10. Karakteristike istorijskog razvoja Blakna u starom i novom veku

Na teritorijama Blakanskih država i kroz njihovu istoriju može se pratiti susretanje, preplitanje i sukobi dve civilizacije: Istočne i Zapadne.Propašću Zapadnog Rimskog carstva nastaju ranofeudalne države i taj prostor je imao regionalni značaj.Rimljani su osvojili najveći deo Balkana ali ga nisu naselili, izuzev Jadranske obale i Dunava. Južni sloveni došli su sa Svera Karpata, prešli Dunav i naselili se od Alpa do Peloponeza menjajući etnički sastav starosedelaca. Stara imena vodećih plemena proširila su se na sve one koje su naseljavali od zapadnih dolina do Jadrana-Hrvati i na one duž južnih pritoka Dunava –SrbiIsprepletani uticaj papstva i Vizantije doveo je do toga da je latinska varijanta prevladala na Zapadu a pravoslavna na Istoku.Bugari su u 9 veku su iz oblasti Istočno od Azovskog mora doselili na obale donjeg Dunava. Bugari su doživeli procvat za vreme Simeona koji je uzeo titulu Cara. Do 1330 uspon Bugarske, a onda poraz od Srbije i prestanak države.Srbija je u to vreme koristila opsednutost Zapada Vizantijom, Svetom Zemljom. Nemanjići su podsticali Latine protiv Grka i širili su se na štetu Bugara i Vizantijaca. Nemaljići uzimaju titulu kralja. 1217.od papae dobijaju crkvenu samostalnost.1346. Kralj Dušan se ovenčao titulom Cara Srba, Hrvata i Grka a njegovi posedi su se prostirali od Save i dunava do Korintskog zaliva. Umro je 1356.Bosna je ostvarila razdoblje slave sa Tvrtkom I u drugoj polovini 15 veka,koji je želeo da bude naslednik dinastije Nmeanjića pa je čak i uzeo titulu kralja Srbije, Bosne, Hrvatske i Dalmacije.

11. Srednjovekovne balkanske drzave i njihovo pokoravanje od strane Osmanskog carstva(izvor: Stevan Pavlovic – Istorija Balkana)

U periodu od kraja 15. do kraja 18. veka, juznoslovenske zemlje su se najvecim delom, izuzev Dubrovnika, nalazile pod stranom vlascu. Pod Turskom vlascu bile su: Makedonija, Srbija, BiH, a do kraja 18.veka i Crna Gora, kao i nejveci deo Hrvatske i Vojvodine. Deo Hrvatske i Slovenije bio je pod vlascu Austrije, dok su Dalmacija i Boka Kotorska bile pod vlascu Mletacke republike.Bugari su se u 9. veku ulogorili na obema obalama donjeg Dunava. Bugarska je doživela svoj vrhunac kada je njen vladar Simeon prisvojio titulu cara 913. ipokušao da zauzme Carigrad. Bugarsko carstvo je uzimalo danak od osvojenih oblasti koje su se prostirale od Dunava do severnih grčkih oblasti i Jadrana.Mađari (Ugri) naselili su se u Panonskoj ravnici.Srbija je koristila opsednutost Zapada Vizantijom i Svetom zemljom,Nemanjići su podsticali Latine protiv Grka. Šireći se na štetu Bugara i Vizantijaca,vladari iz loze Nemanjica su uzeli titulu kralja dobivsi 1217. kraljevsku krunu od pape, a crkvenu samostalnost od patrijarha izgnanog u vizantijsku Nikeju. Kada se 1346. kralj Dusan u Skoplju sam ovencao carskom krunom Srba i Grka, njegovi posedi su se prostirali od Save i Dunava do Korintskog zaliva. U vreme kada je umro, Dusan se nalazio na korak

od ostvarenja svoje 2 teznje: da zaposedne Carigrad i da povede evropsku odbranu protiv Turaka.Mada je gradjena po uzoru na Vizantiju, srednjovekovna srpska i bugarska civilizacija nije bila iskljucivo okrenuta istoku vec su vladari ,i Srbije i Bugarske, poglede upravljali ka oba sredista hriscanstva sve dok nisu spoznali moćnu integracionu silu koju je pružao vizantijski koncept

U razdoblju izmedju 12. i 15. veka citavo poluostrvo bilo je most izmedju Istoka i Zapada. Feudalni sloj Bosne poceo je samostalno da se razvija u 12. veku po povrsnim sizerenstvom Ugarske.

U 13. veku pojavile su se prve domaće države- Moldavija i Vlaska (stanovnici su govorili romanskim jezikom, upotrebljavali slovensko pismo...) a ostalo proslovensko stanovnistvo je bilo potisnuto u planine, narocito u Albaniji, koja je naposletku (u trvenju izmedju Italije i Balkana) ukljucena u Dusanovo carstvo.

Nakon kraja srpske moci stvoren je vakuum na Balkanu, Ugarska i Venecija sa severa, a Osmanski Turci sa juga, pozurili su da taj prostor popune.

Bosna je ostvarila razdoblje slave pod vladavinom kralja Tvrtka, nakon cije smrti je kraljevstvo prikljesteno izmedju Turaka i Ugara.

Otkako su se 1354. ucvrstile u Evropi, Osmanlije su potcinile Dusanove velikase u Makedoniji, raskomadanu Bugarsku monarhiju, pa cak i vizantijskog cara. Bitka na Kosovu na kojoj je srpski vladar u savezu sa bosanskim kraljem Tvrtkom bio porazen nije zapecatila sudbinu Balkana, ali je smatrana sudbonosnom zbog napora na stvaranju hriscanskog saveza (koji je prethodio) kao i razmere pogibije koju je prouzrokovala. Ostaci srpskog kraljevstva opstali su sve do 1459. i bili su potisnuti na sever prema Ugarskoj. 1463. dosao je red i na Bosnu da padne. Samo je Dubrovnik, zahvaljujuci tome sto je placao danak i trgovao sa svima, ostavljen na miru.Ugarsko-hrvatsko kraljevstvo raspalo se, nakon sto su mu se priblizili Turci,1493.Kada su Turci porazili Ugre na Mohacu, habzbursko preuzimanje preostalih poseda ozakonjeno je izborom Ferdinanda Habzburskog za kralja Ugarske a potom i Hrvatske.Osvajanje grckih zemalja dovrseno je tek nakon pada Carigrada, 1453.Turci su grad nazvali Istambul.

Teritorijalni oblik srednjovekovnih balkanskih kraljevina bio je veoma nesiguran. Kako su se kraljevine razvijale, njihovi vladari su uzimali kraljevske titule a zatim (kao u slucaju Srbije i Bugarske) carske, cime su se uzdizali u naslednicke Vizantije, koja je, iako u kulturnom pogledu grcka, ostala po svojoj imperijalnoj ideologiji rimska. Osmanlije su dosle u taj svet koji se menjao. Trajan Stojanović ove događaje je nazvao Evropski stogodišnji rat – time je objasnio složen sukob katolika protiv katolika, hrišćana protiv muslimana, Osmanlija protiv kraljevine Ugarske, seljaka protiv gospodara.... Prodor novih osvajaca u Evropi pogodio je celi Balkan. Cak su i delovi Balkana, koji su ostali izvan okvira Osmanlijskog carstva sluzili kao tampon zone iz kojih su se njihovi susedi branili od Turaka.Turke je sa stenovitih visija Male Azije privlačila daleko bolja balkanska zemlja. Postepeno su krenuli u osvajanje. Prvi period osvajanja odlikovalo je prilagođavanje. Same Osmanlije želeli su da ih smatraju naslednicima Istočnog Rimskog Carstva, dok je islam trpeo jevreje I hrišćane. Vizantija je svoju sudbinu smatrala zapečaćenom-bilo da padne pod vlast Latina bilo Turaka. Biti spasen os trane Latina značilo je gupitak pravolsavlja, dok takva opasnost ne

bi postojala ako bi carstvo uzeli Turci. Car Vizantije tj njegova vlast postala je maglovit simbol ali carigradski patrijarh je ostao verski poglavar većine hrišćana koji su već bili pod Osmanskom vlašću.Osmanska vlast predstavljala je sultanovo pravo da upotrebljava i stiti sve izvore dobara i da odrzava harmoniju medju drustvenim stalezima i religijsko-etnickim grupama ili nacijama.(miletima). Prvi stalež činili su nosioci državnih službi. Zemljoposednik-spahija bio je u početku činovnik koji je pribavljao određeni broj ljudi u skladu sa površinom svog imanja –timara. Spahija nije polagao pravo vlasništva zemlje, ali je primao dohodak.

Naseljavanje Turaka bilo je usredsredjeno na doline i recne basene istocnog i sredisnjeg Balkana i na gradove.

Osmanlijsko razdoblje bilo je svedok velikih seoba. Deo stanovnistva odlazio je na sever, povlaceci se sa ostacima srpskog kraljevstva iz Makedonije, a potom i preko Save i Dunava, posto su ga Ugri i Habzburzi pozivali da obradjuje i brani granicne oblasti.Sa druge strane I Turci su privlačili doseljenike raznim povlasticima kako bi obnovili privredu. Česte su bile I lokalne seobe. Prvi Turski napad poremetio je život u nizijama, pa je seosko stanovništvo bežalo u više predele. Mnoštvo ih se selilo u Dalmaciju gde su potisnuli romansko stanovništvoOsmansko carstvo je prosirilo vlast i na Rumunske knezevine ugovorima iz 1392 i 1413. kojima su njihovi vladari postali sultanovi saveznici i vazali koji su placali danak. Osmanskom carstvu Rumunske kneževine su bile potrebne kao međuoblasti koje su obezbeđivale namirnice.U Vlasku i Moldaviju se nisu naselili Turci i njihovo postojanje nikad nije dovedeno u pitanje. Njihovi knezevi, kao jedini preostali pravoslavni vladari na Balkanu, videli su sebe kao nastanak vizantijske granice.

Osmansko carstvo je bila najveca muslimanska drzava-Osmanski Turci pripadali su sunitskom ogranku islama; hriscani i Jevreji su smatrani posebnim miletima (nacijama) kojima je bilo dozvoljeno da zadrze svoje zakone i obicaje mada sa izvesnim ogranicenjima.

Jedinstvo Istocne Crkve u Osmanskom carstvu omogucilo joj je ulogu ocuvaoca na vise nacina. Sultan je obnovio Pecku patrijarsiju 1557. da bi pruzio izvesno zadovoljstvo Srbima koji su snosili znatan deo rata i da bi ih objedinjene pod crkvom kontrolisao. Patrijarčija je obuhvatala tada najveću jurisdikciju - deo severne Makedonije, preko Srbije, Crne Gore,BiH do pravoslavnih naseobina na habzburskim i mletackim teritorijama.Osmanski posedi izolovali su najveći deo Balkana od ostatka Evrope, a pravoslavlje od ostalog hrišćanstva. Grčko pravoslavlje je već bilo antizapadno posle uništenja koje su joj naneli krstaši. Katolička Evropa nastojala je da nametne papsku supermaciju kao cenu za vojnu pomoć protiv Osmanlija. Osmanlije su retko doživljavale Pravsoslavnu crkvu kao moguću opasnost. Opstanak Pravoslavne crkve omogućavala je upravo njena slabost kao organizacije.Carstvo je bilo na vrhuncu moci pod sultanom Sulejmanom Velicanstvenim (1520-1566) Pravoslavci su morali da prihvate cinjenicu da su stanovnici drugog reda u carstvu u kom vladaju muslimani.Balkanski turci nisu se puno razlikovali od svojih hrišćanskih podanika. Bugarska, Albanija i Bosna su narocito bile pogodjene sirenjem islama.

Sto se Albanije tice, njeni feudalni gospodari bili su sitni i samostalni. Osmanlije su se sporazumele sa njima posto su im ponudili timare, ali u toj zemlji vodio se pritvoran zivot izmedju pravoslavlja i katolicanstva. Siroka islamizacija zapocela je nakon sto je slomljen Skenderbegov ustanak (podignut u saveznistvu sa Venecijom).Seobe Albanaca na Kosovo, u Makedoniju, Tesaliju I Peloponez doprinele su islamizaciji I albanizaciji slovenskih I grčkih oblasti. Islamizacija je najviše sporovođena u središnjoj BosniNeuspeh poslednjeg turskog upada u Srednju Evropu, usled cega je 1683. slomljena opsada Beca, konacno je preokrenuo tok stvari.

Austrijanci su umarsirali u Srbiju, gde su naisli na podrsku. Karlovackim mirom iz 1699. caru je formalno vracen najveci deo Ugarske i Hrvatske. Austrijanci su prodirali dublje u poluostrvo podizuci stanovnistvo na ustanak. Prilikom svakog njihovog povlacenja pocinjale su nove seobe. Svaki novi rat ili upad preko sve slabije granice pokretao je velike mase, posejavši srpska naselja u središtu Hrvatske I Ugarske. Srbi su činili većinu stanovnika u institucionalizovanoj Vojnoj granici –slovenski naziv je Vojna krajina. Na tom mestu solidarnost između katolika I pravoslavnih zadugo je ostala crta tog vojničkog društva koje je bilo I prepreka turskim napadima I oruđe habzburške vlasti.Krajem 17. veka Habzburzi su trazili pomoc balkanskih hriscana u ratu protiv Turaka, obecavajuci povlasticu i predstavljajuci se kao oslobodioci. Habzburzi su stekli odanu vojsku koja je stitila jugoistocne granice monarhije. Balkan je do 18 veka imao i svoje nepostojano stanovništvo sačinjeno od vojnika, vojnih begunaca i razbojnika, ljudi koji su izgubili svoju zemlju, dom ili rod usled osmanskih povlačenja i odmazdi.Topografija Cgore sprečavala je Turke da na njenoj teritoriji uspostave stalnu vlast. Crna Gora je išla putem stalnih sukoba sa susednim osmanskim komandantima I velikašima gajeći predstavu o sebi kao jedinoj srpskoj zemlji koja nije izgubila slobodu.Prava Pravoslavne crkve postepeno su smanjivana. Crkva je zapala u opšte stanje spletki I korupcije, primorana da potraži zaštitu stranih sila I sultanovih neprijatelja.Sultani su u nastojanju da stvore veliku stajaću vojsku I ishrane prestonicu, morali da rošire svoja ovlašćenja. Potrebni su im bili novčani porezi kako bi njima plaćali vojsku. Timarski sistem I cehovski sistem više nisu bili dovoljni. Nametnute su teže forme zavisnosti seljaštvu. Nov oblik svojine nazvan je turskom rečju Čitluk-zemljište koje je par volova moglo da poore za jedan dan. Čitluk je seljake sveo na uvek dužne kmetove. Vuk Karadžić je za čitluke rekao da su to najgore turske institucije u Srbiji. Spahije su pokušale da zadrže sistem timara suprotstavljajući se janičarima kojima je zarada povećanja uvođenjem čitluka.Mnoštvo seljaka napustilo je svoje domove i rasulo se po teško dostupnim planinskim zaseocima. Izdržavali su se od stočarstva. Neredi u nizijama i iseljavanje izazvali su nagli pad ukupnog stanovništva Balkana. U 16. veku gradsko stanovništvo je brojalo 8 miliona da bi sredimom 18 .veka spalo na 3 miliona.Novi zemljišni režim išao je naporedo sa većom mesnom autonomijom na periferijama Carstva i razvojem hrišćanskih, uglavnom grčkih zajednica. Već pomenuti pokreti proširili su tok balkanske trgovine ka Srednjoj Evropi, odvraćajući ga od Carigrada. Osmansko carstvo oslanjalo se sve više na uvozne proizvode jer domaća proizvodnja nije mogla više da zadovolji potražnju. Pošto su se evropski trgovci plašili neprijateljstava na drumovima uglavno su Grci I Jevreji stvorili gradsku mrežu širom Balkana pa se najveći deo trgovine nalazio u rukama domaćih, balkanskih trgovaca. Grčko stanovništvo koje je

uklonilo italijanske trgovce iz osmanske trgovine zauzvrat je koristilo priliku I postali su bankari Porte. To su bili FANARIOTI-nazvani po prestoničkom kvartu Fanaru u kome je stolovao Patrijarh. Oni su predstavljali sam vrh grčkog sveta u Osmanskom carstvu.Fanarioti su trebali da spreče prevrate i borbe protiv Osmanlija na Balkanu gde bi zauzvrat dobijali razne povlastice

Osmanlijsko carstvo je ekonomski slabilo usled neravnopravne trgovine sa razvijenim evropskim zemljama. U takvoj situaciji se javlja i citlucenje koje se sastoji u pretvaranju spahiluka u nasledna dobra koja se mogu otudjiti. To je izazvalo krizu vojnog sistema i poraze Osmanlijskog carstva u ratovima sa hriscanskim silama u 18 veku.U turskom periodu na Balkan su prodrle tekovine raznih civilizacija. Vizantijska civilizacija, koja je u osnovi postala grčka već u vreme osvajanja, nastavljena je preko grčke prevlasti u Crkvi, i kasnije oličena u fanariotskom uticaju i trgovini kojom su preovladavali Grci.Tursko carstvo nije uspelo da uspostavi čvrstu upravu nad oblašću koja je bila tako otvorena ka severu i Sredozemlju. Na severu su Habzburzi koristili stanovništvo nastanjeno oko granice, koje su većinom činili pravoslavni Srbi, naseljavajući ga kao vojne koloniste. Vojna Hrvatska bila je jedna od najsiromašnijih oblasti Habzurške monarhije, koja je i dalje Austriji davala vojnike. Ti carski Srbi i Hrvati upotrebljavani su u ratovima 18. veka i to ne samo na Balkanu. Evropski uticaji koji će podstaknuti dalekosežne promene počeli su krajem 18.veka da zrače iz Francuske, preko trgovine, dipolomatije. Francuska revolucije je odvratila Habzburge od Balkana, dok je na poluostrvo donela revolucionarne ideje povezane sa pojmom nacija!

12. Prve oslobodilačke borbe balkanskih naroda krajem XVIII I u prvoj polovini XIX veka

Izvor: Stevan PavlovićOsnova za podizanje buna nalažena je u činjenici da su Turci bili druge vere. Tema o oslobađanju Balkana od nevernika postala je zajednička svim protivnicima osmanske vlasti još od osvajanja.Do 1800 povremene seljačke bune postale su osetljivije, jer su čitavim provincijama zavladali novi zemljoposednici koji bi kada otmu zemlju nametali nove poreze i terorisali hrišćane. Hrišćanski seljaci počeli su da se susreću sada sa vojnim krilom osmanskog poretka, koje više nije sprovodilo sultanove zakone, već se okrenulo sticanju vlasti na štetu seljaka i sultana. Uprkos bezakonju, nastupio je preporod trgovine. Vojna orijentacija osmanlija odvratila je muslimane od masovnijeg ulaska u trgovinu, pa je trgovina pogodovala hrišćanskim trgovcima, naročito Grcima. Upravo su trgovci činili jezgro novog balkanskog sveta koje je bilo osetljivije na zapadne uticaje. Zapadna civilizacija nije više doživljavana kao različita I odvojena od pravoslavlja već kao svetovna i poznata pod imenom –prosvetiteljstvo. Prosvećena i romantičarska Evropa ponovos u se međusobno otkrili. Položaj Srbije između novih ideja severno od Dunava i zlog stanja u kom su se nalazili do očaja dovedeni seljaci južno od te reke, zapalili su plamen revolucije.Fanarioti-najviši sloj grčkog stanovništva koji su uticali dosta na razvoj trgovine pa su ih Osmanlije imenovale na više dužnosti kako bi razvili privredu i trgovinu u carstvu. Poćeli su da bivaju imenovani i na dužnosti u središnoj osmanskoj birokratiji, a da se predhodno

nisu preobtraćali u islam. Fanarioti su iz Bukurešta i Jašija mogli da pokrenu ono što bi se moglo nazvati protohelenskim nacionalizmom . Odatle je vlaškim i moldavskim kneževinama priticalo nadahnuće za reforme. Rumunski fanarioti iz poznog 18.veka bili su prvi nadahnuti duhom slobode koji je izvirao iz Francuske. Duh novog vremena pristizao je i preko Grka, ali i Slovena i Rumuna u poslovnim vezama sa Evropom, koja se nalazila izvan granica Osmanskog carstva.Najpoznatiji predstavnik takvog duha bio je Riga od Fere. U svojim spisima pozvao je stanovnike Rumelije, Moldo-Vlaške, egejskih ostrva I Male Azije da ustanu I stvore helensku republiku na načelima slobode, jednakosti...Oblik tog novog duha u drugačijoj sredini naćićemo i kod braće Ipsilantis (naročito Aleksandrosa).Događaji u Francuskoj i način na koji se njihov smisao proširio putevima Npaoleonovih armija Evropom stvorili su novu koncepciju društva. Prosvećenost nacija je doživljavana kao sredstvo oslobođenja od tiranije i regionalizma. Osamostaljivanje od somanske vlasti počelo je na periferijama Carstva. U prvim decenijama 19 veka dogodila su se dva takva ustanka koji zavređuju da budu nazvana revolucijama –ustanak Srba u Beogradskom pašaluku 1804. I ustanak Grka sa jezgrom na Peloponezu i ostrvima 1821.Osnovno je pitanje da li su promene bile revolucije i da li im je cilj bio stvaranje nacije. Da li je nacionalizam bio pokretač prvih oslobodilačkih borbi.

Srpska revolucija:Beogradski sandžak je u dva razdoblja bio pod okupacijom i upravom Austrije u periodu 1718-1739. i 1788-1791. U to vreme oblast je nazvana Srbija. Obnova osmanske vlasti 1791. došla je s amnestijom i autonomijom. U poređenju sa ostalim provincijama BG sandžak je bio kao raj. Večim delom je upravljao sam sobom kao federacija seoskih zajednica.Beogradski pašaluk je bio slabo nastanjen 300 do 400 hiljada stanovnika.Oko 10% (20 hiljada) muslimana koje čine turci i islamizovani slovenci iz Bosne. To je bila islamska kora društva.Srbijansko društvo je bilo socijalno subordinirano društvo-nije bilo obrazovanja, pismenosti i velikih ideja. Crkvom se upravljalo iz Carigradske patrijaršije. Društvo je lišeno pokretačkog idealizma i nisu postojale neke idje jer nije bilo ni visokoobrazovanih ljudi.Srbijanci jesu bili nezadovoljni, postojao je prezir prema sopstvenim institucijama i tražili su uzor u Zapadnoj Evropi i AUgarskoj. Seosku organizaciju činili su kneževi-to su lokalni vlastodršci koji su davali porez turcima i Skupština. Ove institucije Turci su organizovali prema Miletu.Postavlja se pitanje da li je ustanak koji je izbio u Srbiji 1804.g početak revolucije?U to vreme u Evropi odigrala se francuska revolucija koja je promenila temelje evropske politike. Problem je što u Srbiji izbila pobuna bez nekog plana o nezavisnosti.Prva faza ustanka je od 1804 do 1806. Janičari su doznali da Aleksa Nenadović krijumčari oružije iz Habzburške monarhije i da se priprema z austanak (veliki br srpskih odmetnika služilo je u Augarskoj vojsci za vreme rata Habzburga i Turske 1789). On i Ilija Birčanin izvedeni su na Kolubarski most u Valjevu i odsečene su im glave.Karađorđe, bivši vojnik Habzburške monarhije odmetnu se u šume rodne Šumadije. Postao je jedan od najuspešnijih trgovaca svinjama. Njegova nezgodna narav imeće veliki

uticaj na razvoj moderne Srbije. Srpski ustanak dobio je formu seljačke bune. Početni cilj ustanka je bio uklanjanje dahijske naoružane policije iz sela a kasnije su Srbi krenuli na janičare. Dahije su uzdrmale društveni poredak u Bg pašaluku i muslimaska vlast je prognana sa sela a jani;ari su pružali otpor još godinu dana. Prvi put u istoriji Otomaskog carstva celokupno hrišćansko stanovništvo jedne zemlje ustalo je protiv sultana. Sa jačanjem moći jačala je I politička moć kod Srba. U pismenom obraćanju Istambulu Karađorđe je tražio da bude priznat kao srpski poglavar sa pravom da upravlja zemljom u ubira porez. Sultan je do jeseni 1806. bio spreman da pristane na sve Srpske zahteve. Ali rat je izbio između Turske i Rusije. Srbija se obratila habzburškoj monarhiji za pomoć ali habzburzi gube interes za Srbiju zbog svojih problema. Srbija se potom obraća za pomoć i Rusiji a pokušava da se približi i Francuskoj. Srpsko pitanje gurnuto je u vrtlog Napoleonovih ratova. Sve jaće rivalstvo između Augarske I Rusije na Balkanu, stalno ratovanje koje je isrpilo Rusiju I Francusku, izbijanje neprijateljstava između Porte I Rusije neki su od međunarodnih događaja koji su uticali na tok srpskog ustanka.Druga faza ustanka je od 1806 do 1808 godine.Obraćanje Francuskoj za pomoć završava se neuspehom jer Francuska sklapa sporazum sa Turskom zbog Egipta 1807 godine. Dolazi do udaljavanja Rusije i Francuske. Rusija ohrabruje odluku Srbije da odbaci ponudu pune autonomije od Sultana. Srbija postavlja za cilj punu nezavisnost Beogradskog pašaluka. Srbi odbijaju Ičkov mir I to je bila možda greška jer Srbi nisu dobili očekivanu podršku od Rusije koja se nije uopšte vojno angažovala.Do kraha prvog srpskog ustanka došlo je I zbog nepovoljnih tada okolnosti u Evropi. Rusko-Turski rat završen je u Bukureštu 1812 ali zbog Napoleonovih napada Rusija se bavi sobom a Turska Srbijom.GRČKAU Grčkoj su za razliku od Srbije bili mnogo žešće razvijani sukobi. Stanovništvo koje je govorilo grčki jezik živelo je širom Otomanskog carstva. U današnjoj Siriji, Libanu, Izraelu, posebno u priobalju Crnog mora. Ugledni grčki fanarioti bili su nasledni vladari podunavskih kneževina Vlaške i Moldavije, dok je grčki ustanak 1821. počeo u današnjoj Rumuniji. Grci su imali najvećeg materijalnog udela u Otomanskom carstvu, veće i od Bugara i od Srba. Naročito su im jezičke sposobnosti dobnele velike povlastice-dragomani su bili zvanični otomanski prevodioci.Kasnije su imali funkciju ministara inostranih poslova. Istambul je ustanovio i zvanje armatola među pravoslavnim podanicima Carstva. To su ljudi koji su nekada bili razbojnici ali su svoju veštinu legalizovali tako što su čuvali puteve i održavali red i za to su bili plaćeni. Protivnici armatola bili su klefti (hajduci) , po karakteru se nisu razlikovali i bilo je uobičajeno da jedni prelaze iz jedne grupe u drugu. Rumelija je mogla da se pohvali najvećom koncentracijom armatola i klefta i tradicijom gerilskih ratova. Što se tiče Peloponeza, grčki dostojanstvenici su tu imali ogromnu autonomiju dobijenu od Istambula. Može se zaključiti da su bile ogromne klasne i kulturne razlike među stanovništvom. Uprkos njihovom intelektualnom i društvenom bogatstvu, Grci nisu znali ko su.Grupa propalih grčkih trgovaca osnovala je 1814 tajno udruženje –Fhiliko Etairia ( udruženje prijateljstva) sa jednostavnim političkim ciljem –oslobađanje domovine. Niko od zaverenika nije ima predstavu o geofrafskom izgledu domovine, ni o tome ko u nju

spada. Sedište ovog društva bilo je u Odesi, ruskoj luci na Crnom moru. Prvi predsednik bio im je Aleksandros Ipsilantis.Grčki ustanci iz 1821 nisu bili spontani odgovori na pogoršane socijalne i ekonomske prilike, kao što su bili I i II srpsi ustanci. Oni su bili rezultat svesnog plana da se uzdrma Otomansko carstvo. I Porta i Mahmund II (naslednik Selima III )smatrali su organizaciju nebitnom (Etairia) Po njihovom mišljenju prepreka za obnavljanje otomanske vlasti na Balkanu bio je Ali-paša. Ali paša je uvideo značaj grčkog pokreta i prešao je u helenizam. Mahmud je poslao garnizone sa Peloponeza na sever, na Ali-pašino uporište. Aleksandros Ipsilantost počeo je svoj neuspeli ustanak u podunavskim kenževinama. Grci na Peloponezu su se koristeći odsustvo otomanskih garnizona, digli na ustanak. Počeo je grči rat za nezavisnost. Otomansko carstvo je buknulo. Zbog neodređenih ciljeva akcenat je stavljen na krajnje različite grčke interese. Zajednički cilj jeste bilo obaranje Otomanske vlasti, ali posle ostvarenog cilja nije postojala jasna vizija toga šta bi trebalo da zauzme mesto Carstva.Otomanska vlast zbačena je na Peloponezu, Kritu i na tri ostrva. U Grčkoj je bi problem to što je postojao jaz između pokretačke mačine revolucije (vojnih vođa klefta i armatola) i civilnog vođstva. Osnovna briga prvih bila je osim pobede nad Turcima, učvršćivanje i širenje njihove lokalne vlasti.Imali su neodređenu predstavu o grčkom nacionalnom interesu. Zbog njihovih ličnih, političkih i drugih razilaženja, zadatak preusmeravanja rata za nezavisnost, od seljačkog ustanka ka stvaranju funkcionalne republike, bio je izuzetno težak.Događaj koji je označio konačnu pobedu za nezavisnost bila je bitka kod Navara 20.oktobra 1827. Podrška koju je Grčka imala od Londona, Pariza i Rusije predstavljala je kršenje Londonskog ugovora iz jula 1827. kojim su se velike sile obavezale da će održavati primirije između Otomanskog carstav i Grka i da neće učestvovati u neprijateljstvima.Navarino je možda doneo Grcima pobedu u ratu, ali nije rešio njihove političke probleme. Sada su osim regionalnih, socijalnih,ličnih i dr međusobnih razilaženja-Grci bili opterećeni novom krizom. Neko vreme su se London, Pariz i Sankt Peterburg dodvoravali različitim pol frakcijama u Grčkoj. U februarau 1980. ova tri strana mentora proglasila su nezavisnnu Grčku na Londonskoj konferenciji. Oslanjanje domaćih stranaka na strane sile ostala je slabost Grčke.Nakon nezavisnosti usledio je građanski rat zbog ubistva njihovog prvog predsednika Joanisa Kapodistrijasa. Građanski rat je okončan 1834. poznat kao najrazorniji poznati rat u Grčkoj.

16. Turski moreuzi - strateske i geopoliticke borbe sila u 19. veku

Bosfor i Dardaneli predstavljaju prirodnu vezu Crnog i Egejskog mora, izmedju Evrope i Azije. Strateski polozaj, pomorski, vojni i trgovacki put koji spaja zapad i istok, pa je vlast nad njima znacila i trgovinski monopol nad trgovinom 2 kontinenta.

- Suprotsravljeni interesi:Turska, evropske sile i Rusija- Istorijski:Izlaskom Rusije na obale Crnog mora posle Kucuk-kajnardzijskog

mira (otpor Turske, evropskih sila)

- Prirodna teznja Rusije (crnomorske luke su jedine Ruske luke koje se ne lede tokom godine)

- Odnosi snaga su znacajno odredjivali politiku i status ovih prolaza i najvise upornosti: Rusija 1833. dobila protektorat nad Dardanelima a Turska se obavezala da Dardanele zatvori za sve flote, neprijatelje Rusije i otvori samo za ruske flote.

- Centralno pitanje rezima moreuza bilo je pravo prolaza ratnih brodova (Jedrenskim mirom 1829-opste pravilo o slobodi plovidbe svih trgovackih brodova)

- UNKJAR-ISKELESKIM mirom 1833.Rusija pokusala da jednostrano resi pravo prolaza svojih ratnih brodova

- 1841. – Londonska konferencija o moreuzima-odredbe Dardanelskog ugovora:potvrdjeno staro pravilo Otomanskog carstva-B i D zatvoreni za sve ratne flote kada se Turska nalazi u miru. Prvo odstupanje desilo se prepustanjem Sultanu diskreciono pravo da dopusti prolaz saveznickih ratnih brodova radi izvrsenja odredaba Pariskog ugovora

- Zahtev SAD predsednika Vudro Vilsona(program od 14 tacaka) o slobodi prolaza kroz B i D bez ogranicenja nasao je izraz u Konvenciji o rezimu moreuza u Lozani 1924. potpisane od strane Turske, s jedne, i VB, Italije, Francuske, Grcke, Rumunije, Bugarske,i ona unosi odredbu o prolazu svih brodova

- Ogranicenja: ratnim brodovima zabranjeno zadrzavanje u vodama moreuza (izuzev nesrecnih slucajeva, havarija)

- Jul 1936. konvencija o rezimu moreuza u Montreu koja je na snazi i danas, Turskoj data veca prava

17. Bosna i Hercegovina i politika evropskih sila i suseda (1875-1878)

1875 izbio je bosansko-hercegovački ustanak poznat kao Nevesinjska puška. Njegovim slamanjem došlo je do pogoršnja odnosa između Turske, Srbije I Crne Gore.Juna 1876. Srbija sklapa savez sa CG i time otpočinje rat protiv Turske.Bosansko-hercegovačkim ustankom I ratom Srbije I CG protiv Turske ponovo je otovreno Istočno pitanje . Za njega su bile zainteresovane velike sile, a posebno Austrija i Rusija.Velike sile su pokušale, na konferenciji ambasadora u Rima, da dođe do mira sa Turskom i autonomnog položaja za Bugarsku i BiH.Kad u tome nije postignut uspeh, Srbija u februaru 1877 sklapa mir sa Turskom na zahtev Rusije. Kada je sredinom iste godine Rusija objavila rat Turskoj u taj rat ulazi I Srbija decembra 1877. Rusija je postigla velike interese u ratu I očekivao se pad Carigrada. Ali kako je izbegavala rat sa Engleskom, Rusija je zaustavila svoju vojsku pred Carigradom, a štab ruskog vrhovnog zapovednika bio je smešten u selu San –Stefanu (kraj samog Carigrada)3.mart 1878 potpisan je ugovor o miru-San stefanski ugovor. Ugovorom je predviđeno:-Davanje potpune nezavisnosti Srbiji i Rumuniji (koje su zavisile os Sultana kao njegovog vazala)

-Stvorena na papiru nova država –kneževina Bugarska koja je ostala u vazalnom odnosu prema Turskoj.-CG –dobila nezavisnost, a BiH autonomiju pod nadzorom Austrije.Bosna je 60-ih god XIX veka bila najzaostalija provincija na Balkanu čak i pored reorganizacije koju je u njoj sproveo Omer-paša Priklještena je bila između Austrijske Dalmacije i Ugarske Hrvatske i autonomne Srbije. Stanovništvo joj je bilo šaroliko po etničkom i verskom sastavu pri čemu je pravoslavce štitila Rusija a katolike Austrija te je kao takva izazivala zazubice velikim silama ali i malim narodima poput srpskog koji je željno čekao ujedinjenje sa Srbima preko Drine.1875. kada je pukla Nevesinjska puška otpočela je poslednja faza produbljivanja Istočne krize. Hercegovački seljaci zbog sve većeg nameta od strane Porte nisu mogli da izdrže i onako već teško i jedva podnošljivo stanje i samoinicijatvno se digli na ustanak, dakle bez predhodne Srpske i CG-ske propagande. Ali kad je ustanak već počeo da se širi Bosnom, Srbija i CG nisu želele da ostanu po strani pa su preko Komiteta u BG pomagali ustanke u opremi,harni, novcu, oružiju, dobrovoljcima. Bilo je ovakvih komiteta I drugim susednim zemljama: Vojvodini, Dalmaciji, Hrvatskoj I Sloveniji.Za to vreme velike sile su kovale planove. Rusija je bila spremna da A-Ugarskoj dopusti širenje uticaja na BiH, zarad prevlasti na moreuzima. Tako su se ruski car Aleksandar II i A-Ugarski Franjo Josif I tajnim sporazumom iz 1876 dogovorili oko ishoda rata koji je Rusija nameravala da podigne protiv Turske:1. Rusija da ograniči operacije na istočni Balkan2. U slučaju poraza da se zadrži status quo3. U slučaju pobede Rusa: Srbiji da se dozvoli proširenje preko Drine ka Bosni, Novom Pazaru i Staroj Srbiji.CG – proširenje na susedni deo Hercegovine.A-U bi anketirala ostatak Bosne.Rusija –teritorije koje je posedovala pre 1856. Bugarska, Rumelija, Albanija bi postale autonomne države.Tesaliju i Krit anketirala bi Grčka a Carigrad bi bujo slobodan grad.Malo šta od ovog dogovora će ući u odredbe San –Stefanskog mira, nakon ratnih uspeha Rusije kad je umalo osvojila Carigrad, a u ratu su joj se pridružili i Srbija, CG, Rumunija. BiH je ovim mirom ostavljena u granicama Turske ali su predviđene njene reforme. Pored Srbijanske i Crnogorske nezavisnosti i neznatnih teritorijalnih proširenja, najznačajnije je bilo stvaranje VELIKE BUGARSKE od Crnog do Egejskog mora (bez Soluna) I od Dunava do Albanskih planina + Skoplje i Vradar.Ona je trebala da bude pod protektoratom Rusije 2 godine što bi joj konačno omogućilo izlazak na Mediteran. Od tada će san o Velikoj Bugarskoj nastaviti da živi u planovima bugarskih nacionalista.1878. Berlinski kongres – BiH je i alje ostala formalno u okviru Osmanskog carstva ali je dopušteno A-U da je okupira i njome upravlja.

17. Nastanak bugarske drzave (1872-1908)

Sve više Bugara zahtevalo je zvanično priznanje svog naroda kao etničke zajednice u okvirima Carstva. Značajan uspeh postigla je Bugarska zajednica u Carigradu, koja je

imala čak 30.000 ljudi, kada im je Porta dozvolila da izgrade crkvu u kojoj će služba biti vršena na bugarskom jeziku. Ruski ambasador pri Porti Nikolaj Ignjatijev uticao je na to da se Bugarima ponudi autonomna crkvena jurisdikcija nad zemljom između Dunava i Balkanskih planina, na čijem bi čelu stajao bugarski arhiepiskop sa sedištem u Carigradu i činom egzarha. Sultan je priunao postoojanje posebnog Bugarskoh mileta pod vlašću egzarha Egzarhat je šireći se na istok i jug, rasplamsao antislovenska osećanja Grka i uszbunio Srbe.Elita u Bugarskoj je dobila sposptveni milet, zbog nedostatka vođstva nezadovoljstvo seljaka se nikada u tim krajevima nije pretvorilo u ustanak protiv Osmanlija. Bugari su samo pojedinačno uzimali učešća u balkanskim pokretima koje su vodili Rusi, Srbi i Rumuni. Desio se i ustanak u Hercegovini i Bosni 1975.(kada je započeta i poslednja faza Istočne krize). Pošto su mu se Bugarski dobrovoljci pridružili, obnovljeni Bugarski komitet u Bukureštu odlučio je da iskoristi trenutak I izazove pobunu u Bugarskoj. Septembra 1975. izbila je pobuna i ubrzo propala.Neobeshrabreni, planirali su sledeći pokušaj-Aprilski ustanak pretvorio se u još jednu katastrofu. Kasnije je predstavljao jedan od najznamenitijih događaja. Glavninu ustaničke vojske činili su učitelji, sveštenici, studenti i zanatlije. Veći deo stanovništva nije hteo da učestvuje u pripremi ustanka, jedan deo je čak i podržavao osmansku vlast.Za to vreme desile su se još neke promene na drugim nivoima. Augarska je preuzela novu ulogu na Balkanu. Rusija je radi prevlasti na moreuzima, bila spremna da prizzna delimičan uticaj Augarske na Balkanu. Zverstva u Bugarskoj izazvala su međunarodnu reakciju i ona je preko noći zainteresovala Evropu.Rusija je sklopila tajni sporazum sa A-ugarskom-prema sporazumu u slučaju Rusko-Turskog rata Austrougarska je trebalo da zauzme stav dobronamerne neutralnosti prema Rusiji. Rusija bi morala da ograniči svoje operacije na Istočni Balkan, na kraju krize Austrougarska je mogla da se proširi na BiH.U junu su Rusi prešli Dunav. Bugarski narod ih je dočako kao oslobodioce, ali je osmanski otpor bio uporan. Rusko napredovanje bilo je zaustavljeno na plnaini Balkan kod Plevne. Srbija im se pridružila u decembru napadom na Niš. Padom Plevne otvoren je put u Bugarsku, osmanska odbrana je razbijena I ruska vojska je brzo napredovala. Sofija I Jedrene su pali 1878, sam Carigrad bio je ugrožen, zbog čega su Turci zatražili primirije. Rusija je požurila da nametne mirovne uslove. San –Stefanski mir je potpisan 3.marta 1878 u San Stefanu blizu Carigrada. Srbiji i crnoj Gori su priznati nezavisnost, Rumuniji je takođe priznata nezavisnost, dobila je deo Dobrudže. Najzančajnije odredbe odnosile su se na Bugarsku-stvorena je autonomna bugarska kneževina na prostoru od 172.000 kvadratnih kilometara (od Dunava do Egejskog mora) i od crnomorske obale do albanskih planina, uključujući Skoplje i čitavu dolini Vardara.Rumunija, Srbija,Crna Gora nisu bile zadovoljne ishodom, Rumunija se osećala izdanom (jer je obezbedila preko svoje teritorije puteve snabdevanja za rusku okupacionu vojsku u Bugarskoj i Rumuniji je zaprećeno okupacijom ako na to ne pristane).Preovlađujući stav Evrope je da će autonomka Bugarska biti protektorat Rusije, koja bi tako stekla kontrolu nad Carigradom i moreuzima. Sanstefanskim mirom prekršene su odredbe Pariskog ugovora i pripremao se kongres u Berlinu.Berlinski ugovor potpisan je 13. jula u Berlinu 1878. Njime je potvrđeno uspostavljanje autonomne I vazalne kneževine Bugarske pod sizerenstvo Sultana. Uplašene ostale sile

pri samoj pomisli na Veliku Bugarsku pod ruskom doninacijom, drastično su umanjile njenu teritoriju na 64.000 kvadratnih km. Bugarska je podeljena na Istočnu Rumeliju (južno od planine Balkan) i kneževinu Bugarsku. Makedonija je ostala pod direktnom upravom Carigrada, uz obećanje administrativnih reformi.Sporazum je ogorčio stanovništvo svih balkanskih oblasti koje su stvarno ili formalno i dalje ostale pod vlašću Otomana. Podela na dve provincije koje su I dalje u različitom stepenu bile vezane za Craigrad, ruska vlast nad njima I stvarni uticaj preostalog sultanovog suvereniteta. Bugarska nikada nije zaboravila Sanstefansku viziju Velike Bugarske sa Mekedonijom. Rusija je I dalje podgrejavala tu ideju o Velikoj Bugarskoj. Knez Aleksandar Dondukov-Korsakov pokusavao je da izgradi Bugarsku. Zajedno sa svojim savetnicima, on je napisao nacrt ustava koji je iznesen (a prethodno odobren od Saukt Peterburga) pred „skupstinu uglednika“ u Trnovu 1879. ovaj Trnovski ustav bio je delo koliko liberala toliko i ruskih savetnika. Bio je medju najnaprednijima u Evropi:pravoslavlje je postalo zvanicna vera iako je vladar Bugarske nije bio obavezan da je prihvati. Knez, iako sultanov vazal, predstavljao je knezevinu u njenim odnosima sa drugim drzavama. Licna prava su brizljivo garantovana.

Na preporuku ruske vlade, presto je ponudjen 22-godisnjem knezu Aleksandru od Batenberga, ali je na njega morao biti izvrsen pritisak jer nije bio odusevljen ustavom. Nakon sto je propao njegov pokusaj da zadobije rusko dopustanje za promenu ustava, imenovao je vladu liberala sa Draganom Cankovim na celu.

.Tsledeci izbori 1884. bili su relativno slobodni i bili su pozornica nadmetanja izmedju desnog i levog krila liberalne stranke. Porazena je liberalna desnica a Petko Karavelov imenovan je da predvodi vladu liberalnog levog krila. Znacajno pitanje nacionalnog jedinstva ponovo je bilo u zizi interesovanja. Politicari u juznoj pokrajini smatrali su da je ujedinjenje sa Bugarskom samo pitanje vremena. Obnovljen je Centralni revolucionarni komitet koji je 1885 organizovao vojni udar u Plovdivu nakon koga je proglaseno prisjedinjavanje Istocne Rumelije Bugarskoj. Knez Aleksandar je otisao u Plovdiv i potvrdio ujedinjenje.

Car je opozvao ruske oficire iz Bugarske i Istocne Rumelije.1885. Bugarska je proglasija prisajedinjenje Istočne Rumelije, kralj Milan je u tome video kršenje Berlinskog ugovora, smatrajući da je tme promenjena ravnoteža snaga na Balkanu. Kralj je u tome video moguće preuzimanje Makedonij i zato je započeo preventivni rat, tražeći zadovoljenje u odnosu na Bugarsku, i da bi izazvao evropsku intervencijuIzbori za zajednicku skupstinu odrzani su 1886. knez Aleksandar je napustio zemlju. Stambolov (predsednik narodne skupstine) imenovao je vladu i sazvao skupstinu radi izbora novog kneza. Izabran je Ferdinand od Saks-Koburga i Gote 1887. novi vladar je za predsednika vlade uzeo Stambolova, koji ga je i doveo na presto.

Medjutim, njihova saradnja se nije pokazala uspesna i seljacko nezadovoljstvo je dovelo do pobune i Stambolov podnosi ostavku 1894.Knez Ferdinand je imenovao Konstantina Stvilova za novog predsednika vlade. Stvilov je stvorio svoju Narodnu stranku ciji program mu je obezbedio malu vecinu.

Dolaskom na presto Nikolaja II u Rusiji, otvoren je put za medjunarodno priznanje Bugarske. Ferdinand je objavio da ce njegov naslednik, Boris, preci u pravoslavlje (1895) a Nikolaj II je prihvatio da mu bude kum.sultan je priznao

Ferdinanda za kneza Bugarske i generalnog guvernera Istocne Rumelije. Sledilo je priznanje od drugih sila.

19. Nastanak i razvoj albanskog pitanja(literatura: Stevan Pavlovic, Misa Gleni)

Albansko pitanje pojavilo se kao posledica Sanstefanskog ugovora, koji je susednim hrišćanskim državama dodelio područja na kojima su živeli Albanci. Lokalni prvaci su uz podršku osmanskih paša, pisali apele silama i podizali vojske svojih naoružanih pristalica. Veći broj uglednih Albanaca izjašnjavao se protiv odredaba koje su se ticale albanskih oblasti. Tri dana pre početka Berlinskog kongresa, albanski uglednici okupili su se u Prizrenu i stvorili Prizrensku ligu. Većina delegata bili su muslimani, ali bilo je nekoliko katolika i pravoslavaca. Delegati su zatražili podršku od Porte, iako su izjavili da su oni “iznad svega Albanci”. Uputili su Berlinskom kongresu memorandum, zahtevajući očuvanje celovitosti albanskih teritorija. Iako su delegati bili različite vere, zajednička im je bila katastrofa koja im je pretila zbog spornog propadanja Otomanskog carstva i njihov jezik-albanski.

U Otomanskom carstvu živelo je oko 750.000 Albanaca. Oni su bili koncentrisani u današnjoj Albaniji, Kosovu, u Makedoniji, bilo ih je u Crnoj Gori, Grčkoj pa čak i u Bugarskoj. Albanski borci činili su udarne jedinice otomanske vojske i bili jedni od najsposobnijih plaćenika u regionu. Oko 70% su bili muslimani, 20% pravoslavci i 10% katolici.

Između albanaca i njihovih suseda dolazilo je do razmene kulturnih uticaja. Turci, Grci, Srbi, Crnogorci, Vlasi davali su doprinos različitim vidovima albanskog folklora, običaja, kulture. Zbog tako velikog broja muslimana, Albanci su bili važni saveznici vlastima u Istanbulu. Geografski razlozi uticali su na to da Albanci dobiju presudnu ulogu u odbijanju ekspanzionističkih pretenzija Grčke, Srbije, CG, Bugarske. Porta je radi sopstvenog opstanka morala da spreči Albance da slede svoje susede i stvore sopstveni nacionalni pokret. Ključ albanskog jedinstva bio je jezik.

Dok je Berlinski kongres trajao, Prizrenska liga se pozabavila organizovanjem velike narodne vojske koja će odbiti upade na albansku teritoriju. Liga se, u stvari, spremala da vodi odbrambeni rat protiv Crnogoraca, Grka, Srba. Ali ona je upozoravala i Istanbul: albanski nacionalni pokret je rođen. Liga se simbolično pozvala na besu i poručila da se svi Albanci odreknu plemenskih sukoba i krvne osvete da bi energiju usmerili na nastavak nacionalne borbe.

Nekoliko meseci posle Berlinskog kongresa, Albanci su se odazvali pozivu Lige da obrazuju “narodnu vojsku” od nekoliko desetina hiljada vojnika kako bi odbranili teritorije koje su dodeljene Crnoj Gori. Porta je oduglovačila oko određivanja novih crnogorsko-osmanskih granica.

Kada su se naposletku osmanske trupe povukle, jedinice Lige zauzele su njihovo mesto, i pružali žilav otpor Crnogorcima. Istovetan otpor predavanju bilo kolike teritorije Grčkoj postojao je i u Epiru, podstaknut motivima odbrane celovitosti Osmanskog carstva i zaštite lokalnih privilegija. Albanci su u sukobu sa Crnogorcima uspeli da zauzmu Ulcinj. Austro-Ugarska i CG izvršile su pritisak na Istanbul da pošalje svoje jedinice protiv Albanaca. Jedna Turska armija bila je poslata da Ulcinj preda CG. U tom trenutku, Albanci su osećali kao da se čitav svet udružio protiv njih. Ovo osećanje

nacionalnog stradalništva počeće da ih proganja, te će oni proklinjati odluke donete na Berlinskom kongresu. Albanci su posebno bili ogorčeni zato što su otomanske vlasti podlegle pritisku velikih sila. Albanski muslimani zakljucili su da je zaštita koje im je nudilo Otomansko carstvo bezvredna. Samo ih je nezavisna država, smatrali su oni, mogla spasti da ih susedi ne progutaju.

Albanci su bili uhvaceni u zamku. S jedne strane, tradicija ih je učila da podržavaju sultana, s druge strane, sultan je pokusavao da održi svoju vlast politikom “zavadi pa vladaj”. Albanci nisu imali školstvo, nisu imali adekvatno normiran jezik, komunikacijske veze među njima bile su užasne, a delile su ih ne samo religija, nego i plemenska i klasna tradicija. Pored svega toga, oni nisu pridobili nijednu veliku silu za svog zaštitnika.

Njihova “narodna vojska” je do 1881. bila iscrpljena. Okruženi moćnijim susedima koji su imali status države, Albanci nisu imali drugog izbora nego da se okrenu politici zavere i gerilskog ratovanja.

Albanci su u okviru Otomanskog carstva živeli u 4 vilajeta: Kosovski, Skadarski, Janjinski, Bitoljski. Albanci su u ovim vilajetima zahtevali od Turaka da im priznaju albanska prava, postojanje Albanije s albanskim činovništvom, školama, lokalnom vojskom… Porta je bila spremna da prizna albansku oblasnu autonomiju, mnogi Albanci su zauzeli važne položaje. Medjutim, uskoro je nastupio Prvi balkanski rat.

Kako bi izbegao grčki i srpski zagrljaj, albanske vođe su se okrenule Italiji i AU koje nisu želele da dozvole stvaranje zajedničke granice Grčke i Srbije na Jadranu. Albanski prvaci su tako uspeli da steknu podršku iz inostranstva za stvaranje albanske države.

Borba za Albaniju tokom Prvog balkanskog rata ukazala je na složenu mrežu odnosa između velikih sila i novih država. Pošto su objavili rat Turskoj u oktobru 1912, Crnogorci su se uputili ka Skadru u severnoj Albaniji. Srbi su se kasnije pridružili crnogorskim snagama u njihovom maršu na zapad prema luci Drač.

Srbija i CG želele su da osvoje Albansku teritoriju da bi obezbedile izlaz na more. Njihovim akcijama upravljala je logika tek rođenog regionalnog imperijalizma. Italija i A-U takođe su težile da prošire svoj uticaj u Albaniji. Ove dve velike sile uputile su u novembru 1912. Beogradu i Cetinju demarše u kojima zahtevaju povlačenje Srba i Crnogoraca iz Albanije i okončanje crnogorske opsade Skadra. Beč i Rim su tvrdili da Srbija i CG nemaju šta da traže u toj oblasti zato što nju naseljavaju isključivo Albanci. Političko oružje koje su balkanske države imale bio je princip “zavadi pa vladaj”. Srbija i CG podsticale su Albance na Kosovu i u severnoj Albaniji da se pobune protiv Turaka uoči balkanskih ratova, i time su okrenule tadašnje i buduće neprijatelje jedne protiv drugih.

Kada je CG zauzela severnu Albaniju, njenu vojsku su u početku podržavali Malisori, pleme albanskih katolika. Kralj Nikola je ubedio Malisore da će njihova prava i tradicija biti bolje zastićeni pod okriljem hrišćanskog vladara nego pod Turcima ili muslimanskim Albancima. Za vreme događaja u Albaniji, Srbi i Crnogorci su mogli da upute uvijene pretnje da je Rusija možda spremna da im pruži vojne garancije ako bi se Italija ili A-U umečale. Rusija je započela mobilizaciju. Austrija je uzvratila na ruske vojne pripreme tako što je dobila nemačku podršku za svoj pohod, dok je Francuska podržala Rusiju. Oblaci evropskog rata brzo su se nadvijali.

U decembru 1912. sazvana je konferencija u Londonu da bi se stišale strasti. Svih 6 sila dogovorilo se o uspostavljanju autonomne, tj. nezavisne, Albanije. Konferencija je jednoj komisiji dala zadatak da odredi granice nove albanske drzave. A-U je htela da okonča crnogorsku opsadu Skadra da bi Beč mogao da ovaj prevashodno katolički grad pretvori u stratešku predstražu AU moci na jugu Balkana. Crnogorci su nastavili opsadu dok su Rusija i A-U vodile diplomatske prepirke oko granica, a u aprilu Esad-paša, zapovednik turskog garnizona koji je branio grad, predao je ključeve Skadra kralju Nikoli. Međutim, pod pritiskom velikih sila ali i povoljni kreditima koji su odobreni CG, crnogorska vojska se u početku maja povukla iz grada.

Londonska konferencija se u početku zauzimala za autonomiju Albanije pod osmanskom vlašću i zaštitom velikih sila. Kada je postalo jasno da gubitkom Makedonije, Osmansko carstvo nece imati više teritorijalnih veza sa Albanijom, konferencija se odlučila za nezavisnost.

Poslednje turske jedinice napustile su Albaniju juna 1913. Konferencija je odlucila da Albanija bude suverena , nasledna i nezavisna kneževina pod jemstvom velikih sila. Konferencija je osnovala Međunarodnu kontrolnu komisiju kojoj je povereno da organizuje međunarodnu žandarmeriju i uspostavi državne granice u skladu sa preporukama Londonskog ugovora. Sile su se dogovorile i oko ličnosti kneza: izabran je Vilhem od Vida, oficir Nemačke vojske. Iskrcao se u Draču, gde je uspostavio svoje sedište. Vladom je gospodario Esad-paša Toptani, koji je činio sve da knezu oteža položaj. U središnjim oblastima novonastale države buknuo je ubrzo veliki seljački ustanak. Muslimani su se poveli za osmanskom propagandom, koja je novi režim optuživala da je oruđe hrišćanskih sila.

Pošto je izgledalo da je A-U uticaj nadjačao, knez je izgubio svaku potporu koju je mogao da očekuje od sila Antante.

U uslovima međusobnih borbi, frakcija austrijskih i italijanskih pristalica, knez i njegova vlada izgubili su i ono malo vlasti nad unutrašnjošću. Kada je počeo Prvi svetski rat, međunarodna komisija je napustila Albaniju. Kneževa uprava je do tada već bila praktično ograničena na priobalne gradove Drač i Valonu. Kada je Vid odbio da se uključi u rat na njenoj strani, A-U mu je ukinula svaku podršku, pa je ubrzo i on morao da napusti zemlju.

20. Makedonsko pitanje u evropskim i balkanskim odnosima 1878-1913( Stevan Pavlovic, Misa Gleni)

Makedonija je bila, a i sada je, raskrsnica puteva na Balkanskom poluostrvu. Putujući iz srednje Evrope u egejsku luku Solun, ili od Jadranskog mora do Istanbula, trgovci su uvek morali da prođu kroz Makedoniju da bi izbegli prelazak preko balkanskih planina. Čak je i Bizmark priznao da taj region ima vitalni strateški znacaj. Ko kontroliše dolinu reke Vardar, primetio je Bizmark, taj je pravi gospodar Balkana. U vreme Berlinskog kongresa ovaj region se odlikovao šarenilom kultura, vera i tradicija. Četiri najveće zajednice bili su Sloveni, Grci, Albanci i Turci. U Makedoniji se najduže održala najsloženija multikulturna zajednica u Evropi. Posle Berlinskog kongresa svima je bilo

jasno da će Otomansko carstvo u bliskoj budućnosti izgubiti Makedoniju. Postavljalo se pitanje ko će onda dobiti kontrolu nad ovim strateški najznačajnijim delom Balkana.

Bugari su bili gnevni zato što su im u Berlinu oduzete Makedonija i istočna Trakija, koje im je Rusija dala u San Stefanu. Bugari su polagali pravo na Makedoniju jer je u njoj slovensko stanovništvo činilo većinu. Bugarska elita pretpostavljala je da su ovi Sloveni Bugari. Jezik kojim su govorili bio je isti, bez obzira na varijacije u dijalektima. Sloveni u Makedoniji, takođe su gravitirali na bugarskoj crkvi, pošto je ona uspostavljena 1870. Međutim, Sloveni u Makedoniji smatrali su sebe Makedoncima, ali ova činjenica ne predstavlja automatsko poricanje nekih zajedničkih odlika koje su imali sa Bugarima.

1878. u Makedoniji je došlo do Kresnenskog ustanka koji je u velikoj meri bio planiran i podstaknut od strane bugarskog nacionalističkog pokreta Edinstvo. Ustanici su kao cilj ustanka proklamovali oslobođenje Makedonije. Međutim, ustanak je posle mesec dana ugušen od strane turskih jedinica.

U Solunu su 1893. militantni zagovornici autonomističke ideje osnovali Makedonsku revolucionarnu organizaciju, koja je propovedala nedeljivu Makedoniju za Makedonce ali je održavala veze sa Sofijom. Kada su sledeće godine makedonski emigranti u Bugarskoj, nenaklonjeni politici koju je usvojila solunska organizacija, osnovali Vrhovni komitet, nazivu svoje makedonske revolucionarne organizacije dodali reč unutrašnja (vnuterna VMRO). Postojale su dve vrste VMRO gerilskih bandi ili četa. Prva je bila proizvod unutrašnje organizacije čiji je primaran cilj bio širenje članstva i gerilske mreže u Makedoniji, putem ubeđivanja i zastrašivanja. Nadalo se da će se probuditi svest seljačkih masa do te mere da bi ustanak mogao da uspe samo na osnovu brojčane nadmoćnosti.

Spoljašnja organizacija, koja je delovala iz Bugarske, imala je za cilj da izazove publicitet i saosećanje u zapadnoj Evropi, kako bi obezbedili da makedonsko pitanje bude jedno od najvažnijih pitanja na dnevnom redu velikih sila. Spoljašnja organizacija je volela spektakularne sukobe sa otomanskom vlašću, što je bio način da se izazovu odmazde protiv Slovena u Makedoniji. To bi zatim opravdalo intervenciju bugarske vojske i dovelo bi do prisjedinjenja Makedonije velikoj Bugarskoj.

Bugari su smatrali da je jedan od načina da celu Makedoniju obezbede za sebe, njena bugarizacija još dok je pod osmanskom vlašću. Tako je omogućen dolazak bugarskih episkopa na prestole tri značajne episkopije u Makedoniji - Ohridske, Skopske i Bitoljske.

Pored Bugarske, i Grcka i Srbija su podstrekivale stvaranje i delovanje zavereničkih i tajnih organizacija (u Grčkoj - Etairija). Sve tri zemlje su želele da imaju uticaj i prevlast u ovoj strateški značajnoj teritoriji. Školski udžbenici posle 1870. ne samo da su se suprotstavili Grke svima ostalima, već je njihovo helenstvo ubrojalo sve što se moglo, naročito Vizantiju i Makedoniju. Bugari su za Grčku, postojali sve veći neprijatelji. Kada je Srbija 1885. stupila u rat protiv Bugarske, u Grčkoj je postojao veliki pritisak za stupanje u sličnu akciju.

1903. VMRO je organizovao Ilindenski ustanak (Goce Delčeva, jedan od najpoznatijih, prvak VMRO). Taj ustanak je ugušen. Međutim, nije ugušena nacionalistička borba. Nasilje je svakako podstaklo povećano diplomatsko mešanje velikih sila, naročito A-U i Rusije. Car Nikolaj II i car Franja Josif su sa svojim ministrima inostranih poslova zaključili Mircsteški ugovor. U osnovi ovog ugovora ležao

je plan da se reorganizuje otomanska žandarmerija u Makedoniji. Taj plan bi sproveli profesionalni policajci koji će postati velike sile. Misija je imala polovičan uspeh, jer je bila loše zamišljena i loše izvedena. Mircsteški ugovor je na neki način uspostavio pristojno odstojanje između Rusije i A-U na Balkanu i to je bila njegova osnovna namena. Međutim, Srbija, Grčka i Bugarska su ovaj ugovor protumačile sasvim drugačije. U ugovoru je bila klauzula koja je omogućavala revidiranje administrativnih granica. Ove tri regionalne sile shvatile su tako klauzulu kao geopolitičku probu za konačno deljenje Makedonije. Bugarska je bila puna razočaranih boraca iz Makedonije, Otomansko carstvo joj je pretilo ratom. Međutim, Srbija i Grčka su u pomenutoj klauzuli našle dodatan izgovor da povećaju podršku gerilskim aktivnostima u tom regionu.

Nedugo posle donošenja ovog ugovora ponovo se rasplamsalo rivalstvo između Rusije i A-U, koja je počela da pretenduje na teritorije na Kosovu i u Makedoniji naseljene Albancima. Posle 1905. ove dve velike sile su ponovo započele borbu za uticaj u tom regionu. To je dobrim delom izazvano i ruskim porazom u rusko-japanskom ratu, koji je izazvao zaprepašćenost u javnosti širom sveta. Naime, moćna sila bila je poražena od strane orijentalne države. To je u velikoj meri ohrabrilo A-U u njenim balkanskim poduhvatima, a Rusiju, posle njenih avantura na Dalekom istoku, ponovo okrenulo njenim tradicionalnim interesima na Balkanu. U tom trenutku, u makedonsko pitanje uveden je jedan nov i opasniji element-englesko-nemačko rivalstvo.

Pretenzije Berlina bile su usmerene uglavnom ka Mesopotamiji i Persiji, a ta politika zahtevala je velikodušnu pomoć Otomanskog carstva.S obzirom na to da je nemačka saveznica AU imala kontrolu nad železničkim vezama širom Balkana, ako bi Berlin dobio ugovor za završetak izgradnje bagdadske železnice, onda bi se centralne sile mogle pohvaliti strateškom kontrolom nad prostranstvom od Severnog mora do Persijskog zaliva. Ova mogućnost toliko je brinula Rusiju i Veliku Britaniju da su ove dve sile počele mnogo tešnje da sarađuju. Njihovi politički stavovi prema Otomanskom carstvu odjednom su se poklopili.

Nemačka i AU želele su stabilnu, mirnu Tursku koja bi pomogla njihovim imperijalističkim ambicijama. Rusija i VB želele su oslabljenu Tursku da bi sputavale ambicije svojih rivala. Rusija je stoga, primenjivala politiku podsticanja svih balkanskih država da uđu u saveze koji bi funkcionisali kao sistem kolektivne bezbednosti protiv daljeg austrijskog nadiranja. Balkanske vlade uspele su da prevladaju nepoverenje i stvore balkanski savez 1912. Rusija je bila zadovoljna. AU je nastojala da svim silama razbije zajednički front. Beograd je želeo podelu Makedonije na sfere dejstva a Sofija autonomiju za čitavu Makedoniju. Atina se odlučno usprotivila autonomiji Makedonije, nespremna, za razliku od Srbije, čak da je i rečima podrži.

Turska vojska bila je u to vreme iscrpljena zbog rata u Libiji, domaćih sporova, ustanka Albanaca. Njene snage u Evropi bile su slabije od vojski balkanskih saveznica, koje su pored redovnih snaga, mogle da upotrebe i oružane čete u Makedoniji. Za samo mesec dana balkanske vojske izvojevale su veličanstvene pobede na svim frontovima. Uništeno je Osmansko carstvo u Evropi. Sve što je Osmansko carstvo izgubilo trebalo je da bude podeljeno među saveznicima, a to je bio težak zadatak.

Bugarska je istakla načelo proporcijalnosti teritorijalnih dobitaka u odnosu na vojno pregnuće tokom rata. Nasuprot tome, Srbija i Grčka postavile su načelo ravnoteže, prema kojem nijedna država ne sme da postane suviše moćna. Dve zemlje su imale zajedničke interese u Makedoniji, koje su ih ujedinjavali protiv Bugarske. Najzad, u

Drugom balkanskom ratu, bugarske snage napale su Srbe i Grke. Rumunska, crnogorska pa čak i turska vojska uključile su se u rat protiv Bugarske, tako da je ona u II balkanskom ratu sasvim poražena. Bukureškim mirom, u avgustu 1913, rat je okončan. Srbija je uglavnom zadržala teritorije koje je stekla 1912, oko trećine Makedonije, njene severne i središnje oblasti. Grčka je obezbedila više od polovine Makedonije. Bugarska je dobila najmanji deo Makedonije. Ponašanje svih učesnica u ratu nagoveštavalo je da njihov cilj u Makedoniji nije bilo samo sticanje teritorija, već i odstranjivanje suparničkih etničkih zajednica. Sve strane su uništavale sela i varoši, proterivale i nasilno asimilovale zatečeno stanovništvo, uključujući i muslimane i brojne pravoslavne hrišćane koji nisu posedovali jasnu nacionalnu svest.

21. Nastanak i razvoj Hrvatskog nacionalnog pitanja (1867 – 1991)Izvor: Pavlović i Miša Gleni

Moderni nacionalizam u Hrvatskoj rodio se iz čudnog sporednog toka Napoleonovih ratova. Napoleon je 1809. g stvorio Ilirske provincije od teritorija koje su mu ustupili Austrijanci. Ovo je francusko uporište na krajnjem zapadu Balkana-zahvatilo je deo Slovenije, deo Hrvatske, deo Vojne krajine I Dalmaciju. Ilirske provincije vodile su poreklo od Ilirikuma, naziva za zapadni Balkan u klasičnoj antici. Inspiričući se Napoleonovom Ilirijom, pokret hrvatskog nacionalnog preporpda dobio je ime Ilirski pokret. Središte ilirskog pokreta bio je Zagreb.Hrvate su pratili specifični problemi identiteta. Srednjovekovna Trojedna kraljevina Hrvatska obuhvatala je Dalmaciju, Hrvatsku (grubo rečeno oblasti Zagreba) i Slavoniju. Pod vlašću Habzburga, međutim, jurisdikcija nad ove tri oblasti bila je podeljena. Monarhija se delila na zemlje Habzburške krune i Zemlje Mađarske krune Svetog Stefana. Hrvatska i Slavonija potpale su pod vlast Mađarskog kraljevstva. Pošto su Habzburzi oteli Dalmaciju od Mletaka, ona je stavljena pod upravu Beča. Vojna krajina je bila pod upravom Beča.Ilirci su smatrali da su Hrvati nepravedno podeljeni.Istaknuta ličnost ilirskog pokreta bio je Ljudevit Gaj. Njegov otac je bio Nemac prve generacije a majka nemica druge generacije. Pa ipak, Gaj se potpuno identifikovao sa Hrvatskom kulturom i naučio tečno da govori hrvatski.Hrvatski nacionalizam počeo je da oscilira između dve krajnosti. Prva krajnost, panslavistička,projugoslovenska, povremeno će ustupati mesto svom proaustrijskom, antisrpskom i srednjoevropskom stavu. Ilirski pokret je zahtevao ujedinjenje svih Južnih Slovena. Zanesen svojom vizijom bratstva među južnim slovenima, Gaj je 1835. g izjavio da će zemlja Ilirija biti Hrfa razvučena između tri ugla –Severne Albanije, Istočne Bugarske i južne Mađarske. Ilirci su 1841.g osnovali svoju pol stranku –Narodnu stranku. Njen program je na rečima podržao jedinstvo Južnih slovena, ali je vizija stranke bila više usresređena na postizanje autonomije Hrvatske i Slavonije i na ujedinjenje ovih oblasti sa Dalmacijom u reformisanoj Austrougarskoj monarhiji.

Hrvati su bili prva nacija koja je iskusila nedostatke neravnomernog razvoja nacionalne svesti na Balkanu. U vreme kada je idealistički ilirski pokret tek bio rođen, državnici iz Srbije I Grčke već su pravili planove za širenje svojih država. Bitan faktor koji je podrivao Hrvate bio je I neuspeh njihovih vođa u rešavanju seljačkog pitanja.Hrvatski sabor uopšte nije bio voljan da ukine federalne obaveze seljaka, a čak i kad je to urađeno, mnogo kasnije nego u Mađarskoj, hrvatski zemljoposednici nisu uopšte bili volljni da sprovode nove propise. Tokom cele 1848, pa i kasnije, izbijali su spontani seljački ustanci u Hravstkoj I Slavoniji, a zagrebačke vlasti su ih gušile. Pored podeljenosti I slabosti Hrvatskog društva, Hravtska je bila suočena sa ozbiljnim topografskim problemom. Hrvatska, Slavonija i Dalmacija zajedno imale su neobičan oblik. Bosna I Hercegovina, tursko uporište, zalazila je u kraljevinu poput strele. Zbog toga je, recimo, putovanje od Splita do Istočne Slavonije bilo nepotrebno dugo i teško. Prve vođe ilirskog pokreta uvidele su ovu anomaliju I predložile da buduća Hrvatska država obuhvati bar Bosansku krajinu u severozapadnoj Bosni, ili, još bolje celu Bosnu i Hercegovinu. Srbi su, međutim, smatrali da Bosna pripada njima.60-ih godina 19 veka, nastavljači Ilirskog pokreta okupili su se oko Štrosmajera. Štrosmajer je predvodio Narodnu stranku, kada je ona početkom decenije teđila političkom cilju uvećanja Hrvatske. Krajem decenije, u očekivanju raspada Austrijskog carstva, sa Garašaninom je izradio plan buduće jugoslovenske konfederacije koja je uključivala I Bugarsku. Narodna stranka u kojoj su učestvovali i predstavnici Srba, koji su činili oko 25% stanovništva zemlje, podelila se povodom pitanja saradnje sa Bečom.Otcepljena Nezavisna narodna stranka podržala je Beč. Dve grupe marodnjaka osvojile su 1865. većinu u Saboru. U Saboru su delovali I Unionisti (kako su Mađari sebe nazivali). Pojavila se I nova grupa-Stranka prava, jer se zalagala za državna prava Hrvatske. Na čelu je bio Ante Starčević, razočarani ilirac koji se suprotstavio jugoslovenskoj orjentaciji narodnjaka, odbijajući istovremeno trajno savezništvo bilo sa Bečom bilo sa Ugarskom. Jugoslovenski pokret našao se pred dilemom da li da svoje težnje ostvari u okvirima Beča ili ne. Prvi izbor predstavljao je federalno preustrojstvo Habzburških zemalja I kulturnu nadmoć Zagreba; Drugi, njihovo revolucionarno razdvajanje I političku prevlast Beograda. Bitno je spomenuti I Nagodbu između Austrije i Mađarske (Ugarske). Ona je zadovoljila Mađare, tj mađarsko plemstvo a na štetu manjih narodnosti carstva. Nagodba je predviđala očuvanje carstva, što je bilo najbitnije za Habzburge, a za Mađare njihovu državu. Mađari su odustali od zahteva za potpunom nezavisnošću, u zamenu za zaštitu svojih istorijskih zemalja. Porodični konglomerat, kojim su vladali Habzburzi pretvoren je u dva ustavna entiteta sa zajedničkim vladarem i još nekoliko zajedničkih ustanova. Nagodba je ostavila razorne posledice na politički razvoj ostalih nacionalnosti carevine. Ugarska je postala visoko centralizovana carina. Hrvatska je imala stepen autonomije koji je omogućavao održavanje sopstvene administracije, sudstva I obrazovanja, sa Saborom I lokalnom izvršnom vlašću, pod Banom, koga imenuje predsednik Ugarske vlade.Mađarska vlada je nametala mađarizaciju u Hravtskoj u meri u kojoj je to bilo moguće.Hravtska elita bila je beznadežno podeljena.. Uključivala je mnoge takozvane mađarone, koji su dobrovoljno sarađivali sa mađarskim vlastodršcima. Mađaroni su smatrali da borba za hrvatska nacionalna prava nije vredna truda kad se uzmu u obzir koristi koje je saradnja sa Mađarima donosila. Elitu je još više iscrpljivala podela koja se javila unutar samog Hrvatskog nacionalizma. Nijedna struja, ni Štrosmajerova ni Starčevićeva, nije

mogla da se pohvali velikim brojem poklonika. Ipak njihova međusobna netrpeljivost dostigla je toliku žestinu da su oni zajedno pretili da nanaesu ozbiljnu štetu interesima dva i po miliona Hravata u Austrougarskoj monarhiji. Stavovi prema Srbima u Hrvatskoj postali su dominantna karakteristika svađa koje su razdvajale uskogrude nacionaliste u Starčevićevoj desničarskoj partiji od Štrosmajerovih pristalica, koji su budućnost Hrvatske videli u ujedinjenju sa Slovencima i Srbima. Hrvatska inteligencija mogla je samo bespomoćno da posmatra kako nemački i mađarski zemljoposednici kupuju sve veće povrđine zemlje, kako na vlast postavljaju ljude koji govore mađarski i dovode radnu snagu izvan granice zemlje. Migracija hrvatskih seljaka u SAD dramatično se povećala. Poniženje hrvatskog naionalnog osećanja dostiglo je vrhunac za vladavine bana grofa Kuen-Hedervarija-mađarski plemić iz Slavonije koji je zanemariovao hrvatske težnje u korist Budimpešte. Oni koji su istupali protiv režima bili su progonjeni, među studentima koji su bežali od progona bio je i Stepan Radić. On i studenti uneli su novu borbenost u hrvatsku politiku koja je počela ozbiljno da ugrožava Kuen-Hedervarijev režim-vlada u Budimpešti shvatila je da joj predstoji borba sa njima. Da bi odbranio svoje dobro Hedervari je podsticao zategnutost između Hrvata i Srba. Tako je jednom prilikom mađarski premijer Kaliman Tisa u mađarskom parlamentu izjavio: Ne plašite se Hrvata, imam za njih savršen bič- Srbe! Takon je Budimpešta podsticala štampanje provokativnih članaka u listu zagrebačkih Srba, koji se zvao SRBOBRAN. U tim novinama pisalo se kako Hrvati nemaju svoj jezik i to je izazvalo oštru reakciju Hrvata posebno u najtiražnijem listu OBZOR. Ovo je ak izazvalo i antisrpske demonstracije 1902. Ove demonstracije razbesnele su one Hrvate poput Radića koji su bili sigurni da su glavna prepreka nacionalnom napretku Austrijanci, Mađari a ne Srbi. U to vreme dolazi do stvaranja Hrvatske stranke prava u koju će biti uključen i Stepan Radić. Ova partija nastojala je da mobiliše narod. U hRvatskoj je u to vreme počela nova era masovnog učešća u javnom životu. Tipičan primer za to bila je Radićeva nova partija, Hrvatska narodna seljačka stranka, koja će dominirati kasnije u Hrvatskoj politici. Saradnja između Srba i Hravata, konačno se 1905 iskristalisala u Hrvatsko-Srpsku koaliciju koja je proklamovala da su se Srpske i Hrvatske patriote udružile u čvrst savez sa zadatkom da ujedin sve snage i da uz podršku Hrvata i Srba izvedu Hrvatsku iz nepodnošljive i ubistvene situacije u kojoj je do sada patilaU periodu do prvog svetskog rata, intelektualci i političari u Zagrebu i Beogradu održavali su sa prekidima međusobne veze, održavajući i san o južnoslovenskom ili jugoslovenskom ujedinjenju. Posete, kongresi i izložbe povezivali su Hrvate, Srbe i Slovence, a sve veći broj Hrvatskih studenata studiralo je na Beogradksim univerzitetima. U predvečerije prvog svetskog rata najsnažnija pol grupacija zalagala se za Hrvatsko-Srpsku saradnju unutar monarhije. U dalmaciji je omladina bila u potpunosti pridobijena za ideju o jedinstvenoj Ju.Kad je počeo I sv rat, veći deo Hrvatsko-Srpske koalicije u Saboru nije bio prevratnički nastrojen. Hrvatske konzervativne i klerikalne stranke podržale su rat protiv Srbije.Što se tče aktivnosti koje su vođene u cilju udruživanja Južnih slovena, treba spomenuti formiranje Jugoslovenskog odbora 1915. u Londonu. U ovom odboru najveći broj članova bili su Hrvati iz Austrougarske, pretežno iz Dalmacije, koji su otišli u inostranstvo da zastupaju ujedinjenje Habzburških Južnih Slovena sa Srbijom i Crnom Gorom. Međutim bilo je nekih nesuglasica između Srpske vlade i Jugoslovenskog odbora koji je za sebe želeo partnersku a ne sporednu ulogu. Odbor je proces ujedinjenja video

više kao ishod prava na samoopredeljenje nego oslobođenje koje bi izvojevala Srbija. Pribojavali su se velikog srpskog uticajaU Zagrebu su se Otobra 1917, podsticani od strane Ju odbora, okupili jugoslovenski parlamentarni poslanici iz svih oblasti Habzburške monarhije. Oni su zahtevali ujedinjenje svih jugoslovenskih zemalja u jednu nezavisnu državu. Tada su zvanično osnovali narodno veće Slovenaca, Hrvata i Srba pod predsedništvom Antona Korošca (slovenac). Svakako da je slom Austrougarske u ratu ubrzao ove aktivnosti. 28.Oktobra, Sabor je proglasio ujedinjenje Hrvatske i Slavonije sa Dalmacijom i svim južnoslovenskim oblastima u suverenu državu Slovenaca, Hrvata i Srba, predajući vlast Narodnom veću koje je obrazovalo vladu. Narodno veće je uspostavilo veze sa Ju odborom na čijem čelu je bio Ante Trumbić i srpskom vladom. Na pregovorima u Ženevi dogovoreno je da do izbora ustavotovorne skupštine nastave rad Narodna skupština Srbije i Sabor Hrvatske i Slovenije. 28.Novembra, Zagrebačko narodno veće poslalo je izaslanstvo u Beorad. Formu ujedinjene države prepuštala je odluci ustavotvorne skupštine. Regent Aleksandar proglasio je kraljevinu SHS.Retki su bili pobornici ujedinjenja koji su Ju smatrali istinski novom tvorevinom, koja nije ni proširena Jugoslovenska verzija predratne Srbije, niti poboljšani, ju oblik Austrougarske. Hrvatska je očekivala da će se uključiti u novu i bolju Austrougarsku, gde bi igrala ulogu Ugarske.Već u prvoj godini bilo je problema sa Ustavom. Vladin nacrt ustava predviđao je da Kraljevina bude podeljena po uzoru na francuske departmane, što je značilo ukidanje Hrvatske. Taj ustav bio je neprihvatljiv za Stepana Radića i njegovu stranku. Hrvatska seljačka stranka pozvala je na bojkot u čemu su joj se pridružile i manje hrvatske partije u nameri da pojača stranu koja se zalagala za Federaciju. Radić je javno optuživao dinastiju, ustav i vladu. Otputovao je u London i Pariz da bi izneo Hrvatsko pitanje, ali mu je rečeno da se za to izbori u Parlamentu u Beogradu.Ekstremniji Hrvati govorili su o potrebi odvajanja Hrvatske. Netrpeljivosti koje suipostojale dovele su čak do ubustva dva hrvatska poslanika među njima i sam Stepan Radić. Radićev naslednik Vlatko Maček izjavio je kralju Aleksandru da Hrvati žele nov federalni ustav. Ova situacija je dovela do 6-o januarske diktature 1929. Naziv je promenjen u Kraljevina Jugoslavija, a državna teritorija je podeljena na 9 banovina, iz obzira prema tradiciji Hravtske. Međutim, htvatsko pitanje nije bilo rešeno. Hrvati su u novom projektu videli samo uspešniji način nametanja beogradskog centralizma. U vreme Radićeve smrti, bivši skupštinski poslanik Ante Pavelić pozvao je na stvaranje nezavisne Hravtske. Napustivši zemlju, Pavelić je u inostranstvu počeo da organizuje ustački hrvatski oslobodilački pokret, koji je postao simbol krajnjih nacionalista. Ustaše su razvijale jaku propagandu podupirući je terorističkim akcijama. Maček je 1933 pozvao na povratak 1918.g i narodnom suverenitetu. Izačavči u javnost sa izjavama koje su bile smatrane buntovničkim, Maček je čak osuđen na 3 godine zatvora. Posle izlaska iz zatvora nastavio je političku delatnost.1939 zaključen je sporazum između Dragiše Cvetkovića –predesednika vlade i Mačeka. Ovim sporazumom ustanovljena je autonomna Banovina Hrvatska, sa izabranim Saborom i izvršnom vlašću nad kojim se nalazio ban koga je imenovala kruna. Banovina Hrvatska je obuhvatala Hrvasku, Slavoniju i Dalmaciju, sa delovima Bosne i Hercegovine-trećinu Jugoslavije. Kada se vođstvo Hrvatske seljačke stranke dogovorilo sa krunom, ostatak zemlje ostao je pod straim sistemom. Dakle napravljen je izuzetak za

Hrvatsku, sobzirom na težinu odnosa sa njom i uopšte hrvatskog pitanja. Ovaj sporazum zadovoljio je HSS, ali mnogi hrvati su mislili da je malo postignuto.....dalje pričati o početku rata ,NDH i sve za njih.

45. NATO i Balkan – pokusaji upravljanja krizama

Za NATO je dolazak na teritoriju BiH bio jedan kvalitativno novi korak:1) znacio je prvu akciju saveza van teritorije njegovih clanica (Ugovorom o

osnivanju prvobitno je previdjena odbrambena akcija u slucaju napada na neku drzavu clanicu);

2) istovremeno je to bio i prvi put da su snage saveza angazovane u borbenim akcijama

3) Prvi put su izgubile svoje vazduhlopove u borbenim akcijama4) I poveren mu je nadzor nad sprovodjenjem vojnih odredbi Dejtonskog

sporazumaAngazovanje NATO-a za ove akcije na podrucju BiH je prihvaceno tek nakon sto u toku 4 godine medjunarodna zajednica nije uspela da politickim sredstvima i angazovanjem plavih slemova spreci eskalaciju ovog rata i da ga brzo zaustavi; tako je delovanje NATO-a bila iznudjena okolnost. Ova odluka je docekana sa razlicitim reakcijama:bilo je onih koji su smatrali da je preuranjena i onih koji su smatrali da je ovakvu odluku trebalo doneti ranije kako bi se sprecilo krvoprolice.

Pocetkom 90-tih, i Balkan i NATO pakt zauzeli su jedno od najistaknutijih mesta medju medjunarodnim temama. Zemlje Balkana imaju potrebu da se kriza na podrucju bivse Jugoslavije sto pre razresi, a NATO je svojim angazovanjem na balkanskom tlu postao deo celokupne situacije.

Ozbiljna kriza na Balkanu izbila je u najvecoj zemlji ovog podrucja, jedinoj nesvrstanoj zemlji u regionu, Jugoslaviji, i to u vreme kada je usled raspustanja Varsavskog ugovora formula 2+2+2 prestala da postoji(2 balkanske zemlje clanice NATO-a, 2 Varsavskog ugovora, a 2 van blokova, 1 nesvrstana, 1 u polozaju samoizolacije). Iako se ovaj sukob nije prosirio na susedne zemlje svakako je uzdrmao i poremetio situaciju u regionu.

Sto se tica odnosa sa NATO-om, odnosno pristupanja Partnerstvu za mir, Balkan danas predstavlja specificno podrucje, znacajno za evropske odnose. Mogucnost zemalja Balkana da ucestvuju u donosenju relevantnih politickih odluka sireg medjunarodnog znacaja za sada je jos uvek ogranicena, jos uvek se od njih samo trazi da se povinuju odlukama medjunarodnih faktora.

***Zbornik radova, strana 205-225Pitanja broj 46,47 su izbačena

48. Nemačka i njena Balkanska politika

Hans Ditrih Gešner (nekadašnji šef diplomatije)iznenadio je svoje sagovornike: rekao je da će Srbija imati razvijene odnose s Nemačkom znatno razvijenije nego sa drugim

zapadnim državama.Ovo je izjavio 1998 godine u razgovoru sa grupom Bonskih novinara odgovarajući kako vidi odnos Berlina i Beograda u budućnosti. Takva procena može da se zasniva na ekonomskim, političkim i imigracionim pokazateljima.SRNemačka bila je zajedno sa Italijom dugi niz godina vodeći ekonomski partner SFRJ, ako se izuzme Sovjetski Savez s kojim je razmena tekla preko robnih listi i prebijanja međusobnih potraživanja preko centralnih banaka. Na spisku zapadnonemačkih spoljnotrgovinskih partnera, SFRJ se tokom 80-ih godina kretala negde između 15 i 20 mesta. SFRJ je velikim delom prodavala jeftinu radnu snagu. Recimo nemački poručioci su isporučivali materijal za izradu visoko kvalitetnih tekstilnih proizvoda, koji su šiveni u jugoslovenskim fabrikama i potom pordavani kao nemačka roba širom sveta. Umesto preduzeća u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj, sada takve poslove obavlja konkurencija u drugim zemljama srednje i istočne Evrope.Nemačka ulaganja u privredu Srbije potpuno su obustavljena proteklih 15 godina. Jer tržište SFRJ sa 23 miliona ljudi bilo je relativno zanimljivo za zapadne i nemačke firme. Sadašnje tržište Srbije sa 8 miliona ljudi i prosečnim primanjima oko 50 evra mesečno daleko je od značaja. Postoje neke oblasti-saobraćaj, prevozna sredstva, telekomunikacije gde i ovako ojađena Srbija ima ekonomsku privlačnost za inostrane ulagače, ali u doglednoj budućnosti nema podloge za naglo jačanje kupovne moći Srbije.Nema nagoveštaja da bi konkretni politički interesi Nemačke prema Srbiji mogli da nadomeste ekonomsku malokrvnost.Između Nemačke i Srbije ne postoji sloboda kretanja ljudi otkakao je Bon početkom 90-ih zaveo režim ulaznih viza. Ni građani Rumunije i Bugarske kao ni Turske i Makedonije ne mogu da se upute bez viza.Gešnerova procena da bi Nemačka mogla da postane vodeći partner Srbije među zapadnim državama dobija na težini ako se ugao posmatranja prebaci iz Berlina na Beograd.Mora se napomenuta da je vojnopolitički Nemačka i dalje vazal SAD. Socijaldemokratska-zelena vlada sledila je kurs Vašingtona na početku rata protiv Srbije odbacivši pokušaj tada ruskog premijera Jevgenija Primakova da privuče Berlin planu Moskve i zaustavi dalje eskalaciju. Ubrzo je Joška Fišer šef nemačke dipl predložio mirovni plan kojim je razgnevio SAD-ipak bitni elementi tog plana kasnije su pretočeni u rezoluciju UN. Ukoliko je verovati izveštajima u britanskoj štampi, nemačka je krajem maja 1999 iza kulisa zajedno sa Rusijom otvorila pregovarački kanala sa Miloševićem u posredništvo švedskog poslovnog čoveka Petera Kastenfelta-ova zajednička akcija s Rusijom potvrđuje da Berlin ne odustaje od namere da traži što veću slobodu delovanja i u odnosu sa SAD.Deo takvog opredeljenja je i negovanja odnosa sa Rusijom.Ne treba zapostaviti ni uticaj Nemačke na susede Srbije, bili to Slovenija,Hrvatska ili Albanija i Bugarska. Među naslednicima SFRJ postoji niz političkih i pravnih pitanja koja će bez obzira na karakter vlasti u Beogradu, Zagrebu ili Srajevu jednog dana morati da se rešavaju nekom vrstom spoljne arbitraže. U interesu je Srbije da ima normalnu komunikaciju sa najuticajnijom državom u EUTreba se podsetiti da je zapadnoevropska politika priznavanja samostalnosti Slovenije, Hravtske i BiH bila prvenstveno gurana od strane Nemačke. Na nemačku inicijativu osnovana je hrvatsko-muslimanska federacija u BiH. U traganju za rešavanjem srpskog,

albanskog i makedonskog pitanja, SAD će obratiti posebno pažnju na procene Nemačke, koja se pokazala veoma politički aktivnom na jugoistoku Evrope.