Arhitektura Srbije u 20 Vijeku

7/28/2019 Arhitektura Srbije u 20 Vijeku

1/47

A Wetpaint Site

Sign in to Wetpaint

m a l d i n i Home Discussion Forum What's New Photos Droplets Members To-Dos Invite

Join This Site Already a member?Sign in

Arhitektura u Srbiji u XX veku - serbian

architecture in XX century

SLOBODAN MALDINI: ARHITEKTURA U SRBIJI U XX VEKU

Doba prelaza XIX u XX vek predstavljao je znaajan prelom u razvoju srpskearhitekture, koji se posebno video na polju promena i razvoja stilova. Ovaj period jetrajao sve do Prvog svetskog rata. Pored razvoja novih arhitektonskih stilova, promene suse odvijale i na planu razvoja arhitekture kao profesije, ali i na polju razvoja arhitektureunutar likovnih umetnosti i nacionalne kulture u celini. Godine 1896. osnovan jeArhitektonski odsek na Tehnikom fakultetu u Beogradu, ime je arhitektonska delatnostdobila akademski okvir, a srpska arhitektura se pribliila evropskim razvijenimsredinama. Sledstveno tome, ve poetkom XX veka pojavljuju se prvi kolovaniarhitekti u Srbiji, koji su potekli iz srpske obrazovne institucije. Medju njima, bila je iprva kolovana ena arhitekta, Jelisaveta Nai (1878-1955), koja je diplomirala 1900.-tegodine.. Iste, 1896. godine, u Srbiji su doneti novi, detaljniji i stroi zakoni koji se vezuju

prvenstveno za urbanistiku regulativu, a potom i arhitektonsku praksu. Dana 11.decembra 1896. godine, objavljen je Gradjevinski zakon za varo Beograd. Tri mesecakasnije, 1. marta 1897. godine, donet je i Gradjevinski pravilnik za varo Beograd.Vezano za ove propise radilo se i na organizovanju uvanja gradjevinske dokumentacije,te je osnovana Arhiva Gradjevinskog odbora Optine grada Beograda. Ova arhiva jedelimino sauvana i danas i predstavlja vaan izvor informacija o graditeljskojdelatnosti tog vremena.
http://www.wetpaint.com/http://maldini.wetpaint.com/page/Arhitektura+u+Srbiji+u+XX+veku+-+serbian+architecture+in+XX+century?t=anon#signin%23signinhttp://maldini.wetpaint.com/http://maldini.wetpaint.com/http://maldini.wetpaint.com/threadhttp://maldini.wetpaint.com/whatsnewhttp://maldini.wetpaint.com/photoshttp://maldini.wetpaint.com/dropletshttp://maldini.wetpaint.com/accountSearch/allhttp://maldini.wetpaint.com/todos/updatedhttp://maldini.wetpaint.com/invitationhttp://maldini.wetpaint.com/page/Arhitektura+u+Srbiji+u+XX+veku+-+serbian+architecture+in+XX+century?t=anon#signin%23signinhttp://www.wetpaint.com/http://maldini.wetpaint.com/page/Arhitektura+u+Srbiji+u+XX+veku+-+serbian+architecture+in+XX+century?t=anon#signin%23signinhttp://maldini.wetpaint.com/http://maldini.wetpaint.com/http://maldini.wetpaint.com/threadhttp://maldini.wetpaint.com/whatsnewhttp://maldini.wetpaint.com/photoshttp://maldini.wetpaint.com/dropletshttp://maldini.wetpaint.com/accountSearch/allhttp://maldini.wetpaint.com/todos/updatedhttp://maldini.wetpaint.com/invitationhttp://maldini.wetpaint.com/page/Arhitektura+u+Srbiji+u+XX+veku+-+serbian+architecture+in+XX+century?t=anon#signin%23signin


2/47

Na prelazu XIX u XX vek prisutne su nove tendencije u shvatanju i razvojuarhitektonskih stilova, a arhitektonska praksa raskida vezu sa dotadanjim vrstimpravilima i principima izrade projekata pojedinih vrsta gradjevina. U arhitekturi Srbijetog perioda prisutni su uticaji nekoliko stilova koji su u to vreme dominirali centralnomEvropom. Medju arhitektonskim stilovima, najsnanije uticaje su ostvarili stilovi beke

secesije, minhenskog jugendstila i francuskog Art Nuvoa (Art Nouveau). Secesija ijugendstil doli su u Srbiju preko srpskih arhitekata koji su se kolovali u inostranstvu,dok je francuska dekorativistika arhitektura postala prisutna i uticajna neposredno nakonPariske izlobe koja je odrana 1900. godine, a iji se duh snano osetio u Srbiji.Paralelno sa ovim evropskim kretanjima i uticajima, u okviru arhitektonske teorije iprakse buja i snaan pokret obnove nacionalnog, srpsko-vizantijskog stila i njegoveprimene na domaem tlu. U Evropi i svetu to je vreme kada se istrauju i usvajaju novemetode gradnje i novi gradjevinski materijali, a medju njima znaajno mesto dobijaarmirani beton, koji polako, ali sigurno postaje najvie primenjivan materijal u izgradnjiobjekata od toga doba. Te tehnologije polako prodiru i u Srbiju.

Kako je ve reeno, beku secesiju, a u manjem obimu i minhenski jugend-stil, uneli suu srpsku arhitekturu predstavnici koji su se kolovali u inostranstvu. Medjutim, samabeka secesija nije direktno preneta u srpsku arhitekturu, ve je uglavnom koriena uprenosnom smislu, putem upotrebe dekoracija koje su bile izradjene u stilu bekesecesije. Ova arhitekturalna dekoracija je primenjivana na klasino - akademskikoncipiranim gradjevinama, pa se u tom smislu i ne moe govoriti o potpunoj primenistila beke secesije u srpskoj arhitekturi.

Nekoliko objekata sagradjenih u Beogradu u ovom stilu predstavljali su izvanredneprimere. Medju njima su bili: robni magacin Benciona Bulija u ulici Kralja Petra 16, iz1907., u kojem je gradjevinska konstrukcija bila izvedena od eljeza, delo arhitekteViktora Davida Azrijela (oko 1875-1942), hotel Moskva na Terazijama, zgradaprojektovana i izgradjena takodje 1907. za osiguravajue drutvo Rosija, delopetrogradskih arhitekata, koji su uobliili projekat uz saradnju sa srpskim arhitektomJovanom Ilkiem (1857-1917), potom takozvana zgrada sa zelenim ploicama koja jepodignuta 1907. na uglu ulica Uzun-Mirkove i kralja Petra, kao stambeno-poslovnazgrada trgovca S. Stamenkovia, delo Nikole Nestorovia (1868-1957) i AndreStevanovia (1859-1929). U ovu grupu gradjevina ubrajaju se takodje i Smederevskakreditna banka na Terazijama arhitekte Milorada Ruvidia (1863-1914) i IsailaFidanovia, sagradjena 1910. godine i Prometna banka, delo arhitekte DanilaVladisavljevia (1871-1923), iz 1913. godine.

Kraj XIX veka takodje je znaajan po jednom specifinom procesu koji se odvijao unutaropteg razvoja tipova arhitektonskih objekata. Bio je to izraeni proces preporodabeogradske palate. Proces se odvijao u smislu stilskog arhitektonskog i kompozicionogpreobraaja palata koje su gradjene u Beogradu u to vreme u palate evropskog tipa.Ovu transformaciju i evropeizaciju arhitektonskog stila pratila je snana i izraajnaprimena stilskih karakteristika lokalnog tradicionalnog srpskog graditeljstva. Jedna odprvih znaajnih beogradskih palata evropskog tipa je palata Mie Anastasijevia, iji jegraditelj bio akademski arhitekta, eh Jan Nevole (1812-1903). Zgrada je gradjena pet


3/47

godina i zavrena je 1862. godine. Slede ostale beogradske palate evropskog izgleda istila iz perioda druge polovine XIX veka: zgrada Narodnog pozorita (1869.), gradjenapo projektima Aleksanda Bugarskog (1835- 1891) te Stari dvor (gradjen u periodu 1881. 84.), takodje izveden po projektima Aleksandra Bugarskog, ali je tu gradjevinu, premaKanicu, zavrio Jovan Ilki.

Krajem 90.-tih godina XIX veka pa sve do poetka 20.-tih godina narednog veka gradi uBeogradu arhitekta Konstantin Jovanovi (1849-1923), sin Anastasa Jovanovia, litografai upravnika na dvoru Obrenovia. Konstantin je rodjen u Beu, a studirao je Visokutehniku kolu u Cirihu i bio djak Gotfrida Zempera (1803-1879), gde je i diplomirao1870. godine. Nakon zavrenih studija, proveo je nekoliko godina u Italiji gde jeprouavao klasina i renesansna arhitektonskih dela. Osnovao je sopstveni arhitektonskiatelje u Beu, gde je i izveo najvei broj objekata, koji su, medjutim, danas malo poznati.U Beogradu je sagradio nekoliko stambenih objekata, a projektovao je u stilu koji je bioinspirisan italijanskom arhitekturom inkveenta. Znaajan je njegov projekat za kuuMarka Stojanovia, danas Fakultet likovnih umetnosti u Knez Mihailovoj ulici u

Beogradu (datirana oko 1889., medjutim, pretpostavlja se da je starija, iz 1886.), kao iprojekat kue Dimitrija ivadinovia u Knez Mihailovoj 41. Njegovo najznaajnije deloje projekat Narodne banke u Beogradu (zapoeta 1889.), u ulici Kralja Petra 12. Zgradaje dogradjena kasnije, prema Jovanovievim projektima, pred samu njegovu smrt. Ovajobjekat predstavlja jedan od najlepih arhitektonskih spomenika Beograda s kraja XIXveka. Jovanovi je takodje gradio i izvan granica Srbije, a medju znaajnim objektima su:Narodno sobranje u Sofiji (Bugarska), Gimnazija u Lom Palanci (Bugarska) i crkvaUspenja Presvete Bogorodice u Fenju (Rumunija).

Nekoliko generacija srpskih arhitekata, koje su bile aktivne krajem XIX veka, kolovalesu se kako na beogradskoj Velikoj koli, tako i izvan Srbije, na evropskim univerzitetima.Medju starijim predstavnicima ovih generacija koje su studirale u inostranstvu istiu seSvetozar Ivakovi (1844-1924), Jovan Ilki (1857-1917) i Duan ivanovi (1853-1937). Sva trojica su studirali na Akademiji za likovne umetnosti, u Beu, na Odseku zaarhitekturu, kod profesora Teofila fon Hansena (Teofilus Edvard) (1813-1891), izuzetnogpoznavaoca vizantijske arhitekture. Ilki je, kao izvanredno daroviti student, radio u tokustudija na razradi projekta za beki Parlament, takodje kod profesora Hansena. Mladjipredstavnici srpskih arhitekata koji su se kolovali u inostranstvu bili su DaniloVladisavljevi (1871-1923), koji je studirao arhitekturu u Minhenu, a diplomirao je uAhenu 1895., Dimitrije T. Leko (1863-1914), koji se kolovao u Vinterturu, a potom uCirihu, Ahenu i Minhenu i Milan Antonovi (1868-1929), koji je diplomirao arhitekturuu Cirihu.

Ovi arhitekti, kolovani na austrijskim, nemakim i vajcarskim univerzitetima, su krozsvoja dela izvrili znaajan uticaj na srpsku arhitekturu. Medjutim, njihova arhitekturanije bila puko prenoenje i preslikavanje arhitektonskih uzora sredina u kojima su sekolovali. Njihova dela, naprotiv, odlikuje romantina raznolikost, karakteristina zapodneblje sa koga su potekli, pre nego akademska strogost, koju su sobom poneli sastudija arhitekture izvan Srbije.


4/47

Sledstveno raznolikosti u obrazovanju arhitekata, ovaj period u razvoju srpskearhitektonske prakse, (kraj XIX-og veka), karakteriu specifinosti koje se ogledaju uvelikim razlikama u stilovima u projektovanju pojedinih arhitekata, kao i u znaajnimstilskim razlikama pojedinanih dela u okviru opusa jednog projektanta. Naarhitektonskoj sceni Srbije prisutan je iroki raspon stilova: od akademskog

neoklasicizma, do romantikog srpsko-vizantijskog stila i beke secesije, i to, esto, i umedjusobnom proimanju, kao izrazu traenja samosvojnog stila.

Poetkom XX veka u Srbiji je dolo do nasilne smene vladajuih dinastija i smene upolitikom i drutvenom sistemu. Autokratski sistem vladavine Aleksandra Obrenoviasmenjen je parlamentarnom demokratijom vladavine Petra I Karadjordjevia.Istovremeno sa dubokim promenama u upravljanju dravom, dolo je i do znaajnihpromena u spoljnopolitikoj orijentaciji Srbije. Vezanost Srbije za Austro-Ugarsku jeoslabila, a nju je zamenilo okretanje Srbije prema drugim znaajnim zemljama:Francuskoj, Rusiji i Engleskoj. Takodje, dolaskom Karadjordjevia na vlast, postaju sveaktuelnije i ideje o okupljanju svih junih Slovena u jednu dravu, odnosno, javljaju se

ideje o stvaranju nove velike drave Jugoslavije.U srpskom drutvu toga doba se razvijaju ideje romantinog sadraja, koje jasnoodraavaju snane ideje o sveoptem preporodu nacije. Istovremeno, na polju kulture, asledstveno tome i na polju arhitektonske misli i prakse, sve su vie prisutne tendencijekoje prate ovaj generalno prisutni polet i romantinu klimu nastalu u kulturi nacije, to jerezultovalo relativno uspenim pokuajima stvaranja nacionalnog stila u arhitekturi.Dakle, u srpskoj arhitekturi tog perioda preovladjuje romantino opredeljenje arhitekata,koji uporedo sa stilskim elementima romantizma koriste i elemente eklekticizma.Prisustvo neovizantijske arhitekture bilo je sastavni deo tog preporoda onih stilova koji subili prisutni i aktuelni i na evropskoj arhitektonskoj sceni. Medjutim, jasno je da seneovizantijski stil razvijao na srpskom kulturnom tlu istovremeno i kao rezultat razliitihpolitikih okolnosti koje su bile prisutne u Srbiji toga doba, a koje su ovu dravuizdvajale od ostalih evropskih i balkanskih zemalja. Kao rezultat svih ovih uticaja,stvoren je karakteristian stilski konglomerat koji je sadravao svoje individualnekarakteristike, a koje su u pogledu stila izdvajale srpsku arhitekturu od arhitekturu drugihzemalja toga doba.

Takodje, karakteristino je da se predstavnici inenjerske strune javnosti toga doba svevre medjusobno povezuju i istupaju u kulturnoj i strunoj javnosti na organizovannain. To je, 1890. godine, rezultovalo osnivanjem Udruenja srpskih inenjera, a ve1896. Udruenje prerasta u Udruenje inenjera i arhitekata. Prvo glasilo Udruenja bioje Srpski tehniki list, koji je okupljao tadanju elitu medju inenjerima i arhitektima iobavetavao predstavnike struke o najnovijim dogadjajima i tendencijama na poljugradnje. U Srpskom tehnikom listu, objavljen je i vaan programski tekst AndreStevanovia (1859-1929) pod naslovom Umetnost i arhitektura, koji sadri analizu ianticipaciju elemenata budue arhitekture novog doba, koja je u Srbiji bila u zaetku.Objavljujui svoje tekstove, Andra Stevanovi je postao svojevrstan arbitar za oblastarhitekture svoga vremena; za sve to se deavalo na ovome planu traeno je njegovomiljenje, a ono je uvek bilo jasno definisano i lepo iskazano. Znaajnije strune tekstove


5/47

pisali su takodje i Dimitrije T. Leko i Branko Tanazevi (1876-1948), a u kasnijemperiodu Milutin Borisavljevi (1889-1969).

Godine 1882. osnovana je jo jedna vana strukovna institucija - Arhitektonsko odeljenjeMinistarstva gradjevina. U njemu su u poetku radili budimpetanski student Aleksandar

Bugarski, beki student Svetozar Ivakovi i Dragutin Milutinovi (1840-1900), sinromantiarskog pesnika Sime Milutinovia Sarajlije, jedan od prvih profesora arhitekturena beogradskoj Velikoj koli. Krajem 90.-tih godina XIX veka u arhitektonskom odelenjupoinju da rade Jovan Ilki, koji je iz Bea u Beograd doao po pozivu kralja Milana iDuan ivanovi, koji je u Beograd doao iz Bea oko 1878. godine. Potom se grupipridruuju Milorad Ruvidi (1863-1914), koji je diplomirao u Berlinu i DragutinDjordjevi (1866-1933), koji je diplomirao 1893. na Tehnikoj koli u Karlsrueu. Godine1898. u arhitektonskom odeljenju Ministarstva gradjevina rade i Nikola Nestorovi(1868-1957), koji je studirao na Tehnikoj visokoj koli u Berlinu (arlotenburg) i PetarPopovi (1873-1945). U Ministarstvu je radio neko vreme i Andra Stevanovi, da bipotom postao profesor na beogradskoj Velikoj koli.

Poetkom XX veka razvija se najznaajnija obrazovna institucija u Srbiji - beogradskaVelika kola. Medju najistaknutijim predavaima u prvom periodu rada Velike kole bioje i Dragutin Milutinovi, koji je u to vreme predavao sve predmete vezane zaarhitekturu: gradjevinske konstrukcije, projektovanje zgrada, istoriju arhitekture iumetnosti, nauku o gradji i srpsko-vizantijsku arhitekturu. Godine 1905. Velika kolaprerasta u Univerzitet, a novi profesori koji su preuzeli na sebe odgovornost razvoja oveobrazovne institucije na polju arhitekture bili su: Milorad Ruvidi, Dragutin Djordjevi,Nikola Nestorovi i Branko Tanazevi. Iz perioda osnivanja i prvih godina razvojaUniverziteta znaajni predavai u oblasti arhitekture bili su Danilo Vladisavljevi i MilanAntonovi, koji je bio i jedini arhitekta sa privatnom arhitektonskom praksom u to doba uBeogradu.

Arhitektonska dela koja su nastala u tom periodu, posebno ona koja su projektovaliprofesori Univerziteta, nisu znaajna po osobenostima arhitektonskog plana iligradjevinske konstrukcije, ve po izvanrednim likovnim dometima postignutim u obradinjihovih fasada. Frontovi zgrada projektovanih u to vreme, izvodjeni su u najveoj meri uduhu evropskog eklekticizma. Estetika, koja je prisutna na njima, zasnovana je naelementima istorijskih stilova i analizama istorijskih stilskih uzoraka, koje surazradjivane i prouavane na beogradskom Univerzitetu. Karakteristike arhitektonskihdela ukazuju na stilsku bliskost arhitektonskim uzorima preuzetim iz evropskogeklekticizma. Medju znaajnijim gradjevinama ovog perioda istiu se kolsko obrazovniobjekti Dragutina Djordjevia, pre svega objekat Tree muke gimnazije u Njegoevojulici u Beogradu, koju je projektovao zajedno sa Duanom ivanoviem, a koja jesagradjena 1906. i objekat Druge gimnazije u Makedonskoj ulici, iz 1905., koji je, naalost, poruen u Drugom Svetskom ratu, kao i zgrada Osnovne kole kod Saborne crkve,iz 1906., rad Jelisavete Nai. Zgrade su projektovane u duhu eklskticizma, premaakademskim postulatima. Takodje, bliski akademskim eklektikim modelima su i javniobjekti Nikole Nestorovia: zgrade Suda u Kragujevcu i Kruevcu i Okruna naelstva uKruevcu, Kragujevcu i Valjevu.


6/47

U istoriji srpske arhitekture poetak XX veka je takodje i period pokuaja njeneemancipacije od srednjoevropskih uzora i standarda, i to prevashodno putem unoenjaarhitektonskih inovacija i ostvarenja drugaijeg koncepta kao i estetike arhitektonskihgradjevina, ali i dalje u okvirima stilova secesije ili tada aktuelnog srpsko-vizantijskog

stila. U tom duhu, koji u osnovi ipak bazira na eklektici, gradi svoje objekte i Dimitrije T.Leko, obogaujui ih karakteristinim, inovativnim arhitektonskim motivima.

Arhitektonska scena Srbije se bogati, prisutno je sve vie arhitekata individualnihpristupa arhitektonskom projektovanju, vlada pluralizam stilova i arhitektonskih motiva.Tako, na primer, jedna pokraj druge izgradjene su u gotovo istom periodu Lekova palataAtina Djordja Vua na Terazijama br. 28, iz 1902. godine koja ima ipkastu fasadnustrukturu, sa dva krajnja rizalita iznad kojih su kubeta, i palata osiguravajueg drutvaAnker na Terazijama br. 26, sagradjena 1899. po projektu Milana Antonovia, stroga usvojoj kompoziciji masa i primenjenim arhitektonskim motivima. Fasada zgrade porodiceVuo u Karadjordjevoj ulici br. 61 u Beogradu, Dimitrija T. Leka, predstavlja domau

interpretaciju Art Nouveau-a, a kao celina, pripada eklektikom akademizmu. Kuaporodice Vuo u Deligradskoj ulici, koju je takodje projektovao Leko, je prizemna zgradaprojektovana u duhu eklekticizma, sa istaknutim renesansnim stilskim motivima. Slinestilske karakteristike sadri palata Uprave fondova iz 1905. i 1907., koju su izgradiliNikola Nestorovi i Andra Stevanovi u eklektinom neorenesansnom duhu. U zgradi jedanas Narodni muzej, a nalazi se na Trgu republike br. 1. Sagradjena je 1903. godine, i tosamo deo prema Trgu, dok su ostali delovi zgrade zavreni mnogo kasnije, 1930. godine.

Dok je takozvani srpsko-vizantijski stil, koji postepeno preovladjuje u arhitekturiSrbije toga perioda, odraavao tenje pojedinih arhitekata prema iznalaenju i ekspresijinacionalnog identiteta, to je, konsekventno, vodilo prema retrogradnom razvojuarhitekture, stil secesije je, medjutim, bio taj koji je povezivao srpsku arhitekturu saaktuelnim tendencijama u Evropi. Iako sve vie okrenuti evropskim primerima uarhitekturi, srpski arhitekti su se ipak prvenstveno oslanjali na nacionalne uzore, upoetku preuzete iz arhitektonske istorijske tradicije, a kasnije su i sami gradili unacionalnom stilu, ime su sve matovitije razvijali arhitektonske karakteristike srpskognacionalnog stila. Mnogi objekti, medjutim, sadrali su u svojoj strukturi jasne elementeoba stila, secesije i srpskog nacionalnog stila, odraavajui istovremeno naklonost autoraprema evropskim uzorima, ali i okrenutost prema nacionalnim karakteristikamaarhitekture.

Medju objekte gradjene u Beogradu u duhu secesije, ubraja se apoteka na uglu Nuieve iMekedonske ulice iz 1901., autora inenjera Jovana Smederevca (1854-1920), jer jedekorisana floralnim motivima na fasadi, iako je samo autorstvo nad dekoracijom fasade,a na osnovu istorijskih prouavanja, sporno. Secesijski motivi su dalje prisutni na zgradiDrutva za ulepavanje Vraara u Njegoevoj ulici br. 1, autora Milana Antonovia, iz1901.-02. Na fasadi se secesija ogleda u plitkoj plastinoj dekoraciji, a objekatpredstavlja jedan od prvih primera primene ovog stila. Na Antonovievoj zgradi Grandhotel u ika Ljubinoj ulici u Beogradu, podignutoj 1900., prema Nikoli Nestoroviu,prvi put je u Beogradu konsekventno primenjen novi stil secesije. Na zgradi su takodje


7/47

prvi put upotrebljeni armiranobetonski nosai za medjuspratne konstrukcije tipaMonier, a hotel je imao elektrino osvetljenje, lift i kupatila, to je za to vremepredstavljalo novinu i visok funkcionalni standard.

Sredinom prve decenije XX veka, 1906. Jovan Ilki osvaja drugu nagradu na konkursu za

projekat zgrade osiguravajueg drutva Rosija Fonsier iz Petrograda, kasnije hotelMoskva, dok je prvu nagradu dobio zagrebaki arhitekt Viktor Kovai (1874-1924).Medjutim, direkcija drutva Rosija Fonsier, usvojila je za realizaciju Ilkievu skicu, priemu je osnova zgrade izmenjena. Na zahtev investitora, u Petrogradu su ruski arhitektiizmenili fasadu projektujui je u duhu secesije, upotrebivi fasadnu oblogu od keramikihi granitnih ploa. Ovom zgradom u potpunosti je prekinuto sa klasinom dekoracijomfasade, na kojoj nema horizontalnih venaca niti dekoracije oko prozora. Na zgradi se,moda prvi put u srpskoj arhitekturi, osea dolazak neornamentisane arhitekture i prvi putje u punoj meri izraena polihromija na fasadi.

Viktor David Azrijel (oko 1875-1942) je projektovao ve pomenuti Robni magazin

Benciona Bulija u ulici Kralja Petra br. 16 (1907.), mada Bogdan Nestorovi (1901-1975), kao i Momir Korunovi (1883-1969) tvrde, ne navodei pri tom izvore, da su ovuzgradu projektovali beki arhitekti, da je Azrijel bio gradjevinski inenjer, koji sekolovao u Beu i radio u Ministarstvu gradjevina i u tom svojstvu je projekat samopotpisao. Ovaj objekat karakterie veliki broj arhitektonskih inovacija: korieni sumaterijali koji su za to doba predstavljali proizvod visoke tehnologije, kao to su staklo ielik. Prvi put se pojavljuje na fasadi staklena zid zavesa uokvirena mermernimpilastrima koji su dekorisani enskim glavama. Unutranja dispozicija prostora takodje jeneuobiajena, jer se tri nivoa reavaju kao jedinstveni prostor sa galerijama i jednimmostom. Ova zgrada predstavlja izuzetan, ali usamljen primer reenja objekta po novimarhitektonskim principima, otvorenog projektnog plana i sa zid-zavesom, koji seradikalno razlikuje od do tada preovladjujueg akademskog pristupa eklektinearhitekture.

Stilskoj grupi secesije pripada i mali stambeni objekat vlasnika Mijajla Popovia uKursulinoj ulici br. 35 u Beogradu, sa interesantnim centralnim floralnim motivom.Objekat je sagradjen 1904., a autor je bio praki djak, eh Stojan Titelbah (1877-1916).Ova kua ima upeatljivo modelovanu secesijsku fasadu u obliku velikog cveta, u koji suukomponovana dva prozora. Zgrada Prometne banke na uglu Knez Mihajlove 26 i ZmajJovine ulice delo je Danila Vladisavljevia i pripada kasnom, ekspresivnom periodusecesije. Zgrada je sagradjena 1913. godine prema Vladisavljevievim projektima, nakojima je saradjivao i inenjer Milo Savi (1865-1941). Zgrada Smederevske kreditnebanke na Terazijama (1910.), autora Milorada Ruvidia i Isaila Fidanovia, takodje nosielemente kasnog perioda secesije. Ovo je jedan medju retkim primerima objekataprojektovanim u stilu secesije, gde ona nije primenjena samo formalno, u dekoracijifasada, ve je prostornim raslanjavanjem ostvareno reenje koje je bilo potpunosuprotno dotadanjem akademskom eklektikom postupku. Dekorativna plastika secesijeovde je potisnuta u drugi plan, ona izvire iz i prati zaobljene linije balkona i naglaenevertikale na fasadi.


8/47

Sa poetkom Prvog svetskog rata, dolazi i do zamiranja secesije u srpskoj arhitekturi, aprojektanti se sve vie okreu drugim stilskim uzorima. Medjutim, postoji jednoznaajno, mada zakasnelo delo u stilu secesije, zgrada Srpske akademije nauka iumetnostii u Beogradu u Knez Mihailovoj ulici br. 35, koju su projektovali AndraStevanovi i Dragutin Djordjevi (1866-1933). Ona je gradjena, sa prekidom u periodu

Prvog svetskog rata, od 1913. pa sve do 1924. godine. Ova zgrada, medjutim, nije imalaznaajniji uticaj na opti razvoj srpske arhitekture.

1900. godine izgradjen je jedan od znaajnijih primera arhitekture srpsko-vizantijskogstila. Bio je to Srpski paviljon na Medjunarodnoj izlobi odranoj u Parizu, koji jezamiljen i izgradjen u obliku crkvenog objekta. Autori paviljona su bili MilanKapetanovi (1859-1934), koji je inae bio pobornik akademskog oblikovanja, a na ovomprojektu je jedini put u svojoj praksi primenio srpsko-vizantijski stil, i Milorad Ruvidi.Paviljon je projektovan po ugledu na srpske pravoslavne hramove s kraja XIII veka, imeje dobio siluetu koja je podseala na istorijski sakralni objekat. Kapetanovi je izradioidejni projekat, a Ruvidiu pripadaju zasluge za izradu glavnog projekta i detalja.

Stara telefonska centrala autora Branka Tanazevia u Kosovskoj ulici u Beogradupredstavlja spoj secesije i srpsko-vizantijskog stila. Projekat je izradjen 1906. godine, aizgradnja je trajala tokom 1908. godine. Tanazevi je prilikom projektovanja eksplicitnokoristio renik nacionalne istorijske stilske grupe u arhitekturi - Moravske graditeljskekole, koji je kombinovao sa elementima secesije. Slian stil koristio je prilikomrekonstrukcije fasade Ministarstva prosvete na Terazijama, kao i na stambenoj zgradibrae Nikoli u Njegoevoj ulici 11, u Beogradu, iz 1912. godine. Zgrada Ministarstvaprosvete na Terazijama predstavlja antologijski primer srpsko-vizantijskog stila, posebnonaglaenog na kompoziciono-dekorativnim elementima fasade. Zajedno sa Telefonskomcentralom, ova zgrada predstavlja najznaajniji primer pokuaja stvaranja specifinogsrpskog stila, koji se razvijao kao jedna od posledica napora, koje su u srpskoj arhitekturiinili pojedini arhitekti u nameri da odbace akademizam i unesu u svoja dela elementesecesije. Tanazevi je, takodje sa uspehom, primenio svoju interpretaciju srpsko-vizantijskog stila i na projektu objekta Srpskog paviljona na Medjunarodnoj izlobi uTorinu 1911. godine.

Godine 1906. raspisan je prvi konkurs za izgradnju Hrama sv. Save na Vraaru, uBeogradu. Konkurs je otvorio nova pitanja vezano za razvoj stila u srpskoj arhitekturi, atim povodom pisali su Dimitrije T. Leko 1908. i Branko Tanazevi 1909. godine. Temeoko kojih su se suprotstavljala miljenja strunjaka u periodu gotovo cele prve polovineXX veka bile su vezane za potovanje arhitektonskog nasledja srpske arhitekture izperioda srednjeg veka, zatim, za principe projektovanja gradjevine koji u sebi sadrenacionalne elemente, te za nain itanja, tumaenja i primene ovih principa u arhitekturi.Oni arhitekti koji su bili iskljuivi u zalaganju za primenu istorijskih arhitektonskih uzorana celokupnom planu projektovanja, u svojoj tenji ka kristalizaciji srpskog nacionalnogstila i njegovoj primeni na sveobuhvatno podruje arhitektonskog projektovanja,ukljuujui i profane objekte, izgubili su iz vida injenicu da je poreklo tog stila bilovezano iskljuivo za objekte sakralne arhitekture.


9/47

U periodu od poetka pa do sredine prve dekade XX veka, dakle, srpski arhitekti usvojim projektima postepeno naputaju do tada prisutnu beku verziju neovizantijskogstila, koja je bila bliska njihovoj estetici zbog povezanosti ovog stila sa istorijskimnacionalnim arhitektonskim uzorima u Srbiji. Ova, beka verzija neovizantijskog stila, usutini je kompoziciono predstavljala neoromansku arhitekturalnu strukturu, na koju su

pridodavani razliiti vizantijski i ranohrianski citati. Umesto neovizantijskog stila,domai arhitekti se sve vie opredeljuju za strukturalne i dekorativne sklopove istorijskihsrpskih graditeljskih uzora iz perioda srednjeg veka, koji su po njima predstavljaliautentian srpski arhitektonski izraz, odnosno, predstavljali su izvore srpskognacionalnog stila. Medju prvim primerima nacionalnog srpskog stila u arhitekturi bile suCrkva svetog Nikole u Trsteniku, koju je projektovao Duan ivanovi (1853-1937) iz1903. i Crkva svetog Djordja na Oplencu, koju je projektovao Kosta J. Jovanovi (1884-1934), nakon to je pobedio na konkursu, 1909. godine. Duan ivanovi se opredelio zanacionalnu varijantu stila obzirom na injenicu da je studirao kod fon Hansena (TeofilusEdvard) u Beu vizantijsku arhitekturu, te da je najvie radio na projektima crkvenihgradjevina u srpsko- vizantijskom stilu, na kom polju je postigao i najvie uspeha. Crkva

na Oplencu Jovanovia je, pak, projektovana da bude mauzolej dinastije Karadjordjevi.Stilski znaajan sakralni objekat izgradjen u srpskom nacionalnom stilu je jo i Crkvasvete Petke u Lapovu Jovana Stanojevia, iz 1907. godine.

U narednim godinama i decenijama, srpski nacionalni stil se sa podruja sakralnearhitekture prenosi i na profanu, odnosno utilitarnu arhitekturu. U ovom stilu, projektujuse razliiti tipovi arhitektonskih objekata, kao to su stambene zgrade, pote, telefonskecentrale, sportske dvorane, vojni objekti, kole, administrativne zgrade, mostovi, bolnice,groblja i dr. Estetski dometi mnogih dela su u znaajnom broju pod znakom pitanja bilijo u ondanje vreme, kritikovani od strane strune javnosti, a samo su se pojedincimedju arhitektima vinuli iznad povrno shvaene i uobliene ideje o nacionalnom stilu,izgradivi dela koja su mogla da postanu etalon novog, samosvojnog stila.

Istaknuti primer razvijenog srpsko-vizantijskog stila, gde su strukturalni elementimoravske graditeljske kole veto ukomponovani u celinu objekta, je zgrada Okrunognaelstva u Vranju iz 1908.godine, autora Petra Popovia (1873-1945), koji je bioakademik i naelnik u Arhitektonskom odeljenju Ministarstva gradjevina, honorarniprofesor vizantijske arhitekture i propagator srpsko-vizantijskog stila. Medjupredstavnicima srpskog nacionalnog stila vano mesto zauzima ime Dragutina Inkiostri-Medenjaka (1866-1942), koji je takodje bio slikar, dekorater i dizajner u savremenomsmislu te rei.

Nasuprot stavovima za ouvanje nacionalnog identiteta u arhitekturi, postojala su u tovreme u Srbiji i drugaija miljenja, koja su kritikovala tada esto prisutan nacionalnipredznak u srpskoj kulturi uopte i smatrala da je upotreba nacionalnih istorijskihkarakteristika srpske arhitekture u svakodnevnoj arhitektonskoj praksi neprimerena, aesto i neprihvatljiva. Predstavnici ovih stavova smatrali su da srpsko-vizantijski stilpredstavlja iskljuivo ornamentika, koja se moe aplikovati na bilo koju arhitektonskustrukturu, bez obzira na njene stilske karakteristike. Po njima, predmet arhitektonskog


10/47

istraivanja, analize i realizacije jednog arhitektonskog dela nije trebalo da bude samoformalni stil, ve u mnogo veoj meri njegova funkcija i konstruktivne karakteristike.Ovakvi stavovi su dalje vodili poslenike arhitekture ka upotrebi savremenih materijala inovih konstruktivnih sistema gradjenja, koji bez ogranienja odgovaraju na savremenezahteve projektovanja.

Treba napomenuti jo jednu injenicu vezanu za razvoj arhitekture u Srbiji toga vremena.Naime, godine 1912. odrana je etvrta jugoslovenska umetnika izloba u Beogradu,na kojoj dela iz oblasti arhitekture privlae posebnu panju. Taj dogadjaj na simboliannain predstavlja prekretnicu, kada poinje novi period u razvoju srpske arhitekture, kadaarhitekte izlaze iz strogih okvira prakse i sve ee uzimaju uee u pisanju tekstova ustrunim asopisima, kao u tada naprednom Srpskom knjievnom glasniku. Primetnoje okretanje i povezivanje arhitekata u svom radu sa sferom likovnih umetnosti, bezobzira na injenicu da je arhitektura u to vreme u osnovi bila inenjerska delatnost.

Posebno znaajan za kulturnu istoriju Srba je rad vajara i arhitekte Ivana Metrovia

(1883 1962). Iako nije iveo u Srbiji, ostavio je nesumnjivog traga u njenoj umetnosti.Posle pripreme kod bekog vajara O. Keniga, Metrovi se upisuje na beku Akademijulikovnih umetnosti gde radi u klasi E. Helmera, H. Biterlica i arhitekte Ota Vagnera(1901.-04.). Istie se na izlobi beke Secesije (1902.) mermernom fontanom za palatuindustrijalca Vitgentaijna. Za vreme njegovog prvog boravka u Beogradu (1906.) njemuje, kao ve priznatom umetniku, iskazana naroita poast da portretie kralja. ivei uParizu (1907.-09.), izlae u Salon des artistes Franais. 1910. godine izlae u Zagrebu,u drutvu sa Mirkom Rakim, prvi put svoj Vidovdanski ciklus, da bi u PaviljonuKneevine Srbije, na Rimskoj izlobi 1911., kosovskom simbolikom privukao interesevropske umetnike javnosti. U Beogradu 1913. godine modeluje grupu Alegorija natemu pobede srpskog oruja 1912., u obliku Terazijske fontane. Od itave kompozicije,unitene za vreme Prvog svetskog rata, preostala je samo figura Pobednika, postavljenana Kalemegdanskoj tvrdjavi u Beogradu, godine 1924. Dan posle atentata u Sarajevu,Metrovi se vraa u Italiju i ostaje u emigraciji sve do 1919. godine, kada se ponovovraa u zemlju.

Tokom perioda Prvog svetskog rata, prva generacija srpskih arhitekata se ugasila,odnosno, povukla sa arhitektonske scene. U vihoru rata, izgubljeni su njeni znaajnipredstavnici, medju kojima su bili Stojan Titelbah, koji je izvrio samoubistvo u srpskomvojnom logoru na Krfu, Dimitrije T. Leko, zatim Jovan Ilki, koji je umro u logoru uNeideru (Madjarska), u kome je bila i Jelisaveta Nai, te Milorad Ruvidi, koji jenakon uestvovanja u Srpsko-bugarskom ratu, umro u godini kada je Prvi svetski ratpoeo.

Nakon rata, Beograd je postao glavni grad nove drave, a uslovi razvoja tog grada kao irazvoja arhitekture u Srbiji uopte bili su bitno drugaiji od onih, koji su vladali u periodupre Prvog svetskog rata. Najznaajniji pomak dogodio se na polju estetike gradjenja, kojase promenila iz osnova. Takodje, taj period karakterie i veliki manjak obrazovanogkadra i intelektualaca uopte, pa su znaajna mesta srpskih arhitekata na strukovnoj scenizauzeli ruski emigranti, koji su se naselili u Srbiji neposredno posle Oktobarske


11/47

revolucije. Osnovno obeleje tog perioda u Srbiji, a posebno u Beogradu, moe seposmatrati kao stanje intenzivne izgradnje, jer su gradjevinske, kao i druge opte potrebeu ratom opustoenoj zemlji bile velike. Medjutim, generalno je, uz izuzetke, estetskikvalitet arhitekture izvedenih objekata u Srbiji tada bio vrlo nizak. Karakteristino je,takodje, da su arhitekti, odbacujui stare uzore traili nove pravce, usmerene prema

modernoj i funkcionalistikoj arhitekturi, koja je tada bila u povoju u Evropi.Za vee projekte i kompleksnija arhitektonska zdanja angaovani su sve ee ruskiarhitekti, emigranti. Prema podacima iz 1923. godine poznato je da je Kraljevina Srba,Hrvata i Slovenaca prihvatila oko 30.000 ruskih emigranata, koji su se u veini nastanili upravoslavnoj Srbiji, a u Beogradu je u to vreme stvaralo ak oko 50 ruskih arhitekata,koji su dominirali arhitektonskom scenom. Oni su sagradili na stotine objekata iromSrbije, a sam Beograd su razvili do nivoa monumentalne prestonice.

Medju znaajnim objektima u Beogradu, na kojima su radili ruski emigranti, bila jezgrada Narodne skuptine (zapoeta 1907. a zavrena 1936.), delo koje je zapoeo Jovan

Ilki, nastavio njegov sin Pavle Ilki, a dovrio ruski akademik, arhitekta NikolajNikolajevi Krasnov (1864-1939). Zgradu Ministarstva uma i ruda (danas zgradaMinistarstva inostranih poslova) zapoeo je Dragia Braovan (1887-1965), a zavriokrajem 30.-tih takodje Nikolaj Nikolajevi Krasnov (gradjena od 1928.-38.). Ovaj ruskiarhitekta je izgradio i palate Ministarstva finansija na suprotnim uglovima ulica MiloaVelikog i Nemanjine (1928.). Vilhelm Baumgarten (rusko ime: Vasilij Fjodorovi) (1879- posle 1945, Buenos Aires) je 30.-tih godina, u neposrednoj blizini prethodnih objekata,u ulici Miloa Velikog, podigao zgradu Generaltaba (1928.), monumentalnu palatu za todoba, a projektovao je i zgradu Ruskog doma (1933.). Zgradu Patrijarije je projektovao1934.-35. na mestu stare Mitropolije iz XVIII i XIX veka Viktor Viktorovi Lukomski(1884-1947), koji je takodje projektovao i zgradu Starog dvora (1934.). Vasilij(e)Mihajlovi Androsov (1872-1944) je preprojektovao fasadu Glavne pote u Takovskoj(1938.).

Godine 1919. odran je istorijski Kongres ujedinjenja, a iste godine srpsko Udruenjeinenjera i arhitekata postalo je konstitutivni element Udruenja jugoslovenskih inenjerai arhitekata (UJIA). 1923. godine beogradski arhitekti su osnovali Klub arhitekata uokviru UJIA. Tih godina, Udruenje jugoslovenskih inenjera i arhitekata, na makroplanu, i Klub arhitekata, na mikro planu, aktivno rade na afirmaciji arhitektonske struke.U formalnom pogledu, arhitekti u to doba nisu bili strukovno izdvojeni od gradjevinskihinenjera, to je bio izvor moguih problema, iz razloga to su ove dve strukepredstavljale medjusobnu konkurenciju, bez obzira na injenicu da su se u praksi estomedjusobno upotpunjavale i preplitale. Arhitektonska struka je ve bila prola krozproces profesionalnog definisanja u periodu 1900-1914. godine. U posleratnom periodu,arhitekti se organizuju i medjusobno izdvajaju od gradjevinskih inenjera i okupljaju okostrukovnih udruenja koja zastupaju iskljuivo njihove interese.

Po pitanju stila, period u godinama nakon Prvog svetskog rata donosi nove uticaje ipreokrete, kako na polju likovnih umetnosti uopte, tako i na polju arhitekture. Stilskeosnove likovnog izraza u srpskoj umetnosti i posebno arhitekturi u periodu 1920.-tih su


12/47

raznolike. Internacionalni akademski eklekticizam prisutan je i u to vreme kod srpskiharhitekata, bez obzira da li su oni studirali arhitekturu u Srbiji, na beogradskomUniverzitetu, ili su sticali znanje izvan njega, u evropskim kulturnim i obrazovnimcentrima, poto su i tada mnogi medju njima studirali u Evropi, uglavnom u zemljamanemakog govornog podruja.

Tih godina, u Evropi dolazi do pune afirmacije modernog pokreta u arhitekturi, astilski elementi modernizma postaju sastavni deo arhitekture novog doba. Modernaarhitektura, odnosno arhitektura oslobodjena ornamenata, pojavila se u Srbiji sazakanjenjem u odnosu na ovaj pokret. Stil secesije koji je predstavljao osnovu pokuajaformiranja nacionalnog, srpskog stila, i koji je dugo bio prisutan u srpskoj arhitekturi,polako se gasio u periodu posle Prvog svetskog rata, a njegovi protagonisti su sepostepeno okretali prema, u to vreme u Evropi ve prevazidjenim, istoricistikimoblicima eklektikog neoklasicizma. Jo uvek nije stvorena kulturna klima da se nadomaem terenu u veoj meri pojave savremeni arhitektonski tokovi. Od njih je srpskaarhitektura jo izvesno vreme ostajala po strani.

Medju znaajnim primerima zgrada koje su gradjene u istoricistikim oblicimaeklektikog neoklasicizma bile su zgrada Univerzitetske biblioteke i zgrada Tehnikogfakulteta u Beogradu. Zgradu Univerzitetske biblioteke na Bulevaru kralja Aleksandra 71projektovali su profesori Beogradskog univeziteta Nikola Nestorovi i DragutinDjordjevi (1866-1933), a gradnja je trajala u periodu od 1924. do 1926.godine. Gradnjui opremanje ovog objekta, izuzetno znaajnog za obrazovanje i kulturu, osim beogradskeoptine, koja je dala zemljite i kraljevske vlade, koja je dala 2,5 miliona dinara dravnogkredita, pomogao je i Karnegijev fond za medjunarodni mir, sa 100.000 dolara donacije,a na inicijativu i zalaganje ondanjeg srpskog poslanika u Vaingtonu Slavka J. Grujia injegove supruge Mabel. Zgradu Tehnikog fakulteta, na broju 73 Bulevara kraljaAleksandra, projektovao je takodje Nikola Nestorovi, zajedno sa BrankomTanazeviem, 1930. godine.

Medjutim, na arhitektonskoj sceni se polako javljaju stilski pomaci, koji nastaju kaoposledica irenja savremenih arhitektonskih tokova prisutnih u Evropi. Na prolenim ijesenjim salonima u novootvorenom umetnikom paviljonu Cvijeta Zuzori uestvuju iosnivai avangardne arhitektonske grupe - Grupe arhitekata modernog pravca: MilanZlokovi (1898-1965), Branislav Koji (1899-1987), Jan Dubovi (1892-1969) i DuanBabi (1894- oko 1948). Sredinom 1929. godine Grupa arhitekata modernog pravcaotvara u Beogradu veliku arhitektonsku izlobu pod imenom Prvi salon arhitekture.Godine 1931., beogradski modernisti, u saradnji sa modernistima iz Zagreba i Ljubljane,organizuju Izlobu jugoslovenske savremene arhitekture.

Pioniri modernizma u srpskoj arhitekturi uglavnom su se kolovali u klasinim ikonzervativnim sredinama, izuzev Nikole Dobrovia (1897-1967) , koji se kolovao uPragu, u krugu uenika Oto-a Vagnera (1841-1918). U prvoj generaciji srpskihmodernista, nalazili su se Nikola Dobrovi, Milan Zlokovi, Branislav Koji i DragiaBraovan (1887-1965). Direktnu vezu sa pokretom modernizma ostvarila je, medjutim,tek druga generacija znatno mladjih arhitekata, koji su na arhitektonsku scenu stupili


13/47

mnogo kasnije od svojih prethodnika. Medju predstavnicima ove generacije, bili suMilorad Pantovi (1910-1986), Branko Petrii (1911-1984) i Jovan Kruni (1915-2001),koji su svi radili u ateljeu Le Korbizjea (1887-1966), u periodu pred poetak Drugogsvetskog rata. Kako u Srbiji sredinom 20.-tih godina XX veka nisu bili stvoreni uslovi zapojavu pokreta modernizma, naroito zbog slabih kontakata sa predstavnicima modernog

pokreta toga doba, to je bio presudan uzrok kanjenja nastanka modernizma u Srbiji zacelu jednu generaciju.

U mnotvu literarnih avangardnih pokreta u godinama nakon Prvog svetskog rata uBeogradu, centar umetnikog dogadjanja postao je intelektualni krug umetnika koji su seokupili oko asopisa Zenit. Ovaj umetniki asopis je ujedno postao i sreditenekonvencionalnih dogadjanja na polju umetnosti u Srbiji, ali i izvan nje. Krug zenitistaje imao odluujui uticaj na osnivanje i formiranje arhitektonskog modernizma u Srbiji.Osniva i ideolog pokreta zenitizma i asopisa Zenit bio je Ljubomir Mici (1882-1942), pesnik, kritiar i polemiar, koji je ujedno bio stub i predvodnik jugoslovenskeavangarde. Prvi broj Zenita objavljen je u Zagrebu 1921. godine, a redakcija je ubrzo,

1923. godine bila prisiljena da se zbog svog nekonvencionalizma, koji je izazivao burne iotre reakcije u javnosti, preseli u Beograd. Sam Mici je bio kontroverzna linost. Bio jebeskrupulozni polemiar na polju umetnosti, ali i na podruju optih tema drutva idrutvenih odnosa. Stavovi ovog otrog kritiara su ve u poetku razvoja zenitizmadoveli do raskida njegovog odnosa sa Miloem Crnjanskim, Rastkom Petroviem,Duanom Matiem, Stanislavom Vinaverom i Bokom Tokinom, a potom i sa pesnikomIvanom Golom, Draganom Aleksiem, Mihailom S. Petrovim, Josipom Sajselom pa isamim njegovim bratom, Brankom Miciem (alijas Branko Ve Poljanski).

asopis Zenit je okupio mlade predstavnike progresivne generacije beogradskih izagrebakih umetnika. Polazna osnova filozofije zenitizma bio je njihov stav premaEvropi, za koju su zenitisti smatrali da se nalazi u stanju i periodu duboke krize. Krizaevropske civilizacije i evropskih vrednosti bila je aktuelna i sveobuhvatna, a zenitizamkao stav i pokret, kritikovao je ovakvo stanje, za koje je smatrao da je nastalo pre svega uevropskoj kulturi, a potom i u evropskom drutvu i drutvenom uredjenju u celini.Zenitizam se takodje zalagao za stavove koji su bili usmereni protiv evropskogracionalizma, jer je, po zenitistima, sam racionalizam kao takav, krut i besciljan, a naosnovu njega nije mogue pronai pravce izlaska iz civilizacijske krize Starog kontinenta.Ovakvim stavom, zenitizam se esto pribliavao pokretu nadrealizma.

U Zenitu su objavljivani radovi najznaajnijih evropskih stvaralaca i likovnih umetnikatoga doba, medju kojima su bili tadanji nosioci kulturnih, ali i civilizacijskih dogadjanjai promena: Laslo Moholi-Nadj, Pablo Pikaso, Vasilij Kandinski, Rober Delone, LajoKaak, Aleksandar Arhipenko, Karel Tajge, Kazimir Maljevi, Aleksandar Rodenko,Alber Glez, Vladimir Tatljin, Vladimir Majakovski, Sergej Jesenjin, Boris Pasternak, IljaErenburg, Hervart Valden, Valter Gropijus, Hanes Majer, Maks akob, Filipo TomazoMarineti, El Lisicki i drugi.

Prvi arhitektonski projekat koji je objavljen u Zenitu bio je Spomenik Treojinternacionali Vladimira Tatljina. Slede u broju 34 Zenita iz novembra 1924. godine


14/47

tekst pod naslovom Novi sistem gradjenja potpisan inicijalima P.T., u broju 35 izdecembra 1924. Jo Klek (Josip Sajsel) (1904-1987) je objavio planove za Zeniteum I iZeniteum II, a u broju 36 Jo Klek je objavio projekat Vile Zenit. Programski tekstzenitistike arhitekture dat je u broju 37 pod naslovom Beograd bez arhitekture, kojegje napisao Ljubomir Mici. U broju 40 iz aprila 1926. objavljen je tekst Valtera Gropijusa

(1883-1969) Internacionalna arhitektura i prikaz osam Bauhausovih knjiga. Posebno jeznaajna saradnja zenitista sa italijanskim futuristima, pre svega sa F.T. Marinetijem(1876-1944).

Nakon niza skandala, asopis Zenit je ugaen 1926. godine, a formalni razlog gaenjabile su osude asopisa i samog Micia zbog boljevike propagande i pozivanjagradjana na komunistiku revoluciju. Mici je sudski gonjen i ubrzo je napustio zemlju iotiao u Pariz, gde se bavio slikarstvom, a saradjivao je sa urednitvom slovenakogavangardnog asopisa Tank.

Paralelno, nasuprot modernistima, koji su u treoj dekadi veka sve prisutniji na

arhitektonskom planu u Srbiji, neki arhitekti i dalje propagiraju ideje, koje su usuprotnosti sa stavovima dolazeeg modernog pokreta. Tako pariski doktorant, arhitektaMilutin Borisavljevi (1889-1969), u svojim tekstovima objavljenim u periodu 30-tihgodina, tvrdi da je arhitektura u sutini samo kompozicija istorijskih stilova, a damodernisti ne poznaju prolost arhitekture, te postaju modernisti jedino iz razlogaobrazovno-arhitektonske nepismenosti. Milutin Borisavljevi se, kao teoretiar i estetiararhitekture, pojavljuje pred Drugi svetski rat svojim tekstovima u Srpskom tehnikomlistu. U svojim radovima o estetici, Borisavljevi zastupa optiko-fizioloku teoriju,kojom dokazuje da je lepo fenomen vida, a ne prostora i linija, na taj nain negirajuipsiholoka i matematika objanjenja lepog. Njegovu doktorsku disertaciju, odbranjenu uParizu, objavila je francuska izdavaka kua Payot. Medjutim, i pored uspeha, koji jenjegov rad na teoriji estetike arhitekture imao izvan granica zemlje, Borisavljevi je uSrbiji bio ignorisan i zaboravljen. Napustio je domovinu 1949. godine i odselio se uPariz, gde je i umro.

Momir Korunovi (1883-1969) je, suprotno Borisavljeviu, iv doekao punurehabilitaciju. Njegovo delo esto je u arhitektonskoj istoriji i teoriji povezivano saidejama ekspresionista. Njegova Spomen kosturnica srpskoj vojsci u kumanovskoj bitciiz Prvog balkanskog rata, 1912. godine, na planini na Zebrnjak (1933.-1937.), kodKumanova, uporedjivana je od strane arhitektonskih kritiara sa Ajntajnovom kulomEriha Mendelsona (1887-1953). Korunovi je u periodu 1910.-11. uio na Tehnikojvisokoj koli u Pragu, a potom je iao na studijska putovanja u Rim i Pariz. On pripadaromantinoj, nacionalnoj grani srpske arhitekture, a razvijao je svoj stil uporedo sasvakim novim projektom, poevi od projekta za zgradu Pote 1 u Beogradu (1912.-18.),potom nastavivi na projektima Pote 2 (1927.-29.), Ministarstva pota (1926.-30.) iSokolskog doma Matica (1929.-35). Spomenik na Zebrnjaku odveo ga je do granicaekspresionizma, koje u to vreme nisu bile dosegnute u srpskoj arhitekturi. Naalost,gornji deo spomenika je sruen 1942. godine, tako da je do danas sauvan samo donjideo, spomen-kosturnica. Teio je da ostvari arhitekturu nacionalnog stila, sluei sepreteno dekorativnim elementima srpske srednjovekovne sakralne arhitekture. Pokuaji


15/47

ove vrste ostali su usamljeni i bez sledbenika u srpskoj arhitekturi. Mada, moe se uoitida ovoj stilskoj grani srpske arhitekture takodje pripada i Milica Krsti, svojim projektomDruge enske gimnazije u Beogradu.

Znaajan predstavnik arhitekata koji su zastupali nacionalno istorijski stav u arhitekturi,

bio je i Aleksandar Deroko (1894-1988). Nakon uestvovanja u Prvom svetskom ratu,Deroko je studirao tehniku u Rimu i Pragu do 1926., a potom na Beogradskomuniverzitetu, zajedno sa Petrom Popoviem, Dragutinom Djordjeviem, NikolomNestoroviem, Brankom Tanazeviem. U periodu izmedju 1926. i 1928. studira u Parizuvizantijsku umetnost. U svojim radovima zalae se za razvoj nacionalnog stila uarhitekturi koji je inspirisan ranohrianskim, vizantijskim i srpskim arhitektonskimspomenicima iz perioda srednjeg veka. Izgradio je vie crkava, memorijalnih gradjevina istambenih zgrada u periodu izmedju dva rata. Na stambenim objektima predstavio jenove interpretacije srpske tradicionalne narodne arhitekture, u koje je takodje unosioelemente nasledja balkanske i mediteranske arhitekture i stilske arhitektonske elementesecesije. Radei pod uticajem tadanjeg racionalizma, on je svoje objekte izgradjene pred

Drugi svetski rat prilagodjavao modernom stilu. Njegovo idejno reenje za crkvu Sv.Save u Beogradu iz 1926. bilo je osnova za izradu gradjevinskog projekta kojeg je izradioBogdan Nestorovi 1932. U periodu 30.-tih, Deroko je objavio nekoliko studijavizantijske i srpske srednjovekovne arhitekture. Svoje knjige je sam ilustrovao, a takodjeje izradio veliki broj slika na kojima je predstavljao arhitektonske motive.

Kako je ve reeno, modernizam se u srpskoj likovnoj umetnosti, i, posebno, u srpskojarhitekturi, pojavljuje kasno, u periodu kada je ovaj pokret u Evropi ve bio definisan,razvijen i imao svoje predstavnike kako na polju teorije, tako i na polju arhitektonskeprakse. Proces razvoja moderne arhitekture u Srbiji odvijao se na nekoliko planova. Vesmo opisali uticaj koji se razvijao preko pojave zenitizma kao pokreta na optem likovnoumetnikom planu i dometa kojeg je dostigao zenitizam na podruju kulturneemancipacije. Medjutim, postojali su i drugi uticaji na razvoj modernog pokreta u Srbiji.Medju njima su bili znaajni oni uticaji koje su nainili predstavnici ve pomenute prveposleratne generadcije srpskih arhitekata, a koji su se vratili u zemlju nakon studija istudijskih boravaka u inostranstvu. Takodje su na nastanak modernog pokreta uticaliradovi inostranih arhitekata koji su u to vreme iveli u Jugoslaviji, posebno radovi Rusa ieha, jer su oni uneli duh panslavizma i evropejstva u srpsku kulturnu sredinu. Uticaj nanastanak i razvoj modernog pokreta u srpskoj arhitektonskoj sredini vren je istovremenoi putem izlaganja inostranih stvaralaca, koji su svoje radove predstavljali beogradskojpublici na izlobama. Slian uticaj na razvoj srpske arhitektonske sredine vrile su ivelike medjunarodne izlobe, koje su u to vreme bile generatori razvoja nauke itehnologije u svetu. Posebno znaajno za razvoj modernizma u srpskoj arhitekturi iurbanizmu bilo je osnivanje CIAM-a 1928. godine. Ova medjunarodna institucijamoderne arhitekture i urbanizma nainila je veliki uticaj na shvatanje postojeih inovonastalih urbanistiko-arhitektonskih problema u zemlji, kao i na razvoj naunihmodela i postupaka za njihovo reavanje.

Poetkom 1925. godine u Beogradu je priredjena izloba umetnikog udruenja Manesiz Praga, iji su lanovi bili: Jozef Goar, Pavel Janak, Jozef Kalous, Ladislav Mahonj i


16/47

Otakar Novotni. Tada su po prvi put u Beogradu izlagana arhitektonska dela koja nepripadaju akademskom eklektikom stilu, ve novim tendencijama moderne arhitekture,a beogradska struna javnost imala je priliku da se upozna sa novim tokovima razvoja uekoj arhitekturi. Ova izloba je nainila znaajan uticaj na skretanje panje srpskearhitektonske javnosti prema novim dogadjanjima u arhitekturi koji su se u to vreme

deavali izvan Srbije.Period izmedju 1925. i 1927. bio je veoma znaajan za nastanak i razvoj modernizma usrpskoj arhitekturi. Istovremeno, bio je povezan sa transformacijom srpske arhitektonskemisli na optem planu i uvodjenjem drugaijeg, novog naina posmatranja arhitekture uokviru srpske kulturne sredine. Znaajan uticaj na razvoj novih ideja u srpskoj arhitekturiimala je pariska izloba L'Exposition Internationale des Arts Dcoratifs et IndustrielsModernes, koju su posetili srpski lanovi Kluba arhitekata u organizaciji BranislavaKojia, tadanjeg sekretara kluba i jednog od osnivaa Grupe arhitekata modernogpravca. Na ovoj izlobi, srpski arhitekti su se upoznali sa idejama KonstantinaMeljnikova (1890-1974) i, posebno, Le Korbizjea (1887-1965), koji je za tu priliku

projektovao paviljon L'Esprit Nouveau.Medjutim, na razvoj moderne arhitekture uticale su moda u najveoj meri narastalepotrebe, koje su se razvijale uporedo sa poveanjem opteg nivoa razvoja i standarda, kaoi porastom broja stanovnitva, posebno u prestonom gradu Beogradu. Poev od periodanakon Prvog svetskog rata, kada je Beograd imao 120.000 stanovnika, grad se konstantnoirio i razvijao. Pred sam Drugi svetski rat, grad je gotovo utrostruen po brojustanovnika i narastao je do cifre od 320.000, ime se svrstao medju ondanje evropskemetropole.

Krajem 1925. godine Milan Zlokovi je radio projekte malih eljeznikih stanica nakojima se naziru elementi nove estetike u arhitekturi. Iste godine, dobio je nagradu nakonkursu za Umetniki paviljon Cvijeta Zuzori i Jugoslovenski paviljon u Filadelfiji.U prolee 1927. godine, zavrio je projekt za sopstvenu kuu na Kote-Neimaru. U jeseniste godine, Zlokovi neoekivano i radikalno menja svoj projekat porodine kue. Noviprojekat, kojim je zamenio ve izradjenu projektnu dokumentaciju, predstavljaarhitektonsku kompoziciju kubinih masa, ravnih krovova i izradjen je u novom,modernistikom stilu.

Zlokovi je imao velikih zasluga za razvoj moderne arhitekture u Srbiji. Takodje, on sesmatra zaslunim za promenu pravca unutar razvoja beogradskog Arhitektonskogfakulteta - koji je u to vreme jo uvek negovao tradiciju eklektike klasicistike i srpsko-vizantijske arhitekture - prema savremenoj, odnosno, modernoj arhitekturi. Obzirom da jebio odlian matematiar, on je jo pre Drugog svetskog rata ukazivao na znaajmodularne podele u arhitekturi i bio je u to vreme jedan medju prvima u Evropi koji jeprouavao polje koordinacije mera u arhitektonskom projektovanju. Na ovom planu,ostavio je znaajan rukopis: Modularna koordinacija.

U isto vreme eki arhitekta Jan Dubovi (1892-1969), ponesen idealima panslavizma,dolazi u Beograd da tu ivi i radi. U Beogradu projektuje i gradi porodinu kuu glumca


17/47

Dragoljuba Goia u do tada na ovim prostorima nevidjenom stilu funkcionalizma. 1926.godine Jan Dubovi pie tekst o Radenikoj kui i radenikom domu, dri predavanja ovrtnim gradovima i objavljuje ih u zagrebakom Tehnikom listu. Svoj tekstilustruje crteima na kojima je vidan uticaj Adolfa Losa (1870-1933).

Iste 1926.godine, Branislav Koji, koji se u Francuskoj kolovao za inenjera, a ne zaarhitektu, predstavlja svoje ideje koje u sebi sadre duh tadanjeg evropskog racionalizmau arhitekturi. Kojiev projekat Hirurke klinike iz 1926. godine nosi elementeekspresionistikih eksperimenata Paula Bonaca (1877-1951). Poetkom 1927. godine jeprisustvovao prvom posleratnom Medjunarodnom kongresu arhitekata koji je odran uHagu. Sam Koji je 1928. godine poslao pisani materijal Filipu Mortonu andu za njegovtekst u asopisu The Architect's Journal koji se odnosio na analizu i predstavljanjenove arhitekture Beograda. Tekst opisuje razvoj moderne arhitekture u novorazvijenojprestonici i po prvi put izvan zemlje predstavlja onovremene arhitektonske tokove koji suse dogadjali u Srbiji. Koji je, takodje, medju prvima prouavao narodnu tradicionalnufolklornu arhitekturu seoskog i gradskog tipa, koju analizira i klasifikuje.

Iz Sarajeva u Beograd 1927.godine dolazi arhitekta Duan Babi (1894- oko 1948). Istegodine Babi se prikljuuje krugu beogradskih avangardnih arhitekata, a 1928. postajesuosniva Grupe arhitekata modernog pravca.

Krajem juna 1928. godine u La Sarau kod Lozane, osnovano je Medjunarodno udruenjemodernih arhitekata: CIAM. Na slinim osnovama, 12. novembra 1928. godine osnovanaje u Beogradu Grupa arhitekata modernog pravca, iji su osnivai bili: Milan Zlokovi,Branislav Koji, Jan Dubovi i Duan Babi. Sva etvorica su studirali arhitekturu izvanSrbije. Milan Zlokovi je zapoeo studije u Gracu, zavrio u Beogradu, a potom seusavravao u Parizu, gde je studirao i Branislav Koji. Jan Dubovi je studirao u Pragu, aDuan Babi u Beu. Grupa je osnovana da bi se putem izrade arhitektonskih projekata,njihovom realizacijom i javnim nastupima, zalagala za principe moderne arhitekture. Uvreme svog najveeg uspona, grupa je brojala osamnaest lanova. Pored osnivaa, ugrupi su bili i Dragia Braovan, Petar (1899-1991) i Branko Krsti (1902-1978), kao iMomilo Belobrk (1905-1980).

Grupa je organizovala nekoliko izlobi: Prvi salon arhitekture 1929. godine, PrviJugoslovenski salon savremene arhitekture 1931. i Drugi jugoslovenski salonsavremene arhitekture 1933. godine. Grupa je takodje izlagala u Pragu 1930. godine.Godine 1934., nakon gotovo estogodinjeg delovanja, grupa je rasputena na inicijativusamih lanova.

U periodu pre osnivanja Grupe arhitekata modernog pravca, bilo je vie pokuajaprenoenja evropskih uzora racionalistike arhitekture, putem uproavanja i ukidanjaistorijskih elemenata na arhitektonskim objektima, uvodjenjem funkcionalistikihprincipa u arhitektonsko projektovanje i unoenjem racionalizacije u konstruktivni ikompozicioni sklop zgrada. Medjutim, sve ove pojave su bile prisutne u arhitekturisporadino i izolovano, jer u to vreme jo uvek nije postojao organizovani pokret na poljuarhitekture putem kojeg bi karakteristini elementi, inioci modernog arhitektonskog


18/47

projektovanja, bili uneti i predstavljeni u celosti i u pravom svetlu stunoj arhitektonskojjavnosti u Srbiji. Kraj 1928. godine se, dakle, moe smatrati trenutkom kada se na srpskojarhitektonskoj sceni definitivno kristalizovao modernistiki pokret, pre svega osnivanjemGrupe arhitekata modernog pravca, a potom i individualnim radom snaniharhitektonskih linosti, koje su ovaj pokret definitivno unele u srpsku arhitekturu.

Poetkom 1929. arhitekta Branislav Koji objavljuje programski tekst modernizma, kojidefinitivno uobliava novi pokret i novi period u razvoju arhitekture u Srbiji. Tekst jeobjavljen pod naslovom Arhitektura Beograda u dnevnom listu Vreme .

U periodu kraja 30-tih i poetka 40-tih dolazi do snane ekspanzije modernistikogpokreta u Srbiji. U to vreme na arhitektonskoj sceni je aktivan arhitekta DragiaBraovan. Studije je zavrio 1912. na Tehnikom fakultetu u Budimpeti i Sarajevu. Do1930. Braovan radi pod uticajem srednjoevropske eklektine arhitekture. Od 1930.njegov arhitektonski izraz se bitno menja, razvija i obogauje pod uticajem novihtendencija na polju arhitekture koje su u Evropi vladale u to vreme. Za svoje

najznaajnije objekte, Braovan usvaja principe na kojima poiva moderna arhitektura.Medjutim, za razliku od evropskih uzora, njegovi objekti izgradjeni u tom duhu odiurazigranou forme i emotivnim peatom, iskazanim kroz diskretnu dekoraciju, imeodstupaju od dosledne funkcionalnosti pokreta moderne.

Izmedju 1927. i 1929. Braovan je izveo Genievu i karkinu vilu, koje predstavljajuklasine primere akademske arhitekture. Poetkom 1929. projektuje Paviljon u Barcelonii Radniki dom u Novom Sadu, dva izvanredna primera nove tendencije, koja je u svetubila poznata pod nazivom racionalistika arhitektura. Znaajne primere srpskogmodernizma Braovan je dao projektima za kuu na uglu u Francuskoj ulici uBeogradu, kao i za sopstvenu kuu u Mileevskoj ulici u Beogradu, koja je, na alost,poruena u Drugom svetskom ratu. Posebno se, kao izuzetno avangardan, izdvaja njegovprojekat za Jugoslovenski paviljon na izlobi u Milanu, iz 1931. godine. Njegovi radovipredstavljaju antologijske primere srpskog modernizma, a medju njima su izuzetnoznaajni i oni za zgradu Dravne tamparije u Beogradu, koja je gradjena izmedju 1933. i1940. godine, za zgradu Komande ratnog vazduhoplovstva u Zemunu, koja je gradjena uperiodu 1934.-1935., kao i za zgradu Dunavske banovine u Novom Sadu iz 1937.-1940.godine.

U isto vreme, u Novom Sadu, Djordje Tabakovi (1897-1971) gradi kuu Klajn (1932.) ipalatu Tanurdi (1934.), obe remek-dela srpskog modernog pokreta. Tanurdievapalata jedan je od najznaajnijih arhitektonskih motiva Novog Sada. Zgrada Sokolskogdrutva (1936) vai za jedno od njegovih najlepih dela, a kua doktora Klajna ula je uudbenike arhitekture. Tabakovi je jedan od najveih srpskih arhitekata modernizma,izmeu dva rata. Za razliku od ostalih, on je projektovao skoro iskljuivo umodernistikom stilu. Presudni uticaj na njegov rad imala je Le Korbizijevoa izlobakoju je video u Parizu. Tabakovi je, taj novi, bezornamentalni stil prepoznao je kaosimbol bliske budunosti i odluio se da ga prihvati. S druge strane, investitori su gaoberuke prihvatili jer je bilo jeftinije tako graditi, a stanovi su bili kvalitetniji, sa viesvetla, dok su krovovi esto korieni kao peta fasada. (Vladimir Mitrovi, istoriar


19/47

umetnosti).

Tokom perioda 1930-tih na scenu srpske arhitekture stupa izuzetna linost NikolaDobrovi (1897-1967). Bio je eki djak i vei deo ivota proveo je i radio u Pragu. Pragje u to vreme bio izvor evropskog racionalizma, a tamonja arhitektonska sredina bila je

medju najrazvijenijim u Evropi. Iz Praga, Dobrovi je pokuao da se priblii srpskojarhitektonskoj sceni ueem na javnim konkursima. Budui da ovdanja kulturnajavnost jo uvek nije bila spremna da prihvati arhitekturu koju je on predlagao, Dobrovije na konkursu za zgradu novosadskog Pozorita izgubio od Dragie Braovana, iji je stilbio prihvatljiviji za tamonju sredinu. Dobrovi je bio beskompromisan i nepokolebljiv,spreman i da se povue iz posla ukoliko nije mogao da ostvari svoju arhitektonskuzamisao. Godine 1930. pobedjuje na medjunarodnom konkursu za arhitektonsko-urbanistiko reenje Terazijske terase, kada je imao samo 33 godine. U konkurenciji subili radovi prispeli iz Nemake, ehoslovake, Francuske i Jugoslavije. Na konkursu jeotkup dobio Duan Babi, a jednu medju nagradama dobio je Branislav Marinkovi(1903-1980), za rad koji je poslao iz Pariza. Bila je to prva velika pobeda modernizma u

Srbiji, izvojevana svega tri godine nakon to je na konkursu za zgradu Lige naroda uenevi modernistiki projekat Le Korbizjea i Pjera anerea bio u uskom izboru zadobijanje prve nagrade.

Dobrovieva iznenadna pojava na kulturnoj sceni uvela je tako duh modernizma u srpskuarhitekturu na velika vrata. 1930. godine pobedio je na medjunarodnom konkursu zazgradu Banovinske bolnice u Splitu, potom na medjunarodnom konkursu za uredjenjekupalinog kompleksa Bavice, takodje u Splitu, nakon ega radi projekt hotela uDubrovniku. U periodu od svega nekoliko meseci Dobrovi osvaja tri prve nagrade namedjunarodnim konkursima sa projektima koji i danas odiu izuzetnom izraajnou ilikovnom snagom. Godine 1931. Dobrovi je osvojio prvu nagradu na konkursu zaeljezniku stanicu Beograd-Dunav.

U asopisu "Arhitektura", koji je od oktobra 1931. do sredine 1934. uredjivao DragutinFatur beogradski modernisti B. Koji, B. Maksimovi, M. Zlokovi, M. Belobrk i,naroito, N. Dobrovi imali su zapaen publicitet objavljivanjem svojih tekstova. NikolaDobrovi u tekstu U odbranu savremenog graditeljstva tako pie: Stilovi, poputsecesije, jugendstila ili kubizma, bili su samo dobronamerna reakcija na eklektizam, alinisu imali prava na opstanak, graditeljstvo su opteretili formalizmom. U razvitkusavremenog graditeljstva to su samo epizode, prolazne zablude. Navedeni stilovi nisuulazili u bitne probleme gradjenja, preteno su se bavili oblikovanjem fasada.

Znaaj Dobrovievog rada ogleda se u njegovom stavu prema sagledavanju problemasavremene arhitekture i urbanizma i nainu njihovog reavanja. U arhitektonskomoblikovanju on je beskompromisno sprovodio pravac bezornamentalne arhitektonskekompozicije masa, koje je oblikovao da budu u skladu sa najnovijim tehnikimdostignuima. Unosio je, s toga, savremene arhitektonske materijale i savremene metodegradjenja u svoje projekte, istraivao najnovije koncepcije i izraze modernog pokreta uarhitekturi. Medjutim, nasuprot njegovom poletnom i beskompromisnom zalaganju zanovim u arhitekturi, borba unutar okvira konzervativne i arhitektonski neartikulisane i


20/47

neopismenjene javnosti je ostavila na njegovoj linosti tragove, koji se ogledaju unjegovim kasnijim tekstovima, koji nose u sebi stavove arhitekte duboko razoaranog usredinu u kojoj je radio.

Duboka ekonomska kriza koja je nastala poetkom 30.-tih godina u svetu, a koja je imala

snaan odraz i na jugoslovenskom tlu, onemoguila je dalju realizaciju Dobrovievihprojekata u Beogradu i Splitu. On se vraa u Prag, gde radi po porudbini projekatJugoslovenskog studentskog doma (1932.). Godine 1934.-36. radi maestralan projekathotela Grand na Lopudu i niz vila u Dubrovniku, kojim povodom donosi odluku da sepreseli u ovaj grad. Period ivota koji je proveo u Dubrovniku bio je najplodniji unjegovom radu, a doneo mu je i satisfakciju u vidu izuzetnog stvaralakog opusa, koji jerealizovao u ovom gradu.

Aprila 1931. u paviljonu Cvijeta Zuzori otvorena je Izloba nemake likovneumetnosti, koja je izvrila znaajan uticaj na dalji razvoj modernog pokreta u Srbiji iopte opredeljenje arhitekata prema ovom pravcu. Na izlobi su predstavljena dela Ota

Bartninga, Petera Berensa, Valtera Gropijusa, Eriha Mendelsona, Misa van der Roa,Bruna Paula, Hansa Pelciga, Hansa aruna, Frica umahera, Bruna i Maksa Tauta,Hajnriha Tesenova, Martina Vagnera i drugih. Maks Taut je odrao predavanje oosnovnim principima moderne arhitekture. Medjutim, treba istai da izloba nije bilaprihvaena sa oduevljenjem od svih predstavnika srpske arhitekture, a struna sredina jeponovo pokazala svoj neuobiajeno konzervativni mentalitet. Ovakvo, retrogradnoshvatanje srpske kulturne javnosti, koja i dalje nije bila spremna da prihvati i prigrli noveideje i tendencije, oteavalo je razvoj novih arhitektonskih puteva i pravaca. Na ovakvostanje u kulturnoj sredini i nisko stanje svesti drutva ali se Zlokovi u tekstu koji jenapisao nakon izlobe nemakih autora, a koji je objavljen u ehoslovakom asopisuStavba.

Dakle,modernizam u Srbiji nije nastupio onom snagom plimnog talasa, koju je ovaj pokret imaou Evropi. Protagonisti novog pokreta u arhitekturi Srbije nisu bili u mogunosti da svojeideje ostvare na odgovarajui nain, pre svega zbog otre reakcije konzervativne strunejavnosti i shodno tome, nemogunosti realizacije svojih ideja. Ova situacija ponovie se usrpskoj arhitekturi na gotovo identian nain mnogo kasnije, poetkom 1980.-tih, kada suideje i stavovi postmodernizma, preovladjujueg na svetskoj arhitektonskoj sceni, biligueni u samom povoju i nastanku u Srbiji, a protagonisti ovog pokreta su bilionemogueni da se struno izraze, afirmiu, pa ak i da uopte dobiju posao. U vrtlogunerazumevanja srpske kulturne akademske javnosti i njenoj nepopustljivosti premasvemu to je bilo novo i avangardno, nestajali su i gasili se nosioci novih ideja.Avangardni stavovi u arhitekturi, koji su bili prisutni na srpskoj kulturnoj sceni, kako uperiodu povoja modernizma, tako i u periodu nastanka postmodernizma krajem 70.-tih ipoetkom 80.- tih, bili su teko razumljivi za predstavnike etabliranih strukovnihstruktura, koji su bili obrazovani na zastarelim i prevazidjenim akademskim klieima.Pomirljiv i kompromisan stav srpske arhitektonske avangarde u periodu nastankamodernizma bio je prisutan na svakom mestu, ukljuujui i izlobe radova predstavnikaarhitektonske avangarde. Medjutim, to nije bilo sluaj u periodu postmodernizma 80.-tih,


21/47

kada su njegovi protagonisti smelo krili pravila arhitekture, a pri tom su kao posledicutrpeli opti bojkot strune sredine, ostajali bez mogunosti da projektuju i izvedu svojeideje, a na kraju su ak ostajali bez posla i osnovnih uslova za linu egzistenciju.

Na otvaranju Prvog salona arhitekture, Milan Zlokovi se obraa strunoj javnosti

naglaavajui da pristalice novog pokreta u arhitekturi izlau zajedno sa ostalimkolegama, bez obzira na postojee stilske i druge razlike, u nameri da odrekomunikaciju i blizak kontakt sa njima. Sve ovo govori o dubokom konzervativizmusredine, drutvenoj klimi u kojoj nije bilo mogue neto promeniti, naroito ukoliko je todolazilo od strane novih i avangardnih tendencija u Evropi. Izvor konzervativizma usrpskoj arhitekturi moda treba traiti i u injenici da su srpski arhitekti bili predstavnicisrednje ili vie klase, a arhitektonsko obrazovanje su sticali u konzervativnim kolama.Takodje, bili su to ve afirmisani arhitekti, kojima eksperimenti u stilu i estetici nisu bilibliski. Nasuprot njima, nalazili su se mladi arhitekti, koji su se celokupnim svojim biemi verom preputali bujici arhitekture, a ona ih je najee lomila i u njoj su se njihoveavangardne ideje utapale i nestajale.

U godinama 1931. i 1933. Milan Zlokovi je gradio vie stambenih zgrada i vila.Monumentalna je njegova Hipotekarna banka u Sarajevu, iz perioda 1928. i 1932. godine,gde su prisutne osovinska simetrija i stubovi u proelju. U isto vreme gradio je hotelia u Matarukoj banji, gde je pristup projektovanju stilski proien, bez znaajnijeguticaja akademizma. Za projekat gradske kue za porodicu Zaborski, Zlokoviu je uzorbio neizvedeni projekat vile tros iz 1922. godine, Adolfa Losa. Za projekat Domatrgovako-industrijske komore u Skoplju, Zlokovi je kao uzor imao projekat Radnikogkluba Zujev u Moskvi, Ilje Aleksandrovia Golosova (1883-1945), iz 1928. godine. Priprojektovanju zgrade Univerzitetske deije klinike u Beogradu, Zlokovi se oslanjao naprojekat Sanatorijuma za tuberkulozne u Paimiju u Finskoj, Alvara Alta (1898-1976).Prilikom izrade konkursnog projekta za palatu Albanija iz 1938. godine Zlokovi kaolikovni uzor uzima ekspresivne elemente Mendelsonovih robnih kua Schocken ututgartu i Petersdorf u Vroclavu, obe iz 1927., i kombilnuje ih sa konkursnimprojektom za soliter u Fridrihtrase, Huga Heringa (1882-1958). Medjutim, 1939. godine,Zlokovi predstavlja sasvim originalno reenje na projektu poslovne zgrade i izlobenogsalona FIAT-a u Beogradu.

Takodje, ve pomenuti arhitekta, Branislav Koji, koji je diplomirao 1921. godine uParizu, gradi objekte u Beogradu i Skoplju, medju kojima i stambenu zgradu dr Djuria uPrizrenskoj ulici u Beogradu, koja predstavlja antologijski primer srpskog modernizma.Uestvovao je na veem broju konkursa i dobio nekoliko prvih nagrada. 1925. godinedobio je prvu nagradu za umetniki paviljon na Kalemegdanu u Beogradu, a iste godine iprvu nagradu za Jugoslovenski paviljon na Exposition internationale des Artsdcoratifs u Parizu, a 1935. godine za studentski dom u Skoplju. Medjutim, svakipokuaj Kojieve stilske radikalizacije, odnosno ogoljavanja projekta zavravao se nataj nain to bi investitor projekat odbacio. To se dogodilo i sa njegovim projektima zavilu na Topiderskom brdu i Vilu za umetnike, takodje na Topiderskom brdu, oba iz1929. godine. Na ovim projektima, Koji je pokuao da oblikuje arhitektonski objekat poprincipu tekueg prostora, komponovanog iza modernistiki koncipirane fasade.


22/47

Kojiev crte Enterijer A la Korbizje iz 1929. godine govori o njegovoj potpunojopredeljenosti prema idejama koje je Le Korbizje u to vreme irio evropskomarhitektonskom scenom.

Koji i Zlokovi, radei u konzervativnoj i arhitektonski neukoj i nedovoljno pismenoj

sredini kakva je tada bila Srbija, gubili su poslove zbog sopstvenih ideja i arhitektonskihopredeljenja, koje ta i takva sredina jo uvek nije bila spremna da prihvati. U takvimuslovima oni su bili prinudjeni da i dalje projektuju suprotno sopstvenim profesionalnimubedjenjima, sve potujui konzervativne zahteve svojih naruilaca. Zlokovi je takogradio u periodu izmedju 1930. i 1931. godine zgradu Opel-a u Beogradu, koja sadridavno prevazidjene dekorativne elemente karakteristine za prethodni stilski period uarhitekturi. Koji, suprotno svom arhitektonskom stavu, za zgradu dr Djordja Radina,koja je gradjena izmedju 1931. i 1932. godine, nacrtao je dve varijante fasade:modernistiku i klasicistiku, na koji nain je izaao u susret zahtevu konzervativnoginvestitora.

Jan Dubovi je projektovao i gradio tokom 30.-tih i poetkom 40.-tih godina kompleksopservatorije na Zvezdari, koji se sastoji od kompozicije tehnoloki napredniharhitektonskih objekata.

Duan Babi gradi niz stambenih zgrada, medju kojima je znaajna zgrada Lektres uulici Marala Birjuzova br. 21 u Beogradu, sa elementima modernistikogdekorativizma, kojim pokuava da pomiri dva razliita stilska perioda u arhitekturi i nataj nain da ublai sirovu snagu modernog pokreta i prilagodi ga uslovima sredine ukojoj gradi.

Braa Petar i Branko Krsti u svom radu nalaze put kompromisa koji uspostavljajuizmedju stilova modernizma, eklekticizma i akademizma. Eklekticizam se vidi u projektucrkve Sv. Marka u Beogradu, akademizam u oblikovanju fasade Agrarne banke uBeogradu, a zakasneli srpsko-vizantijski stil u oblikovanju Igumanove palate.Avangardne forme predstavljene su njihovim projektima vila u Profesorskoj koloniji i naSenjaku u Beogradu. Vile su izgradjene u kubinim formama uz izvedenu kompozicijupo modernistikim uzorima. Takodje, stambena zgrada za Josifa ojata u Brankovoj uliciu Beogradu, iz 40.-tih, pripada ovom poslednjem stilu, jer sadri fasadu iste, perforiranepovrine.

U vremenu kraja 30.-tih i poetka 40.-tih godina XX veka gradnja definitivno dobijastilske karakteristike moderne arhitekture. Nova shvatanja koja u to vreme postajudominantna u likovnom, gradjevinskom pa i socijalnom pogledu, unela su velikepromena u arhitekturu Srbije. Skromnost i skuenost balkanske sredine i njen lokalni,istonjaki karakter polako, ali ubedljivo, menjaju nova, svetla zdanja, istih linija strogogeometrijskih formi. Ovaj arhitektonski jezik sve vie primenjuju prvo beogradski, azatim i ostali arhitekti na tlu Srbije. Sam prestoni Beograd se moe ponositi arhitekturomnastalom u to doba, ne samo gradjevinama koje su projektovali Zlokovi, Koji iBraovan, ve i delima ostalih predstavnika moderne arhitekture, medju kojima su bilinajznaajniji: Miladin Prljevi (1900-1973), Branislav Marinkovi (1903-1985), Djura


23/47

Boroi (1910-1965), Hugo Erlih (1879-1936), Ernest Vajsman (1904-1985), Branko iPetar Krsti, Mia Manojlovi (1901-1942), a potom i Momilo Belobrk.

U periodu od 1920. do 1941. Ivan Metrovi ostvaruje veinu svojih arhitektonskih ivajarskih planova: Njegoev mauzolej (prva varijanta), grobnice u Cavtatu i u Otavicama,

spomenik Zahvalnosti Francuskoj u Beogradu, Grob Neznanog junaka na Avali kodBeograda, spomenik rumunskih kraljeva u Bukuretu, spomenik kralja Petra u Zagrebu(kao Dom likovnih umetnosti, kasnije Muzej revolucije), itd. Poto su ga 1941. vlastiNDH na jedno vreme liile slobode, putuje u Italiju i posle uestvovanja naVenecijanskom bijenalu 1942., odlazi u Rim. Godinu dana kasnije prelazi u vajcarsku,gde ostaje do 1947., kada odlazi u SAD gde postaje profesor na univerzitetu u Sirakuzi,Nju Jork. Od 1955. profesor je na Univerzitetu Notr Dam u Saut Bendu, Indijana.

Tokom godina 1929.-32. najvei slovenaki arhitekta Joe Plenik (1872-1957) gradi uBeogradu crkvu Sv. Antuna padovanskog, rotondu sa krivim tornjem, koja se nalaziizmedju Liona i Crvenog krsta. O Plenikovoj crkvi, odmah po njezinoj izgradnji, pisao

je u Srpskom knjievnom glasniku Aleksandar Deroko: Za osnovni oblik gradjevineuzeta je starohrianska rotonda, za kakvu se pria da je bila Konstantinova crkva iznadHristova groba. Time je Plenik naslonio ovaj spomenik i na narodnu tradiciju, jer sunajznaajnije starohrvatske katolike crkve, kao ona sv. Trojice u Poljudu kod Splita, anaroito crkva sv. Donata u Zadru, rotondnoga oblika. (...) Svejedno, ovakva kakva je,gradjevina je nesumnjivo monumentalna, a to je glavno. Ona ima one dve osnovne stvarikoje uslovljavaju tu monumentalnost, a to je, s jedne strane, impozantnost siluetespoljanosti, postignuta saetim, krupnim i mirnim modelisanjem proste nerazbijenemase - i jedinstveni prostor unutranjosti, koji obrazuje skladna i prostrana, pregledna idobro osvetljena upljina (Cit. prema: Franjevaki vijesnik, 1933, str. 28-29).

Plenik se kao autor svrstava medju arhitekte za koje je karakteristino traenjesopstvenog stila i naina arhitektonskog izraavanja, uz posebno obraanje panje prematehnikim dostignuima novih gradjevinskih materijala i konstrukcija. U strunompogledu, Plenik se formirao unutar Vagnerove kole, a bio mu je stran krutiakademizam. Lepota njegove arhitekture zasniva se na osobitostima gradjevinskihmaterijala i specifinostima arhitektonske strukture i kompozicije.

Godine 1920. Plenik je izabran za profesora arhitektonske kompozicije na Umetnikojakademiji u Pragu, a u isto vreme se odazvao pozivu mladog slovenakog univerziteta uLjubljani da preuzme mesto redovnog profesora za arhitektonsko crtanje i kompoziciju.Medjutim, Plenik je mnogo ranije, 1912.-13., od strane vea beke akademije, tri putauzastopno bio jednoglasno predlagan i izabran za Vagnerovog naslednika, ali jeministarstvo svaki put odbilo da imenovanje potvrdi iz nacionalno-ovinistikih razloga.Delimino je na ovo uticao i poziv tadanjeg ministarstva prosvete Srbije, da, kaonajvei jugoslovenski arhitekt, preuzme vodee mesto prilikom organizovanjajugoslovenske umetnike kulture u Beogradu. Njegovo imenovanje u poasnopredsednitvo organizacionog odbora izazvalo je reakciju u Beu i Berlinu. Ideja za pozivPlenika da dodje u Srbiju potekla je od Ivana Metrovia i Jovana Cvijia, dok je njihovtuma i posrednik bio K. Strajni. Plenik je ipak odluio da ostane u Pragu.


24/47

U periodu 1930.-33. podignuta je velelepna zgrada Francuske ambasade u Beogradu uPariskoj ulici. Projekat je u duhu modernizma izradio francuski arhitekta Anri Roe.Fasada je izradjena od mermera sa Venaca, a na vrhu su postavljene enske figure kojesimbolizuju slobodu, bratstvo i jedinstvo.

Krajem 30.-tih godina, sa formiranjem novog odnosa snaga na evropskoj politikoj areni,koji sobom nosi i novu estetiku, dolazi ponovo do stilskih i drugih kvalitativnih promenai u srpskoj arhitekturi. Jednostavnost, koja je postala prisutna u arhitekturi pod uticajemmodernog pokreta, polako se povlai sa arhitektonske scene, a nju zamenjuje novi pristupu projektovanju monumentalnost. Monumentalnost u oblikovanju je na pojedinimarhitektonskim objektima iz tog vremena izraena gotovo do brutalnosti.

Za vreme pred i tokom Drugog svetskog rata, osea se snaan uticaj arhitekture Treegrajha, kada je u Beogradu projektovano nekoliko znaajnih objekata. Gojko Todi takoprojektuje zgradu Ministarstva gradjevina u Nemanjinoj ulici br. 9 u Beogradu, koja

sadri gigantske korintske stubove u proelju. Zgrada je teko oteena u tokubombardovanja NATO snaga 1999. godine, a 2007. godine je neprimereno nadzidana,ime je definitivno uniten njen prvobitni izgled. Dragan Gudovi (1904-1989) u istomstilu radi projekat rekonstrukcije beogradskog Narodnog pozorita., a 1938. godineVasilije Androsov u monumentalmom stilu redizajnira proelje Glavne pote (1935.-38.)u Takovskoj ulici, delo Josipa Pimana. Takav je primer i zgrada Prizad-a (danaszgrada Tanjuga), iz 1937. godine, Bogdana Nestorovia (1901-1975).

Uz domae autore, u ovom periodu u Srbiji grade i italijanski i nemaki arhitekti.Berlinski arhitekta Verner Marh, projektant Olimpijskog stadiona u Berlinu, izradio jeprojekt za Stadion na Kalemegdanu, koji je medjutim odbijen. Marh je takodje pripremiourbanistike planove za izgradnju Novog Beograda na levoj obali reke Save, koji e bitijedna od osnova za kasniju urbanistiku ekspanziju, koju e da pone da sprovodi NikolaDobrovi. Prelazak Beograda na levu obalu reke Save definitivno e da promeniurbanistiku sliku i gradski karakter Beograda neposredno nakon Drugog svetskog rata.

1939.-40.-te je raspisan konkurs za idejno reenje zgrade beogradske Opere. Lokacija jebila kod zgrade Manje, izmedju ulica Nemanjine, Kralja Milutina i Kralja Milana.Izmedju oko 70 prispelih projekata, iri je dodelio dve ravnopravne prve nagrade, a zarealizaciju je bio predloen rad koji su uradili italijanski arhitekti: Nino Marboto, LuidjiOrestano, Dante Tasoti i Luidji Vanjeti, svi iz Rima. Nagradu su sa njima podelilizagrebaki arhitekti Vladimir Turina i Hinko Gotvald. Konkursni projekat italijanskiharhitekata za novu beogradsku Operu iz 1939.-40. godine, bez obzira to je dobionagradu, zbog svoje monumentalnosti i neprimerene snage arhitektonskog izraza, kojinisu bili bliski beogradskoj strunoj javnosti, izazvao je negodovanje u domaojarhitektonskoj sredini, a nagradjeni projekat nije nikada realizovan.

Nakon Drugog svetskog rata, nastupa period obnove drave i izgradnje gradova, apresudan uticaj na domae arhitekte tokom tog perioda ima arhitektura koja dolazi izSovjetskog Saveza. Ova arhitektura je predstavljena srpskoj arhitektonskoj strunoj


25/47

javnosti na izlobi Arhitektura naroda SSSR, povodom koje su svoje tekstove objaviliBranko Maksimovi, Djurdje Bokovi, Branislav Koji i Bratislav Stojanovi.

U godinama koje su usledile neposredo posle rata, u arhitekturi su po drugi put u XXveku oivljene tradicionalne folkloristike ideje, posebno na brojnim projektima seoskih

domova kulture. Na polju izgradnje znaajnih javnih objekata i dalje je ostao prisutanzahtev za monumentalnim izrazom, te je taj stil u 50.-tim godinama jo uvek dominiraoarhitektonskom scenom Srbije, to je korespondiralo kako sa arhitekturom prethodnog,ratnog perioda, tako i sa novim uticajima sovjetske arhitekture.

Drutvena klima je potpuno izmenjena, a arhitekti u prvo vreme nisu umeli da prilagodesvoje strune i umetnike stavove novonastaloj situaciji. Arhitektura, koja je pre rata bilazasnovana na potpuno drugim zahtevima, u novonastalim uslovima i arhitektonskimpotrebama kako drutva u celini, tako i korisnika-pojedinca, nije mogla da pronadje svojemesto i svoj pravi izraz. Zahtevi ratom razorene drave i potpuno novog drutvasocijalistikog realizma u pogledu arhitekture i urbanizma iskljuivali su elemente

estetike i likovnosti, a prvenstveno su se odnosili na zadovoljavanje ogoljenih osnovnihpotreba stanovnitva, koje je trailo pre svega da ima neophodan krov nad glavom.Ideje kolektivizma, uvezene iz SSSR-a, radjale su aneminu, bezlinu i monotonuarhitekturu. Ponovni povratak idejama arhitekte-autora tekao je izuzetno sporo.

Uporedo sa formiranjem i etabliranjem nove politike, drutvene i kulturne politike ielite, karijere pionira srpskog modernizma i stoera srpske arhitekture bile su preseene,bez obzira na injenicu da je veina njih bila u svojim najboljim stvaralakim godinama.Neki medju njima mogli su da nastave da rade na Univerzitetu, bavei se naukom ipisanjem strunih dela, bez moi ili elje da shvate i prihvate istorijsko-kulturnu situacijudrutva u kojoj su se nali. Jedini predstavnik te generacije, koji je svojom kreativnoudonekle uspeo da se uklopi u politiku situaciju novog drutva, bio je Nikola Dobrovi,koji je u posleratnom periodu sagradio svoje remek-delo zgradu Dravnog sekretarijatanarodne odbrane (1954. 1963.), mada uz velike tekoe i kompromise. Kako je on od1943. godine ratne godine proveo na slobodonom ostrvu Visu, a u oslobodjeni Beograd jedoao zajedno sa borcima narodnooslobodilakog pokreta, nova politika elita ga jeprihvatila i podrala. Tako je imao priliku da svojom strau rasnog arhitekte, talasimapolemikih tekstova i knjiga, smelou svojih ideja i beskompromisnou protivkonvencionalnog, nestrunog i sluajnog u arhitekturi, postane predvodnik u utiranjunovih puteva u srpskoj arhitekturi.

Dobrovi je bio Glavni arhitekta grada Beograda, osnovao je Urbanistiki institut priMinistarstvu gradjevina NR Srbije, a potom i Urbanistiki zavod grada Beograda.Urbanistiki zavod je u to vreme bila jedina institucija u kojoj se na struan i nauannain bavilo problemima urbanistikog planiranja i arhitektonskog projektovanja. SamDobrovi je pred sobom imao viziju i cilj, koju je inicirao jo inenjer DjordjeKovaljevski (1888- Rusija, ?), autor generalnog urbanistikog plana Beograda iz 1923.godine o izgradnji novog grada u vidu radijalno-kompozitne urbane strukture na levojobali reke Save. Medjutim, njegov idejni projekat GUP-a za grad Beograd iz 1948.godine, u kome je anticipirana trasa budueg auto-puta sa mostom preko reke Save je


26/47

pretrpela otre kritike, plan je odbaen, a sam Dobrovi je bio prinudjen da se povue namesto profesora Arhitektonskog fakulteta. Danas, 60godina od poetka realizacije oveurbanistike zamisli, Novi Beograd ima oko 230.000 stanovnika, kontinuirano je jednood najveih gradilita u Srbiji, a Dobrovieva ideja u potpunosti je realizovana, to jenajjasniji dokaz njene ispravnosti.

Paralelno sa izgradnjom novih gradskih celina u gradovima Srbije, period prve i drugeposleratne decenije karakteriu takodje i planska zatita kulturnih dobara, pre svegazatita arhitektonskog nasledja, kao i rekonstrukcija ratom oteenih i unitenih objekata.U procesu zatite spomenika kulture kljunu ulogu su dobili Zavodi za zatitu spomenikakulture, koji su tokom niza godina konstantno radili na rekonstruisanjima i obnavljanjimaarhitektonskih kulturnih dobara i zatiti od dalje devastacije, odnosno propadanja,nedozvoljene dogradnje, ili ruenja. Takodje, izuzetno znaajan u tim posleratnimgodinama je bio i rad na prikupljanju arhitektonsko-gradjevinske gradje i dokumentacijegradjevinskog fonda koji je stradao tokom Drugog svetskog rata, na osnovu koje je bilomogue izvriti njegovu tanu rekonstrukciju. Uporedo sa zatitom pojedinih gradjevina,

radjeno je i na zatiti ambijentalnih celina, medju kojima se u Beogradu, na primer,posebno izdvajaju istorijska ambijentalna celina Kalemegdana i ambijentalna celinaboemske etvrti Skadarlija, koja je sauvana na osnovu inicijative iz 1957. godine, kadaje Ugljea Bogunovi (1922-1994) sa saradnicima nainio urbanistiki plan, zahvaljujuikojem je sauvan autentian istorijski izgled ove gradske etvrti.

Socijalistiki realizam, stilski izraz koji dominira u likovnim umetnostima u tadanjojJugoslaviji, u vreme neposredno posle Drugog svetskog rata, sastojao se u nekritikom,sveoptem, neselektivnom divljenju prema svemu onom to je dolazilo iz SSSR-a.Medjutim, nakon duboke politike krize, koja se odvijala tokom 1948. godine, a koja jedovela do raskidanja bliskih veza tadanje Jugoslavije sa istonim centrom moi izemljama Varavskog pakta, dolo je i do slinog zaokreta na polju umetnosti, asocijalistiki realizam je potisnut sa velike scene kao dominirajui likovni izraz.

Godina 1947. je veoma plodna u izgradnji znaajnih javnih objekata. Sagradjena je palataSaveznog izvrnog vea, koju su projektovali hrvatske arhitekte Anton Ulrih (1902-1998), Vladimir Potonjak (1904-1952), Zlatko Najman i Dragica Perak. Projekteadaptacije izvrio je Mihajlo Jankovi (1911-1976). Nekadanji neoklasicistikimonumentalni koncept prvobitnog reenja izmenjen je novim arhitektonskim pristupom.U periodu od 1947.-61. arhitekta Lavoslav Horvat (1901-1989) projektovao je hotelJugoslavija na Novom Beogradu. Deo enterijera oblikovali su Vladeta Maksimovi(1910-1994), Nikola Radanovi, Ivan Anti (1923-2005) i Milorad Pantovi (1910-1986).Lavoslav Horvat je projektovao i zgradu Savezne privredne komore na Terazijama(1959.), dok je Milica teri (1914-1998) projektovala (1957.) poslovnu zgraduEnergoprojekta u Beogradu, u Brankovoj ulici.

1950. godine odrano je Prvo savetovanje arhitekata i urbanista FNR Jugoslavije uDubrovniku, na kojem su iskristalisane ideje o raskidu arhitekture i urbanizma sasocijalistikim realizmom. Na ovom Savetovanju, znaajan uticaj na promene u domenuarhitektonske misli i estetike uinili su svojim nadahnutim izlaganjima novinar Vladislav


27/47

Ribnikar (1900-1955) i arhitekta Milorad Macura (1914-1989). Njih dvojica su uspeli dafokusiraju interesovanje arhitektonske strune javnosti na pitanje stila u arhitekturi injeno posmatranje kao umetnikog dela, a ne samo kao sredstva za puko zadovoljenjedrutvenih i linih ljudskih potreba.

Tokom 50.-tih u potpunosti nestaju uticaji socijalistikog realizma u arhitekturi. Poslednjiznaajan primer ovog stila olien je u zgradi Doma sindikata na tadanjem Trgu Marksa iEngelsa (danas Nikole Paia), u Beogradu, koju je projektovao nekadanji LeKorbizjeov saradnik Branko Petrii (1911-1984), koristei elemente arhitekturesocijalistikog realizma. Na mikrourbanistikom planu to se ogleda u formiranjumanifestacionog trga, dok se na planu arhitektonskog oblikovanja objekta istiesmireni, bezlini ritam prozorskih povrina.

Period socijalistikog realizma sledi drugi karakteristian period u stilskom razvojulikovnih umetnosti i arhitektonskog oblikovanja, a u teoriji je dobio naziv socijalistikiestetizam. Pod tim pojmom su podrazumevane specifine grupe likovnih i stilskih

uticaja i karakteristika, sadrane u p

Documents

Arhitektura Srbije u 20 Vijeku