Bela Hamvas - Hiperion

8/7/2019 Bela Hamvas - Hiperion

1/31

Bela Hamva

Maarski HiperionPrvi deo

U prevodu Save Babia


2/31

Vierge au visage blanc, la jeune Poesie

En silence attandu au banljuet dàmbroisie

Vint sur un siege dòr sàsseoir avec les Dieux,

Des fureurs des Titans enfin victorieux.

Chnier

Zwar vor Alters deutetenDie Dichter, von selbst, wie sie

Die Kraft der Gtter hingweggenommen.

Hlderlin

It was a poet`s house who keeps

the keys of pleasure`s temple.

Keats

PRVO PISMO

Poslednjih deset godina ivota eleo sam da provedem pored mora. I evo me ovde.Tako je bilo i u mladosti. Kada mi se probudila svest o tome s kakvom sudbinommoram da se borim na ovoj zemlji, pothranjivao sam ovu misao: otii. Hteo sam daivim u Engleskoj ili Nemakoj. To bee jo u ono doba kada je u meni gorelaherostratska elja za slavom. Bee to slabost, danas ve znam. Ne kao da bi takva bilasvaka udnja za slavom. Postoje i one koje ponosno cvetaju. Plutarh pria kako jezatekao Cezara da plae u atoru centurije. ta ti je, zapitao ga je. Dvadeset devet mije godina, uzviknuo je Cezar, Aleksandar Veliki je u ovim godinama ve i Indijuosvojio. A ta sam ja?

O, ja nisam bio Cezar. ak i ne znam ta me je zadralo da ne palim crkve. Bee toslabost. ak i nije bila udnja za slavom. Nita nisam postigao. Ali sam znao i danikada nita neu postii. eleo sam da odem u drugu zemlju. Ali je potom uslediotrenutak kada sam uvideo da za ono to ja hou, prvi preduslov jeste da ostanem kodkue. Svuda bih bio bez korena, upravo s ovim i upravo ovako. U inostranstvo moeda ide inenjer, lekar, bankar, mogu ak i svetenik i vojskovoa. A ja sam bio onajneko ko ne moe. Morao sam da ostanem. A moram da ostanem i sada, na krajuivota, kada vie i ne elim nita drugo do da potpuno sazrim. Evo me u ovom narodu,u ovoj zemlji, svaka mi je namera bezuspena, svaka re uzaludna bee, svi planovi su

mi se razbili, propao sam, neprimetno, suvino i nepoznato. Ne gledam more na ijimobalama sam eleo da umrem, ne oseam miris smokava i obalskih borova, kojimaestral donosi iz zaliva, i ne ujem romor talasa na hridinama. ak i ovde poraz.Moj dajmon me ne puta. I nemam nikakve utehe. Znam da nee biti potomstva kojee me potovati. Ono to sam ja radio tako je neoveno da se prema tome neeprodobriti nikakvo potomstvo. Nisam naklonjen nikome, ak ni njemu. U meni nikonee nai opravdanje. Nigda ovde nije bilo oveka koji je manje bio umiljat. Ali i


3/31

inae, potomstvo! Nee ono imati ni elje da semui hartijama. Dolaze vremena kojae zaboraviti svaku prolost. Sadanjost e nagnati ljude da zaborave prolost - ne zatoto e biti veoma sreni, nego upravo veoma nesreni, toliko ak da niko nee umetida im ublai patnje. Zato bi ba ieprkalimene koji nemam nikakvo saoseanjeprema njima? Vreme slova je i inae ve minulo. Pisanje je nesavremena strast, i svevie e to biti. Bie zaboravljen svako ko je pisao, ak i ja. Postoji u meni jasnovidostda to kaem, ma koliko je sud teak, naroito za mene sama, u ijem ivotu postojitako uasna nesrazmera izmeu onoga to sam ostvario i onoga to se u meniprimeivalo. I tako, ono to sam inio, zauvek je izgubljeno. ak i ovo. Jer ostali? Kosme sebe da postavi uz mene. I kada to pitam, negovori li iz mene oholost. Toliko samsm da ne samo to jedino ja umem to uiniti, nego sam ja i jedini koji zna ta samuradio.

DRUGO PISMO

U svojoj osami sam mnogo razmiljao o maarskom Hiperionu. Ko je taj Hiperion?Kako bi bilo razumljivo ta hou da kaem, treba da odrim celo predavanje.

U veini vremena bilo je ljudi za koje nemam drugog izraza, sem da su jahu. O kome io emu pie ovaj jahu? Razume se, o samom sebi. Cela knjievnost je takva kao daneko kroz kljuaonicu viri u sobu mladenaca koji se nalaze na branom putovanju.Svejedno je o emu se pie, o d'entriju ili graaninu ili oficiru ili proleteru, sve jejahu, lakoumno, drsko i otuno. Ni rei vie o njemu, ve je previe to ga ovek

primeuje.

Drugi nije tako ogavan, ali je jo otuniji. Od eera je. To je moda. Kod nas gapredstavljaju Karolj Kifaludi ili Jokai. Opevaju smei frak boje duvana i ba tadanjuoperetsku divu, novog oveka doba, neustraivu gospoicu lekarku, ili generala koji jepostao prodavac novina.Neuteno je od eera sve, juri Zrinskog i sudija, najezdaTatara i zalagaonica. Neka bude dovoljno.

A sada sledi opasnik, nadmeni. Ovde spadaju Balai, okonai, Petefi, Adi. Sve samplamen, grka vatra, kulise, uvodnici i oaravajui tenori. Veoma lepo otkrivaju svoje

grehove i tako su neodoljivi kada ih neto zaboli, ljubav ili opte stanje. Ovi blistavilakrdijai i patnici draesnih pesama svi su roeni da budu najvei maarski pesnici.

Tako se stie do prikrivenog, koji je zapravo druga strana nadmenog. Faj i Aranj. Iovaj je opasan, jer je mudar i trezven i uzda se u budunost. Uvek ima neto u torbiime pobunjenike opominje na mir. Prolost je bila lepa i budunost e biti takva,


4/31

samo je sadanjica u kripcu, ali uzdajmo se i verujmo, potenje, rad, male radosti imali katehizis, dakle sve maleno.

Sledi kameni ovek, nedovreni. Berenji, Veremarti, Kemenj, Zrinski. Nije isklesansasvim iz stene od koje je nainjen. Sve sama teina, poremeena bezoblinost i

masivna nezgrapnost. Nona figura, nadnosi se nad dubine, ali ne ume da se stropota,visi tako i nije ga lepo ni pogledati. Uasno sve zna, i zato se ubija otrovom,narkotizovanim kompromisima. ivi u nedrueljubivoj osami, bespomono, guei seu sitniavoj okolini, besmisleno, daleko i pod znakom pitanja i pred sobom, veitoiekujui svetlost, u veitom mraku.

I na kraju jedan ovek. Beenjei je celokupan maarski duh, izgubljeno neznanje, kojikatkada obraa panju na spoljni podsticaj, ak i ui, i sam zapoinje rad, ali sve toizae ispod njegovih ruku, jadno je, ispunjeno planovima i snovima, bez odvanosti isamostalnosti, sve sama revnost i sama nemo. Nema nijedne samostalne misli, nee

dospeti mnogo dalje od mrmljanja, a na kraju e se opet izgubiti. Beenjei je bedanpisac i pesnik Sve to napie jadno je. Ali kod Beenjeija nije vano kako je pisao.Sem njega, svi ostali su uivaoci i preuzimai, i uvek ekaju gotovo i dobijaju gotovo,odnekuda, svejedno je da li su to zanatski proizvodi, moda, ukus, dravni poredak,religija. Nasuprot ovakvom loem stanju, on je taj koji pokuava da stvori duhsopstvene zemlje, on je taj koji je predak u odnosu na generacije potomaka - veitipredak. Predak je takvom razdoblju koje nikada nee uslediti. Beenjei je budilac kojihoe da iznutra razvije duh, jer vidi da nasleivanjem nema potpunog ivota. Doknema batine, primera, dok se duh ovde ne moe nasleivati, dotle sve ivi od zajmadugih, jezik, ivotni poredak, drava. Ali nije u tome veliina Beenjeija. On jenajblii Hiperionu.

TREE PISMO

Jo bih mnogo mogao govoriti o Beenjeiju. Nedavno sam opet uzeo njegov Svetprirode. "Dosadno je tvrdo razmiljanje", kae odmah na poetku. Strahuje da gaitaoci nee razumeti. Ko se toga boji, ve je izgubio. Kako je plitak! Otkriva da je"sve tajna". Zar nije uasno? Od poglavlja "ovek kao dojene" moe se razboleti.

Poglavlje "Mladost" lii na one pobone sveice koje piu senilni popovi, a prodajuih ispred crkve stare gospoice od kojih se iri zapah. To je odreeni ton jagnjencetakoji ovek i nehotino mora da odrava u ravnotei nekim bezumnim zlodelom. Da lije taj ovek itao Voltera? Da li je ikada video ove redove: "...dok je ovek siromaan,nije mu potreban bog, im da pare na zajam, odmah zahteva da njegov dunik budevernik. elim da moj advokat, kroja, sluga i supruga budu vernici". Za jagnjetvo jeuvek bila potrebna nespretnost, ali posle Sterna? Beenjei je pesnik i mislilac i


5/31

dravnik, ali lo dravnik, jo loiji mislilac, a najloiji pesnik. Kae: "Mnogi izgubiebesmrtno ime - Sudba im ne postavi ivot na put - Veliki vitezi umiru za ruicompluga". - E, time on sebe pogaa usred srca i celokupni maarski duh. Jer je on tajveliki vitez. Razume se, neka nevolja postoji. Situcija nije tragina, nego neuvenosmena. Veliki vitez koji umire za ruicom pluga komina je figura. Beenjei jepretpostavljao da drugaije i ne bi bilo mogue nego onako kako jeste. Iako je ba toono to nije mogue. Sudbina je upravo to to je sve onako kako jeste, neminovno, jerje ba to sudbina. Da veliki vitezovi umiru za ruicom pluga, to je tema za humoristu.A humorista i polazi od toga kada pretpostavi da u raju najvei dramski pisac nijeekspir, nego neki uster, a najvei vojskovoa valjda nije Cezar, nego odaar. Vitezkoji je zalutao do ruica pluga, komian je. Nije postao ono to je bio! Ali ne zato toga je neko drugi spreio. Nije postao jer on prosto nije to bio. Ko sam ja, to sudbinabolje zna nego ja. I ako sam ja drugog miljenja, postajem smean zajedno sa svojimmiljenjem. A to se uskoro ispostavilo i kod Beenjeija. Nije on bio veliki vitez -odnosno nije obdaren za vladanje. Morao je da umre kao pustinjak. Gde odaje sebe?Na bezbroj mesta. A sasvim je karakteristino mesto na kraju prve knjige kada pie oAleksandru Velikom: "Ceo svoj ivot pogreno je postavio." - "Kakvo ogromnouobraenje, vladati s kraja na kraj sveta." Izgleda, ovaj strah od velikih stvari jestenerazumevanje velikih stvari. Neto tako moe rei samo onaj u kome je neto umrlo,i u njemu je pokopano.

Veliina! Hoe da bude mudar. Nema blesavijeg oveka od mudrog. Ali: "Nikada nisiokrvavljen, zar ne... zabavljajui se pie, zna, zabavno e biti prihvaeno. Svojupravdu ne mea s krvlju". Da, pravda pomeana s krvlju! Krajnju ozbiljnost jeizgubio pred samim sobom. Ne pie tigrovske istine koje e, ako ih napusti, skoiti nanjega i rastrgati ga. Nije to istina ivota i smrti! Nije to neto to pouzdano morada zna, jer ako pogrei, kraj je. Ali: "more samo tihu penu u sebi baca... a dua uti."Sedi u "Velikoj Senci". "iv u smrti sedi, gde se pokree samo zato da bi osetio sebe ida mu u mukama srce neprekidno krvari." "Postao sam kao hodoasnik koji se upustinji skriva, napustivi svoj svet, sedi sam... piem u svom miru, u svojoj muci, neznajui ta me privlai."

ETVRTO PISMO

Naravno, sada e postaviti pitanje emu ova improvizovana istorija knjievnosti.Moda sam je zato ispriao da potvrdim tezu da smo mi narod koji ne prepoznajesvoga genija? Nije. Verujem da smo ak i to od drugih nauili. I inae,zanemarivanje! Neprepoznavanje! ta je trebalo uiniti kako bi se prema njemudostojno poneli? Imenovati ga za poasnog gradonaelnika, dati mu platu direktorabanke i njegove fotografije objavljivati u svim ilustrovanim listovima? Naime, veini


6/31

je upravo to jedina zasluga to nisu postali gradonaelnici i nisu dobili plate direktorabanke, mada su sve uinili da bude tako, ak bi to i zasluili. U uasnim rukama jeovde genije ak i meu genijima.

Drugo hou da kaem. Ne prividni, nego pravi paradoks. Ovde pada u oi kako lake i

glatke izraze dobro podnosi jahu, pomodni tip ve manje dobro, najvei maarskipesnik jo manje, trezveni jo i od njega manje, nedovreni jedva, a Beenjei venikako. Zato? Jer jahu kada izgovori svoje, osea da mu je cela zemlja iza lea, apostepeno prema gore, to se neko ispne na veu visinu, sve manje ljudi osea izasvojih lea. Nedovreni tek jedva nekoliko ljudi, Beenjei ve uopte nikoga.Razuman, uoblien izraz nije pitanje talenta. Poezija uvek iskazuje kakav je odnosoveka i duha. To je maarski paradoks koji je u suprotnosti sa svim drugimnarodima. to je duh ovde vei, dublji i tei, zahtev za njim je tim manji. Kaoposledica toga jeste da je duh prinuen da se bori sa sve veim otporom, ali ne unarodu, nego ve u samom pesniku.

Za Beenjeija je karakteristino da to je u njemu zahtev duha vii i vei, s viegorine ume da ga promuca. Dok je neto tanuno, nema problema. im zapoinjeozbiljnost, oblik se lomi. Gde bi ve sve moglo biti jasno, tamo nema niega drugogado nerazumljivi ropac. Nisu li kod svih naroda nekako bili u srazmeri teina i forma?Nije li to bilo zato to su takvi bili priznati, bili su gradonaelnici? Sve u svemu, biloje to zato ako neko kae neto, znao je da postoji neko ko e ga uti. Ovde su ui bileotvorene samo za Ciganina primaa. To je paradoks, to je neko prazniji, tim je vieuspean. Genije postoji, ali narod pravi od njega ono to hoe. to je on vie ljudskobie, tim je manja panja usmerena prema njemu, a kad bi dospeo do vrhunca,potpuno ostaje sam. To je Beenjei.

PETO PISMO

Svoj ivot bih sada ve potpuno da oplemenim. Oi otvaram u osvit sunca. Sunce kojese podie iza brega upravo sija na moju postelju. Izlazim na trem i ujem iza bunjakrikove fazana, sojke i kosovi proleu iznad ume. Umivam se dole kod bunara i poslenekoliko zalogaja cepam drva. Magarac, eno, pase iza kue, nije ni pripet, itako nee

otii. Kako si spavao, Tarimene? A on repom razmahuje po leima i dalje upkanajbodljikavije rastinje. Uvek se nae neto to treba uraditi. Ispod oraha sam skuckaoklupu i sto, katkada tu dorukujem, zatim itam.

Nemam mnogo knjiga. Najomiljenija mi je lektira zbirka mojih beleaka iz mladosti.A ni tu me ne interesuje sadrina, nego vie pismo. Najvie me zabavljaherostratovsko razdoblje. Da li je to ba takav ovek kao bilo ko drugi? Kako je to


7/31


8/31

Samo ne bih hajao za njih. Kao to ne hajem ni za sebe. Moja mera nije ljudska. Da lisam lud? Ako oduzme rei ono to je u njoj bolest, onda kaem - da.

Najveem broju ljudi ivot je isuvie jak. I zbog toga ne mogu da ga podnesu beznarkotika. Iskapiti ga istog veoma je teko. Od njega se postaje melanholik, ili se

podivlja i posre. Samo ga najsnaniji podnose bez bilo kakvog krivotvorenja, sa svimnjegovim mirisima, samo najsnaniji umeju da trezveno isto ive opojnost koja izvireiz ivota.

ini ta hoe. Ali uvek e znati od ega si se plaio. Plaiti se znai umreti. Znaipropustiti. Znai nikada. Nikada vie. Shvati, nikada, nikada vie.

Nalog tvoga ivota nije da se mora. Jer se ne mora nita. Nema prinude. Ali shvati daovo ovde nikada vie nee moi da uini. to ne uini ovde, danas, sada, to neenikada moi da uini. to se plai da uini sada, to si izgubio zauvek.

Nikada ovako lepo, ovako veliko, kao sada, danas, ovde, nee vie nita biti.

A ubijeni tren, iscurela krv bogova i pretvorena u otrov, i nikada nee biti drugo dootrov, nikada proputeno nee biti drugo do proputeno, strah drugo do strah.

ovek je slobodan, uvek je slobodan da uini sve i uvek je slobodan da se plai. Alinikada smrt nee biti drugo do samo smrt, otrov, strah i proputeno.

ovekova je sudbina da bude star i pohaban. To je vreme kada se oko njega poinju

okupljati prijatelji, poinju da ga hvale. Ve ga se ne plae, nema opasnosti. Zato nisipostao onaj koji nou jesi? Onaj koji samo nou sme da misli? Sme i zna, mislisvoju pravu sudbinu, ume da leti. Odvanost snova. Dublji i eteriniji svet. Takoprihvatiti dodir kao da spava na belom kamenu, ispod empresa u snu. Naokolorascvali oleanderi, mirisni borovi, brljan u snu. Novu sudbu sebi sanja.

Radost je najnemilosrdniji bi koji nas tera. I nema milosti.

SEDMO PISMOZato ne vladam? Veruj mi da to ne zavisi od mene. Gde je narod koji bi izdrao mojuvladavinu? ale se da narod nema svojih kraljeva. Ali imaju li kraljevi svoje narode?Ovi danas ovde uzajamno zasluuju jedni druge, ovi narodi i ovi vladari. Kralj je onajkoji od svakoga naini kralja. Dananji vladari od svakoga naine slugu. Biti kralj unaciji slugu, gde su ak i vladari sluge? Zar da se brinem oko toga kome koliko da


9/31

platim za izdaju? Kako da nekoga pohvalim, jer je pogazio svoju re? Da nagraujembednike? Da budem blagonaklon prema nekome koji je sve pretekao svojompodlou? Da uzdiem ljude koji su triaviji nego drugi, iako samo za nijansu? Da sebavim time da se po ceo bogovetni dan kesim kao trgovaki pomonik? Da seprijateljski rukujem s najprljavijim rukama ove zemlje?

Ako svet zasluuje od mene zahvalnost, onda ona samo moe biti za to to mi jeomoguena osamljenost, najvei i najopasniji ivot. Vi samo znate za njegovo velikojunatvo To bi i bilo ako bi bilo naroda za moje kraljevstvo. To je ono lake. A jaznam i za nejunatvo. To je osama. Niste mi potrebni. Svaka moja veza se zavrava sane.

Osama je teka. Pogledati u novembru napolje u sivo svitanje, izai na trem - i nikoganema, nikoga. Na pristranku magla se sputa na smee listove. Ovo se oseanje moeleiti samo najjaim protivotrovom. ta je to? Svest da ovek sam ume da preivi

najvee lepote sveta, i to ne u mati, kao zadovoljtinu, nego kao veito jedan koje jenajblie vaseljeni. ovek samo u zajednici moe iveti sreno, ali samo u osami moebiti bog.

OSMO PISMO

Ne trpim ni od kakve nematine. Kuvam jelo za sebe, tedljiv sam prema onome tomi je potrebno. Prilino rano sam nauio sve kuevne poslove. Sedim na stepenicamatrema, istim zelen i ljutim krompir. Sobu i sam umem da pospremim. Kada mi jedonje rublje na izmaku, stavim kotao na ognjite, iskuvan i isperem rublje koje sam

prethodno dobro natopio. Sunce me greje, znoj lije, razapnem ue vezujui ga zagrane, koulje, aravi arape lepraju na povetarcu. Sutradan peglam. Sitnije stvari isam zakrpim. Tea oteenja odnosim krojau. Ponekada, kada mi dojadi pekarevhleb s kvascem, sam peem s plemenitim hmeljom. Sve dok se moe, hranim sevoem. Ne zbog principa. Nemam pricipa. Isuvie mi je dobar stomak. Kuevni meposlovi nikada ne preokupiraju isuvie, kao nijednu domaicu. Ako kuvam,spremam,perem ili krpim donje rublje, to je igra, delom religiozni obred. Srean samto sam uspeo od ena da nauim ovaj udesni mir domaih poslova. Verujem da jedomazluk druga strana rata. Soba mi je zgodna kao da pripada nekoj mladoj eni. Nepodnosim prainu, ali ovde meu drveem nje gotovo i nema, sem zimi zbog loenja.I sunce obasjava sve moje ivotne delatnosti. Kada bih od oveanstva oekivao netokrupno, onda bi to bilo da ono napusti one koji mu zabranjuju ishranu sa svetlou. Ida ljudi jednog letnjeg jutra krenu iz grada, napuste fabrike, ulice, kancelarije,centralno grejanje, struju, kupatilo, i da izau na sunce, bez rei, ali nezadrivo. To bibila moja revolucija - revolucija sunca. Dok stojim za koritom i perem koulju u belojpeni, sunce mi sija u lea, a lea blistaju od zadovoljstva. Znam da u oveku postojisveta i duboka tama, noni prostor koji se nalazi unutra, ispod koe. Ali znam da


10/31

ovek ispod koe klie kada osea toplinu i svetlost sunca. Jednom sam pored moralegao na ogromnu belu stenu na podnevnom suncu, prvi put u ivotu potpunorazodeven. Pre toga sam verovao da ima nekog naroitog smisla to ovek krijeslabine od sunca, dri ih u tami, u mraku skriva organe mraka. U tom trenutku, kadasu sunevi zraci obasjali mesto koje prethodno nikada nisu dotakli, shvatio sam ta jeto nasmejani falos - osunane, blistave, razgaljene prozraene, bez srama, nasmeeneslabine skulptura grkih bogova.

DEVETO PISMO

Popodne, leti leem pod drvo i spavam. Dok me san ne uljuljka, obrve, mine nekolikotrenutaka. Duvanski dim mirno lebdi izmeu lia, beumni pokret, kao kada ploveoblaci, melodino se rastae u vazduhu, i ja tonem u san. Drag i topao trenutak.Oseam da mi je sve izvan, izvan u drveu,na nebu, u kui, u bati. Nemam duu.Slobdan sam, nema volje, cilja. Duva kroz mene vetar, proima me sunce, prozrauje

toplina i miris ume. Nema u meni nikakvog otpora. Tada shvatam zato sam mogaobiti upravo ja onaj koji je slomio onu prinudu koja je duh na ovome svetusuprotstavila njemu samome. Ja sam uinio nemogue. Nisam nestao u nemosti, kaoto je do sada nestajao svako ko je bio sin visina, Hiperion. ista i prisna re bila jeovde otvorena samo za ljudske patrljke i kal, i im je neko ozbiljno hteo da proslovi,glas bi mu bio priguen. Moja snaga je bila jedina koja je izlazila na kraj s ovimzadatkom. Progovorio sam, i to sam rekao, bilo je hiperionsko. Govorio sam jezikomkakvim pre nije niko i nikada. Bio sam sam. Na mom mestu svako bi se slomio, kaoto se slomio Beenjei. Biti sam, a ne mucati, a ne sedeti u Velikoj Seni. Hiperion,usamljeni bog, koji sebi samome stvara svet, budui da ovde nikome ne treba visina iboansko. Ja sam postao potpuno nezavisan od okoline. I dok su se oni gubili ujadnom mucanju, jer im je re i pred njima samima ostajala sumnjiva, ja sam umeo dazborim. Moje su ruke ovde prvi put stvorile takav svet u kojem nije sramota iveti.Svi koji su imali takvu nameru, nisu imali za to snage. Nisu bili sasvim Hiperioni -ak ni Beenjei, koji je bio tome najblii, i najdalje se odbio. to je ovde neko bio viekraljevski, tim je manje dolazio do stvaralake materije duha, to se vie srozavao, svese vie otvarao pred javnou. Ja sam vratio re kraljevima. Ali ne obmanjujem sebe.Nita od toga biti nee, kao to nikada nije nibilo. One rei kojima sam stvorio velikiivot nikada nee dospeti do srca ljudi. Evo ih na polici u mojoj sobi. Jedino sam ih ja

nainio, jedino ja znam ta je ono to sam nainio i delo jedino moj ivot ulepava.Nikome nisu bile potrebne. Pre nego to zaspim smeim se pod kronjom drveta akopomislim da veruje kako me to titi. Kako slabo poznaje bogove! Ono to su stvorilitako je lepo da delo ne gubi nita, jedino onaj koji to ne vidi. Da li e nebo biti bleeako ga niko ne vidi? ta misli, ta bi bilo sa mnom da sam bio stupio meu njih da sezapenim protiv svega uzvienog? Moe li da zamisli mene kao sopstvenogtrgovakog agenta? Kada me neko ne bi prihvatio, stideo sam se umesto njega, titalo


11/31

me je to je tako duboko ponizio sebe. aknije za to ni znao. Odbio me je, a nije niprimetio da je postao nemogu pred samim sobom. Ko e mene opravdati? Niko.Jedini koji bi to mogli uiniti meni su slini. Ali bogovi ne opravdavaju nikoga i nita,ponajmanje sebe same. Ako bih se plaio dae neko taknuti delo, zabranio bih mu.Niko nema prava da ga smatra svojim. Ali se ne plaim. Hiperiona vie biti nee.

DESETO PISMO

Smirio sam se tek onda kada sam uvideo koliko je ovaj ivot opasan. Sve dotle sambio pomalo setan, i dosaivao sam se. Od tada sam veseo, jer vredi. Opasnost je otarvazduh sudbine, a ja se oseam dobro samo u otrom vazduhu. Kukaviluk ne spadameu moje vrline. Uvek sam traio ono to je najtee. I naao sam oboje, osamu ivedrinu.

Tri puta mi se isto zbilo. Toliko isto da lica tri zbivanja mirno mogu da zamenim ikoristim jedna umesto drugih. Behu tri sasvim razliite ene. Jedna plava, teka i jaka,kao valkira, druga kao deak i egzaltirana, trea tamna i duboka, kao bunar. Zamisliosam jedan veliki ivot, dola je prva i ispostavilo se da se on ne moe realizovati.Zatim sam zamislio jedan jo vei, dola je druga i ispostavilo se da se on ne moerealizovati. Zatim sam zamislio i od ovoga vei, dola je trea i ispostavilo se da se nion ne moe realizovati. U sva tri sluaja ljubav je planula u trenu.

Jednom sam vie dana lutao meu planinama. Bee jutro, kada sam siao niz

pristranak, u dolini je poivao majur. Bee rani septembar, jo leto a ve jesen, zatijei tama pod utim, smirenim suncem. Sada, pomislim, sada u sresti nju, nju koja istotako zna da dolazim, kao to ja znam da me ona eka, nju koja smisao svakog svogkoraka nalazi u tome to je pribliava meni, nju koja zagleda u oi svakog stranca:moda sam ja koji znam da se pribliavam njoj, koja ako ue u voz, misli da moda jave sedim unutra, uje neije ime, veruje da je moje, uje glas, veruje da ja govorim.Sada se susreem s njom na majuru, lei ispod drvea, ita da bi stuckala vreme, dokprilazim, eka me, kao i uvek, eka, i kad me ugleda, ustaje i dolazi, prirodno, bezrei, polazi sa mnom, i ja s njom, skupa, jer je ona postala ja, i ja sam postao ona, i odtog trena neto kao to je ja nema naroitog smisla. Prolazim majurom. Kao da samona, tako posmatram pospanog ekonoma imanja, nadniara, stan vlasnika, naprozorima bele zavese. Do sada je ovde ivela, ali sada polazi sa mnom. ta e prvoprosloviti? Verovatno neto veoma jednostavno, moda da je gladna. Moda da joj jekameni upao u cipelu. Ja u je pogledati, pomisliu da je lepa, ali joj neu rei, jerona ve zna da to hou da joj kaem, i ozbiljno se smei. Presecam put, i kreemuzbrdo. Sasvim sam miran. Po toj smirenosti znam da sam je zaista susreo. Kako je toudno to se odjednom sve razreilo, odjednomje sve postalo glatko, moe doi bilo


12/31

ta. Eno je! U travi bela haljina na plave tufne. To je ona. Nema u meni nimalostrepnje. Ne bojim se prvi put u ivotu. Sada je ve dobro. Stiem gore, put skreelevo, travnati breuljak se odvaja od neba i vidim iza njega na uetu niz haljina vijori,i ona na plave tufne. A na pristranku nikoga nema.

U sve tri ene sam oseao da sam nju sreo, nju koju ne treba obmanjivati, kojoj netreba lagati, koja dolazi, odnosno s kojom idem jer je to dvoje jedno. Jednom samrekao, svejedno kojoj, rekao sam da u baciti kalendar. Neu vie imati ponedeljak,utorak, nego u imati dane vlas, obrva i mali prst, ona e biti moj kalendar. Jednomsam tri dana bio s jednom od njih, svejedno s kojom, minulo je tri puta po dvadesetetiri asa, a ni za trenutak nismo isputali jedno drugo. Kad bih je ispustio, zabolelobi me. Kako su blistali ti dani! Kako je bila vana svaka re. Kako je bilo vano sveodmah rei. Sve je razumela, i ja sam sve razumeo. Zagladim joj kosu, i upitam, zarne? A ona odgovara, da. I odista tako bee.

JEDANAESTO PISMO

Ne veruj da su bile nikakve ene. Jedna je imala naroito oseanje za uzvieno, drugaje upravo talenat samozaboravnosti, u treoj sam se divio iskljuivosti, samo ja i nikodrugi. Ali je prva u krajnjem rezultatu samo ekala i dobijala lep intermeco, drugaobeznanjenost, trea sve u svemu nije umela da se brani. Ali su sve tri dobijale, samosam ja gubio. Jer sam ja u svakoj prilici gubio pravo sraivanje. Postajao samsiromaniji za jedan velianstven ivot koji sam posebno za svaku od njih izmiljao,

za ivot koji pre toga nije postojao i ja sam im ga stvarao. im bi to primetila, pobeglabi. Bilo joj je mnogo. Naravno, nije je ak ni bilo stid i, naravno, jo sam ja bio tajkoji je zahtevao od nje neto to ona nije znala. O, da, za sada i privremeno bardvosoban nameten stan, dobar prihod, pozorite, bioskop, koncert. Leti putovanje uItaliju ili vajcarsku. To je bila prva taka njihovog ivotnog ideala, druga, ljubav triputa sedmino, i dete tek posle nekoliko godina. Ideal sporedne ulice, kao i kodveine ena. Verovale su u to da srea izvire iz ivotnog standarda. Kada su videle daja obrem stvar i tvrdim da uzvien ivot ostvaruje materijalnu celovitost, poele su dame se plae. Pitaj bilo kojeg svoga poznanika, svaki e ti rei da su bile u pravu, onesu bile trezvene, a ja luda. Ne znaju kakvu presudu time izriu same sebi. Jednadrava ne moe da cveta na drugom tlu, samo na elementarnoj radosti uzajamnepripadnosti; ljudska sudbina ne moe da se ispuni drugde, jedino u potpunom utapanjuu ivot; i ljubav moe da se ispuni i cveta pre svega samo na uzajamnoj pripadnosti ina meusobnom utapanju. Sve tri su me izdale. Kome? Sebi samima. Ali su timeizdale i same sebe. Sve tri su bile prepune visokih sposobnosti, ali nijedna nije imalatalenta za zajedniki ivot. Jedno vreme sam paljivo mogao da pratim sudbinu sve trii video sam da su se sve tri slomile. Jednom, jedan jedini put su mogle sudelovati u


13/31

izuzetnosti da mogu da ostvare najlepi ivot. Ono to sada ive, sram je u odnosu naranije. Plaile su se da umru, umrle su u ovom strahu.

DVANAESTO PISMO

Ono to sada znam o njoj, ve je samo pria. Pisma su mi se izgubila. ao mi je to nemogu iz njih da citiram. Jedna jedina reenica bi osvetlila ta hou. Seam se vremenakada sam jednoj pisao pismo tokom dve sedmice. Jedino za vreme preko potrebnihivotnih delatnosti pero mi nije bilo u ruci, ali su i tada u meni kljuale reenice.Svaki dan sam ih tri puta predavao na potu. Za dve sedmice napisao sam gotovotrideset tabaka, a ukus pisama i sada oseam. Igrao sam hazarderski, nikada nisamimao talenta da tedim sebe. Jedino me je ili-ili interesovalo. Srednjeg puta nema.Zato sam ostao sam.

Seam se vrhunca prve ljubavi. Bee rani proleni dan, etali smo predgraem, zemljajo dopola smrzla, podne. Bee re o neemu, ini mi se o budunosti. Budunost jeza mene bila kao proirena i usporena sadanjost, ona rasprostranjenost pijanstva kojavie nije napeta i na rubu provalije, nego nasmeena poput postavljenog stola ilinametene postelje. Da, rekla je ona odjednom, poi u za tebe im bude imao platukoliku ja imam. Ja najpre nisam razumeo. Ali mi je ona jobolje objasnila. Pa nemisli valjda. Ostaloga se ne seam. Kau, kada oveka pogodi tane, za tren moe daproivi ceo svoj ivot. To oseanje ne znam, ali znam drugo, ono koje nazivamsibilskim trenom. Kada se pred ovekom u deliu sekunde neto srui, i on zaviri u

budunost. Zato ga nazivam sibilskim trenom. Tano sam video trei sprat jednezgrade, gde smo stanovali nas dvoje, penjem se stepenicama, ona se nalazi u svojojsobi, ruiasti pokrivai i ipke i svetle zavese, i histerina istoa, i sve je poputposlastiarskog kolaa. Meni neto smeta, ali nisam svestan ta. To je oseaj kao dasam do grla ukopan u zemlju, a glavu mi muve popanule. Vidim nju zavrnuta nosakako me mazno zbog neega kara poput vaspitaice. Mnogo toga vidim u ovom trenu.Voli novac, kaem tiho. Da, volim, odgovara, ali ve s oseanjem krivice. Zna da jepoinila greku. Trebalo bi da ne voli, ali ako ga ipak voli. Cvili i oekuje oprotaj.Ve bi je moglo spasti samo ako kaem, u redu. Ali ja ne kaem. Sadase ve ljuti.Zato to se raskrinkala, a ja je ostavljam da stoji tamo u svom sramu. Kako je bednaovako, mislim, u svom jadu. A ona zna ta mislim, ak i rei uje. Moe li se takvastvar oprostiti?

Sada je zapoelo novo razdoblje ljubavi. Gotovo svakog dana otvara se ovakvaprovalija pred nama, a mi smo provaliju eleli da ispunimo poljupcima. Konano,jedne noi sam imao toliko snage da zaustavim sebe u bekstvu. Objasnio sam joj tase zbilo, i ta se zbiva. Vie nije bilo nikakve nade da se moe nastaviti. Opet sam


14/31

igrao hazarderski. Sedeli smo u bati gostionice, a ona se ponaala tako da sam unervozi oborio vino i polio njenu svilenu haljinu. Oprostili smo se posle pet minuta.

TRINAESTO PISMO

Pronaao sam odlomak pisma. Ne znam ve zato sam ga ispisao s originalnoga.Zovem je da doe kod mene. Neobian poziv. Svaka reenica odguruje. Kad bi menitakvo bilo napisano! Opasnost bi bila naroito primamljiva. A kad je neto nemogue,smesta uskaem. Pa videemo! U pismu govorim kakva nas oskudica oekuje. Nasdvoje emo biti sami, nasuprot obema porodicama, bez prijatelja, bezpomoi,siromani, zima je, ta emo da jedemo? Krompira. Hladno je. Odlazimo negde dakrademo drva, na uskom krevetu spavamo nas dvoje. Kako e uasno teko biti, kakodivno. Oekivao sam da nee odoleti. Na ovo moe biti samo jedan odgovor, napisae

kojim vozom stie. Ali ona nije imala ak ni snage da kae - ne. Neto je slagala.Verovala je da spaava sebe. Godinu dana kasnije susreo sam je, onda je ve videla -nikada vie. Ubijeni tren, istekla je krv bogova i pretvorila se u otrov. Nikada, shvati,nikada vie. Nije bilo u njoj odvanosti snova.

Reci, da li sam eleo nemogue? Nemogue je ostaviti zdelu soiva, kao to je reklajedna od tri, za opasnost, za rizik. Ne avantura, obrnuto. Koliko ne razume! Ono jebila avantura to su one radile sa mnom. Nekoliko sedmica ljubavi, ali nisu bile skloneza stalnu vezu. Taj put vodi pravo tamo. Kuda? Zna dobro. Uopteno je i glupo akoneko kae, ena to ne radi. Da samje omamio, uinila bi. Ali ja ni za trenutak nisam

varao.

Sva tri dogaaja su savreno istovetna. Velika ljubav usred srede koje iznenadaiskrsava da treba birati izmeu ivota koji sam ja izmislio za nju, izmeu tekog,opasnog, lepog, ozbiljnog, veselog ivota, i drugoga kojim ostali ive. Tri puta sedogodilo isto. Istovetni sudeonici, istovetna lica, isti prijatelji, iste majke, isti obrti,novane stvari, nagovaranja, pisma, tajne poruke, gravi, strahovi, ustuci.

ETRNAESTO PISMO

Znao sam da je mogu videti. Otiao sam i ekao. Posle izvesnog vremena dolazi.Prilazim, izmenjujemo nekoliko rei, potom moram da begam. Kada sam ve sam,ve sam obeuen od radosti, iznenada i bez bilo kakvog povoda odjednom pomislimna njenu haljinu. Ne promine ni sat, a ja ve saznajem zato. Kod kue joj jepostavljeno pitanje ili oni, ili ja. Ako izabere mene, smesta e je zauvek odbaciti. A


15/31

ona nije mene odabrala, ali tako da ipak. Htela je da dobije u vremenu, a nije htela daodustane. Kod kue su to znali, i da joj se umile, saivena joj je skupa, pomodnahaljina. Nju je bila obukla. Ono to je dobila zato to je mene izdala. U toj haljini sesusrela sa mnom, i rekla da kada je bila u haljini koju je dobila zbog ne.

Posle tog dana nisam umeo da se radujem vie od godinu dana. Zna li ta je togubitak sposobnosti za radost? Nisam se rastao s njom gorko ni uvreeno, i nisam seoseao prikraenim. Koga bogovi vole, njemu dozvole da umre veselo. Znam ta toznai kako je tiho i smireno i vedro umrla u meni ljubav. Reci, ko je to ko bi umeovie da naini? Znam ko sam, i ne poriem, i ne zaboravljam ni za trenutak. Kao tonisam kukavica, nisam glup, i nisam skroman. Da sam hteo pravu enu? Pa nisam jedobio. Nema? Ne znam. Najtee je bilo taj nedostatak razreiti neko celovitou. Alije uspelo bez rana i tuge, trezveno i ozbiljno i bez buke.

PETNAESTO PISMO

I gle, iz tih vremena se sauvalo jedno celo pismo, jer ga nisam poslao: "Nalazim se uosobenoj situaciji, potpuno lud, jer te ludo volim. Ali je ova ljubav budna i pametna izdrava. Ludo budna i ludo pametna. Dvostruka ludost, odnosno potpuno isto ludilo.Sada sve smem. Oslobaam se, nekoliko sedmica i sve stvari su u redu, tako sam blizutebe ako se jako ispruim, ve doseem tvoju senku. Do sada je svaki plan biofantazija. Poev od prekjue svaki san se ostvaruje, primiem se svojoj radosti i svojojopasnosti. S radou je u redu, kae, ali ta je opasnost? Haljina na tufne? Da. Koliko

ekaju negde mene? Upravo koliko ja ekam nekoga. Samo ne razumemako vetoliko ekamo, zato se ne susreemo?"

Tada sam verovao sad. Odlazim kod nje i sedam u travu. Da kaem da sam stigao?Vidi. Da kaem - ta. ta da kaem? Dobro je ovde biti? I ta da kae ona? Pogledamje. Lepa? Ne znam. Uhvatim je za ruku. Ova ruka mi je poznata od pre roenja. Ovajvrat je njen vrat. Uvek je ovakav u meni bio ovaj vrat. Poznajem njen struk i njenorame, kao to poznajem njenu toplotu i miris njenog daha. Takav sam poznavalac unjoj kao jezik u ustima. Kod kue sam. Ne ustajem, ni ona, ustajemo. I do sada samovako iveo, ali je stolica pored mene bila prazna, i prazna druga polovina postelje.

Ve nema ja. Hodamo, idemo, spavamo, gledamo, ivimo. Ne okree se nazad. Nitanije kod kue zaboravila. Nema nikome nita da kae.

Spavala si nae prve noi i ja sam se na trenutak probudio. Ruke, noge, kose su namse doticale. Zagrlila si me oko vrata, tvoje lice na mom ramenu, ta je trebalo reiramenu da bi se s licem razumelo? I reci, da li je ikada postojala ena koju, ako se nadrumu susretne s mukarcem, nije trebalo ubeivati i kojoj nije trebalo objanjavati?


16/31

Koja zna da nikada, nikada jo jednom, kaem, nikada jo jednom nee umeti daizgladi ono to je tada propustila ako govori, ako pita, ispituje, oekuje nagovor.Neto je trebalo rei, bar- ne. Zbog neega je trebalo da ode kui, zbog make ilitrake. Neophodan joj je bio saveznik protiv mene, trebalo je to odati bar ipki.Svejedno je ta je bilo, novac ili religija, majka ili haljina. I sada veruje da je ovakobolje? Veruje da postoji takav saveznik, traka, oeva kua, svetenik ako ima netozbog ega ena kriom rtvuje mukarca, pa onda je na dobitku? Veruje li da nisisebe izdala? Na koncu sam pisao da ni jedan na zagrljaj nije bio potpun. Ti s bolomi oajno pita kako je mogue. Pisala si da si sve odbacila sa sebe i da si htela bitisamo ena, kako je mogue da nisam umeo da ti pruim radost koju si elela.Odgovaram. Ne ume da se potpuno prepusti, jer ne pripada meni. Nisi liproneverila radost ve time to se cenka? Ali reci, samo si je meni proneverila? Poslezagrljaja ja sam tuan? Ne zato to te nisam domaio sasvim, nego i zato to me ti nisidomaila sasvim. O, ako ovek lae i sebe samog lae. Nisi dala i nisi dobila nita.Telo je veoma teko prevariti. Ako govori, sve ti poverujem, ali ako si mi u rukama,onda ono daje to je u tebi, i to je istina, jer sam neposredno s tobom. Reci, kolikoputa si me izdala poev od tada to si me ve u prvom trenutku izdala? Koliko putasi me prevarila s haljinama i svetenicima i ipkama? I jo sme da eka celinu?Uvek si se lepila za neto, a jo oekuje da se tim zagrljajem zadovoljim? Propau,ali e i ti propasti. Shvati, ne zahtevam te ja. Ti si ta koja posredstvom mene zahtevasamu sebe. Posrednik sam za tebe samu. Jedno kroz drugo hrlimo sami u sebe. I akomeni lae, prisiljava me da ja laem sebi. Posredstvom sebe ja sam tebi ti. Nemaporicanja, bekstva, pogaanja, prevare, izdaje da nas ne otruju odmah ipodjednako oboje. Otrov, otrov, otrov proputenih, ubijenih trenutaka. Da li e ikada

biti drugaije? Da li e biti? Reci!

ESNAESTO PISMO

Ne bih umeo vie rei da ne dooe ovi dani. Ve je dve sedmice kako od zore doveeri sedim u umi, obilazim livade, ili gore na hridinama leim nauznak, satimanepokretan u ovoj svetlosti koja je meka kao kosa, i tako slatka kao zrelo voe.

Bespomoan sam. Vazduh kao da se sastoji od kristalnih zlatnih zrna i da svako zrnopod zracima mlakog sunca posebno svetluca nadzemaljskim blistavilom, pa ipak takopitomo, beumno iskri u blagom svetlucanju da mi se oi klonulo samo do pola smejuda otvore kao to ovek dopola sklapa oi pred nepodnoljivim.

Bezvetrica. Ve danima mirno stoje listovi kestena i jabuke i veno lelujavogbagrema.


17/31

A noi! - Stie kristalno plamena tama koja je posle sumraka poput smrti mladedevojke, tako ista, lepa i tuna, i koja je jo pitomija,slaa i zrelija nego dan, i jo jepunija dubokog, besnenog klonulog muka, - u kojoj ovek spava samozaboravnomutrnulou, jer se ve bolnim poljupcem oprostio od nekoga koga je voleo. Noi ukojima tama blista kao crni dragi kamen.

Jo jednom se vraam.

Pitam: zato veruje da tamo gde se javlja jedan bog priroda poremeti samu sebe,stvari stoje naglavce i sve se drugaije zbiva nego obino? Kao da su one drugaije odonih koje vidi na zemlji - bilo da je to insekt koji mili dole, bilo lakovlata, vitka travakoja se na vetru zagonetno njie, bilo drvo koje trijumfalno izgleda kao da e granamadosegnuti sunce, bilo voda, bilo vazduh, bilo kamen, zemlja, zvezda, ili bilo svetlost!

Pojava boga nije udo, kao to nije udo kad se zametne vetar, na moru srebrnkasto

blago ogledalo vode plaminja tamnom purpurnom bojom poput vina koje je dobijenood grozdova boje noi. Ja udo prezirem, jer postoji samo jedared, nasuprot pravilu imeri, i nasilje je nad prirodom. udo nije lepo. Lepo je samo ono to je prirodno:veito pravilo. - I bogovi nisu ovde zbog uda, i gde god se pojave ne poremeti seporedak. Oni su kao hladna prozirna istota u izvoru, kao teina u kamenu, ustreptaloi meko strujanje u vazduhu, jer su bogovi stalna mera i veito pravilo u svetu. I tamogde neki od njih postane vidljiv, tamo se ostvaruje ovo veito pravilo i mera.Naravno da postoji, i ovde je. Dolazi tako da ovek poveruje da je ovde i bio, jerpripada ovamo. Glatko, kao to vetar donosi miris sena s livada, dolazi sasvimprirodno. Dolazi kao to ja stiem s podnevnim suncem. Tako.

Pogledaj ovaj grozd, ta ima u njemu to nije prirodno? Pogledaj ovu nabubrelubobicu kako svojim slatkim sokom do rasprsnua napinje pepeljasto meso tanke belekoe. Pogledaj kako blista na njoj zrak sunca kao da je srknuo od njenog mota i dasvoju opijenost razigrava u srebrnim kapima. Svu strast iskriavog i vrelog podnevnogsunca upila je ova kuglica. Ako je pregrize, kaplje iz nje svetlost. Ali pogledaj bolje ubobice koje gore svetlou i videe uas koji je taman kao more tamo gde skrivanajvee dubine. O, onaj ko iz pogleda bobicegroa ne razume tamni zrak, on ne znata je to to je u opojnosti vina crna obeznanjenost, kao da negde iznutra zeva prematebi provalija bez obala i neodoljivo te privlai. Ta tama je vrila u motu. Ovaj sok jerastopljeno sunce i tena no. O, reci, papostoji li na svetu takvo udo kao ovo to jenormalno u grozdu? Nema, niti ga moe biti. Jer to u njemu postoji, sve je puna,stvarna istina. Nema u njoj nita patvoreno, laovno, pretvorno, jer u njoj nema uda,prirodna je kao dan, no, svetlost, tama, tako je prirodna i istinita kao bogovi. Jer taje drugo boansko do ona istina, stvarnost, prirodnost, to ne zna za prevaru i nikadane lae? Biti bog znai biti tako istinit i tako jednostavan kao to je ovaj grozd. - I dastrast koja je mene progonila nije istinita? I da je bila samo tatina, ili bezumna ludost


18/31

koja me je kao bi terala kroz ivot? Ne! Ne bi bolelo tako! Ne! Ne bi me tako grizloiznutra! Istina. Istina! I zbog toga sam patio, jer ja u zamenu za svoju ljubav drugonisam umeo da prihvatim. Ne. Radije osama. Nije bilo bia koje ova vatra nijeprivlaila i da se nije javljala u njemu udnja da se ivi zajedno s ovim plamenom kojie ga, ako mu protiv-vatra nije dovoljno jaka, surovo unititi kao drevni elemenat kaoto munja u svojoj nebeskoj jari unitava mali plamen koji su ljudi zapalili ispodskupljenog granja. Svakoga je privlaio, i na koncu su uzmicali oni koju su stupili unjegovu blizinu, i tada se ispostavljalo da ne mogu da izdre. Tako su proli svi,jadnici. I veruj mi, esto je i mene obuzimalo oseanje slino uasnoj strepnji kadasam video kako moja udnja prevazilazi ljudsko i kako je elela da postane predmetvei od ljudskog i strasnija ljubavna vatra. I sam sam se plaio od nje, i znao sam akoje ne nae moja protiv-vatra koja je isto tako edna mene kao i ja nje, onda u ja bititaj koji e sagoreti u njoj. Ali nita, nita od nje ne dam! Neu ugasiti ni jednu jedinuiskru samo zato da bi joj plamen zgasnuo! Uasno je ovo gorenje! Bezmerno.Jezovito, kada kida i vlada mnome. Ali je tako divno, velianstveno i istinito, o da,tako boansko da ga ne koim, radije ako zbog njega ovde, meu ljudima ve nebudem mogao dalje, onda - ta onda? Izdrao sam. Bez pogodbe, bez varanja i istinito.Dopola sam u vatri sagoreo. Ali druga moja polutina ivi. Ja sam teno sunce i veuskoro u meni nee biti senke. Ali i ja imam svoje provalije, i ja imam svoju no kaogrozd koji se na okotu smeje - i u ovim blistavim zlatnim danima, ovde, uovojslatkoj, zreloj, mlakoj jeseni ljeska se crni dragi kamen boje noi, tamno blistavaistota smrti moje osame.

SEDAMNAESTO PISMO

Bez slave, bez uspeha, bez ljubavi, bez prijatelja, bez zajednice. Eto, to su manjkovina kojima se u osami moj ivot mogao da ostvari. Moja vedrina je izvirala iz ovogmnotva tuge, moj trijumf iz ovog mnotva poraza, moj mir iz mnotva ovih bitaka imoje znanje iz ove potpune osame. Mene su se jedino plaili, jedino me voleli, jedinoiskoriavali, samo sam im bio neophodan. Ali kome sam ikada bio prijatelj? Isuviesam jak bio? Smodili su me divljenjem, ak su me i hvalili kad ne bi oseali da bih ihzbog toga rastrgao. Pokuali su da mi laskaju, ak i da prave komplimente, naravno,najee samo iza mojih lea; ak su se usudili da kau da sam talentovan. Drznici.Najee sam im ipak bio na teretu. Moje prisustvo je bilo neprijatno i morali su da seustruavaju. eleli su da me poreknu i, o, ta bi dali da ne postojim! A ja sam meunjima znao samo jedno, da se stidim zbog njih. Kada bih se negde pojavio, svi biodmah poeli da se pravdaju. Svako od njih bi nabrajao svoje greke i oporo bi dodao,prinuda. Laskali su mi i trudili se da zbriu, ali ve s trnom u srcu, trn su bile mojeoi. Govorili su da sam strog, a nisu primeivali da je to strogost veselosti, laka iiskrena i detinja i svea, nasmejana ozbiljnost, ozbiljnost zajednike igre.


19/31

Kako je to udno to se u istoti herojskog vazduha ovde na zemlji ne negujeuzajamna pripadnost. Ovaj vazduh podnosi samo osama. Jednom je neko rekao kakoje osveavajue videti decu koja za svoju egzistenciju ne treba da zahvaleinovnicima. Kako bi bilo divno iveti u ljubavi koja je protiv birokratije, a cveta, icveta nasuprot svemu to je ovde otrovano i nisko i glupo i mrgodno i zavidno.Nijedna ena nije razumela ta je to to nisam hteo, jer nisam hteo. Samo sam sesusretao sa enom koja je jedino imala oseanje za lepotu, a od najkrupnijega seplaila. Samo s mukarcem koji je iveo u svetu koji je inovnik sankcionisao. Da lisam ikada mogao izgovoriti jednu jedinu slobodnu re? Da li je bilo ljudi koji suizdrali da im pogledam pravo u oi? Mnogi su me zbog toga mrzeli, ali ak ni mrnjanije bila ista vatra, samo otrovno i zaguljivo isparenje.

O svojim prijateljstvima nisam sklon da kaem ni onoliko koliko o ljubavima.Zadovolji se time ako kaem, proao sam na isti nain. ak ne tvrdim da sam manjepatio zbog njih. Neto sam zahtevao od njih to nisu mogli da mi daju. Iako nisam jazahtevao, nego prijateljstvo.

Ipak u neto ispriati. S jednim sam jednom putovao. Nikada nisam umeo darazgovaram s njim tako da dotaknem u njemu jezgro prijateljstva. Verovao sam da eto razreiti due zajednito. Spadao je meu one ivotinje koje ne dozvoljavaju da sepomiluju. Moda se plae. Moda to su slabe. Nepoverljive. Ja sam se mirnopreputao svakom pozivu, uurio se i ekao da me miluju. Moda zato to se nisamplaio. I moda zbog toga to sam uvek imao snage za poverenje. Zbog toga je onuvek morao za jedan takt biti mudriji od svih oko sebe. Za mene mudrost nije imalanikakvog znaaja. Ta ja nisam hteo da uim i da se ostvarujem i da prestignem ipobedim. Hteo sam neto zajedniko, ono zajedniko to jeste prijateljstvo. iveli smou jedno sobi. Soba je samo jedna bila, ali ne zajednika. Jedino nou. Kada je spavaokatkada bih se probudio i premiljao kako sada ume da bude iskren, zato je sadameu nama sve u redu? Zdravo je disao u drugom krevetu. U ovim trenucima smo biliduboki prijatelji. Zato nije umeo i danju da spava? Zato je trebalo da bude mudarkao otar vrisak? Zato nije imao poverenja u mene? Boji se? Zato? Nikada ga nisampovredio, nikada progonio, nikada mu nisam u sebi zavideo. Leao sam budan udrugom krevetu i posmatrao napolju ozvezdanu tamnoplavu dubinu neba i usnuliovek bio je moj prijatelj. Ujutru je opet bio ona ivotinja koja je govorila sa

udaljenosti od deset koraka i spremna na skok poput ranjene zmije. Tuga mi je bilatako beskrajna da je ak nisam ni bio svestan. Dotle sam i u ljubavi umeo stii.

OSAMNAESTO PISMO


20/31


21/31

Postojao je jedan jedini tren, samo jedan, nigda nepovratni, proigrani tren, kada namje u rukama bila mogunost zasnivanja nove, lepe, snane zajednice. Neu datumaim, ispriau sve onako kako se zbilo.

Kada sam se upoznao s njim, okolnosti u kojima je iveo bile su uvredljive i sramne.

Bio je okruen ljudima kojima se moglo prii samo zapuena nosa. udnja zagraanskim blagostanjem, lagano srozavanje u komfor, u snobizam i stalnonamigivanje prema ostvarenosti. Neto bezono profano i izazovno, uvezena zapadnadovitljivost. Sve je ovde laovno, ak i radost. On se nalazio u sreditu, sa svojimbonhomme stajaom zvezdom, i s nadmonom dobronamernou izvodio je komedijupred onima koji su oseali da je ovo uzbudljivije i od deza, jer se ovde igra sbogovima. Tano obrnuto od Akademskog vrta. Nedostajalo je u tome sve to jeozbiljno i isto i istinito.

Okolina je iezla. Nas dvojica smo ostali sami, dve lude, kako se govorilo.

Pripremali smo se za ludilo. Znao sam ako uspem da dotaknem neto, pobedili smo.Ako se ostvari meu nama ono to sam video i oekivao, stigli smo do uslovaostvarenja nove zajednice. Od nas je zavisilo. Ako jednom, jedan jedini put uspe daod dva nainimo jedan, onda se ve jedan moe nainiti od deset i od sto. Razume se,prva dvojica ne mogu biti bilo ko. Mogu biti samo dva takva oveka kakav je bio on,kakav sam bio ja.

Tada smo otputovali. Radili smo na rukopisu koji - kao i ostali vani - nikada nijedovren. ta je razlika izmeu objavljenih i neobjavljenih dela? Objavljeno delo sevie ne moe spaliti. E pa, bilo je to delo koje se jo moglo spaliti. Govorilo je o tomekako je danas ovde, kod nas mogunost obnove nemogua na individualan nain, alije isto tako nemogua zajedniki i institucionalno. Jedini nain jeste krugmalobrojnih, malobrojnih koji su potpunim stapanjem svoga ivota stvoriliegzistencijalni uslov za zajednicu. I kako smo o tome govorili, znali smo da od naszavisi hoe li ili nee uspeti. Sada mislim da sam moda samo ja znao. On je verovaoda jedino od njega zavisi. Nije umeo da se prepusti. Morao je da izvodi komediju?Nije razumeo o emu je re? Tek posle nekoliko sedmica postao je udnovato aktivani razgovorljiv. Zamislio sam se. Kako je brzo nalazio rei za neto to jo nijepostojalo. Zato nisam imao hrabrosti da ga napustim ve tada? Kao ene. Verovaosam u njega?

Izostavio me je iz igre. Istupio je u prvi plan. Mogao bih rei da me je zapostavio.Uvreda? Smejem se takvim pitanjima. Nije o meni re. Nije re o tome da menezapostavlja, i izigrava da je on glavni i sredite, pomalo ak i mesija.

I prijateljstva imaju medene sedmice. Tiho srastanje u odustajanju, uzajamnooduevljenje u vrelim danima. Preiveo sam ovu medenu sedmicu, zanet blizinom


22/31

njegove linosti. Preiveo sam nasuprot tome to sam znao da najvanije jonedostaje. Ljubav je zapeaena u trenu kada se oboje naue potpunomsamopredavanju. I prijateljstvo. U tom trenutku prestupa u venost. Ja sam znao daovaj trenutak jo nije stigao. ekao sam kao mu koji osea da su mu enu iskvarili ilagano je treba ponovo povratiti u plodan ivot.

Vratili smo se kui. Nije umeo da uti. Koliko je govorio! Od onoga to je rekao nitanije bilo istina. Nismo ostvarili uslov sjedinjavanja. Ljutnja? Opovrgavanje? utaosam. Sa sve veim neraspoloenjem i nepoverenjem. Stvorio je privid nove zajednice,onu koja je od stvarnosti bila najudaljenija. Minula je godina dok se nisam usudio daotvorim usta, a i tada sasvim tiho. Samo sam se toliko usudio da postavim znakpitanja kako moda vie nismo materijal pogodan za zajednicu. Nije bila optuba. Alisam imao smelosti da oznaim razlog. Nema zajednice tamo gde neko svojulinost samovoljno pretvara u sredite, gde neko glumi, ili lae. A onda se zbilo netoneobino. Nije shvatio da je o njemu re, da vie nismo pogodna materija zazajednicu, i da je on uzrok tome.

DVADESETO PISMO

Imam zbirku zabeleaka koja iznosi mnogo svezaka, koju sam nainio od svojelektire. itajui ove hartije postaje suvino da dela ponovo uzimam u ruke. Srceknjige je ovako sauvano za mene. Sadrina, citat, ponekada samo jedan izraz moemi rei zato sam sve to itao. Ovih dana sam naao ovu beleku: "Sudbina stvoritelja

jeste da uva i hrani ar duha sve dok on toliko ne ojaa da moe da stvara tela, dokod njega ne nastane takva generacija koja e svetu doneti veliku slobodu. Takveznalce da odneguje koji e duboko prezirati da se bave jeftinim stvarima sve boljegsveta, i mrze srdito i laovno pobratimstvo -, takvu omladinu iz koje uvek izlazispasitelj koji e otkriti zakone ivota venog prava i onima koji su zabludeli umee dapokae zakone."

Dobro se seam vremena kada sam ovo zapisao, i knjige iz koju sam prepisao.Sudbina nam je ve ondabila reena, a time je iezla ona omladina iju smo sudbinumi, kaem, nas dvojica proerdali. Ko li je vie kriv, onaj koji ubija, ili onaj koji

znajui proputa da stvara? Jo uvek isuvie boli, a da bih mogao mirno da govorim.Znam, i ja sam poinio greku. Isuvie sam mnogo utao. Ali imam jedno opravdanje,jer se nije moglo govoriti o onome o emu sam hteo. I moja je vrlina bila njegovagreka. Govorio je. Ne bi to bio nikakav problem, ali ta je govorio. ak ni to ne bibio problem, ali kome je govorio.


23/31

Seam se jednog trena, nekoga ko se sastojao od tri svojstva, od cinine elje zanovcem, od pervetrirane inteligencije i od potuljenog snobizma, video sam ga kako seozbiljno, duboko koleba, taj uglaeni i pametni pajac kulture, dustabanlijski Voltersporedne ulice, koji bi bio u stanju da za jednu kopejku na glavnom trgu celu no bezprestanka etvoronoke laje, video sam ga jedan jedini put da je bio duboko potresen.Znao je ta hoemo,a ja sam mu ponovio. Prihvatimo se uvanja i odravanja svetevatre. Pogledao me je i u grlu mu je neto zastalo. On? pitao je sa strepnjom. Bee toozbiljan trenutak. Tada i nisam znao ta se zbiva. Da je okrenuo na alu, mogao bihbiti miran. Ali nije okrenuo. I njemu je to bilo mnogo. A ja nita nisam znao. Tako jetrebalo da bude. Bilo je neega nemoguega u tome za to sam ja njega odabrao. Biloje neega nedostojnog to sam ga uzdigao do sebe. Zato smem da kaem da sam gauzdigao do sebe? Jer da ja nisam doao, on nikada ne bi imao ni pojma o sudbini nakoju sam mu ukazao. Bio je dovoljno pametan da bi uvideo ta je u tome veliko. Aline dovoljno veliki da to i ostvari.

Dobio sam za to svoju nagradu. Pred javnou potom on je mene uiniojednakovrednim sa sobom. Figurirao sam uz njega, uvek uz njega, i figurirao sam.Razume? Kako da ne razume. Veoma dobro zna ta znai figurirati. Ja sam bionjegov prijatelj, on je mene pripustio sebi, istina, nisam mu bio potreban, ali me jeprimio, ak se spustio do mene. U odreenom pogledu to mi je bila istaknutost tosam mogao biti uz njega, to mi je bila zasluga to je on sebe uinio jednakovrednim samnom. Najpre nisam znao ta to znai. Sve dok nisam primetio da moju prevlast nemoe da podnese, i kako se od toga nije umeo drugaije da odbrani bar predsvedocima, pred publikom koja mu je uvek bita toliko vana, mene je po mogunostiupadljivo uzdizao uz sebe. Ba tako. Dok potom nisam bio sit uvreda. Zato jo daostajem?

A sada me moe pitati zato mi je bio potreban neko kako bih uvao svetu vatru.Kako bih odnegovao takve potomke koji e prezreti lano pobratimstvo i stvoriti novumeru? Opratam ti zbog ovakvog pitanja. Ne zna o emu je re, ni ne sluti da bi nabilo kojem mestu u svetu bio dovoljan jedan ovek, ali ovde je jedan malo. Beenjei.Zajednica, Ja i Ti svuda je na svetu prirodni temelj i tlo iz kojega izrastaju ivot isudbina. Jedino kod nas nije. To je ovde najvei zadatak. Ima neto u ovoj zemlji tooveka ovde vezuje, mnogo jae nego zemlja bilo koga bilo gde, ali ista ta zemlja koja

jako vezuje, ona razara vezu oveka s ovekom. Ovde nema Ja i Ti. Ovde je svakiovek sam sa zemljom.

Knjiga iz koje sam maloas citirao kae: "Poto su veliki ljudi ostvarili novu vezuoveka i svemira, preostao je samo jedan zadatak, stvoriti vezu izmeu oveka ioveka". Tako se opti zahtev doba susreo s onim to je bilo promiljeno pitanjemaarske zemlje. I zato je bio potreban ne jedan ovek, nego dva. Vezu oveka i svetaobojica smo savreno razreili. Sada je preostalo samo da razreimo vezu oveka s


24/31

ovekom. Zbogtoga ovde sudbina potomaka, omladine, zajednice zavisi da li e senai neko ko e ostvariti mogunost, meru, kako rekoh. A nju ne moe ostvariti jedanovek, nego bar dvojica. Ona moe izvirati jedino iz ljubavi ili prijateljstva, jedino izveze koja to dvoje stapa u jedan. Nasukao sam se u ljubavi i u prijatljstvu. Prosudi,zato.

DVADESET PRVO PISMO

Sada ve izgleda da je beznadena sudbina ove zemlje. Tavori kao beznaajansluganski narodi, opljakan, duhovno srozan, izdan od onih kojima je poverio svojusudbinu, razbucan od onih od kojih nije umeo da se odbrani, zaosatao, okapa kaoproleter, s propalim seljacima, s pokvarenim plemstvom, s lakoumnim graanima,smrvljen e iveti pod jo mnogo teim okolnostima nego u osamnaestom veku, i

mnogo due vremena nego pod Turcima. Oslobodio se, ali zamah svoje samostalnostinije umeo da iskoristi, i nije uspeo da stvori svoju sudbinu. Nije greka voa.Bespomonost naroda nije uspela da stvori vou. Na licu mu se meaju nezrelodetinjstvo i prestarela starost, jo je zelen, a ve usukan. I ovo vreme koje sledipotrajae sve dok ne nestane svaka uspomena ovoga vremena. Nita ga nee moispasti, nita, ni novac, ni vlast, ni duh. ta sve to moe da znai ako je ivot u kliciizumro? Koga moe pozvati za to na odgovornost izvan sebe sama?

Otkuda to znam? Otuda to sin Visina ivi u osami. Individualni ivot ne moe seostvariti bez zajednice. Ne samo velikog oveka, ve niiji. Nemamo pesnika, jer

nemamo potrebe za njim, a nikada je nije ni bilo. Nemamo velikih ljudi, kraljeva,mislilaca. Svi mogu biti plodni samo u sadanjici. Sadanjica? Samo uvek prolost iuvek budunost. Uvek smo se bojali, uvek proputali, a ubijeni tren, krv bogova jeiscurela i pretvarala se u otrov. Samo sada i ovde i danas. Nikada, razume? Nikadavie. Nismo imali u sebi odvanost snova. Nije bilo trenutka, i Maari su se uvekgubili. Svaka sudbina se gubila u nezajednitvu, gasila se i guila.

ta to znai to nema zajednice? Kao eline kope nunosti celinu sainjava fakt istvarnost.Nema procvata, jer nema veliine. Ali veliine nema zato to nema naroda ukojem bi se ostvarila. Ali zato nema naroda? Zato ovde mora da bude smrvljena

svaka sudbina? Jer u ovoj zemlji nema Ti.

Gde raste ljubav, gde raste prijateljstvo? Gde zajednica? Gde bogovi? U Ti. Nisamimao prijatelja i ljubavi ne zato to sam mnogo zahtevao, nego zato to nema ljubavi inema prijateljstva. Onaj ko je naao, nije naao ljubav, prijateljstvo, zajednicu, negoobmanu. U tome ne sudelujem. Nema ovde ostvarene sudbine, samo nemo i oajnostenjanje koje se stropotalo samo u sebe, to je naa istorija, svaija sudbina, maloga


25/31

i velikoga. Jer onaj ko ovde izgleda kao dobitnik, taj je varalica. Ne znam gde si, neznam ko si, ne znam da li jesi, jer nisi. Gde moe da trijumfuje ivot ako ne u tebi,ljubavi, prijateljstvo, zajednico? Gde mogu da ivim ako ne u tebi? Ostvarivanjeljudske sudbine bez zajednice nemogue je, a ovde nema zajednice.

DVADESET DRUGO PISMO

Evo korena ravnodunosti. Kau da je prednost, ak velikodunost to su ovde jedanpored druge mogle iveti konfesije i religije i nacije. To se naziva prednost. To nijestrpljenje, nego ravnodunost. Maar nema oseanja prema onome to drugi ini imisli i kazuje i ivi. Nije to velikodunost, ve nikada ne zna ta je Ti. Nikada ovdenije bilo povezanosti meu ljudima. Ovo je zemlja gde se ne zna ta je to skupa i ta jeto zajedno. Uvek su izdavali jedni druge, s osobitom naklonou strancima. To je

smisao toga to su vekovne vladavine bile u rukama stranaca. Ko ih je pustio i kopozvao? Ubeen sam u to da ako Turci i nisu pozvani, veoma su se dobro uklopili uneije raunice. Ali ovde niko nije mogao biti on sam pre svega zato to se sudbinamoe ostvariti samo u drugome. Zbog toga ovde niko nije bio on sam. Zato ovde nijebilo velikog pesnika i velikog mislioca i velikog kralja. Meutim, ravnodunost nijekrajnji koren. Izvire dublje: iz toga to nema prijateljstva i nema ljubavi i nemazajednice i nema naroda - nema Ti.

Zato ovde nema duha sopstvene zemlje, i nema niega to bi trebalo da ikne izzajednikog. Duh, ivot, drava, zajednica, poezija, zakoni mogu biti rezultati

zajednikog ivota naroda, a od tih rezultata ive potomci, neprekidno ih iznovastvaraju time to njima ive. Niko nije dospeo na onaj stepen zrelosti da stvori veliko.Ovde se moe sazreti samo na jedan jedini nain, onako kao na zvezdi bez atmosfere,ali to nije ivot, ve izolovanost i izuzetak. Nedostatak Ti ini nemoguim sve veze, isvaki odnos se sasui. Zajednika misao je iezla. Svako je sam. Pojedini Ja otrgutijedni od drugih, sami se mrve, ravnoduni prema svakome drugom, u sebi se rastau,jer nema niko oko njih, jedni na druge krguu iz tamnice Ja, a ova kljocanja zubaizviru iz muke osamljenitva. Svi "sede u Velikoj Seni - ivi u smrti" - posebno, bezpovezanosti - "kao hodoasnik skriven u pustinji, napustivi svet, samo sam sedi - neznajui ta ga privlai".

A u ovoj zemlji ivot reava to ko zaklanja ravnodunost koja izvire iz nedostatka Ti, iko je otkriva. Jer je domovina ona velika i sveta la koja sve zaklanja. Jeste, oni suveliki sinovi domovine. Domovina je vana samo tamo gde nema zajednice, nacija jezastava samo tamo gde je zaklonjena, pa o naciji ne moe biti rei, nema ni domovine,ni nacije, ni naroda. To je velika obmana, u kojoj treba sudelovati, inae bi postalisvesni nae osamljenosti. I ta bi onda bilo? ta bi bilo ako bi se probudili da smo bez


26/31

domovine i bez naroda i bez nacije. Ono to izgleda zajedniko, to je poplava velikihfraza nastala iz poricanja nedostatka zajednice. Premostiti je treba na taj nain ako jeve nema, neka bude bar njen privid. Jedino se u zajedenici moe iveti, i ako jenema, iznad ravnodunosti treba nalagati naciju i narod i domovinu.

To je znaenje duha ovde; knjievnosti,umetnosti. Zbog toga postoji znaaj samodomovine, zajednike obmane, u emu se svi slau da postoji, jer je nema. Zato jetako strano vana ast nacije i ljubav prema domovini, s ime se uvek moe izai irecitovati, to je ono to jo moe da bude zaborav.

DVADESET TREE PISMO

Prekinuo sam. Siao sam u batu i okopao kukuruz. Usput sam pokupio opale jabuke,

i nekolike pojeo. U zeleni se opet razmnoio bagrem, krim ga. U jendeku rastehmeljka. Otkinuo sam struk i ispleo venac. Kako bi dobro pristajao na glavu nekaene koja gore u kui posluje, povremeno proviri da vidi ta radim, kao to se i japovremeno oglasim: ta je? Treba li ta? Ona bi rekla da ne treba. I bilo bi lepo, jersam joj uo glas. Nema. Niko, niko.

Uzimam puku i odlazim u umu. Sunceje ve na zaklonu, fazani u ovo doba dolazena izvor. Tiho koraam po zimzelenom brljanu i suvom liu. ipak je ve sasvimcrven, trnjina plava. ujem kako lagani vatar zanjie drvee, i pada orah ili kesten.Berem struk brljana i spliem venac. U meuvremenu prnu dva fazana. Neka lete.

Hmeljka i brljan - ena i mukarac, hmeljka koja vri i fermentuje, nabrekla, zahleb, svaki njen rod je poput naroguene kvoke, sasvim enski venac, venac majkezemlje. A brljan je ukrotitelj tigrova Dionis. Gore iznad izvora nalazi se litica, tupostavljam dva venca jedan pored drugoga. I u tom trenutku se smirujem. Bogovi suprimili moju nesvesnu rtvu i ugasili u meni uzburkanu strast. Opet sam mogao dasednem pred izvor i da pogledam dole na ravnici, bez gorine, udaljene svetiljke.Najvie je ako mogu da utim. I ako se uz to jo i smeim, postao sam kao groe.

Silazim, od nekoliko grozdova cedim mot, i ispijam. Zatim sednem na stepeniceispred trema, i ne radim nita. To mi je najomiljenije zanimanje. ak i ne mislim.

Nemam o emu. Ono to sam mogao ve sam jednom promislio. uju se noniumovi ume, ptice i zeevi se vrpoplje po svojim gnezdima i logama. Ponekad tihipijuk ili prasak granice. Moda se muva je. imii prohuje kroz sumrak, arajupoput tamnih iskri. Noni leptiri. I cvrci. Kakva tiina. Ranije sam preveo Sapfinustrofu od etiri stiha:

Mesec je skliznuo s neba,


27/31


28/31

kao francuski, engleski ili panski. Ti jezici su stvaralaki i ivi jezici, s takvimobiljem naviru odnekuda da se drugi jezici s njima ba i ne mogu uporeivati.Stvaralaki duh i jezik se ne mogu odvojitijedno od drugoga. Re stvara duh, a duhre. I ovi jezici su, uporeeni s nama, duboki kao okean, i kljuaju kao vulkan. Misao,forma, kultura, duh neposredno izviru iz njih. A maarski na ovim jezicima najeezvui kao nerazumljiva buka na plemenitom instrumentu. Na jezik retko imaperspektive, ne ume da se zaari, ne ume da lebdi. Kako bi se maarski mogaoprevesti na ove jezike, na ove plamene i poletne i raspevane jezike? Ali maarski loezvui ak i na jeziku nekog malog naroda, kao u norvekom ili srpskom. Stepen ivotajezika je onakav kao naroda. Tako sam shvatio siromatvo naega jezika ne u formi izvuanju, nego u stvaralakoj snazi. esto sam imao oseanje da govorim mrtvimjezikom. Jezik s drugog sveta. Nekog izumrlog naroda koji vie nigde ne postoji, ilipostoji ovde samo zbog udne nemoi, jer ne stvara nita zbog ega bi vredelo uvatiovaj jezik. Nai spomeni su stari samo etristo godina, ali je jezik za tih etiri stotinegodina na oigled postao siromaniji. I tada sam pomislio, siromatvo nije to semaarski ne moe prevesti na strani, nego to se strani ne moe prevesti na maarski.Verovao sam tada da se maarski ne moe misliti, oseati, pevati, maarski nije mostizmeu Ja i Ti. Na maarskom se ak ne moe ni sanjati. Zato?

DVADESET ESTO PISMO

Hteo sam jo da govorim o izgubljenom mitu Maara. O izgubljenom maarskomheroju, o junakom spevu, o izgubljenom maarskom junakom dobu, o svemuonome za to ne znamo ni da li je postojalo ili nije, i kada je izgubljeno, zbog koga izato. Treba li jo o tome govoriti? Da li je ovde ikada bilo junaka i junatva? Da li jeovde bilo junaka za kojima su kucala sva srca? Da li su negda ovde injana velikadela, sem uzajamnog nabijanja na kolac i oslepljivanja? Da li je ovde postojao mit zakoji se nije ispostavilo da ga je drugi narod sanjao za sebe i kod nas je samo postaokao religija, oblik vladavine, odea, pronalazak, umetnost i novac. Zato?

Postoji jedan mit, njegov pravi smisao, pak, nije dobro razlagati. A sve u svemu to jeovoliko: zemlju su osvojili Huni, Atila je umro i za nekoliko godina veliko carstvo seraspalo. Niko ne zna ko su bili Huni, ali su Maari oseali da su im srodnici.Odgonetka mita: na ovome mestu gde mi jesmo, teko je iveti. Ova zemlja vukla jebar na pet strana. I Maari su je samo tristo godina odrali ujedno. Prekodunavljegleda na dugu stranu od Erdelja, od Felvideka, Alfelda. Kao da i ne spadaju zajedno.Teko je ovde odrati dravu. Nikada ovde nije bilo jedne drave, uvekbar etiri. akni Rim nije mogao da osvoji sve. A i sam narod naginje rasturanju. Zato?


29/31

Vojni pohodi, Turci, osvajanje, strana vladavina, verski ratovi, unutarnji razdor,stranci naviru s juga, sa severa, sa zapada, mrcvare jedni druge i one koje ovdezateknu. Zato?

Jednom je ovde boravio stranac koji je rekao da je ova drava calkgwni. Zavetrina,

mlakost. Ako ovek doe sa severa, sunce je sjajno, ako s juga, ono je nejasno, nalazise na sredini izmeu juga i severa. Ima neke mile i mirne ari u tome to se u ovojpolusvetlosti zelene kronje drvea i talasaju blagi bregovi, voda sneno blista, a uvazduhu se uvek belasa pramen magle, kao da smo u predvorju drugoga sveta.oveku se u ovoj halkionskoj polusvetloj, tihoj zemlji bez vetra pridrema i spavaoputeno. Ovde se ne moe sasvim razbuditi. Ovo je mesto osame. Iz trstika provireledene ptice i na glatkoj vodi jezera, kao na staklu, svetli uto sunce. Ovo je zemljausnulih, poluivih, gde se ljudi i ne bude iz sna, i tako umiru. Zato?

Sve je to u vezi: zemlja smrti, bezvetrica, polutama, bez zajednice, mrtvi jezik, bez

dogaaja, ravnodunost. Zbog toga istinski glasovi ovde nisu oni koji bude iz nazreloglebdenja ivot-smrt, nego oni koji stenju kao sablasti. Istinski glasovi su oni kojise stapaju s ovom polutamom i hoe da poverujemo da postoji sve to ega nema,domovina, istorija, junak, vernost, ivot. Da zaboravimo gde ovek ovde ivi. Ustvarnosti ovde svako ko je nje svestan, smesta bi trebalo da umre, kao to je umroonaj ko je to znao. Maarska opijenost jeste kada se iupa iz ove stvarnosti-fatamorgane i za trenutak poveruje da ono to ivi ipak je samo ivot: postojeprijatelji, braa, domovina, zemlja, zajednica, narod. Kada ume da zaboravi kako upredvorju podzemnog sveta i u svojoj rastoenosti rastopljen spava. Istupio je iz njegai za trenutak moe da poveruje da postoji Ti, postoji drugo, postoji svet, postojizajedniko. Maarska opijenost uvek je zanos osamljenog oveka - onoga koji samsedi za stolom, kao Beenjei, "iv u smrti". Poveruje da ovde postoji zajedniko iskupa, da postoji ono ega nema i nikada ga nije ni bilo, a nee ni biti. Zaboravio jesebe i otuda sada ve zna da mu ne moe pomoi niko i nita. To je druga stranaravnodunosti, divlji skok u sve ono to izgleda zajedniko, opta stvar, opte i opte,uvek opte, ovo je zanos ovde, koji nagoni na zaborav da se postoji. I obara svakogako se usudi da kae istinu. Svejedno. Opije se i Ciga mu cvilei na uvo svira. Zato?

DVADESET SEDMO PISMO

Moda sada ve razume zato sam govorio o opasnosti osame. Lako je tamo dole. Skakvom se stvarnou tamo ovek boi? Stotina nema takvu teinu kao ovde jedan.Teko se u ovim mislima ne slomiti. I sem Beenjeija ima dovoljno primera. Akostignem samo dovde, i mene bi ekala takva sudbina, ludilo ili oboljenje srca. Jer jeovo jo sve sama provalija i tama i pobuna. Ali sam ja poao dalje. Na sve sam rekao:


30/31

da. Odnosno da. Otkuda ovde ravnodunost? Zato nema zajednice? Zato ne ivi mojTi? Zato ovde ivi u lai svako ko eli ljubav ili prijateljstvo? Otkud polutama ibezvetrica? Zato? Ova zemlja nema bogova. Zato narod nema bogova, zato je bezdomovine, bez zajednice, zato se ovde ne blista sunce bogova, ne struji vazduh, nemajunaka, nema sudbine, otrice, sam, posebno, mrtav je jezik, sam u sebi razbucan -,zato je ovo predvorje Hada, mesto razorenih veza, mesto koje je ispalo izvan sveta:bezbonika zemlja.

Osobina mesta pripada narodu: narod pripada mestu i mesto narodu. Zbog toga ovdenema mita, nema velikog oveka, pesnika i mislioca. ta je to neto to se nazivavelikim? Biti veliki znai dovesti bogove. Veliki ovek je ????????. A ovde niko nijemogao biti veliki. Ovde ne nastavaju bogovi? Kako je mogue? Ta hiljadu godinaovde je hrianin. Ne. Hrianstvo je dospelo ovde kao institucija, ne kao religija. Biloje politika koja duboko i tamno bezverje Maara nije ni dotakla ak ni danas. To neiskljuuje spoljanjosti. Naprotiv. Precizna spoljanjost je uvek sumnjiva, naroitotamo gde sve zavisi od spoljanjosti. Ta cela uzajamna pripadnost po spoljanjosti jeovde puki privid, svako ivi razdreen od drugoga, samozavaravanje, oaj, jedna vrstaporemeenosti, samozaboravna opijenost da postoji ono ega nema.

Narode ne stvaraju kraljevi, nego pesnici i mislioci, i stvaraju ih tako to im dovodebogove. Jedan narod ne zapoinje da ivi u zajednici i u uzajamnoj pripadnosti ondakada nastupi osvaja, nego kada se oglasi pesnik. Veremarti je to znao kada je stvorioHadura. Ali to je bio bog prolosti, zakasnio je hiljadu godina, i nije mogao da ostaneiv, ma koliko da je bio lep. Nama su danas neophodni drugaiji bogovi, nismo vielutalaki konjaniki narod, nego ovde stanujemo, odnosno ovde bismo stanovali akobismo negde stanovali. Na ovoj usnuloj zemlji s bezvetricom i polutamom stanujebezboni narod, posveen od svetskih sila, zato ovde svako ivi posebno i sam, idrugoga ne razume, zato mu je jezik tup, i zato ga razbucaju susedi i avanturistikiosvajai, bilo odakle da stiu. Samo da je bar prokletstvo, kao to je verovalo nekolikoushienika u 16. veku. Bar da ovuda hodaju krvave senke Erinija - ali ak ni one.

Kakva tiina, kakav spokoj! Koliko hiljada godina ve kako se nita dogodilo nije?

DVADESET OSMO PISMO

Uvek si sumnjao kako mogu u svojoj osami da ivim bez gorine. E pa, mogu li bitijo gorak u posedovanju znanja? Mogu li se buniti? Moe li me jo neto boleti?Postoji jedan stepen znanja koji je etarski, moe mu se rugati, slomiti se o njega,besneti zbog njega, proklinjati ga, a znanje ni da mrdne, i smei se. Kao nebo. Najveeistine su lake i proste i iste i uvek se smee. I svestan ovakve istine iz oveka iili


31/31

svaka tuga, zavist, bol, osveta i gorina. Ne moe se vie do videti. I ako ovek svevidi, postaje vedar. Ovo je vedrina svevidee osame za koju sam sazreo.

Nisam izrekao mnogo vie od onoga to sam kao dvadesetogodinjak mislio kada samse pripremao na put u Englesku kako bih mogao da namirim svoju herostratsku strast.

Ali nisam otiao. Zato nisam. Ve i tada sam znao ovo, ako i ne ovako razueno. Izato ne marim to ne ivim na obali mora, to sam toliko eleo, ne ivim tamo usvetlosti, pod vladavinom Posejdona i Apolona i Dionisa, nego ovde, u ovomhalkionskom predelu. Takav je narod koji nema bogova. Moj ivot je minuo u tomeda ih pronaem i dovedem. Uspelo? Takve stvari ovek ne moe znati. Ne mogu sebeda pogledam spolja. A i neu. Moje je mesto ovde u meni, ne znam ta sam uinio zadruge, samo ta sam uinio za sebe. Nisam nikoga dobio, ni ljubav, ni prijateljstvo.Delo mi se izgubilo. Ali imam osamu i vedrinu, i za sebe sam se ostvario. Mojibogovi su bezimeni monici, tako su veliki da im je svako ime tesno, jo su veomanovi i snani. Doveo sam ih, nikome nisu bili potrebni, pa ja ivim s njima. Da li jetime usledio preokret u ivotu zemlje? Ne znam. Ja sam sin visina, i donosilacbogova. Ostalo nije moja stvar.

DVADESET DEVETO PISMO

Ve cele sedmice nita drugo ne radim nego berem. Jabuke, kruke, ljive, orahe,kestene, groe, vadim krompir, repu. Ostava je prepuna. abe uvee jako krekeu,znak da e kia. Dani su se osetno skratili, kada uvee sednem na prag, treba da

prigrnem kaput. I uma je sve proreenija i tia. Boje sumraka su ve ute i zelene, nezlatno-crvene kao jo pre nedelju dana. Kreem na duge etnje s druge strane planine,po ceo dan sam odsutan, a ponekad se vraam natovaren peurkama. Peene peurke smladim vinom, treba li bolja veera? Tako odigravam vreme. Sledei put vie.

Documents

Bela Hamvas - Hiperion