134-142.

THE ROLE OF BUSINESS ETHICS IN MARKETING COMMUNICATIONS

MIHAILOVIĆ, B., CVIJANOVIĆ, D., PEJANOVIĆ, R.2

Summary

Many companies today fail to be superior - and when it comes to product differentiation in selected target segment, also when it comes to low prices. However, as a business development and marketing of its own ethical problems. Many marketing experts and their representatives are aware of the published and adopted different engagements, declarations or codes of conduct, relating to the necessity of considering the ethical rules and values in marketing, so the actors operating in this area to become more responsible members of society. The declaration or the rules relating to marketing practices, or are directed toward certain specific areas. Among these areas, special place in marketing communications, which must be controlled by ethical rules and moral values. The creation and transfer of knowledge is a crucial aspect of modern society, as new knowledge is helping to rebuild the

2 Branko Mihailović, PhD, Research Associate, Institute of Agricultural Economics, Volgina 15 Street, Belgrade, Republic of Serbia, tel: +381 (0)11 2972 858, e-mail: brankomih@neobee.net; Drago Cvijanović, PhD, Associate Professor, Principal Research Fellow, Institute of Agricultural Economics, Volgina 15 Street, Belgrade, Republic of Serbia, tel: +381 (0)11 2972 858, e-mail: drago_c@iep.bg.ac.rs; Radovan Pejanović, PhD, Full Professor, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad, Republic of Serbia, tel:+381 (0)21 485 3394, e-mail: pejanovic@polj.uns.ac.rs. This work is part of research within the project 46006 "Sustainable agriculture and rural development in terms of the Republic of Serbia strategic goals realization within the Danube region", financed by the Ministry of Science and Technological Development of the Republic of Serbia.

71

forms of production and management. This trend is reflected in an increased focus on economics, management expertise and training.

Key words: business ethics, marketing communication, management, social responsibility.

Primljen: 22.10.2012.Prihvaćen: 23.11.2012.

72

UDC: 575.825 Pregledni rad Review paper

EKONOMSKA OBELEŽJA PROIZVODNJE TERMOIZOLACIONIH PLOČA OD BARSKE TRSKE

ZEKIĆ, V., TICA, N., MILIĆ, D., BAČKALIĆ, Z.1

Rezime

Građevinski materijali treba da omoguće racionalno trošenje energije i adekvatne životne uslove. Korišćenje tradicionalnih materijala ima uticaj na očuvanje resursa društva jer smanjuje eksploataciju mineralnim sirovina. Razvoj ruralnog sektora u neposrednoj budućnosti ne može da se osloni na razvoj visokih tehnologija već rešenje za svoje probleme mora da pronađe u pristupačnijim delatnostima. Pri izgradnji objekata po pravilu se koriste materijali koji su bili karakteristični za određene regije i podneblja. Budući da trska ima veliku tradiciju primene u Vojvodini moguće je pozitivno oceniti potencijal za korišćenje iste kao građevinskog materijala. Budući da ekonomski pokazatelji nisu povoljni razvoj ove proizvodnje potrebno je podržati kroz osnivanje fondova i institucija za povoljno kreditiranje novih i razvoj postojećih postrojenja, stimulacije za korišćenje alternativnih materijala pri izgradnji objekata i razvoj poreskih i drugih olakšica.

Ključne reči: tradicionalni građevinski materijali, barska trska, izolacione ploče.

1. UVOD

U protekle dve decenije, rast interesovanja za probleme globalne održivosti doveo je do potrebe za povećanjem održivosti korišćenih načina i tehnika za izgradnju objekata. Za zemlje u razvoju, pojava ovog tržišta predstavlja priliku da se poveže održivost sa jedne strana i bolje performanse u projektovanju, izgradnji i radu objekata sa druge strane. Ovakva logika treba da se postavi nasuprot globalnih trendova vezanih za stalni rast proizvodnje, potrošnje i tržišta (E. Papargyropoulou, 2012). U skladu sa time potrebno

1 Dr Vladislav Zekić, vanredni profesor, dr Nedeljko Tica, redovni profesor, mr Dragan Milić, asistent, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, dr Zoran Bačkalić, Nexe Srbija, Email: zekic@polj.uns.ac.rs. Ovo ispitivanje finansirano je sredstvima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije, u okviru projekta broj: 45008 pod nazivom: „Razvoj i primena multifunkcionalnih materijala na bazi domaćih sirovina modernizacijom tradicionalnih tehnologija“.

73

je naći nove načine za održivo povećanje proizvodnje i zaposlenosti. Ovakva potreba u okviru poljoprivredne proizvodnje je najuže povezana sa iskorišćavanjem potencijala koji se tiču manje produktivnih zemljišta. Naime, značajan deo poljoprivrednog zemljišta otpada na bare i trstike. Od zemljišta koje se nalazi pod upravom javnog preduzeća Vojvodinašume bare i trstici se nalaze na 12.406,68 ha (Tomović i sar, 2007). Ova površina je značajna i u svakom slučaju treba pronaći način efikasnog korišćenja navedenog potencijala. U ovim zabarenim i močvarnim rastu velike količine trske. Nasuprot rasprostranjenom mišljenju, eksploatacija trščanih polja ima pozitivan efekat na životnu sredinu. Ako se mlada trska ne poseče, često zaraste u korov i ne može se više koristiti, a vremenom trune i raspada se pa u vodama močvara troši kiseonik neophodan ostalim stanovnicima.

U skladu sa time se navedenih površina moguće je vršiti eksploataciju barske trske koja je pogodna za proizvodnju različitih vrsta građevinskih materijala. Naime, procesom mašinskog presovanja stabljika trske moguće je na jednostavan način proizvesti građevinski materijal pogodan za izolaciju objekata. Zbog svojih dobrih karakteristika ovaj materijal nalazi primenu u građevinarstvu kao termička i zvučna izolacija. Ovakvi sistemi izolacije pružaju korisnicima niz prednosti. Trščane ploče karakteriše izuzetno mali koeficijent toplotne provodljivosti, što daje dobra izolaciona svojstva, Njihovom ugradnjom postiže se velika ušteda u energiji, kroz smanjenje gubitaka, što se značajno primećuje u vidu redukcije troškova grejanja i klimatizacije. Pored toplote trska je i dobar izolator zvuka, a takođe poseduje izuzetne radiološke, elektromagnetne i druge izolacione osobine. trska ne menja svoje karakteristike tokom vremena, tj. one ostaju iste kao na dan ugradnje. To znači da nakon 50 ili 100 godina njena izolaciona svojstva nisu smanjena, kao što je slučaj sa nekim materijalima (stiropor). Pre ugradnje, trska se može zaštititi od vlage što produžava njen vek trajanja i do 200 godina, što nije slučaj sa nekim modernim materijalima koji se danas primenjuju u izgradnji. Pored navedenih, korišćenje tradicionalnih materijala ima i brojne druge prednosti koje treba uzeti u obzir prilikom projektovanja i izgradnje (Quiteria Angulo-Ibáñez i sar, 2012) tako da građevinska industrija mora da uvaži kriterijum održivosti i da uzima u obzir uticaj na životnu sredinu (Speth, J. G., Ehrlich, P., Ehrlich, A., 1990).

Pored toga, od trske je moguće proizvoditi i štukatur, odnosno jednoredno trščano pletivo, kod koga su stabljike trske povezane žicom ili pvc materijalom. U prethodnom periodu štukatur se koristio najviše kao armatura za izradu zemljanih zidova kuća, malterisanje, ograđivanje. Danas je zbog atraktivnog izgleda, funkcionalnosti, jednostavne montaže i niske cene, njegova upotreba mnogo šira. Štukatur manje gustine pletenja koristi se kao podloga za malterisanje zidova i tavanica, jer omogućava prijanjanje maltera na ravne površine, za prekrivanje staklenika, za dekoraciju, i u mnoge druge svrhe. Štukatur veće gustine pletenja se koristi za zaštitu od sunca, unutrašnju i spoljašnju dekoraciju, izradu zastora, paravana i sl.

74

2. METOD RADA I IZVORI PODATAKA

Projektovanje proizvodnje građevinskog materijala od barske trske bazira se na primeni kombajna za prikupljanje čiji kapacitet iznosi 56.000 iskoristivih snopova trske i 8 mašina za pletenje tipa Berger. U skladu sa normativima rada i utroška obračuni su izvedeni za sledeću godišnju proizvodnju: 1) Izolacione ploče 5 cm 13.300 m2, 2) Izolacione ploče 3 cm, 13.300 m2. Obračun troškova se bazira na obračunu ukupnih troškova proizvodnje pri čemu se raspored troškova izvodi putem divizione kalkulacije. Predviđeno je angažovanje 4 lica dok se obračun zarada bazira se na bruto zaradi pri čemu je ista obračunata u skladu sa prosečnim zaradama u poljoprivredi Srbije. Pri obračunu se ne uključuju opšti troškovi proizvodnje i prodaje.

3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA SA DISKUSIJOM

Obim izgradnje objekata se povećava sa razvojem ljudske civilizacije. U skladu sa time građevinarstvo direktno ili indirektno izazivaju značajan deo godišnjeg ekološke štete. Adekvatno korišćenje recikliranih i otpadnih materijala može da značajno doprinese održivom razvoju. Ovo je moguće kroz korišćenje ekološki prihvatljivih materijala i načina gradnje. Značaj razvoja ekološki prihvatiljivih tehnonogija od velikog je značaja budući da građevinarstvo troši 60% sirovina izdvojenih iz litosfere (Wadel, 2009).

U prvoj fazi proizvodnje vrši se ubiranje trske putem kombajna za ubiranje. Sečena trska se šalje na mašinsko presovanje i dobija se proizvod u obliku tabli, čija je standardna debljina 3, odnosno 5 cm, mada je moguće proizvoditi i table po narudžbini. Ovakve table predstavljaju odličnu toplotnu i zvučnu izolaciju, sličnu stiroporu, koji je danas u širokoj upotrebi u građevinarstvu. Tabla od presovane trske, debljine 5 cm ima koeficijent toplotne provodljivosti od 0,035 W/mK do 0,04 W/mK, a umanjenje buke iznosi 32 dB. Ove osobine su veoma približne stiroporu pri čemu trska ima čitav niz drugih prednosti. Prilikom obračuna finansijskih rezultata prvenstveno se polazi od obračuna ukupnog prihoda (tabela 1).

Tabela 1. Direktni materijalni troškovi (RSD)Table 1. Direct material costs (RSD)

Redni broj Opis Jedinica

mereCena

(d/j.m.)Količna

(m2)Vrednost

(d)1. Izolacione ploče 5cm m2 350 13.300 4.655.0002. Izolacione ploče 3cm m2 220 13.300 2.926.000

Ukupno 7.581.000 Izvor: Obračun autora

U narednom delu obračuna utvrđuje se struktura troškova. Pri tome prvu kategoriju čine troškovi direktnog materijala u koje spada utrošena trska i žica za vezivanje izolacionih ploča. Obračun troškova trske se izvodi po ceni ubiranja. Obračun

75

žice utrošene za vezivanje podrazumeva utrošak od 0,400 kg/m2, odnosno 0,350 kg/m2 za izolacione ploče od 5, odnosno 3 cm respektivno. Ovi troškovi iznose 36,80, odnosno 32,20 din./m2 respektivno.

Obračun troškova energije i goriva izveden je na osnovu angažovana snage, planirane cene električne energije i procene stepena korišćenja, odnosno utroška pogonskog goriva i daje se u narednoj tabeli (tabela 1).

Tabela 2. Troškovi energije (RSD)Table 2. Energy costs (RSD)

R. br. Opis Jedinica

mereUtrošak

(j.m./god)Cena

(d/j.m.) Vrednost

1. Rad opreme kWh 26.880 7,50 201.6002. Ostalo kWh 3.360 7,50 25.2003. Dizel gorivo l 1.800 156,00 280.800

Ukupno 507.600Izvor: Obračun autora

Obračun troškova amortizacije podrazumeva amortizaciju korišćenih objekata i opreme, ukupna ulaganja u navedenu proizvodnju sastoje se od ulaganja u objekte u iznosu od 11.500.000 dinara, ulaganja u mašine za pletenje Berger (8 komada) u iznosu od 11.066.748 dinara i ulaganja u kombajn za seču trske u iznosu od 10.072.632 dinara što ukupno čini 32.639.380 dinara. Troškovi amortizacije obračunati u skladu sa procenjenim rokom korišćenja (objekti 40 godina, oprema 10 godina) iznose 2.401.438 dinara godišnje.

Obračun troškova zarada podrazumeva angažovanje 4 lica u toku godine pri čemu ovi troškovi iznose 1.740.000 dinara godišnje. Pripadajući troškovi usluga i troškovi pomoćnog materijala obračunavaju se na osnovu normativa proizvodnje. Na osnovu ukupnih obračuna izveden je sledeći bilans uspeha (tabela 3).

Tabela 3. Bilans uspeha (RSD)Table 3. Income Statement (RSD)

Redni

brojOpis

Vrednost

(d)1. Ukupan prihod 7.581.0002. Ukupni rashodi: 5.915.7383. Poslovni rashodi 5.915.7384. - materijalni troškovi 1.535.3005. - ostali troškovi 4.380.4386. Bruto dobit 1.665.2627. Porez 166.5268. Neto dobit 1.498.736

Izvor: Obračun autora

76

Pored toga, metodom divizione kalkulacije izveden je obračun cene koštanja izolacionih ploča. U skladu sa ostvarenim troškovima cena koštanja ploča debljine 5 cm2 iznosi 273,12 d/m2, dok za ploče debljine 3 cm2 ista iznosi 171,67 d/m2. Ako se navedena cena uporedi sa stiroporom iste debljine može se ustanoviti da je cena koštanja termoizolacionih ploča od trske znatno viša. Naime, cena 17 gramskog stiropora debljine iznosi 210,00 d/m2, dok cena za stiropor debljine 3 cm iznosi 129,00 d/m2. Budući da su prodajne cene trske znatno iznad navedenih jasno je da u doglednom vremenu nije moguće očekivati masovno uvođenje trske kao građevinskog materijala. Pored toga, u objektivnim proizvodnim uslovima proizvođači po pravilu 70% svoje proizvodnje usmeravaju na proizvodnju štukatura budući da on na tržištu ostvaruje 3 – 3,5 puta nižu cenu u odnosu na izolacione ploče debljine 5 cm dok je njegova proizvodna cene niža i do 10 puta.

Na osnovu planirane proizvodnje i obračunatog bilansa moguće je obračunati izvedene ekonomske pokazatelje. Obračunata rentabilnosti projekta iznosi 4,45% što se ne može smatrati povoljnim budući da je navedena stopa znatno niža od bankarskih kamata. Koeficijent ekonomičnosti je prihvatljiv i iznosi 1,28. Sa druge strane, u slučaju da se prodajna cene obračunava na osnovu cene ekvivalentnog materijala, odnosno stiropora adekvatne debljine konačni rezultat proizvodnje bio bi negativan. Navedena razlika je uslovljene relativno visokim ulaganjima u posmatranu proizvodnju u ukazuje na postojanje problema vezanih za finansiranje.

4. ZAKLJUČAK

Kao što je prethodno navedeno (Zekić i sar., 2011), jasno je da razvoj ruralnog sektora ne može da se u neposrednoj budućnosti osloni na razvoj industrija visokih tehnologija već rešenje za svoje probleme mora da pronađe u tehnološki manje zahtevnim delatnostima. Resursi ruralnih regiona su po pravilu veoma dispergovani čime se uslovljava specifičan, odnosno lokalni karakter njihove eksploatacije tako da je razvoj posmatrane tehnologije moguće izvesti na regionima sa velikom površinom zabarenog i barskog zemljišta.

Pri izgradnji objekata po pravilu se koriste materijali koji su bili karakteristični za određene regije i podneblja. Budući da trska ima veliku tradiciju primene u Vojvodini moguće je pozitivno oceniti potencijal za razvoj posmatranih tehnologija. Bez obzira na to navedenu tehnologiju treba posmatrani samo kao dostupni sistem održive izgradnje. Da bi se iskoristio potencijal trske kao građevinskog materijala treba steći adekvatan uvid u kompleksnosti proizvodnje, tržišta i finansiranja koje se odnose na proizvodnju građevinskog materijala od barske trske. Tek pomoću kompleksnog pristupa moguće je doći do pomaka u pravcu održivog razvoja inovacionih građevinskih praksi.

U skladu sa time kao posebne mjere na planu stimulacije razvoja navedenog sektora: 1) osnivanje fondova i institucija za povoljno kreditiranje novih i razvoj postojećih postrojenja, 2) stimulacije za korišćenje alternativnih materijala pri izgradnji objekata i 3) razvoj poreskih i drugih olakšica..

77

5. LITERATURA

1. E. PAPARGyROPOULOU, R. PADFIELD, O. HARRISON, C. PREECE (2012): The rise of sustainability services for the built environment in Malaysia, Original Research Article, Sustainable Cities and Society, In Press, Corrected Proof, Available online 7 June 2012.

2. QUITERIA ANGULO-IBáñEZ, áNGELES MAS-TOMáS, VICENTE GALVAñ-LLOPIS, JOSé LUIS SáNTOLARIA-MONTESINOS (2012): Traditional braces of earth constructions, Original Research Article, Construction and Building Materials, Volume 30, May 2012, p. 389-399.

3. SPETH, JG. (1990): Can the world be saved? Ecol Econom;1: 289–302.

4. TOMOVIĆ, Z., JANJATOVIĆ, G., SERATLIĆ, B. (2007): Proizvodno-ekonomski potencijal topola i vrba u Šumskom javnog preduzeća „Vojvodinašume“, Šumarstvo, 3-4, str. 109 – 117.

5. WADEL, G. (2009): Sustainability in industrialized architecture: Modular lightweight construction applied to housing (La sostenibilidad en la construcción industrializada. La construcción modular ligera aplicada a la vivienda). Doctoral Thesis. Polytechnic University of Catalonia-Department of Architectural Constructions; Available online at: http://www.tdx.cat/ TDX-0122110-180946.

6. ZEKIĆ, V., TICA, N., MILIĆ, D., RANOGAJEC, JOANUA, RADEKA, MIROSLAVA (2011): Tradicionalni građevinski materijali kao element ruralnog razvoja, Agroekonomika, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 51-52, str. 86-92.

78

ECONOMIC CHARACTERISTICS OF PRODUCTION ISOLATING MARSH REEDS PANELS

ZEKIĆ, V., TICA, N., MILIĆ, D., BAČKALIĆ, Z.2

Summary

Building materials should allow the rational use of energy and adequate living conditions. Using traditional materials has an impact on resource conservation society because it reduces the exploitation of mineral raw materials. The development of the rural sector in the near future can not rely on the development of high technology for the solution to their problems must be found in the more accessible activities. When constructing buildings typically use materials that were specific to a particular region and climate. Since reed has a long tradition of application in Vojvodina can be positively evaluated the potential for the use thereof as a building material. Because economic indicators are not favorable development of this production needs to be supported through the establishment of funds and lending institutions for a favorable development of new and existing facilities, incentives for using alternative materials for building construction and development of tax and other incentives.

Key words: traditional building materials, marsh reeds, isolating panels.

Primljen: 29.10.2012.Prihvaćen: 27.11.2012.

2 Vladislav Zekić, PhD, Associate Professor, Nedeljko Tica, PhD, Full Professor, mr Dragan Milić, Assistant, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Zoran Bačkalić, PhD, Nexe; Email: zekic@polj.uns.ac.rs.This research was financed by the Ministry of Education, Science and Technological Development of Republic of Serbia, within the project No.: 45008, called: "Development and implementation of multifunctional material based on domestic raw-material and through modernization of traditional technologies".

79

UDC: 631.1 Stručni rad Professional paper

STRATEGIJE NASTUPA I PROMENE ORGANIZACIONE STRUKTURE PREDUZEĆA U MEĐUNARODNOM POSLOVANJU

SIMEUNOVIĆ, T., LUGONJA, D., SIMEUNOVIĆ, J.1

Rezime

Proces globalizacije prisutan je u svetu tokom zadnjih decenija, a u nekoliko poslednjih godina dobija sve više na značaju. Globalizacija utiče na pojavu sasvim novog načina poslovanja, razmišljanja i postupanja. Kao po nekom pravilu, preduzeća moraju prihvatiti taj proces i prilagođavati se takvom okruženju. Uključivanje poljoprivrednih i drugih preduzeća u međunarodne privredne tokove često zahteva novi pristup poslu i novu radnu filozofiju, odnosno redizajniranje kompletne arhitekture organizacije poslovanja. Promene u organizaciji rada ustupile su mesto transformaciji, zaokretu, prevratu, reinženjeringu, kulturnoj obnovi i sl. Posledica toga je stvaranje novih oblika radnog okruženja kao što su: transnacionalna organizaciona struktura, globalna organizaciona struktura, virtuelna korporacija itd. Takvi slučajevi nas nedvosmisleno upućuju na zaključak da je za uspešnu izgradnju poslovnog odnosa sa stranim partnerima potrebno dobro upoznati lokalne kulturne norme. Neko će prigovoriti da su za to potrebni meseci, možda godine, ali to su nužne pretpostavke za ozbiljan poslovni nastup na inostranom tržištu. Dobro poznavanje običaja, verovanja, jezika i drugih kulturnih vrednosti lokalnog stanovništva, nacije, i izgradnja jedinstvene kulture organizacije poslovanja preduzeća, može postati ona tajna formula koja vodi preduzeće ka liderskoj poziciji na međunarodnoj poslovnoj sceni.

Ključne reči: globalizacija, kultura, kompanije, pristup, tržište, pozicija.

1. UVOD

Cilj istraživanja je sagledavanje strategija nastupa na međunarodnoj poslovnoj sceni, definisanje organizacione strukture prema izabranoj strategiji nastupa i podešavanje ljudske strane modelu organizacione strukture i strategiji nastupa. Predmet

1 Dr Teodor Simeunović, Visoka poljoprivredna škola strukovnih studija, Šabac; Danijel Lugonja, Deputi managing director, Tikkurila Zorka, Šabac; Jugoslav Simeunović, strukovni inženjer IT, Visoka tehnološka škola, Šabac. Autor za korespodenciju: Teodor Simeunović, tel. 066/920-35-06.

80

istraživanja su strategije nastupa poljoprivrednih i drugih preduzeća na nacionalnim tržištima drugih zemalja, modeli organizacione strukture za nastup na međunarodnoj poslovnoj sceni i kompetencije ljudske strane preduzeća. Opšta hipoteza je da poznavanje običaja, verovanja i drugih kulturnih vrednosti lokalnog stanovništva,nacija, i izgradnja jedinstvene organizacione kulture preduzeća može postati ona tajna formula koja vodi preduzeće ka liderskoj poziciji na međunarodnoj poslovnoj sceni. Kada organizacija (poljoprivredna i druga preduzeća) istupa na međunarodnu poslovnu scenu, ona se u suštini susreće sa silama u okruženju čije su po prirodi međusobne veze i odnosi izuzetno složeni. Istovremeno je i okruženje vrlo dinamično jer se sile koje deluju iz okruženja menjaju vrlo brzo, kako kvalitativno tako i kvantitativno (Navenport, 2010).

Sve organizacije, male i velike, nalaze se pod uticajem internacionalnog okruženja i menadžeri moraju da budu sposobni da primene strategiju kojom će zaštititi i proširiti svoje područje delovanja. Da bi ostvarili prednosti ekspanzije na međunarodnu poslovnu scenu, menadžeri moraju da ostvare visok stepen saglasnosti između primenjene strategije i izabranog modela organizacione strukture.

2. METOD RADA I IZVOR PODATAKA

Potreba stalnog istraživanja strategija nastupa, modela organizacije i ljudskih resursa preduzeća nije novijeg datuma. Metodologija i tehnike istraživanja dovele su do toga da danas takva istraživanja možemo smatrati naučnim. Postavlja se jednostavno pitanje: zbog čega su ova istraživanja toliko važna? Odgovor nalazimo u saglasju i protivrečnostima prolaznih oblika razvoja tehnologije, organizacije poslovanja i kompetencije čoveka u okruženju. Odabir predmeta istraživanja opredelile su sledeće činjenice: potreba izvoza viška proizvoda, razvoj komponenata organizacione kulture, veštačko izazivanje kriza i slepog ugla poslovanja, ograničavanje ponude proizvoda, jezička barijera ljudske strane u poslovanju, utemeljenje profesije menadžera u organizacione strukture preduzeća, pojačano rivalstvo na nacionalnim tržištima i dr. Istraživanje ove problematike od 2005. do 2012. godine realizuje se uz primenu različitih metodoloških postupaka, metodskih tehnika i modela. Istraživanje je bazirano na istraživanju za stolom, a jedan deo rada je istraživan na terenu. Kao izvor podataka poslužila je zvanična statistička evidencija, obimna stručna literatura iz ove oblasti, kako domaćih tako i stranih autora. Radi bolje preglednosti rezultata, korišćeni su grafički prikazi. Rad je deo projekta „Savremena nacionalna tržišta broj 10“ koju finansira Group BSB, Beograd.

3. RAZULTATI ISTRAŽIVANJA I DISKUSIJA

Strategija nastupa na međunarodnoj sceni. Velike organizacije (poljoprivredna i druga preduzeća), koje su u situaciji da ostvare koristi iz globalnog učenja i transfera veština i resursa iz jedne zemlje u drugu, trebalo bi da se odluče za jednu od četiri strategije ekspanzije kako bi uspele da upravljaju poslovanjem u internacionalnim okvirima (Bogićević-Milkić, 2008). Ispravnu odluku o modelu organizacione strukture

81

koju treba primeniti, prevashodno o potrebnom stepenu diferenciranja i integracije aktivnosti preduzeća, menadžeri mogu doneti samo pažljivim identifikovanjem prednosti i nedostataka primene svake strategije. Različite strategije impliciraju različite modele organizacione strukture.

Dosadašnje iskustvo , koje poznaje teorija i praksa , sugeriše da bi male kompanije trebalo da iskoriste mogućnosti za izvoz koje globalno poslovanje pruža i da stupaju u ugovorne odnose sa distributerima u stranim zemljama kako bi promovisale i prodavale svoje proizvode na lokalnom tržištu.

U literaturi se susrećemo sa četiri osnovne strategije koje organizacije mogu da primene prilikom poslovanja u internacionalnom okruženju: multinacionalna strategija, internacionalna strategija, globalna strategija i transnacionalna strategija (slika 1). Svaka od pomenutih strategija ima svoje prednosti i nedostatke i suštinski na drugačiji način pristupa procesu kreiranja vrednosti kroz globalnu ekspanziju.

Aktivnosti kreiranja vrednosti po principu

„tržište po tržište“

Aktivnosti kreiranja vrednosti simultano: po

globalnom i principu „tržište po tržište“

Prilagođavanje proizvoda Mulitinacionalna strategija Transnacionalna

strategijaStandardizacija proizvoda Internacionalna strategija Globalna strategija

Slika 1. Strategija nastupa na međunarodnoj poslovnoj sceni2

Figure 1. Strategy of appearance on the international business scene

Odnos multinacionalne strategije i organizacione strukture. Organizacija koja primenjuje multinacionalnu strategiju na pritiske iz okruženja odgovara tako što svoje proizvode i usluge u potpunosti prilagođava potrebama potrošača u svakoj zemlji u kojoj posluje (Vojnović, 2005). U zemlji koja predstavlja ciljno tržište otvara se potpuno nova divizija koja funkcioniše sa značajnim stepenom autonomije. Divizija organizuje sopstveni set aktivnosti koje će omogućiti kreiranje vrednosti za potrošača, pa se tako neke poslovne funkcije ( najčešće su to: proizvodnja, prodaja, dizajn proizvoda, marketing) spuštaju na nivo divizija. Divizije nastavljaju da funkcionišu kao kvazi-samostalna preduzeća koja imaju autonomiju u kreiranju planova za sopstvene poslovne aktivnosti. Često divizija funkcioniše u toj meri zasebno u odnosu na „majku“ firmu da je jedina veza između „majke“ firme i strane divizije kroz transfer profita i dividendi (slika 2).

Divizije koje funkcionišu u različitim zemljama su autonomne i suočavaju se sa vrlo različitim tržištima, razvijaju se nezavisno i ne ostvaruju globalno učenje na nivou kompanije. Divizioni menadžeri imaju autonomiju da donose brze odluke koje su zasnovane na poznavanju zahteva lokalnog tržišta i lokalne regulative (Mašić, 2001).

2 www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs.

82

Brojni primeri nam omogućavaju da lakše uočimo nedostatke primene multinacionalne strategije i prateće divizionalne strukture na regionalnom principu. Organizacija gubi potencijal koji proizilazi iz sinergije znanja, veština i resursa integrisanih u globalnom znanju organizacije. Nepostojanje sistemskog pristupa u upravljanju organizacijom dovodi do eliminisanja mogućnosti za formiranje organizacije koja uči, a podsistemi se razvijaju samostalno i ,osim finansijskih, ne ostvaruju druge vrste veza. Multinacionalna strategija se pokazuje veoma uspešnom u situaciji kada je primarni cilj kompanije da odgovori na potrebe potrošača na lokalnom tržištu i ostvari konkurentnost koristeći prednosti diferenciranja (Salai, Božidarević, 2001). Njena primena može da dovede do stvaranja grupe uspešnih stranih divizija od kojih svaka dominira svojim sopstvenim domaćim tržištem.

upravljanju organizacijom dovodi do eliminisanja mogućnosti za formiranje organizacije koja uči, a podsistemi se razvijaju samostalno i ,osim nansijskih, ne ostvaruju druge vrste veza. Multinacionalna strategija se pokazuje veoma uspešnom u situaciji kada je primarni cilj kompanije da odgovori na potrebe potrošača na lokalnom tržištu i ostvari konkurentnost koristeći prednosti diferenciranja (Salai, Božidarević, 2001). Njena primena može da dovede do stvaranja grupe uspešnih stranih divizija od kojih svaka dominira svojim sopstvenim domaćim tržištem.

Slika 2. Diviziona organizaciona struktura u uslovima multinacionalne strategije 2 Figure 2. Division organizational structure in terms of multinational strategy

Odnos internacionalne strategije i organizacione strukture. Organizacije koje primenjuju ovu strategiju prenose samo deo svojih bazičnih sposobnosti proizvodnje i distribucije u zemlju gde se poslovna aktivnost širi. Međutim, za razliku od multinacionalne strategije primena internacionalne strategije podrazumeva da funkcije istraživanja i razvoja, dizajna proizvoda i marketinga ostaju kod kuće na nivou korporativne centrale (slika 3).

Osnovni cilj organizacija koje primenjuju navedenu strategiju je da svim kupcima u svim zemljama u kojima nastupaju ponude standardizovan proizvod. Divizijama je dozvoljeno da u manjoj meri proizvod prilagode potrebama potrošača na datom tržištu. Spremnost da se odgovori zahtevima tržišta je vrlo mala, a marketing kampanja se planira na nivou organizacije i ista je u svim zemljama u kojima se nastupa. Primena internacionalne strategije podrazumeva poslovanje uz visoke troškove proizvodnje, jer se proizvodnja odvija istovremeno u više geografskih disperziranih proizvodnih jedinica, pa se gubi mogućnost korišćenja pozitivnih efekata ekonomije obima. Uz to, značajni su i troškovi koordinacije toka resursa između divizija i centrale. Ipak, i pored navedenih

2 www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs.

Slika 2. Diviziona organizaciona struktura u uslovima multinacionalne strategije3

Figure 2. Division organizational structure in terms of multinational strategy

Odnos internacionalne strategije i organizacione strukture. Organizacije koje primenjuju ovu strategiju prenose samo deo svojih bazičnih sposobnosti proizvodnje i distribucije u zemlju gde se poslovna aktivnost širi. Međutim, za razliku od multinacionalne strategije primena internacionalne strategije podrazumeva da funkcije istraživanja i razvoja, dizajna proizvoda i marketinga ostaju kod kuće na nivou korporativne centrale (slika 3).

Osnovni cilj organizacija koje primenjuju navedenu strategiju je da svim kupcima u svim zemljama u kojima nastupaju ponude standardizovan proizvod. Divizijama je dozvoljeno da u manjoj meri proizvod prilagode potrebama potrošača na datom tržištu. Spremnost da se odgovori zahtevima tržišta je vrlo mala, a marketing kampanja se

3 www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs.

83

planira na nivou organizacije i ista je u svim zemljama u kojima se nastupa. Primena internacionalne strategije podrazumeva poslovanje uz visoke troškove proizvodnje, jer se proizvodnja odvija istovremeno u više geografskih disperziranih proizvodnih jedinica, pa se gubi mogućnost korišćenja pozitivnih efekata ekonomije obima. Uz to, značajni su i troškovi koordinacije toka resursa između divizija i centrale. Ipak, i pored navedenih nedostataka primetno je da većina organizacija koje dolaze iz Amerike tradicionalno primenjuju ovu strategiju.

nedostataka primetno je da većina organizacija koje dolaze iz Amerike tradicionalno primenjuju ovu strategiju.

Slika 3. Diviziona organizaciona struktura u uslovima internacionalne strategije3 Figure 3. Division organizational structure in terms of international strategy

Odnos globalne strategije i organizacione strukture. U osnovi logike globalne strategije je plan kojim se nastoji da se redukuju troškovi proizvodnje tako da organizacija može da ponudi stranim potrošačima proizvod koji je po ceni niži u odnosu na cenu sa kojom domaće organizacije istupaju na tržištu. Naime, organizuje se proizvodnja standardizovanog proizvoda na određenim lokacijama koje daju mogućnost proizvodnje po niskim troškovima i tako cenovno konkurentan proizvod se nudi na globalnom tržištu (Nonaka, 1998). Kao i kod internacionalne strategije, mogućnost prilagođavanja proizvoda prema željama, ukusima i potrebama potrošača postoji samo u određenoj manjoj meri.

Proizvodnja se dislocira u zemlju u kojoj postoji mogućnost da se ostvare najniži troškovi. Kompanije koje primenjuju globalnu strategiju odlikuje visoka centralizacija tako da menadžeri u centrali organizacije moraju da organizuju, vode i kontrolišu process kreiranja vrednosti u globalnoj mreži (slika 4). Ukoliko je reč o radno intenzivnoj grani, organizacija se relativno lako odlučuje da promeni zemlju proizvodnje u potrazi za nižim troškovima proizvodnje. Primenom globalne strategije, organizacije nastoje da ostvare pozitivne efekte globalne ekonomije obima iskazane kroz trojstvo: niži troškovi - niža cena - visok kvalitet. Osnovne prednosti funkcionalnog modela organizacione strukture ogledaju se u mogućnostima za povećanje produktivnosti koje proizilaze iz uske specijalizacije u poslovanju. Osim toga, postoji čvrsta kontrola nad globalnim aktivnostima organizacije koja se postiže angažovanjem malog broja menadžera. Iako organizacija istupa na međunarodnoj poslovnoj sceni , ne dolazi do dupliranja proizvodnih i prodajnih kapaciteta. Jasno je da primena funkcionalnog modela organizacione stukture i u medunarodnom poslovanju rmiše tradicionalne te 3 www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs

Slika 3. Diviziona organizaciona struktura u uslovima internacionalne strategije4

Figure 3. Division organizational structure in terms of international strategy

Odnos globalne strategije i organizacione strukture. U osnovi logike globalne strategije je plan kojim se nastoji da se redukuju troškovi proizvodnje tako da organizacija može da ponudi stranim potrošačima proizvod koji je po ceni niži u odnosu na cenu sa kojom domaće organizacije istupaju na tržištu. Naime, organizuje se proizvodnja standardizovanog proizvoda na određenim lokacijama koje daju mogućnost proizvodnje po niskim troškovima i tako cenovno konkurentan proizvod se nudi na globalnom tržištu (Nonaka, 1998). Kao i kod internacionalne strategije, mogućnost prilagođavanja proizvoda prema željama, ukusima i potrebama potrošača postoji samo u određenoj manjoj meri.

Proizvodnja se dislocira u zemlju u kojoj postoji mogućnost da se ostvare najniži troškovi. Kompanije koje primenjuju globalnu strategiju odlikuje visoka centralizacija tako da menadžeri u centrali organizacije moraju da organizuju, vode i kontrolišu process kreiranja vrednosti u globalnoj mreži (slika 4). Ukoliko je reč o radno intenzivnoj grani, organizacija se relativno lako odlučuje da promeni zemlju proizvodnje u potrazi za nižim troškovima proizvodnje. Primenom globalne strategije, organizacije nastoje da ostvare pozitivne efekte globalne ekonomije obima iskazane kroz trojstvo: niži troškovi

4 www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs

84

- niža cena - visok kvalitet. Osnovne prednosti funkcionalnog modela organizacione strukture ogledaju se u mogućnostima za povećanje produktivnosti koje proizilaze iz uske specijalizacije u poslovanju. Osim toga, postoji čvrsta kontrola nad globalnim aktivnostima organizacije koja se postiže angažovanjem malog broja menadžera. Iako organizacija istupa na međunarodnoj poslovnoj sceni , ne dolazi do dupliranja proizvodnih i prodajnih kapaciteta. Jasno je da primena funkcionalnog modela organizacione stukture i u medunarodnom poslovanju afirmiše tradicionalne konflikte između poslovnih funkcija, koje su u svom poslovanju vođene prevashodno sopstvenim, a ne organizacionim ciljevima. Osnovni nedostatak primene globalne strategije je u nesposobnosti organizacije da odgovori potrebama lokalnog tržišta. Rezultat ovako organizovanog poslovanja je standardizovani proizvod. U suštini, organizacija koja primenjuje globalnu strategiju svesno se odriče koristi koje proizilaze iz diferenciranja proizvoda da bi maksimalno iscrpela koristi koje nudi proizvodnja po nižim troškovima.

između poslovnih funkcija, koje su u svom poslovanju vođene prevashodno sopstvenim, a ne organizacionim ciljevima. Osnovni nedostatak primene globalne strategije je u nesposobnosti organizacije da odgovori potrebama lokalnog tržišta. Rezultat ovako organizovanog poslovanja je standardizovani proizvod. U suštini, organizacija koja primenjuje globalnu strategiju svesno se odriče koristi koje proizilaze iz diferenciranja proizvoda da bi maksimalno iscrpela koristi koje nudi proizvodnja po nižim troškovima.

Slika 4. Funkcionalna organizaciona struktura u uslovima globalne strategije 4 Figure 4. Functional organizational structure in terms of global strategy

Odnos transnacionalne strategije i organizacione strukture. Transnacionalna

strategija nastaje iz pokušaja da se simultano koriste prednosti globalne i multinacionalne strategije. Naime, primenom ove strategije dolazi do dislociranja proizvodnje u zemlje koje omogućavaju proizvodnju po nižim troškovima. Sa druge strane, ne zanemaruje se značaj diferenciranja pa se aktivnosti kojima se kreira vrednost lociranju u najvećem broju zemalja u kojim se posluje (Draker, 2002).

Za ciljna tržišta izaberu se zemlje koje daju mogućnost proizvodnje uz niske faktorske troškove i u kojim je moguće ostvariti konkurentsku prednost kroz diferenciranje. Zatim se formira globalna mreža putem koje se obezbeđuje protok veština znanja i resursa između divizija. Svaka divizija nastoji da unapredi i razvije znanje i veštine koje dobija od drugih divizija i da istovremeno ostvari diseminaciju sopstvenih veština i znanja kroz globalnu mrežu. Primena transnacionalne strategije podrazumeva da se funkcije marketinga i proizvodnja dislociraju gotovo u svaku zemlju. U ovom domenu primenjuje se logika multinacionalne strategije.

Ostale aktivnosti se lociraju na područjima gde se mogu ostvariti niski troškovi njihovog izvođenja i prednosti koje nudi globalna strategija. Od svih navedenih strategija globalne ekspanzije, transnacionalna strategija generiše najviše troškove administracije koje su posledica potreba za koordinacijom resursa, znanja i veština između centrale i lokalnih divizija. Sa druge strane, da bi se ova strategija pokazala uspešnom, potrebno je izgraditi jaku organizacionu strukturu koja će odlikovati sve �lijale date organizacije ma gde one bile.

4 www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs

Slika 4. Funkcionalna organizaciona struktura u uslovima globalne strategije5

Figure 4. Functional organizational structure in terms of global strategy

Odnos transnacionalne strategije i organizacione strukture. Transnacionalna strategija nastaje iz pokušaja da se simultano koriste prednosti globalne i multinacionalne strategije. Naime, primenom ove strategije dolazi do dislociranja proizvodnje u zemlje koje omogućavaju proizvodnju po nižim troškovima. Sa druge strane, ne zanemaruje se značaj diferenciranja pa se aktivnosti kojima se kreira vrednost lociranju u najvećem broju zemalja u kojim se posluje (Draker, 2002).

Za ciljna tržišta izaberu se zemlje koje daju mogućnost proizvodnje uz niske faktorske troškove i u kojim je moguće ostvariti konkurentsku prednost kroz diferenciranje. Zatim se formira globalna mreža putem koje se obezbeđuje protok veština znanja i resursa između divizija. Svaka divizija nastoji da unapredi i razvije znanje i veštine koje dobija od drugih divizija i da istovremeno ostvari diseminaciju sopstvenih veština i znanja

5 www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs

85

kroz globalnu mrežu. Primena transnacionalne strategije podrazumeva da se funkcije marketinga i proizvodnja dislociraju gotovo u svaku zemlju. U ovom domenu primenjuje se logika multinacionalne strategije.

Ostale aktivnosti se lociraju na područjima gde se mogu ostvariti niski troškovi njihovog izvođenja i prednosti koje nudi globalna strategija. Od svih navedenih strategija globalne ekspanzije, transnacionalna strategija generiše najviše troškove administracije koje su posledica potreba za koordinacijom resursa, znanja i veština između centrale i lokalnih divizija. Sa druge strane, da bi se ova strategija pokazala uspešnom, potrebno je izgraditi jaku organizacionu strukturu koja će odlikovati sve filijale date organizacije ma gde one bile.

Organizacijama koje primenjuju transnacionalnu organizacionu strategiju najprikladniji je izvadeni model organizacione strukture nastao kombinovanjem funkcionalng i tržišnog modela, takozvani matrični model (slika 5). Matrični model organizacione strukture odgovara nestabilnim uslovima poslovanja i podržava paradigmu organizacije kao mreže kroz koju treba ostvariti razmenu veština, znanja i ideja. Zaposleni u ovim organizacijama imaju razvijenu svest o potrebi za internom efikasnošću, kao i za eksternom efektivnošću poslovanja (Petković, 2003).

Nedostaci primene matričnog modela organizacije manifestuje se prevashodno u pogledu sposobnosti zaposlenih da prihvate timski rad kao način poslovanja i rada u organizaciji. Sa druge strane, za zaposlene u ovim organizacijama kaže se da su oni „zaposleni sa dva šefa”, s obzirom na dupli lanac kombinovanja koji u ovom modelu postoji. Jasno je da nisu svi ljudi podjednako sposobni i spremni da rade u uslovima neizvesnosti i dvostrukog lanca komandovanja. U Italiji, na primer, matrični model organizacione strukture nije zaživeo čak ni u biznisima u kojima je praksa u drugim zemljama potvrdila njihovu superiornost. Sprovedena istraživanja su pokazala da u italijanskoj nacionalnoj kulturi postoji usađena analogija u percipiranju šefa kao oca. Ono što je otac u porodici, to je šef na poslu. Kao što ljudi ne mogu imati dva oca, tako zaposleni ne mogu imati dva šefa u preduzeću.

86

Organizacijama koje primenjuju transnacionalnu organizacionu strategiju najprikladniji je izvadeni model organizacione strukture nastao kombinovanjem funkcionalng i tržišnog modela, takozvani matrični model (slika 5). Matri čni model organizacione strukture odgovara nestabilnim uslovima poslovanja i podržava paradigmu organizacije kao mreže kroz koju treba ostvariti razmenu veština, znanja i ideja. Zaposleni u ovim organizacijama imaju razvijenu svest o potrebi za internom e�kasnošću, kao i za eksternom efektivnošću poslovanja (Petković, 2003).

Nedostaci primene matričnog modela organizacije manifestuje se prevashodno u pogledu sposobnosti zaposlenih da prihvate timski rad kao način poslovanja i rada u organizaciji. Sa druge strane, za zaposlene u ovim organizacijama kaže se da su oni „zaposleni sa dva šefa”, s obzirom na dupli lanac kombinovanja koji u ovom modelu postoji. Jasno je da nisu svi ljudi podjednako sposobni i spremni da rade u uslovima neizvesnosti i dvostrukog lanca komandovanja. U Italiji, na primer, matri čni model organizacione strukture nije zaživeo čak ni u biznisima u kojima je praksa u drugim zemljama potvrdila njihovu superiornost. Sprovedena istraživanja su pokazala da u italijanskoj nacionalnoj kulturi postoji usađena analogija u percipiranju šefa kao oca. Ono što je otac u porodici, to je šef na poslu. Kao što ljudi ne mogu imati dva oca, tako zaposleni ne mogu imati dva šefa u preduzeću.

Slika 5. Matri čni model organizacione strukture uz primenu transnacionalne strategije5 Figure 5. Matrix model of organizational structure with the application of transnational strategy

5 www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs

Slika 5. Matrični model organizacione strukture uz primenu transnacionalne strategije6

Figure 5. Matrix model of organizational structure with the application of transnational strategy

4. ZAKLJUČAK

Prethodna analiza je pokazala da između izabrane strategije i mogućih izbora modela organizacione stukture, koji će podržati strategiju, postoji sasvim određena pravilnost. Organizacije koje žele da ostvare prednosti koje proizilaze iz prilagođavanja proizvoda i usluga potrebama potrošača u svakoj zemlji u kojoj posluju sprovode multinacionalnu strategiju. Primena multidomaće strategije implicira formiranje divizija prema kriterijumu geografskog područja i delegiranja autoriteta divizionalnim menadžerima. Na taj način kompanija može da stvori vrlo samostalne i jake divizije na lokalnom nivou, dok sa druge strane gubi mogućnost za korišćenje pozitivnih efekata ekonomije obima i sinergije znanja i veština.

Ukoliko organizacija želi da ostvari jedinstven i prepoznatljiv imidž širom sveta kroz standardizaciju svojih proizvoda i usluga, top menadžment bi trebalo da dosledno primenjuje internacionalnu strategiju u svom poslovanju. Pri tome moraju znati da internacionalna strategija implicira poslovanje uz visoke troškove proizvodnje, jer se proizvodnja odvija istovremeno u više geografskih proizvodnih jedinica pa se gubi mogućnost korišćenja pozitivnih efekata ekonomije obima. Značajni su i troškovi koordinacije toka resursa između divizija i centrale.

Organizacije koje u poslovanju nastoje da ostvare pozitivne efekte iz globalne ekonomije obima primenjuju globalnu strategiju. Organizacije koje primenjuju globalnu strategiju vrlo često pribegavaju funkcionalnom modelu organizacione strukture, koji odlikuje visoka

6 www.doiserbia.nbs.bg.ac.rs

87

centralizacija tako da menadžeri u centrali organizacije moraju da organizuju i kontrolišu proces kreiranja vrednosti u globalnoj mreži. Kao posledica javljaju se visoki administrativni troškovi koordinacije aktivnosti.

Sprovedena istraživanja sugerišu da organizacije primenjuju transnacionalnu strategiju u sve većem broju i stiču konkurentsku prednost nad organizacijama koje primenjuju neku od ostalih strategija. Iz ovog razloga mnoge organizacije sve više pristupaju udruživanjima i formiranju globalne mreže kako bi imale pristup veštinama i resursima koji bi im obezbedili da budu konkurentne u celom svetu - na transnacionalnom nivou. Matrični model organizacione strukture odgovara nestabilnim uslovima sa kojima se ove organizacije susreću i podržava organizaciju u obliku mreže kroz koju treba ostvariti razmenu veština, znanja i ideja.

I pored uspešne primene neke od navednih strategija i dizajniranja odgovarajućeg modela organizacione strukture, mnoge organizacije susrele su se sa kobnim neuspesima na međunarodnoj poslovnoj sceni. Takvi slučajevi nas nedvosmisleno upućuju na zaključak da je za uspešnu izgradnju poslovnog odnosa sa stranim partnerima potrebno dobro upoznati lokalne nacionalne kulturne norme. Neko će reći da su za to potrebni meseci, možda godine. To je istina, ali to su nužne pretpostavke za ozbiljan poslovni nastup na inostranom tržištu. Dobro poznavanje običaja, verovanja i vrednosti lokalnog stanovništva i izgradnja jedinstvene organizacione kulture može postati ona tajna formula koja vodi organizaciju ka liderskoj poziciji na međunarodnoj poslovnoj sceni.

5. LITERATURA

1. BOGIĆEVIĆ-MILKIĆ, B.: Internacionalni menadžment ljudskih resursa i organizaciono učenje, EF, Beograd, 2008.

2. DAVENPORT, P.: Working: How organizations manage what they know, Harvard, Business Schol Press, 2010.

3. DRAKER, P.: Upravljanje u novom društvu, „Prometej” Novi Sad, 2002.

4. GRUBIĆ-NEŠIĆ, D.: Znati biti lider, AB print, Novi Sad, 2008.

5. MAŠIĆ, B.: Strategijski menadžment, EF, Beograd, 2001.

6. NONAKA, I., BERTHOIN, A., CHILD, J.: Handbook of organizational, Oxvord, 2003.

7. PEJANOVIĆ, R., TICA, N.: Reforme poljoprivredne EU, CIE i Republike Srbije, „Tehnologija, kultura i razvoj”, zbornik radova, Beograd, 2006.

8. PETKOVIĆ, M.: Organizaciono ponašanje, EF, Beograd, 2003.

9. SALAI, S., BOŽIDAREVIĆ, D.: Marketing istraživanje, drugo izdanje, Savremena administracija, Beograd, 2001.

10. VOJNOVIĆ, B.: Strategijsko upravljanje u funkciji lokalne ekonomije, časopis „Direktor- savremeni menadžment”, 7-8, Beograd, 2005.

88

STRATEGIES OF APPROACH TO AND CHANGE OF ORGANIZATIONAL STRUCTURE OF A COMPANY

ININTERNATIONAL BUSINESS

SIMEUNOVIĆ, T., LUGONJA, D., SIMEUNOVIĆ, J.7

Summary

The globalization process has been present in the world over the last decades, whereas in several last years it has gained more importance. The globalization affects the appearance of a completely new ways of doing business, thinking and acting. As a rule, the companies must accept this process and adapt themselves to the new environment. The involvement of agricultural and other companies in international business courses often requires a new approach to business and new work philosophy, i.e. redesigning the complete architecture of the company’s way of doing business. The changes in work organization made room for transformations, turnaround, coups, reengineering, cultural restoration and the like. The consequence of the before mentioned is the creation of new work environment forms such as: transnational organizational structure, global organizational structure, virtual corporation, etc. Such cases unambiguously lead us to the conclusion that in order to have a successful business relationship with a foreign partner, it is necessary to become well-acquainted with the local cultural norms. Someone may object that for such an acquaintance months can be needed, maybe even years, but this is a certain precondition for a seious business approach on international markets. A good knowledge of customs, beliefs, language and other cultural values of the local people of a nation and development of a unique organizational culture within the company’s business, can become the secret formula which leads the company to a leadership position on the international business scene.

Key words: globalization, culture, company, approach, market, position.

Primljen: 18.10.2012.Prihvaćen: 23.11.2012.

7 Teodor Simeunović, PhD, College of Professional Studies in Agriculture, Šabac; Danijel Lugonja, Deputi managing director, Tikkurila Zorka, Šabac; Jugoslav Simeunović, Bachelor of Professional Studies in Information Technology, College of Technological Sciences, Šabac. Author for correspondence: Teodor Simeunović, phone: 066/920-35-06.

89

UDC: 339.5 Stručni rad Professional paper

UTICAJ SPOLJNE TRGOVINE (IZVOZA-UVOZA) NA PROIZVODNJU NA PRIMERU NEKIH POLJOPRIVREDNIH PROIZVODA

GAJDOBRANSKI, ALEKSANDRA1

Rezime

Izvozni rezultati domaće privrede zavise od njene sposobnosti da se uputi u tržišnu borbu s konkurentima iz drugih zemalja. Otuda je i njen osnovni zadatak održavanje i povećanje postojećih konkurentskih prednosti, i razvijanje novih konkurentskih prednosti. U radu se ukazuje na uticaj izvoza na domaću proizvodnju i funkcije uvoza, kao i multiplikator otvorene ekonomije. Konkurentska upoređenja jedne zemlje u prometu određene grupe proizvoda ispitana su pomoću indeksa otkrivanja komparativnih prednosti.

Ključne reči: spoljnotrgovinska aktivnost, uticaj izvoza-uvoza na GNP, multiplikator, indeks otkrivanja komparativnih prednosti.

1. UVOD

Spoljna trgovina (sa aspekta njenih potencijala i njene efikasnosti) i spoljnotrgovinski sistem, sastavni su deo proizvodnih snaga i sistema proizvodnih odnosa zemlje. Rezultati spoljnotrgovinskog poslovanja bitno su opredeljeni i odnosom snaga u opštoj konkurentnosti sa spoljnom trgovinom i spoljnotrgovinskom politikom drugih zemalja, što sve bitno utiče i na kretanje dobiti kao i na njenu preraspodelu između pojedinih zemalja.2

Kao ključni kriterijumi u vrednovanju alternativa proizvodne strukture, najčešće se pojavljuju dva koncepta, i to:3

- koncept komparativne prednosti (odnosi se na relativnu efikasnost korišćenja resursa u proizvodnji određenog proizvoda u poređenju sa drugim proizvođačima), i

- koncept konkurentske prednosti (određuje se prema stvarnim uslovima tržišta, što uključuje odnose između troškova proizvodnje i tržišne cene).

1 Dr Aleksandra Gajdobranski, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad.2 Grandov, Z., Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beogradska trgovačka omladina, Beograd, 1997. str. 19.3 Zakić, Z., Agrarna ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001. str. 449, 450.

90

Kada se ostvaruje spoljna trgovina i svaka zemlja usmerava na područje svojih komparativnih prednosti, svima je bolje (evidentan je rast blagostanja svih). U svakoj se zemlji mogu ostvariti veće količine potrošačkih dobara za istu količinu rada (s tim da se ljudi specijalizuju u područjima komparativnih prednosti i razmenjuju svoju vlastitu proizvodnju putem slobodne trgovine za ona dobra u kojima imaju komparativni nedostatak). Kada su otvorene granice spoljnoj trgovini, nacionalni dohodak svake pojedinačne zemlje koja učestvuje u toj trgovini se povećava. Dakle, svaka zemlja ima interes da se specijalizuje u proizvodnji dobara kod kojih ima najveću komparativnu prednost, odnosno najmanju komparativnu štetu (ili će izvoziti proizvode u kojima je najbolja ili će izvoziti proizvode u kojima je najmanje loša (Samuelson/Nordhaus, 2005).

Spoljnotrgovinska aktivnost odvija se u uslovima poremećene makroekonomske ravnoteže, kao posledice brojnih faktora od kojih su najznačajniji: liberalizacija ekonomskih odnosa sa inostranstvom, raspad tržišta bivše SFRJ, hiperinflacija u 1993. godini, kao i pad proizvodnje u ovim izvoznim sektorima poljoprivrede.

Konkurentnost u spoljnoj trgovini je sposobnost prodavca (izvoznika) da osvaja spoljna tržišta, da se sa povoljnim uslovima nametne zahtevima stranih kupaca (potrošača-korisnika) i da ih pridobije za kupovinu svojih, umesto proizvoda drugih ponuđača-konkurenata.

2. UTICAJ IZVOZA NA DOMAĆU PROIZVODNJU (GNP)

Izvoz robe i usloga predstavlja jednu od kategorija agregatne potrošnje (poput investicija, lične i državne potrošnje), pa stoga, njegov autonoman rast ima multiplikativne efekte na GNP zemlje. Na slici 1. možemo videti apostrofirani uticaj izvoza.

Slika 1. Uticaj izvoza na domaći GNP4 Picture 1. Impact of exports on domestic GNP

4 Multiplikator izvoza je broj koji pokazuje koliko će ukupni dodatni (novi) dohodak nastati zbog nekog induciranog izvoza. Babić, M. Makroekonomija, Mate, d.o.o., Zagreb, 1995, str. 384.

91

Izvoz roba i usluga pomakao je krivu agregatne tražnje sa C+I+G na C+I+G+E i ravnotežni proizvod iz GNP1 na GNP2. Prema tome, izvoz (za sada još apstrahujemo uvoz) pri nepotpunoj zaposlenosti utiče multiplikativno na domaću proizvodnju, po istim pravilima kao i ostale komponente agregatne tražnje.

2.1. Multiplikator otvorene ekonomije

Poseban osvrt je na privredu koja se otvorila svetskom tržištu. Zato formulu za izračunavanje proizvodnje, odnosno vrednost GNP valja proširiti sektorom koji se odnosi na spoljnu trgovinu. Proizvedena dobra u zemlji mogu se prodavati u inostranstvu i to dovodi do odliva izvoznih dobara potrošačima u drugim zemljama – označićemo taj iznos sa E. Proizvedena dobra u inostranim firmama mogu se kupovati na domaćem tržištu i to dovodi do priliva uvoznih dobara u domaću privredu – označimo taj uvoz sa U. Njihove vrednosti se ne moraju podudarati (a to u praksi je i najčešći slučaj) pa se u jednostavni model (agregatne tražnje) mora uključiti barem njihov neto efekat. Ova komponenta obično obeležava sa X i ona označava neto izvoz (tj. relacija je X = E – U). Tako agregatna tražnja u otvorenoj privredi dobija četvrtu komponentu koja je dovodi u nivo jednakosti sa agregatnom ponudom prema pravilu:

GNP = C + I + G + X gde je: C - rashodi lične potrošnje I - bruto domaće privatne investicije G - državni rashodi X - neto izvoz. Slika 2. pokazuje ravnotežu u otvorenoj privredi. Kriva agregatne tražnje,

C+I+G+X, ima manji nagib od krive domaće tražnje, upravo zbog izdataka za kupovinu uvoznih dobara. Stoga je potrebno uvesti sintagmu marginalne sklonosti uvozu (MPm).

Slika 2. Spoljna trgovina u modelu multiplikatora5

Picture 2. International trade in the model of multiplicator

5 Milovanović, S., Makroekonomija, Univerzitet „Privredna akademija“, Novi Sad, str. 315.

92

Spoljna trgovina u modelu multiplikatora (dodavanje neto izvoza domaćoj potrošnji daje ravnotežni GNP u otvorenoj privredi). Linija C+I+G predstavlja domaću potrošnju (kupovine stanovništva, privrede i države). Tome valja dodati neto inostranu potrošnju: neto izvoz uvećan za domaću potrošnju prikazan je linijom C+I+G+X. Ravnoteža se nalazi u tački E (gde je ukupni GNP jednak ukupnoj potrošnji dobara i usluga. Uočavamo da je nagib linije ukupne potrošnje manji od nagiba linije domaće potrošnje da bi se tako pokazalo smanjenje zbog izdatka na uvoz.

To znači da su domaći kupci spremni da na svaku novu novčanu jedinicu prihoda izdvajaju deo za kupovinu uvozne robe (za potrošnju i/ili reprodukciju), odnosno, drugim rečima, pokazuje porast uvoza na svaku jedinicu porasta GNP. Zbog toga se smanjuje ranije izloženi multiplikator u zatvorenoj ekonomiji i tako dobija multiplikator otvorene privrede.

Multiplikator otvorene privrede =

MPS – granična sklonost štednjiMPm – granična sklonost uvozu.

Primećujemo da ulevo od tačke E, koja predstavlja ravnotežni GNP, neto izvoz je pozitivan (E je veći od U), a udesno od ove tačke neto izvoz je negativna veličina (U je veći od E). Logično izlazi da se unošenje komponente čistog izvoza u model ostvaruje prostim njegovim dodavanjem drugim sastavnim komponentama agregatne tražnje. Ravnoteža se u modelu ostvaruju u tački preseka ukupne tražnje i linije 45%, u ovoj tački je domaća proizvodnja (odnosno iznos bruto društvenog proizvoda - GNP) jednaka potrošnji domaćinstva, države i stranaca.

S obzirom da u otvorenoj privredi deo svakog povećanja dohodka (GNP) odlazi na ime uvoza, multiplikator otvorene privrede je zato blago manji od istog u zatvorenoj privredi. Kako neto izvoz raste, tako se pojavljuje rastuća agregatna tražnja za domaćom proizvodnjom, tj., neto izvoz ima multiplikativni efekat na proizvodnju. Zbog toga je društveni proizvod otvorene privrede veći od nivoa društvene proizvodnje zatvorene privrede. Spoljna trgovina ima značajan uticaj na povećanje društvene proizvodnje i standard ljudi.

3. UTICAJ UVOZA NA DOMAĆU PROIZVODNJU (GNP)

Samo tzv. nekonkurentni uvoz (jedan deo uvoza je eventualno moguće supstituisati domaćom produkcijom, i on je, kao takav, bez multiplikativnog efekta) je funkcija domaće proizvodnje. Pod predpostavkom da celokupnu proizvodnju izražavamo sa domaćim bruto proizvodom (GNP), tada funkciju uvoza možemo napisati:

U = f (GNP) odnosno,U = U0 + m GNP

93

(pod predpostavkom linearne zavisnosti uvoza od GNP)

gde je:

U0 - autonomni uvozm - granična sklonost uvozu.

Prosečna sklonost uvoza računa se iz odnosa i pokazuje veličinu uvoza

koja je prosečno uslovljena jedinicom GNP. U našem slučaju to je: =

+ m

Slika 3. Linearna funkcija uvoza.6 Picture 3. Linear function of imports

Povećanje proizvodnje za ΔGNP od GNP1 na GNP2 uzrokovalo bi povećanje uvoza ΔU, od U1 na U2.

Odnos između zove se granična sklonost uvozu (i govori o prirastu uvoza koji uzrokuje jedinično povećanje GNP). Ovde imamo konstantnu graničnu sklonost uvozu (budući da se radi o linearnoj funkciji).

Iz odnosa između granične i prosečne sklonosti uvozu možemo dobiti elastičnost uvoza naspram domaćeg proizvoda:

6 Milovanović, S., Makroekonomija, Univerzitet „Privredna akademija“, Novi Sad, str. 314.

94

Prosečna sklonost uvoza računa se iz odnosa GNP

U i pokazuje veličinu uvoza koja

je prosečno uslovljena jedinicom GNP. U našem slučaju to je: GNP

U=

GNPU0

+m

Slika 3. Linearna funkcija uvoza.5 Picture 3. Linear function of imports

Povećanje proizvodnje za ΔGNP od GNP1 na GNP2 uzrokovalo bi povećanje uvoza ΔU, od U1 na U2.

Odnos između GNP

U Δ

Δ zove se granična sklonost uvozu (i govori o prirastu uvoza

koji uzrokuje jedinično povećanje GNP). Ovde imamo konstantnu graničnu sklonost uvozu (budući da se radi o linearnoj funkciji).

Iz odnosa između granične i prosečne sklonosti uvozu možemo dobiti elastičnost uvoza naspram domaćeg proizvoda:

Eu,GNP =

GNPU

dGNPdU

Koeficijenat elastičnosti pokazuje za koliko će procenata porasti uvoz, ako GNP poraste za 1%.

Razlike između prosečne i granične sklonosti uvozu dobija se iz odnosa: GNP

U0

Ukoliko je U0>O, tada je granična sklonost uvozu manja od prosečne, pa je elastičnost uvoza manja od 1.

5 Milovanović, S., Makroekonomija, Univerzitet „Privredna akademija“, Novi Sad, str. 314.

Koeficijenat elastičnosti pokazuje za koliko će procenata porasti uvoz, ako GNP poraste za 1%.

Razlike između prosečne i granične sklonosti uvozu dobija se iz odnosa: Ukoliko je U0>O, tada je granična sklonost uvozu manja od prosečne, pa je

elastičnost uvoza manja od 1.

4. PRIMER SPOLJNOTRGOVINSKE AKTIVNOSTI U RAZMENI POLJOPRIVREDNIH PROIZVODA (SOJA I ULJANA REPICA)

Konkurentska upoređenja jedne zemlje u prometu poljoprivrednih proizvoda (u našem slučaju soje i uljane repice) u odnosu na druge zemlje, mogu se ispitati jednostavnom merom otkrivanja komparativnih prednosti pomoću RCA-indeksa (Revealed Comparative Advantage-RCA). RCA indeks je indikator koji utvrđuje izvršeni promet (uvoz/izvoz) i na osnovu rezultata daje sugestiju zemlji za promet te zemlje. RCA je definisan kao odnos/proporcija (u procentualnom izrazu) zemlje kao neto izvoznika određenog proizvoda u ukupnoj vrednosti prometa tog proizvoda.7

RCA=(Xi – Mi)/(Xi+Mi), gde je

RCA – indeks otkrivanja komparativnih prednosti Xi – izvoz proizvoda i Mi – uvoz proizvoda iVrednost 100 ukazuje da je analizirana zemlja apsolutni izvoznik tog proizvoda.

Sa druge strane, vrednost manja od 100 implicira da je zemlja apsolutni uvoznik tog proizvoda. Međuvrednosti ukazuju da je dotična zemlja imala i uvoz i izvoz analiziranog proizvoda, a nulte vrednosti sugeriraju mogućnost da su količine uvoza i količine izvoza u balansu. Vrednosti veće od nule sugerišu da zemlja poseduje komparativne prednosti u proizvodnji i izvozu dotičnog proizvoda.

U narednim tabelama date su zemlje najveći izvoznici-uvoznici soje i uljane repice, čija su upoređenja ispitana pomoću indeksa otkrivanja komparativnih prednosti RCA:

7 Gajdobranski, A., Faktori konkurentnosti proizvodnje uljarica Srbije, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad, doktorska disertacija, str. 11.

95

Tabela 1. Zemlje najveći izvoznici-uvoznici soje (2000-2008)8

Table 1.Countries - largest exporters-importers of soybean (2000-2008)

U v o z Srbije iz RCA

(%)

I z v o z Srbije u

zemlja Količina (kg) % zemlja Količina

(kg) %

Evropska unija 47.391.240 54,40 -0,75 R. bivše

SFRJ 6.615.510 50,28

Brazil 20.470.035 23,50 -0,54 Evropska unija

6.064.194 46,09

R. bivše SFRJ 19.234.260 22,08 -0,96 Ukrajina 396.012 3,01

Nigerija 18.000 0,02 0,53 Kazahstan 58.350 0,44

ukupno: 87.113.535 100,00 ukupno: 13.156.246 100,00

Iz date tabele 1. se vidi da je Srbija najviše uvozila soju iz Evropske unije (54%), dok je najmanji uvoz bio iz Nigerije (0,02%). Najviše je izvozila za Republike. bivše SFRJ (50,28%), a najmanje za Kazahstan (0,44%). U spoljnotrgovinskoj razmeni sa napred navedenim zemljama Srbija beleži deficit. Generalno se može konstatovati da je izvoz soje bio nedovoljan, te da je preferencijalni pristup na tržištu Evropske unije i zemalja CEFTA nedovoljno iskorišćen prvenstveno zbog niske i nedovoljne proizvodne strukture, kao i zbog složenih procedura uspostavljanja administrativno-tehničke saradnje za izvoz ove uljarice.

Tabela 2 – Zemlje najveći uvoznici-izvoznici uljane repice (2000-2008)9

Table 2. Countries - largest exporters-importers of oilseed rape (2000-2008)

U v o z Srbije iz RCA

(%)

I z v o z Srbije u

zemlja Količina (kg)

% zemlja Količina (kg)

%

R. bivše SFRJ 5.968.880 81,69 0,32 Evropska unija

11.538.286 83,10

Ukrajina 1.239.700 16,97 0,31 R. bivše SFRJ

2.343.080 16,87

Evropska unija

97.793 1,34 -0,93

Ukrajina 3.650 0,03

ukupno: 7.306.398 100,00 ukupno: 13.885.016 100,00

8 www.ino.komora.net-na osnovu obrade autora.9 Isto kao pod 7.

96

Iz date tabele 2. se vidi da je Srbija najviše uvozila uljanu repicu iz Rep. bivših SFRJ (81,69%), dok je najmanji uvoz bio iz zemalja Evropske unije (1,34%). Najviše je izvozila za zemlje Evropske unije (83,10%), a najmanje za Ukrajinu (0,03%). U spoljnotrgovinskoj razmeni sa napred navedenim zemljama Srbija beleži suficit. Pozitivan trend rasta spoljnotrgovinske razmene sa Evropskom unijom i zemljama CEFTA, velikim delom je rezultat i primene sporazuma o slobodnoj trgovini sa zemljama u regionu. Pozitivan saldo u izvozu ostvaren je i zbog poslovne aktivnosti prodavaca semena i trgovaca, koji su na našem području ovu uljaricu kupovali po ceni od 80 do 100 evra po toni jeftinije nego što se ona prodavala na berzi u Frankfurtu ili Parizu. Izvozne količine će i dalje biti u porastu, jer je naša prerađivačka industrija odustala od proizvodnje biodizela.

Da bi obezbedili konkurentnost proizvodnje biodizela na našem tržištu moramo sniziti troškove ulaznih sirovina uljarica, obezbediti poreske olakšice kao i učešće države na duži rok. Na makroekonomskom nivou razvoj proizvodnje biodizela doveo bi do sledećih pozitivnih promena: povećanje zaposlenosti, povećanje industrijske proizvodnje, dodatno prelivanje sredstava ka poljoprivredi, doprinos ekonomskom razvoju ruralnih sredina, povećanje deviznih rezervi... Konkurentnost proizvodnje biodizela treba pratiti svake godine i preduzimati adekvatne mere da one budu stalno obezbeđene.

Naše prednosti pri izvozu u Evropsku uniju ogledaju se, pre svega, u tradiciji poljoprivredne proizvodnje. Postojanje kvalitetnih obradivih površina 4,2 miliona hektara omogućava proizvodnju hrane bez genetski modifikovanih proizvoda. To bi bila ekološki čista hrana za koju postoje potencijali u našoj zemlji (nekontaminiranost zemljišta, vode i vazduha). U strukturi stvorene vrednosti poljoprivredne proizvodnje, 58 odsto potiče iz biljne proizvodnje (u EU 30 odsto iz biljne). Postojanje kvalitetnih površina na područjima gde se proizvodi genetski nemodifikovana hrana uz odgovarajuću klimu, kvalitetnu vodu, predstavlja osnovu za visoku agrarnu proizvodnju.

Slabosti predstavljaju: nedostatak novca za intenziviranje proizvodnje i izvoza, nizak nivo tržišne orjentacije proizvođača za naturalnu proizvodnju, a prodaja samo slučajnih viškova, kao i nepostojanje robe namenjene isključivo stranom tržištu. Pošto je međunarodno tržište veoma heterogeno, proizvodnja se mora planirati i prilagoditi odgovarajućim potrebama i zahtevima pojedinih tržišta. Zastarelost tehnologije i opreme u prerađivačkoj industriji je bitan limitirajući faktor u razvoju i diverzifikaciji novih proizvoda, odnosno proširenju asortimana. Veliku slabost predstavljaju skroman marketinški nastup naših proizvođača na međunarodnom tržištu, dizajn i pakovanje, ambalaža, nepostojanje odgovarajuće robne marke u izvozu, veliki broj sitnih izvoznika. Veoma često proizvodi iz naše zemlje nisu sa cenom konkurentni drugim izvoznicima, a nizak je i nivo državnog podsticaja.

Izvoz je uslovljen, pre svega obimom i dinamikom domaće poljoprivredne proizvodnje, visinom potrošnje, nivoom podsticaja od strane države, kao i carinskim i drugim netarifnim ograničenjima zemalja uvoznica. Tako na primer, prema reformi Evropske unije, zrna uljanih kultura, ne podležu uvoznim carinama, dok je uvoz ulja na nivou niži od 10%. Jačanjem dolara na međunarodnom tržištu, doprinelo je da uvoz uljanih kultura u Evropskoj uniji postane znatno skuplji, od upotreba žitarica u cilju stočne ishrane.

97

5. ZAKLJUČAK

Uticaj spoljne trgovine na domaću proizvodnju meri se sa dve vrste pokazatelja uspešnosti: mikro pokazatelji tj. pokazatelji na nivou preduzeća i makro pokazatelji tj. pokazatelji na nivou zemlje u celini. Prvi omogućuju da se sa što manje napora ostvare što bolji rezultati od spoljne trgovine na ukupnu ekonomiju preduzeća, a drugi da se uz što manje napora ostvare što povoljniji rezultati spoljne trgovine na ekonomiju svake nacionalne privrede u celini. Veoma bitan uticaj na spoljnu trgovinu (izvoz-uvoz) ima multiplikator otvorene ekonomije kao pokazatelj uspešnosti.

Zavisnost proizvodnje od spoljne trgovine meri se i putem stavljanja u odnos izvoza prema nacionalnom dohotku. Pri tome se ima u vidu da ne samo spoljna trgovina zemlje zavisi od njenog dohotka, nego i njen dohodak zavisi od spoljne trgovine. Ovo navodi na potrebu da se prosečna sklonost uvozu i izvozu upotpuni ispitivanjem granične sklonosti uvozu, odnosno izvozu.

Izvoz na dohodak utiče preko korišćenja kapaciteta, konkurencije u produktivnosti i troškovima, zaradama u inostranstvu, mogućnosti uvoza i sl. Uvoz deluje preko korišćenja inostrane opreme, kapitala i tehnologije, energije i repromaterijala, tako da se u regresivnoj analizi rasta mora, pored domaćih uzimati i inostrani faktori rasta.

Stepen zavisnosti pojedinih zemalja od spoljne trgovine ne meri se, samo po učešću izvoza i uvoza u nacionalnom proizvodu, već velikim delom zavisi od razvijenosti ukupne privredne strukture određene zemlje.

Dakle, pokazatelji uspešnosti izražavaju uticaj spoljne trgovine na nacionalnu privredu, kao položaj određene zemlje na svetskom tržištu. Ukoliko je određena nacionalna privreda otvorenija, utoliko je veza domaće i inostrane privrede čvršća i neposredniji je i veći uticaj spoljne trgovine na domaću proizvodnju.

6. LITERATURA

1. BABIĆ, M. (1995): Makroekonomija, Mate, d.o.o., Zagreb.

2. GAJDOBRANSKI, A. (2009): Faktori konkurentnosti proizvodnje uljarica Srbije, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad, doktorska disertacija.

3. GRANDOV, Z. (1997): Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beogradska trgovačka omladina, Beograd.

4. SAMUELSON&NORDHAUS (2005): Ekonomics, Eighteenth Edition, McGrow-HM Irwin, New york.

5. Interni materijal: Statistički godišnjaci Srbije - za određene godine.

6. Interni materijal: Mogućnosti proizvodnje i korišćenja biodizela u AP Vojvodini-studija, Univerzitet u Novom Sadu, Fakultet tehničkih nauka, 2007.

98

7. PEJANOVIĆ, R., TICA, N., VLAHOVIĆ, B. (2003): Faktori konkurentnosti poljoprivrede, zbornik radova, Agroekonomika, Novi Sad.

8. PREKAJAC, Z. (2008): Međunarodna ekonomija, Futura publikacije, Novi Sad.

9. ZAKIĆ, Z. (2001): Agrarna ekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd.

10. www.ino.komora.net.

11. www.fao.org.

12. www.en.wikipedia.org.

13. www.eurostat.

THE IMPACT OF THE FOREIGN TRADE (EXPORT-IMPORT) ON THE PRODUCTION ON THE EXAMPLE OF SOME

AGRICULTURAL PRODUCTS

GAJDOBRANSKI, ALEKSANDRA10

Summary

The export results of domestic economy depend on ist ability to fight a market battle with foreign competitors. Therefore its essential task is maintaining and increasing already existing competitive advantages. The work points to the influence of the export onto the domestic trade and on the functions of import, as well as the multiplier of the open economy. The competitive comparisons of one country within the traffic of a specified group of products were tested according to the index which points out the comparative advantages.

Key words: the export-trade activity, the impact of the export-import on the GNP, multipier, index which poins out the comparative advantages.

Primljen: 10.10.2012.Prihvaćen: 09.11.2012.

10 Aleksandra Gajdobranski, PhD, University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Department of Agricultural Economics and Rural Sociology, Novi Sad.

99

UDC: 591.133.1 Stručni rad Professional paper

PRIMENA STANDARDA BEZBEDNOSTI HRANE ISO 22000 U VOJSCI SRBIJE

JOVIĆ, S.1

Rezime

Radi sagledavanja trenutnog stanja u Vojsci Srbije, po pitanju bezbednosti hrane, kao i primene standarda ISO 22000, anketirani su upravnici svih vojničkih restorana. Rezultati ankete pokazuju da se moraju izvršiti brojne promene kako bi se uspešno implementirao standard ISO 22000 u Vojsci Srbije. Pojedini elementi standarda se primenjuju u Vojsci Srbije, ali je potrebno izvršiti njihovu doradu i prilagođavanje zahtevima samog standarda.

Ključne reči: ISO 22000, Vojska Srbije, vojnički restorani.

1. UVOD

Analiza rizika2 i kritične kontrolne tačke (u daljem tekst KKT)3 predstavljaju metodu koja danas čini osnovu za obezbeđenje bezbednosti hrane, projektovanu tako da spreči pojavu rizika u čitavom lancu bezbednosti hrane. ISO 22000 je međunarodni standard sistema menadžmenta bezbednosti hrane (u daljem tekstu SMBH) izdat 2005. godine (Jović S., 2011).

Vojska, kao sastavni deo društva, realizuje ishranu svojih pripadnika, pri čemu će se neminovno naći na putu neophodnosti primene međunarodnih standarda koji normativno regulišu ovu oblast.

U narednom delu rada biće prikazani zahtevi standarda ISO 22000 i dostignuti stepen njegove implementacije u Vojsci Srbije (u daljem tekstu VS).

1 mr Saša Jović, asistent VU „Dedinje“/ Uprava za opštu logistiku Sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane Republike Srbije, Beograd, 063/7322-812, E-mail: sudimnja@gmail.com.2 Analiza rizika predstavlja aktivnost kojom se utvrđuju rizici koji se odnose na bezbednost hrane koji se mogu javiti u procesu proizvodnje i identifikacija preventivnih mera koje se moraju primeniti da bi se kontrolisali ti rizici. Rizici koji se mogu pojaviti su: (1) prirodni toksini; (2) mikrobiološka kontaminacija; (3) hemijska kontaminacija; (4) pesticidi; (5) ostaci lekova; (6) bolesti životinja; (7) raspadanje; (8) paraziti; (9) nedozvoljena direktna ili indirektna upotreba hrani ili boja; (10) fizički rizici.3 Kritična kontrolna tačka - tačka, korak ili procedura u procesu proizvodnje hrane koji se mogu kontrolisati da bi se rizici za bezbednost hrane sprečili, eliminisali ili redukovali na prihvatljiv nivo.

100

2. STANDARDI BEZBEDNOSTI HRANE HACCP4 I ISO 22000 I REFORMA VOJSKE SRBIJE

U današnjim uslovima globalnog zagađenja životne sredine, bezbednost hrane predstavlja imperativ u očuvanju zdravlja. Mnogobrojni problemi koji se odnose na zdravlje ljudi, ratovi povezani sa pokvarenim prehrambenim proizvodima (u daljem tekstu PP), kao i moralni izazovi genetski modifikovanim organizmima nametnuli su bezbednost hrane u prvi plan svetskih aktivnosti. Osnovni cilj ovih aktivnosti je podizanje nivoa kvaliteta i bezbednosti hrane definisanjem metoda ispitivanja PP da bi se obezbedilo da ti proizvodi budu na prihvatljivom nivou za zdravlje ljudi.

Prednosti standarda bezbednosti hrane ISO 22000 sastoje se u: optimizaciji resursa; poboljšanom dokumentovanju; boljem planiranju, efikasnijoj kontroli rizika po bezbednost hrane i popunjavanju prazninu između ISO 9000 i HACCP; fokusiranosti na identifikaciju i prevenciju rizika; odgovornosti na proizvođaču i distributeru hrane; uklanjanju granica međunarodne trgovine; preciznom utvrđivanju kvaliteta hrane; uspostavljanju optimalne organizacije rada; funkcionalnosti radnih prostorija i uslova rada; sprečavanju oboljenja koja bi mogla nastati propuštanjem potrebnih radnji u procesu proizvodnje hrane (Jović S., 2010).

Pored organoleptičkog ocenjivanja kvaliteta hrane, primenom objektivnih mernih instrumenata, baždarenih u skladu sa postojećim tehničkim standardima, primena ISO 22000 omogućava precizno identifikovanje odgovornih subjekata u procesu svake faze proizvodnje hrane. Primenom raznih aparata i instrumenata dobijaju se podaci koji predstavljaju rezultat objektivnog merenja, a koji se potom podvrgavaju interpretaciji i evaluaciji. Analiziranjem dobijenih rezultata, mogu se utvrditi mere koje je potrebno preduzeti u cilju otklanjanja nedostataka i sprečavanju eventualnih posledica po zdravlje potrošača hrane.

Primena standarda omogućava organizaciji u lancu hrane da identifikuje i kontroliše rizike po bezbednost hrane tj. uspostavljanje SMBH, njegovo dokumentovanje i održavanje odnosno da osigura da je hrana bezbedna u trenutku potrošnje. Radi pravovremene ispravke proizvoda organizacija mora da osigura da, kada se pređu kritične granice za KKT ili kada se izgubi kontrola nad operativnim prethodnim programima, potencijalno nebezbedni proizvodi na koje to utiče budu identifikovani i stavljeni pod kontrolu.

3. REZULTATI ANKETIRANJA

Kako bi sagledali stanje bezbednosti ishrane u objektima za proizvodnju hrane, a koji čine sastavni deo sistema odbrane, izvršeno je anketiranje upravnika vojničkih restorana (u daljem tekstu VR). Proizvodnja hrana, za potrebe pripadnika VS, realizuje se u 30 VR.

Kroz kvalitativnu analizu ispitaće se pokazatelji na osnovu kojih se može sagledati

4 Hazard Analyisis and Critical Control Points - Analiza rizika i kritične kontrolne tačke (u daljem tekstu HACCP).

101

primena kriterijuma standarda ISO 22000. Na taj način utvrdiće se stepen primene analiziranih pojava. Upotrebom kvantitativne analize izvršeno je merenje kvantitativnog stanja, čime se došlo do podataka koji omogućavaju verodostojniju kvalitativnu analizu primene standarda ISO 22000 u VR. Statičkom analizom kroz sprovođenje anketiranja izvršeno je ispitivanje primene standarda ISO 22000 u trenutku uočavanja, što otvara mogućnosti njihovog unapređenja kroz uspostavljanje uspešnijeg menadžerskog tima, koji će u većoj meri primeniti bezbedonosne zahteve ishrane. Osnovni cilj pri sagledavanju standarda ISO 22000 u VS jeste da se utvrdi trenutno stanje stepena njegove primene, te na osnovu dobijenih rezultata determinišu mere za dalje unapređenje istih. Uvođenjem Zakona o bezbednosti hrane svim subjektima koji učestvuju u procesu proizvodnje, prerade i prometa hrane propisana je obaveza uspostavljanja sistema za osiguranje bezbednosti hrane, na svim nivoima osim na nivou primarne proizvodnje, a u skladu sa principima dobre proizvođačke i higijenske prakse (u daljem tekstu DPP i DHP) i HACCP. Vojnički restorani jesu privredni subjekti koji se svrstavaju u kategoriju subjekata koji učestvuju u procesu proizvodnje, prometa i rukovanja hrane, te će kao takvi neminovno morati da se pridržavaju odredbi DPP, DHP i HACCP.

Da bi se došlo do rezultata koji su definisani istraživanjem primenjen je metod ispitivanja putem anketnog upitnika. Pitanja u anketnom upitniku koncipirana su tako da se mogu na osnovu odgovora ispitanika utvrditi mera koje menadžment intendantske službe (u daljem tekstu InSl) treba preduzeti radi uvođenja standarda ISO 22000 u VS. Uzorak je reprezentativan jer je ispitivanje vršeno anketiranjem svih 30 upravnika VR iz sastava VS. Anketiranjem će se dobiti indikativni odgovori koji će ukazati na osnovne faktore daljeg razvoja standarda ISO 22000 u VS. Upitnik je koncipiran tako da dominiraju tzv. zatvorena pitanja, sa izborom ponuđenih odgovora, ali su u njemu postavljena i tzv. otvorena pitanja, gde su ispitanici sami davali odgovore prema ličnom nahođenju. U upitniku su korišćena dva pristupa prilikom koncipiranja pitanja – kvantitativni, radi dobijanja podataka o tome ko, koliko i gde se hrana priprema, na kojim lokacijama, sagledavanja tehničke opremljenosti i kvalitativni, radi utvrđivanja mera koje je potrebno preduzeti u cilju daljeg razvoja standarda ISO 22000 u VS. Područje ispitivanja obuhvata teritoriju Republike Srbije u kojima postoje objekti ishrane iz sastava sistema odbrane. Pitanja u upitnicima su koncipirana u dve grupe – opšta i pitanja iz oblasti primene standarda ISO 22000. Opšta grupa pitanja sadrže pitanja koja se odnose na lokaciju objekta i instalisane kapacitete za proizvodnju hrane. Druga grupa pitanja obuhvata pitanja koja pokazuju dostignuti stepen uvođenja i primene standarda ISO 22000 u VR iz sastava sistema odbrane (Vlahović i sar., 2009).

Analizom odgovora ispitanika, obuhvaćenih anketom koja se odnosi na upravnike VR, na definisana pitanja dobijeni su sledeći odgovori:

- Broj dnevnih obroka hrane koji se priprema

U podjednakom procentu u VR se priprema do 50 i od 100 do 200 dnevnih obroka (u daljem tekstu d/o) hrane (po 30 %), dok se u 27 % priprema od 50 do 100 d/o hrane, a u 13 % se priprema preko 200 d/o hrane.

102

- Razvoz hrane i na koliko mesta se vrši

Svega 16,6 % VR priprema hranu samo za potrebe jedinica stacioniranih u kasarni u kojoj se nalazi sam objekat ishrane, dok 83,4 % VR priprema hranu koja se razvozi pripadnicima VS stacioniranim u drugim kasarnama. Obzirom da se distribucija pripremljene hrane vrši u većinskom procentu, menadžment InSl mora uložiti dodatne napore u primeni sistema ISO 22000, da bi se sprečila kontaminacija hrane biološkim, hemijskim ili fizičkim agensima. Od navedenih 83,4 % objekata ishrane 44 % VR vrši razvoz hrane samo na jednu lokaciju, 16 % na četiri lokacije, po 12 % na dve, tri i pet lokacija i 4 % na čak 7 lokacija.

- Instalirani kapacitet

Infrastruktura VR deo je nasleđene infrastrukture, koja je bila dimenzionirana i koncipirana za teritorijalno veći geoprostor, te za drugačiju namenu i zadatke VS. To za posledicu ima da obim, površina i namena prostorija u okviru VR višestruko premašuje potrebe projektovane strukture VS. Usled neredovnog i neadekvatnog tehničkog održavanja, veliki deo mašina, uređaja, instalacija, alata i pribora na upotrebi je dotrajao ili je neispravan, što se direktno odražava na obim i kvalitet realizacije zadataka ishrane.

- Godina proizvodnje InTPS

Budući da su eksploatacioni resursi kuhinjske tehnike stari između 20 i 30 godina, da se često kvare i sporo opravljaju, stvarni kapacitet za pripremu jela se umanjuje za 30%. Loše stanje pojedinih instaliranih mašina i uređaja direktno dovodi u pitanje mogućnost sprovođenja propisanih sanitarno–bezbednosnih mera u ishrani. Opremljenost tehničkim uređajima je po mišljenju ispitanika dobra, ali se pojavljuju i određeni problemi: neophodnost poboljšanja redovnosti servisiranja rashladnih komora (20%); neispravnost ventilacionog sistema (20%); nedostatak konvektomata i friteza u određenom broju restorana (30%). Podaci ukazuju da se postojeći uređaji ne drže u dovoljnoj meri pod kontrolom.

- Opremljenost kuhinjske tehnike elektronikom (grejači, termostati i sl.)

Kontrola temperature u VR je neminovnost, jer se time obezbeđuje uništavanje bioloških agenasa. Kontrola hrane se mora vršiti na većem broju mesta u lancu proizvodnje hrane: tokom prijema sirovina (u magacinima ishrane ili u VR), prerade, skladištenja, proizvodnje i distribucije hrane.

Najveći procenat VR opremljen je elektronikom (60 %) ali se ista često kvari. U 36,7 % VR kuhinjska tehnika je opremljena elektronikom koja se ređe kvari pa se mogu u većoj meri primeniti zahtevi ISO 22000 za sledljivošću proizvoda i eliminisanjem KKT. U 6,3 % VR ne postoje ugrađena elektronska merila za kontrolu i očitavanje temperature što znatno otežava kontrolu KKT. Česti kvarovi elektronskih uređaja za postizanje temperature otežavaju njeno kontinualno praćenje, a nesprovođenje njihovog kalibrisanja nakon opravki, dodatno dovodi u sumnju njihovu pouzdanost.

103

- Opremljenost VR sredstvima za čuvanje i transport hrane do mesta krajnje podele

Najveći broj ispitanika (83,3 %) potvrdio je opremljenost VR termos posudama i plehovima za termose, čime je ukazano na mogućnost održavanja potrebne temperature hrane do njene podele. Preostalih 16,7 % VR ima količine ovih sredstava koje delimično zadovoljavaju potrebe čuvanja hrane. Postojeća ambalaža koja postoji u VR je zdravstveno bezbedna, a mogućnost njene dezinfekcije doprinosi povećanju bezbednosti hrane. Dezinfekcija iste vrši se u odeljenjima za pranje kuhinjskog posuđa, uz upotrebu tople vode, deterdženta i u manjem broju slučajeva nekog od dezinfekcionih sredstava poput SAFE granulata. Uz proveru higijene ambalaže u kojoj se čuva hrana tokom njene distribucije, neophodno je vršiti i proveru higijene motornih vozila (u daljem tekstu m/v) kojima se hrana distribuira. Nepostojanje m/v sa rashladnim uređajima otežava obezbeđenje propisanih temperaturnih režima tokom transporta hrane.

- Način očitavanja temperature komora za duboko smrzavanje

U čak 93,3 % VR očitavanje temperature komora za duboko smrzavanje vrši se na spoljnjem zidu komore, a u 8,7 % slučajeva očitavanje se vrši na spoljnjem zidu VR. Čak ni u jednom slučaju nije bilo međusobne povezanosti između eventualnog kvara komora i dežurnog oficira koji je celodnevno zadejstvovan, što daje prostora za narušavanje mikrobiološke ispravnosti PP u praznične i dane vikenda.

- Kontinuiranost u očitavanju i evidentiranju temperature na komorama za duboko smrzavanje

Najveći broj ispitanika (76,7 %) potvrdio je da se očitana temperatura redovno evidentira. U 20 % VR se realizuje samo očitavanje ali ne i evidentiranje temperature, dok je svega 3,3 % ispitanika odgovorilo da se evidentiranje temperature vrši periodično. Iz navedenog može se videti da u gotovo petini VR ne postoji kontinuirano praćenje temperature, što čini jednu od mnogih KKT u procesu proizvodnje hrane.

- Dodatno osposobljavanje stručno-specijalističkog osoblja u Centru za obuku logistike

Najveći procenat ispitanika (83,3 %) potvrdio je činjenicu da nije realizovano dodatno osposobljavanje stručnog osoblja u Centru za obuku logistike. U preostalim VR 50 % kuvara je završilo dodatno osposobljavanje. Dodatno osposobljavanje je neminovnost koja se sama po sebi nameće, jer jednom stečena znanja neophodno je obnavljati i unapređivati. Formiranjem Centra za obuku logistike u VS su stvoreni neophodni uslovi za periodični trening - prostor, vreme i predavači.

- Optimalnost uslova radne sredine

Postizanje i održavanje optimalnih uslova radne sredine omogućavaju ostvarenje većeg učinka rada, uz sprečavanje povreda na radu i profesionalnih oboljenja. Nepovoljni uslovi radne sredine mogu dovesti do smanjenja radnog učinka čak i do 60 %. Optimalni uslovi radne sredine postižu se: adekvatnim osvetljenjem, koje treba biti jasno i neutralno kako ne bi modifikovalo boju hrane; adekvatnom klimatizacijom

104

u cilju uklanjanja mirisa i isparenja, jasnim obeležavanjem vodovodne i kanalizacione instalacije. Optimalni uslovi radne sredine postoje u 23,3 % VR. U 53,3 % VR uslove radne sredine je potrebno poboljšati, dok u preostalih 26,7 % VR uslovi su neoptimalni. U velikom broju VR mikroklimatski uslovi radne sredine nisu odgovarajući, te je postojeći prostor za rad neadekvatan. Negativni efekti povišene temperatura i vlažnost vazduha u kuhinjskom bloku mogu se ublažiti stalnim provetravanjem i posušivanjem podova, čime se smanjuju mogućnosti nastanka povreda na radu, a time i odsutnost radnika sa radnih mesta po osnovu bolovanja.

- Stanje ventilacionog sistema

Ispravnost ventilacionog sistema utiče na stvaranja povoljnih mikroklimatskih uslova radne sredine. Narušavanjem rada istog, podiže se tehnička temperatura u VR, a naročito u kuhinjskom bloku, usled povišenja temperature kao rezultat rada parnih kazana. Ujedno povećava se stepen buke, što može dovesti do nastanka povreda na radu, a kasnije i profesionalnih oboljenja zaposlenih lica. U najvećem broju objekata ishrane (76,7 %) postojeći ventilacioni sistem je ispravan i redovno se koristi. U 16,6 % VR je ventilacioni sistem je neispravan, a u preostalih 6,6 % se postojeći sistem ne koristi redovno.

- Uspostavljenost HACCP

Analizom opasnosti definišu se KKT odnosno mesta na kojima je kontrolom moguće smanjiti postojeće opasnosti ili ih u potpunosti eliminisati. Za određivanje KKT neophodno je angažovati stručni tim koji bi se sastojao od lica koji poznaju tehnološki proces proizvodnje hrane. Navedeni tim u okviru određivanja KKT morao bi definisati: minimalne i maksimalno dozvoljene granice tolerancije u okviru kojih bi se prihvatile KKT; način njihovog praćenja, merenja i kontrole i korektivne mere koje treba preduzeti u slučaju narušavanja istih. Pri definisanju KKT, u procesu proizvodnje hrane, potrebno je sagledati sledeće pokazatelje: vreme izloženosti termičkom procesu; tvrdoća vode; upotreba konzervanasa i aditiva; viskoznost i druge. Takođe, neophodno je kategorisati rizike u jednu od stepena posledica opasnosti – minimalna, velika i fatalna posledica. Definisanjem indeksa rizika,5 čije se granice kreću u intervalu od jedan do devet, kao KKT smatraju se sve opasnosti koje imaju indeks rizika veći od četiri.

Najveći broj ispitanika (63,3 %) smatra da je u VR uspostavljena analiza opasnosti i da su definisane KKT. 20 % ispitanika smatra da su one delimično uspostavljene, a 16,7 % da nije izvršena analiza opasnosti i definisanje KKT. Neminovno nameće se pitanje verodostojnosti uspostavljene analize opasnosti i KKT u VR, jer ne postoji propisana regulativa kojom je određen stručni tim za određivanje istih.

- Postojanje Uputstva za dobru proizvođačku praksu

Obaveza korišćenja uputstva za dobru proizvođačku i higijensku praksu propisana je Zakonom o bezbednosti hrane. Većinski procenat ispitanika (57 %) potvrdio je nepostojanje ovog Uputstva, dok je 43 % ispitanika potvrdno odgovorilo na postavljeno pitanje.

5 Indeks rizika predstavlja proizvod verovatnoće nastanka događaja i opasnosti.

105

- Postojanje Uputstva za dobru higijensku praksu

U svim fazama proizvodnje, prerade i prometa hrane mora se uspostaviti higijena hrane, a lica koja obavljaju poslove u pomenutim fazama moraju imati osnovna znanja o istoj. Uslove higijene hrane propisuje Ministar zdravlja, pa se isti moraju primenjivati i u VR. DHP izbegava se stvaranje okruženja koje pogoduje razmnožavanju štetočina, bioloških i hemijskih agenasa. Najveći procenat ispitanika (76,7 %) potvrdno je odgovorio na ovo pitanje, dok je 23,3 % dalo negativan odgovor.

- Postojanje Uputstva za dobru distributivnu praksu

Prilikom distribucije hrane neophodno je obezbediti higijenske uslove radi sprečavanja nastanka opasnosti. Transport hrane mora se realizovati m/v koja su opremljena uređajima koji omogućavaju održavanje propisanog temperaturnog režima. Subjekti koji se angažuju na poslovima proizvodnje, prerade i prometa hrane moraju imati propisanu procedure o načinu provere čistoće i dezinfekcije m/v kojima se distribuira hrana. U nešto većem broju od polovine VR (56,7 %) propisano je Uputstvo za dobru distributivnu praksu, dok u 43,3 % objekata ishrane isto ne postoji.

- Odgovorno lice za sprovođenje dobre proizvođačke i higijenske prakse i HACCP

Odredbama Zakona o bezbednosti hrane subjekat u poslovanju hranom mora imati zaposleno odgovorno lice odgovarajuće stručne, koje je u stalnom radnom odnosu, a koje bi pratilo sprovođenje DPP, DHP i HACCP. To lice ima obavezu praćenja bioloških, hemijskih i fizičkih opasnosti u procesu proizvodnje hrane radi sprečavanja kontaminacije. Polovina od ukupnog broja ispitanika odgovorilo je potvrdno, a polovina negativno na pitanje o postojanju zaposlenog lica ovog profila.

- Uspostavljenost kontrolnog sistema za identifikaciju subjekata – dobavljača PP

Subjekti koji učestvuju u procesu poslovanja hranom u obavezi su da obezbede sledljivost proizvoda. Sledljivost proizvoda, između ostalog, postiže se identifikacijom dobavljača od kojih se nabavljaju PP. Najveći broj ispitanika (63,3 %) odgovorio je potvrdno na navedeno pitanje. 16,7 % ispitanika smatra da je kontrolni sistem dobavljača delimično uspostavljen, a 20 % da ovaj sistem nije uspostavljen. Obzirom da u 40 % VR kontrolni sistem ne funkcioniše u potpunosti, postoji opasnost kontaminacije hrane i narušavanja njene bezbednosti. Sledljivost proizvoda je uglavnom prisutna, što se može ustanoviti na osnovu potvrdnih odgovora Upravnika na postavljena pitanja o postojanju evidencija o: održavanju tehnike, dezinfekciji pribora i posuđa i prijemu PP. Odgovori koji su u nižem procentu bili potvrdni odnosili su se na postojanje evidencije o čišćenju sanitarnih čvorova (20%) i podmazivanju kuhinjskih mašina (40%), čime se narušava potpuna sledljivost proizvoda.

- Ispunjenost uslova higijene hrane

Primenom procedura za održavanje higijene smanjuje se mogućnost mikrobiološke kontaminacije hrane. U čak 93,3 % VR, prema mišljenju ispitanika, ispunjeni su uslovi

106

higijene hrane, dok u 6,7 % objekata ishrane isti su delimično uspostavljeni.

- Posedovanje znanja o higijeni hrane

Da bi prilikom ocenjivanja ispunjenosti uslova DPP i DHP subjekata koji učestvuju u procesu proizvodnje, prerade i prometa hrane, postigao kriterijum „u potpunosti ispunjen“ ili „delimično ispunjen“, neophodno je da osoblje poseduje osnovna znanja u vezi sa higijenom hrane. Za sticanje ovih znanja neophodno je proučavanje propisane normativne regulative.6 Svi ispitanici su potvrdili da osoblje koje je zaposleno u VR poseduje osnovana znanja iz domena higijene hrane, što značajno utiče na povećanje njene bezbednosti u svim fazama proizvodnje, prerade i prometa hrane.

Dezinfekcija pribora i posuđa se vrši pravilno u većinskom procentu. Među nedostacima u pogledu higijene prostorija uočava se nedostatak dezobarijera u 70% restorana, ne postojanje umivaonika u termičkom bloku manjeg broja restorana, korišćenje krpa i peškira za brisanje ruku (40%), nedostatak prostorija za odmor ljudstva (60%) i nepravilno odlaganje otpada (40%).

- Posedovanje znanja o ličnoj higijeni

Visok novi lične higijene i uredan spoljni izgled zaposlenih je osnov bezbednosti hrane. Kontrola zdravstvenog stanja zaposlenih je obaveza subjekata koji učestvuju u proizvodnji hrane. Radnici koji rukuju hranom ne smeju nositi nakit, mobilne telefone ili neke druge sitne objekte koji mogu izazvati kontaminaciju hrane. Svi ispitanici potvrdili su da njihovi zaposleni u potpunosti poseduju znanja iz domena lične higijene. Higijeni osoblja se u svakom od restorana pridaje veliki značaj. Osoblje se redovno upućuje na sanitarne preglede, korišćenje radno zaštitne odeće je u skladu sa propisanim pravilima u 90% VR, sanitetske kontrole osoblja i prostorija se takođe odvijaju prema postojećim propisima, a na redovnim jutarnjim smotrama se proverava lična higijena i zdravstveno stanje stručnog i pomoćnog osoblja.

- Centralni registar objekata za proizvodnju hrane

Nijedan subjekat se ne može baviti proizvodnjom hrane ukoliko nije upisan u Centralni registar objekata koji vodi Ministarstvo zdravlja. U navedenom registru evidentiraju se podaci o odobrenim i o registrovanim objektima, pri čemu se moraju ispuniti uslovi za obavljanje delatnosti. Nijedan od VR nije upisan u Centralni registar objekata za proizvodnju hrane.

- Opšti zahtevi SMBH

Zahtevi koji se odnose na identifikovanje i kontrolu rizika po bezbednost hrane, na osnovu odgovora ispitanika, prikazani su u Uputstvima za rad VR kod malog broja objekata (40% anketiranih). Na pitanje o dokumentovanju SMBH 20% ispitanika je pozitivno odgovorilo, dok je dokumentovanje u pogledu definisanja KKT i preventivnih mera prisutno u nešto većem procentu (30%).

6 Pravilnik o načinu i programu za sticanje osnovnih znanja o higijeni hrane i ličnoj higijeni , SG RS 87/2010; Pravilnik o uslovima higijene hrane, SG RS 73/2010; Pravilnik o opštim i posebnim uslovima higijene hrane u bilo kojoj fazi proizvodnje, prerade i prometa, SG RS 72/2010.

107

Na osnovu pitanja koja su upravnicima postavljena u delu ankete koja se odnosi na dokumentovanost nastojalo se da se dobiju pokazatelji koji se odnose na: primenu sanitarno-bezbednosnih mera, regulative za rad u procesu pripreme hrane i dokumentovanje da se procesi drže pod kontrolom. Prema mišljenju ispitanika 80% smatra da postojeća regulativa omogućava funkcionisanje VR, što sa aspekta standarda nije tačno jer je potrebno izvršiti brojne promene u postojećim dokumentima izmenom forme i sadržaja što bi doprinelo podizanju bezbednosti hrane na viši nivo. Tako npr. na pitanje o normativnom regulisanju prava ulaska u VR svi anketirani su odgovorili da poseduju navedeni dokument, međutim detaljnijim sagledavanjem može se videti da postojeći akt omogućava ulazak licima koja nemaju sanitarni pregled (pretpostavljene starešine), a ni u jednom od njih nije istaknuta zabrana ulaska osobama koje su prehlađene. Pitanju prava ulaska u VR, sa stanovišta standarda ISO 22000 mora se pridati veća pažnja, pa se u navedenom dokumentu mora propisati obaveza upotrebe opreme koja će doprineti smanjenju narušavanja bezbednosti hrane, poput rukavica za jednokratnu upotrebu, natikača i drugih predmeta; potom regulisati puteve kretanja kroz VR i slično.

Upravljanje postojećim dokumentima ostvaruje se u svim VR njihovim redovnim ažuriranjem, a svaki od dokumenata se overava od nadležnog stručnog organa.

- Odgovornost rukovodstva

Delimično je obuhvaćena dokumentima u sastavu Uputstva za rad. Poslovnik bezbednosti hrane propisan je jedino na Vojnomedicinskoj akademiji (u daljem tekstu VMA), dok je stručno osoblje u svim VR upoznato sa odgovornostima i ovlašćenjima, što je osnov za uspostavljanje i održavanje bezbednosti hrane. Eksterna komunikacija sa isporučiocima se održava na niskom nivou, tj. primenjuju je 30% anketiranih lica što se može pripisati vojnoj regulativi koja ne dozvoljava uspostavljanje direktnog kontakta sa isporučiocem. Interna komunikacija, koja se odvija između upravnika VR i nadležnih stručnih organa, uspostavljena je u svim restoranima. Kao osnovni nedostatak u okviru ove celine može se navesti i činjenica da ni u jednom od restorana, izuzev na VMA, nije formiran Tim za bezbednost hrane.

- Menadžmenta resursima

Od strane najvišeg rukovodstva obezbeđeni su resursi koji mogu olakšati uspostavljanje SMBH. Stručno osoblje ima neophodnu stručnu spremu, ali se obuka sa njima ne sprovodi redovno. Svaki od razmatranih restorana u građevinskom smislu zadovoljava zahteve za uspostavljanje standarda uz manje adaptacije. Restorani raspolažu dovoljnim smeštajnim kapacitetima za smeštaj i čuvanje PP u 60% slučajeva, visina prostorija je u skladu sa propisanim zahtevima i iznosi oko 6 m, snabdevanje energentima je dobro u 80% restorana, a raspored prostorija u njima je takav da onemogućava mešanje čistih i prljavih puteva u toku procesa pripremanja hrane.

- Planiranje i realizacija bezbednih proizvoda

Nije ostvarena u vidu izrade prethodnih i operativnih prethodnih programa i Plana HACCP. Međutim, sam proces pripremanja hrane odvija se u skladu sa propisanim zahtevima, čime se znatno poštuje standard ISO 22000. Na navedenu tvrdnju ukazuju

108

sledeće karakteristike procesa: pravilan način rada sa konzerviranim i zamrznutim PP, primena neophodnih mera u fazama prethodne obrade sušenih PP (90%), pravilni postupci u slučaju oštećenja ambalaže (70%), pravilno skladištenje visoko rizičnih PP kao što su jaja, meso, mleko (90%).

Planiranje verifikacije u VR zasniva se na izradi planova najavljenih i nenajavljenih kontrola stručnih službi, na primeni redovnih analiza energetsko-biološke vrednosti hrane i čuvanja uzoraka hrane u toku 48 časova od njegovog pripremanja.

Upravljanje neusaglašenostima, sagledano delom ankete koji se odnosi na opoziv proizvoda prisutno je u VR praktičnim radnjama koje se u njima primenjuju, ali sam postupak nije propisan u vidu procedura u čak 70% restorana.

- Validacija, verifikacija i poboljšavanje SMBH

Zasniva se na internim proverama procesa pripreme hrane od upravnih organa InSl, kao i njihovim stalnim zahtevima na poboljšanju efektivnosti procesa. Način proizvodnje hrane i distribucije do krajnjeg korisnika opisan je u Uputstvu za rad koji postoji u svakom od VR. Međutim, stepen dokumentovanosti u postojećim Uputstvima nije na zahtevanom nivou da bi omogućio akreditaciju standarda ISO 22000 u VS. Opis namene proizvoda i identifikacija krajnjeg korisnika je izvršena, ali je neophodna dorada postojećih dokumenata u skladu sa zahtevima samog standarda. Dijagrami tokova proizvodnog procesa izrađeni su samo na VMA, što predstavlja jedan od neophodnih preliminarnih koraka za uspostavljanje samog standarda.

4. UVOĐENJE STANDARADA ISO 22000 U VOJSCI SRBIJE

Rezultati sprovedene ankete pokazuju da se moraju izvršiti brojne promene kako bi se uspešno implementirao standard ISO 22000 u VS. Pojedini elementi standarda se primenjuju, ali je potrebno izvršiti njihovu doradu i prilagođavanje zahtevima samog standarda. Iskustva rukovodećeg osoblja sa VMA na uvođenju standarda ISO 22000 pokazuju da se proces uvođenja ne može izvršiti u kratkom periodu, kao i da su neophodna znatna finansijska ulaganja kako bi se VR građevinski prilagodio zahtevima standarda. Problem mogućnosti implementacije ISO 22000 je sistemskog karaktera i na početku je potrebno doneti odluku na najvišem nivou da li VS želi primenu standarda. Ukoliko je odgovor na ovo pitanje potvrdan rezultati ankete pokazuju da je potrebno izvršiti brojne dopune postojećih dokumenata, kao i izradu novih. Radi uvođenja standarda potrebno je ispuniti brojne organizacione i tehničko-tehnološke uslove što iziskuje dosta vremena, pa se ne može očekivati uvođenje standarda ISO 22000 u VS u kraćem periodu.

Jedina organizacija, u sistemu odbrane, koja je uvela standard ISO 22000 je VMA. Pripreme za njegovo uvođenje započele su 2007. godine. Održani su sastanci Tima za bezbednost hrane, koji su činili: načelnik Odseka za ishranu, upravnik kuhinje, referent po ishrani, dijetetičar, nutricionista, predstavnici Instituta za preventivnu medicinu i Instituta za epidemiologiju, sanitarni tehničar, vođa smene i veterinar. Sagledavanjem sastava tima, jednostavno je zaključiti da poseduje multidisciplinarna znanja, koja su neophodna za izradu SMBH. Prva aktivnost Tima, sastojala se u izradi plana primene

109

standarda ISO 22000, u okviru kog su naveli ključne zadatke koje je trebalo izvršiti, kao i odgovorna lica i rokove za sprovođenje zadataka. Zatim je kursom, koji je realizovala firma Q - Expert , ljudstvo iz tima upoznato sa standardom.

Nakon toga Tim je izradio Politiku kvaliteta, u okviru koje VMA iskazuje svoju nameru liderstva u oblasti pružanja usluga zdravstvenog zbrinjavanja i lečenja povređenih i obolelih lica, što ostvaruje između ostalog i integrisanjem bezbednosti hrane i drugih sistema menadžmenta u jedinstven poslovni sistem, kao i drugim aktivnostima. Potom je izrađen Poslovnik bezbednosti hrane u okviru koga je propisano 168 procedura, od kojih su četiri od značaja za održavanje bezbednosti hrane: prijem sirovina za pripremu hrane, proces pripreme i distribucije dijetalne hrane, razvoj i primena HACCP i DHP.

Poslovnikom o bezbednosti hrane propisano je usvajanje standarda ISO 22000 zbog uspostavljanja sistema bezbednosti hrane. U okviru samog sistema prikazan je proces podrške u kome se svrstava nabavka PP za potrebe pripreme dijetalne hrane za korisnike medicinskih usluga. U procedurama se do detalja regulišu procesi koji su neophodni za proizvodnju hrane, počev od nabavke i prijema PP, preko njihove pripreme i distribucije do krajnjeg potrošača. U procesima su utvrđene KKT kao i: kritične granične vrednosti, sistem praćenja KKT, korektivne i preventivne mere.

Po procedurama urađeni su zahtevi za otklanjanje nedostataka, kako bi se uspešno primenio standard ISO 22000. Prva kontrola, radi sagledavanja dostignutog stanja u procesu izrade neophodnih dokumenata, izvršena je 2008. godine i tom prilikom uočeni su sledeći nedostaci: ukrštanje čistih i prljavih puteva; nepostojanje dezobarijere i sanitarnog propusnika u termičkom bloku (lavabo, sredstva za pranje ruku, fenomat); nepostojanje pokretnih vrata koja bi fizički odvajala termički blok od sanitarnog propusnika, niti su postojala segmenta vrata u centralnom magacinu PP; nefunkcionisanje otpremnice hrane; Odeljenje za pranje trpezarijskog posuđa nije bilo fizički odvojeno od termičkog bloka; nepostojanje vrata za prijem i izdavanje kontejnera za transport hrane.

U toku 2009. godine VMA je sertifikovana. Tokom dvogodišnjeg vremenskog perioda, koliko je trajao proces implementacije standarda ostvarene su sledeće prednosti: manje povređivanje stručnog osoblja na kuhinjskoj tehnici usled obimnijeg snabdevanja radno–zaštitnom opremom; bolji rezultati rada osoblja jer im je posao definisan tj. nema preplitanja nadležnosti; poboljšana je ventilacija; povećan je stepen higijene osoblja a sredstva za održavanje higijene prostorija se dobijaju količinski više.

5. ZAKLJUČAK

Među priznatim međunarodnim standardima iz domena ishrane, značajno mesto zauzimaju dve serije standarda - HACCP i ISO 22000. Reč je o grupi standarda koji omogućavaju organizaciji da efikasno posluje uz zadovoljenje potreba korisnika i očuvanje njihove zdravstvene bezbednosti.

Promene, koje treba izvršiti radi uvođenja standarda ISO 22000 u VS, odnose se na sledeće potrebe: organizovanje kursa za obuku kadrova; prilagođavanje postojeće dokumentacije i izrada nove u skladu sa zahtevima standarda; rigorozniju identifikaciju mogućih rizika po bezbednost hrane i neophodnost njihovog umanjenja; utvrđivanje

110

KKT i njihovo dokumentovanje; uspostavljanja sledljivosti proizvoda, kao i procedura verifikacije i pravilnog vođenja zapisa.

Anketiranjem upravnika VR može se zaključiti da postojeća dokumentacija u VR nije u skladu sa zahtevima standarda ISO 22000. SMBH se ne primenjuje u restoranima (izuzev na VMA) na šta ukazuju podaci o nedovoljnom identifikovanju mogućih rizika po bezbednost hrane. Najviše rukovodstvo u VS još uvek nije donelo stratešku odluku o potrebi uvođenja razmatranog standarda. Eksterno komuniciranje usled striktnosti vojne regulative se ne održava na zadovoljavajućem nivou. Evidentno je i nepostojanje timova za bezbednost hrane u gotovo svim VR. Menadžment resursima se primenjuje u svim VR, ali se i tu uočavaju pojedini nedostaci: zastarelost tehnike; potrebe za građevinskim radovima i poboljšanje uslova radne sredine. Primena prethodnih programa je u skladu sa zahtevima standarda i u značajnom procentu omogućava proizvodnju bezbednih proizvoda, dok je u pogledu primene operativnih prethodnih programa potrebno izvršiti njihovu dogradnju. Sledljivost proizvoda i upravljanje neusaglašenostima uglavnom se primenjuje u analiziranim objektima ishrane. Proces validacije i verifikacije , i ako se vrši u objektima ishrane, potrebno je dograditi u skladu sa propisanim zahtevima standarda.

Za sada se po pitanju bezbednosti hrane VS oslanja na 40 pravilnika o kvalitetu PP, 42 Standarda narodne odbrane i veliki broj tehničkih specifikacija iz oblasti ishrane.

6. LITERATURA

1. JOVIĆ, S.: Komparacija bezbednosti hrane u oružanim snagama SAD i vojsci Republike Srbije, časopis Agroekonomika 49/50, Poljoprivredni Fakultet, Novi Sad, 2011.

2. JOVIĆ, S.: Reforma vojske i uticaj na potrebe u hrani njenih pripadnika, Poljoprivredni fakultet, magistarski rad, Beograd, 2010.

3. Pravilnik o načinu i programu za sticanje osnovnih znanja o higijeni hrane i ličnoj higijeni, „Sl. glasnik RS 87/2010“.

4. Pravilnik o opštim i posebnim uslovima higijene hrane u bilo kojoj fazi proizvodnje, prerade i prometa, „Sl. glasnik RS 72/2010“.

5. Pravilnik o uslovima higijene hrane, „Sl. glasnik RS 73/2010“.

6. VLAHOVIĆ, B., RADOJEVIĆ, V., BANDIN, MARIJA: Istraživanje tražnje robnih marki prehrambenih proizvoda, časopis Agroekonomika 43/44, Poljoprivredni Fakultet, Novi Sad, 2009.

7. Zakon o bezbednosti hrane, „Sl. glasnik RS 41/2009“.

111

ENFORCING STANDARDS ISO 22000 FOOD SAFETY IN SERBIAN ARMY

JOVIĆ, S.7

Summary

In order to realize the current situation in the Serbian Army, the issue of food safety, and the implementation of ISO 22000, the respondents are managers of all military restaurants. The survey results show that many changes must be made in order to successfully implement the ISO 22000 standard in the Serbian Army. Some elements of the standards applied in the Serbian Army, but was necessary to their refinement and adaptation to the requirements of the standard.

Key words: ISO 22000, the Serbian Army, the military restaurants.

Primljen: 24.10.2012.Prihvaćen: 26.11.2012.

7 mr Saša Jović, assistant, Military Institution "Dedinje", Of the General Logistics Material Resources Sector Ministry of Defence, Belgrade, E-mail: sudimnja@gmail.com.

112

UDC: 336.717 Stručni rad Professional paper

RASTUĆI ZNAČAJ RURALNOG BANKARSTVA KAO KANALA FINANSIRANJA POLJOPRIVREDE

DROBNJAKOVIĆ, MAJA1

Rezime

Širom sveta, finansijska isključenost predstavlja rastući problem. Zajednička poljoprivredna politika i ruralno bankarstvo esencijalni su za oblikovanje ruralnih ekonomija. Dakle, cilj ovog rada dvojako je usmeren. Najpre, analitički su sagledani raspoloživi izvori finansiranja poljoprivrede i ruralnog razvoja, a potom, pomoću komparacije, izveden je sintetički zaključak o mogućim alternativama.

Ključne reči: finansiranje poljoprivrede, ruralno bankarstvo, agrarni budžet, Zajednička poljoprivredna politika.

1. UVOD

Kad je u pitanju poljoprivreda Srbije, posledice višegodišnjeg dezinvestiranja isplivale su na „površinu“. Nepostojanje agrarne politike, zakržljao sistem finansiranja, te neravnomeran regionalni razvoj. Bezvizionarstvo, nesistematičnost, stohastičnost, diskontinuitet i tromost. Postojeće stanje u značajnoj meri koči i minira proces približavanja poljoprivrede Srbije EU-27. Rešenje problema finansiranja agrara pretpostavlja odgovor na pitanje da li Srbija bira strategiju prehrambene samodovoljnosti ili, pak, razvoj kompletnog agrokompleksa posmatra kao izvozno orijentisanu i potencijalno prosperitetnu granu privrede. Ono što domaćem agraru nedostaje, a što bi moglo da unapredi finansijski položaj poljoprivrede, jeste potentno i stabilno ruralno bankarstvo. Kreditna podrška poljoprivredi Srbije posredstvom bankarskog sektora krajnje je nepovoljna. Prosečne aktivne kamatne stope u Srbiji znatno su više u odnosu na prosečne aktivne kamatne stope u zemljama Evropske Unije, ali i u odnosu na prosečne aktivne kamatne stope u „komšijskim“ zemljama. S druge strane, finansijska podrška poljoprivredi kroz agrarni budžet, iako sa povoljnijim uslovima kreditiranja, više je nego skromna. Uprkos postojanju bogate tradicije i prirodnih potencijala, poljoprivreda Srbije finansijski je onemogućena da investira u nove tehnologije, opremu, znanje i inovacije, te je posledično i njena konkurentnost značajno ugrožena, ne samo na inostranom, već i na domaćem tržištu.

1 Maja Drobnjaković, student druge godine doktorskih studija na Ekonomskom fakultetu Subotica; majadnovisad@gmail.com.

113

2. NAČINI I CILJEVI FINANSIRANJA POLJOPRIVREDE

Jedna od najvećih slabosti u oblasti poljoprivrede Srbije jeste upravo polje finansiranja. Dva osnovna nedostatka domaće poljoprivredne politike su nizak nivo izdvajanja iz nacionalnog budžeta u svrhu podsticanja poljoprivrede odnosno mali agrarni budžet, kao i finansiranje poljoprivrede na godišnjem nivou, sa frekventnim izmenama izbora ili iznosa mera. Nasuprot tome, jedna od osnovnih karakteristika Zajedničke poljoprivredne politike jeste finansiranje na bazi sedmogodišnjih planova, koji su raščlanjeni na godišnje subplanove, sa unapred precizno utvrđenim iznosima subvencija, potencijalnim korisnicima i namenama. Na ovaj način, svim učesnicima u procesu proizvodnje, prerade i plasmana hrane, garantuje se predvidivost, stabilnost i konzistentnost u poljoprivrednoj politici. Takva, dugoročna politika neophodna je i Srbiji, ne bi li oblikovala siguran i atraktivan ambijent za poslovanje domaćih učesnika agrobiznisa, te privukla inostrane investitore.2 Poznato je i verifikovano, kako u svetskoj, tako i u domaćoj praksi, da ulaganja u oblast poljoprivrede moraju da budu kontinuirana. Upravo je ta kontinuiranost finansiranja u poljoprivredi ono osnovno čime se štiti i unapređuje njen budući razvoj.3

Finansiranje kompletne proizvodnje i pratećih poslovnih aktivnosti iz sopstvenih izvora sredstava predstavlja imperativ svakog učesnika u privrednoj i vanprivrednoj sferi. Međutim, malobrojni su privredni subjekti koji u celosti mogu da podmiruju aktuelne i razvojne potrebe iz sopstvenih izvora sredstava, te se nameće pitanje kojim minimalnim nivoom sopstvenih sredstava bi poljoprivredni proizvođač trebalo da raspolaže, a da ne ugrozi tekuće poslovanje i ne izazove dužničku zavisnost.

Finansiranje tekuće poljoprivredne proizvodnje i dodatnih investicionih ulaganja iz tuđih izvora sredstava daleko je frekventnija pojava. Razlog zašto je to uobičajena poslovna praksa leži upravo u specifičnosti poljoprivredne delatnosti odnosno u biološkom karakteru proizvodnje i dužini proizvodnog ciklusa, koji utiču na naglašeni debalans priliva i odliva finansijskih sredstava. Krediti komercijalnih banaka najčešći su oblik korišćenja tuđih finansijskih sredstava. Međutim, bankarski krediti ujedno su i najskuplji oblik finansiranja. ProCredit banka, kao banka sa najvećim poljoprivrednim portfolijom od svih banaka koje posluju u Srbiji, u ukupnom kreditiranju poljoprivrednika učestvuje sa preko 37 odsto.4

2 http://www.emins.org/sr/publikacije/knjige/11-vodic-kroz-eu-politike-poljoprivreda.pdf, 17.06.2012. godine.3 Časopis Ekonomika poljoprivrede (1996/broj 3): Naučno društvo agrarnih ekonomista Balkana, Beograd, str. 248.4 http://www.agropress.org.rs/files/srpski_izvestaj.pdf, 09.07.2012. godine.

114

Saobraćaj, skladištenje i veze

Saobraćaj, skladištenje i veze

Ostalo

Poljoprivreda, lov, šumarstvo i ribarstvo

Trgovina na veliko i maloGrađevinarstvo

Slika 1. Struktura plasmana komercijalnih banaka u prvoj polovini 2011. godineFigure 1. Placements structure of commercial banks in the first half year of 2011)

Izvor: Ekonomski Institut5

Za poljoprivredni subjekt, finansiranje putem zajedničkih ulaganja (engl. joint venture) predstavlja najprefinjeniji i ekonomski najopravdaniji oblik finansiranja, ukoliko on ne raspolaže dovoljnim obimom sopstvenih sredstava. Međutim, ukoliko se objektivno sagledaju relacije na kojima se baziraju zajednička ulaganja, jednostavno je ustanoviti da postoji više elemenata „prinude“, nego istinskog zajedništva. Jedan oblik zajedničkog ulaganja u oblasti poljoprivrede jeste zadružno udruživanje. Zadrugarstvo je izuzetno razvijeno u Evropskoj Uniji, gde se nacionalne poljoprivrede svode na nekoliko snažnih i moćnih zadružnih organizacija. U Srbiji, zadrugarstvo je takođe prisutno, međutim ne u svom suštinskom obliku, već se osnivanje zadruga doživljava kao način za dobijanje statusa pravnog lica, ili kao način za dobijanje povlastica, ili prednosti u procesima privatizacije. Iako zadrugarstvo formalno poseduje komponente zajedničkog ulaganja, ono se zapravo ne smatra takvim načinom finansiranja, iz razloga što ono predstavlja neophodnost ukrupnjavanja sitnih proizvođača, te na taj način ostvarivanja prava i dostizanja tržišne pozicije koju imaju i krupni poljoprivredni subjekti. S obzirom da se radi o nužnosti, znači da nema dobrovoljnosti, što je zapravo osnovna pretpostavka finansiranja poljoprivrednog sistema putem zajedničkih ulaganja sa drugim pravnim ili fizičkim licima.

U Srbiji, robne berze još uvek nisu na nivou kada bi o njima moglo da se razgovara kao o ozbiljnim izvorima finansiranja. Postojeće produktne berze funkcionišu sa gotovim proizvodima, a to nije izvor finansiranja poljoprivrede, već način realizacije finalnih proizvoda. Robna berza dobija karakter izvora finansiranja ukoliko organizuje kupoprodaju poljoprivrednih proizvoda već u toku njihove proizvodnje, dakle, pre nego što proizvodi uopšte dospeju na tržište. U nestabilnim ekonomijama poput naše, berzansko trgovanje poljoprivrednim proizvodima koji su u procesu proizvodnje nezamislivo je odnosno krajnje je rizično, kako sa ekonomskog, tako i sa pravnog aspekta.6

5 http://www.ecinst.org.rs/sites/default/files/prezentacije/26._prezentacija_govornika_dusan_antonic.pdf, 08.07.2012. godine.6 Vasiljević, A. (2008): Finansijski menadžment u poljoprivredi, Mediterran Publishing, Novi Sad, str. 103.

115

Dakle, preduslov za izgradnju finansijske strukture za podršku razvoju ruralnih područja jeste pravilno razgraničavanje i definisanje narednih pojmova: ruralne finansije, agrarne finansije i mikrofinansije. Ruralne finansije su najširi pojam i obuhvataju sve vrste finansijskih usluga ponuđenih u ruralnim područjima svim kategorijama korisnika usluga, od stanovništva, preko ruralnih preduzetnika i preduzeća, do lokalne samouprave. Neretko, agrarne finansije su centralni segment ruralnih finansija, naročito u niže razvijenim sredinama. Ovaj segment ruralnog finansijskog sistema podržava aktivnosti vezane sa poljoprivredu. Naposletku, mikrofinansije su fokusirane na zadovoljenje potreba za dodatnim finansijskim sredstvima kod siromašnijih slojeva stanovništva. Ruralni finansijski sistem trebalo bi da bude zasnovan na pragmatskom partnerstvu. Kada je u pitanju ruralno finansiranje, optimalna rešenja trebalo bi da se traže u prostoru u kojem ima mesta za delovanje javnog, privatnog, mešovitog i zadružnog sektora.7 Vođenje strateške politike agrarnog razvoja, pomoću decentralizacije odlučivanja i odgovornosti, postaje prioritet, a i minimizira se opterećenje budžeta za izdatke direktnog upliva države u finansiranje projekata u ruralnim sredinama. Svakako, to ne znači da država treba da se povuče iz poslova značajnih za unapređenje ruralne ekonomije i promovisanje ravnomernog regionalnog razvoja. Rasterećenje nacionalnog budžeta odnosno fazno povlačenje države iz dominantne finansijerske pozicije moguće je ukoliko su prethodno izgrađene komercijalne osnove za funkcionisanje ruralnog finansijskog sistema.8

Stvaranje profitne, ekonomski isplative poljoprivrede dostižan je cilj. Prethodno, nužno je promeniti agrarnu strukturu, regulisati tržište poljoprivrednih proizvoda, razviti sistem kapitalnih ulaganja, kreirati logističku platformu, te pojačati edukaciju. Osim problematike konsolidacije zemljišta, ekonomski isplativa poljoprivredna proizvodnja zahteva značajan ulaz finansijskog kapitala, kao osnovne pretpostavke za masovnu proizvodnju. Po pravilu, poljoprivrednik ne može da obezbedi dovoljno kapitala iz tekućeg dohotka, te je zaduživanje neminovnost, ukoliko želi da se osavremenjava. Ruralno bankarstvo stub je modernog pristupa poljoprivredi i selu uopšte.9 Kao subdominantni modeli poljoprivrede preporučuju se multifunkcionalni model10 i model „kreativne“ poljoprivrede11, u cilju ostvarivanja drugih značajnih socio - ekonomskih ciljeva. Fundamentalna razlika između evropskog modela poljoprivrede i poljoprivrede neevropskih konkurenata leži u multifunkcionalnoj prirodi poljoprivrede u Evropskoj Uniji i njenoj nezanemarljivoj ulozi u ekonomiji, društvu, životnoj sredini i formiranju dohotka ruralnog stanovništva. U kontekstu opredeljenja Srbije da se priključi državama članicama Evropske Unije, politika ruralnog razvoja u Srbiji trebalo

7 http://www.mojsijev.com/ruralni-razvoj/118-ruralna-evropa-i-leader-program, 09.07.2012. godine.8 Stojanović, Ž. (2008): Agrarna i ruralna politika u Srbiji, Društvo agrarnih ekonomista Srbije, Beograd, str. 96.9 http://staro.rifin.com/root/tekstovi/casopis_pdf/ek_ec_600.pdf, 18.06.2012. godine.10 http://poljoprivreda.info/?oid=12&id=513, 09.07.2012. godine.11 http://kreativnacarolija.files.wordpress.com/2012/02/master-plan-ruralnog-turizma.pdf, 09.07.2012. godine.

116

bi da prati model ruralnog razvoja Evropske Unije, koji podrazumeva razvoj inovativnih formi poljoprivrednih gazdinstava odnosno multifunkcionalnih farmi.12

3. FINANSIRANJE POLJOPRIVREDE U SRBIJI

Za Srbiju, proces pridruživanja Evropskoj Uniji predstavlja ogroman izazov. Faktori koji degradiraju status Srbije vezani su za "ad hoc" koncept agrarne politike, nedostatak baze kapitala, centralizovan sistem javnih finansija i manjak finansijskih resursa na regionalnim i opštinskim nivoima, variranje obima i kvaliteta sirovinske proizvodnje, slab bankarski sistem, sporu izgradnju privredne infrastrukture, te sporo prilagođavanje zakonodavnog okvira.13 Posledično, nakon finansijske i privredne, eskalirala je i agrarna kriza. Po pravilu, agrarne krize još su dugotrajnije od industrijskih kriza.14

Tabela 1. Nacionalni i agrarni budžet Republike Srbije Table 1. National and agrar budget of the Republic of Serbia

Godina Nacionalni budžet Republike Srbije

Agrarni budžet Republike SrbijeIznos sredstva iz nacionalnog

budžeta Procentualni udeo

2001. 129.369 5.256 4,062002. 217.380 5.407 2,492003. 318.692 9.059 2,842004. 362.045 18.060 4,992005. 400.768 16.270 4,062006. 505.821 23.593 4,662007. 595.518 21.410 3,602008. 695.959 27.634 3,972009. 719.854 15.964 2,222010. 762.971 19.908 2,612011. 846.920 20.000 2,36

(izraženo u milionima dinara)

Izvor: Zakoni o budžetu Republike Srbije za odgovarajuće godine15

Matematički posmatrano, do rasta agrarnog budžeta u apsolutnom iznosu jeste došlo, saglasno sa rastom nacionalnog budžeta, međutim relativni pokazatelji govore da udeo izdvajanja za agrar u kontinuitetu opada. Prioritetni zadatak srpske poljoprivrede trebalo

12 Časopis Anali Ekonomskog fakulteta u Subotici (2006/broj 16): Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, str. 31.13 http://www.fefa.edu.rs/files/pdf/StudijeIstrazivanja/Poljoprivreda.pdf, 11.07.2012. godine.14 Časopis Agroekonomika (2010/broj 47-48): Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, str. 18.15 http://www.mfin.gov.rs/UserFiles/File/zakoni/Zakon%20o%20budzetu%20RS%20za%202011.pdf, 13.07.2012. godine.

117

bi da bude povećanje nivoa konkurentnosti, pronalaženje novih tržišta, prilagođavanje pravilima i standardima Evropske Unije i Svetske trgovinske organizacije, te osvajanje novih znanja i tehnologija. Dosadašnje analize ukazuju na to da proizvodni i ekonomski efekti srpske poljoprivrede nisu na nivou mogućnosti koje proizilaze iz raspoloživih resursa, te pogodnih prirodnih i klimatskih uslova. U predstojećem periodu, neophodno je intenzivirati i odgovarajućim budžetskim i kreditnim sredstvima podržati razvojnu agrarnu i ruralnu politiku.16 Primera radi, u pogledu mogućnosti kreditiranja, u naročito nezavidnoj situaciji nalaze se porodična gazdinstva odnosno sitni proizvođači, koji su i najbrojniji u srpskoj poljoprivredi. Oni gotovo da nemaju pristup kreditima.17

U svetu, nova paradigma mehanizma finansiranja poljoprivrede polazi od tražnje i bazira se na tezi da su i poljoprivrednim preduzetnicima neophodne finansijske usluge, poput kredita, mogućnosti štednje i osiguranja, te lizinga.18 Poslednji svetski trendovi idu i u pravcu razvijanja agro - rejtinga za poljoprivredna preduzeća.19 Nova paradigma fokusirana je na izgradnju održivih finansijskih institucija koje će omogućiti da finansijske usluge budu dostupne i poljoprivrednom stanovništvu. Jer, nova paradigma prepoznaje mogućnost neuspeha kako tržišta, tako i raznih državnih programa podrške.20 Kao pozitivan primer može da se navede primer Indije21, odnosno njen model progresivno rastuće ekonomije.22 Isto tako, ruralno bankarstvo razvijeno je i u Bangladešu, koji se svrstava u grupu „Sledećih 11“, kad je u pitanju ekonomski razvoj.23 Takođe, kao relativno nov način finansiranja poljoprivrednih projekata javlja se i koncept „Biznis anđela“, gde mreža privatnih investitora ulaže u potentne poslovne ideje.24

16 http://www.pks.rs/SADRZAJ/Files/CMIP/Pitanja%20EU%20-%20poljoprivrednici.pdf, 11.07.2012. godine.17 http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0013-3264/2007/0013-32640775186P.pdf, 15.07.2012. godine.18 http://pdf.usaid.gov/pdf_docs/PNADF943.pdf, 15.07.2012. godine.19 http://www.economistiassociati.com/files/Crivellaro_Credit_Guarantee_Funds_Agriculture_Italy_MONTENEGRIN.pdf, 15.07.2012. godine.20 http://teme.junis.ni.ac.rs/teme3-2005/teme3-2005-04.pdf, 15.07.2012. godine.21 http://tejas-iimb.org/articles/74.php, 16.07.2012. godine.22 http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:373388-Potraga-za-novim-svetskim-poretkom, 16.07.2012. godine.23 http://www.apeaweb.org/confer/bus11/papers/Haque_a.pdf, 20.07.2012. godine.24 http://businessangels.com.au/businesses.php, 20.07.2012. godine.

118

4. FINANSIRANJE POLJOPRIVREDE U ZEMLJAMA EVROPSKE UNIJE

Od izuzetnog značaja je, ne samo način na koji se finansira budžet Evropske Unije, već i način na koji se ta sredstva raspoređuju. Na snazi je Međuinstitucionalni sporazum usvojen u maju 2006. godine, koji obuhvata vremenski period od 2007. godine do 2013. godine. Prema ovom sporazumu, aktuelni finansijski okvir obuhvata sledećih šest poglavlja: održivi razvoj, prirodni resursi odnosno poljoprivreda, ruralni razvoj, životna sredina i ribarstvo, zatim slobode, bezbednost i pravda, Evropska Unija kao globalni igrač, te administracija i kompenzacija, u kontekstu najnovijih proširenja Evropske Unije.25

Tabela 2: Centralni i agrarni budžet Evropske Unije Table 2. Central and agrar budget of the European Union

Godina Centralni budžet Evropske Unije

Agrarni budžet Evropske Unije

Iznos sredstava iz centralnog budžeta

Procentualni udeo

2007. 126,5 56,3 44,52008. 129,1 55 42,62009. 133,7 52,5 39,32010. 141,5 43,86 312011. 141,9 42,57 30

(izraženo u milijardama evra)Izvor: Evropska Komisija26

Pripreme za formulaciju novog okvira Zajedničke poljoprivredne politike za period nakon 2013. godine počele su još 2008. godine, takozvanim „sistematskim pregledom“. Pod uticajem posledica ekonomske krize, do korigovanja mehanizma podrške neminovno će doći. Iako je još uvek u fazi skiciranja, nova politika će za prioritete imati održivu proizvodnju hrane, održivo upravljanje prirodnim resursima, kao i usklađeni teritorijalni razvoj, što podrazumeva diverzifikaciju dohotka i veću podršku zapošljavanju u seoskim područjima. Mnogo više pažnje će se poklanjati „ozelenjavanju“ i zaštiti životne sredine, a i aktivnije će se tragati za rešenjima za rastuće razvojne disparitete između evropskih ruralnih regiona. Dvostubna struktura Zajedničke poljoprivredne politike trebalo bi da bude zadržana, uz reviziju onoga šta stubovi mogu da sadrže. Može se očekivati i preraspodela sredstava između država članica, kako bi se izašlo u susret potrebama različitih ruralnih područja. Novina će biti i novi instrumentarijum za upravljanje rizicima, koji će biti smešten u drugi stub, u cilju minimiziranja proizvodnih

25 http://uap.gov.rs/wp-content/uploads/2012/01/11-vodic-kroz-eu-politike-poljoprivreda.pdf, 10.07.2012. godine.26 http://ec.europa.eu/budget/figures/2010/2010_en.cfm, 10.07.2012. godine.

119

i dohodovnih rizika.27

U budućnosti, budžet Evropske Unije za poljoprivredu i ruralni razvoj mogao bi biti značajno manji u poređenju sa sadašnjim. S druge strane, globalna tražnja za uslugama ruralnog bankarstva28 i mikrofinansiranjem kontinuirano raste.29

5. ZAKLJUČAK

Uprkos činjenici da poljoprivredna teritorija zauzima oko 70 odsto ukupne površine Srbije, a 43 odsto ukupnog stanovništva živi u ruralnim područjima, sektor poljoprivrede permanentno se zanemaruje. Nasuprot tome, značaj ruralnog razvoja u Evropskoj Uniji raste iz godine u godinu. Zajednička poljoprivredna politika najstarija je i najobazrivije reformisana sektorska zajednička politika. Zajednička poljoprivredna politika odgovorna je za 40 odsto centralnog budžeta Evropske Unije, dakle, reč je o finansijski najzahtevnijem segmentu privređivanja u Evropskoj Uniji. Formalno, glavni ciljevi Zajedničke poljoprivredne politike nisu se menjali od početka procesa evropskih integracija. Međutim, sa reformama tokom poslednjih 15 godina, multifunkcionalnost evropske poljoprivrede postavljena je u prvi plan, što ukazuje na to da poljoprivredna politika ima „novo lice“. Naziv koji se koristi za označavanje novog koncepta Zajedničke poljoprivredne politike jeste „evropski model poljoprivrede“ ili, pak, „održiva poljoprivreda“. Klimatske mutacije, kao i globalni problemi sa hranom i energetskom sigurnošću, ne dozvoljavaju da se smanji pažnja koja se posvećuje poljoprivredi i ruralnom razvoju uopšte, naprotiv, trebalo bi da vode do „Kopernikanskog obrta“ instrumenata i mehanizama podrške. S druge strane, nužno je i stimulisati komercijalne bankarske institucije da se prilagode i uključe u finansiranje primarne poljoprivredne proizvodnje.

6. LITERATURA

1. VASILJEVIĆ, A. (2008): Finansijski menadžment u poljoprivredi, Mediterran Publishing, Novi Sad.

2. STOJANOVIĆ, Ž. (2008): Agrarna i ruralna politika u Srbiji, Društvo agrarnih ekonomista Srbije, Beograd.

3. Časopis Agroekonomika (2010/broj 47-48): Poljoprivredni fakultet, Novi Sad.

4. Časopis Anali Ekonomskog fakulteta u Subotici (2006/broj 16): Ekonomski fakultet Subotica, Subotica.

27 http://www.fefa.edu.rs/files/pdf/StudijeIstrazivanja/Poljoprivreda.pdf, 11.07.2012. godine.28 http://www.booz.com/media/file/Rural_Banking_2.0_en_Booz.pdf, 11.07.2012. godine.29 http://www.eif.org/news_centre/research/EIF_WP_2009_001_Microfinance.pdf, 11.07.2012. godine.

120

5. Časopis Ekonomika poljoprivrede (1996/broj 3): Naučno društvo agrarnih ekonomista Balkana, Beograd.

6. http://businessangels.com.au.

7. http://ec.europa.eu.

8. http://kreativnacarolija.files.wordpress.com.

9. http://pdf.usaid.gov.

10. http://poljoprivreda.info.

11. http://staro.rifin.com.

12. http://tejas-iimb.org.

13. http://teme.junis.ni.ac.rs.

14. http://uap.gov.rs.

15. http://www.agropress.org.rs.

16. http://www.apeaweb.org.

17. http://www.booz.com.

18. http://www.doiserbia.nb.rs.

19. http://www.ecinst.org.rs.

20. http://www.economistiassociati.com.

21. http://www.eif.org.

22. http://www.emins.org.

23. http://www.fefa.edu.rs.

24. http://www.mfin.gov.rs.

25. http://www.mojsijev.com.

26. http://www.novosti.rs.

27. http://www.pks.rs.

121

THE RISING SIGNIFICANCE OF RURAL BANKING AS AGRICULTURAL FINANCING CHANNEL

DROBNJAKOVIĆ, MAJA30

Summary

All around the globe, financial exclusion is a rising problem. The Common Agricultural Policy and rural banking are essential in shaping rural economies. Therefore, the goal of this paper is twofold directed. First, available sources of financing agriculture are analytically reviewed, and then, by comparison, synthetic conclusion about possible alternatives is derived.

Key words: financing agriculture, rural banking, agrar budget, The Common Agricultural Policy.

Primljen: 17.10.2012.Prihvaćen: 20.11.2012.

30 Maja Drobnjaković, second - year doctoral student of The Faculty of Economics in Subotica; majadnovisad@gmail.com.

122

UDC: 336.14 Prikaz knjige Book review

„BUDŽET KAO INSTRUMENT UPRAVLJANJA JEDINICOM LOKALNE SAMOUPRAVE“

(Autor: dr Saša Kristić, 2012, 387. strana)

Uvek kada se pokrenu pitanja u vezi finansiranja lokalne samouprave, pažnja se zadržava na izboru prihoda koji im stoje na raspolaganju i utvrđivanju dostignutog nivoa finansijske samostalnosti u odnosu na centralnu vlast u zemlji. To je logično, jer je jačanje njihove finansijske samostalnosti preduslov bez koga se ne može ispuniti zahtev za bržom demokratizacijom i decentralizacijom državne vlasti, kao i sprovođenje ekonomskih razvojnih procesa. Međutim, kada se obezbede izvori finansijskih sredstava, treba pokrenuti i pitanja o sâmom načinu njihovog trošenja. Tada se dolazi do institucije budžeta i principa budžetiranja koji omogućavaju unapređivanje kontrolne i evidencione funkcije budžeta, odnosno do modela koji se mogu koristiti prilikom upravljanja budžetom. Upravo to predstavlja glavni predmet kojim se dr Saša Kristić bavi u svojoj monografiji: „Budžet kao instrument upravljanja jedinicom lokalne samouprave“. Reč je o najnovijem radu jednog od vodećih stručnjaka za pitanja finansijskog upravljanja i budžetiranja lokalne samouprave u zemlji.

Rad je moderno postavljen. Analizira budžet kao jedan od instrumenata upravljanja lokalnom samoupravom. Iz te ravni autor razvija pitanja značaja budžeta kao instrumenta u primeni, pre svega, koncepta endogenog razvoja lokalne zajednice i osvetljava ga iz najbitnijih uglova: pravnog, ekonomskog, organizacionog, zatim ga posmatra kao instrument alokacije resursa čime otvara pitanje efikasnosti, efektivnosti ali i pravednosti kao vrlo bitnih tema. Implementacija ove logike zasnovana je na uspostavljanju čvršće veze između javne potrošnje i javnih postignuća, koji se ogledaju u jasno uočljivim i merljivim „izlaznim“ rezultatima delovanja nosilaca vlasti. Autor je s pravom posebnu pažnju posvetio budžetu u funkciji kontrole rada menadžmenta i dodatno pitanju računovodstveno-informatičkog osnova upravljanja u javnom sektoru. Ovo pitanje je posebno važno u procesima modernizacije sistema i podizanju menadžerijalnih potencijala lokalnih vlasti, jer način vođenja ovih pitanja predstavlja razvođe od arhaične ka modernoj i od autoritarne ka demokratskoj vlasti. U lokalnoj vlasti su posledice modernog i demokratskog načina upravljanja budžetom i finansijama daleko vidljivija za građane nego na nivou države koja im je dalja. Veoma je interesantna i inspirativna analiza koja se odnosi na budžet kao sredstvo komunikacije između građana i nosilaca vlasti, jer je uključivanje građana u proces kreiranja i korišćenja budžeta predstavlja važan činilac modernizacije i demokratizacije kako lokalne vlasti, tako i čitavog društva. Autor Kristić je u radu prezentirao i upotpunio analizu različitih vrsta budžetiranja: budžet linijskih stavki, budžet učinka, tzv. PPBS model, zatim, budžetiranje sa nultom polaznom osnovom, kao i ciljno budžetiranje. Na taj način je

123

ukazao na prednosti ali i ograničenja svakog od prikazanih modela. Dao je i veoma koristan komparativni prikaz različitih modela budžetiranja u razvijenim zemljama sveta fokusirajući se na SAD, Kanadu i na niz zemalja Evropske unije kao što su Švedska, Norveška, Belgija, Nemačka, Austrija, Irska, Francuska i posebno Holandija. U tom delu rada autor je, pored analize, posebno naglasio prednosti nekih naprednih modela kao i korist koju bi primena ovih modela mogla imati.

Kristić značajnu pažnju posvećuje i konceptu preduzetničkog načina upravljanja jedinicom lokalne samouprave, sa akcentom na model i iskustva SAD, kao zemlje u kojoj je ovaj koncept izvorno nastao. U uporednim studijama je malo primera ovog metodološkog pristupa te je rad veoma originalan i dodatno interesantan.

Posebna vrednost monografije je i u originalnim empirijskim rezultatima do kojih je autor došao analizom prakse budžetiranja reprezentativnog uzorka opština i gradova u Republici Srbiji, a koji se ogledaju u njegovom zaključku da nema jasno uspostavljene veze između principa/modela budžetiranja i ciljeva menadžmenta jedinice lokalne samouprave. Primena budžeta linijskih stavki, u čijem modelovanju dominira birokratska i računovodstvena logika, otežava praćenje ispunjenja kako operativnih, tako i strateških ciljeva jedinica lokalne samouprave. Zato on ukazuje na potrebu upotrebe „hibridnog“ modela budžeta za jedinice lokalne samouprave u Srbiji.

Upravljanje lokalnim finansijama zahteva potrebno znanje i pritom predstavlja deo modernih veština u upravljanju lokalnom samoupravom. Zato se u celom razvijenom svetu ovom aspektu javnih finansija posvećuje velika pažnja. U Srbiji pa i čitavom regionu, lokalne vlasti, političari, stručnjaci ali i sami građani treba još mnogo da nauče u ovoj oblasti obzirom da takve prakse do sada nije bilo. Otuda će monografija Saše Kristića „Budžet kao instrument upravljanja jedinicom lokalne samouprave“, pored toga što predstavlja važan doprinos naučnoj obradi i boljem razumevanju ovih fenomena, biti i nezaoblizna za svakoga ko želi da podigne kvalitet rada u lokalnoj samoupravi vezanih za razvoj i napredak, odnosno, blagostanje građana na lokalnom nivou. Ovo pogotovo, obzirom da Republici Srbiji predstoji ulazak u proces programskog budžetiranja od 2015 godine. On zahteva primenu instrumenata upravljanja kojim se Kristić bavi u ovoj knjizi. Kristić je i praktičar jer je i tvorac modela programskog budžeta za jedinice lokalne samouprave koji se preko razvojnih programa Evropske unije realizuje u desetak opština i gradova u Srbiji.

Monografija dr Saše Kristića „Budžet kao instrument upravljanja jedinicom lokalne samouprave“ je napisana na 296 stranica teksta u kojoj je navedeno 296 bibliografskih jedinica. Može se zaključiti da predstavlja aktuelno, zrelo, dobro strukturirano, sistematično, originalno i samostalno naučno delo u oblasti budžetiranja lokalnih vlasti, od kojeg se može očekivati da će ostati ključan referentni izvor, koji će istovremeno prokrčiti put novim radovima u ovoj oblasti. Zbog toga je toplo preporučujem naučnoj i stručnoj javnosti.

Prof. dr Zoran Njegovan

Primljen: 08.10.2012. Prihvaćen: 16.11.2012.

124

UDC: 330.1 Prikaz knjige Book review

EKONOMIJA JAVNOG SEKTORA

(Autor: Joseph E. Stigliz, 2008, 844. strane)

Knjiga „Ekonomija javnog sektora“, autora Džozefa Štiglica, napisana je na 844. strane. Džozef Štiglic je istaknuti američki ekonomista, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2011 godine. Takođe, Štiglic je profesor na Univerzitetu Stanford i viši saradnik Huverovog instituta u SAD. U svom angažovanju obavljao je funkcije predsednika Ekonomskog saveta predsednika Klintona i bio je glavni ekonomista Svetske banke. Osim toga, predavao je na univerzitetima Jejl i Prinston, kao i na Oksfordu. U javnosti je poznat po svom kritičkom stavu prema globalizacijskim trendovima upravljanja i pojedinih međunarodnih organizacija poput Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke.

Knjiga je struktuirana je na sedam zasebnih, ali i suštinski i logički povezanih delova: prvi deo knjige daje uvod u problematiku ekonomije javnog sektora; drugi deo knjige bavi se osnovama ekonomije i blagostanja; treći deo upućuje u teoriju javnih rashoda; četvrti deo bavi se programom javnih rashoda; peti deo obrađuje teorije oporezivanja; šesti deo daje prikaz poreza u SAD, i sedmi deo upućuje na ostale probleme u ekonomiji javnog sektora. Izdavač za naše tržište je Ekonomski fakultet u Beogradu.

Prvi deo knjige čine dva poglavlja i razmatraju se sledeća pitanja: javni sektor u mešovitoj državi i javni sektor SAD. Autor polazi od stava da država ima svoju ulogu u alokaciji oskudnih resursa na koje svi polažu pravo. Alokacija resursa (ili izbor između javnog i privatnog sektora) zavisi od odgovora na četiri ključna pitanja: šta se proizvodi (odgovor se daje putem krive proizvodnih mogućnosti); kako se proizvodi (gde odlučujuću ulogu ima državna politika i zakonodavstvo); za koga se proizvodi (gde poreska politika ima odlučujući faktor), i na koji način se odluke donose (kroz kolektivni izbor).

Javni sektor u okviru SAD, prema Štiglicu, ima višestruke uloge, kao što su: obezbeđivanje pravnog okvira; regulacija privrednih aktivnosti kroz subvencije ili poreze; proizvodnja dobara i obezbeđivanje kredita, garancija za zajmove i osiguranje; nabavka dobara i usluga; preraspodela dohotka, i obezbeđivanja socijalnog osiguranja za penzije, za slučajeve nezaposlenosti, invaliditeta, kao i zdravstvena zaštita starih lica.

U drugom delu knjige Štiglic daje prikaz osnova ekonomije blagostanja prikazanih u tri poglavlja: tržišna efikasnost, nesavršenost tržišta i efikasnost i pravičnost.

Tržišna efikasnost se dovodi u vezu sa pojmom Pareto-efikasnosti (gde su poželjne alokacije resursa koje nekim pojedincima omogućava da budu na dobitku, a da drugi ne budu na gubitku). Međutim, državna politika čini izbore koji uglavnom uključuju

125

trejdof gde ostvarivanje dobitka nekim pojedincima je neodvojivo od nastanka gubitka za druge pojedince. Po Štiglicu, osnovne postavke ekonomije blagostanja su odnosi između konkurentnih tržišta i Pareto-efikasnosti (odnosno mogućnosti ostvarivanja svake Pareto-efikasne lokacije pomoću mehanizma konkurentnog tržišta.

Nesavršenost tržišta je osnovni uslov kada je potrebna državna intervencija, gde je potrebno obezbediti poštovanje prava vlasništva, kao i izvršenje ugovora bez čega tržišta ne bi mogla da funkcionišu.

Efikasnost ili pravičnost su osnovni elementi koji služe za ocenu alternativnih ekonomskih politika. Naime, Štiglic navodi da je u tom smislu potrebno napraviti društveni izbor na osnovu tri pokazatelja: konstrukcijom niza mogućnosti (putem krive mogućih korisnosti); definisanjem preferencija (putem krive društvene indiferentnosti), i usvajanjem programa koji imaju za cilj povećanje društvenog blagostanja. Autor navodi da postoje dva moguća izbora u praksi u zavisnosti od toga da li projekti ispunjavaju Pareto-poboljšanje. U principu, projekti se realizuju ako se povećavaju efekti efikasnosti, a smanjuju izmerene nejednakosti. Međutim, često postoje situacije kada je potrebno postići trejdof između efikasnosti i raspodele, odnosno da bi se ostvarila veća jednakost mora se delimično odustati od efikasnosti.

U trećem delu knjige Štiglic se osvrnuo na teoretske osnove javnih rashoda koje su obrađene kroz četiri poglavlja: javna dobra i privatna dobra koja obezbeđuje javni sektor; javni izbor; proizvodnja od strane javnog sektora i birokratija, i eksterni efekti i životna sredina.

U javnim rashodima potrebno je naglasiti ulogu države u obezbeđivanju javnih dobra, kao i privatnih dobara. Čista javna dobra su ona dobra gde ne postoji rivalna potrošnja i gde je nemoguće sprovesti isključenje pojedinca, i takvih je malo (nacionalna odbrana). Štiglic navodi da država ima mogućnost da za nerivalna javna dobra naplaćuje naknade za korišćenje od korisnika, ali one dovode do njihovog nedovoljnog korišćenja. U najvećem broju slučajeva, država primorava pojedince da finansiraju javna dobra kroz poreze, jer postoji tzv. problem besplatnog korisnika (kada pojedinac nije spreman da dobrovoljno učestvuje u finansiranju javnih dobara). Javni sektor obezbeđuje i onu vrstu dobara čija je potrošnja rivalna, tako da potrošnja jednog pojedinca smanjuje potrošnju drugog (privatna dobra koje obezbeđuje javni sektor). U tom smislu, autor daje primere načina racionisanja potrošnje ovih dobara (naknade za korišćenje, jednako obezbeđenje, i čekanje u redu).

Javni izbor (zajedničko odlučivanje) u nekom društvu je kompleksno usled postojanja razlika u preferencijama korisnika, kao i usled razlika u prihodima i porezima. Autor navodi da kad je reč o javnim dobrima, donošenje odluka se obavlja kroz politički proces, gde su najveći problemi usmereni ka otkrivanju i agregatiranju preferencija pojedinaca u društvu. U tom kontekstu, kao najjednostavniji sistem za prevazilaženje ovih okolnosti je većinski sistem glasanja koji ne postiže uvek ravnotežu, jer se može javiti nedovoljna ili prekomerna ponuda javnih dobara. Stoga, autor navodi da je jedan od dobrih načina za postizanje efikasnosti primena sistema Lindalove ravnoteže (koja predstavlja nivo obezbeđenja javnih dobara u kojem je zbir poreskih cena jednak graničnim troškovima proizvodnje).

Štiglic ističe da je javni sektor SAD imao značajnu ulogu u proizvodnji pojedinih

126

dobara, kao što su: poštanske usluge, telekomunikacije, vodosnabdevanje, i električna energija. Alternativu državnoj proizvodnji predstavlja državna regulacija (putem cena). Naime, tu se radi o prirodnim monopolima, tj. privrednim granama u kojima je efikasno postojanje samo jednog proizvođača. Autor navodi da postoje organizacione i indivudualne razlike između državnih i privatnih preduzeća koji uslovljavaju ograničenu efikasnost državnih preduzeća. Štiglic ukazuje da postoje primeri uspešnog rešavanja proizvodnje javnih dobara od strane države koje su organizovane kao državne korporacije (poštanska služba u SAD), i organizacije zasnovane na učinku. Naime, one mogu ostvariti efikasnost kao privatne korporacije, a da istovremeno obezbeđuju javne interese.

Štiglic ističe da pitanja koja se tiču eksternih efekata i životne sredine u SAD su u većini slučajeva pod nadležnošću države (retki su primeri kada je privatan sektor efikasan bez državne intervencije). Država ima nekoliko instrumenata na raspolaganju u podsticanju pojedinaca i preduzeća na društveno efikasno ponašanje, a to su: novčane kazne i porezi, subvencije, transferabilne dozvole i regulacija.

Četvrti deo knjige autor je posvetio programima javnih rashoda, pri čemu je ova problematika predstavljena u sedam poglavlja, a to su: analiza politike javnih rashoda; Kost-Benefit analiza; zdravstvena zaštita; odbrana i tehnologija; socijalno osiguranje; programi socijalne pomoći i preraspodela nacionalnog dohotka i obrazovanje.

Autor u ovom delu knjige ističe deset najvažnijih stavki koje su potrebne u analizi politike javnih rashoda. Isto tako, Štiglic navodi značaj Kost-Benefit analize u procenama da li je moguće pokrenuti neki projekat (program), pogotovo kada postoji izbor između alternativa (projekata/programa) koji se uzajamno isključuju. U tom kontekstu, autor daje informaciju da je diskontna stopa koju federalna vlada SAD koristi prilikom ocene projekata oko 7%, dok za dugoročne projekte (pogotovo za one sa ekološkim uticajem) postoje nastojanja da u budućnosti imaju niže kamatne stope.

U pogledu zdravstvene zaštite, ekonomska analiza je korisno sredstvo u donošenju odluke kod alokacije resursa. Štiglic navodi da u SAD postoje dva ključna programa zdravstvene zaštite: "Medicare" koji pruža zdravstvenu zaštitu starima, i "Medicaid" koja je namenjena siromašnim slojevima stanovništva. Pored ova dva programa postoji mogućnost osiguranja za zaposlene radnike (koje plaća poslodavac) i za neosigurana lica. Međutim, autor ističe da postoje ograničenja u pokrivenosti osiguranjem pojedinih grupa stanovništva (slabo plaćeni radnici, lica bez redovnog zaposlenja, kao i pojedinci koji poslove samostalno obavljaju). Autor navodi da postoje ograničenja u pogledu obezbeđivanja zdravstvene zaštite i kontrole njihovih troškova usled prisutnih problema moralnog hazarda (od strane korisnika) i negativnog izbora (od strane osiguravajućih društava).

Prilikom utvrđivanja nivoa rashoda za odbranu država treba da se rukovodi marginalnom analizom, odnosno da utvrdi nivo graničnih koristi od povećanih rashoda. Tako, u oblasti tehnologije država je imala dugogodišnju tradiciju u pružanju podrške istraživanju i razvoju. Naime, država ustanovljuje prava intelektualne svojine preko patenata i na taj način se podstiču inovacije. Takođe, državni podsticaji SAD usmereni su ka fundamentalnim naukama (direktna podrška), ali mogu biti oblikovani u formi

127

indirektne podrške: poreski krediti, finansiranje obrazovanja („produkcija“ naučnog kadra).

Jedan od najvažnijih programa socijalnog osiguranja je starosno, porodično i invalidsko osiguranje koje je u SAD ustanovljeno još 1935. godine, a nesavršenosti tržišta su osnovni razlog državnog obezbeđenja socijalnog osiguranja. Autor navodi da postoje finansijski problemi u vezi obezbeđivanja socijalnog osiguranja u SAD, jer rashodi na programe socijalnog osiguranja čine veliku stavku u federalnom budžetu. Stoga, Štiglic naglašava da se posebna pažnja mora posvetiti finansijskoj održivosti ovih programa. To zahteva dva modela reformi: prvi, umereniji zahteva smanjenje rashoda i povećanje prihoda; i drugi, radikalniji model podrazumeva strukturne promene, kao što su: privatizacija i investiranje dela fonda socijalnog osiguranja u akcije.

Programi socijalne pomoći SAD koncipirani su tako da se ona obezbeđuje siromašnom sloju društva putem novčane pomoći, i u naturi. Tokom vremena rashodi za transfere u naturi su rasli (za kupovinu hrane, plaćanja stanarine, energije ili zdravstvene zaštite), dok se novčana pomoć smanjivala. Štiglic naglašava da će u budućem periodu američka administracija morati da napravi izbor oko toga da li treba pružati pomoć svim siromašnim licima, ili treba ići na užu selekciju u okviru ovog kontingenta stanovništva.

Kako obrazovanje nije čisto javno dobro (granični i prosečni troškovi su približno jednaki), postavlja se pitanje uloge države. Štiglic navodi da u SAD osnov za državnu intervenciju u domenu osnovnog i srednjeg obrazovanja leži u činjenici da kvalitet stečnog znanja ne treba da bude posledica raspoloživih sredstava domaćinstava. Kada je reč o visokom obrazovanju onda je osnov državne intervencije nesavršenost tržišta kapitala. Takođe, autor u ovom poglavlju daje prikaz mogućih rešenja kojim bi se povećala efikasnost i jednakost u obrazovnom sistemu.

Peti deo knjige autor je struktuirao u pet poglavlja: uvod u oporezivanje; raspodela poreskog opterećenja; oporezivanje i ekonomska efikasnost, i optimalno oporezivanje.

U SAD su najznačajnija tri osnovna direktna poreza na federalnom nivou: porez na prihod građana, porez na fond zarada i porez na neto prihod preduzeća. U pogledu indirektnih poreza na federalnom nivou prisutne su carine na uvoz i akcize na pojedina dobra (telefonske usluge, avionski saobraćaj i luksuzna dobra). Autor navodi da svaki dobar poreski sistem treba da se odlikuje sa pet poželjnih karakteristika: ekonomska efikasnost; administrativna jednostavnost; fleksibilnost; politička odgovornost, i pravednost.

Raspodela poreskog opterećenja je jedna od važnih odrednica ekonomije javnog sektora, i ona predstavlja stvarnu ekonomsku težinu jednog poreza, i posmatra se kao razlika između stvarnog prihoda pre i posle uvođenja poreza. Autor navodi da nosilac tereta određenog poreskog opterećenja može biti isporučilac nekog faktora proizvodnje ili proizvoda, ili potrošač (što zavisi od elastičnosti ponude i tražnje, i od stepena konkurentnosti tržišta). Štiglic ističe da SAD imaju progresivan poreski sistem, tako da je za bogate pojedince poreska stopa oko 40%, dok siromašne porodice dobijaju subvencije u istom iznosu.

Porezi utiču na ekonomsko ponašanje potrošača i proizvođača, a neefikasnost je povezana sa uvođenjem nepaušalnih poreza. Svaki porez mora da ima efekte na

128

potrošnju, bilo kao dohodovni efekat, ili kao efekat supstitucije. (smanjenje potrošnje usled povećanja cene). Štiglic navodi da ako ostvareni poreski prihod dovodi pojedinca u gori položaj nego u slučaju sa paušalnim porezom, onda se ostvaruje dodatni gubitak na blagostanju – čist gubitak.

Optimalni poreski sistem sastoji se od poreza koji maksimiziraju društveno blagostanje. Potreba uvođenja distorzivnih poreza spram paušalnih zasniva se na činjenici da u društvu postoji znatne razlike u prihodu među pojedincima, usled čega država nastoji da pravilno preraspodeli nacionalni dohodak. Kod progresivnijih poreza se javlja trejdof, jer s jedne strane veći je čist gubitak i neefikasnost, dok s druge strane manji je stepen nejednakosti.

Oporezivanje prihoda od kapitala (kamata na obveznice, štedne uloge, dividende od akcija i dobit od prodaje imovine po cenama višim od početnih) je predmet brojnih rasprava. Smanjenje poreza na prinos od kapitala smanjuje državne prihode i povećava se deficit (osim ako se neki drugi porezi ne povećaju). Takođe, autor navodi da je u SAD izražena pojava efekta zadržavanja (pojedinci zadržavaju imovinu koju bi prodali da ne postoji porez), i na taj način se potpuno izbegava plaćanje poreza na kapitalnu dobit.

U šestom delu knjige Štiglic obrađuje problem oporezivanja u SAD, a ova tematika je obrađena u četiri poglavlja: porez na prihod građana; porez na dobit preduzeća; vodič za izbegavanje investicija, i reforma poreskog sistema.

Generalno, postoji nekoliko principa na kojima počiva poreski sistem SAD, a to su: princip zasnovan na prihodu; princip zasnovan na progresivnosti, princip zasnovan na porodici, kao i princip zasnovan na godišnjem prihodu. Važan faktor federalnih prihoda predstavljaju porezi na prihod građana.

Štiglic, navodi da u američkoj javnosti postoje različita mišljenja u pogledu poreza na dobit, od toga da li treba ili ne treba oporezovati preduzeća u zavisnosti od trenutnih političkih uslova. Opšte slaganje svih ekonomista zasniva se na činjenici da teret poreza ne podnosi preduzeće, već akcionari, potrošači i zaposleni. Porez na dobit preduzeća odnosi se samo kod akcionarskih preduzeća koja imaju ograničenu odgovornost (kojih ima najviše u američkoj privredi).

Štiglic upućuje na postojanje „rupa“ u zakonu kao načina na koji pojedinac može legalno da smanji ili izbegne plaćanje poreza. Kod izbegavanja poreza na prihod postoje dva modela gde pojedinci mogu legalno da smanje svoje poreske obaveze, kao što su: odlaganje plaćanja poreza i prebacivanje imovine iz poreske kategorije sa visokim porezima na kategoriju sa nižim prihodima. Generalno, autor ističe da postojanje brojnih rupa u zakonu ima negativne efekte, jer izaziva utisak nepravičnosti poreskog sistema.

Glavni podsticaji za sprovođenje poreskih reformi u SAD su: povećanje efikasnosti i pravičnosti, kao i smanjenje složenosti i administrativnih troškova. Štiglic u knjizi daje prikaz nekoliko važnih reformi, kao što su: Poreski zakon iz 1981. godine (Poreski zakon u cilju privrednog oporavka); Poreski zakon iz 1986. godine (Zakon o poreskoj reformi); Poreski zakon iz 1993. godine (Omnibus zakon o uravnoteženju budžeta); Poreska reforma iz 1997. godine (Zakon o olakšicama za poreske obveznike).

Sedmi deo knjige autor je posvetio ostalim problemima u ekonomiji javnog sektora, koji su prikazani u tri poglavlja: fiskalni federalizam; porezi i rashodi saveznih država i lokalnih vlasti, kao i finansiranje deficita.

129

Fiskalni federalizam je zapravo raspodela ekonomskih obaveza između federalnih organa vlasti, kao i organa vlasti saveznih država i lokalnih organa. Autor navodi da je u suštini fiskalnog federalizma podela odgovornosti na ovim nivoima vlasti. Federalna vlast reguliše funkcionisanje saveznih država i lokalnih organa vlasti uz sistem subvencionisanja. Ovaj sistem subvencionisanja obuhvata paritetne dotacije (savezne države i lokalni organi vlasti dobijaju iznos koji zavisi od njihove potrošnje, a federalna vlada plaća deo troškova) i fiksne dotacije (federalna vlada obezbeđuje određen iznos novca, dok savezna država pokriva sve rashode koji su iznad određenog iznosa) za određene svrhe.

Kada su u pitanju lokalni porezi većina faktora proizvodnje je mobilna u dugom roku, odnosno mogu se lako seliti iz jedne zajednice u drugu. Međutim, u dužem roku dolazi do iseljavanja radnika. Stoga, uz manje kapitala i radne snage, formiraju se manji prinosi od zemlje, što će u dužem roku uticati da poresko opterećenje padne na teret vlasnika zemljišta. Postoje slučajevi kada je radna snaga delimično mobilna (usled sklonosti ka nekoj zajednici) pa se deo opterećenja prenosi na njih.

Autor navodi da je početkom osamdesetih godina 20. veka u SAD došlo do ogromnog povećanja deficita federalnog budžeta (budžetskog deficita) od 6% koji je indukovan prvenstveno: smanjenjem poreza; povećanjem vojnih izdataka, rastom federalnih rashoda za pomoć starima, i rastom kamata na federalne dugove. Deficit je konačno stavljen pod kontrolu krajem devedesetih, zahvaljujući povećanju poreza pojedincima sa visokim prihodima, smanjenju rashoda (posebno vojnih) i jakoj privredi. Međutim, ostaje problem sve većih rashoda na korisnike prava, posebno na programe namenjene starim licima. Stoga, ako se ti problemi ne reše to će u budućem periodu izazvati ili povećanje poreza, ili će se budžetski deficit SAD početkom 21. veka enormno povećati, upozorava Štiglic.

* *

*

Reč je, dakle, o izuzetnom delu velikog ekonomiste, koji razmatra ekonomske probleme savremenog društva na sebi svojstven, originalan način. Štiglicov kritički pristup je, naime, ono najvrednije u svim njegovim delima, pa i u ovom. Stoga je ova knjiga ne samo ekonomija javnog sektora, koji je veoma važan, već je to i metodološko štivo koje ovog sjajnog ekonomistu svrstava u red velikana ekonomske misli.

Prof. dr Radovan Pejanović

mr Sanja Đukić

Primljen: 09.10.2012. Prihvaćen: 12.11.2012.

130

UDC: 330.16 Prikaz knjige Book review

INTELIGENTNO PRIVREĐIVANJE

(Autora akademika Dragutina Zelenovića, „Prometej“, Novi Sad, 2011, 380 strana)

Novo društvo – postindustrijsko, informatičko, društvo znanja, iznedrilo je inteligentno privređivanje, što je predmet istraživanja ove sjajne knjige autora akademika Dragomira Zelenovića.

Fenomen inteligentnog privređivanja akademik Zelenović razmatra korišćenjem „dubinske“ metodologije istraživanja. On polazi od promena u razvoju procesa rada, očekivanih promena u svetu rada i toku privređivanja. Autor privređivanje tretira kao osnovnu tehnologiju društva. Pri tom autor razmatra osnovne prilaze u procesu privređivanja, kao i osnovne razvojne principe. Autor, takođe, ističe značaj upravljanja procesima privređivanja.

Polazeći od navedenog šireg konteksta u kome su smešteni uzroci pojave i razvoja inteligentnog privređivanja autor identifikuje osnovne pokretačke poruke u razvoju procesa inteligentnog privređivanja. To su, po autoru, pre svega čovek, kao osnovna pokretačka poluga razvoja, njegova inteligencija, kao i sistem vrednosti preduzeća (lični i grupni sistem vrednosti, moralna etika).

Vrednosni sistem preduzeća, prema akademiku Zelenoviću, čine: kreirana vrednost (vlasnička ulaganja, sredstva potrošača, ljudski resursi, internet, hrabrost, otvorenost, pravičnost, srdačnost); zaštitna vrednost (čovekov položaj u procesu rada, zdravlje, kondicija, radna sposobnost, sabornost, međuljudski odnosi, odnosi prema potrošačima); osnovna suštinska vrednost (preduzetnički duh, htenje, učešće u zahvatu, agilnost, odgovornost, kapacitet, ekonomska sposobnost). Ocena sistema vrednosti, smatra autor, uslovljena je pretpostavkom da u svakom pojedinom biću postoji određeni potencijal, izraz genetskih, nesvesnih, od čula skrivenih/tacit odluka. Tog skupa vrednosnih orijentacija potrebno je „biti svestan u težnji ka upoznavanju sebe i okoline“. Vrednosni sistem preduzeća je značajan, ističe autor, jer obezbeđuje trajanje preduzeća u vremenu i datim uslovima okoline.

Osnovni činioci razvoja procesa inteligentnog privređivanja, prema akademiku Zelenoviću, su: znanje, iskustvo, veštine, sposobnost predviđanja – vizionarstvo, mašta, strast, kreativnost, motivacija, odgovornost, preduzetnički prilaz, osećanje pripadnosti kolektivu, integritet imidž i ugled preduzeća, sklonost ka timskom radu. Ovo su osnove za rast inteligentnog kapitala kao podloge za ostvarenje ciljeva preduzeća.

Autor, dalje, smatra da je potreban menadžment za inteligentno privređivanje. Menadžeri za taj složen proces vođenja aktivnosti (inteligentno privređivanje) treba da poseduju niz osobina, od kojih su najvažnije: produbljeno smisleno znanje u vođenju procesa; prigodno iskustvo u sopstvenim i sličnim procesima,; urođene i radom razvijene veštine; kompetitivnost (takmičarske sposobnosti) za poslove u struci; hrabrost u procesu donošenja odluka; odgovornost; radoznalost; mašta; motivacija (težnja ka

131

uspehu); poštenje, saosećajnost; istrajnost. Nužno je postojano razvijati menadžment za inteligentno privređivanje, smatra autor.

U epilogu knjige, („Pogled u budućnost“) akademik Zelenović inteligentno privređivanje objašnjava kao: (1) rezultat postojanog rasta intelektualnog kapitala (leva strana sistema mozak) u ukupnom kapitalu preduzeća na osnovama smislenog znanja, prigodnog iskustva i ugrađenih i radom stečenih veština, čime su stvoreni uslovi za kontinualno obezbeđenje ostvarenja projektom predviđene veličine projektovane i nove vrednost, potrebne i dovoljne za zadovoljenje osnovnih ciljeva i trajanje preduzeća u vremenu i datim uslovima okoline; (2) sve većeg učešća duhovnog kapitala (desna strana sistema mozak) kao izraza duhovnog sklopa misli, osećanja, radoznalosti, motivacije, pregnuća, odgovornosti i drugih nedovoljno određenih obeležja koje budućnost čovečanstva čine održivim, i koji putem čovekove kreativnosti rađa ideje, a putem inovativne delatnosti pretvara te ideje u korisne proizvode za zadovoljenje čovekovih potreba i zadovoljenje raznovrsnih društvenih potreba; (3) postojanog razvoja sistema obrazovanja, posebno u područjima proizvodnog rada, upravljanja procesima rada, obezbeđenja kvaliteta na osnovama međunarodno razvijenih sistema kvaliteta (ISO 9001:2008), razvoja efektivne integralne sistemske podrške/logistike, savremeno integrativno uređene organizacione strukture i pažljivog, stalnog u vremenu, razvoja ljudskih resursa putem namenskih inovativnih sadržaja.

Ekonomiju modernog društva čini „privreda mnoštva“ kako to konstatuje akademik Zelenović. To stanje karakteriše visok stepen raznovrsnosti, složenosti i neodređenosti. To su obeležja koja traže kvalitet, produktivnost, efektivnost, dejstvo u realnom vremenu, minimalne troškove, dejstvo na proširenim tržištima, kvalitet usluge, takmičarsku sposobnost, prepoznavanje obeležja globalnih tržišta, odgovornost, rastući kvalitet ljudskih resursa. Ukratko, traže proces inteligentnog privređivanja „uz efektivno korišćenje obe hemisfere mozga“.

Navedeni zahtevi predstavljaju izazove za dalji razvoj inteligentnog privređivanja. Na osnovu sopstvenog znanja, dugogodišnjeg iskustva u realnim procesima rada, izučavanja i analize razvojnih ostvarenja ljudske delatnosti, autor u ovoj korisnoj i sadržajnoj knjizi, daje „priloge za traženje odgovora na izazove promena i zahteva budućnosti“. Autor, takođe, traži ozbiljnu društvenu brigu u području privređivanja.

Ova knjiga predstavlja značajan doprinos izučavanja sistema privređivanja koji predstavlja uslov zadovoljavanja sve većih, mnogobrojnih i raznovrsnih potreba ljudi. Inteligentno privređivanje je faza razvoja sistema privređivanja koja bi mogla da bude osnovna tehnologija ozbiljnog društva. Uz uslove i pretpostavke koje je izložio akademik Zelenović u ovoj serioznoj studiji, koju preporučujem svima koji se bave društvenim problemima.

Ako se ovome doda i činjenica da je knjigu napisao jedan od legendi našeg Univerziteta, iskusni i mudri praktičar i teoretičar, i to u svojoj devetoj deceniji – onda je jasnije zašto je ova knjiga dragocena i retka po svojoj vrednosti.

Prof. dr Radovan Pejanović

Primljen: 02.10.2012. Prihvaćen: 05.11.2012.

132

NEKROLOG

U ovoj godini , naših jubileja, umro je poznati profesor, agroekonomski stručnjak i jedan od osnivača i graditelja agroekonomije na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu – prof. dr Stevan –Stevo Reljin.

Reljin dr Stevan, redovni profesor univerziteta rođen je u Starom Bečeju, 28 VII 1919. godine. Odrastao je na salašu, u zemljoradničkoj porodici. U mestu rođenja završio je osnovnu školu i gimnaziju (1938). Agronomske studije započeo je u Zemunu pre rata, a nastavio i dovršio posle rata na beogradsko-zemunskom Poljoprivrednom fakultetu (1949). Specijalizaciju iz oblasti tržišta i prometa poljoprivrednih proizvoda u trajanju od godine dana obavio je u Švajcarskoj i Nemačkoj (1957-58), a boravio je na stručnom usavršavanju u Engleskoj i SAD.

Pre dolaska na Poljoprivredni fakultet radio je u Pančevu: u Okružnom narodnom odboru kao referent za mehanizaciju poljoprivrede, zatim u Poljoprivrednoj mašinskoj stanici i u Mašinskoj stanici u Jabuci, gde je bio direktor. Na matičnom fakultetu radio je u kao asistent i docent 1948-61, a 1959. je doktorirao sa tezom „Snabdevanje Beograda mlekom i njegov uticaj na poljoprivredna gazdinstva u rejonu snabdevanja“.

Od 1961. do odlaska u penziju 1984. godine radio je na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, gde je izabran za vanrednog profesora i 1970. za redovnog profesora. Biran je za prodekana i u dva mandata za dekana (1973-77) Fakulteta, a zatim je bio direktor Instituta za ekonomiku poljoprivrede (1978-82). U Beogradu je bio angažovan kao spoljni saradnik u Institutu za mehanizaciju poljoprivrede, u Saveznom zavodu za produktivnost i u Institutu za ekonomiku poljoprivrede, a u Novom Sadu u Ekonomskom institutu i u Saveznom centru za obrazovanje rukovodećih kadrova u poljoprivredi. Mentor je pet doktorskih disertacija, i većeg broja magistarskih i diplomskih radova.

Nastavu je izvodio iz predmeta Organizacija rada u poljoprivredi na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu i Ekonomskom fakultetu u Subotici; Tržište i promet poljoprivrednih proizvoda na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu i Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu; Marketing u oblasti agroindustrije na Ekonomskom fakultetu u Subotici, Ekonomiku ishrane naroda na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu.

U nauci mu je uža specijalnost bila i promet poljoprivrednih proizvoda, kao i marketing u agroindustriji, a bavio se i ekonomskom politikom i ekonomikom i organizacijom poljoprivrede. Objavio je u zemlji i inostranstvu veći broj naučnih radova, studija, knjiga i elaborata. Aktivan je bio i u organizovanju simpozijuma i stručnih savetovanja. Bio je osnivač i predsednik Društva za marketing Vojvodine i Novog Sad, (1973-78), a nalazio se među osnivačima Društva agrarnih ekonomista Jugoslavije i Srbije (1973), čiji je počasni predsednik. Odlikovan je zlatnim vencem (1984).

Prof. Reljin će biti upamćen kao izuzetan čovek. Pun optimizma, duhovitosti, preduzimljivosti i neponovljive životne filozofije, zračio je pozitivnom energijom i dobronamernošću. Nije bio uzak, sitan i sebičan, već naprotiv. Zahvaljujući širini pogleda i sposobnosti da vidi dalje od „četvrtog sprata“ svoga Instituta, uspeo je što nije bilo nimalo lako, da dovede velika imena iz nauke i struke na naš tadašnji institut

133

(fakultet). Uspevao je, što danas ne uspevaju, zahvaljujući svojim sposobnostima i svojoj harizmi da nas poveže sa mnogim sličnim institucijama u zemlji i inostranstvu.

Za sve što je uradio, za sve nas, veliko mu hvala i slava mu.

Prof. dr Radovan Pejanović

134

PREPORUKE AUTORIMA

1. Radove slati na email: mirelat@polj.uns.ac.rs ili danicagt@polj.uns.ac.rs ili poštom na CD-u. Redakcija ne vraća dostavljene materijale pošiljaocima – autorima;

2. Uz rad navesti adresu, e-mail, telefon autora, odnosno prvog autora, ako se radi o grupi autora. U grupi autora dobro je da se nalaze i strani autori, zbog impakt faktora časopisa.

3. Redakcija praktikuje makar jednu e-mail ili telefonsku komunikaciju sa prvim autorom, a u najvećem broju tih komunikacija zahtevaju se ispravke, dorade i pojašnjenja po osnovu zahteva recenzenata, koji su anonimni;

4. Poželjan prosečan obim rada je jedan autorski tabak (oko 30000 slovnih mesta), ali to nije odlučujući kriterijum; prihvatiće se, zavisno od kvaliteta, i duži i kraći radovi;

5. Radove struktuirati na uobičajen način: Naslov (na jeziku na kojem je rad – što je najčešće srpski – i na drugom jeziku – što je najčešće engleski), Rezime i ključne reči (takođe na dva jezika), Uvod, Razrada (u tri – četiri podtačke), Zaključak i Literatura;

6. Citiranje izvora u tekstu rada na sledeći način: Pejanović i sar., 2008 – ako je više od dva autora. Ako su samo dva autora onda Pejanović i Tica, 2008 ili Pejanović i sar., 2008. Koristiti citate novijeg datuma. Preporučujemo, zbog impakt faktora časopisa, da se u radu citiraju (i u literaturi navode), radovi koji su štampani u časopisu „Agroekonomika“, u brojevima iz zadnje dve godine, a u vezi sa tematikom rada.

7. Redni broj tabele i njen naslov stavlja se iznad tabele, a redni broj slike i naslov slike ispod slike. Izvor slika i tabela stavlja se u njihov donji desni ugao. Posebno se numerišu tabele, a posebno slike. Nazive tabela, slika i grafikona pisati na srpskom (normal) i engleskom (italik) jeziku.

8. Tekst radova bi trebao da bude pisan latinicom ili ćirilicom, font Times New Roman, veličina slova 10 pt. A4 format (Portrait), normalnog proreda (Single). Margine: Top 2, 0 cm, Left 4, 2 cm, Bottom 8, 7 cm, Right 4, 2 cm; Justify, sa uvlakom 0, 6 cm, veličina slova naslova 11 pt velikim slovima bold, poglavlja velikim slovima 10 pt, bold. Bez paginacije (numeracije stranica rada).

9. Naslov rada spustiti 5 entera ispod gornje margine, a pisanje počinje u petom redu. Ime i prezime autora se piše velikim slovima, Font size 10, centrirano sa jednim razmakom ispod naslova rada. Iznad imena zadnjeg autora označava se Footnote, u kojoj se navodi titula, ime i prezime, zvanje, ustanova u kojoj rade pojedini autori. U Footnote se navodi i naziv projekta, ako je rad u vezi sa tim istraživanjem.

10. Autori (i koautori) čije radove objavimo dobijaju po dva primerka časopisa „Agroekonomika“, poštom ili lično. Radovi se ne honorišu.

Adresa redakcije časopisa „Agroekonomika“ Poljoprivredni fakultet Trg D.Obradovića 8 Glavni i odgovorni urednik 21000 Novi Sad Prof. dr RADOVAN PEJANOVIĆ

CIР-Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад

338.43

AGROEKONOMIKA - Agrieconomica : časopis Departmana za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela / glavni i odgovorni urednik Radovan Pejanović. - 1972, br. 1 - Novi Sad : Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, 1972-, -24 cm

Tromesečno ISSN 0350-5928

COBISS.SR-ID 28370439