BibliotekaAVA N T U RA R E Č I

Urednica izdanja Tea Jovanović

Naslov ori gi na la:Fran ci sco Aze ve do

“O Arroz de Pal ma”

Copyright © Fran ci sco Aze ve do, 2008 Copyright © 2013 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

ISBN 978-86-7702-305-8

Čarobna knjigaBeograd 2013.

Nijedan deo ove publikacije, kao ni publikacija u celini, ne sme se reprodukovati, umnožavati, preštampavati niti u bilo kojoj drugoj formi i bilo kojim drugim sredstvom prenositi ili distribuirati bez

odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač prema odredbama Zakona o autorskim pravima.

Štampanje ove knjige pomogla jeAmbasada Brazila u Beogradu.

Fransisko Azevedo

PALMIN PIRINAČ

roman

Sa por tu gal skog pre ve laVesna Sta men ko vić

Oni ma koji su već otiš li, nama koji smo osta li i oni ma koji će tek doći. Svi smo mi poro di ca.

poro di ca je jelo koje se teš ko spre ma

Evo me na ima nju. Evo me u kuhi nji, neki minut posle četi-ri uju tru. Iza bel i dalje spa va, sun ce još nije izgre ja lo. Evo mene, star ca od osam de set osam godi na. Za mla đe, Veči ti Deda, bez počet ka i kra ja, koji je na svet došao već nabo ra nog lica. Evo mene, u beloj kece lji, sec kam per šun. Spre mam ručak za celu poro di cu. Hoću li ima ti sna ge? Godi na mi je 88: dve usprav ne bes ko nač no sti. Dobre su to godi ne, sla vlje će biti lepo. Imam dosta prak se. Tet ka Pal ma nau či la me je da kuvam, još dok sam bio mlad. Gde li je sada tet ka Pal ma? Nekad je nema sto godi-na. Pone kad je vidim kako tuma ra po kući s mamom i tatom, za to mi i nisu potreb ne nao ča ri. Dola ze raz li či tih godi na, vese-li ili zabri nu ti, brblji vi ili tihi. Zavi si od dana, od časa kad ih sret nem. Da li je to maš ta? Jesam li seni lan? Gubim nit. A da li je gubim? Hva tam sebe kako raz go va ram s deča kom koji sam nekad bio. Ili kako naglas pišem sa samim sobom. Raz go va ram s dra gim lju di ma od kojih me dele pro stor i vre me. Pone kad, kad se upla šim, poč nem da zvi ždu ćem u mra ku. Izne na da, sve-tlost! Bio skop! Puš tam sebi pri če iz proš lo sti. Pono vo vidim, ja-sno, svo ju bra ću kad su bila mala, kako ska ču jedan na dru gog, trče i valja ju se kao šten ci. Pono vo vidim onu moju zalju blje nu Iza bel. Vidim svo ju decu, dok su još bila tu i moja. Uspo me ne žive u sva kom pogle du: mogu da ih ose tim, nami ri šem, čujem, vidim i opi pam. Idem dalje. Sve do sadaš njeg tre nut ka – koji

Fransisko Azevedo8

volim! – a onda kuda me vetar nosi, dok mi se pogled gubi u dalji ni, tamo dokle samo nada može da dopre. Ja sam proš lost, sadaš njost i buduć nost – tri raz li či te oso be u jed noj, taj na ovo-ze malj skog troj stva. Veru jem u tebe, što mi sada pra viš druš tvo i čitaš mi misli.

Star cu nedo sta ju maj ka i otac. Sve je to bilo toli ko dav no! Sta rac hoće u kri lo, hoće da mu kaši ka izda le ka stig ne u usta uz „Pazi, avion!“, želi da ga, oku pa nog, sta ve u kre vet, naslo ne na meki jastuk i ušuš ka ju čistim pre kri va čem. Pozna ta pri ča, uspa-van ka, polju bac za laku noć. Odškri nu ta vra ta spa va će sobe i upa lje no sve tlo u hod ni ku – uvek je dobro ima ti neku refe rent nu tač ku. Star cu nedo sta je viša sila. Ko će mu sudi ti, mudro i nepri-stra sno? Ko bi bolje od nje ga znao da objek tiv no pro ce ni nje go ve zaslu ge? Sta rac je samo dete dru ge vrste. Više ga ne zani ma jur ca-nje po dvo riš tu, penja nje i spuš ta nje klac ka li ce, zamah lju ljaš ke. Sve je to pre ma lo. Želi da se ras te re ti, da u nebe ske dvo re pri pu-sti sve svo je bubi ce koje je sku pljao čita vog živo ta: živulj ke divlje i pito me, kori sne i opa sne. Dži nov ske rep ti le koje još čuva u srcu i lep ti ri će, ribe i pti či ce, sve bi ih pustio tamo gore! Tet ka Pal ma je govo ri la kako sta rac, u tre nut ku smr ti, spo zna sebe u naj ve-ćem i naj ma njem obli ku. U isto vre me je i slon i bogo molj ka. Sekvo ja i polj ski cvet, okean i bara kiš ni ce, pla nin ski venac i zrno soli. Tvr di la je da uvek tač no zna mo kad će se odi gra ti taj pre o-bra žaj. Duša poč ne da se ogla ša va svim zvu ci ma pri ro de: zvu či kao vetar, voda, kora ci na šljun ku, puc ke ta nje vatre, škri pa nje drve ta, dah raznih bića, a zatim, izne na da, lepet kri la. Onda na sce nu stu pa ju gla so vi živo ti nja. Duša star ca pre te ći reži – to je dru gi stav kon cer ta. Duša riče, zavi ja, cvi li, njiš ti i muče. Potom zuji, zri če i cvr ku će. Duša se oslo ba đa i pola zi put bes kra ja i onda – sopran, tenor, alt ili bas – peva naj lep šu ari ju naj lep še ope re na sve tu! Ja sam, kao dete, vero vao u sva ku reč. Posle mi je, kao odra slom čove ku, bilo smeš no. Odne dav no opet veru jem.

P A L M I N P I R I N A Č 9

U kuhi nji se opuš tam i dajem oduš ka svo jim bubi ca ma. U kuhi nji putu jem bez paso ša i bez kar te, bez pro ve ra na aero-dro mu. Ovlaš će na lica žele da vide oti ske mojih prsti ju? Eno ih u testu za hleb. Žele moju foto gra fi ju? Ima raznih, spre da i iz pro fi la, s rodi te lji ma i bra ćom i oni ma koji su doš li kasni je. Usme ni por tre ti – isli ka ni naglas, pred celom poro di com u isti mah. Smu še na poro di ca. Sve ta poro di ca...

Moram se usred sre di ti. To je neo p hod no. Zaš to? Čuj, kakvo pita nje! Poro di ca je jelo koje se teš ko spre ma. Potreb no je mno-go sasto ja ka. Pro blem je saku pi ti ih sve – poseb no oko Boži ća i Nove godi ne. Kva li tet lon ca tu je malo važan; za poro di cu je potreb no hra bro sti, pre da no sti i str plje nja. Nije to za sva ko ga. Ima tu raznih tri ko va, taj ni, nepred vi dlji vog. Pone kad čove ku dođe čak i da dig ne ruke. Dra ža mu je nela god nost pra znog sto ma ka. Spo pad ne ga lenjost, pozna ti nedo sta tak maš te kad tre ba da smi sli šta će da poje de, i ona muč ni na. Ali život – zele-na maslin ka na čač ka li ci – uvek nađe nači na da nas pod stak ne i da nam otvo ri ape tit. Vre me posta vi sto, odre di broj sto li ca i mesta. Najed nom, kao nekim čudom, poro di ca je ser vi ra na. Jedan ispad ne naj pa met ni ji od svih. Dru gi bude taman kako tre ba, naj ve se li ji i naj dru že lju bi vi ji, pri ja telj svi ma. Tre ći – ko bi rekao? – očvr snuo je, ogru beo, sazreo pre vre me na. Ovaj je naj de blji, veli ko du šan, zado vo ljan i bogat. Onaj izne na dio sve i oti šao da živi negde dale ko. Ova – zalju blje na, više od svih. Ona dru ga – naj do sled ni ja.

A ti? Da, baš ti, koji mi čitaš misli i koji si došao ova mo da mi pra viš druš tvo. Kako si ti ispao u poro dič nom albu mu? Jesi li naj prak tič ni ji i naj o bjek tiv ni ji? Naj o se ćaj ni ji? Naj pre du sre-tlji vi ji? Ili si onaj ko nikad nije hteo da se lati nekog posla? Kakav god da si, nemoj tu da se žališ na oso bi nu i ste pen kom-pa ra ci je. Saku pi sve te sklo no sti i odboj no sti koje čine tvoj život. Bez žur be. Sače ka ću. Jesi li ih saku pio? Sve? Odlič no.

Fransisko Azevedo10

Sta vi kece lju, uzmi dasku za sec ka nje i naj oš tri ji nož, i dobro pazi. Usko ro ćeš i ti miri sa ti na beli i crni luk. Nemoj se sti de ti ako se ras pla češ. Poro di ca je jelo koje budi ose ća nja. I stvar no nas navo di da se ras pla če mo; od rado sti, od besa ili tuge.

Pre sve ga, obra ti pažnju: egzo tič ni zači ni menja ju ukus krv nih veza. Među tim, ako se bla go izme ša ju, ti zači ni – koji goto vo uvek dola ze iz Afri ke ili s Dale kog isto ka i delu ju čud-no našem nep cu – poro di cu uči ne mno go šare ni jom, zani-mlji vi jom i uku sni jom.

Tako đe pazi i na meru i teži nu. Prsto hvat više ovo ga ili ono ga, i za tren oka nasta ne pra va tra ge di ja. Poro di ca je veo ma ose tlji vo jelo. Valja sve dobro izme ri ti i pre me ri ti. I još neš to: tre ba ima ti dobru ruku, biti stru čan. Poseb no kad dođe tre nu tak za meša-nje. Zna ti kad tre ba poče ti s meša njem pra va je umet nost. Jed na je moja dobra pri ja te lji ca upro pa sti la recept za čita vu poro di cu samo zato što se ume ša la u pogreš nom tre nut ku.

Naj go re je što još posto je oni koji veru ju u recept za savr še nu poro di cu. Koješ ta. Sve su to pusti sno vi. Ne posto ji „poro di ca à la Osval do Ara nja“, „poro di ca à la Rosi ni“, „poro di ca à Bel­le Meu niè re“ ili „poro di ca u tam nom sosu“ – čiji je naj va žni ji sasto jak krv. Poro di ca se pri pre ma u zavi sno sti od uku sa, pra vi se „na doma ći način“. U sva koj kući spre ma se dru ga či je.

Neke su poro di ce slat ke. Dru ge poma lo gor če. Tre će su pak papre no lju te. Neke su čak i sasvim bez u ku sne – moglo bi se reći, neka vrsta „dije tal ne poro di ce“, koja slu ži samo da odr-ži mo lini ju. Kakva god bila, poro di ca je jelo koje uvek tre ba slu ži ti vru će, vre lo. Hlad na poro di ca je nesno sna, nemo gu će ju je pro gu ta ti. Neke poro di ce, na pri mer, pri pre ma ju se dugo. Taj je recept pun pre po ru ka za krč ka nje baš na ovaj ili onaj način – kako je to samo dosad no! Dru ge se, napro tiv, spre ma ju brzo, za tili čas, od fizič ke pri vlač no sti koju nije mogu će obu zda ti – goto vo uvek pre ko noći. Pro bu diš se uju tru, čio i veseo, i, kad

P A L M I N P I R I N A Č 11

se osvr neš oko sebe, poro di ca je već goto va. Zato je dobro zna ti kada tre ba sma nji ti vatru. Znam za čita ve poro di ce koje nisu uspe le zbog pre ja kog žara.

Na kra ju kra je va, recept za poro di cu ne može se pre pi sa ti; tre ba ga izmi sli ti. Uči mo pola ko, impro vi zu je mo i pre no si mo svo je sva ko dnev ne mudro sti. Štrp ne mo pone ki savet od neko ga ko je spre man da pode li svo je isku stvo, pre pi še mo poneš to što je osta lo zabe le že no na nekom papi ri ću. Mno go se toga izgu bi u seća nju. Pogo to vo u gla vi oro nu log star ca kao što sam ja. Ono što ovaj kuli nar ski vete ran može sa sigur noš ću da tvr di jeste to da je, koli ko god da ste bez volje, koli ko god da vas jezik ne slu-ži, poro di ca jelo koje mora te da oku si te i poje de te. Ako može te, pro baj te s užit kom. Ne mari te za mani re. Umo či te komad hle ba u moču koja je osta la u čini ji, bila ona od por ce la na, kera mi ke, ple ha ili zemlje. Uži vaj te naj vi še što može te. Poro di ca je jelo koje, kada se poje de, ne može pono vo da se spre mi.

svad be ni poklon

Da, još sam na tre nut ke luci dan. Zovem se Anto nio. Anto-nio, i šta još? Anto nio i sve ono što sam doži veo i pro ži veo, što doži vlja vam i pro ži vlja vam. Posle je lako. Oti ći ću, kao i mno-gi dru gi kojih više nema, kako bih napra vio mesta nebro je nim živo ti ma koji će tek doći – jed nog dana, iz čiste pri stoj no sti, sta-rac koji se naži veo zahva li se na pažnji, učti vo sklo pi oči, usta ne i ustu pi mesto dete tu koje dola zi, bilo kome ko dola zi. Svi smo mi poro di ca.

Da, to sam ja, Anto nio. Naj sta ri ji sin Žozea Kusto di ja i Mari je Roma ne. Moji su se rodi te lji rodi li u Vija ni du Kaš te lo, na seve ru Por tu ga la. Tamo su se i ven ča li, jeda na e stog jula 1908, pod kišom bla go slo ve nog pirin ča. Tet ka Pal ma je vole la da opi-su je taj pri zor: piri nač koji je zasuo mla den ce po izla sku iz crkve bio je poput let njeg plju ska. Baca li su pune šake. Bela kiša koja ne pre sta je. Svet nikad nije video toli ki izliv dobre volje i lepih želja. „Ovo je naj sreć ni ji dan u mom živo tu!“, opo na ša la je tet ka Pal ma mamin glas. Potom bi glu mi la zalju blje nog tatu: „Danas kući vodim svo ju lju bav!“ A onda još i broj ne zva ni ce: „Žive la Mari ja Roma na! Žive la! Živeo Žoze Kusto dio! Živeo!“

Zvi ždu ci, suze rado sni ce. Tet ka Pal ma je napa met zna la sva ku reč, opo na ša la je sva ki izraz lica, sva ki tik, boju gla sa sva ko ga od rod bi ne i pri ja te lja. Ja sam je slu šao, netre mi ce, pot pu no zao ku-pljen pri čom, liko vi ma, pri zo ri ma i mani ri ma vre me na. Nisam bio tamo, nisam još ni sanjao da ću se rodi ti, ali sve sam video. I naj sit ni je deta lje. Jed na od mojih omi lje nih sce na: buket cve ća

P A L M I N P I R I N A Č 13

bačen iza leđa, koji leti viso ko naspram pla vog neba, uzbu đe ne devoj ke i buket koji vrto gla vo pada u ruke one jed ne, sle pe od rođe nja, jedi ne koja se nije lak ta la – nije ni prstom mrd nu la kako bi se domo gla te neo spor ne potvr de da će se ona sle de ća uda ti. Sre ća joj je pala u naruč je bez ika kvog tru da, za tren oka. Svi su zane me li, utih nu li. Zavla da la je nepri jat na tiši na. Ko bi rekao? Neki su se čak i pobu ni li. Zaš to baš ona? Kad ne može ni da se divi toj lepo ti koju je uhva ti la. Čemu onda mleč no be li cve ti ći, zele no liš će, tra či ca isple te na s toli ko spret no sti i tru da? Sve to uza lud, izgu blje no u tmi ni. Kao ora si za čove ka bez zuba. A onda se sle pa devoj ka zadi vlje no osmeh nu la, jer su miris i dodir bili jači od boje. Opšte zapre paš će nje pre ki nuo je usa mlje-ni apla uz. Pri dru ži la su mu se još dva. A zatim su svi poče li da apla u di ra ju, pa čak i raz o ča ra ne supar ni ce u bor bi za buket. Ko bi smeo da dove de u pita nje nje ne zaslu ge? Ko bi se drznuo da obja sni neo bjaš nji vo? Ima nekog smi sla. Zar buket bačen pre ko rame na nije i bačen nasle po? Čud ni su pute vi bož ji po pla vo-me svo du, i buket moje maj ke, Mari je Roma ne, pao je u tamu u kojoj se kri la lju bav. Da, bez sum nje, to je jedan od pri zo ra koji su mi osta li naj bo lje ure za ni u pam će nje. Tet ka Pal ma je bila moje pozo riš te – kakav reper to ar, kakva glu ma! Među tim, pred sta va bi se uvek pre ki da la u naj za ni mlji vi jem tre nut ku. Ja bih lju ti to pre kr stio ruke, bunio bih se. Bilo je vre me za spa va-nje. Zar baš sad!

– Anto nio, ne dola zi u obzir! Sutra ti onda neću pri ča ti pri če! Haj de na spa va nje, kasno je. Haj de, odne ću te ja, dođi.

Taj bi me pred log uvek kupio. Sitan za svo jih šest godi na, s vra go la stim smeš kom, pre puš tao sam se udob no sti te sto-li ce s noga ma i ruka ma u vazdu hu – u zagr lja ju bez tla. U kri lu tet ke Pal me ose ćao sam se kao u neka kvoj otkri ve noj mate ri ci, koja me je tako, bez kro va, voza la nekim fan ta stič-nim sve tom, sve tom koji mi je delo vao još čarob ni je zato što

Fransisko Azevedo14

sam pozna vao nje go ve sta nov ni ke. Živeo sam s nji ma. Idu će veče ri, odmah posle veče re, već sam nestr plji vo čekao da sed-ne u svo ju sto li cu. Bila je to samo sto li ca. Samo? Narav no da ne. Za mene, to je bilo i gle da liš te, i zave sa, i pozor ni ca – sve. A ona, oba sja na nekom svo jom sve tloš ću, Pal ma – više nije bila tet ka, već glu mi ca. Uvek u crnom, ali nepred vi dlji va. Pone kad sve ča na. Pone kad nepo sred na. Nekad bi pra snu la u smeh. Nekad bi bila nape ta. Najed nom, čaro li ja, reč! Proš lost ispli va na povr ši nu. A ja, zbo ra ni dečak ovde, u ovoj kuhi nji, i dalje lutam seća nji ma, sadaš njost obo je na proš loš ću.

– Žive la Mari ja Roma na! Žive la! Živeo Žoze Kusto dio! Živeo!Svi česti ta ju mla den ci ma. Ali tet ka Pal ma i dalje sto ji, gle da-

ju ći piri nač rasut po crkve noj por ti. Za nju, taj ogrom ni vez od belih zrna ca ne pred sta vlja rasi pa nje, već veli ko duš nost. Zajed-nič ki ruč ni rad. Neo bo riv dokaz da gru bo i bez o se ćaj no ljud sko biće, makar i samo na tren, može da spo zna nežnost i poe zi ju. Sagi nje se i poči nje pre da no da saku plja piri nač. Na kame nu ispred crkve ne osta je ni jed no jedi no zrno. Izme riv ši kod kuće saku plje ni piri nač, obra do va la se kad je vide la da vaga poka zu je dva na est kilo gra ma. Dva na est kilo gra ma pirin ča! Bio je to svad-be ni poklon koji će dati svom bra tu Žozeu Kusto di ju i volje-noj snahi Mari ji Roma ni. Mudro i lošim ruko pi som, na kar ti je napi sa la:

„Ovaj piri nač, pose jan u zemlju, pao s neba kao mana u pusti­nji i saku pljen s kame na – sim bol je plod no sti i več ne lju ba vi. To je moj bla go slov.

Pal maVija na du Kaš te lo, 11. jula 1908.“Mama je odu še vlje na poklo nom; tro nu ta, pla če. Tati se,

napro tiv, čini besmi sle nim, čak uvre dlji vim. Tako, iro ni jom sud bi ne, piri nač koji im je tet ka Pal ma dala s toli ko lju ba vi posta je povod nji ho ve prve brač ne sva đe.

P A L M I N P I R I N A Č 15

– Jeda na est sati, Žoze! Upra vo je pro šao naš prvi dan u bra ku!– Čini mi se kao san.– Pal ma je baš bila zlat na.– Ona je luda. Sestra mi je, ali je luda.– Div na je. Žena koja je sa šesna est godi na izgu bi la maj-

ku i uspe la sama da podig ne peto ri cu bra će zaslu žu je moje poš to va nje i divlje nje.

– Ner vi ra ju me nje ne glu po sti. Uvek govo ri nepri lič ne stva ri. Tvr di da je roman tič na, ali u stva ri je neva spi ta na.

Neko kuca na vra ta. Tata i mama su izne na đe ni.– Oče ku ješ neko ga?– Šta ti pada na pamet, Žoze!Brže-bolje se sre đu ju. Tata odla zi da otvo ri vra ta.– Pal ma?!Tet ka Pal ma ula zi vuku ći teš ku vre ću. S olak ša njem je

spuš ta na sto.– Šta ti je to?!Tet ka Pal ma mu ne odgo va ra, već odmah pri la zi maj ci.

Nežno se grle i lju be.– Mari ja Roma na, bila si pre le pa! Pomo gla si mi da pre ži-

vim pro roč ki govor onog gavra na u man ti ji!Tatu ner vi ra taj bez ob zir ni komen tar.– Otac Pla si do je naš stric, zaslu žu je više poš to va nja!– U tuzi i bolu, u siro maš tvu i sta ro sti, dok nas smrt ne

rasta vi! Gospo de bože, to nije bla go slov, to je kle tva!Mama se tru di da pri kri je smeh. Tata gun đa i poku ša va

da otkri je šta je u vre ći.– Šta nosiš u ovo me? Barut?Tet ka Pal ma ga žustro šlje pi po ruci, izvu če kar tu iz halji-

ne i pre da de je mami. Dok je čita la, ćut ke, brat i sestra su oče ki va li raz li či te reak ci je.

– Žoze, nećeš pove ro va ti!

Fransisko Azevedo16

– Već ne veru jem.– Piri nač s naše svad be!Tata je zbu njen. Tet ka Pal ma, uzbu đe na, bri še zno ja ve dla-

no ve o halji nu. Mama poči nje naglas da čita kar tu. Okre će se pre ma mužu, oče ku ju ći jed nu jedi nu reč ili gest zahval no sti, bilo kakvu reak ci ju. Niš ta. Tre nu tak ogrom ne nape to sti. Tet ka Pal ma se nasla nja na sto, podi že gla vu, ne dopuš ta da je zastra-ši ogrom ni Por tu ga lac koji pola ko ide pre ma njoj. Teš ki kora ci suzdr ža nog besa. Brat i sestra sto je licem u lice. Ose ća ju miris onog dru gog, nje go vu topli nu i dah.

– Slu šaj, Pal ma, ja možda i jesam siro ma šan. Puka siro ti nja. Ali niko me nika da neće vide ti kako jedem prlja vi piri nač saku-pljen s tla, ostat ke ono ga što dru gi nisu hte li.

– Nisam izne na đe na. Uvek si bio straš no gord.– Žoze, poklo ni la nam je ovo s mno go lju ba vi. Zar ti nije

jasno?– Taj poklon je besmi slen! To je uvre da! Ose ćam se poni že no

kao muš ka rac i gla va poro di ce!Tet ka Pal ma kre će da uzme vre ću. Mama joj ne da.– Poklon osta je ovde.– Neću to đubre u svo joj kući!– Đubre?! Piri nač kojim su vaši rođa ci i pri ja te lji bla go slo vi li

vaš brak?– Tako je, đubre! Gomi la bes ko ri snog đubre ta, ako baš hoćeš

da znaš.Tet ka Pal ma ska če na tatu. Hva ta ju se ukoš tac. Mama poku-

ša va da ih raz dvo ji, pri ma ju ći zalu ta le udar ce i ćuš ke.– Za ime boga, pre sta ni te s tim!– Stip so! Škr ti ce!– Pro klet bio čas u kom je sud bi na odre di la da bude mo brat

i sestra! Bog će ti pla ti ti za ovu zlo bu!

P A L M I N P I R I N A Č 17

– Mogla si da potro šiš neku paru i da mi kupiš neki kori stan poklon!

Tet ka Pal ma izla zi upla ka na. Atmos fe ra je nape ta. Tiho je kao u gro bu. Mama želi da zada vi tatu, klju ča iznu tra, ali ume da se obu zda.

– A ti kažeš da je Pal ma neva spi ta na.– Dosta, slu čaj zatvo ren. Daj neko me taj piri nač. Pal ma ne

mora da zna.– Dobi li smo ga na poklon. Piri nač osta je ovde.– U redu. Zadr ži taj pro kle ti poklon. S vre me nom će istru-

li ti, ucr vlja će se i mora ćeš da ga baciš.– Slu šaj me dobro, dra gi moj Žoze Kusto dio: ovaj je piri nač

lju bav, čista lju bav. Neće se pokva ri ti.Tata je imao mno go vrli na, ali bio je gord i zatu can. Tet ka

Pal ma je ima la teo ri ju koja je odlič no objaš nja va la lošu narav mog oca: zatvor. Baš tako. Tata se sil no zlo pa tio sa zatvo rom. Tet ka mi je obja sni la da namr go đen izraz lica poti če od pro-bav nih pro ble ma. Čovek punih cre va lako se raz dra ži. A zar se nje na teo ri ja nije poka za la i u prak si? Kad god bi tata, sre-ćan, iza šao iz kupa ti la, to bi pri me ti la cela poro di ca. Odan de je izla zio doslov no lak ši. Kad bi neko želeo neš to da mu zatra ži, motrio je na čas kad on ode u kupa ti lo: to bi mogao da bude savr šen tre nu tak. Kad tata, po uspeš no oba vlje nom poslu, iza đe iz kupa ti la, uvek je zai sta dobre volje. Pro čiš ćen čovek.

Rano sam nau čio i to da se telo pro čiš ća va i na dru ge nači ne. Mokra ća, men stru a ci ja, povra ća nje, bubu lji ce, sper ma, sli ne i znoj, sve nas to pro čiš ća va. Sve što telo izba ci iz sebe znak je pro čiš će nja. Tako su i suze naj u zvi še ni ji oblik pro čiš će nja. A rađa nje dete ta – naj pot pu ni ji.

Ber na r do i trun ka Roza rio

Evo me na ima nju. Evo me u kuhi nji, neki minut posle četi ri uju tru. Evo me u beloj kece lji, okru že nog utva ra ma i seća nji ma. Ne želim da kažem da sam mrtav, napro tiv. Uži vam u pot pu-noj samo ći. Već sam se od jutros pogle dao u ogle da lo, i nisam video niš ta nalik na slo na ili bogo molj ku, na pla nin ski venac ili na zrno soli. Dokaz: godi na je 2008. Imam kablov sku tele vi zi ju koja pri ka zu je pro gra me iz celog sve ta. Menjam kana le, isti na, ali tome i slu ži daljin ski upra vljač. Gle dam fil mo ve, inter vjue i vesti. Mogu da vežbam fran cu ski i engle ski. Zaba vlja ju me emi-si je iz Japa na, iako ne raz u mem ni reč. Nekad sam imao video- -kase te. Sada imam DVD. Sli ka i ton su neu po re di vo bolji. Moj muzič ki stub je moćan, a moja muzič ka kolek ci ja sadr ži disko ve od Mocar ta do muzi ke iz seri ja. Imam fik sni bežič ni tele fon sa elek tron skom sekre ta ri com i fak som. A mogu me naći i pre-ko mobil nog tele fo na. Na inter ne tu sam i volim da pose ću jem „čet“.

Posled nju reč teh ni ke upo zna jem uz pomoć svog unu ka Ber-nar da. On sva ki čas dođe iz Rio de Žane i ra s nekom novom stvar či com. Neo bič no pod se ća na mog oca Žozea Kusto di ja kad je bio mla đi. Unu ci su dobri za zdra vlje. Ako je deda isto što i otac sa šeće rom, unuk je sin s pro te i ni ma, vita mi ni ma i mine ra li ma. Jedan zagr ljaj unu ka na 24 sata može savr še-no da zame ni sva ki lek. Čim je Ber nar do bli zu, moje se telo bolje ose ća. Dođe mu da sla vi – da ga zagr li i da se radu je. Ber nar do mi dono si život, mla dost. I poro dič ne pro ble me.

P A L M I N P I R I N A Č 19

Niš ta tra gič no, niš ta dra ma tič no. Sva đe sa ocem, s maj kom, želju da ode od kuće i živi sâm, male, sva ko dnev ne ner vo ze, ukrat ko, lake kome di je situ a ci je. Odmah mu kažem da su sve to koješ ta ri je, da otac i maj ka nisu baš takvi, da tre ba ima ti str plje nja. I dru ga opšta mesta zajed nič kih pro ble ma zajed-nič ke poro di ce. Pre neki dan, kasno posle pod ne, pose de li smo malo na tre mu. Ber nar do mi je pri čao o svo joj devoj ci. I o jed noj dru goj, u koju je zalju bljen. Ne zna šta da radi. Ne može da bude s obe ma. Ili može? Bilo mi je smeš no. Shva tio sam kako, iako ih šti te naj na pred ni je teh no loš ke mere pre-do stro žno sti, i današ nju omla di nu muče iste poteš ko će kao i nji ho ve pret ke: ne zna ju kada tre ba sma nji ti vatru. Nate rao sam ga da shva ti kako niče mu ne vre de mikro ta la sne rer ne s kom pju ter skim pro gra mi ra njem, brzo smr znu ta hra na, supe iz kesi ce i osta le moder ne stvar či ce: u kuhi nji će uvek biti izne na đe nja, uvek će mora ti da se uči. Maši ne nasta ju i raz-vi ja ju se toli kom brzi nom da i nema vre me na za sukob gene-ra ci ja. Ali mi, lju di – čak i oni naj no vi je gene ra ci je – suvi še smo spo ri. Naš je napre dak goto vo nepri me tan. Potreb ne su nam dece ni je kako bismo posta li sve sni svo jih uspe ha i pora-za. Kad jed nom, posle mno go napo ra, posta ne mo maj sto ri kuli nar ske veš ti ne, kada i zatvo re nih oči ju sve zači ni mo kako tre ba, mno gih već više nema. Poro di ca koja seda za sto više nije ona ista. Više nismo unu ci, nego dede.

Ber nar do nije upo znao mog oca Žozea Kusto di ja ni moju maj ku, Mari ju Roma nu, niti je imao pri li ke da čuje tet ka Pal-mi ne pri če. Sta ra sto li ca i dalje posto ji, tamo je, na istom mestu. Nikad se nisam usu dio da je „pono vo otvo rim za jav nost“. Za mene, pozo riš te je zatvo re no, zave sa spuš te na, gle da liš te pra zno. Za moju ćer ku Roza rio, koja je dizaj ner ka, ta je sto li ca zastra-šu ju ći krš. Sva ki njen detalj je uža san, tvr di. Niš ta ni sa čim ne ide. Naslo ni za ruke, zai sta, bolje da ih i ne pomi nje mo. Sasvim

Fransisko Azevedo20

su nesra zmer ni. U stva ri, sto li ca je pot pu na kata stro fa. Nika ko joj nije jasno zaš to je do dana današ njeg upor no čuvam. Ne mari što je na toj sto li ci nje na baba-tet ka Pal ma obič no sede la i pri ča la mi pri če. Roza rio govo ri sa sta no viš ta ugled nog pla stič-nog umet ni ka i gle da je s visi ne. Roza rio, umet ni ca. Da tako govo ri o jed noj sto li ci, s takvim rezi me om?! Nika ko ne shva tam. Sen zi bi li tet se menja iz gene ra ci je u gene ra ci ju. O uku si ma ne vre di ras pra vlja ti, da pri beg nem kli šeu. Ono me ko voli i ružno je lepo, Roza rio pri be ga va kli šeu. Kad je reč o ose ća nji ma, pita-nje este ti ke posta je znat no kom pli ko va ni je, sla že mo se obo je. Ber nar do se ne meša u ras pra vu. Čak mu je i smeš na. Za nje ga, sto li ca je samo neu dob na. Nije čak ni toli ko ružna.

mere lju ba vi

Izra zom lica ne oda je nika kav nago veš taj. Hoće li današ nja pri ča biti tužna? Koje će gla so ve opo na ša ti? Koju ću sce no gra-fi ju ugle da ti kada se zave sa podig ne? Trpe za ri ju? Neki sokak u Vija ni du Kaš te lo? Hoće li biti dan? Hoće li... Tet ka Pal ma se nakaš lja va da pro či sti grlo, na tre nu tak zasta je, a zatim poči nje, ozbilj nim tonom. Prvi čin. Glu vo je doba noći, tvr di. Patr ljak sve će na golom sto lu jedva da baca ika kvu sve tlost na nji ho va lica. Mama i tata, tek neko li ko mese ci u bra ku, nema ju niš ta za jelo. Baš niš ta. Ni povr će, ni voće, ni žito, niš ta. Tihim, učti vim gla som, mama pomi nje piri nač. Tata odgo va ra besnim udar cem šake o sto i sme hom nalik na plač.

– Pal min piri nač?!Pono vo gro hot i suze. Tata kao da je van sebe od besa.– Pal min piri nač – nikad! Ma kakva me kazna ili kle tva sti-

gla! Umre ću od gla di, ali da jedem taj piri nač sa zemlje, nika da!– Pal min piri nač je bla go slo ven. Piri nač pose jan u zemlju,

pao s neba i saku pljen sa kame na.Mama pola ko usta je od sto la, ćut ke odla zi u sobu i nesta je u

tami. Tata osta je da sedi. Puši se. Čove ku je fitilj kra tak. Čemu slu že ogor če nost, bes?

– Čemu...?Zate čen sam tet ka Pal mi nim dugim ćuta njem. Dram ska

pau za? Ne, narav no da nije. Dobro znam te stan ke koje stva ra ju ose ćaj nape to sti. Ose ćam da ju je izdao glas, i da glu mi ca ne želi da ja, nje na publi ka u prvom redu par te ra, to pri me tim. Dobro zna sve tri ko ve, poku ša va da nasta vi.

Fransisko Azevedo22

– Čemu...?Opet tiši na. Tet ka Pal ma je uzbu đe na. Te suze nisu deo pri če.

Pre tva ra se, taji, pri kri va suze. Sme je se, bez veze – ni tog sme ha nema u zaple tu. Nema ga, znam da ga nema. Pre da mnom više nije glu mi ca, nego tet ka. Pozor ni ca je pono vo sto li ca, sve vidim svo jim oči ma. Ali sada, poš to je pred sta va pre ki nu ta, mogu da joj pri đem bez stra ha da ću poka za ti nepoš to va nje. Grli mo se. Ona me lju bi, šti ti me svo jim ogrom nim kri li ma.

– Anto nio, ne pitaj me zaš to, ne znam ni sama. Ti si još dete, ne želim da te povre dim, niti da ti zbu nim tu pamet nu gla vi cu. Mno go volim tvog oca. Znaš da smo on i ja veo ma bli ski, ali moraš da čuješ celu pri ču o pirin ču. Tvo ja mi je maj ka dozvo li la da ti ispri čam sve. Ne pitaj me zaš to.

Celim mi telom pro la ze žmar ci, kao što mi se pone kad desi poš to sam upra vo piš kio. Ali znam da to nije isto. U tom tre-nut ku, shva tam da sam se naje žio jer više nisam bra ta nac, već glu mac, a ona je pono vo glu mi ca – zato ima kri la ume sto ruku! – sto li ca je već pono vo pozor ni ca, i mi smo zagr lje ni zato što sam sada i ja na sce ni, došao je red da pro go vo rim. Ovo je moja pre mi je ra, neo če ki va na, a toli ko pri želj ki va na.

– Ne bri ni. Ja volim piri nač. Kakav god da je, ras tre sit ili zgru dvan, svi đa mi se.

Naj i skre ni je što mogu, izgo va ram svo ju ulo gu.– Čak i sâm, bez pasu lja, bez iče ga. Svi đa mi se, časna reč.Glu mi ca se sme je, lju bi me, gric ka mi šake i ruke i govo ri kako

joj pone kad dođe da me poje de, šti pa me za obra ze. Boli me, ali se ne bunim; sve je to deo pred sta ve. Ona zatim usta je, hva ta me za ruke i vrti me ukrug, ja se pre puš tam kao i uvek, vrti mo se kao da smo jed no, u nestvar noj spi ra li. Mama pro la zi i upo zo ra va tet ku da posle toli kog uzbu đe nja neću moći da zaspim. Da li me je bri ga? Narav no da ne! Ni ja ni glu mi ca ni naj ma nje ne haje-mo! Nasta vlja mo tač ku koja pre la zi prag i veran du i zavr ša va se

P A L M I N P I R I N A Č 23

pod vedrim nebom. Nas dvo je, ubr za nog pul sa, zadi ha ni, ispru-že ni na mekoj tra vi, gle da mo zve zde – sićuš ne sve tilj ke našeg pozo riš ta! Sreć ni smo i ispu nje ni. Narav no! Moja je pre mi je ra uspe la. Lavež Pesni ka, mog avli ja ne ra, apla uz je koji mi to potvr-đu je. Buka koju pra vi i liza nje po licu neo bo riv su dokaz da je publi ka uži va la.

– Anto nio, ja te mno go volim, znaš to, zar ne?– I ja tebe volim, tet ka.– Ma ne voliš ti mene! Kaži, koli ko me voliš?Širim ruke naj vi še što mogu. Tet ka Pal ma me zadir ku je.– Samo toli ko?!I dalje širim ruke naj vi še što mogu. Gle dam ih s kra ja na kraj.

Pru žam prste ne bih li doseg nuo još veću meru lju ba vi. Uza lud se tru dim. Ali poka zu jem joj da neću odu sta ti tek tako. Sve i ako mi za to bude potreb no mno go vre me na.

– Kad budem poras tao, poraš će mi i ruke, zar ne?– Narav no da hoće, dušo.Sle žem rame ni ma i izno sim svo ju naj bo lju ponu du.– Onda ćeš mora ti da sače kaš dok ne pora stem.Tet kin osmeh poka zu je mi kako od ugla do ugla usa na, bez

ima lo muke, može da sta ne sva lju bav ovo ga sve ta. Bez mer na lju bav kojoj nisu potreb ne reči i gran di o zni gesto vi. Sedi mo sklup ča ni jed no uz dru go, kao zver či ce, tu, na zele noj tra vi. Pesnik se gura tamo gde nije pozvan. I on je zver či ca, ume da se sme sti i dobro je došao.

Neiz mer noj rado sti usko ro dola zi kraj.– Bolje da uđe mo. Tvo ja bra ća i sestra odav no su u kre ve tu.

u moru ima joda, sve leči

Sle de će veče. Dru gi čin. Sad smo u luci. Selja ci, riba ri, nji ho-ve žene i deca. Dra ma, oče ki va na čežnja. Mno gi napuš ta ju grad, zemlju. Svi odla ze u potra gu za dosto jan stve ni jim živo tom, kako bi svo joj poro di ci mogli da pru že barem malo sigur no sti. To je sve što žele: posao i nada da će doći bolji dani. Pri ja te lji poku-ša va ju da nago vo re tatu da pođe s nji ma. Mama je odu še vlje na ide jom da oku ša ju sre ću i pođu u Ame ri ku, da vide Novi svet. Tata nema pove re nja u svu tu pro pa gan du, opi re se.

– Kakav Novi svet?! Svet je tamo sigur no jed na ko star, nepra-ve dan i bedan kao i ovde.

Vesti nepre sta no sti žu. Pri ča se o Bra zi lu, o plod noj zemlji koja čeka neko ga sprem nog da zasu če ruka ve. Pri ča se o novom, dva de se tom veku. Veku napret ka i pra vih pri li ka! Ali tet ka Pal-ma odlič no raz u me tatu.

– Tvoj je otac bio pono sni Por tu ga lac, nje go vo je telo tamo već ima lo dubo ke kore ne. Tvo ja maj ka Mari ja Roma na i ja ni-smo zna le da li će, ako ga išču pa mo iz našeg Por tu ga la, pre ži ve ti to pre sa đi va nje.

Tre ći čin. Tata odlu ču je da emi gri ra u Bra zil. Tet ka Pal mi no lice je oza re no, ritam i ton pri po ve da nja pot pu no se menja ju. Pro me na, pa čak i nago re, pri ja zdra vlju duše i tela. Neu da ta iz ube đe nja, uve ra va bra ta kako će u nepo zna toj zemlji biti do-bro druš tvo za Mari ju Roma nu, pored toga što će joj, narav no, poma ga ti u kuć nim poslo vi ma. Tata, koji nikad ni u šta ne srlja, odme ra va raz lo ge za i pro tiv; zna da će pri su stvo sestre koja ga je podi gla sigur no ima ti svo jih pred no sti. Dva na e stog jula 1909,

P A L M I N P I R I N A Č 25

sve tro je se ukr ca lo na brod za Rio de Žane i ro – od sva đe oko pirin ča proš lo je godi nu dana.

Sna žan pisak brod ske sire ne, odmah za njim još jedan. Hoće li biti povrat ka? Sme ha pored reke? Šet nji i polju ba ca na oba li Lime? Kad li će pono vo začu ti zvo na s kate dra le, vide ti Trg Rai nja ili pogled s vrha Hra ma Sve te Luci je? Tet ka Pal ma i mama sto je na palu bi, drže se za ruke. Belim mara mi ca ma mašu oni ma koji osta ju. Na pri sta niš tu, sto ti ne dru gih mara mi ca odgo va ra ju uz sme šak, u tro nu toj tiši ni. Neki još napre žu grlo kako bi uzvik nu li posled nju poru ku, koju niko na bro du ne može da čuje. Šta li su rekli? Volim te? Čuvaj se? Dovi đe nja ili zbo gom? Ova ko izda le ka, sa one dru ge stra ne, kao da niko nije od krvi i mesa. Sve je samo tka ni na u pokre tu. Otkud onda kne dla u grlu, bol u gru di ma? Da li je dan baš morao da bude tako divan? Da li je dašak sve žeg vetra morao da im milu je lica? Zar nije leto? Zaš to se niko ne zno ji? Male bož je zlo be. Sve to gr đe – dozvo lje no u tre nut ku bola. Sve to gr đe, u takvom tre nut ku, dobro je za bla go sta nje i duše i tela. Da li je Vija na tog dana, i to upra vo u tom tre nut ku, mora la da bude baš toli ko lepa? More, pla ni na i reka, svi su se uro ti li sa zlu ra dim Tvor cem. Jesu li mora li? Zele ni lo tiš ti, pla vet ni lo tiš ti, bela sa nje tala sa tiš ti. Gospo de! Da li je zai sta bila potreb na toli ka zlo ba pre ma mojim naj dra ži ma, koji su, na kra ju kra je va, i tvo ji? Da li je zai sta bio neo p ho dan sav taj sjaj?

– Pla šim se, Pal ma.– Bra zil. Svi đa mi se. Zvu či jed no stav no, kao i mi. Biće sve

u redu.– Da nismo neš to zabo ra vi li?– Pone li smo lon ce. I ono malo knji ga. Sve osta lo je suviš no.– Zabo ga, pone li smo i piri nač s moje svad be! Svih dva na est

kilo gra ma! – Spa ko va la sam ih u kuć ni oltar – odgo va ra tet ka Pal ma

samo u ve re no.