Podgrmec u nob-u,zbornik sjecanja,objavljene u Beogradu 1972.god

Bihac,20.juna 1941Ljubomir Kvaternik veliki zupan Velike zupe Krbava i PsatP R O G L A SU svrhu sacuvanja hrvatskog narodnog znacaja grada Bisca i njegove blize okoline,te u svrhu trajnog osiguranja istog znacajaZ A B R A NJ U J E Msvim Vlasima t. zv.Srbima svaki pristup i zadrzavanje u gradu Biscu i njegovoj okolini do udaljenosti od 15 (petnaest) km.Vlasi moci ce doci u Bisce samo jedino na poziv vlasti i to uz predocenje poziva.Prema tome nece smjeti dolaziti ni na nedeljne ni na godisnje sajmove u Bisce i njegovu okolinu.U slucaju poziva vlastima,moci ce se Vlasi da zadrze u Biscu i njegovoj okolini samo tako dugo,koliko je potrebno da svrse posao,radi kojeg ih vlast poziva i samo na mjestu,gdje su vlastima radi uredovnog posla potrebni.Svako drugo ponasanje tj. zadrzavanje duze nego je vlastima potrebno biti ce strogo kaznjeno.Redarstveni organi kao i svi organi javne sigurnosti paziti ce da se ova odredba strogo izvrsava.

(Original je nekad cuvan u Muzeju Avnoja i Pounja a na netu ga nema u izvornom obliku) 

περίπου 11 μήνες πριν · Αναφορά

Zoran UzelacA i prije ovog proglasa je bilo 'veselo'.Uvece 12.juna organizovana je povorka s bakljama u cast Pavelicevog imendana koja je krenula iz Prekounja pokraj Kule do centra grada uz uobicajeno skandiranje poglavniku i protiv Srba.Sutradan 13.juna,odrzano je kod kafane Dervisa Dedica Dede predavanje o Pavelicu i njegovoj borbi za ndh.

περίπου 11 μήνες πριν · Αναφορά

Zoran UzelacPrva ubistva desila su se i prije juna mjeseca i ovih dogadjaja.Krajem aprila 1941.g.Himzo Biscevic ubio je bez ikakvog povoda i razloga Diziju Radu,sofera koji se vratio iz Beograda inace rodom iz Meljinovaca,zemljoradnike Petra Bojica i Budu Delica iz Ruzice i zakopao ih u djubriste u krugu logora bivseg 55. pjesadiskog puka u Zegaru.Na osnovu sjecanja Milke Dizije ubistva su izvrsena najvjerovatnije 29.aprila.''Ja i Budina zena smo ih izvadili,iskopali iz djubra u logoru u Zegaru gdje su ih bili zatrpali oni koji su ih ubili,i sahranili ih...Rade je ubijen u utorak.Ja sam dosla u srijedu.Ubijeni su prije Sv.Djurdja na nekoliko dana''.

περίπου 11 μήνες πριν · Αναφορά

Zoran Uzelac13.juna uvece vrse se prva hapsenja vidjenijih i uglednih bihackih Srba.Uhapseni su i zatvoreni u Kulu Jovo Kozomaric,Zarko Kozomaric trgovci,Mihajlo Mandic inzinjer,Veljko Mandic trgovac,dr.Dusan Matavulj lijecnik,Bozo Popovic direktor Zemaljske banke,dr.Milan Vojvodic predsjednik suda,Drago Bilbija,Dusan Kuga,Milan Obradovic,Cedo Gavrilovic,Miso i Vojo Pjevac,Branko Beronja,Dane Bubalo,Djordje Djukic,Luka Kovacevic,Strahinja Radetic,Milan Sorak,Nada Beokovic,Stana Sucevic sve studenti,Brane Cvjeticanin,Djuro i Vlado Funduk,Luka Kovacevic,Ilija Bilbija trgovac,Jovo Brdar policajac,Vaso Cvijanovic trgovac,Jovo Glavanovic cinovnik,Pero Hrvacanin preduzetnik,dr Simo Ilisevic advokat,Risto Indjic trgovac,Jovo Lakic profesor,Vojo Pjevic radnik,Risto Prodanovic penzioner,Risto Savic trgovac,Dusan Stupar trgovac,Branko Sucevic ucitelj,Dimitrije Petrovic direktor gimnazije,Mihajlo Vujatovic profesorJovo Vukobratovic vlasnik bioskopa i mnogi drugi.

περίπου 11 μήνες πριν · Αναφορά

Zoran Uzelac23.juna navece pohapseni su i Zidovi Abram Atijas rabin,Miko Alberta Atijas,Miko Atijas Tivar,Jakov Baruh sve trgovci,dr Emil Levi sudija,Moric Levi geometar,Rudi Rehnicer trgovac i zatvoreni u zgradu opstine gdje bilo i Srba pohapsenih po selima u okolini Bihaca.Oni su ustasama bili jamci da ce im Zidovska opstine isplatiti iznos od 25 kg zlata i 100kg srebra.Sledecu noc upao je u njihovu zatvorsku sobu ustaski porucnik Enver Kapetanovic s grupom od pet-sest ustasa i bokserima,bakandzama i raznim predmetima do besvjesti tukli pohapsene Zidove.

περίπου 11 μήνες πριν · Αναφορά

Zoran Uzelac24.juni je apokalipsa bihackih Srba. Ujutro u 4h ustase su dosli pred kuce i stanove i podigle iz kreveta Biscane Srbe i Zidove i naredili im da se u roku od pola sata sa najnuznim licnim prtljagom dodju na igraliste fudbalskih klubova BASK i Jedinstvo u Zegarskoj aleji.Prve grupe su pocele stizati oko 5h ujutro.Na igralistu su sakupljenim gradjanima Bihaca,Srbima i Zidovima,ostavili samo najneophodnije licne stvari i po 500 dinara po osobi,a sve druge stvari,novac i dragocjenosti,pronadjene prilikom pretresa,hrvatsko-muslimanska vojska im je oduzela i predala 'kotarskom predstojniku Jaki Dzalu koji je naredio da ''cjelokupni posjedi,trgovine,obrti,industrije,te pokretna i nepokretna imovina nestalih i vec iseljenih Srba,kao i onih koji ce se jos iseliti,postali su zakonskom odredbom Poglavnika vlasnistvo Nezavisne Drzave Hrvatske,s kojim jedino pravo upravljanja i raspolaganja imade Drzavno ravnateljstvo za ponovu''.

περίπου 11 μήνες πριν · Αναφορά

Zoran Uzelac28.juna Vjekoslav Luburic i Enver Kapetanovic nocu,iz Kule,sa dva kamiona,pod jakim obezbedjenjem i u pratnji starih i mladih ustaskih policiskih agenata,poveo na gubiliste kod Skocaja grupu Srba u kojoj su bili Milan Obradovic,Strahinja Radetic,Drago Bilbija,Dusan Kuga svi studenti,zatim stari Biscani Ilija Djukic pekar,Ljubomir Banjeglav gruntovnicar,braca Pero i Dusan Stupar trgovci i poprilican broj seljaka iz okoline Bihaca.Buduci da je zrtvama kao i krvnicima bilo jasno sta slijedi,od trenutka kad su kamioni uzeli smjer prema Pljesevici do njhovog izbijanja na veliku kucu,kako su mjestani zvali krivinu gdje se cesta Zegar-Zavalje,gledana iz Zegara,konacno gubi iz vida.Dusan Kuga je polovicno vican raznim majstorijama,pa i vezivanju i odvezivanju cvorova i lanaca,oslobodio ruku koja mu je bila vezana za ruku Draga Bilbije i,posto su vozila zbog uzbrdice i krivudavosti puta usporila voznju,munjevito iskocio iz kamiona i strustio se niz padinu pokrivenu mladom sumom.Nastala je uzbuna,vika,pucnjava za Kugom,pucnjava u Dragu Bilbiju i ostale koji su pokusali da bjeze,tako da je ovaj zlocin izveden drgacije nego sto su njegovi zacetnici i izvrsioci predvidjeli.Zapocevsi odmah potjeru za Dusanom Kugom,ustase su,u nastupu pomame zbog ovoh po njih kiksa,ostale zrtve na brzu ruku poubijale u Skocaj-Bukovcu.Zrtvama je ovo doslo kao izbavljenje poslije stravicnih mucenja u Kuli i danasnjem Hotelu Bosna kojima su bili izlozeni najvise od krvnika,psihopata i zlocinaca Envera Kapetanovica i Davida Prse.

περίπου 11 μήνες πριν · Αναφορά

Dusan Kuga je kasnije uhvacen na Strbackom Buku izdajom Mirkeca Golubovica ustase iz Bihaca koga je Kuga poznavao i od njega je trbao nabaviti bjanko propusnicu ustaskog stozera.Prilikom sprovodjenja sa Strbackog Buka za Bihac,Kuga je svezanih ruku skocio sa jedne visoke stijene u Unu,u kojoj su ga ustase ubile iz pusaka.

Завичајни Клуб админ.STRADANjE SRBA U BIHAĆU I OKOLINIOdmah po uspostavljanju ustaške vlasti, naročito sa formiranjem lokalne župe Krbave i Psat sa sedištem u Bihaću otpočeo je organizovani program istrebljivanja srpskog stanovništva. Najpre su stradali oni Srbi koji su živeli u samom gradu, njih su pogodile ustaške mere „zaštite krvi hrvatskog naroda“. Veliki župan Ljubomir Kvaternik izdao je 20. juna 1941. godine proglas u kome je rečeno: „U svrhu sačuvanja hrvatskog narodnog značaja grada Bišća i njegove bliže okoline zabranjuje se svim Vlasima, tzv. Srbima, svaki pristup i zadržavanje u gradu Bišću i njegovoj okolini do udaljenosti od 15 kilometara.“ Prva grupa najuglednijih i najbogatijih Srba pohvatana je i lišena slobode 12. juna 1941, a likvidirani su u zloglasnom kazamatu „Kula“ tri dana docnije. Pod pretnjom prekog suda oko 1200 Srba je u noći 23. i 24. juna sakupljeno na fudbalskom igralištu BASK-a u Bihaću, da bi u zoru unezvereni i iscrpljeni bili oterani za Kulen Vakuf i dalje prema Bosanskom Petrovcu, idući lagano u koloni, ne sluteći da idu na klanicu sa koje se niko živ neće vratiti. Ovu grupu bihaćkih Srba poubijala je 28. juna 1941. godine grupa hercegovačkih ustaša kojom je zapovedao krvoločni satnik Enver Kapetanović. Srbi bihaćke okoline su najmasovnije stradali na mestu zvanom Garavica, na putu od Bihaća prema Ličkom Petrovom Selu. Na ovom mestu, s obzirom na tragična dešavanja, sada eufimističnog imena egzekucije su trajale od 3. jula do 3. septembra 1941. godine. Tačan broj mučenika na ovom mestu nije poznat, ali po podacima regionalnog muzeja iz Bihaća sa početka osamdesetih godina radi se o broju od preko deset hiljada. Na Garavici su stradali stanovnici Bihaća, Bosanske Krupe, Bosanskog Petrovca, Cazina, Velike Kladuše, ali i ličkih mesta Donjeg Lapca, Korenice i Slunja. Ustaše su uništavale tragove svojih zlikovačkih poduhvata, a sa gubilišta se pukim slučajem (bolje reći Božijom voljom) spasilo tek četiri do pet osoba. Danas bi fizički antropolozi i forenzičari-arheolozi mogli da donesu pravi sud kroz metodologiju svojih nauka.Početkom jula 1941. godine iz Kulen Vakufa su ustaše-muslimani došli kamionima u Liku, napavši mirno srpsko stanovništvo u selima Bubanj i Suvaja. Sama Suvaja je do početka oružanog otpora 27. jula 1941. godine dala 276 mučenika, a srez Donji Lapac (sela Bubanj, Nebljusi, Meljinovac, Lički Osredci...) ukupno je u tom kratkom razmaku izgubio 1000 stanovnika. U izveštaju zapovednika 3. ustaške satnije 1. pohodnog bataljona stoji: „Danas sam bio u selu Osredci Lički koje je spaljeno. Na sve strane leže lješevi naroda. Od ubijenih 2. i 3. srpnja širio se strašan zadah. Psi i svinje nagrizaju lješeve, a ustaše ne dozvoljavaju sahranu. Oni što su pobjegli od kuće, tamo umiru od gladi.“ Drugo svedočanstvo srpskog stradanja u ovom delu Like naslonjenom na Bosnu, ne tako dokumentarno i hladno, već iz srca i duše, čuva srpska usmena poezija:„Tad pogibe dvanaest srpskih curadvanaest cura dvanaest sokolovaod ustaškog praha i olova.Jadne majke po šumama letesvaka pita đe je moje dijete.Kćeri moja moj zeleni strukupruži svojoj jadnoj majci ruku.Kažite nam naše ‘ćeri mile‘esu li vas ustaše mučileili žive u jamu bacile?Šuti gora sva priroda nijemaiz tišine odgovora nema.“O masovnosti stradanja srpskog civilnog stanovništva i organizovanom državnom zločinu ustaške Hrvatske svedoči i izveštaj Koste Nađa od 4. novembra 1942. godine, komandanta operativnog štaba za Bosansku krajinu Vrhovnom štabu NOVJ i POJ. Tamo se kaže da se kod jednog zarobljenog ustaše našlo narerđenje za klanje Srba i

brojka od 12-15 000 likvidiranih „grko-istočnjaka“ na području Bihaća. (Zbornik Vojnoistorijskog instituta, tom IV, knj. 8). Dokument je na sebi nosio pečat „ustaškog logora - Bihać“ i sadžao je sledeću formulaciju: „Nalog za vojnika Ramu Malkoča, da ima sve Vlahe, bili sumnjivi ili ne, poubijati. To ima izvršiti jer sam danas dobio nalog od velikog župana da se pobiju svi od 16 - 100 godina. I Vlahinje koje su sumnjive. Koji vam dođu pod ruku ne puštajte.“

Завичајни Клуб админ.STRADANjE SRBA U OKOLINI KULEN VAKUFABoričevac je selo u Lici naseljeno Hrvatima rimokatolicima, tik uz granicu sa Bosnom. Udaljeno je od Kulen Vakufa oko 5 kilometara i povezano putem. Ustaški vrh iz Zagreba našao je u stanovnicima Boričevca izvršitelje naredbe za pokolj Srba u ovom delu Bosanske krajine i Like. Nedaleko od sela nalazi se sablasna Boričevačka jama koja je „uglavnom bila nepoznata srpskom narodu ovih krajeva.“ Kako su zločini protiv Srba bili organizovani i planirani svedoči naredba hrvatske vlade, odmah po uspostavljanju NDH, da se od Boričevca do jame izgradi put i spoji sa banovinskom cestom. Taj novi put je prolazio samo na 50 metara od jame i omogućavao je lakši i brži transport zatočenih Srba i njihovu efikasnu likvidaciju. „Put je bio završen i već početkom juna bio u upotrebi.“ Prve žrtve Boričevačke jame bilo je domaćinstvo Pere Pilipovića, usamljeno i odvojeno od ostalih srpskih mesta donjolapačkog sreza. Sredinom jula, na deset dana pre srpskog ustanka na Tromeđi protiv ustaša lokalni Hrvati iz Boričevca strahovito su mučili i survali u jamu na stotine Srba. O strahotamo su pričali preživeli: Nikola Pilja - Baja, Milan Paulić i Nikola Drobac.Svedočanstvo o Boričevačkoj jami nalazimo u memoarskom delu objavljenom u nacionalnoj emigraciji: „Pet dana posle podizanja ustanka četnici su zauzeli selo Boričevac u subotu 2. avgusta, i Nikoila Pilja „Baja“ je odveo grupu četnika do Boričevačke jame koja je pružala jezovit prizor. Iz nje su kuljali rojevi muva i zadah od leševa u raspadanju. Šipražje oko jame je bilo suvo i polomljeno, okolno kamenje išarano puščanim mecima, a prilaz sav zasut krvlju. Krv je bila suva i glatka, što je bio dokaz da su neka ubistva vršena neposredno pre dolaska četnika. Oko jame je bilo odsečenih delova ljudskih tela i glava sa rasutim mozgovima. Neke glave su bile sa povađenim očima i isečenim ušima, nosom i jezikom. Uokrug je bilo mnogo razbacane pocepane seljačke odeće, kapa i gumenih opanaka, kao i dečjih haljina. Iz jame su dopirali iznemogli ljudski glasovi koji su dozivali pomoć. Tada se dobrovoljno javio Nikodim Drča, pa su ga privezali za konopac i spustili u jamu. Pošto je iz jame izlazio težak zadah od leševa u raspadanju Drča je stavio na nos više slojeva krpa i kroz njih disao. Čim je spušten nekoliko metara u jamu, Nikodim je sagledao strahote događaja koji su se odigravali oko jame odmah po postanku kriminalne NDH. Pošto je jama krivudava na ponekim zavojnim mestima Nikodim je video delove ljudskih tela kao i dečje kolevke dece koja još nisu prohodala, koje su Hrvati uzimali iz kuća i zajedno sa kolevkama i sa majkama bacali u jamu.“ (Nikola Plećaš Nitonja, Požar nad Krajinom, Čikago 1975).Nikodim Drča je bio čovek velike vere i čovekoljublja koji je imao hrabrosti da se suoči sa grotlom smrti i da zauvek savlada indoevropski arhetip straha i pogibelji - Jamu. Njegov napor se krunisao spasavanjem dvojice preživelih, koji su skapavali na dubini od 24 metra: „Iz jame izvučena dva čoveka su se prezivali Pilipovići, Srbi iz bosanskog sela Stenjani. Kad su došli svesti i videli svoje spasioce, izjavili su da su, koliko mogu da ocene, bili u jami oko devet dana i da ih je u jamu bacio lično Hrvat Miro Matijević, gostioničar iz Kulen Vakufa.“ (Isto).

PAD USTAŠKOG GARNIZONA U KULEN VAKUFUUstaše iz Boričevca su utekle za Kulen Vakuf, znajući za napredovanje srpskih ustanika. Prvog dana avgusta 1941. godine počinili su pokolj nad srpskim selom Kalati. Po sistemu okruženja sela i upada naoružanih grupa zatiranje nedužnih civila

trajalo je satima. Po naređenju iz Zagreba masovna ubistva srpskih komšija vršili su žitelji Hrvati Boričevca i muslimani iz Kulen Vakufa. Partizanski vođa Gojko Polovina je zabeležio: „Pretresali su svaki grm i kuću. Klali i ubijali i odojčad u kolevci. Da bi se manje otkrivali najviše su koristili noževe, bajonete, kundake. Od kuće do kuće krvnici su se takmičili koji će pokazati veća zverstva.“ (Gojko Polovina, Svedočenje - Sećanja na događaje iz prve godine ustanka u Lici, Beograd 1988). Beležeći svoja sećanja Gojko Polovina pokušava da dokuči korene ovih tragičnih događaja, pa kaže: „Ustaški zločini su bili organizovanio iz Glavnog ustaškog stana u Zagrebu, a lokalne ustaše postepeno sistematski gurani, nagovarani, pa i prisiljavani da pristupe izvršenju zločina. Ti bedni Mate, Ive, Mire, Huse, Hase i Memedi, koji su klali žene, decu, sadistički mučili vezane ljude. uvučeni su u zločine postepeno, organizovano, naređenjima, pritiscima odozgo... Zato mislim da je netačno, nepravilno, pa možda čak i zločinački ove događaje pojednostavljivati.“ (isto). U selu Kalati je tada nastradalo 159 Srba, uglavnom nejači.Srpski ustanici, preduzevši napad i sa ličke i sa bosanske strane zauzeli su Kulen Vakuf 6. septembra 1941. godine. Ustaško-domobranski garnizon se predao, deo zlikovaca je uspeo da se izvuče u pravcu Bihaća. Oni koji su se ogrešili o srpsku nejač platili su glavom. Jedan od učesnika je zapisao: „Osvete je u ovim dramatičnim ratnim danima i na pretek bilo. Dosta je krvi palo dok je razum nadvladao tugu i bol.“ (Milan Štikavac, Krvavo lapačko ljeto, u: Ratna sećanja iz NOB II, Beograd 1981, str. 616). Selo Boričevac je napušteno posle rata. Tamošnji Hrvati su strahovali od srpske osvete, nisu imali hrabrosti da pogledaju u oči, zavijenim u crno, srpskim susedima. Voljom „narodnih“ vlasti prešli su u Slavoniju, ali kakve ironije, opet na zemlju Srbinovu, koji je i tamo bio proganjan i klan.

Nekoliko dan poslije masovnog ubijanja u Skocaju s istom svireposcu,u Risovcu,rastrkanom selu na putu Krupa-Krnjeusa,poubijali su Srbe pohapsene prvog dana terora i Srbe iz prigradskih naselja Kriza,Pritoke i Jablanova kod Pokoja.Utvrdjeno je da su tog dana odvedeni i poubijani Mihajlo Vujatovic profesor klasicne filozofije u bihackoj gimnaziji,dr Milan Vojvodic predsjednik Okruznog suda,dr Simo Ilisevic advokat,dr Dusan Matavulj ljekar,Dimitrije Petrovic direktor gimnazije,Mihajlo Mandic inzinjer,Veljko Mandic knjizar,Jovo Kozomara trgovac,Zarko Kozomara trgovac,Ilija Bilbija trgovac,Djuro Korac sluzbenik Okruznog suda,Mile Sorak ugostitelj,Pero Hrvacanin vlasnik pilane,Vaso Cvijanovic sluzbenik,Risto Prodanovic sluzbenik,Risto Indjic sluzbenik,Jovo Glavanovic sluzbenik.

Vec 25 juna 1941 u Bihacu nije bilo ni jednog jedinog stanovnika Srbina i Zidova na slobodi.Narednih dana su poceli hapsiti Srbe iz okolnih sela.Svaki dan ustase uglavnom kamionima dogone grupe od 300 do 700 seljaka,ubacuju ih u zatvorski krug,sve dva i dva vezana uzicom,zicom ili lancem,za po jednu ruku (desna ruka lijevoga za lijevu ruku desnoga) ,pa druga ruka nosi prtljag,ili ga pridrzava ako je na ledjima.Skupljajuci ih po selima,ustase su im govorile ''idete na prisilni rad,s drzavnom dozvolom ponesite sve sto vam treba",a sada pred ovom grdnom,crnom zatvorskom kucerinom(kapetanova kula) odjednom biva jasno da je taj poziv najobicnija ustaska prevara,stupica koja vodi pravo u pogibij

KLISEVIC PRVIH DANA USTANKASVJEDOCI STEVO BURSACUbrzo poslije aprilskog sloma pojavile su se u Kulen Vakufu i okolini prve ustaske grupe koje su pocele da terorisu srpsko stanovnistvo u Klisevicu i drugim okolnim selima.U julu su ustase pocele da pljackaju srpska sela,odvode i ubijaju nevine ljude.Prvi je odveden i likvidiran Nikola Babic,sin Jovin,ugledni domacin iz zaseoka Babica.Ubio ga je na kucnom pragu jedan ustasa iz susjednog sela Cukova.Cim je Babic ubijen,ostali muskarci su poceli da bjeze od kuca u sumu Ljutoc i okolne

sikare.Tu smo se sastajali i dogovarali sta i kako dalje da radimo.Zborno mjesto na Ljutocu najcesce je bilo na livadskom proplanku zvanom Ceturolova poljana.Krajem jula stigla je u Klisevic Sofija Babic iz Lipe.Ona nam je prenijela ono sto je tamo cula-da je nacelnik nove opstine u Lipi Dzafer Ibrahimpasic porucio da se svi ljudi prikupe kod svojih kuca ,da se napravi spisak odraslih muskaraca i da se dostavi njemu ,a on ce svakom garantovati zivot.Ljudi su tome povjerovali i vratili se kucama.K njima je na Klisevic dosao i nacelnik Dzafer Ibrahimpasic.Sakupio je muskarce kod skole u Bukovcu,izmedju Klisevica i Cukova,i poceo da ih 'popisuje'.U medjuvremenu su se pojavila dvojica ustasa sa puskama na gotovs,povezali prisutne i odveli u Cukove.Ljudi su shvatili da su prevareni i da su im zivoti ugrozeni,ali je bilo kasno.Neki su poceli da pruzaju otpor pozivajuci se na Dzaferov poziv i obecanje,ali su ih ustase pocele tuci i maltretrirati.Najvise se protivio Dane Japundza,pa su ga zbog toga najvise tukli.U Cukovima su ih zatvorili,a vec sutradan odveli u Ripac gdje su prema pricanju nekih Ripcana,poubijani na obliznjinjim barama i zatrpani u jarke i barustine.Tada su iz Klisevica odvedeni i ubijeni:LAZO BURSACMARKO TESLADJURADJ TESLADJURO POLOVINADANE JAPUNDZAMILE PILIPOVICVOJISLAV DZAKULADUSAN DOSENMARKO DOSENSTEVO,MIRKO,DJURO,MIJAT I NIKOLA BABIC SINOVI ILIJINISAVO,BOZO,JOVO,STOJAN,JANKO,RATKO,NIKOLA I MILADIN BABIC SINOVI KOJINIMARKO BABIC JANKOV.Gojka Babica su ubili u Jazmaku,nize kuce prema rijeci Uni,dan prije njegovih rodjaka i brace.Ucitelja Savu Stojanovica uhvatili su u kuci Jove Babica i pred mnogo celjadi zvjerski mucili,derali kozu i kopali oci a onda ga,izmrcvarena i unakazena,bacili u jarak i na njega poluzivanavalili veliku kamenu plocu.S uciteljem Stojanovicem odveli su i ubili Miku Babica Djurinova,mladica od 20 godina.Ubistvo Babica i drugih izvrseno je25.jula 1941,dva dana prije ustanka.Bio je petak,a narod ovog kraja ga je prozvao crni petak,jer su u jednom danu ubijena 32 srpska seljaka.Ucitelj Stojanovic,rodom iz Klisevica savjetovao nam je prije tih dogadjaja da bjezimo u sumu,a da ce i on doci k nama cim sredi neke stvari.Govorio je da se ljudi sklone na dva-tri dana,a onda ce sve biti drukcije,jer je,cini mi se,znao da se priprema ustanak.Meni je na Ljutoc,gdje sam bio izbjegao ,jedno popodne dosla zena Djuka i sestra i pocele me bratimiti kako mi je otac Lazo porucio i zakleo me da odmah sidjem s planine i da se prijavim 'novoj vlasti' ,toboze da mi ustase nece nista.Ja na to nisam pristao i vratio sam ih kuci,zaprijetivsi im da nikome ne smiju kazati gdje sam.Poslije toga sam presao preko Ljutoca i obreo se u Dubovskom.Sa mnom su bili Mile Bursac i rodjak mu Djuro.Na Dubovskom smo se iste veceri povezali sa Stevanom i Radom Blanusom,Danom Babicem,te Milom Davida Babica,Vidom,Lazom i Milom Prosicem ,Dusanom Cazicem i drugima.Odavde smo se povezali sa Lipljancima i napali zandarmerisku stanicu u Bukovcu u Lipi.Porusili smo i telegrafske stubove.To je bilo u petak 1.avgusta 1941.Istog dana smo na Dubovskom sacekali trojicu ustasa,medju njima je bio i nacelnik opstine Lipa Dzafer Ibrahimpasic.Pripucali smo na njih i ranili Dzafera,ali je uspio da nam umakne i vrati se u Ripac.Tih dana su ustanici iz Lipe,Teocaka i sa Dubovskog poceli da zajednicki izvode akcije na cesti Bihac-B.Petrovac.Tako smo na Dubovskom kod vodovoda sacekali 4.avgusta po podne kolonu kamiona koji su prevozili vojsku od Bihaca ka B. Petrovcu.Prvi kamion smo onesposobili i rastjerali vojnike.Na kamionu je bilo oruzja i bombi.U okrsaju se najvise istakao Djuro Bursac sai Stevanov,koji je skocio na kamion i uspio da izvuce dva sanduka bombi i municije,te jedan karabin,ali je pri tom iscasio nogu.Od toga karabina nije se odvajao do kraja rata.Borba na Dubovskom je trajala do mraka,kada se neprijatelj povukao preko Gorijevca i Ripackog klanca u Bihac.

ZAPISANO 1887 god- PRITOKA

i srpskoprav. selo Pritoka, koja se proteže ispod brda Grabeža, od Ribićke Glavice na sjevernoj, do turskog sela Ružnića na južnoj strani. Ispod Pritoke, pruža se prekrasna pritočka ravan: oranice, pašnjaci i livade, sve do rijeke Une, koja . se od visokog brda Ljutoča preko zelenih polja tamo amo vijuga. Preko pritočkih polja, vidi se bihaćko petrovačka cesta, koja čini divan pogled sa grabeških brda. Kažu, da se selo Pritoka, nije svagda zvala tim imenom, nego da se tako prozvala od onoga vremena, kada je srpski junak Stojan Janković ratovao s Turcima u Krajini. Jednom prplikom, kada Turci htjedoše društvo Stojanovo, koje je neki plijen iz donje krajine gonilo stnći i plijen opeti, — preteče ih Stojan Jankovpć s druge strane u današnjoj Pritoci i tu se zametne krvavi boj. Stojan nadbije tom prilikom Turke i tu zarobi mnogo konja i džebane, pa se krene sa društvom dalje. Od toga vremene današnje selo Pritoka prozva se: Preteka, (jer tu Stojan prsteče Turke) koja se vremenom promijeni u riječ Pritoka. U selu Pritoci upravo na putu kod stare ceste (džade) ima jedan izvor zvani: „Danguba". Tu se Stojan Jankovpć, kada se vratio sa plijenom htio odmoriti, no Turci misleći plijen po drugi put sa pojačanom četom oteti, pohite za njim, pa ga zateku upravo kod izvora gdje počiva. Videći Stojan poćeru povika družini iz glasa: Junaci! Ne dangubte ! (t. j. udrite na njih nemojte dangubiti) i od tada se prozva taj izvor: „Danguba," te se i danas tako naziva. Tu vodu drži okolni narod kao svetinju, pa se sastaje kod nje i nose je kući u oči sv. Đorđa; a upotrebljavaju je i za razne lijekove n. pr. kad koga bole oči, a i od uboja vade iz nje lijeska, pa meću na bolesno mjesto i vele, da mnogi ozdravi. Kad je najveća suša poznaje se pred kišu ili kakva vremena, da zemlja okolo vrela ovlaži, otud narod gata, kad će udariti kiša i kad nastati suša. Malo bliže od vrela Dangube više staroga puta (ceste) ima još jedno vrelo, koga zovu: „Čava voda." Voda u tom vrelu ne izvire svakad, već u neko osobito vrijeme. Narod veli, da „Čava voda" izlazi samo pred kakav „dever" t. j. pred kakvu bunu ili pomor, pa otud joj pripisuju neku osobitu moć, za razne ljekarije. Stari ljudi iz sela Pritoke vele, da se ta voda pojavila u velikoj množini: pred „Skender" (dolazak Omer pašin u Bosnu), Doljansku i knežonoljsku bunu (1858) i pred posljednju bunu (1875). Odma ispod Pritoke malo sjeverozapadnoj strani leži jedna bara zvana: Pilppovka. Sva ova bara obrasla je naokolo jasikovim drvećem, pa izgleda kao kakav veliki tor. Pilipovka je čulna bara, jer staneš di pa drmneš na jednom mjestu, drma se onda ona sva na 100 koračaji u naokolo. Probiješ li koru njenu, to onda najveća stožina može lako u nju zamaknuti. U prvašnje vrijeme nije po njoj ništa odati smjelo, no sad se ona s dana na dan stvrdnjava i postaje sve čvršća i jača. Prije 20 godina naišao je na konju neki stran i nepoznat putnik preko Pilipovke, ali konj mu se uglibi i zamadše pod koru ; putnik jedva živ izađe. Kažu da je Pilipovku "proklela neka djevojka Pilipa, koja je nosila težacima užinu, što su u njoj orali. Ovi nehoteći je zovnuti, da s njima užina, a ona kako je bila vrlo gladna, a sramota joj kazati bješe, — prokune Pilipovku. da se nikad ne mogla orati. Od to doba Pilipovka prozva se po njoj, i postade nepristupna težačkom plugu. Inače Pilipovka kosi se, ali je trava s nje vrlo slaba, da je na najvećoj zimi goveda teškom mukom pojedu; — 10 minuta od Pilipovke južnoj pošavši preko pritočkih košanica, leže ostatci starinske crkve Golubice. (Vidi opis u „šematizmu„ arhidijeceze Dabrobosanske od godine 1884, 1885 i 1886 od K. K.). Na sjevernoj strani od sela Pritoke je brdo Glavica, koje rastavlja Pritoku od muhamedanskog sela Čerlija. Na vrhu toga brda leže ostaci od crkve Ružice, za koju se pripovjeda, da ju je kraljeva ćer Ružica pravila. (Vidi opis u „šematizmu" pomenute god). U Pritoci žive sve sami pravoslavni Srbi, koji su živahni i okretni ljudi, te otud i žive oni ljepše i ugodnije, nego ma koje drugo srpskopravoslavno selo u blizini grada Bihaća. Osim zemljodjelstva bave se oni i izdjelavanjem drvene japije (građe) kao i. pr bavlana (ili baleana, trupaca), jelića, žijoka za kuće i. t. d.

STRADANJE NARODA PRITOKE U II SVJ.RATUSVJEDOCI MARA NOVAKOVIC-NARANCIC RODJENA BIJELICI dioSamo za dvije noci,dan-dva uoci ustanka,'komsije'ustase su iz sela Pritoke otjerale 108 ljudi.Kupili su ih u kucama oko tri sata nocu,sa spavanja,i najprije ih zatvorili u pritockoj crkvi.medju prvima su pohvatali 13 ljudi:Stevu Bozickovica,Jovu Milinkovica,Djuru Stojica,Trivu Novakovica,Trivu Anicica Trisu i druge.Dok su zatvorenici bili u crkvi,'komsije' su usle u obliznju gostionicu Djordja Koruge,ostavivsi

samo jednog strazara na crkvenim vratima.Zatvorenici su to znali i neko je od njih predlagao da bjeze.Vidjeli su da je to dosta tesko,a vecina je smatrala da to nije ni potrebno,jer se mora pokoravati vlasti,ona ce ih,valjda samo na izvjesno vrijeme,poslati na prisilni rad.Medjutim,dogodilo se nesto drugo,ono cemu su se najmanje mogli nadati,a sto se u to vrijeme dogadjalo svima Srbima.Oko tri sata poslijepodne otjerali su ih sve.Jedino je Kojo Djeric uspio da se sakrije na crkvenom zvoniku i da se kasnije spase.Istog dana ustase su pocele da harace po selu.Otimali su nam zito i namirnice.Tako je potrajalo do 28.avgusta,a onda je doslo ono najstrasnije.Toga dana oko 5 sati ujutro,ustase su iznenada upale u selo i pokupile citav narod.Opet k crkvi!Neko je prebrojao da nas je bilo oko 130 porodica,ili oko 500-600 zitelja.Tu su nas potrpali u nase zaprege,kojih je jos bilo vrlo malo u selu ,i u zaprezna kola sakupljena iz Golubica i Orljana,te potjerali petrovackom cestom u nepoznatom pravcu.Isli smo tako u nedoumici do mjesta zvanog Raslje,na Dubovsku,gdje se cesta racva,jedna vodi kroz Dulibu i Cukove prema K.Vakufu,a druga prema Vrtocu i B.Petrovcu.Na Raslje smo stigli oko 2 sata poslijepodne.Tu su iznenada zapocali ustanici.Polovinu zatvorenika su ubrzo oslobodili,ali su ustase drugu polovinu otjerale put Kulen Vakufa.U stvari,oni koji su isli u drugom djelu kolone uspjeli su da pobjegnu od ustasa,a nas vise od polovine dotjerali su u K.Vakuf.Tu su nas zbili izmedju nekakvih kuca i oteli nam svu musku djecu od 12 do 14 godina.Nisu postedjeli ono nekoliko staraca koji su ostali od ranijeg ustaskog pokolja na Garevicama.Cim su nam poveli djecu,nastala je kuknjava i zapomaganje da se citav Vakuf prolamao.Tada nam je bilo sve jasno,jer smo nekako saznali da su pobijeni svi ljudi koji su ranije odvedeni toboze na prisilni rad.sada ce ubiti i poslednje musko dijete.Ne moze se kazati i opisati kako nam je bilo i kako smo zalili svoje muzeve i sinove.Otimali su nam djecu iz ruku,iz njedara.Ja,jadna,taman pocela da svom sincicu Lazaru oblacim zensku kikljicu i bluzicu da bih ga nekako sacuvala.Djecak je vec bio stasao,krupan,na majku bice nalik,pa strsi u zenskoj odjeci.Istrgnuse mi ga iz ruku.Oko mene se okrenu citava varosica.Sjecam se kako mi se u glavi stala vrtjeti citava vakufska pijaca,kuce i brda okolo.Tako dugo,dugo,mislila sam da sam senula i da mi se vise nikad pamet nece izbistriti.Da ,bilo je to bas na stocnoj pijaci,sjurili nas kao marvu u blatno i izbalegano pijaciste.

STRADANJE NARODA PRITOKE U II SVJ.RATUSVJEDOCI MARA NOVAKOVIC-NARANCIC RODJENA BIJELICII dioNekako u isto vrijeme kad i nas otjerali su iz sela Ruzice kraj Bihaca 13 srpskih porodica,a iz naseg sela otjerase i pet najvidjenijih cura:Daru Bozickovic,Danicu Batas,Mariju Kenjalu,Perku Balaban i Maru Anicic.Gonili su ih do Loskuna,gore do Strbackog Buka,isto prema Vakufu,ali dolinom Une i jos nedovrsenom Unskom prugom,pa su ih negdje oko Strbackog Buka,na pruzi,napali licki ustanici i tako su se cure spasle.Tu,u Kulen Vakufu,na stocnoj pijaci,kada su vec neki od nas,a narocito djeca,poceli da se previjaju od gladi i zedji,iznenada dodjese nekoliko ustasa i kazase:''Brze,brze,djeco,ponesite te stvari.Idemo u skolu,tamo vam se kuva rucak!'' Tako nam odvedese,u grupicu skupljenu,svu musku djecu.Moj mali sin Bozo odnese neki zavezljaj odjece.Iste su ih noci poubijali i poklali u jednoj dragi.Nas,ostali narod,potjerali su preko Palucaka za Martin Brod.Putem su nas opljackali,oteli sve sto smo imali i polugole pustili da idemo dalje.Tako smo dospjeli na slobodnu teritoriju-k ustanicima.U Lickim Doljanima smo se prvi put najeli i produzili za Donji Lapac,gdje smo rasporedjeni po kucama.Ja sam dospjela u jednu porodicu u Mazin.Moja je porodica bila okrnjena:ustase su mi pored muza Luke odvele i ubile dva sina,moga Lazu i Bozu,ali mi je ostalo jos sestoro djece.U Mazinu smo ostali sest nedelja-sve do jeseni i zakasnjele berbe kukuruza.Stavili smo se na raspolaganje NO odboru,koji je vec tu bio izabran.Pored ostalog,ucestvovali smo u poljskim radovima na napustenoj zemlji u K.Vakufu,koji su ustanici zauzeli i spalili pocetkom septembra 1941.Trebalo je sabrati ljetinu,obrati sljivike,poznjeti kukuruz,svesti sijeno i sve to prevesti na slobodna ustanicka podrucija.Godina je bila rodna i okolna ustanicka mjesta nikada,valjda,nisu imala vise

kukuruza nego te prve ratne jeseni.Sredinom oktobra 1941. u Lipu,Bihac i jos neka mjesta B.Krajine dosle su talijanske vojne snage.Nastalo je primirje,te su se zene i djeca iz Pritoke vratila u svoje selo.Sjecam se da sam prag svoje kuce presla licem na Svetu Petku,27.oktobra,poslije skoro dva mjeseca provedena van sela.Kuca je licila na pravu pustinju:vrata otvorena,prozori izrazbijani,sve opljackano.Ipak,ostao je krov nad glavom,a to je vec bilo bolje nego onima cije su kuce bile popaljene.Ustase su zapalili i seosku skolu i crkvu u Pritoci.Za protekla dva mjeseca,vidjela sam i upoznala zlocine ustaske strahovlade.Neki dobro poznati ljudi,KOMSIJE,takoreci prekonoc su postajali zlocinci.Tako sam jos onog jutra kada su nas potjerali iz kuca prema crkvi prepoznala medju ustasamaDusana Mioljica,iz Golubica,koji se rodio gdje i ja,pod Zutom Gredom,izmedju Dobrenice,Golubica i Lohovskih Brda.zajedno smo proveli djetinjstvo,cuvali blago i odrasli.Bili smo jedno isto godiste,isli na zborista mladezi i na rad u poljima.Cim sam ga prepoznala,bila sam slobodna i prisla mu s rjecima:''Krave su mi tri ostale u podrumu,a i ambar mi je zakljucan,pa evo ti kljucevi,da mi ne provaljujete ambar i staje!'' On se tu samo uhvatio za glavu,okrenuo se malo od mene i prosaputao:''Ma nemoj me ni za sta pitati,ja vise nista ne znam.'' I ne htjede primiti kljuceve.Kada smo se vratili u selo,bila nas je skoro trecina manje.Pored 108 odraslih ljudi i mladica,u Kulen Vakuf su ustase odvele jos 66 djecaka i staraca i pobile ih,tako da je jos tada selo okrnjeno za oko 170 muskih glava.Kroz Pritoku su tada poceli da prolaze Talijani i govorili nam da nam niko nista nece i ne smije ciniti.Hrabrili su nas i zavaravali da mozemo mirno raditi na svojim njivama i spavati u kucama.Mi smo prionili da saberemo ljetinu,tj.poberemo kukuruz,koji je rodio kao,valjda,nikada do tada.Bozic prodje crnji nego ikada ranije.Niko nema ni kokosi a kamoli da bravce ili svinju zakolje i da ispece pecenicu.Ne oglasi se nijedan pucanj na bozicno jutro,sto je bio obicaj kod srpskog naroda,ali su zato sa druge strane,preko Une iz ustaskog uporista Golubica pucali na nas.Umjesto veselja-plac i tuga.Ljubimo se mi zenskadija,a pred ocima nam nasi muzevi,djeca i djedovi.Krecemo se u crnini,kao crne kukavice,od susjedne kuce do susjedne,lomimo ruke,jadamo se i tiho bugarimo.Una tece kraj nasih kuca i pogledi nam stalno lete na nju,traze leseve mozda negdje u vrbaku zadrzane,leseve nase djece prije nekoliko mjeseci bacene u rodnu rijeku.Nema vise onog veselja i bozicnog raspolozenja.Niko cestiti da se nasmije.Nikome vise nije do Bozica i bozicnog obreda.Ne cuju se po kucama one poznate rijeci kada se kusaju prvi zalogaji bozicne cicvare:''Jedna zlica a stotinu ptica!" Nasih tica vise nema! Samo suze,uzdasi,tuga...

Mogli bi sad malo da pisemo o svemu svacemu,sta kome padne na pamet,onako iz prve ruke

Evo za pocetak jedno NARAVOUCENIJE

Vrana je cijelog dana sjedila na drvetu ne radeci ama bas nista.Zeka je ugleda i upita:Mogu li ja da sjednem i da, kao i ti,ne radim nista cijelog dana?Naravno, zasto da ne?I zeka sjedne na zemlju ispod vrane,pa poce da se odmara.Iznenada se pojavi lisica i pojede ga.

NARAVOUCENIJE:Ako vec sjedis i ne radis nista,moraš da sjedis na veoma,veoma visokom mjestu

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешOJKAČE----------------------------Ojkača je suptilna poetska tvorevina,s jedne strane meke zenske umilnosti isestrinske samilosti,a s druge strane gorštačke,muške i hajdučke surovosti.Ona je rendgenski snimak krajiške duše i mentalitetsko ogledalo jednogosobenog podneblja i svijeta.U transu pjevanja ojkače pred oči svih,ispadaju i sipaju razbijeni kompleksi,raskrinkani tabui i ismijane predrasude.U fijuku ojkače niko nije poštedjen,ali se niko neće ni postidjeti.

Evo nekoliko već skoro zaboravljenih ojkača:

MALA MOJA SVOGA ĆAĆU VEŽIKAD JA DODJEM DA NAME NE REŽIMOJ DRAGANE VEŽI I TI SVOGAPA NEK REŽE JEDAN NA DRUGOGA...

a sad malo o snajkama i svekrvicama

SVEKRVICE NAŠLA SAM TI ZGODU,DUBOK BUNAR I LEDENU VODU

JA SE MOJOJ SVEKRVI UDVARAM,NA JEDNU JOJ DESET ODGOVARAM

SVEKRVICE DOBRO SE UREDI,SUTRA ĆEŠ MI VISJETI NA GREDI

OJ SVEKRVO,MAJKO LOLE MOGA,NJEGA ŽELIM,TEBI SE NE VESELIM

SVEKRVICE DE RANO USTANI,OSTALI SU SUDI NEOPRANI......

SVEKRVICE BOG DA BOLOVALA,ŠTALU SLAME SAMA PODERALA...

i na kraju evo i malo "junačkih"(he he he)

KOMADANTE PUŠTAJ ME KUĆI,ŽENA VARA MORAM JE ISTUĆI...

SELO VELI:BARABA NE RADI,SELO MOJE,PUNO KOPILADI...

EVO KOTLA EVO BRATA MOGA,NE MOŽEMO JEDAN BEZ DRUGOGA...iliEVO BRAĆE KOJA DOBRO TEKU,SAMO IDU GDJE KOTLOVI PEKU...

O,JEBEM TI SIKIRU I ŽAGU,TO JE MOJU ODUZELO SNAGUO,MOTIKO ODBIĆU TI UŠI,TI SI MOJOJ DODIJALA DUŠI...

ALAJ MI JE PO VOLJI CURICA,DOK JE LJUBIM SKIČI KO KEZMICA...

DRUŽE TITO NEŠTO BI TE PITO,DAL SE SMIJE DRŽATI PO DVIJE?MOŽE DRUŽE,AKO TE NE TUŽE...

ŽEN*ME ĆAĆA OZDO IZ BIJAĆA,BIJELOM BULOM,ŠARENIJE GAĆA...

I SINOĆ SAM JEDNU U KREVETU,PRED SPAVANJE POPIO TABLETU...

JA I MALA ČUVAMO GOVEDA,JA JE LJUBIM, A ŠARONJA GLEDA...

ŽEN*ME ĆAĆA I DOVEDI DVAN*ES,TEBI JEDNA,A MENI JEDAN*ES...

IDEM ŠOROM,PITAJU ME SNAŠE,OJ,BARABO,ŠTA TO DOLJE MAŠE?

KAD SAM BRAĆO,JA U VOJSKU POŠO*,SVAK JE REKO,DABOGDA NE DOŠO*

MOJA MALA IMA PERIODU,CIJELOM SELU ZAGADILA VODU...

ĆAĆA VELI:OBJESI SE SINE,O BRKOVE,PI** MATERINE...

O,JEBEM TI POPA I LUGARA,I U KUĆI ŽENU GOSPODARA...

ČIJA LI JE?JEBEM LI JOJ MRVE,NAMAZALA OČI I OBRVE...

JA BARABA,IMAM ŽENE DVIJE,JEDNA TUDJA,DRUGA MOJA NIJE....

(nastaviće se)

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешEvo sad jedna zanimljiva zdravica iz našeg kraja

POMOZI BOŽE,SVETI JEREMIJA,SVETI PANTELIJA,PREBLAGA MARIJAI SVI BOŽIJI SVECI KOJI STE NA NEBESIBOŽE OVESELI,UDAJ I OŽENI.

SAČUVAJ NAS BOŽE PRAZNI DŽAKA,RDJAVA ORTAKA I TIJESNA BUDŽAKABOŽE DAJ DA OVAJ DOMAĆIN BUDE BOLJI GAZDA,DA SE I JA UBROJIM U BOLJE GAZDE,PA AKO NEDAŠ DA BUDEM VEĆI,NEK BUDEM BAR TREĆI.

ŽIVJELI

KRMKE ŽIRILI,U GLAVU I TUKLI,NA TAVAN IH VUKLI,KAD IH KLALI I MENE ZVALI.

O MADŽARKO I OTAC I MAJKO,KO TE PEKO MILIONE STEKO,KO TE PIO JOŠ BOLJI BIO.

OVA ČAŠA-DIKA NAŠASVUD SKITALA-ZA MENE PITALABILA PETA IL DESETA,NAMA NIŠTA NE SMETAO ČAŠICE MALI STVORE,PREVRNEM TI DNO NA GORE.

ZDRAV SI GAZDA,IMO VAZDAVINA,RAKIJE I LJUDI OVAKIJE.RAKIJA MEDENA,KUĆA TI VESELADAO TI BOG SNAJU U KUĆUDA TI TRLJA OBUĆU,OBOJKE TI U TRAVU,ČARAPE TI O GLAVU,NAZDRAVICE TI O ROSU,OPANKE PO NOSU

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Завичајни Клуб админ.OBJAVLJENO 1890 godIZDAVAC GLASNIK ZEMALJSKOG MUZEJA SARAJEVO

Jedan od najljepših prijedjela cijele Bosne i Hercegovine jeste bihaćka dolina. Ona je sa svojim zdravim položajem, sa svojom obilnom plodovitošću i prirodnom krasotom nadmašila sve krajeve u bosanskoj Krajini. Otud su i postale o bihaćkoj dolini one poznate izreke: Bihaćka je dolina drugi Misir", „Nema bihaćke doline do stambolskih vrata" i t. d. Bihaćka dolina proteže se u dužinu dobra četiri sata hoda, i to od jugo istočne strane prema sjeverozapadu. U cijeloj bihaćkoj dolini ima po prilici do 16.200 duša. Sa istočne strane zatvaraju je ogranci planine Risovca ili tako zvana Grabeška Brda, sa zapada preko rijeke Une panoge od planine Plješivice i to: Somišlje i Debeljača, a sa južne uzdiže se opet ponosito vrh Ljutoč i Jadovnikplanina. Najljepši pogled na bihaćku dolinu jeste onaj sa ripačkoga klanca, sa koga se vidi cijela bihaćka dolina Čak do starodrevnoga gradića Brekovice i stare kule Bisovice. Bihaćku dolinu uzduž presijeca rijeka Una, koju ti je milina pogledati sa vrha ripačkog klanca kako se tamo amo preko bihaćkih polja svjetluca kao kristal. Pričaju, da je bihaćku dolinu nekada „birzeman" voda pokrivala, pa da su lađe po njoj, kao po kakvom velikom debelom moru plovile, te da je to tako bilo sve, dok nije nekakav kraljev sin Kosteo (vodopad na rijeci Uni) prokopao. Od toga vremena, vele, voda je osahnula i zemlja se osušila, pa su tu onda procvjetali stari gradovi: Bihać, Sokolac, Ripač (Blagaj), Golubić, Brekovica, Izačić i druga mnoga sela i seoca. Ali od svih tih mjesta Bihać, ili kako ga narod zove Bić ili Bišće, jeste bio svagda najprvi i najpreči grad cijele bihaćke doline. To je bilo valjda za to, što je Bić po pričanju najstarija sestra Bika najprije sagradila, pa je valjda i on za to prvenstvo imao. Istinita povijest grada Bišća ne zna se, samo se znade živo narodno kazivanje, koje je išlo iz usta u usta sa oca na sina.

Narod govori, da su u Bišću stanovali najprije „nekakvi Grci" (Rimljani), pa onda Srba (katolici kažu Madžari) i napošljetku Turci. Kako je Bihać prešao od Grka u srpske ruke, to narod ne zna, a kako je od Srba prešao u turske ruke, to zna vrlo dobro mnogi pričati, kao da je svojim očima gledao. Evo od prilike, kako se o tome govori: Po zauzeću Bosne nije Bihać pao u turske ruke za cijelu godinu dana, nego se je držao u njemu jedan vojvoda kralja Stevana (u pjesmi se kaže ban). Turski paša pade pod Bihać sa silnom vojskom i obejede ga, te ga držaše u muhaseri (obsadi) godinu dana. Sve moguće načine upotrebljavao je paša, ne bi li ga predobio, no to mu nikako nije moglo za rukom poći. Ali se naće neki izdajnik u gradu, te doće krišom paši pa mu reče: „ ćeš mi dati, čestiti paša, i. čim ćeš me nagraditi, da ti izdam Bihać bez kapi krvi?" Paša mu obeća pataluk — njemu i svima potomcima njegovijem. I tako jedne noći on otvori vrata gradska, užeže mašalu i dade znak neprijateljskoj vojsci, da ide unutra. Vpjska nagrnu sa sviju strana i sve, što se u gradu našlo, okrene pod mač. Tako Osmanlije prvi put zauzeše Bihać i načiniše ga glavnim gradom na Krajini. Najznamenitiju crkvu sv. Jovana pretvoriše u džamiju (današnja Fetija), a drugu crkvu u (katoličku) načiniše za ostavu oružja i drugijeh starina. Izdajniku Nikoli —tako mu ime bijaše — dadoše pašaluk, te se prozva poslije: paša Predojević. On je poslije nastavio vladanje u Bišću i okolini njegovoj dosta godina. Za njega se govori, da je dobar bio za kršteni narod, te da je izradio kod sultana Ferman, da se manastir Moštanica i Rmanj obnove i da su slobodni od razbojničkog napadanja i plačkalja. Drugi opet pričaju, da su kraljani (Kralje su katoličko selo kod Bišća) izdali Bihać, te da zbog toga nijesu do skora davali trećine, niti su ikad beglučili. Na istočnoj strani od Bišća, pola sata dadeko, leži muhamedovsko selo Vnnica. Pripovijedaju, da se u ovom selu rodio Janković Stojan, koji još kao dječak ubivši u igri jedno dijete begovsko, pobježe sa ocem Jankom u Dalmaciju. Skupivši tamo četu, vrati se opet na starevinu, gdje je četovao mnogo godina. Još i danas imadu na ribićkom polju dva muhamedovska greba (groba), jedan ženski i jedan muški, iz vremena Jankovićeva. Evo šta susjedni muhamedovci o tom greblju pripovijedaju: Jedan put Stojanova družina zarobi u Prekounju neku tursku curu, pa doćoše na Bijelo Vrdo i tu stanu otpočivati. Stojan je sjedio sa poglavicama čete jandal od družine. U tom se pomoli tursko momče na vrancu konju kao na gorskoj vili, te će uprzvo ljima. Bješe to momče oružano od glave do pete, što se kaže. Ooim kubura na konju u kuburlucima, bijaše mu za pojasom pala, srmom i zlatom izvezena. Oko nje dva dževerdara i treća puška daničkinja, sva zlatom izvezena. Nazove im Boga, pa će odmah junački zapitati: „Ko je četi četovoća?" Janković se javi, pokazujući, da je on i upita ga šta žela? „Moju ste mi dragu odveli — reče tursko momče, hvatajući se jatagana — „i tako mi moje vjere turske i moga oružja, sada ćeš platiti glavom, Jankoviću, ako mi je ne dovedeš i ne povratiš!" Janković vidje, da je momče srca junačkoga, te ga pomilova rukom, izvede djevojku pa mu rzče: „lad si takav Junak, evo ti djevojka, pa je vodi, kad ti je sućena." On se zahvali Stojanu, uze curu i metiu na vranca za se, pa otište Bišću veselo. Ali ih se naće u družini Stojanovoj, koji ga stadoše koriti i prigovarati mu: „Za što dade onaku djevojku bez krvi i megdana junačkoga!" „Ja sam je dao" — reče Stojan — „i ko hoće neka je vrati, ne ću mu priječiti. Momak je onaj došao po djevojku a tim je namielio umrijeti ili ubiti nekoga; dakle za jednu Turkinju i tuću zaručvicu izgubiti glavu ili ubiti onakog junaka ne priliči, niti bi pravo bilo." Svi Stojanu begenisaše, što je zborio, samo se u četi naćoše dvojica, koji poću u potjer za Turčinom. Kad su ga sustigli, viknu ga, da ostavi djevojku. No Turčin haje i ne haje, što oni govore. Oni opališe na nj iz pušaka, te pogodiše i njega i djevojku. Ali momak bješe srca junačkoga, ostavi djevojku, te onako ranjen vrati se i obojicu posječe. Onda pane i on kraj djevojke i za časak umriješe oboje od rana. Tu ih naćoše poslije i zakopaše jedno kraj drugoga Sokolac je po starini drugi grad u bihaćkoj dolini i njega je zidala sestra Bikina (one što je Bišće zidala), imenom Soka, zbog koje je i ime svoje dobio. Sokolac su Osmanlije zauzele prije Bišća na vrlo lak način, jer se stanovnici prije toga iseliše i prebjegoše u Primorje. Osmanlije ne našavši u njemu ništa, ostaviše ga opet pusta, te je bio prazan dugo vremena. Poslije ga naseliše bjegunci iz njemačke zemlje, pa se isturčiše, te se još i dan danas pridržavaju u nečem svojijeh starinskijeh običaja, kojijeh nema ni jedno pleme muhamedovsko u okolini. I danas su Sokbčani naravi žestoke i surove, kao ni jedno mjesto u bihaćkoj dolini. Odmah niže Sokoca, malo jugoistočnoj strani tik rijeke Une, leži selo Golubić. I Golubić je, vele, nekad bio grad i znamenito mjesto u bihaćkoj dolini. To se može lako znati iz njegovijeh starinskijeh kula i ruševina. U Golubiću imade uzvišeni brežuljak (humka), upravo gdje je sad katoličko groblje. Tu je još u vrijeme rimsko bio hram bogu Jupiteru i nekoj božici njihovoj. Prvje tri četiri godine nalazilo se tu dosta nadgrobnih ploča, koje su bile sve ispisane latinskijem slovima. Jedan mjernik, čini mi se, da je te natpise prepisivao i

odnio sa sobom a i ploče su odvežene odavde. Isto tako i ovdašnji učitelj P. Mirković kazivao mi je, da je neke kopirao, te ih je takoćer nekome mjerniku predao. U pomenutoj humci imade takovijeh natpisa dosta, ali pošto se tu i danas katolici kopaju, nije ih moguće otkopavati. Golubić je, vele, dobio ime svoje od crkve Golubice, koja se je na suprotnoj strani rijeke Ule prema Golubiću nalazila. Na onom mjestu, gdje se pripovijeda da je ta crkva bila, imade i danas cijeli nasip u prostoru od kojih 70 koračaja duljine i 35 širine, koji je pun tesanijgh starinskajeh ploča. Na svu priliku to će biti staro rimeko groblje, koje je tu nekada postojalo. Po tome uzvišenom nasipu (humci) danas je trava i zemlja porasla, te se kosi i ore. I u prvašnja vremena tu se nalazilo dosta ploča pisanih i nepisanih, ali su sve raznesene, kad se prvi put tuda počela cesta graditi. Ovoga proleća počeo je pop Vasilije Kovačević sa seljacima iz sela Pritoke tu kopati kamenje za crkvu, te su našli cijeli majdan eve eamijeh tesanijeh ploča. Ima ih sa nekijem šarama, no pisma još nije ee nalazilo. Ako ee kopanje produzki, za stalno će se tu nalaziti još stvari, a zaista i natpisa, pa ćeago o tom još koju progovoriti. Više Golubića uz rijeku Unu leži mjesto Ripač, koji se nekada Blagaj nazivao. U Ripču nema nikakih starina, premda je i tu po pričanju grad postojao. Pokraj puta imade jedna starinska pamija, koja je od starina pripadala Ibrahimpašićima, te se za to i zove: Ibrahimpašića camija. Tu pamiju, pripovijedaju, da je razvalio Janković Stojan. Na donju stranu grada Bišća, u dvu bihaćke doline, nalazi se grad Izačić, u kome stanuju sve sami muhamedovci, no u njemu nema kakovijeh ossbitih spomenika. Po prilici godine 1835. bješe tu kavga izmeću graničara i Turaka Bošnjaka. Tada je Izačić pogorio sasvijem, te je tom prilikom mnogo pograničnog naroda stradalo i dosta starinskijeh stvari uništeno. Stari grad Brekovica jeste krajnja sjeverna tačka od bihaćke doline. Kako je Brekovica postala i šta se o njoj pripovijeda, daleko bi odvelo, nego će se i to drugom prilikom napomenuti. Da je Brekovica stara, vidi se i po onijem starijem rimskijem grobovima i pločama, koje je učitel, Mirković tamo otkopao. Kao što je kazano, bihaćka dolina odlikuje se sa svojijem zdravijem položajem, jer je u njoj narod zdrav i krepak, umom bistar a u više prilika precreden i lukav, dosjetljiv i pošmigljiv. otud one silne ironičke doskočice i podrugačice, koje se u bihačkoj dolini nalaze. Podneblje je njezino dosta blago, premda sa Plješivice planine tako rekuć snijeg nikad ne silazi. Bihaćka dolina obiluje žitom, jer u njoj rodi: pšenica, ječam, zob a najbolje kukuruz, sa kojim je do sad cijelu Liku hranila. Kao što se cijela Krajina odlikuje gostoprimstvom, tako se i bihaćka dolina može s tim pohvaliti. 

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Slobodan PjevicPrehistoričke gradine u kotaru bihaćkom.

Autor: V.RADIMSKY Download: pdfDetaljiAutor(i): V.RADIMSKYPublikacija: GLASNIK ZEMALJSKOG MUZEJADatum izdavanja: 01/10/1894Tip sadrżaja: MEDIJSKI SADRŽAJBroj stranice: 697Ključne riječi: [N/A]INFOBIRO arhivski materijal broj: 520731Datum dodavanja u arhivu: 06/12/2008Kredit(a): Tekst je besplatan 

Prigodom opisivanja nekropole na Jezerinama kod Pritoke blizu Bišća već sam našao prilike da progovorim o jedanaest nasutih gradina i naseoba prehistoričkog vremena iz bliže okoline bihačke. Ljubeznoj pripravnosti geometra za evidenciju, gospodina Julija Graunera u Bišću, valja da zahvalimo za nacrt petnaest drugih gradina iz kotara bihaćkog, koje nam uz opisane već kod Jezerina gradine i pronagjene sojenice u Uni kod Ripča i Golubića najbolje dokazuju da je taj kraj već u predrimsko doba prilično gusto bio naseljen. Situacija ovih daljih gradina vidi se iz pregledne karte slika 1, na kojoj su zabilježene znakom, običajnim za utvrde.

1. Gradina Pod i Groblje. Po sata puta sjeverno od mjesta Čavkića u općini Založju, gdje smo u ritu Gromilama već upoznali ostanke rimske naseobe, uzdižu se dva izolirana čunja, Pod i Groblje nazvana, u kojima se već po obliku njihovu mogu naslućivati prehistoričke gragjevine. Pobližim pretraživanjem potvrgjen je taj nazor, te su oba rečena čunja u slici 2. prikazana u tlocrtu i presjeku. Nasuta gradina Pod ima eliptički zaravanak od 150 m sjeverojužne dužine i 55 m istočnozapadne širine, kome sjeverni dio zaprema viša, takogjer eliptička glavica. Na zapadnoj strani hvata se tog nutarnjeg grada I.100 m duga i 80 m široka, na obluk zaokruženo predgragje II, nešto niže od grada I. Radi okomitih pristranaka prirodnog zaravanka na hridu većinom nije trebalo umjetne utvrde, pa se na pojedinim mijestima takogjer kao npr. u a, b, c i d jasno poznaju tragovi kamenitih bedema.Na južnoj strani glavne gradine, kod e nagje se nasuprot množina žeženih, bezobličnih zemljanih gruda i crvene zemlje, tako da ti se čini, kao da je na ovom mjestu bio nasip od pečene zemlje. Množina rukom gragjenih ilovastih rbina, djelomice sa zaparanim i šrafiranim trokutima ornamentirane kao i komadi lijepa sa duvara često se nahode u Podu, te je ondje nagjen i ulomak žrvnja. Čunjak Groblje, koji je jugoistočno od Poda, odprilike 20 m visok, te dominira nad ukupnom okolinom, po svojim je pristrancima još gušće zasut vrlo primitivnim, rukom gragjenim ilovastim posudama i komadima lijepa sa duvara, nego Pod. Na njegovom, mladom šumicom zaraslom zaravanku ima nadalje množina uspravljenog, malenog, neobragjenog kamenja, koje po kazivanju ondašnjih žitelja označuje grobove nekadašnjeg groblja, koje je ovdje bilo. Ja bih rekao, da se je Grobljem u prvo vrijeme naseobina na Podu služila kao žrtvištem.

2. Gradina Ograda. Južno od opisanih gore čunjeva, a u zračnoj liniji od prilike 1100 m odonud, nalazimo u Čavkiću na nekoj ravnoj uzvisini, koja se zove Ograda, drugu nasutu gradinu, kojoj tlocrt i presjek prikazuje pridana ovdje slika 3.To je nepravilno eliptički nasip, koji je od jugoistoka prama sjeverozapadu 165 m dug, te ima najvišu širinu od 107 m. Žiteljima one okolice nije Ograda poznata pod imenom gradine, ma da znaju, da je taj njezin nasip podignut ljudskom rukom. Zaravanak, koji lagano opada, samo je sa sjevera, istoka i juga zagragjen nasipom, koji se na zapadu s obje strane naslanja na strmi obronak. Nasip je podignut od kamena i zemlje, iznutra je 2 m, a s polja 3 m visok, ali se na južnoj strani poput gromile uzdiže od visine od 5 m. iznutra, a do 6 m s polja, čime Ograda veoma slična izlazi gradnji večine nasutih gradina kotara županjačkog.U nasipu i izvan njega sva je zemlja izorana i usijana, te samo pristranci i glavica nasipa zarasli su gustom šipragom, pa se za to ovuda nijesu mogle prikupljati ilovaste rbine, ma da bi se iza žetve za cijelo mogle naći.

3. Gradina na Loninoj kosi. Ta je gradina u jednoj šumi iznad livada Megjugorje u općini Grmuši na jednoj uzvisini Grmeć-planine, a ima, kako to pokazuje slika 4. od sjeverozapada prama jugoistoku pruženu eliptičnu podobu. Ukupna joj je dužina 244 m, a najveća širina 77 m, a neravni joj nutarnji prostor ogragjen je jednostavnim nasipom, koga samo na sjeveroistočnoj strani nema. Na jugoistočnoj strani, gdje je pristranak manje strm,prigragjen je pred glavnim nasipom b, još jedan kratki spoljašnji nasip c. Visina je glavnog nasipa b na sjevernoj strani 6 m, na zapadnoj 4 m, a na južnoj 2 m. Prednji nasip c takogjer je samo 2 m visok. Po narodnom pričanju potječe ime brdu Lonina kosa otuda, što je neki čovjek iz onoga kraja na gradini našao ilovast lonac. Po prostoru, ogragjenu nasipom ima podosta rbina od ilovastog sugja, gragjenog rukom.

4. Gradina Baljevac. Gotovo dva kilometra po zračnoj liniji nailazimo sjeverozapadno od rečene Lonine gradine u području općine Grmuše, na glavici od 449 m morske visine, djelomice šumom, a djelomice visokom paprati obrasloj, drugu jednu gradinu, nazvanu Baljevac, koja je prikazana u slici 5. Zaravanak joj ima nepravilan, okruglast oblik od 130 m dužine i 110 m širine, te je sanio sa sjevera i istoka zagragjen 2 m visokim kamenitim nasipom, koji iznutra prelazi u ravninu. Na zapadnom kraju

zaravanka stoji mala gromila b, visoka od prilike 50 cm, a na istočnom pristranku brda ima jama a. U okolici nasipa ima dosta ilovastih rbina od sugja gragjenog rukom, pa za to gradinu Baljevac isto tako smatram prehistoričkom naseobom kao i Loninu kosu.

5. Crkvina Zapoljak. Pri opisivanju jezerinske nekropole, rekao sam da sam megju ostancima srednjega vijeka u okolici bihaćkoj našao i crkvenu razvalinu Crkvinu kod sela Tihotine u općini Pritoci. Pri pobližem pretraživanju toga mjesta pokazalo se megjutim, da ta Crkvina nije crkvena razvalina, nego nasuta gradina, koja je u mnogo kasnije vrijeme upotrebljavana kao groblje, kako to svjedoči ondje nagjen krst od pješćenjaka i više uspravljenog lomljenog, po prilici 20 cm visokog kamenja, koje je služilo kao nadgrobno kamenje. Bez sumnje je gradina zbog toga dobila ime Crkvine, te ja naročito primjećujem, da tamo zidinama nema ni traga. Gradina, slika 6, leži od prilike četvrt sata puta južno od mjesta Tihotine na ošumljenoj glavici od nešta preko 500 m morske visine, koja se vidi već iz daleka. Ravni joj zaravanak nepravilnog oblika dug je 110 m, širok 95m, a samo sa sjevera, istoka i juga ogragjen jednostavnim kamenitim nasipom, pri čemu su sa zapada okomite stijene služile kao prirodna utvrda.Nasip se prama istoku uspinje na spoljašnjoj strani do 2.5 m, ali je iznutra samo 50 cm visok. U utvrdi, a naročito u južnom joj dijelu leže mnoge rbine od sugja, gragjenog prostom rukom, te je to, sudeći po obliku i položaju, bila prehistorička naseobina. Zapadno od glavice, na kojoj je gradina, stoji pri kraju jedne terase osam gromila s premjerom od 3m po prilici i 50cm visokih.

6. Hrgarska gradina. Dosta daleko jugoistočno od mjesta Hrgara ima na niskoj, bukvom obrasloj glavici krševite visoravni Hrgara, i to sjeverozapadno od erarske kuće lugareve, gradina Hrgarska gradina, kojoj je tlocrt i presjek prikazan u slici 7. Hrgarska gradina čini vrlo nepravilnu elipsu, od jugozapada prema sjeveroistoku duga je 168 m, ima maksimalnu širinu od 90m, a uokolo je, ogragjena jednostavnim kamenitim nasipom. S polja je nasip na jugu visok do 6 m, na sjeveru pak jedva 2 m, dok iznutra posvuda pomalo prelazi u ravninu. U nutarnjem prostoru toga nasipa, koji dorminira cijeIom okolicom, veoma je ispremiješan sloj crnice pepelom, gotovo je crn, a ima po njemu množina rbina od ilovastog sugja gragjenog rukom, isto tako fragmenata od tkalačkih utega i žeženog ilovastog grumenja. Po tome je gradina svakako bila nastanjena. U nutarnjem prostoru ogragjenog zaravanka ima šest gromila, od kojih dvije veće dostižu visinu od1.5 m i premjer od 6m. Na zapadnoj i jugozapadnoj strani ima izvan gradine 66 malenih, djelomice jedva 50 m visokih gromila.

7. Nasuta gradina Podić. Na jednom ne baš poglednom mjestu krševite visoravni Leskovi klanac, nedaleko jugozapadno od ceste Bihać-Petrovac u području sela Gorjevca, općine Račić, našao je gosp. Grauner slučajno u ritu Podiću nasutu gradinu, za koju žitelji onoga kraja kao takvu nikako ne znaju, te je prikazana u slici 8. Gradina Podić, posve nepravilnog oblika, ima najveću dužinu od 170m i najveću širinu od 100 m po prilici, te je uokolo ogragjena jednostavnim kamenitim nasipom, koji se s nutarnje strane slabo uzdiže iznad zaravanka. Ta gradina megjutim po tome izlazi osobito zanimljiva, što oko nje ima osam, do 8m dubokih jama, kojih se neposredno hvata bedem, koji prelazi u njihove bokove, pa se za to ovdje spoljašnja visina nasipa ne može pravo prosuditi. Očevidno ono kolo „dolina" oko Podića čini bitan dio njegove utvrde. Slično upotrebljavanje jama ili dolina u kršu za jaču utvrdu gradina, nalazimo doduše i na drugim mjestima, kao npr. pri gradinama kod Lipe u kotaru livanjskom i kod Kovača u kotaru županjačkom, ali se obje pošljednje gradine samo svaka na jednoj strani hvataju poveće doline, dok je Podić takim dolinama upravo opasan. Isto je tako gradina Tutunlug kod Miostre u kotaru cazinskom samo sa sjeverne strane jače utvrgjena trima vrlo dubokim jamama, koje su jedna tik druge, isto tako Crnkića gradina kod Ćukova u kotaru bihaćkom, o kojoj će kasnije biti govor takogjer sa sjeverne strane, ali samo dvjema dolinama. Podić je sasvim zasut rbinama od ilovastog sugja gragjenog rukom, pa kako žitelji onoga kraja pripovijedaju, nagjene su onuda već i čitave posude. Sjeverozapadno od te stare naseobine ima osam malih gromila, visokih od prilike oko 75cm i s premjerom od 4m, a vele da ih u susjednoj šumi ima još više. Za čudo je, što ovdje već po drugi put nailazimo na gradine s imenima Pod i Podić, što bi dakle značilo pod, uravnjenu površinu, pa bi se i po drugim krajevima Bosne iz imena 'Pod" moglo zaključiti, da ondje ima ogragjen prostor.

8. Gradina Drenovača. Južno od sela Lohova upoznali smo već jednu gradinu, Lohovsku gradinu, te smo napomenuli da u samom području rečenog mjesta, i to jugoistočno od Lohovske gradine tik do hrvatske megje ima još jedna druga nasuta gradina, Drenovača. Drenovača je po zračnoj liniji od prilike 1600 m udaljena od Lohovske gradine i leži na 579 m visokoj, na daleko poglednoj kamenitoj pustoj glavici jedne brdske kose. Ona je, kako slika 9. pokazuje, eliptičkog oblika, pružena od jugoistoka prama sjeverozapadu, te pri dužini od 170 m ima najvišu širinu od 10 m. Ta je gradina uokolo opasana nasipima, i to sa zapada sasvim jednostavnim, 2 m visokim, s istoka i juga nasuprot dvostrukim nasipom, koji se uzdiže do 4m visine. Izmegju oba pošljednja nasipa vodio je od juga put do unutrašnjeg zaravanka a pred spoljašnim nasipom na na sjevernoj strani, gdje je pravi ulaz još prigragjen na obluk izveden nasip. Po cijelom unutrašnjem prostoru rasuta je množina ilovastih rbina od sugja gragjenog rukom. Nadalje ima u gradini sedam malih gromila s premjerom od 3m i 50 m visine, onda na pašnjaku, koji se na jugozapadnoj strani spušta sa gradine, 26 gromila s premjerom od 6 m i 1 m visokih.

9. Crnkića gradina. Po sata južno od žandarske kasarne Begovca u općini Lipi i blizu muktareve kuće u Cukovima uzdiže se pri kraju krševitog zaravanka, koji se strmo spušta prama Gukovima, a ima od prilike 740 m morske visine, niska, mladom šumom obrasla, vrlo kamenita glavica, na kojoj je prilično komplicirana nasuta Crnkića gradina, slika 10. Ona sastoji od nutarnjeg grada a, koji je opasan jednim kamenim nasipom tik uz ostrminu, koji se sa sjeverozapada, istoka i jugoistoka s obje strane hvata ostrmine te čini nepravilan luk; bedemi se tom unutarnjem gradu na sjeverozapadu uzdižu do 3m, a na jugoistoku do 5m. Ulazi se s istoka kroz dubok ugao bedema, te su pred gradom na toj strani na položitom pristranku prizidana dva predgragja d i c. Unutrašnje od ta dva predgragja b, ima luk izveden ,spoljašnje c ima zaobljen četverouglast nasip kroz koja dva nasipa put vodi do prilaza k unutarnjem gradu. Treće, maleno predgragje d, s bedemom svedenim u Iuk, prigragjeno je na sjeverozapadnoj strani unutarnjem gradu. Osim toga zaštićuju tu gradinu i dvije duboke krševite doline ili jame, koje su na sjevernoj strani uz nutarnji ugao nasipa nutarnjeg grada a i predgragja b. Sva ta, dobro zasnovana utvrda duga je 280 m prinajvišoj širini od 170 m.Zemlja je u svoj utvrdi naročito pak u a i b crna i puna množine mrkih i crvenkastih rbina od sugja gragjenog rukom, megju kojim se često nahodi i žeženo ilovasto grumenje i tkalačke utege itd.Ta je gradina dakle bez sumnje bila naselište.Južno izvan nasipa ima na zaravanku sedam malih gromila, visokih od prilike 50 cm s premjerom od 3-4 m.

10. Gradina kod Pratnica blizu Doljana. Ako smo u gore opisanoj Crnkića gradini upoznali nasutu gradinu kompliciranog oblika, to je opet gradina kod Doljana primjer tim jednostavnije gragjevine te ruke. Ona leži južno od brda Malog Ljutoča sjeverozapadno od sela Doljana na nekome Kuku, izbočenom prama desnoj obali rijeke Une, u malom mjestu Pratnicama, a tlocrt i presjek prikazan joj je u pridanoj ovdje slici 11. Na zapadnoj, južnoj i istočnoj strani zaštićen je 105 m od sjevera k jugu dugi i 90 m široki zaravanak te gradine sa dosta strmim opadanjem stijena, pa se je za to činilo nužno, sjevernu mu stranu poprečnim kamenitim nasipom utvrditi prama ravnom zemljištu te terase što je iza gradine. Taj se poprečni nasip prostire u pravoj liniji od jedne ostrmine do druge u dužini od 86 m, s polja je visok 6 m, a iznutra od prilike 2 m. Ogragjeni je zaravanak zasut rbinama od rukom gragjenih ilovastih posuda.

11. Gradina Čardak kod Doljana. Sjeverozapadno od sela Doljana zaprema jedna gradina glavicu niskog i ne baš poglednog brijega izmegju dva dola.Tu gradinu narod onoga kraja zove Čardakom. Kako slika 12. pokazuje, ima ta prehistorička gradina od jugozapada prama sjeveroistoku pružen oblik od 370m najviše dužine i 130 m najviše širine, koja se prama jugoistoku sužava, a svud je unaokolo opasana jednostavnim kamenitim nasipom. Poprečni nasip koji sa sjeveroistočne strane zagragjuje zaravanak, u sredini je uzdignut poput gromile, s polja do 5m, iznutra do 2m, a s polja ima pred njim 50 cm dubok jarak. Na ostale tri strane visina je nasipu iznutra neznatna, ali je s polja vrlo različita, tako da na istočnoj strani dostiže do 6 m, a na zapadnoj strani u sjevernijem dijelu 5 m, u južnijem dijelu 3 m, a na jugozapadnom rtu samo 2 m. U južnom dijelu zagragjenog zaravanka, koji je samo ponešto zasut rbinama rukom gragjenog ilovastog sugja, stoji devet gromila b, od kojih je najviša 1 m visoka.Još su spomena vrijedni temeljni zidovi malog turskog čardaka a, koji je stajao na poprečnom nasipu, te od njega gradina ima svoje današnje ime.

12. Gradina Kliševićka. Isto tako s poprečnim nasipom i jarkom pred njim, kao ova gore opisana gradina, ima nasuta gradina od prilike 1/4 sata puta južno od mjesta Kliševića na osamljenom brdu, na desnoj obali Une, koje se na južnoj strani svršava kukom od 53 m morske visine. Ta utvrda, slika 13., sastoji od same Male Gradine, koja zaprema južni dio utvrde, te pri sjeverojužnoj dužini od 166 m ima najvišu širinu od 95 m.Na zapadnoj, južnoj i istočnoj strani zaštićena je okomitim stijenama i strmim pristrancima, a samo je na sjevernoj strani od predgragja, koie narod zove Velikoni Gradinom, razdijeljeno poprečnim nasipom dugim 95 m. Taj pravi, poprečni nasip podignut je od zemlje s kamenom pomiješane, s polja je visok 6 m, iznutra pak samo 3 m, a na sjevernoj je strani pred njim oko 1.5 m dubok i pri dnu 4 m širok jarak. Zapadno od nasipa i jarka leži nepravilno upriličeni zaravanak Velike Gradine, koji sa istočne, sjeverne i zapadne strane zaklanjaju samo okomiti obronci, te pri sjeverojužnoj dužini od 260 m u sjevernom dijelu ima najvišu širinu od 245 m. Svakolika utvrda po tome dostiže znatnu sjeverojužnu dužinu od 468 m. Ilovaste rbine od sugja gragjenog prostom rukom razasute su svuda po gradini.

13. Gradina kod Teočaka. Sjeveroistočno iznad sela Teočaka leži na okruglastoj, gore uravnjenoj, krševitoj glavici od 981 m morske visine, koja na sjevernoj i istočnoj strani strmo opada,eliptička gradina Teočak. Ona je,kako pokazuje slika 14 uokolo opasana od prilike 2 m visokim kamenitim nasipom, a ogragjeni je zaravanak pri sjeverojužnoj dužini od 105 m širok 62 m. Na zapadnoj i južnoj strani hvata se glavnog nasipa prednji nasip, koji s njime uporedo teče, a visok je 1 m, te sam nema ulaza, ali je očevidno služio za višu zaštitu tvrgjave, koja s te strane ima pristup, a naročito i ulaza na jugoistočnoj strani. Zajedno s tim prednjim nasipom ima gradina sjeverojužnu ukupnu dužinu 142 m pri najvišoj širini od 100 m. Po površini te na visoko podignute gradine nije nagjeno ilovastih rbina.

14. Gradina i Crkvina u Vrtoču. Na ravnoj uzvisini od 711m morske visine nalazimo sjeverno od Han-Surlina u Vrtoču oveću nasutu gradinu, koja je uokolo opasana nasipom, podignutim od kamena i zemlje, a sastoji od nutarnjeg grada a i predgragja b. Oblik joj je, kako slika 15 pokazuje, nepravilna elipsa, koja se na jugu svršava rtom, a duga je od sjevera prama jugu 295 m, pri najvišoj širini od 140 m. Nasipi dostižu visinu od 1 . iznutra, a oko 2 m izvana. Samo pred poprečnim nasipom, koji nutarnji grad dijeli od predgragja, te na jugo-zapadnom svom kraju ostavlja otvor u nutarnji grad, ima prama predgragju širok jarak, kome se iznad dna uzdiže na 6 m visine. U predgragju te gradine sagragjena je u novije doba nova crkva u Vrtoču e, koja stoji na temeljima prijašnje, sredovjeke crkve, nazvanima Crkvinom. Oko te crkve leže starobosanske nadgrobne ploče, od kojih su tri prikazane u pridanoj ovdje slici 16. Prva od njih je za čudo na jednoj kratkoj strani zaobljena i ukrašena polumjesecom, kako ga često nahodimo, dok nasuprot oba druga imaju pravokutan oblik a na njima su, takogjer ne rijetke podobe ljiljana i krsta.Ali mora da je u vrtočkoj gradini ili u najbližoj njenoj okolini bilo i rimskih grobova, jer kraj crkve leži poklopac kamenitog rimskog sarkofaga, slika 17, dug 2.2 m, a širok 1.3m, koji je ukrašen zabatima. Od ostanaka, koji su onuda nagjeni, valja da se spomene jedan mali broncani fragmenat, ulomak žrvnja, razbijena taljika (Schnielztiegel) od ilovače i množina ilovastih rbina od sugja gragjenog rukom.

15. Gradina Čučevo u Vrtoču. U općini Vrtoču ima dva sata sjeverno od rečenog Han-Surlina u morskoj visini od 1091 m na najvišoj, ošumljenoj, ali vrlo kamenitoj glavici brda Čučeva, koje se gotovo posve osamljeno uzdiže, gradina, koju slika 18 prikazuje u tlocrtu i u presjeku. I ta nasuta gradina sastoji od manjeg nutarnjeg grada a i od većeg predgragja b, koji su sa zapada, sjevera i djelomice sa sjeverozapada opasana 2-3m visokim kamenitim nasrpom, a sa južne i zapadne strane dovoljno zaštićena okomitim stijenama. Ukupna dužina te utvrde od jugoistoka prama sjeveroistoku iznosi 360 m, a najviša joj je širina na južnom kraju 170m.Pri toj gradini udara u oči, što poprečni nasip, koji nutarnji grad dijeli od predgragja, te bez otvorenog prolaza teče u pravoj Iiniji od glavnog nasipa jugoistočno donle, gdje zapadna strana strmo opada, nije podignut od prikupljenog kamenja kao ostali nasipi, nego sastoji od velikih kamenitih šuljeva i hridina.U južnom dijelu predgragja ima još drugih kamenitih nasipa raznog pravca, ali im je svrha i nekadašnja skupna slika nejasna.U nutarnjem prostoru utvrde nije po površini nagjeno ilovastih rbina, što bi u ostalom moglo biti zbog toga, jer je obrasla šumskim drvećem, kome je lišće pokrilo zemlju. A i to se lako može misliti, da ta gradina, koja je tako daleko na strani od svakog

prometa i na tako visoku mjestu podignuta, nije bila naseobina, već samo sklonište narodu onoga kraja, kad bi otkud navalio dušmanin.

NAPOMENA; U pdf formatu je dostupna prosta mapa bihaćkog kraja; nacrti i presjeci pojedinih gradina; fusnote.

[Ovaj tekst je besplatan]

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешPRIČE O NARODNIM MUDRACIMA

Zabilježio Učitelj Petar Mirković

ao što učeni ljudi pri govoru, pismu, pri dokazivanju i razjašnjivanju, kakova pred meta upotrebljuju citate pametnih i učenih ljudi, biraju narodne poslovice, uzimaju pojedine stihove iz narodnih pjesana i drugih znamenitih djela, da svoj predmet razjasne i što bolje izvedu; tako čini i naš prosti i nepismeni narod. Ima i on u svom govoru: uvoda, zaključaka, dokaza i to sa riječima mudrih ljudi. No naš narod slabo poznaje a na mjestima gotovo nikako znameniti spjev : „Gorski vijenac" od neumrlog vladike Njeguša. Ne poznaje djela mudrog Dositija i drugih srpskih mudraca i naučenjaka. A o znamenitijem stranim ljudima i mudracima : starog, srednjeg i najnovijeg vijeka — nema ni spomena. Pa otklen narod to uzima? — Otklen njemu mudre riječi ? Kad ne poznaje djela i mudrosti naučnih i pametnih ljudi ! Ima naš narod i to. Skoro svako selo, ili grad ili okolina ima svoga narodnoga mudraca, koji je bio, ili koji je i sad živ. Pa otuda narod crpi takove podatke u svom ovoru i upotrebljuje ih. A uz to mu stoje na razpoloženju : narodne pjesme, poslovice, zagonetke .... Ovo je sada sedma godina, da dođoh u ovo mjesto. Kroz to vrijeme proputovao sam skoro sva sela ovoga okružja; osobito sam okolinu upoznao i s narodom kao narodni učitelj dosta općio. U razgovoru sa narodom primijetio sam te napomenute uvode i zaključke u običnom govoru. Osobito u ovoj okolini, opazio sam to Ponajviše. I pri malom govoru ovdje, nije moglo minuti moga govordžiju, da on pri početku ili u sredini, ili na kraju govora svoga ne zaključi ovako: „Što žno reče Mitar Pepić." Ili: Što no kaza Mitar Pepić." Ponajviše to mogah primijetiti kod moga dobrog druga i prijatelja, a našega čestitog sveštenika Koste Kovačevića i njegova brata popa Vasilije. I baš ono, tato no je rekao Mitar Pepić bijaše jezgra govoru moga pripovjedača. To bijaše poklopac, koji dobro pristajaše, i koji mučno bijaše iokrenuti s mjesta. To : „Što no reče Mitar Pepić", dade mi povoda, da pitam za toga Mitra i da bolje pazim i bilježim njegove mudre govore. Kroz kratko vrijeme nabrah njegovih mudrih riječi priličan broj. Do duše, ja odavno marljivo bilježim iz naroda našega ono : „Što no reče :" — „Što no kaza." n. pr. taj i taj; i priličnu zbirku imam toga; u koje ubrajam kao zasebnu cjelinu i Mitrove govore. Ovaj put ustupajući našoj „Vili" ove Mitrove riječi slobodan sam zamoliti naše poštovano sveštenstvo i svu braću kolege i koleginice, i na po se svakog ljubitelja narodnih umotvorina: da ako bi gdje koju takovu mudru riječ na nagovor : „Što no reče," ili „Što no kaza;" gdje čuli, da je zabilježe i da mi je pošalju, na čemu ću im zahvalan biti, a i skunljačevo ime zabilježiti ; jer namjeran sam u zasebnu knjigu takove stvari štampati. Prije nego što počnem pisati Pepićeve mudre govore, najprije ću ti čestiti čitaoče napisati malu biografiju, o

tomčovjeku. Mitar Pepić rodio se u Hrgaru, selu kod Bišća, oko god. 1779. Umro je 1859. i ukopan u prijekovačkom groblju na Hrgaru, bez biljega. Bio je malog uzrasta, širok, glave ukrugle, čela čista i visoka, lica vesela, te svaka crta pokazivaše mu duševnu bistrinu, snagu i moć, kao i duboku pronicavost duha. Nos je imao orlovski. Pod starost nosio je bradu, te mu bijaše gusta kao uno. Rukom bi je neprestance gladio. Jedan mu reče: „Mitre što uvijek bradu gladiš ?" On mu odgovori: „Ćustečim je, da bolje igra, kad slušam, da od laži grade istinu. Uzrečica mu bijaše: „Tako mi ove brade." Bijaše rječit i ne ustrašiv u govoru. Sve jedno mu bijaše: Istinu reći paši a subaši. Bezi ripački, jako su ga voljeli i upravo poštovali i za savjete više puta pitali. Mitar, da im je i najgorčiju rekao u šali ili zbilji, nijesu mu se protivili. Više su ga puta zvali, da govori ispred njih pred pašom i vezirom; za koju opću ili pojedinu stvar. Tu je bio otvoren! Mane ničije nije krio, U oči je krivca žigosao. Umio je u sliku iskazati govor svoj, da se krivac i ne sjeća. Jedan put rekao je otvoreno jednom paši, kad je ovaj došao da primi upravu: „Vi dojašeše na samaru a odjašete na sedlu, a gdje šako biva šu narod ne napreduje. A paša viknu: „U aps sa ćafirom." Povedu ga zaptije, a on se povrati pa će paši : „ Što ti ostaješ, pašo! Oba smo jednako krivi, hajdemo zajedno " I paša ga pusti odmah za tu riječ. Niko ga nije mogao nadgovoriti. Sa svojim jakim i oštrim umom, brzo je stvarao slikovnt odgovor, sa kojim je odmah pobjedio i poklopio. Pa da ih je deset s njim govorilo, sviju ih je mogao sa svojim riječima i eimvoličkim rečenicama, kao oštrom sabljom pobijeditiGovorio je polako, otežući riječi, a udar glasa mu je bio, kao da govori govor sa govornice. Neki mu primijeti i reče: „Što polako govoriš, Mitre?" A on mu odgovori : „Otupno mi se jezik braneći istinu pa ne mou brže." Pošljednu riječ bi najviše otezao. Drugi mu opet primijeti to: „Što otežeš toliko pošljednu riječ, Mitre ?" A on će kao iz praće : „Ovđe mi je adet još jedan put prokuvati misao moga govora k gledati i utišati, da se nijesam i jezik opržio." Nosio je i ljeti i zimi dugačku gornju haljinu, upravo do zemlje. Jedan mu reče : „Što će ti tolika dugačka haljina, Mitre ?" A on će: „Sve mi se nekako skratilo, pa neka mi je bar haljina dugačka." Od ovih Mitrovih riječi i rečenica može biti, da je koju i ko drugi prije Mitra izgovorio i on je primio, za to ne mogu ni ja garantovati, ali narod ovće ne zna, nego baš da je to Mitar rekao, pa sam ih i ja tako i zabilježio. I evo nekih : Za turske vlade avali ga Turci, da bude kodžobaša, pa će mu reći : Mitre! ti si, džanum, pametan, i mi želimo, da te postavimo za kođobašu, pa ćeš pametno presuđivati." A on će : „Bio bi ja to, ali, onda moram kazivati, da, je zekona galeša, a galeša zekonja, a to neću da govorim, jer bi lagao. Drugo, vidio sam : Vama to je u torbu, to vam, je i u sudu a, što vam je silno to vam, je pravo! A itar to neće. Pitao ga neki : „Kako si Mitre ?" A on će : Tur param a koljena krpim, kakav sam i dobro mi je. Pitali ga Turci : „Mitre, što se tebi čini, kakova je ova naša uprava?" A on će : Naša uprava. — Naša je uprava kao jedna tava, koja ima deveš držaka, i vi uzeli, pa, držite za najkrivlji.. Jedan put sjedio je pokraj pune trpeze, ali nije jeo. Žena će mu učiniti :„ Što ne jedeš Mitre ?" A on će : „ Čekam ne će li još ko doći, gladan. Jedan je razgovarao, da će neku ženu i čovjeka zavaditi. I Mitar je to slušao, pa će istom učiniti : Ne meći ruke budalo, među vratina i pešicu — uštinuće te." . Jedan put, ukrade mu se junac, i od lupeža otmu ga austrijski panduri i predadu sudu u Zavalu. Čuo on to i došao sudu pa zaisko junca; ali ga sudac odbije i izdreči se na njega. A on će: „E, gospodine, da js moj junac sudac, ne bi on, ovdje ni došao; ali je moj junac, junac ! pa ukraden—i Mitar došao š njim. Đe slijepci sude tu i ljudi propadaju, a kamo li neće junci. Na da moj junac platiti može, sve što je, pokradeno iz Bosme u Kavursku i iz Kavurske u VBosnu, ne bi ga Mitar ni tražio." Turci se spremali da pođu na Jajce, da se tuku sa carem, pa će zovnuti Mitra, da im on kaže svoje mišljenje. Sjedili Turci na okupu, a on bane među njih, pa će: „Dobro jutro cari i veziri, dobro jutro age i spahije !" „Čuješ Mitre, mi hoćemo, da poćemo na Jajce, da udarimo na cara, šta ti na to veliš ?" A on će: Ajte, ajte, brže će te osmanlijsku volovodnicu dovesti ovamo." „Ti misliš Mitre, da će nas Osmanlije pobjediti." A on će: „Ne misli Mitar to, samo vam kaže: Nasadili ste veliki i težak vrišaj, pa , vas zaboljeti grlo dekarući, a uzvrijeći ga nećete moći." „Ustajmo! spremajmo se! — Koga mi slušamo ? Zar Mitra? — A! — 0! — Koga se mi bojimo ? — aknuše Turci u glas. A on će „ Vi ste Turci kao Jarebice, kojs, dođu u tuđu kukuruzanu na zoblju viču: „Car ja, car ti.„ A onduda se dšulja ona velika orlutina, pa zanuji pokraj njih, a one, kud koja viču: „Kud ja, kud ti. Ove su brade, taki ste i vi: bučete, vičets i dižete ruku na cara. Pe igrala moja kuja u vašem, Stanovao je u Hrgaru, će mu se i otac rodio a nešto osiromaši, te se preseli u drugo selo, tako zvano Zlopoljac. Kad je prelazio preko Une sve živo okupao je. Pitali ga : „Šta to Mitre radiš ?" A on će : „Sipram potrebu da ne ide ea mnom. Dođe u Zlopoljac. Tamo mu je vrlo rđavo išlo. Pitali ga: „Kako ti ide Mitre." A on će: Rđavo, potreba došla prije mene, u onaj plemeni kućerak, vagaru utmilila i sza četiri roglja zamremila, pa ja,

moram na polje. Poseli opet sa Zlopolja natrag. Upitali ga : „Kud ćeš Mitre?" A on će: „Dđe sam rođen i proklet, tamo idem čekati blagoslova. Jedan put za užinom mrvio je (drobio) težacima hljeb u kiselo mlijeko. Snaha će mu učiniti: „Nemoj ćajo, krupno drobiti." A on će : „Vidi je, vidi, slaid je što ja krupno drodim; a nije je, stid, što ona po dva drobljena kusa. Bijaše već ostario i obudovio pa će mu jedan učiniti: „Zašto se Mitre ne oženiš?" A on će : „ Nije potrebno kupovati lubarde za jedan fišek." * Pitali ga jedan put : „Kako su ti snahe Mitre ?" A on će: „Kad uđem u kuću, ne, smiju sa stoca ustati; drugačije: kad u kolu, ko vile, kad u polju kao svinje.i Jedan put otišao popu katoličkom, da mu zapiše od glavobolje. Pop ga stane ružiti, što traži zapisa, govoreći mu : „Vn ste sujevjerci, bezbožnici, vještičari, vračari, ugursuzi, prostaci. ..." A on će: „Gospodine, sretni, slatka nam krv pa sve na nas hoće.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешLekcija iz zemljopisa-Branko Ćopić

Poslije godina ratnihu rodni dođoh kraj.Drumovi...Potok i njive...Voljeni zavičaj...

Osnovna skola pod gajem ćuti,slika odavna znana,mnogo je puta gađana topom,često bombardovana.

Uđem u razred...Tišina šumi...Slike po zidu bijelom...U ćošku tabla s parolom bojnomi globus - ranjen šrapnelom.

Evo i stare računaljke,tu sam učio ja:četiri kruške plus dvije kruškei mudro dvaput dva.

Redovi klupa. Ej ,tugo moja!Nema drugova znanih!Bezbroj imena po njima ćuti,nožićem urezanih.

Otišli su mi drugovi davnou bojne bataljone,a ovdje,evo,kao da i sadnjihove riječi zvone.

Čitam imena...Na jednoj klupiurezan zapis sa strane:"Ovdje je nekad učio školu dječak Desnica Brane".

Sjećam se dobro garavog Brane,junak,srce viteško,

sve mu je išlo,ali zemljopis -to je učio teško.

Recimo,riječ je o Grmeču,kroz prozor on se plavi,učitelj pita,a Brane,zbunjen,dugo se češka po glavi:

"Grmeč planina...Grmeč...on je..."-kradom se knjige laća-"on se prostire...molim,on se...od Ključa do Bihaća.

On je šumovit...drvo...on je..."-i pero vrti u ruci-"po njemu rastu borovi,jele,i s njima-medvjed i vuci..."

Učitelj gleda dječaka tužno."Ovo ti najbolje nije!"A Brane sjeda,crven i zbunjen,i od nas oči krije...

Davno je bilo...S tugom se sjećamdjetinjskih dana zlatnih...Jednog ih danas tutnjavom zbrisapožar godina ratnih.

Pođosmo i mi za drugom Titom,skoči Krajina ljuta.U žaru boja dadosmo zavjet:"Nikad s Titova puta!"

Drugovi moji iz školskih klupaslušam-dobro se biju,najviše čujem za mitraljesca,za Branu nišandžiju.

Tuk'o je švapsku diviziju."Princ Eugen"se zove,gađao bunker,na juriš iš'okod Bukve Okanove...

Četvrta,zimska ofanziva,valja se poput džina:u noći sniježnoj mitraljez laje,iz magle grmi mina.

Grmeč...Bolnica otstupa žurno...Na čuki - bitka prava:to Brane štiti ranjene borcei Švabe zadržava.

Juriš po juriš...Ranjeni Braneuporno glavu diže,

nišani mirno:planina ječii zrno zrno stiže.

U ranu zoru stigosmo i mi.Mraz je stezao ljuti.Po snijegu Švabe bezbrojne leže,na čuki - mitraljez ćuti.

Nađosmo Branu:u krvi leži,umorno glava pala,a ruka čvrsto mitraljez drži -Švabe je zadržala.

Kod njega nađoh bilježnicu,Branin rukopis teški:kvrgava slova,redovi krivii bezbroj - more greški."Mitraljez"- piše velikim slovom,a "Grmeč" - opet,malim,"Švabesu" - piše sastavljeno,zatim:"Rafalom Palim".

Listam po svesci.odjednom,evo,čudnovat naslov sine,pisano krupno i pažljivo:"Opis Grmeč Planine".

"Grmeč se stere dva dana hoda,gora i goli kam,dvaput ga prođoh sa brigadom,a sedam puta sam.

On je bezvodan -i to piše -svakom dajem do znanja,tamo sam često kišnicu pioiz kakvog trulog panja.

Podosta ima skrovitih mjestaza mnoge bolnice naše,za borbu ima prekrasnih čuka,toga se Švabe plaše.

S ljeve mu strane Sanica selo,ustaški "Alkazar",na nj smo krenuli na juriš,noću,pao je - jasna stvar.

Sdesna je blizu Bihać stari,tvrđava ponosita,zauzesmo ga novembra petog,tu sam vidio Tita.

Bogat je Grmeč,zapamti druže,drveta - prave strijele.U nizi rastu krošnjate bukve,a malo više - jele".

Na kraju piše:

"Rođena goro,tuđin juriša na te,a ja te branim do zadnjeg metkai daću život za te".

Zasuzi oko...I tiho kažem:"O Brane,druže mio,ti si u žaru narodnog bojazemljopis naučio.

Kako si krasno lekciju znao,da ti se divi svijet!U ime naše divizijedajem ti ocjenu "pet"!

Istina,bješe grešaka dosta,koje ti članak krase,a ja ti ipak "o d l i č n o" dajem,a greške primam na se".

Sahranismo ga pod prvom jelom,gorom plotun zaječa.I tako Brane vječito ostana straži sred Grmeča...

U školi stojimi s mnogo tugečitam slova sa strane:"Ovdje je nekad učio školudječak Desnica Brane".

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Renata KužetЗАВИЧАЈ ЋЕ СВЕ ЛИЈЕЧИТИ, Душанка Кужет

Благо оном који не знаКако тужни дани текуКад напустиш своју кућуЊиву, поток, бистру ријеку.

Благо оном који не знаКако ништа лијепо нијеКад огњиште туђе ложишКад те птица кљуном сије.

Благо оном који не знаКако горко све постанеКад у торбу Живот станеУ сузама све остане.

Тешко оном који не зна

Куд са собом, шта са торбомНапуњеном са пелиномНаквашеном сузом зрелом.

Бацити је свако желиНека иде с милим Богом, Кад бар дио завичаја Није у њу стати мог'о.

Благо нама тек ће битиКад нам врате завичаје, Вратимо се мртвом родуУ ширину и љепотуГдје све хоћу и све могу.

Благо нама тек ће битиДуша ће нам оздравитиКад будемо свој на своме.Завичај ће све лијечити.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Slobodan PjevicПредпостављам да су ово Ренатини стихови, па и ако нису, у сваком случају дивни су. Мало сјетни и носталгични, али кроз то набијени родољубивим емоцијама којих је вјерујем пуна душа већини чланова нашег клуба.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Renata KužetStihovi su moje majke Dušanke, a objevljeni u zbirci rodoljubivih, poratnih, zavičajno-nostalgičnih pjesama "AKO PRAVDE BUDE! iz 1999. godine.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Milkica StanarevicI pored nostalgije, i pomalo gorčine, ovim stihovima, po meni, ipak, dominira, jedna snaga i ljubav, prema životu, i onom pre, i ovom sada. Ljubav je kao ljubav neuništiva, a tako i mi sa njom. I sa našim korenovima, sa našom dedovinom...sa ovako lepim pesmama, druženjima, sećanjima.. Ono sto mi nosimo u sebi, ne može nam niko otuđiti, ni zauzeti !!!! Hvala gospodji Dušanki, što nas je podsetila na to !!!!! Hvala iz srca.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Завичајни Клуб админ.Кад се ја ноћу,у снивању,разлетим по нашим пољима и гричевима,тада дрхтим од радости и треперим од среће.Кад се пробудим и тушем уклоним снове,онда ме туга схрве па ми очи влаже.А кад се ослободим снова и илузија,спопадне ме страх да се народ којег протјераше одонуда неће више никад вратити тамо,зато апелујем на млађе нараштаје да сви заједничким снагама покушамо да урадимо нешто,да оживимо бар мало та наша села.Вјероватно је многима нестало и снаге и жеље да се још једном почне са ледине и камена,од ничега.Гријех је та села препустити забораву.Села су поредана његовим подножјем све једно до другог.Села???Нема више села.Нема кућа,нема народа.Уоколо све пустош.На памет ми не пада да препадам или да само црну будућност видим или да сам дигао руке од нашег завичаја,напротив мислим да нас тренутно стање не смије обесхрабрити.Није му то "првина"много је пута овај крај остајао пуст.Свако онај ко је макар преко гусала учио прошлост насег краја морао је научити да је живљење у нашем крају с једне стране много лијепо а опет с друге изузетно шкакљиво.Овдје на овој Крајини је крај свјетова,судар култура и религија,овдје је често и крај памети.Опустио је овај крај онда кад су турци продрли у њега,онда кад су аге добијали за награду поједина села.У вријеме буна против турака(Дољанска 1858,и Голубова 1875)овај крај је остајао без Српског живља.Све ово наводим само из једног разлога:Да схватимо да оно што се догодило крајем прошлог вијека није највеће зло што се догађало Подгрмечким Србима кроз историју, и да су наши предци увјек успијевали опстати на том подручју.Зато знам да можемо и ми.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Renata KužetUNO MOJA; Dušanka Kužet

Napustih te silom, Uno mojaduša me jednako ko tebe bolivjeruj mi, nisi daleko od meneu srcu svome duboko te nosim.

Jedina moja, ne budi tužnas tobom su gradovi moji i tvojiBihać mi čuvaj ko obale svojeBihać, što otac Biki sagradii Sokolac Sokin, molim te, zagrli, na Ostrožac visoki nekad pogled baciMartin Brod ljubi ko sedre svoje,jer Marta ga lijepa životom plati.

U talasu svome, jedina našačuvaj prošlost u kojoj smo raslii sadašnju istoriju što je tuđin tvori,čuvaj lijepu Pritoku, što do srži boli.

Poslušaj, molim te, jedina moja,saperi krvave obale svoje,s proljeća doće tvoji rođenida utješe plačne gradove svoje.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Nedeljko Kuzetevo nešto interesantno za čitanjehttp://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/index_l.html

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Slobodan PjevicSvaka čast Nedeljko, ovo je zaista neiscrpan izvor podataka.i

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Завичајни Клуб админ.MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE 

Bilo mi je dvanaest godina prvi put sam sisao do grada iz mog sela tihog i dalekog, kad susretoh tebe iznenada. Eh, decacke uspomene glupe! Mala moja iz Bosanske Krupe! 

Jesi li me spazila il’ nisi, zbunjenoga seoskoga djaka, svijetlokosog i ociju plavih, u oklopu novih opanaka, kako zija u izloge skupe? Mala moja iz Bosanske Krupe! 

Naisla si kao lak oblacak, tvoj me pogled na tren obeznani, zaboravih ime i ocinstvo, kako mi se zovu ukucani. Iznevjerih poput sablje tupe, Mala moja iz Bosanske Krupe! 

Tekli tako gimnazijski dani, uspomena na te ne ocvala, modra una u proljetne noci tvoje mi je ime saputala. Lebdjela si ispod djacke klupe, Mala moja iz Bosanske Krupe! 

Brzo minu nase djakovanje lagan leptir sa krilima zlatnim ipak tebe u srcu sacuvah kroz sve bure u danima ratnim. Ta sjecanja mogu’l da se kupe; Mala moja iz Bosanske Krupe! 

Sad je kasno, vec mi kosa sijedi, gledam Unu, cuti kao nijema, zalud lutam ulicama znanim sve je pusto, tebe vise nema. Ej, godine, nemjerljive skupe! Zbogom, mala, iz Bosanske Krupe! 

Branko Copic

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Завичајни Клуб админ.RASTANAK 

Tamo amo, s dvojke na četvorku, varkaš se, a djetinjstvo mine, prevari te Una čobanica, odnese ti četiri godine. 

Opraštaj se s pustopašnom braćom, pozdravljaj se zauvijek s Bihaćom. 

Zamukoše sobe internata i u njima smicalice đačke, osta pusta cesta za Pritoku gdje smo krali orahe seljačke. Osta Murat, poslastičar stari i njegovi kolači "brdari". 

A drugovi! Kome prvo prići, dok okolo spomenari kruže? Tihim glasom jedva progrgućeš: - Daj mi šapu. Doviđenja, druže! Okreneš se, dok suze uminu, stariji se činiš za godinu. 

A sa kim se pozdraviti neću? Zašto mi se oči rosom pune? Osta Zora, moja ljubav tajna, u kućici s druge strane Une. I tamo sam lunjao, oprezan, zbunjen, trapav, kao da sam vezan. 

Često sam joj pisao zadatke, šaputao tablicu množenja, a kad bi me milo pogledala, osjećah se kao mladoženja. Sanjao sam o njenome liku pokraj Une, skriven u vrbiku. 

Odoh kroz noć punu kreketanja (žabe su me pratile u horu!) i na zidu, blizu kuće njene, zapiso sam "Branko voli Zoru…" I danas me uvijek boli duša, kad se gdjegod javi kreketuša. 

(Branko Ćopić)

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешЛЕПО ВАСПИТАНА ЗЕМЉА

Крајина је једна лепо васпитана земља.У њој живи најучтивији народ у Европи,свако ће вам назвати бога,рећи добар дан и питати како сте.Каква разлика од Београда у коме се без поздрава возите лифтом с првим кошијама,изложени непријатном ћутању и погледима пуним нетрпељивости или равнодушности!Ако је то цена цивилизације,пристајем да заувек останем примитивац. По прашњавој макадамској цести корача старац са пушком о рамену.О боку му уредно савијено шаторско крило,сељачка торба и секирица којом ће сећи гране за бајту и ватру. "Помаже бог!Како сте,људи?"То "како сте"није само пука учтивост.Њега заиста

занима како су људи које среће у свом малом свету омеђено планинама и непријатељством.Дреши дуванкесу и нуди нас домаћим зеленкастим дуваном.Осећам се кривим због кутије"кента"у џепу. "Како сте ви?"питамо га,а он савијајући цигару одговара: "Помало..." То "помало"има у себи неке тихе скромности живог створа баченог у вихор историје;у њему се крије и страх од урока,разметљивости,хвалисавости која би на себе могла навући веће зло."Помало"........... 

Момо Капор -Смрт не боли(одломак)

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Renata KužetТАРА ЖИВОТА (Д. Кужет)

Сваке године с прољећатара живота пунијапредива разна узимампребирем боје снова и јаветкам токове и животне наде.

У нитима стотине шара:с веселим дјечијим играма, насмијанимдјевојачким срцима неоседланимпјесмом гусала и ојкачом помијешаних.

Шездесетог прољећанит црнила се појавибоје среће оградисрце ми у тугу скамени.

Ех, моје шездесете клете,што вас и дочека'нисам требала живота ни капи вишекад ово шчекада изгубим бисер у бијелим власимаћилим завршим црним нитима. 

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Завичајни Клуб админ.- Уопште, Крајишници су један изузетан сој људи, свет за себе. На изглед ћутљив, а није. На изглед мрк и мрачан, а није. Горд јесте, али је и племенит. Зачудо, спреман је на једну посебну врсту обрачуна: побегне неком жена, или ухвате

неког у крађи, или затекне - тако - муж жену или жена мужа у «неверству», знате ли шта му следује? Песма. Подругљива песма, исмевачка, пакосна понекад, хумористична најчешће. То му дође као главна казна: спрдају се с њим. Постаје повод да село ужива у њего- Уопште, Крајишници су један изузетан сој људи, свет за себе. На изглед ћутљив, а није. На изглед мрк и мрачан, а није. Горд јесте, али је и племенит. Зачудо, спреман је на једну посебну врсту обрачуна: побегне неком жена, или ухвате неког у крађи, или затекне - тако - муж жену или жена мужа у «неверству», знате ли шта му следује? Песма. Подругљива песма, исмевачка, пакосна понекад, хумористична најчешће. То му дође као главна казна: спрдају се с њим. Постаје повод да село ужива у његовој невољи, а кад село већ има повод - зашто да се лиши уживања?вој невољи, а кад село већ има повод - зашто да се лиши уживања?БРАНКО ЋОПИЋ

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Zoran UzelacОд жалости заплаче ми душа када пјесму завичајну слуша. Свака ријеч ме погоди дубоко, ој Крајино жељно те је око.

Дуни вјетре с високих планина донеси ми мирис дјетелина. Прескаче ми срце у грудима за онаквом земљом и људима.

Нит' се смијем нити се веселим, само једно у животу желим. Да се вратим своме родном крају и да умрем у свом завичају.

И кад будем умирао сине донеси ми с високе планине чашу воде са грмечкога врела, грумен земље из рођеног села.

περίπου 9 μήνες πριν · Αναφορά

У прошлости нормална је била појава да се жени момак дјевојком коју раније никад није видио, а некад и из удаљених мјеста.Младићев отац иде да проси дјевојку на нечију препоруку. Ако дјевојка пристане, отац иде по свог сина да се упознају. Просидба се обавља увече да се не примијети, јер ако се догоди да отац или младић буду одбијени, или младић не пристане кад упозна дјевојку, онда је боље да се за то и не зна. То омогућава ноћ.Ако дјевојка и младић пристају, тада просац дарива дјевојку јабуком у којој је златни дукат, а младожења даје новац, којим ће она купити дарове за сватове.Утврђује се вријеме сватова. Тада младожењин отац сазива'сватове. Сватови имају два кума, старог свата, два ђевера (младожењина браћа), јењга (младожењина сестра), барјактара, долибашу и чауша (који јавља све о сватовима).По младу се иде у договорени дан прије подне. Сватове дочекује дјевојчин отац или старији брат (ако оца нема). Послије церемоније поздрава сватови се смјештају у кућу за богато припремљену трпезу. У јеловнику је обавезно јагњетина са ражња и квалитетно домаће вино.

Послије ручка почиње даривање сватова: најприје младожење, ђевера, јењге,

кумова, младожењиног оца и осталих сватова. Дарови су: кошуље, пешкири, свилене мараме, чарапе, рукавице, џемпери. За црвене капе - кићанке се ставља вјештачко цвијеће. Сватови одлазе на вјенчање у опћину, односно матични уред, а затим у цркву. Вјенчању присуствује и младина породица.Послије вјенчања сватови одлазе младожењиној кући. Пред вратима куће младу дочекује свекрва са орасима, бајамима, смоквама и јабукама у корпи. Млада узима корпу са воћем и баца воће по сватовима. У исто вријеме кумови бацају ситан новац по сватовима. Дјеца се највише томе веселе и купе новац и воће. Млада затим баца јабуку преко куће и тим показује своју снагу и вјештину, али и то да је "свака дјетиња игра завршена". Док траје та церемонија све вријеме се пуца из прангија, ловачких пушака, пиштоља. Сватови, посебно омладина пјева пригодне и шаљиве пјесме. Послије свега сватови улазе у кућу сједају за трпезу. Трпеза је врло богата од печене јагњетине, прасетине, печених ћурака и много вина, ракије. Присутни народ у авлији се служи разним пићима у неограниченим количинама. За вријеме вечере домаћин узима букару, устаје и наздравља старом свату и младенцима за здравље, срећу, радост, задовољство, љубав, мир и слободу.Често вјешт домаћин у здравици спомиње Сунце и звијезду Даницу. Сунце зато што разгони таму ширећи зраке на све стране, зато је симбол Бога и спаситеља сви-јета, а звијезда Даница је симбол зоре и рађања сунца, рађања новог живота.Весеље траје читаву ноћ, а младенци се повлаче послије поноћи у посебно припремљену собу, што је праћено пјесмом и пуцњавом.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Завичајни Клуб админ.

Autor(i): PETAR MIRKOVIĆ Publikacija: BOSANSKA VILA Datum izdavanja: 01/12/1887 

Momak i djevojka udaju se od petnaeste do dvadesete godine. Malo koje dočeka dvadesetu godinu, a da se ne uda ili ne oženi. Ako pređu dvadesetu godinu, kaže im se „stari momak" ili „stara djevojka." Čim je sinu petnaesta godina, roditelji mu gledaju djevojku, all on sam, Bože sačuvaj. Momak je sa svim nevin i stidan pred starijima,' a o svojoj ženidbi neće progovoriti, pa makar se nikad i ne oženio. Ako mu kućani naspomenu što o ženidbi, sav pocrveni od stida, i hoće u zemlju da propadne. Ako su mu tu roditelji, pobjeći će na polje. I djevojka je ista taka. Ako je momak samac radije će otići, konšiji ili kome od roda, da mu gleda djevojku; nego li on sam. Kad roditelji za sina gledaju djevojku, najviše paze na rod — pleme — soj. Kod roditelja djevojačkih traže i ispituju najviše pak ova svojstva: Doji li dobro djevojačka majka svoju djecu ? — Da li joj dijete prije godine prohoda ? — Jesu li joj djeca mrla ? — Jesu li u djetinjstvu pobolijevala ? — Da li je boli glava često ? — Da li trpi od zubobolje ? — Jesu li joj zubi zdravi i bijeli? Ima li joj ko u rodu padavicu? (gorsku bolest.) — Ima li joj mati ili rod kakovu priljepčivu bolest ? (Vrancu — sifilističku bolest) Ima li joj ko u rodu sušicu ? Jesu li joj baba i šukunbaba bile zdrave? — Da li joj mati mučno rađa djecu ? — U opšte, ima li ta porodica dug vijek? — Je li joj mati vračara i paljkalica? — Da li umije svoje kućne poslove ? — Umije li u svojoj kući dočekati: kuma, popa, prijatelja, namjernika ? — Zna li svoje ženske poslove : tkati,

presti, šiti, grebenati, vesti? .... Jesu li joj otac, braća, rođaci: lupeži, kradljivci, lašci, inačije, psovači, katili i t. d. Kada se dozna kroz deveta usta za sve i odgovori na gore navedena pitanja: „jest, nema, nije, nijesu i t. d." onda se pristupa „zagledanju." Prvo viđenje momka sa djevojkom bude na zboru ili piru. Uvati se momak u kolo do one djevojke, koju su već izpipali i koju su namjerni uzeti. Kada se puste iz kola momak odvede djevojku, te je sa njezinom rodbinom počasti sa rakijom, koju u ploski u svom premetaču nosi; ili im uzme kakova voća kao miloštu. Za tim obično u jesen — ide se na zagled t. j. da se vide i po drugi put; da vidi djevojačka Familija momka a on njih. Zagledanje ide ovako: spremi se momak i tac mu i obuku se što ljepše. Ako nemaju u sebe hallša pozajme u konšiluku. U veče, kada se suton uhvati; pojašu konje a ponesu sa sobom plosku rakije, i idu upravo u kuću djevojačku. U kući ih dočekaju, spreme im večeru i to obično cicvaru. Kada se postavi trpeza (sofra, stolica) zagledači izvade rakiju i časte djevojačkog oca i mater pa i drugu kućnu čeljad. Kod trpeze drži djevojka luč — svijetln im. Momak je sasvim smjeran, stidljiv i ništa ne progovori cijelu veče. Sve mu je to : ako kad koji slatki pogled ispod obrva baci na djevojku — inače je anđelak. Često puta bude, da je i ne vidi siromah. Po večeri posjede zagledači malo, a za tim pojašu konje i odu kući. Poslije nekoliko dana dođe otac momkov opet kući djevojačkoj i ponese sa sobom plosku rakije. Ovi ga dočekaju, spreme mu ručak ili večeru, a on izvadi rakiju i ponudi roditeljima djevojačkijem. Ako ovi počnu piti ? to je znak da će dati djevojku i znak je da je djevojka kail poći. — Ako li ne ? nego vrati rakiju; izgovorom, da im djevojka nije na udaju; onda niti je dadu, niti djevojka ima volju za istog. Kada je sretno i popije se rakija, kao što rekoh: otac momkov se veseo vraća kući i sprema se na „prošnju." Na konja mu priveže djevojka jedan peškir, kao znak da je dobro zagledanje prošlo. — A on nju daruje. Za prošnju ispeče se dobra jalova ovca, prosački kruv, kolači, pite, sirac i poveća mješina rakije. Za djevojku pakobaška spremi se jelo. Na protnju pođu po dvoje od muškinja i jedno žensko. Muško ide uz spremljena jela i pića, da dobro podvore djevojačku rodbinu, a žensko ide da previdi ruho djevojačko. — Kada se prosci kod kuće djevojačke pročaste vraćaju se kući. Pri polasku ispitaju novoga prijatelja koliko će svatova povesti i koliko „mira" — otkupnine — svadbarine ponijeti i u koji će dan doći po djevojku. Kad pođu prosci, svakom prosačkom konju priveže djevojka po jedan peškir za uzdu. Mir —svad• barina, to je u narodu ukorijenjen a jako rđav običaj. Kad dotični dođu po djevojku, mora se donijeti djevojačkom ocu deset dukata ili već za koliko su se pogodili da plati djevojku, inače mu je neće dati. — Za urečeno vrijeme vodnje spremaju se obje stranke. Koji ženi sina kupi svatove. Starješina ILI čauš, koji će biti u svatovima; uzima plosku rakije i ide od kuće do kuće, iz koje je namjeran zvati u svatove, te nudi rakijom i kaže za što. Ovaj ako popije rakiju, znak je da će u svatove ići. Ako li ne popije, to odbija poziv. Kad svatovi u uročeno vrijeme dolaze skupljaju se pred kuću onoga što se ženi; dolazak svoj javi svaki sa pucanjem iz puške. Kad su svi svatovi na okupu: noću pojašu konje i idu kući djevojačkoj. Čim dođu, odjašu konje i uđu u kuću. Svatovi postave trpezu a na nju metnu jabuku i u nju ubodu žuti dukat i prsten. Sad dođe otac djevojački i kaže prnjatelju: „vadi otkup — mir, jer djevojku nećete dobiti, dok je ne otkupite." Tu nastane velika pogodba, ma i ako su pogodili recimo deset dukata; jer otac momkov izvadi pet dukata, pa pruži prijatelju novom, a ovaj neće ni da ih nogleda — odbaci ih. — Onaj daje sedam dukata, a ovaj opet neće. Na pošljetku izvadi devet dukata i jedva ga sad primoraju da uzme. Kad primi novce za djevojku, prijatelji se sad pomire i poljube. Sad izvede brat djevojački djevojku i dovede je trpezi; nazvavši svatovima Boga. Oni svi ustanu na noge i otprime Boga. Onda će brat djevojački glasno učiniti: „Ko se prima sestre moje, do volje i do nevolje." Otac momkov priđe mu i reče: „Primam ja i Bog, do volje i do nevolje." Onda brat djevojački reče: „Evo ti mila moja sestra, a ti meni daj dar." Momkov otac primi djevojku za ruku i daruje joj brata. — Sad joj pokaže prsten na trpezi i progovori joj: „Ako je dobra volja i nijesi se drugom obećala, uzmi onaj prsten i jabuku." Sad djevojka priđe ocu i poljubi ga u ruku a tako i budućem svome „ćaći," kumu, starom svatu, materi i drugima starijim. Zatim prikloni skute, sagne se i uzme jabuku i metne u njedra, a svatovi viknu: „živila!" Žri izvođenju djevojke na prsten, ako nema brata to ga može zamijeniti: stričević, mlad stric, sestrin i t. d. Iza toga priđe djever djevojci, ogrnut crvenom kabanicom i primi djevojku, pa ju ogrno sa kabanicom i stupi među svatove. Svatovi sad povade jelo i piće, što su donijeli sa sobom, i postave sami, pa počnu piti i jesti. To se zove: svatovska večera. Sad svatovi gledaju da opnju koga od kućne čeljadi ili od pozvatih. Pije se i jede, pjeva, puca iz pušaka sve do zore. Pred zoru dignu svatovi svoju trpezu (sofru) a djevojački otac sad postavi drugu i posjeda svatove, pa navali sad sa svojim različitijem jelima i pićem. — Sad gledaju na svaki način da opiju svatove. Navale na njih medenom rakijom, ali se oni dakako

čuvaju. Nijesam kazao: kad se vodi djevojka, i đuvegija pođe u svatove. U svatovima je kum sve, što on zapovjedi mora se slušati. Njegov najveći sluga jest „svatovski čauš." Taj se uvijek bira kao najdosjetljiviji, kao najbolji šaljivčina. On je uvijek na polju, čuva konje, da im ko repove ne počupa ili ne odsiječe. Osobito odijelo ima na sebi, a u ruci buzdovan, s kojim se brani i lupa po krovovima zgrada i kuća kao gromom. Kad kum čaušu šapne da je vrijeme putovati; on počne lupati i vikati: „azurala, kićeni svatovi, spremte konje, pritežte kolane, da vodimo lijepu djevojku; da ranimo da ne odocnimo, kratki danci a vrletni klanci, a nami su daleki konaci."

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Завичајни Клуб админ.utor(i): PETAR MIRKOVIĆ Publikacija: BOSANSKA VILA Datum izdavanja: 16/12/1887 

Skoči sve na noge. Svatovi traže što da ponesu; kao kokoš, žlicu (kašiku) lonac ili K0JU DRUGU stvar. To objese konju o unikašu, djevojke, drugarice isprošene, vežu svatovnma na kape vješala od kukuruza, radiše, šljivove, lješnjikove, orahove i t. d. Konjima vežu peškire za uzde a svatovi ih daruju. Kada je sve gotovo, kada je ruho1) djevojačko natovareno i komora predata čaušu ; izvede djever djevojku na velika vrata iz kuće, kućna joj čeljad govore: „Sretno, sretno!" Sad stanu pred kuću kod konja, na kome će jahati djevojka; a toga časa dođe joj otac, pa prekioni koljeno u desno noge, djevojka priđe mu i poljubi ga u ruku i ište blagoslov. On je blagoslovn i oprosti joj sve, ako ga je u čemu uvrijedila. Stane mu na koljeno i baci se na konja, a ogrnu je crvenom kabanicom, pa zapucaju puške i pojure konje. Malo ih otac djevojački isprati sa svojijem prijateljima i vrate se. Svatovi odjure preko polja igrajući konje, pjovajući pjesmu na sav glas i pucajući. U putu, ako svatovi koga sretnu, napoje ga. Iz po puta odleti jedan kući i javi da idu svatovi. Taj se zove muštulgdžija. Muštulugdžija dobije košulju od matere mladoženjine — ređe peškir. Kada se svatovi prikuče kući na jedno 50—100 koračaji; nekolicina njih koji IMaju dobre konje, poteku. Koji uteče dobije košulju. Kad svatovi dođu pred kuću, barjaktar zapriječi vrata s barjakom, i ne da nikom u kuću, dok mu se ne da dar. Dok barjaktar drži vrata zaprta; djevojci donesu puno rešeto žita i na konju još sjedeći, počne rediti, a kad je nekoliko puta okrenula žito u rešetu, baci ga preko glave i udari čauša, kojin se već kasnije postavio tamo, samo da izvede veći smijeh. Onda joj donesu mašu (ožeg) i djevojka zamane njom i vridalji je preko kuće. Sad joj donesu muško dijete od tri do četiri godine i metnu ga u krilo djevojci na konja. Ona ga zagrli i poljubi, na ga daruje obično sa malijem čarapicama punim oraha, lješnika i jabuka. U tom se vrata otvore i djevojka sjaše sa konja, priđu pragu sa djevojkom: ona se prekrsti i pokloni, na korači desnom nogom u kuću. U kući obiće oko ognjišta tri puta pred sunce i više vatre u pročelju, metne tri metenije i poljubi ognjište. Ako koje jelo kod vatre ima, dođe mu i promiješa ga, pa uzme malo i okusi. Za tim dođe djeveru, pa iziđu na mapa vrata i odu u zgradu (klijet). Tamo je okolo domaća čeljad, i sad se s njima upoznaje. Prijs no što svatovi dođu, skupi se cijelo selo na pir, a i iz drugih sela također dođu. Uhvate narodno kolo, te igraju,pjevaju, pucaju, vrište, skaču bacaju se kamena s ramena i t. d. Djever izvede djevojku prekritu sa prvenom kabanicom, pa ju voda po piru. Koga god srste pokioni mu se do crne zemlje, pa ako je mlado žensko ; poljube se u obraz, a zatim se opet pokloni i idu dalje. Ako jes starije poljubi ga u ruku, i to ide tako cijeli dan. Djevojka je više obučena kao žena: zimi ima crnu haljinu, zubun vrio umjetno izvezen; tkanicu i pregaču. Na glavi ima bijesnu maramu (bošču) a po njoj kapu i po tom se poznaje da je još djevojka t. j. da je nevjenčata. Svatovi obično hodaju tamo amo, i poje svijst sa rakijom iz svojih iposaka, što su ih donijeli od novoga prijatelja. Svatovi zameću šalu, igraju, pjevaju, pucaju i t.. d. Kada su se malo

odmorili, iznesu trku za pješake. Na trku se meće obično košulja ili dobar peškir. Momci, koji mogu polećeti, svuku sve do gaća i zađu za jednu dvije uvrati i poteku; koji dotrči prvi do biljege, dobije već što je metnuto. Ne" samo da je momak, što je utekao veseo, nego se i mjesto iz koga je, veseli i diči. Tako se trka postavlja i za ženskinje. Obično se za njih meće na trku pregača, tkanica ili što drugo. To je lijepo gledati, a i smješno je. Iza toga postavi se na jedan manji puškomet na dasku, pečeno bravlje pleće sa mesom — razumije se. Sad koji su dobre nišandžije pucaju na pleće. Prvi pukne ćuvegija (mladoženja) — a za tim stari. Kada su od vlade puške pokupljene, onda nišane sa kamenicama. Ko ucilja pleće, njegovo je. Iza toga postavlja se svatovski sto. U začelje stolu, sjedne pop; do popa s desne strane kum, a s lijeve stari svat; do kuma mladoženja, a do staroga svata barjaktar, na za tim redom svi svatovi po starini. Za svatovski sto malo ko drugi sjedne osim svatova. Svatovi tako posjedaju i narede se za praznim stolom. Sad zađe djever sa djevojkom ispred svatova: djevojka nosi pehar (bukaru, žbanj) pun vode i žpicu (kašiku); a djever leđen i poljevak (peškir kojim se utire), pa dođu prvom popu te mu popiju vode na ruke da se umije, po tom mora darivnti; baciti dar u leđen. Za tim idu kumu, ćuvegiji, starom svatu, barjaktaru i drugim svatovima redom. Svaki mora u leđen nešto baciti u novcu. Obično kum i đuvegija daju po žut dukat. To se zove „poljevač i na." Iza poljevačnne razdaje se svatovima i kućnoj čeljadi dar djevojački. Ode djevojka sa djeverom i na maši (ožegu) donesu veliku rnu darova, pa stanu više kuma. Čauš sad uđe u krug stopu svatovskom i pruža najprije: dar mladoženjin, a čauš ga premetne nekoliko puta i sa vrlo smiješnim govorom okiti i baci ćuvegiji oko vrata govoreći mu: „Plati, ako ne'š, a ti vrati!" Tako se prikazuju darovi i svima drugijem, koje će ih dobiti. Sad dođe djever sa djevojkom među svatove sa izdubljenpm hljebom na srednni i kupe otkup od svatova za darove. Novci se bacaju na hljeb, da svak vidi koliko je ko dao. Čauš blagosilja i hvali pojedine, a popojedine pošteno i izruži, da ni psi s mislom ne bi polokali, — ali mu to odbiju na šapu. Iza ovoga postavlja se svatovsko jelo na sto, ali domaćinovo ništa. Tu se samo postavljaju svatovske „buklije," i to na ovi način : Uđe čauš među svatove i stane kod stopa, pa mu dadu najprije kumovu bukliju1). On ju okiti što ljepše govorom i prikaže svatovima i narodu, što okopo stoji, sa najljepšijem izrazima, na cijelu navardu metne pred popa. Osobito su lijepi prikazi i svatovske zdravice; ali bi me daleko odvelo kada bi ih sviju opisao1). Za tim dodadu mu busliju starog svata, barjaktarovu, pa onda redom sviju drugih svatova. Uza svaku, kao što spomenuh, čauš reče po koju. Kada su sve buklije prikazate pop ustane i blagoslovi sto, a sad počnu jesti i piti i uza svaku čašu i zdravicu govore. Djevojka se uvijek nokloni kada se koja zdravica reče, ma bila za koga. Pije se, jede, zdravi i pjeva sve do noći. Kolo igra uvijek a puška puca. Pred noć uzme kumi djever momka djevojku i zovnu popa pa idu u zgradu i vjenčaju ih. Snaša po kumovoj zapovijedi izuje mladoženju, a on nju; tako isto i raspašu jedno drugo. Snaša poljubi mladoženju u ruku, a on nju u čelo i to sve u prisustvu kuma i djevera. Za tim ih svedu u ložnicu. Kum ih pokrije a djever pukne iz puške preko njih — i sad zatvore zgradu (klijet). Svatovi se u kući cijelu noć vesele i zameću različite narodne šale.Sjutra dan, kada dođe mladoženja iz ložnice, uvate ga i svežu sa djeverom, a to čine za to, što su im snašu ukrali. Oni se otkupe medenom rakijom, i pušte ih. Svatovi toga dana ručaju, a za tim razilaze se kućama. Kad koji pođe opali iz puške a snaša ga isprati, poljubi ga, a on je daruje i svjetuje je, da bude dobra i poslušna. — Ovo je originalna svadba, no bude kadkad po koji izuzetak, ali rijetko biva: krijući odvući djevojku, 'oteti ju, ukrasti i t. d. Snaša prve godine čestito služi : ustaje najranije a liježe najkasnnje. U veče izuje starije, njihovu obuću uredi i osuši, opanke naveže, čarape, ako su gdje poderate, okrpi. Trpezu postavlja, diže, svijetli, pere sude, namiruje stoku, napravlja ložnice, zapretava vatru . . . U jutru naloži vatru, počisti, uspremi, donese vode, opere sude i t. d. Snaša je skromna i poslušna, kadgod iziđe i uđe u kuću, pokloni se. Kad koji stariji pođe iz kuće na rad snaša ga isprati i poljubi u ruku, a kad dolazi t. j. vraća se kući, iziđe pred njih i dočeka ih. Na putu, pa vrelu, kod crkve, s kim se god srete, pokloni se i poljubi ga u ruku. Mladoženju mlada ne zove imenom nego: „on njega, onaj — —" A tako isto i on zamjenjuje njezino ime sa: „ona,nje, nju — —" Oca mladoženjina — svekra — zove: „ćaćom, ćajom," a svekrvu: „majom,majkom." Mladoženjina brata zove, ako je manji „bracika," ako je veći „brale," ako je pri godinama: „brajan, brajenko, brajo, brajko —." Zaovu zove: „sejom, sekom, sestrom." Svekrovog brata : „stricom, strikom" a ženu mu: „strinom, strikom." — Nju sva kućna čeljad zovu: „snašom, snajkom, snašicom." U dubokoj starosti počnu ona i čovjek joj zvati se imenom. Kad pošlje godinu dana začujo se kod snaše piska i kmeka sina ili šćeri, ta vreva mladu skuči — i umanji se u kući ona lijepa usluga. Od toga časa ona postane „reduša" u kući. Tu počne tonuti ime „snaša," jer počnu je sad neki prozivati

„majkom" a neki „strikom." Pa i ja od te dreke pometoh se, i moradoh prestati. 

U Bišću, 1887.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко Врањеш

OBIČAJI

Nema naroda bez običaja, bez obzira u kom kraju sveta živi. Svako selo, svaki kraj, svaka oblast, svaki narod, imaju svoje običaje. Neki običaji pripadaju samo užem kraju, neki zahvataju čitave oblasti jedne zemlje, a neki običaji su istovetni kod različitih naroda. 

Velike seobe naroda kroz vekove, osvajački pohodi raznih naroda, vekovna ropstva i mnogobrojni ratovi, a ujedno praćeno i voljnim i nevoljnim mešanjem krvi, učinili su da su se i narodi i njihovi običaji prilično izmešali. 

Malo je naroda koji su imali toliko seoba kao Srpski narod. Od dolaska na Balkansko poluostrvo pre mnogo vekova pa sve do seoba u poslednjoj deceniji HH veka, pritisnuti raznim nevoljama, Srbi su se selili iz jednog kraja zemlje u drugi. Oni su u svojim seobama pored mnogih kućnih potrepština nosili i svoje običaje. 

Mnogo je običaja koji su kroz vekovnu upotrebu osvećeni u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Za svaki praznik vezani su određeni običaji. Pođimo redom.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешObičaji za Vaskrs

Teodorova subota U subotu prve nedelje Časnog posta, pada praznik svetog Velikomučenika Teodora Tirona. Toga dana se u pravoslavnim domovima kuva žito kao za slavu. Tako se slavi uspomena na jedan događaj iz prvih vekova hrišćanstva. Naime, u vreme rimskog cara Julijana Apostate 362. godine, kada je bilo gonjenje hrišćana kao u vreme Nerona, naredi ovaj car da se sve namirnice po carigradskim pijacama i radnjama popršću krvlju od žrtvenih životinja, kako bi se hrišćani oskrnavili i ne bi mogli da se pričeste. Međutim, sveti Teodor Tiron javi arhiepiskopu carigradskom Evdoksiju, da hrišćani Carigrada ne kupuju ništa od namirnica, nego da u svojim domovima, te nedelje kuvaju pšenično žito i mešaju sa medom, i to uzimaju umesto hrane. Hrišćani tako i urade, i dostojni se pričeste u nedelju Pravoslavlja Kao uspomenu na taj događaj, u ovaj dan, domaćice kuvaju žito kao za slavu, i služe svoje ukućane i goste

koji toga dana dođu u kuću. 

Lazareva subota Vrbica Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila. Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешKrsna slava

Jedna od glavnih odlika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet, jeste krsna slava. Pre primanja hrišćanstva Srbi su bili mnogobožački narod. Pored vrhovnog boga Peruna, koga su svi poštovali, svaki dom je imao i svoje domaće božanstvo. Po prirodi sentimentalni i vezani za domaće navike i običaje, u susretu sa hrišćanstvom, Srbi su se najteže odricali tih domaćih božanstava. 

Svećenje vodice Po drevnoj i ustaljenoj praksi naše crkve, u vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima koji slave. Za osvećenje vodice domaćica pripremi sledeće: jednu posudu (činiju) sa vodom, buket bosiljka, manju svećicu, kadionicu sa žarom ili briketom, tamjana i spisak ukućana u kući. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani sa domaćinom. Zato sveštenik, bar na dan ranije, "zakazuje" vodicu, to jest, najavljuje domaćinu u koje vreme tačno dolazi, kako bi svi bili na okupu i molitvi. Ukoliko se vodica sveti na dan slave, zajedno sa rezanjem kolača, pošto se ukućani po malo napiju, ostatak se sipa za neku kalemljenu voćku, ili cveće u kući. 

Slavski kolač 

Na jedan dan uoči slave domaćica mesi slavski kolač. Kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna. Testo se zakuvava sa vodom, i dodaje se malo bogojavljenske i osvećene vodice, koju je sveštenik svetio pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od testa. Na njegovom centralnom delu i na četiri strane u znaku krsta odozgo utiskuje se pečat (slovo) sa slovima IS HS NI KA, što skraćeno i prevedeno znači: Isus Hristos pobeđuje. Sam kolač simvoliše Hrista koji je hleb života, a vino, kojim se preliva, simvoliše krv koja je tekla iz Hristovih rana. Posle sečenja kolača, kolač se iseče na kriške kao hleb. Najpre domaćin i ukućani uzimaju i jedu po deo

kolača, a ostatak se postavlja na trpezu. 

Slavska sveća

Za slavu se kupuje veća sveća, po mogućstvu od pravog voska, obično dužine 50 -60 sm, može i veća, ili manja, zavisno od prilika i mogućnosti. Ona se stavlja u čirak (svećnjak) i posebno ukrašava, Sveća se pali na dan slave, neposredno pred rezanje kolača. Domaćin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom. Sveća i njena svetlost simvolizuju svetlost nauke Hristove. Sveća gori celog dana na dan slave, a kada izgori na nekoliko santimetara do svećnjaka, sveća se gasi na sledeći način: Domaćin se prekrsti, uzme čašu sa vinom, iz nje zahvati jednu kafenu kašičicu vina i nju izlije uz fitilj sveće koja gori. Vino polako ugasi sveću. Potom se sveća i čirak stavljaju pred ikonu, ili na neko drugo svečano mesto u kući, i tu stoji do sledeće godine, i pali se prilikom zajedničkih kućnih molitvi. 

Slavsko žito Uoči slave domaćica priprema slavsko žito - koljivo ili panaiju. Slavsko žito se kuva od čistog i otrebljenog pšeničnog zrna. Jedan kilogram ili pola kilograma žita (zavisno od broja gostiju), ukuva se u čistoj vodi, zatim se procedi i malo prosuši. Prosušeno žito se, zatim, melje. U samleveno žito dodaje se šećer, mleveni orasi, malo vanilin šećera i malo morskog oraha radi lepšeg ukusa. To se stavlja u neku plitku činiju ili tacnu, lepo oblikuje , i po površini se pospe šećerom u prahu ili mlevenim orasima. 

Kakvih ima slava? 

PORODICNA SLAVA je proslava onog hriscanskog svetitelja, na ciji su dan nasi preci primili hriscanstvo i koga su izabrali za svoga zastitnika i zastupnika pred Bogom. Slava se prenosi sa oca na sina i gotovo se nikad ne menja. Cak ako jedna porodica izumre, oni hriscani koji naslede njihovu imovinu, u vecini slucajeva smatraju za svoju duznost da, pored svoje slave, prime i njihovu. Otuda ima porodica koje slave vise slava. Zena, ako ostane udovica, zadrzava slavu svoga muza. 

CRKVENE SLAVE su proslavljanje svetitelja kome je hram posvecen. 

SEOSKE ILI GRADSKE SLAVE su proslavljanje onog svetitelja koga su, za svoga zastitnika, izabrala pojdina sela i gradovi ili kome su se, u nevolji, zavetovali zitelji toga mesta pa ga proslavljaju u znak blagodarnosti za srecno otklanjanje bede i nevolje. Toga dana, ide se kroz polja ili glavnim gradskim ulicama, sa litijom i prinose se Bogu i svetitelju molitve za dobro i srecu toga mesta i svih njegovih zitelja. 

Zastitnik srpske skole je srpski prosvetitelj i prvi arhiepiskop, sveti Sava. Sveti Sava se proslavlja u srpskim skolama kao skolska slava. 

I pojedina srpska drustva, poslovna udruzenja - esnafi, treba da imaju svoju slavu, svoga svetitelja zastitnika. Poznato je da je u doba Nemanjica, sveti apostol i prvomucenik Stefan bio zastitnik srpske drzave. Zato svi srpski vladari, pocev od Stefana Nemanje, nose i ime Stefan uz svoje: Stefan Uros, Stefan Milutin, Stefan Dusan. 

Kako se pravi slavski kolač 

Mešenje slavskog kolača u kući je lep porodični čin i vrlo lepa uspomena za decu koja će, gledajući svoju majku kako ga mesi, to preneti docnije i u svoju kuću. Mlade devojke treba da i u ovom poslu odmenjuju svoju majku, kako bi još zarana stekle iskustvo u tome. 

Kolač se obično mesi dan pre slave. Pošto se domaćica okupa i obuče u čisto, prekrstiće se i u sebi očitati Oče naš, pa će tek onda početi sa mešenjem. 

U lonac od 1 litra izdrobiti 20 do 30 grama kvasca, naliti ga s pola šolje mlakog mleka i prstima razmazati kvasac tako da nema grudvica. Zatim dodati malo soli, jednu kašiku šećera i malo brašna koliko da se dobije retko testo. Sud staviti blizu štednjaka i ostaviti dok kvasac ne uskisne i napuni lončić. 

Za to vreme prosejati 1 do 11/2 kilograma brašna, staviti ga u sud za mešenje (po mogućnosti ovaj sud upotrebljavati samo za mešenje slavskog kolača) i kod štednjaka dobro zagrejati. Kad je kvasac uskisao početi mešenje. U brašnu napraviti udubljenje u sredini, dodati kvasac, 4 žumanceta, 2 do 3 kašike šećera, malo strugane kore od limuna i nekoliko kapi osvećene vodice (koju je sveštenik za slavu osvetio) pa sve to zamesiti dolivajući malo mleka, tako da se dobije testo srednje tvrdoće. Prilikom mešenja dodavati malo-pomalo rastopljenog masla, a takođe s vremena na vreme treba zamakati dlanove u rastopljeno maslo i tako masnim rukama mesiti (upotrebiti oko 100 gr. masla). 

Testo treba mesiti sve dok se ne odvaja od prstiju i dok se na njemu ne pojave klobuci, plikovi. Kada je testo dovoljno izrađeno izvaditi ga iz suda, dno suda posuti brašnom i onda vratiti testo u sud, prekrstiti ga, pokriti s nekoliko čistih salveta i ostaviti na toplom mestu da uskisne. 

Kada je testo dostiglo dva puta svoju veličinu, pažljivo ga izručiti na dasku posuti brašnom, lako ga rukama izraditi u obliku okruglog hleba i staviti u okrugao kalup, koji je prethodno dobro podmazan maslom i posut brašnom. Prilikom ovog premesivanja testo se ne sme mnogo pritiskivati, niti mesiti jer u tom slučaju neće narasti kolač. Kalup sa kolačem opet prekriti salvetama i ostaviti na toplom mestu da ponovo uskisne. Kada je kolač dovoljno narastao, pomazati ga razmućenim jajetom i ukrašavati ukrasima od istog testa. Prvo se preko celog kolača stavlja krst (od dva valjčasta komada testa stavljena unakrst). Zatim se kolač uokviri pletenicom, preko koje se pravi venčić. Venčić se obično pravi tako što se komad testa izvalja a zatim isecka na manje valjčaste komadiće. Svaki takav komadić se po dužini dvaput zaseče (tako da dobije tri kraka). Ovi komadići se slažu preko pletenice i to tako da svaki sledeći malo preklopi prethodni; tako redom dok se ne uokviri ceo kolač i na taj način dobije venac oko krsta. I venčić i krst se još zaseckaju makazama da kolač još kitnjastije izgleda. 

Sada se na središte krsta stavlja poskurica – kao hlepčić kružnog oblika. Ona se takođe stavlja i preko venčića, a na završecima svakog od četiri kraka krsta (ukupno pet poskurica). 

Dalje se kolač ukrašava ostalim ukrasima od posnog testa koje se zamesi od brašna i malo vode. Ove ukrase ne treba pomazivati jajetom već ih ostaviti bele. Ti ukrasi predstavljaju žele domaćice – ono što želi da ima u svome domu: ptice (golubovi) predstavljaju zdravlje i veselje. Grozd označava želju da rod dobro rodi; cveće (ružice) znači lepotu, čistotu i mio miris duše i da deca odrastaju lepa i čista kao ružice; (zatim se kao želja da u kući bude svega pravi burence, pa čašica, zatim knjiga itd.). Ovi ukrasi stavljaju se u polja između krakova krsta, i dovoljno je, da bi kolač bio lep, da se u svakom od četiri polja nalazi po jedan ukras. 

No najvažniji ukras slavskog kolača je znak četvrtastog oblika kome je krst u sredini a među kracima krsta natpis IS HS NI KA – ovaj natpis na grčkom znači: Isus Hristos pobeđuje. Za utiskivanje ovoga znaka postoji naročiti drveni pečat (koji svaka domaćica treba da ima). Posno testo se rastanji i u njega se utisne ovaj pečat, koji se prethodno zamoči u brašno. Taj znak se nožem iseče po ivici od ostalog komada testa i stavlja se na svaku poskuricu. 

Izgled samog kolača i način pravljenja ukrasa zavisi od umešnosti domaćice, ali valja znati da kolač nikada ne treba da bude prenatrpan ukrasima. 

Ukrašen kolač prekrstiti i staviti u zagrejanu pećnicu i peći na umerenoj vatri. Prvih deset minuta ne otvarati pećnicu, a posle s vremena na vreme okretati kolač kako bi sa svih strana podjednako rastao. Voditi računa da kolač ne preplane. Čim se površina kolača zarumeni prekriti ga listom čiste bele hartije i nastaviti pečenje. Kada se kolač odvaja od kalupa znači da je pečen, ali ga ipak ostaviti još desetak minuta da se na tihoj vatri "istišti". Dobro narastao i ispečen kolač ne sme da bude težak. Čim se kolač izvadi iz pećnice pažljivo ga odozgo premazati mlakom vodom u kojoj je prethodno rastvoreno malo šećera (spolja površina kolača će onda biti sjajna) i zatim izručiti na čist tanjir. 

Kolač se može praviti i postan kada krsno ime pada u posne dane. Mesi se na isti način kao i mrsan samo bez mleka, jaja i masla. 

Kako se sprema slavsko žito 

Mada izgleda jednostavno spremati žito, to ipak nije tako laka stvar. Kuvati ga na ovaj način: nabaviti pšenicu "beliju" koja je bela i krupna, otrebiti je, pa je dva dana pred slavu, uveče, potopiti u lonac sa čistom vodom i ostaviti je da u toj vodi prenoći do sutradan. Ima domaćica koje spremaju žito na taj način što ga skuvanog samelju, a ima ih koje ga pre kuvanja "otucaju". Kada domaćica ne želi da melje pšenicu, već da je mesi, onda sutradan, pošto je pšenica prenoćila potopljena, ocediti je od vode i malo-pomalo je tucati u avanu od mesinga. Kada se tvrda ljuska skinula sa zrnevlja, oprati pšenicu u nekoliko hladnih voda, spustiti je u lonac, naliti hladnom vodom da ogrezne i na tihoj vatri kuvati oko 2 časa, to jest dok voda ne postane bela i zrno potpuno mekano. 

U slučaju da domaćica želi pšenicu da melje, nije potrebno da je otucava, već izjutra pošto je pšenica prenoćila potopljena, staviti je da se u istom loncu i vodi kuva. Na ovaj način spremana, pšenica će se duže kuvati. Za vreme kuvanja izbegavati dolivanje, a naročito mešanje. Pšenica lako zagoreva, zato je neprestano kuvati na slaboj vatri. Kuvanu pšenicu staviti na đevđir i pod česmom ispirati sve dok sa nje ne nestane bela skrama, a zrnevlje ne bude potpuno čisto i belo. Pustiti pšenicu da dobro otkaplje od vode. Veći sto zastrti čistim stolnjakom pa po njemu pšenicu rasporediti, ali tako da ne dođe zrno preko zrna. Preko toga staviti drugi čisti stolnjak. Ostaviti pšenicu da prenoći, a sutradan rano izjutra staviti je u dublji sud i ako je otucana mesiti, a ako nije samleti je (ponekad i dvaput) na dobro opranoj mašini za mlevenje mesa. Obavezno je da se domaćica pre nego što otpočne mešenje žita prekrsti. 

Na kilogram pšenice odmeriti kilogram-šećera u prahu zamirisanog vanilom, i kilogram samlevenih oraha, ili obarenih, oljuštenih i samlevenih badema. Šećer i orahe ravnomerno dodavati u žito i pri tom ga dobro mesiti rukama. Uzeti stakleni tanjir, koji se naročito za ovu svrhu upotrebljava, pa u obliku okruglog hleba staviti na njega izmešeno žito. Žito odozgo posutu samlevenim orasima[12] ili obarenim, oljuštenim i samlevenim bademima, zatim staviti sloj šećera u prahu i paziti da samleveni orasi i šećer svuda ravnomerno pokriju žito. Najzad uzeti čist salvet, staviti ga preko šećera, pa dlanovima preko salveta dobro utapkati šećer da ne bi spao sa žita. Neke domaćice još ukrašavaju žito raznim ukrasima (što nije mnogo ni lepo ni ukusno). Ako se baš želi, žito se može ukrasiti obarenim i oljuštenim bademom. Ivice tanjira obrisati prvo vlažnim salvetom, a zatim suvim. Ovo brisanje preporučuje se češće posle posluživanja. 

Za patarice, (drugi dan Slave) odvojiti uoči slave kuvano žito, pa ga na dan patarica pripremati. Žito načine sveštenik ili domaćin. 

Domaćica je dužna da izjutra na dan slave spremi sve što je za sveštenika potrebno, a to je: slavski kolač, žito, sveću, nož, čašu sa vinom, kadionicu sa izmirnom i listu sa imenima onih koji slavu slave. Sveću pali domaćin ili sin. Običaj je da onaj koji je upali treba da je uveče i ugasi ostatkom vina koje je u čaši od prelivanja ostalo. U slučaju da u kući nema muške glave, sveću će upaliti sveštenik. Slavu primaju sinovi. Dok je otac živ, ma sinovi bili i oženjeni, druga se sveća neće paliti. Ako otac za života preda sinu slavu, onda će i sin moći da zapali sveću u svome domu. 

HRGAR

Ajmo Hrgarcani,da zapocnemo temu o Hrgaru i svim zanimljivostima vezanim za Hrgar

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Zoran UzelacTekst iz 1887.god.Od Pritoke pošavši dva sata uz vrletin i kameniti hrgarski klanac na jugo istočnu stranu, leži kao na nekom planinskom tavanu vrletno a gorsko selo Hrgar od 90 srpskih kuća. Ne zna se od kuda je Hrgar svoje ime dobio. Više Hrgara na uzvišenom brijegu Velebitu nalazi se starinski grad Kraljevac ili Gradina, o kome ima priča u narodu. (Vidi 7 broj gBos. Vile" od 1887 god). U Hrgaru ima jedna crkvina, za koju vele, da je bio kraljev manastir, a malo dalje od te crkvine je voda (izvor) Svetinja, s kojom pripovjedaju, da je kralj, koji stanovaše u Kraljevcu izlijsčio svoga slijepoga sina. I danas se skuplja na Svetinju cijelo selo Hrgar u oči sv. Đorđa i mlade nedjelje, pa se umivaju i kupaju, da budu zdravi preko godine.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Zoran Uzelacизвор:епархија бихаћко петровачка.Село Хргар надомак Бихаћа имало је на дан успомене свете Великомученице Марине час да буде први пут у својој дуговјекој истроији посјећено од стране једног Епископа. Ово велико и некад славно село а данас потпино спаљено и уништено село свега неколико километара од Бихаћа свједок је највећег етничког чишћења у овим западбнокрајишким општинама. Све је почело у Другом свјетском рату а настављено у најновијем грађанском рату 1992-1995. године. У последњем рату и то у току 1994/95.године муслиманске снаге из ткзв. заштиићене зоне Бихаћа потпуно су и систематски спалиле село Хргар и сва околна – ближња и даљна села све до Санског Моста и Кључа Највише су бстрадала упрамо селла Хргар, Тихотине, Притока, Горјевац, Рачић, Дољани, Липа итд.. На дјелу је погром над српским етничким, културним и економским простором. Село Хргар није безначајно село. У њему је половино 19.вијека радила прва српска школа за будуће свештенике. Тако су са Хргарског платоа потекли први елементарно образовани свештеници Бос.Крајине. Први учитеље српске дјеце Хргара, аили и шире Бос. Крајине подучавао је и за свештенички позив припремао калуђер Иванчевић, потоњи настојатељ Манастира Гомионице. Према историјским подацима калуђер Иванчевић дошао је из Манастира Крке.1941. године усташе из Бихаћа и Рипча запалиле су хргарску цркву св.кнеза Лазара косовског мученика. Послије рата комунистички режим је затро сваки траг од спаљене цркве, али наро није заборавио свето мјесто. Према најстаријим изворима на Хргару је прије спаљене и порушене цркве постојао древни манастир. Отуда се у Шематизву наше Епархије Хргар наводио као манастириште.У својој бесједи Епископ Хризостом је захвалио Богу што га је благословио да посјети ово село, захвалио се хргаранима који су организосавли ово дружење, позвао их на слогу и оргаизоаност како би измјенили несрећо тренутно стање њихова села. Посебно је нагласио вредноте које су красиле и красе село Хргар, а које они морају и требају баштинити.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Vladimir Grbicjel ovo na Hrgaru ovako uvijek bilo-malo latinica malo cirilica :-)

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Vladimir Grbicu ime dobre volje sasvim mi odgovara ovako kako jest i nist nebarkaj ;-)

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Marija VranjesMi na Hrgaru smo stalno znali oba pisma, ne znam kako je bilo u Racicu :)

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Zoran UzelacKOSTA KOVACEVIC 1889 GOD....U težačkim kućama, gdje nema soba ni peći, nego vatra na ognjištu od velikih naslaganih klada tinja, ne spava se mnogo, nego se za dugih zimnih noći sjedi i razgovara, čak do pola noći, Mladež pokraj naložene vatre ili se igra kapa ili drugih kakvih igara, a žene predu i rade svoje ženske poslove; sredovječni i stari ljudi pričaju jedan drugome o starome vaktu i zemanu i uopće o starinskijem stvarima. U takim kućama i na takim sijelima često puta čućeš, da se uzmu u pretres i onakve stvari, koje bi mogle koristiti ljudima, štono se sa naukom bave. U takvim dakle društvima i na takim sijelima pribilježio sam evo i ja najviše ovo, što hoću ovdje javnosti da predam, iz čega bi mogli možda takvi naučeni ljudi naći po

koje zrnce, koje bi koristilo nauci i prošlosti našoj bosanskoj. Planina, ili upravo brdo ovo, o kome hoću da govorim, nalazi se na jugoistočnoj strani od grada Bišća, a udaljeno je od istoga dva puna konjička sata hoda. Ko bi god prvi put došao u Bihać, bilo to bihaćko-petrovačkom ili bihaćko-krupskom cestom, pa izišao na tako zvana Grabeška brda (Prijevor), ili na novi ripački klanac, te slučajno bacio očima na lijevu stranu jugu, zaustavio bi mu se sigurno pogled na jednom uzvišenom brdu, koje kao neka prirodna pi-ramida k nebu svoj zaoštreni vrh ponosno uzdiže. Pričaju, da se to brdo u staro vrijeme zvalo: „Oštri vrh", a danas ga svijet Ljutoč (Ljuti vrh) nazivlje. Otkud se je Oštri vrh promijenio u riječ Ljutoč, vidjećemo malo po-slije, ali ću sada samo napomenuti, da bi mu prvašnje ime njegovo priličilo samo onijem gledaocima, koji ga sa sjeverne strane posmatraju, pošto Ljutoč ne izgleda sa južne strane onako zaoštren a ni veličanstven, kao sa sjeverne. Da je priroda Ljutoč iz onoga ravnoga dijela zemlje, t. j. iz one nizine, na koji uzvišeniji predjel metnula, onda bi on bio jedan od na]veličanstvenijih i najponosnijih vrhova bosanskih. Sjeverna strana njegova sasvim je otvorena, te je ona, kao što rekoh, mnogo ljepša za oko čovječije, nego one druge tri strane, koje su dijelom zaklonjene, a dijelom svezane' s drugijem brdima. Kad bismo dakle prošli sa one strane Ljutoča, t. j. sa južne, pa ga počeli posmatrati, onda on nije tako lnjep i ponosit, jer mu je ta strana sama gola strma litica, koja je stotinama aršina visoka, a tako strma, da bi sami krstaš orao imao posla, dok na nju izaće. Tu stranu zove narod „Sokolovačom," jer se u njoj u staro vrijeme sokolova nalazilo. Kažu, da ih se i danas može tu vidjeti, ali vrlo rijetko, jer narod vje-ruje, da se i sokolovi legu i viđaju samo ondje, gdje je narod čist i nepokvaren. Mehmed-paša Rustanbegović, prozvani Bišćević, koji je u neko vrijeme kao neograničen vladar Bihaćem i okolinom bihaćkom vladao, vadio je i lovio iz te Sokolovače sokolove, te ih pripitomljavao i nosio u Sarajevo na poklon vezirima bosanskijem. Ljudi su se morali po konošgama i na usukanim gužvama u ovećem sepetu spuštati, te sokolove ili njihova jaja po dupljama tražiti, ne pazeći na najveće opasnosti, koje su im pri takvom lovu prijetile. Da bi se sačuvali, da ih te opake tice ne bi napastovale, mećali su na glavu bakrene kotlove (bakrače), da im glava zdrava ostane. Na pitanje moje, kako su se smjeli u taku veliku i strašnu provaliju spuštati na slabim gužvama, reče mi jedan starac: „E moj sinko! nije se tu onda pitalo, da li će glava zdrava ostati, nego se to moralo, pa da bi odmah sav u pepeo otišao. Kada bi izvadili," — veli — „koga sokola ili sokolića, što bi se vrlo rijetko desilo, onda smo dobivali bakšiš od 10 do 50 groša, a koji ne izvadi, ne bi dobio ništa. Bilo je slučajeva, da bi nekada dobivao gdjekoji i po koji degenek, ako se pri spuštanju strašljivim pokaže." Uz istočnu stranu Ljutoča nalazi se kao neki planinski kotao, koji je sa sviju strana gorskijem vijencem ograćen, samo sa jedne, t. j. sa sjeverne strane, ima uska žljeba, kroz koju teče oveći potok, a pokraj potoka s desne strane kamenoviti konjski puteljak, kroz koji se teškom mukom stanovnici i drvena kola progone. U tom zaokruženom gorskom kotlu ima danas šest kuća pravoslavnvjeh, kojima je zemlja vrlo plodna, a i stokom su dosta imućni. To njihovo malo i osamljeno seoce zove se Mali Račić za razliku od Velikog Račića, kome ono i pripada. Malo je mjesta, kojima je priroda dala sve ono, što težaku najviše potrebuje, kao što je dala tom malom i osamljenom seocetu. Zdrav planinski vazduh, lijep gorski predjeo, dobra zemlja, čista i zdrava voda, drva, mlin, paša za blago, sve je to maloračićanima — štono reku pred kućom. U Malom Račiću, priča se, da je bio srpsko-pravoslavni manastir. 0 tom manastiru nema danas nikakvih znakova ni ostataka, ali ima mjesto, -gdje se po pričanju manastir nalazio. Na potoku ima takoćer mjesto, koje se zove „ Kalu ćersko mlinište," te ga narod i dan danas kao neku svetinju čuva i poštuje. Priča se, kako su na taj manastir udarili neki hajduci, da ga porobe i opljačkaju. No kaluđeri i njihov starješina bijahu ljudi rječiti i vješti u govoru, te im predstave strašne muke i nevolje grješnika na onome svijetu. Rječitost kaluđerska omekša okorjelo srce hajdučko, te se oni pokaju za svoje grijehove, pa ne samo da manaotir na miru ostaviše, nego se još ispovjediše i obećaše, da će ostati kao poslužitelji manastirski. Što rekoše, zaista i svjerovaše, jer se svi poslije nekoga vremena iskaluđeriše a i njihov haram-baša postade, kažu, poslije vrlo velik pobornik vjere Hristove, te ga za starješinu i u manastiru izabraše, gdje se sve do smrti svoje ka]ao za svoja rđava djela. Padom Bosne i ulaskom Osmanlija u ove zemlje, prebjegoše kaluđeri iz toga manastira u neki manastir dalmatinski, a njihov sagorješe osmanlijske čete. Tako od toga manastira ne ostade ništa, nego samo golo pričanje. Misli se, da je ovaj manastir u Malom Račiću ona Pavlica crkva, koja se u srpskim narodnim pjesmama „ispod Jadovnika" spominje, jer i Ljutoč spada u hrpu onijeh brda, koja su sa Jadovnikom ili Jadovikom svezana, ili, pravo reći, on je ogranak ili panoga od planine Jadovnika. Ovako pjesma narodna o tom govori: „Što bijahu Nemanići stari, Ne trpaše na gomile blago, No gradiše s njime

zadužbine, Sagradiše mnoge manastire; Sagradiše visoke Dečane, Baš Dečane više Đakovice, Paćaršiju više Peći ravne U Drenici bijelo Deviča, Petrovu crkvu pod Pazarom, Malo više Đurćeve Stupove, Sopoćane navrh Raške ladne, Trojicu u Hercegovini, Crkvu Janju u Starome Vlahu, i Pavlicu ispod Jadovnika, Studenicu ispod Brvenika" i t. d. Da li ima drugi koji Jadovnik (planina) osim ovoga našega i pod njim spomen od kakve crkve, to ne znam, nego će možda ko drugi, tom poslu bolji erbab od mene, to znati rastumačiti. Navrh Ljutoča ima oveća ravan (podeljak), s koje se vidi cijela Krajina preko rijeke Une. Na toj ravnici ima vrelo, koje nikada ne presuši. Tu pastiri poje ljetn blago i piju vodu, te vele, da je ljekovita i vrlo zdrava i lagana. Govoreći o ovoj vodi pada mi i nehotice na pamet, kad su ono begovi ripačni zvali i pitali nekoga staroga težaka Mitra Pepića iz sela Hrgara, koji je bio veoma razuman i darovit čovjek u dosjetkama i odgovorima, pa ga pitali: „Čuješ Mitre! Bi li ti nama znao kazati, od kud na tako visokom i oštrom Ljutoču voda?" —a on gladeći svoju bijelu bradu reče im onako prostodušno: „ Dobro! Ako vi meni kažete otkud na vrh glave čovječije krv? onda ću i ja vama to odgovoriti", pa se okrene i otide od njih. I zaista, ko bi god izišao na vrh Ljutoča i vidio onu vodu, moralo bi mu i nehotično pasti na pamet svemogućstvo božije. Blizu vrela na onom podeljku pričaju stari ljudi, da je nekada bio vrlo velik i znamenit grad, ali mu u današnje vrijeme nema ni traga ni glasa. Ne zna se dakle, da li je taj grad razrušen, ili zarastao šumom, ili ga možda nije ni bilo nikako. Na gradu, priča se, da je bio grdosija top, od koga se jeka čula po svoj Krajini. To je bilo, vele, u ono vrijeme, kada je bihaćka dolina ležala podvodom (vidi opis u „Bošnjaku" od 1886. godine). Pod gradom su stojale ćemije (brodovi), koje su plovile u Brekovicu, Kraljevac na Velebitu i druga okolna mjesta. Onda nije bilo gradu Bišću, Sokocu i onijem drugijem gradićima, koji se danas u ravnici nalaze, ni traga ni glasa. NGto se tiče postanka ovoga grada, priča se, da ga je podigla nekoga kralja kćer, imenom Sofija, koju prozvaše Ljuticom, jer bijaše sasvijem ljuta i naopaka. Ona se zavadi sa svojim sestrama i narodom, te se ovi dignu na nju, pa joj grad razruše i unište a nju protjeraju iz Bosne. Ispod Ljutoča sa sjeverne strane proteže se selo Veliki Račić, pa onda druga mnogobrojna sela, kao: Ripač, Lohovo, Golubić, Hrgar, Pritoka i t. d. i tako se vežu ta sela jedno za drugo četiri do pet sati hoda. Svima tijem selima, još od najstarijih vremena, bio je Ljutoč kao neki pogađač vremena, ili štono kod nas kažu: „vječiti kalendar". Otuda se može i dan danas čuti od naroda: „Ljutoč je naš vječiti kalendar" (koji pogađa vrijeme). Za što je Ljutoč postao narodni pogaćač vremena, evo uzroka: Pred svako vrijeme t. j. pred kišu ili snijeg uhvati se oko vrha Ljutočeva magla, koja ga po vrhu obavije, pa mu načini kao neku kapu ili čalmu (pošu, ahmediju, turban). Otud je postala u narodu riječ: „Ljutoč zamotao čalmu!" „Ljutoč odmotao čalmu". Ali se to u prvašnje vrijeme govorilo: „Oštri vrh zamotao čalmu" t. j kad se magla oko vrha njegova uhvati. „Oštri vrh odmotao čalmu", kad se magla digne sa vrha njegova. Ili: „Oštri se vrh naljutio!" „Oštri se vrh odljutio?" — Ako se dakle okolo -Oštroga vrha uhvatila bila magla, to se on naljutio bio, a ako se magla razišla, onda se on odljutio, te se još govorilo: »Ljuti se vrh naljutio!" — „Ljuti se vrh odljutio!" a za tim Ljuti se vrh promijeni i skrati u jednu riječ, te počeše govoriti: „Ljutoč se naljutio! Ljutoč se odljutio! Ljutoč zamotao čalmu! Ljutoč odmotao čalmu!" I tako te izreke ostadoše i do dan danas kod svijeh onijeh sela, kojima je Ljutoč na pogledu za pokazivanje vremena. Iz ovoga dakle slijedi, da je Oštri vrh, ljuteći se i odljućujući, dobio današnje ime svoje, koje će mu možda ostati dok je njega i naroda našega okolo njega.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко Врањеш Zorane,svaka cast,drugo nemam sta reci,samo nastavi tako

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешU zelji da malo animiram Hrgarcane,pokušaću i ja da napišem par rečenica o Hrgaru i Hrgarčanima(naravno onoliko koliko budem znao i umio)mada mislim da to Hrgarčani puno bolje znaju od mene,ali sta je tu je....

Hrgar je površinski drugo selo po veličini u Podgrmečju.U periodu izmedju dva svjetska rata imao je preko 200 domacinstava koja su bila rasporedjena u 6-7 zaseoka(Velebit,Zapoljak,Prijekovac,Tihotina,Podastrana i Praščijak)Što se tiče prezimena i krsnih slava na Hrgaru,dozvoliću sebi da pokušam da napravim spisak,ali se istovremeno nadam da ce te me dopuniti i ispraviti eventualne greške i propuste------------------------------------------------------------------------------HRGAR-Velebit

BORJAN-sv.StefanBOJIĆ- sv.NikolaMARIĆ- sv.GeorgijePJEVIĆ- sv.NikolaPILIPOVIĆ-sv.AlimpijePEPIĆ-sv.GeorgijePOPOVIĆ-sv.NikolaZELJIĆ-sv.Jovan----------------------------------------------------------------------------------HRGAR-?

BORJAN-sv.StefanDRAKULIĆ-??INJAC-??LAJIĆ-??MAJIĆ-sv.JovanMIJIĆ-sv.NikolaMIHAJLOVIĆ-sv.GeorgijePILIPOVIĆ-sv.AlimpijePUVAR-??POPOVIĆ-sv.NikolaPAŠIĆ-sv.JovanPUAČA-sv.NikolaSEKULA-sv.JovanŠEVIĆ-??ŠEVO-sv.LukaVUKADINOVIĆ-sv.JovanVRANJEŠ-sv.GeorgijeZEC-sv.GeorgijeZELJIĆ-sv.JovanZORIĆ-sv.Georgije---------------------------------------------------------------------------HRGAR-Zapoljak

BOJIĆ-sv.NikolaPILIPOVIĆ-sv.Alimpije----------------------------------------------------------------------------HRGAR-Prijekovac

PEPIĆ-sv.Georgije-------------------------------------------------------------------------------HRGAR-Tihotina

NOVAKOVIĆ-sv.NikolaPAŠIĆ-sv.JovanPEPIĆ-sv.Georgije----------------------------------------------------------------------------HRGAR-Podastrana

MALEŠEVIĆ-sv.NikolaPEPIĆ_sv.GeorgijePOPOVIĆ-sv.NikolaPUAČA-sv.NikolaRABATA-sv.GeorgijeSTIPIĆ-??TORBICA-sv.VasilijeVUJINOVIĆ-sv.Arandjel-------------------------------------------------------------------------------------HRGAR-Praščijak

BUBULJ_sv.JovanDAMJANOVIĆ-sv.GeorgijeMAJIĆ-sv.JovanMILJUŠ-sv.NikolaPOPOVIĆ-sv.NikolaSTOJANOVIĆ-sv.NikolaTORBICA-sv.VasilijeZORIĆ-sv.Georgije

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Post Deleted

πάνω από ένα χρόνο πριν

Душко ВрањешPo putopisnim dokumentima iz 19 vijeka o Prascijaku je napisano sledece:

Prascijak je malo seoce,koje pripada knezkiji Hrgarskoj,po prilici 20 minuta od Ripca a dva sata od Bihaca.Ides li slucajno Bihacko-Petrovackom cestom na gornju stranu uz tzv Ripacki klanac,vidi se Prascijak lijevo u jednoj uskoj dolini,kroz koji tece potok istog imena.Po sred Prascijaka vidi se star blatav put,za koji vele da je u prvosnje vrijeme bio najglavniji drum kojim se iz Sarajeva u Bihac i ostalu krajinu sva roba progonila.Kazu da tu nije bila nijedna kuca nego gusto hrastovo drvece.Namjeri li te namjera,te podjes slucajno od Ripca prema Gorjevcu i Dubovsku putem kroz Prascijak,pa bacis pogled na desnu stranu opazices u kamenitom brdu jednu dosta veliku pecinu.Bila je to u staro vrijeme znamenita pecina,koju su hajduckom pecinom zvali.Pricaju da je pecina dosta duboko u zemlju otisla i da se u njoj nalaze dvije bacve po kojima je mahovina narasla,to je samo pricanje a dali je istina ne tvrdi se.O ovoj pecini ima mnogo razlicitih prica i bajki,izmedju ostalog prica se da su u njoj hajduci stanovali.Pricaju kako je u njoj stanovao jedan hajduk po imenu Stevan koji je dugo godina cetovao sa Jankovic Stojanom,a i ratovao je sa turcima pod imenom Vuk

Bjelobrk.Desavalo se vise puta da su ti hajduci putnicima i trgovcima otimali robu i novac a ponekad su se ti putnici opirali i onda bi nastao strasan i krvav boj.Prasak pusaka bi se cuo po cijeloj okolini,od toga vele da i ostade ime PRASCIJAK.Drugi opet kazu da je dobio ime po prasadi kojih je tu u to vrijeme puno bilo.Ali kad su hrastovu sumu isjekli i iskrcili,Prascijak je ostao bez ikakvog zaklona tako da su se i hajduci razbjezali iz pecine i ona osta pusta i prazna

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко Врањеш Sad mi pade na pamet pa da je objavim. Davno sam čuo jednu zanimljivu priču od pokojnog učitelja Slavka koji je 60-tih godina učiteljovao na Hrgaru.Tako ti on jednom prilikom zada učenicima četvrtog razreda pismeni zadatak na temu šta bi ko volio biti kad poraste.Jedni su pisali ovo,drugi ono,a Gojko Pašić je sve napisao u jednoj rečenici:Kad porastem volio bi biti Munir poštar.Gojko je za svoj rad dobio pet.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Zoran UzelacJel to Cile,Gogin stari?

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешNe,to je Gojko Pašić sin kuma Milkana Pašića,mislim da je on davno otišao sa Hrgara,negdje u Vojvodinu

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Ljiljana KresovicNajljepse sume i livade na svijetu najcestitiji narod.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Ljiljana KresovicZaista vam svima hvala na ovoj sjanoj diskusiji. Moja majka je rodjena Pepic, kcer Mihaila i Milice(rod. PAsic) Pepic. Rodili su petoro djece Duska, MIlkana, Maru, Djuju i Savku.Mihailo se nekoliko godina prije "onoga" rata preselio sa porodicom u Bihac kako bi mogao skolovati djecu. Nazalost, nikada nismo upoznali djeda koji je kosti ostavio negdje u sumama oko Bihaca. Osim Duska koji je umro odmah nakon rata, ostala djeca i potomci su zivjeli uglavnom u BIhacu i Zagrebu.Nasa voljena baka Milica je umrla 1987-me. Ako znate nesto vise o mojim Pepicima molim vas da mi posaljete. Istorijske izvore, casopise, crkvene arhive... Hvala unaprijed.Isto tako pretpostavljam da u ovoj grupi imam i dosta rodjaka. Hvala jos jednom na ovoj sjajnoj grupi. Svima puno pozdrave i Kansas City-ja.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешGRAD KRALJEVAC(GRADINA)

ZABILJEZIO PO NARODNOM KAZIVANJU SVESTENIK KOSTA KOVACEVI 1886gNa istočnoj strani grada Bihaća, četri sata daleko, na visokom brijegu Velebitu u vrlo prekrasnom predjelu, na jednoj šumom obrasloj uzvišenoj glavini, koja je sa sviju strana sa košanicom livadom zaokružena, nalaze se razvalipe od starinskoga grada Kraljevca ili Gradine. Taj starodrevni grad obrastao je sa šumom tako jako, da se zidire gradske vrlo malo danas viditi mogu. Sudeći po raznim spomenicima sazidan je u vrlo stara vremena, što nam i priča narodna posvjedočava. Kažu, da je u tom gradu živio neki kralj, koji nije imao od srca poroda, nego samo jedinu ćer. Ta kraljeva ćer bješe dobra i poštena duša a pritom junačkoga srca, a ljepša od sviju u ono vrijeme vladalačkih Meri. — Kralj ratovaše često sa neprijateljima svojim a njegova ćer ićaše svagda sa ocem u boj preobučena u mugako odijelo. Kao zapovjednik jednog odjedenja vojske kraljeve, — pobjedila bi svakad neprijatelja, gdje bi se god s njim sudarila. Kralj imaćaše i jednoga vojvodu svoga, koji bi se svakom prilikom HFALIO kralju, kako mu je vijeran i odan i kako bi i sami život za nj žrtvovao. Jedan put kralj pođe sa vojskom, da vojuje protiv nekoga neprijatelja, koji na njegovu zemlju udario bješe, a ostavi ćbr u svom gradu, da ga čuva, zapovjedivši joj pri polaeku, da ni koga u nutra ne pušta, dok se on sa vojne ne povrati. Onoga vojvoduu koga se najviše uzdao, opravi da čuva granicu na drugoj strani, a on sam otide s vojskom protiv neprijatelja. Kralj se zabavi dugo vremena ratujući i na pošljedku nadvlada svoga protivnika. U isto vrijeme onaj kraljevski vojvoda, što je granicu čuvao, namisli osvojiti kraljevski grad i uzeti kraljevu ćer za ženu, pa se sam za kralja proglasiti. Zato okrene sa vojskom, kojom on zanovjedaše, protiv grada u kom je kraljeva ćer bila, te udari na nj noću, jer znaćaše, da će kraljsva vojska protivna biti, da on na

prijeetol bez volje i znanja kraljeva sjedne. Ali kraljeva ćer prije dozna za hrđavu namjeru izdajnika vojvode, pa ga hrabro dočeka sa ono vojske, koju je sa sobom u gradu imala. — Vojvoda ne mogući grada oteti, opkoli ga sa sviju strana, misleći, da će ga glaću primorati da mu se preda. U isto vrijeme vrati se pobjedonosni kralj sa vojne natrag svojoj prijestolnici; na putujući doće na jedan pzvor i tu namisli odpočinuti sa vojskom. Tada dođe tu kralju neki glasnik, koga ćer njegova iz grada poslala bješe i javi mu, kako ga je vojvoda iznevjerio i kako mu se ćer i prijestol u opasnosti nalaze. — Čuvši to kralj vrlo seokari i ražalosti, zato se i prozva taj nzvor gdje se kralj okario bješe: Karanovac, te ga još i dap danas narod u okolici tako nazivlje. Onda kralj zapovjedi vojsci, da se ni kud s toga mjesta ne miče, dok se on ne povrati, a sam sa svojim slugom pohiti slobodno gradu i vojsci odmetničkoj, ne bi li ćer izbavio i grad spasao. Vojnici se prepadoše kralju svome, da ne bi poginuo od odmetničke vojske, pa ga moljahu, da i oni ga njim noću, te mu u nuždi budu, ako bi mu do toga došlo. Ali im kralj to ne dopusti, bojeći se, da se ne bi između njegovih vojnika krv prolila, nego se sam uputi prijestolnici svojoj. Videći iz daleka vojnici, koji se oko grada nalazahu, svoga kralja, zavlada sa njima ' neki neobični strah, te svi polože oružje a izdajniku vojvodi odrekoše svaku poslušnost. Došavši kralj k njima poče. im govoriti svojim ozbiljnim i umiljatim glasom: „Dragi vojnici moji ! Protiv koga se vi digoste danas *? je li protiv neprijatelja zemlje naše ili protiv drugoga nekoga" — Sve vojnike obliše suze, čuvši blagi govor i prijekor svoga dobroga kralja, pa ga moljahu za oproštenje i milost vladalačku. Kralj oprosti svima njihovu pogrješku, a i vojvodi ne htjede ništa, nego ga ostavi u onom istom zvanju u kom je i prije bio. Vojvoda se od toga vremena stićaše vrlo kralja svoga, te je svakako gledao, da bi ispravio pogrješku svoju i uvjerio kralja o njegovoj vjernosti. Jedan put mu se pruži prilika za to, jer udari na državu kraljevu opet neka neprijateljska vojska. Vojvoda ode jedne noći u logor neprijateljski tajno, da ga nitko opazio nije, uđe u šator neprijateljskoga vođe i osječe mu glavu, pa je denese svome kralju, — govoreći: „Može li ova neprijateljska glava izliječiti one rane, koje sam ti nanio, dobri i milostivi vladaru moj, pa da mirio umrijeti mogu V — Kralj tronut tim riječima svoga vojvode, poljubi ga u čelo, pa ga nazove zetom svojim i na smrti ostavi mu kraljevstvo svoje. Eto tako sve pripovjeda narod o starinskom gradu Kraljevcu (Gradini) i njegovoj prošlosti. 

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Slobodan PjevicBihaćka parohija.

Autor: KOSTA KOVAČEVIĆ Download: pdfDetaljiAutor(i): KOSTA KOVAČEVIĆPublikacija: BOSANSKA VILADatum izdavanja: 01/05/1887Tip sadrżaja: MEDIJSKI SADRŽAJBroj stranice: 136Ključne riječi: [N/A]INFOBIRO arhivski materijal broj: 510294Datum dodavanja u arhivu: 04/11/2008Kredit(a): Tekst je besplatan

Tekst članka

U staro vrijeme parohije u Bosni nijesu imale svojnh osobitih imena, niti su se zvale po imenu onoga mjesta, gdje je n. pr. sveštenik stanovao, — kao što je to danas običaj, — nego su se zvale po imenu onoga sveštenika, koji ju je posluživao. Pritom su stare parohije bile mnogo prostranije i veće, a sveštenik rijstko je kad i dolazio kući svoga parohijanina. Prije no što prijeđem dakde na opis parohije bihaćke,moram spomenuti, da i ona ne bješe svagda ovaka i ovolika, kao što danas postoji, nego je mijenjala svoje ime onako, kako ju je koji sveštenik posluživao. Najstarija i najveća parohija u ovim krajevima, za koju se pripovijeda, da je bila u jednoj cjelini ida je u njoj jedan sveštenik služio, zauzimala je cijelu krajinu: od "Bos. Novog i rijeke Sane, pa na Stari Majdan i VarcarVakuf do dalmatinske međe. — Tako od prilike narod veli, da je bilo u staro vrijeme, što je sa svim vjerovatno, jer i danas ima dosta starih ljudi, koji pamte, kad je današnji šestsedam parohija spadalo u jednu. I opet u tako prostranim parohijama nije bilo više od jednog sveštenika (paroha), a i taj je bio sam bez ikakva pomoćnnka (kapelana), bez konja i kočija, sa šljakom u ruci i bisazima o ramenu, u kojima je nosio svoje sveštennčke knjige. Ti stari sveštenici nijesu smjeli ići ni putevima kud ostali svijet hodi, nego su morali ići kao kakvi lupeži stranputice, svojim osobitim putevima, te krštanali djecu i svršivali druge zakonite poslovo. To nam i danas svjedoče silni prokreti, koji su poznati pod imenom: „popovski putevi," kud su stari duhovnici krijući se od zulumćara i siledžija, odali i učnli svoje vjerne, da ostanu postojani i vjerni vjeri svojoj prađedovskoj. Još i danas imade dolina, gdje su oni krštavali djecu, jer im u kući nije bilo slobodno, da to čine, te se te doline današnjim danom drže kao svete, — kao hramovi starinski. — Sveštenici ti nijesu dolazili svojim hristjanima često, kao što to danas biva, nego jedva u godini jedan put, a bilo je slučajeva, gdje sveštenik kroz četri ili pet godina dolazio nije. Na više mjesta događalo se, da su mu djeca od stoke dolazila, da ih krsti i sv. mirom pomaže. Još i dan danas u selu Hrgaru živi jedan starac, koji dobro pamti kad ga je otac teškom mukom od goveda dovukao, te ga sveštenik u jednoj dolini krstio, jer u kući ne smjedoše od stražara koji su tuda neke ajduke po selu tražili. Najstariji sveštenik, za koga se zna, vele, da je bio u ovim krajevima neki pop Rađenović. pa onda proto Devetlaka, o kome ima dosta priča u narodu: kako je n. pr. izgoiio đavole iz ljudi i. t. d. Tako je bilo onda, no danas je sa svim drukčije. Današnja parohija bihaćka sastavljena je iz grada Bihaća i sela: Založja, Pritoke, Hrgara, Račića, L.ipe, Dolani, Dohova, 1jočubića i Zloponja ili Zloponjca. Ja ću dakle govoriti o svima tim mjestima po redu kakvo je koje danas po položaju ? šta se pripovijeda o njemu u opće? Šta se veli o postanku imena njegova? i. t. d. Grad Bihać (Bikće — Bišće — Bić) leži u sredini pitome i plodonosne doline bihaćke na lijevoj strani rijeke Une. Ne zna se pravo, ko ga je zidao, premda neki vele, da ga je podigao neki kraljeva ugarskih. Narodno predanje veli, da ga je zidala ćer nekoga velmože imenom : Bika od koje je i ime svoje dobio. (Vidi opis u kalendaru „Bošnjaku" godine 1485. od P. M.) Bihać ima do 75 srpskoprav. kuća i od drveta malu u vrijeme okupacije načinjenu crkvicu, koja je bila do ulazka austriske vojske izvan grada u mjestu zvano: Jezero, gdjo je i srpska škola bila. Od starina u Bihaću, najznamenitija je namijag „Fetija," za koju srpski i muhamedovski narod pripovjeda, da je bila pravoslavna crkva. I ako o tom nikakvih istoričkih dokaza nema, opet je narodno pričanje u nekoliko osnovano, jer i danas se osim drugih prilika, kojih ima dosta, poznaje oltar, gdje je bio, i okrenut je istočnoj strani. Kažu, da je prije okupacije na sjevernoj strani bio neki natpis, sa slavenskim pismenima, koji je pri ulasku austrijske vojske otrven, jer su se bojali, da je u crkvu ne okrenu. Još i danas poznaje se vele — četverougolno mjesto, gdje je taj patpis bio, po ne zna se pravo, šta je na njemu pisalo.1) Pripovjedao mi je jedan muhamedovac, da je taj natpis čitao pokojni :Demir, koji je bio tumač njemačkog jezika za turske vlade u Bišku i da je kazivao, da je „crkvenski" (sloveneki) napisano bilo : koje „Fetiju" zidao i koje godine. — Pokraj džamije ima jedna starinska zidana kuća, za koju i sami muhamedovci pripovjedaju, da je bilo vladičin konak, gdje je on u vrijeme kanoničke vizitacije konačio. — Hram crkve vele, da je bio sv. Jovan Krestitelj, i da se u to vrieme silni narod tu sastajao. — Nadanje, blizu tako zvanih „Njemačkih vrata," kod stare barutane u gradu, u mjestu zvano „Ićesar" (ostava) ima jedna stara namija bez munare. I za ovu džamiju kažu, da je bila crkva i da u njoj Turci nikad klanjati nijesu smjeli, zbog nekih prikaza, što su im se tu priviđale. Od drugih kakovih važnih znamenitosti u Bišću nema tragova. — Pošavši od Bišća na sjeveroistočnu stranu jedan sat oda, doće se u srpsko pravoslavno seoce Založje. Srpsko Založje leži iepod valoških brda, pa dopire do turskog Založja, gdje se pravoslivne i muhamedovske kuće miješaju, te čine Založje srpsko muhamedovskim selom. Pričaju, da je Založje bilo nekoga spahije bosanskog, koji dade Založje nekom vladaru u zalog (tutiju), na zato što ga je založio ili dao u zalog, prozove se ono današnjim imenom. Kuće su u

Založju male i niske, većim dijelom raštrkane, kao i po drugim selima bosanskim. Narod je dosta siromašan, jer ne drži dosta stoke, nego sve potrebe svoje podmiruje iz ono kukuruza, koji su jedini usjev u selu Založju. Inače narod je u Založju dobar n poslušan, kao ni u kom drugom selu okoline bihaćke. Crkvina ili manastira kakovih, gdje su se zborovi činili, pema u Založju, jer to je selo još od najstarijih vremena pripadalo crkvi pritočkoj, pa su i Založani tamo dolazili na zborove i razne crkvene svečanosti. Odmah na južnu stranu od sela Založja, po sata daleko leži srpskoprav. selo Pritoka, koja se proteže ispod brda Grabeža, od Ribićke Glavice na sjevernoj, do turskog sela Ružnića na južnoj strani. Ispod Pritoke, pruža se prekrasna pritočka ravan: oranice, pašnjaci i livade, sve do rijeke Une, koja . se od visokog brda Ljutoča preko zelenih polja tamo amo vijuga. Preko pritočkih polja, vidi se bihaćko petrovačka cesta, koja čini divan pogled sa grabeških brda. Kažu, da se selo Pritoka, nije svagda zvala tim imenom, nego da se tako prozvala od onoga vremena, kada je srpski junak Stojan Janković ratovao s Turcima u Krajini. Jednom prplikom, kada Turci htjedoše društvo Stojanovo, koje je neki plijen iz donje krajine gonilo stnći i plijen opeti, — preteče ih Stojan Jankovpć s druge strane u današnjoj Pritoci i tu se zametne krvavi boj. Stojan nadbije tom prilikom Turke i tu zarobi mnogo konja i džebane, pa se krene sa društvom dalje. Od toga vremene današnje selo Pritoka prozva se: Preteka, (jer tu Stojan prsteče Turke) koja se vremenom promijeni u riječ Pritoka. U selu Pritoci upravo na putu kod stare ceste (džade) ima jedan izvor zvani: „Danguba". Tu se Stojan Jankovpć, kada se vratio sa plijenom htio odmoriti, no Turci misleći plijen po drugi put sa pojačanom četom oteti, pohite za njim, pa ga zateku upravo kod izvora gdje počiva. Videći Stojan poćeru povika družini iz glasa: Junaci! Ne dangubte ! (t. j. udrite na njih nemojte dangubiti) i od tada se prozva taj izvor: „Danguba," te se i danas tako naziva. Tu vodu drži okolni narod kao svetinju, pa se sastaje kod nje i nose je kući u oči sv. Đorđa; a upotrebljavaju je i za razne lijekove n. pr. kad koga bole oči, a i od uboja vade iz nje lijeska, pa meću na bolesno mjesto i vele, da mnogi ozdravi. Kad je najveća suša poznaje se pred kišu ili kakva vremena, da zemlja okolo vrela ovlaži, otud narod gata, kad će udariti kiša i kad nastati suša. Malo bliže od vrela Dangube više staroga puta (ceste) ima još jedno vrelo, koga zovu: „Čava voda." Voda u tom vrelu ne izvire svakad, već u neko osobito vrijeme. Narod veli, da „Čava voda" izlazi samo pred kakav „dever" t. j. pred kakvu bunu ili pomor, pa otud joj pripisuju neku osobitu moć, za razne ljekarije. Stari ljudi iz sela Pritoke vele, da se ta voda pojavila u velikoj množini: pred „Skender" (dolazak Omer pašin u Bosnu), Doljansku i knežonoljsku bunu (1858) i pred posljednju bunu (1875). Odma ispod Pritoke malo sjeverozapadnoj strani leži jedna bara zvana: Pilppovka. Sva ova bara obrasla je naokolo jasikovim drvećem, pa izgleda kao kakav veliki tor. Pilipovka je čulna bara, jer staneš di pa drmneš na jednom mjestu, drma se onda ona sva na 100 koračaji u naokolo. Probiješ li koru njenu, to onda najveća stožina može lako u nju zamaknuti. U prvašnje vrijeme nije po njoj ništa odati smjelo, no sad se ona s dana na dan stvrdnjava i postaje sve čvršća i jača. Prije 20 godina naišao je na konju neki stran i nepoznat putnik preko Pilipovke, ali konj mu se uglibi i zamadše pod koru ; putnik jedva živ izađe. Kažu da je Pilipovku "proklela neka djevojka Pilipa, koja je nosila težacima užinu, što su u njoj orali. Ovi nehoteći je zovnuti, da s njima užina, a ona kako je bila vrlo gladna, a sramota joj kazati bješe, — prokune Pilipovku. da se nikad ne mogla orati. Od to doba Pilipovka prozva se po njoj, i postade nepristupna težačkom plugu. Inače Pilipovka kosi se, ali je trava s nje vrlo slaba, da je na najvećoj zimi goveda teškom mukom pojedu; — 10 minuta od Pilipovke južnoj pošavši preko pritočkih košanica, leže ostatci starinske crkve Golubice. (Vidi opis u „šematizmu„ arhidijeceze Dabrobosanske od godine 1884, 1885 i 1886 od K. K.). Na sjevernoj strani od sela Pritoke je brdo Glavica, koje rastavlja Pritoku od muhamedanskog sela Čerlija. Na vrhu toga brda leže ostaci od crkve Ružice, za koju se pripovjeda, da ju je kraljeva ćer Ružica pravila. (Vidi opis u „šematizmu" pomenute god). U Pritoci žive sve sami pravoslavni Srbi, koji su živahni i okretni ljudi, te otud i žive oni ljepše i ugodnije, nego ma koje drugo srpskopravoslavno selo u blizini grada Bihaća. Osim zemljodjelstva bave se oni i izdjelavanjem drvene japije (građe) kao i. pr bavlana (ili baleana, trupaca), jelića, žijoka za kuće i. t. d. Od Pritoke pošavši dva sata uz vrletin i kameniti hrgarski klanac na jugo istočnu stranu, leži kao na nekom planinskom tavanu vrletno a gorsko selo Hrgar od 90 srpskih kuća. Ne zna se od kuda je Hrgar svoje ime dobio. Više Hrgara na uzvišenom brijegu Velebitu nalazi se starinski grad Kraljevac ili Gradina, o kome ima priča u narodu. (Vidi 7 broj gBos. Vile" od 1887 god). U Hrgaru ima jedna crkvipa, za koju vele, da je bio kraljev manastnr, a malo dalje od te crkvine je voda (izvor) Svetinja, s kojom pripovjedaju, da je kralj, koji stanovaše u Kraljevcu izlijsčio svoga slijepoga sina. I danas se skuplja na

Svetinju cijelo selo Hrgar u oči sv. Đorđa i mlade nedjelje, pa se umivaju i kupaju, da budu zdravi preko godine. Drugi kakvih istoričkih podataka nema u Hrgaru. Na južnoj strani veže se sa Hrgarom pravoslavno srpsko selo Gorijsvac, koji je obrastao sa sitnom šumom tako, da je tu teško svaku kuću viditi dok k njoj ne dođeš.Od Gorijevca jedan sat idući glavnom petrovačkom čistom leži na obe strane puta selo Lipa, koja je vele zbog trave lipice (koje ima tamo u velikoj množini) to ime dobila. Pripovijedaju, da je Gorijevac i Lipu prokleo knez Lazar još na bojnom polju Kosovu, jer gorijevčani i lipnjani ne htjedoše mu u indat doći. Vele, da je Gorijevac prokleo, da se ne mogao od šume iztrijebiti i da bi često gorio (od toga je vatvda i ime dobio) a Lipu da bi se na njoj često krv prolijevala. — Pjesma sijedećg sadržaja pokazuje kneževu kletvu : „Oj Gor'jevče nesretno seoce, Što izdade mene na Kosovu, Te mi nešće u indata doći Ti u crno trnje zarastao; A ti Lipo bojištom se zvala Na tebi se krvca proljevala!" Dalje u kneževoj kletvi nastavlja: „Ne dođe mi niko s Pučenika,1) Veće nešto golih mučenika, Nit' mi kogod dođe sa Gudavca, Već nekakva do dva baguravca!" Stari ljudi iz Gorijevca pripovijedaju, da je Gorijovac već dva puta zarašćivao u šumu i da u ta dva puta ni jedna kuća na njemu ostala nije, pa treći put kad zaraste, ispuniće se kneževa kletva: „nestaće kuća i naroda i neće se VIŠE nikad na njemu rod ljudski zametnuti." Odma na jugoistočnoj strani višz Gornjevcg je visoka planina Jadovik ili Jadovnik, sa koje je planine jadikovala neka djevojka i proklinjala — vele— Gorijevčane i Lipijance, što neće, da idu na Kosovo. To bješe uzrok, da se Jadovik planina, prozva Jadovikom ili Jadnom planinom. U selu Lipi kraj puta ima jedno staro groblje za koje pripovijedaju sljedeće: U staro vrijeme udariše neki svatovi iz Bišća sa djevojkom, a drugi opet iz Petrovca također sa djevojkom. Na onom mjestu gdje je sad groblje, sretnu se, pa se poinade (svade se) čija je djevojka ljepša, pa nehoteći se jedni drugima pokoriti, svade se tako strašno, da svi izginu do jednoga, a i djevojke žive ne ostanu. (Svršiće se.)

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Slobodan PjevicBihaćka parohija.

Autor: KOSTA KOVAČEVIĆ Download: pdfDetaljiAutor(i): KOSTA KOVAČEVIĆPublikacija: BOSANSKA VILADatum izdavanja: 16/05/1887Tip sadrżaja: MEDIJSKI SADRŽAJBroj stranice: 151Ključne riječi: [N/A]INFOBIRO arhivski materijal broj: 519093Datum dodavanja u arhivu: 01/12/2008Kredit(a): Tekst je besplatan

Tekst člankaOd Lipe pošavši preko planine Baraćuše dva sahata hoda na zapadnu stranu, leži selo Doljani u kome ima do 65 pravoslavnih kuća. Selo Doljani proteže se od planine Ljutoča, pa čak do grada Orašca, puna tri sahata daljine. To je selo vrlo vrletno i kamenito tako, da je teško i pješke a nekmo li na konju po njemu odati. Kuće su tako raštrkane, da ne moreš jednu ispred druge vidjeti. Zbog te velike daljine i prostorije valjda su i Doljani svoje ime dobili. I na Doljanima ima jedna stara zidina (crkvina) preko 20 metara dugačka. Za tu zidinu vele, da je bila crkva i da je zidana još za cara Laze. — Narod se tu sastaje svake godine tri puta pa zbor, i to : na Cvijeti, Duhove i

Ubrus. U prvašnja vremena t. j. prije okupacije, sastajao se tu narod iz cijelog okružja bihaćkog, no to je sad sve ređe, jer su se po okolnim mjestima počele dizati crkve, te narod sad ne mora ujedno mjesto dolaziti, da sveto pričešće prima. U selu Doljanima ima jedna voda (izvor) zvana: Kraljevac a druga opet Vukaševac. Oba izvora vele da su bila nekad ozidana, i da ih je zidao kral. Vukašin otac Kraljevića Marka. Vukaševac — vele, — da je zidao prije dok se još zakraljio ne bješe, a Kraljevac tek onda kad je postao kralj, te su od njega kažu i ime te vode dobile. Malo dalje od tih izvora, ima u kamenu velika izdubljena ljudska stopa, a ispod ove na istom kamenu opet jedan lik poput konjske stope. Za ove znakove narod veli. da su stope Mark Kraljevića i njegova konja Šarina. Osim toga, u Doljanima nma više zidina i pećina, kojima je teško doći i razgledati ih. Pošto nijesam mogao unutra ući, to su mi pripovijedali seljani o njima. Vele, da su ozidane od samoga tesanoga kamena i da imaju više pregradaka, dalje o njima ne znaju pripovijedati, nego da su u njima hajduci zimovali: Pođemo li od Doljana dva sahata sjsverioj strani pokraj planine ..Đutoča, doći ćemo u selo Račić. Račić je jedna knežija sa Gorijevcem, koga sam već spomenuo, te se broji s njim jedno selo i ima do 80 pravoslabnih kuća. I u Račiću su kao obično i po drugim selima kuće rasijane, no on je većnm dijelom župno mjesto. Visoko brdo Ljutoč, koje se više njega kao kakva visoka kula diže, čini ga i planinskim predjelom. Kuće su po Račiću male i niske, razmjegatene po doljama i brežuljcima, pa bi rekao, da ih i nema nikako. Pošavgai iz velikog Račića od sjeverne strane južnoj, kroz usku dolinu kraj brda Ljutoča, pokraj maloga iotočića, koji kraj puta šumi, dođe se u mali Račić. U malom Račiću nema nego 6 kuća, koje su kao u nekom gorskom kotlu. Pripovijedaju, da je i u malom Račiću bio neki manastir, za koji se sada slabo znati može. Na potoku imade jedno mjesto, koje se zove: Kaluđersko mlinište," gdje su mlinovi manastirski bilii. (Opširnije o manastiru u malom Račiću izići će posebno). U velikom Račiću imade jedno toplo vrelo, koje se zove svetinja ili Ilidža, koje je opisano u kalendaru „Bošnjaku" od 1887 godine. Drugih kakovih podataka u Račiću nema, niti o tom narod zna što pripovijedati. Otkud je Račić svoje ime dobio, evo kako se pripovijeda: Još dok nije bilo ni jedne kuće u današnjem selu Račiću, nastani se tu samo jedan čovjek sa svojih više sinova. Ovaj čovjek bješe veoma opak i junačan, da se nije dao svakome gaziti. Pa i sinovi njegovi bili su kao i otac im junačni i silni. Spahijama nijesu se htjeli pokoravati, niti im davati trećine.Otud ih prozvaše njihove spahije: „Raci" (nepokorni) a njihovu djecu i našljednike: „Raciće." Malo po malo i njihovo se selo tako prozva: „Racići," pa se zbog toga kašnje i prozvalo valjda: Račić. — Odmah preko rijeke Une na lijovoj strani,.,pored Račića, leži selo Lohovo ili kako ga narod zove Lovo. — Selo Lohovo pruža se u redu ispod Lovskih brda od sela Golubića na sjevernoj,g pa do mjesta zvanog Loskuna na južnoj strani. U staro vrijeme bješe obraslo šumom, u kojoj bješe dosta divljači, kao: jelena, košuta, srna, vukova, lisica i. t. d. Tu su dolazili silni lovci iz okolnih mjesta, pa lovili divljač, otkud je i ime to selo dobilo. Moj đed Vid Kovačević, koji je preko 115 godina živio, pripovijedao je, da je po cijeli čopor jelena i košuta u njemu viđao. Te životinje dolažahu sa planine Plješevice na rijeku Unu, da se vode napiju. No to se sve u novije vrijeme istrijebilo, otkad se narod iz susjedne Like tu naseljavati poče. Osobito silnim lovom, koji je tu najglavniji u našoj okolici bio, zatrvena je ta divlja zvjerad. Pošto je Lohovo mjesto novo, nema kakovih znamenitih priča o" njemu. Sa Lohovom na sjevernoj strani veže se selo Golubić, koje je no prniovjedanju, od crkve Golubice to ime dobio. U Golubiću ima do 15 kuća pravoslavnih, a ima i rimokatolika, koji odvojeno od pravoslavnih Srba žive, jer su im kuće na drugoj strani sela. — U Golubiću u mjestu zvano Travnik, upravo za starinskim gradićem Sokocem imade jedna vidina, za koju narod veli, da je bio pravoslavni manastir sv. Đorđa. I danas poznaje se po zidu, gdje je bio oltar toga manastira. Kažu, da je zidan u ono vrijeme kad i gradić Sokolac, i da je zadužbina srpskih velmoža. Pripovijedao mi je jedan starac iz Golubića, da mu je pričao rahmetli (nokojni) Uso Žerić Turčin iz Sokoca, da je on na tom mjestu, gdje bješe manastir načinio bio kuću, pa je morao opet dizati i bježati odatle. „Po svu dragu noć" — veli Uso Žerić — „slušao sam tu neke glasove, gdje mi viču: „Uso! Uso! Što ćeš ti ovdje ?" „Ovo je bolan srpski manastir, pa nije tebi ovdje li jepo biti, jer ovo je mjesto za božiju a ne za ljudsku kuću odrećeno." „Turske mi lijepe vjere" — veli dalje Uso Žerić — „kroz neko vrijeme dok tu stanovah, umrije mi netsro čeljadi. i sva bi mislim pomrla, da se ne osvijestih i ne odselih odatle." — Ovo su sela pa gornju stranu grada Bihaća t. j. na istočnoj, sjeveroistočnoj i jugoistočnoj strani. Od Bihaća pošavši dva sahata hoda preko rijeke Une glavnom bihaćkocazinskom džadom sjeverozapadnoj strani nalazi se osamljeno pravoslavno srpsko selo Zlopoljo ili Zlopoljac. Pripovijedaju, da se selo Zlopolje u staro vrijeme zvalo Zlatopolje. (Zlato polje — Zlatno polje). Ali poslije kada je nestalo gore (šume) okolo Zlatopolja, pa se stoka

prestala držati, kako su nastale velike dacije, pa ljudi osiromašili, kako je prestala zemlja dobar rod davati — prozvaše ssljani sami svoje selo: Zlo polje — Zlopolje. U Zlopolju ima danas do 40 kuća pravoslavnih, koje su većim dijelom siromašne i jadne. Ne imajući blizu gore, pokrivaju kuće sa ševarom (šašom), pa su im mračne i niske, da se u njima nije moguće , ispraviti ni malom čovjeku. Inače nraod je dobar i gostoljubiv , kao svaki Krajišnik bez razlike vjere i narodnosti. Narod se u Zlopolju jedino bavi sa zemljodjelstvom, te za to i "namiruje sve potrebe iz one žita što usije. Od drugnh kakovih znamenitih starinskih stvari nema u Zlopolju ni spomena. Starih grobalja u ovoj parohiji ima dosta, pa su pojedine grobove ljudi otkopavali i nalazili u njima tako velikih kosti i gnjatova ljudskih, da takovih i tolikih u današnje vrijeme ne može biti. Otud narod veli, da su prvi ljudi bili mnogo veći i snažniji od današnjih, a da su i više godina živjeli. Natpisa starinskih ili ploča mramornih od 30 godina starijih nema niti sam ih ja mogao igdje opaziti. Od starinskih knjiga, povelja, sinćelija ili kakovih drugih važnih istoričkih dokumenata — nema ovdje tragova niti za njih iko znati može. U pojedinim znatnim begovskim i aginskim kućama i ako bi tako što bilo, to se krije i čuva, kao neki starinski amanet, koga nnkom neće da pokazuju, jer se boje da im seto ne bi otelo ili na kakvu drugu ruku oduzelo. U jednoga staroga Srbina pravoslavnoga u Bihaću, rekoše mi, da ima neki starinski krst JOŠ iz nekadanje crkve bihaćke sv. Jovana Krestitelja, sadanje džamije „Fetijo" i još nekih stvari, što js on od jednoga Muhamedovca još davno kupio, no ni na kakvu ruku ne htjede mi to pokazati, da vidim, — jer veli, da to u njega nema. —

(Svršstak).

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Slobodan PjevicVeza : Grad ''Kraljevac'' na Hrgaru...

6. Hrgarska gradina. Dosta daleko jugoistočno od mjesta Hrgara ima na niskoj, bukvom obrasloj glavici krševite visoravni Hrgara, i to sjeverozapadno od erarske kuće lugareve, gradina Hrgarska gradina, kojoj je tlocrt i presjek prikazan u slici 7. Hrgarska gradina čini vrlo nepravilnu elipsu, od jugozapada prema sjeveroistoku duga je 168 m, ima maksimalnu širinu od 90m, a uokolo je, ogragjena jednostavnim kamenitim nasipom. S polja je nasip na jugu visok do 6 m, na sjeveru pak jedva 2 m, dok iznutra posvuda pomalo prelazi u ravninu. U nutarnjem prostoru toga nasipa, koji dorminira cijeIom okolicom, veoma je ispremiješan sloj crnice pepelom, gotovo je crn, a ima po njemu množina rbina od ilovastog sugja gragjenog rukom, isto tako fragmenata od tkalačkih utega i žeženog ilovastog grumenja. Po tome je gradina svakako bila nastanjena. U nutarnjem prostoru ogragjenog zaravanka ima šest gromila, od kojih dvije veće dostižu visinu od1.5 m i premjer od 6m. Na zapadnoj i jugozapadnoj strani ima izvan gradine 66 malenih, djelomice jedva 50 m visokih gromila.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Slobodan PjevicOvo je isto tekst istraživača V.Radimsky, objavljen u Glasniku zemaljskog muzeja - Sarajevo, 1894. god,a odnosi se nalaz crkvine ili gradine na dijelu Hrgara, Zapoljak, na isturenoj ivici platoa prema Vranovini i Širokom vrelu.

5. Crkvina Zapoljak. Pri opisivanju jezerinske nekropole, rekao sam da sam megju ostancima srednjega vijeka u okolici bihaćkoj našao i crkvenu razvalinu Crkvinu kod sela Tihotine u općini Pritoci. Pri pobližem pretraživanju toga mjesta pokazalo se megjutim, da ta Crkvina nije crkvena razvalina, nego nasuta gradina, koja je u mnogo kasnije vrijeme upotrebljavana kao groblje, kako to svjedoči ondje nagjen krst od pješćenjaka i više uspravljenog lomljenog, po prilici 20 cm visokog kamenja, koje je služilo kao nadgrobno kamenje. Bez sumnje je gradina zbog toga dobila ime Crkvine, te ja naročito primjećujem, da tamo zidinama nema ni traga. Gradina, slika 6, leži od prilike četvrt sata puta južno od mjesta Tihotine na ošumljenoj glavici od nešta preko 500 m morske visine, koja se vidi već iz daleka. Ravni joj zaravanak nepravilnog oblika dug je 110 m, širok 95m, a samo sa sjevera, istoka i juga ogragjen jednostavnim kamenitim nasipom, pri čemu su sa zapada okomite stijene služile kao prirodna utvrda.Nasip se prama istoku uspinje na spoljašnjoj strani do 2.5 m, ali je iznutra samo 50 cm visok. U utvrdi, a naročito u južnom joj dijelu leže mnoge rbine od sugja, gragjenog prostom rukom, te je to, sudeći po obliku i položaju, bila prehistorička naseobina. Zapadno od glavice, na kojoj je gradina, stoji pri kraju jedne terase osam gromila s premjerom od 3m po prilici i 50cm visokih.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Slobodan PjevicSelo Praščijak i njegova pećina.

Autor: KOSTA KOVAČEVIĆ Download: pdfDetaljiAutor(i): KOSTA KOVAČEVIĆPublikacija: GLASNIK ZEMALJSKOG MUZEJADatum izdavanja: 01/01/1889Tip sadrżaja: MEDIJSKI SADRŽAJBroj stranice: 21Ključne riječi: [N/A]INFOBIRO arhivski materijal broj: 396178Datum dodavanja u arhivu: 05/12/2007Kredit(a): Tekst je besplatan 

Praščijak je malo seoce, koje pripada knezkiji hrgarskoj, po prilici dvadeset minuta daleko od sela Ripča ili od glavne nade, a dva sata od grada Bišća. Ideš li slučajno bihaćko-petrovačkom cestom na gornju stranu uz tako zvani ripački klanac, vidi se Praščijak lijevo u jednoj uskoj dolini, kroz koju teče potok istoga imena. Po sred Praščijaka vidi se opet star, blatav put, za koji vele, da je u prvašnja vremena bio najglavniji drum, kojim se iz Sarajeva u Bihać i ostalu Krajinu sarajevska roba progonila. Kazku, da tu negda nije bilo ni jedne kuće, nego velika planina i gusto hrastovo drveće, koje je ća na domak Ripča svu današnju ravan zauzimalo. Namjeri li te namjera, te poćeš slučajno iz Ripča u selo Gorijevac tim starim kaljavim putem kroz Praščijak, pa baciš nehotično pogled na desnu stranu, opazićeš u kamenovitom brdu, koje Praščijak sa juzkne strane zatvara, jednu dosta veliku pećinu, koja je svoje zjatlo (šupljivu) putu ili sjevero-istočnoj strani okrenula. Bila je to u staro vrijeme — vele —znamenita pećina, koju su od vajkada ljudi poznavali, i koju su hajdučkom pećinom zvali. Nećeš potrošiti ni deset minuta, da s nuta toj pećini doćeš. Ona je malo

uzvišena nad ravni zemlje, tako, da moreš u nekoliko koračaja uz prirodno načinjene kamenite basamake pred pećinu izaći. Pred njom je mali podeljak, koji naliči na omanje dvorište. Ulaz je u nju širok od prilike za tri metra, a visina četiri do pet metara. Unutra je, kad ućeš, malo nizke, a onda je u pećini ravan i čisto, kao da je patosana. Ozgo je priroda na kube pećinu načinila tvrće i l.epše, nego da su je kakvi majstori gradili. U pećini se ne vidi, nego samo kod vrata, a dalje j e mrak, po tsome samo s vićelicom mozkeš hodati. Pošavši kroz pećinu nekoliko koračaja, nalazi se jedno dosta veliko jezero, u koje je plašljivu čovjeku i izdaleka strah pogledati, kao. da će ga ono nekom silom sebi privući. Pokraj jezera ima kameniti podzid, za koji bi rekao, da ga je ljudska ruka zidala. no s tim podzidom ne mozke se na onu stranu jezera proći, jer je uzak, a nemaš se zašto rukama uhvatiti. Preko jezera, vele stari ljudi, da je bila gvozdena poluga na četvrt, preko koje se moglo prsmostiti, no te poluge sada nema, kazku da je ukradena. Pričaju, da je pećina vrlo duboko u zemlju otišla i da se u njoj onamo za jezerom nalaze dvije bačve, po kojima je mahovina porasla. Nego to je samo pričanje, a da je istina ne tvrdi se. Osim toga vele, da se unutra duboko u pećini nalazi gvozkćem okovana tara, na koju su hajdučke zkene tkale. Dal.e da ima unutra velik bakren kotao, verige, sač, sadžak i još nekih stvari. Nekako jesenas svratih se sam u ovu pećinu, premda sam i prije u nju dolazio, pa počeh razgledati, ne bih li što našao i vidio. Kad na jedan put opazih blizu jezera u stijeni koplje bez drška (usada) udareno. Teškom mukom izvukoh ga iz stijene. Vidjeh da je na vrhu zasukano, pa ne znam, da li sam ga ja vadeći zasukao, ili je i otprije zasukano bilo. Ono je dugačko (bez usada) dva velika ljudska pedlja, a od čelika (mazije) sakovano. Ima tri oštrca ili ćoše, a plosne su mu strane izkl.ebljene, da bi voda niz njih teći mogla. Jabuka i tulija (u koju se držak meće) načinjene su snolja od bakra, koji je po gvožđu udaren, valjda zbog ljepote. Od jabuke do vrha ima 1,5 pedalj, a tulija je nešto manja od polovino muškoga pedlja. Cijelo koplje bez drška ima lik ovaki: Još ljetos čuo sam, da |e jedan dječak našao u ovoj pećini jedan omanji topuz od šest pera, pa sam raspitivao o tome, ali ga nijesam mogao naći. Tu skoro kazaše mi, da se taj topuz u jednoga seljaka nalazi, pa sam mu otišao kući, ne bih li ga dobio. On mi reče, da je bio u njegove djece nasadjen na štap, pa su ga nosali — veli po prelu — i negdje zagubili. Premetnuo je svu kuću, ali ga nije mogao naći. I o ovoj pećini ima različitih priča i bajki, kao i o mnogim drugima po Bosni i Hercegovini. Izmeću ostaloga priča se, da su u njoj hajduci stanovali, pa da su im i žene u njoj nastanjene bile. To nam svjedoči ona tara, kotao, verige i t. d. što narod priča, da se u pećini nalaze. Pripovijedaju, kako je jedan takav hajduk, imenom Stevan, oteo neku djevojku negdje kod Glamoča, te je doveo u ovu pećinu i namislio uzeti ]e za ženu. Ali za nekoliko nedjelja, dok je taj hajduk po četama hodao, nestade iz pećine njegove Djevojke. On je tražaše na sve strane, jer mu bješe mila kao ništa na svijetu. No zalud je bilo njegovo traženje, jer o njoj ni traga ni glasa dobiti nije mogao. Jedan put poslije dosta godina, kad je ovaj hajduk preko nekakve planine kod Lijevna sa svojom družinom prelazio, naće neko čobanče kod ovaca u šumi. Ovo čobanče učini mu se, da je vrlo nalik na njegovu negdašnju draganu. On brže počne čobanče raspitivati.: ko mu je mati i otac ? i ono mu nešto ispriča, ali za mater ne znađaše kazati, gdje mu je. Iz dječinjega kazivanja vidje on, da je. to dijete one djevojke, koju je on za ženu mislio uzeti. Za to otide u selo, koje se tu blizu nalazaše, ne bi li što bolje o svemu razabrao. Kad ali na njegovu veliku žalost čuje, da je njegova nekadanja zaručnica umrla, nešto u tuzi za njim, a nešto opet zbog toga, što je silom za nedraga odvedena. Vzen čovjek bješe takoćer poginuo u nekom rćavom djelu, u kom ga jedne noći naćoše, a mali sinčić ostao sam, siroče bez oca i majke, te je služio kod nekoga bogatoga seljaka. Hajduk uze ovoga maloga sebi za sina, odvede ga u pećinu, te ga počne poslije sa sobom po četama vodati. Kažu, da ga je oženio i njegovu ljubovcu doveo u ovu istu pećinu. Ovaj mali postade poslije vrlo veliki junak, te je četovao mnogo godina, a na pošl.etku sa ženom i jednim djetetom iz ove iste pećine prebjegao u Kotare ravne. Sa Jankovićem Stojanom četovao je mnogo godina i ratovao s Turcima na Krajini pod imenom nekakva Vuka Bjelobrka. U ono vrijeme pričaju, da su cijele rul,e hajduka u ovoj pećini stanovale, te izlazile očito pred putnike i trgovce, pa otimale robu i novce i u pećinu na ostavu donosile. Dešavalo se niše puta, da su se ti putnici hajducima protivili i onda bi nastao strašan i krvav boj. Prasak pušaka čuo bi se tada po cijeloj okolici, te bi se onda i nehotično — onome, ko bi to čuo — otela na usta riječ: Prašti (puška) u Praščijaku. Od toga vele, da i ostade Praščijak pod tim imenom svo do današnjih vremena. — Drugi opet kažu, da se Praščijak iazvao tako zbog divl,e prasadi (krmaka), kojijeh se tuda u staro vrijeme mnogo nalazilo. U pošl,ednje vrijeme isjekoše šumu po Praščijaku, te on ostade gb bez ikakva zaklona. Onda se i hajduci razbjegoše iz ove pećine, te ona ostade od njih prazna i pusta. Seljani, koji

blizu pećine stanuju, pričaju, da se po njoj izjutra može vidjeti nekih malih stopa, poput dječinjijeh. Dalje vele, da se po pećini čuju neki glasovi, koji pjevaju crkvene pjesme. Nabacaš li što u pećinu u veče, sjutradan, kažu, da je ona počišćena, a od onijeh stvari, koje su nabacane, nema ni traga ni glasa — kažu — vile ih pokupe. Duboko u Pećini ima i sad vila i vilčadi, koje uhvate obnoć kolo kod pećinskih vrata, pa mjesto nekadanje pjesme njihove, plaču i nariču za starijem vremenom i za junacima prvoga doba; plaču što se rod l,udski ovako pokvario, te su postale u narodu: psovke, kraće, paljevine, prelubočinstva i druga razna bezakonja, koja im nedaju na pol,e iz pećine izaći. No vile se nadaju, da će se narod popraviti, te da će onet one izaći u svoje planine, na čiste izvore planinske, pa će se po drugi put bratimiti s junacima, koji će onda nastati i iznova početi svoja junačka djela.

NAPOMENA: Fusnota i slika koplja dostupne u PDF formatu.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешПо неким писаним траговима(до којих сам ја успио доћи)кажу да име"ХРГАР"је исто што и "БРЕЖИНЕ" и "ГРОМИЛЕ".Изгледа да означава землјиште испресјецано драгама.Многе су се породице са простора ХРГАРА расељавале на то подсјећају:Бакића њиве,Карановац,Михића кућиште,Рацина пољана,Станића до,Катиновац и Мандића кућерина.По свим истраживањима о тим породицама нема писаних трагова.

ПОСТАНАК СЕЛА

На црквини је била црква из доба прије турака.На ГРАДИНИ су нађени остаци праисторијског насеља.За Лаудонова рата Хргар је био расељен,јер нема старије породице да је живјела на Хргару.По неким подацима за које се зна,Пепићи(12 кућа) су први населили Хргар, они су са Змијања прво дошли у Небљусе,да би прије 200-250 година дошли на Хргар.Из те породице је Митар Пепић,народни мудрац,који је покопан код цркве у Притоци.Недуго затим на Хргар из Небљуса долазе Михајловићи(6 кућа).Из Дољани долазе Пашићи(12 кућа),они су били припадници племена Богуновић.Затим из Небљуса долазе Поповићи(23 куће) и Пјевића (5 кућа),код Пјевића је мало компликована ситуација,неки извори кажу да су поријеклом од Поповића а док други тврде да су од Гаћеша(нисам сигуран шта је тачно)Пред дољанску буну(1858)из Крњеуше односно из Врањешког дола долазе Врањеши 1 кућа,(о Врањешима би могао много тога написати,али нећу да неби испало да "приватизујем"чланак,хе хе хе).У то вријеме са Очијева долазе Пилиповићи (15 кућа) и Зорићи(7 кућа),Из Тишковца Шеве(5 кућа),раније су се звали Опачићи.Од Петровца су дошли Стричевићи(1 кућа)касније одселили за Славонију. Из Врточа досељавају Гаћеше(7 кућа),Гајићи(1кућа) и Зец(7 кућа)раније су се звали Керкези.Из Лике пред Дољанску буну су доселили:Маричићи(5кућа),Борјан(5 кућа),Рабата (2 куће) и Зељићи.Из Далмације пред окупацију су дошли:Марић(1 кућа),и Торбице (1 кућа).Из Лике пред окупацју су стигле следеће породице:Јакшић(1 кућа),Вујиновић(2 куће),Миљуш(2 куће) и Мијић(1 кућа).

Из околних села пред окупацију су дошли:Јожићи(2 куће)из Грмуше.

Из лике послије окупације су дошли:Дракулић(1 кућа),Стојановић(1 кућа)доселили из Шкара,Вукадиновићи(3 куће)доселили из Коренице,Коруге(1

кућа)из Коренице.Ињац(1 кућа) доселио од Гламоча послије окупације,привела га мати па се приженио.

Вјероватно сам неке породице заборавио да поменем,молим вас да ме допуните

Унапријед хвала

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Miroslav MihajlovicNa molbu Episkopa Evgenija Letice uradjen je kompletan popis 

BanjaluckoBihacke eparhije 1903 god.Hrgar domova-138, dusa -908, muskih 491 i zenskih 417- svi su pravoslavni Srbi. Veliki je broj pismenih Adamovih djaka, 1839 doselio se na Hrgar neki Adam Adzic profesor bogoslovije koje je zbog necega pobjegao iz Austrougarske. Vec 1840 osnovao je skolu na Hrgaru prvu u zapadnoj Bosni i u skolu su isla tada i zenska djeca. U vrijeme Doljanske bune 1858 prelazi u Pritoku i sa skolom nastavlja dole, Govorio je Njemacki , Ruski Latinski i sluzio se Italijanskim. U ono vrijeme bio je jedan od najobrazovanijih nastavnika ali je 1861 morao pobjeci u Krupu posto je nesto govorio protiv turske vlasti. Tamo je ubrzo i umro.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Miroslav MihajlovicPoslije toga vec navikli na skolu Srbi u Bihacu otvaraju novu 1862 godine (uz pomoc tadasnjeg Kajmakama -nesto kao upravitelj grada) po imenu Hilmo efendija a porjeklom Leskovcanin. Skola je prvo brojala 25 ucenika a vec 6 god. rada 64 djaka. Tada 1869 godine doju kod upravnika skole dodju predstavnic prvo rimokatolicke vjere i zamole da se uce i njihova djeca. Uprava na celu sa Jovom Mihajlovicem i Spasojem Lakic pristanu a paslije dvije godine upisu i nekoliko muslimanske vjeroispovjesti i napokon i jevrejske. Skola je prvo bila smjestena u Jezeru a kasnije uz pomoc neke engleskinje mis A. P. Irbi koja je dala pomoc preseljena je u grad gdje je ubrzo sagradjena i skolska zgrada.Ovo su ucitelji redomStojan Prodanovic 1862-65Todor Sudcevic 1865-75Kosta Kovacevic kao pop 1875- 79Gligorije Kovacevic 1879-84Jelena Gacesa (Adamov djak) 1884-1892Vuk Dimic 1892-1893Stevan Ilkic 93-94

Aleksandar Petrovic 93-96Sava Petkovic 96-98Milos Dekic 1898-99Mile Bubalo 1899-1900Sava Petkovic 1900-03 koji je bio za vrijeme pisanja ovog sematizma 1903god.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Miroslav MihajlovicProtoprezviterijat ( sve parohije) bihacki ima 1889 godinedomova 2746Dusa 19 349 , rodjenih 763 umrlih 484 i 171 vjencanih.Mjesanih brakova ima 8.Crkava 6 sa 5 svestenika i dva administratora.Hrgar pripada Pritockoj parohiji zajedno sa Golubicem Ribicem Lohovom i Ripcom, dok su posta i brzojav u Bihacu. Matice se vode uredno od 1887god.

Toliko od mene za sada.jerej Miroslav M. MihajlovicP.S. Sa 6 godina ucestvovao na uredjenju Svetinje (ciscenje izvora (prvi put vidio tada raka uzivo), i izlivanje korita). Mislim da sam bio tada desno smetalo radnicima ali sam bio ponosan na svoje zalaganje. Pozdrav zetu Zoranu i kum-Vranjesima

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Далибор НенићМоже ли се како доћи до шематизма, оче?

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Miroslav MihajlovicJa imam jedan primjerak, to je fototipsko izdanje iz 2001 god. povodom 100 god. Eparhije banjalucke. Stampano je u 2000 primjeraka tako da sigurno imaju u Crkvenoj knjizari u Banja Luci, a ako nema javi mi pa cu ja da ti kopiran i posaljem. Inace je

veoma vrijedno. Kako si ti, pratim malo sajt Eparhije da kazem NASE mada nisam tamo. Sta ima novo kako napreduje Crkva u Bihacu. P.S. Bio sam u Krusevcu nekidan pa pita za tebe tvoj skolski O.Marinko mislim da mu je ime. Inace krcki djak, ja ga znam iz vidjenja sa faksa ali ga nisam vidio 5/6 godina. Na dobroj je parohiji neka nova crkva pored Rasine.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Aco Nina LakicPopis stanovnistva Bihacke Regije 2010 godine

Baljevac nenaseljeno Bihac 44 806/ 39 522 Bosnjaka, 3013 Hrvata, 1014 Srba, ostatak ostali Ćukovi 215/215 Bosnjaka Doljani nenaseljeno Donja Gata 72/70 Bosnjaka i 2 Srba Dubovsko nenaseljeno Gorjevac nenaseljeno Grabez 2/2 Bosnjaka Grmuša 114/109 Bosnjaka i 5 Srba Hrgar nenaseljeno Izačić 1474/1472 Bosnjaka Kalati nenaseljeno Klisa 245/245 Bosnjaka Klokot 642/642 Bosnjaka Kula 406/406 Bosnjaka Kulen Vakuf 506/506 Bosnjaka Lipa nenaseljeno Lohovo 99/68 Bosnjaka i 31 Srbin Lohovska brda nenaseljeno Mala Peća 402/402 Bosnjaka Mali Skočaj 23/23 Hrvata Međudražje 36/36 Hrvata Orašac 1499/1499 Bosnjaka Praščijak 1/1 Srbin Pritoka 491/424 Bosnjaka i 67 Srba Račić 39/33 Bosnjaka i 6 Srba Rajinovci 1/1 Srbin Ripač 1004/1003 Bosnjaka Spahici 473/473 Bosnjaka Srbljani 1222/1221 Bosnjak Teocak nenaseljeno Velika Gata 1287/1287 Bosnjaka Veliki Skocaj 117/117 Hrvata Veliki Stjenjani nenaseljeno Vrsta 852/852 Bosnjaka Zavalje 92/92 Hrvata Zlopoljac 97/97 Bosnjaka 

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Далибор НенићKakav je ovo popis? Ja na ČITAVOJ parohji brojim 189 članova Crkve, to je u 80 domaćinstava. Nek ima još 100 kuća srpskih, mada sam siguran da nema toliko, koje ne učestvuju u životu Crkve u samom Bihaću ne može biti toliki broj Srba.

Hvala za informaciju o. Miroslave, pitaću kolegu iz Banja Luke. Otac Marinko je školski kolega mog rođaka što je sveštenik u Bijeljini. Mada ga i ja poznajem, bio mi cenzor u prvom razredu. Pozdravi ga kad ga vidiš.Crkva stoji, imamo ozbiljnih problema sa finansiranjem uopšte. Radimo parohijski dom, to je uglavnom donirala R. Srpska. Bihać što je dao do sada sve smo vratili njima na administrativne troškove, tako da slaba vajda od njih. Najveći problem zadaje nam groblje u gradu, jer nije prioritet, a zapušteno i zaraslo, narod ne obilazi grobove svojih pa jednostavno problem.

GORJEVAC

Na zapadnom dijelu Jedovika u vrlo lijepom predjelu a na uzvišenom gorskom tavanu s obe strane glavne bihaćko petrovačke džade leži usamleno seoce Gorijevac, ili kako ga neki pogrdno nazivaju: Pogorelo selo. Gorijevac nije sam za sebe selo, nego pripada knežiji račićkoj, te se u spisima n. pr. kod oblasti nigdjs i ne spominje. U selu Gorijevcu ima danas 60 kuća srpskopravoslavnijeh, koje su od 40 godina ovamo naselene, dočim prije toga Gorijevac je bio obrastao sa velikom stećom bukovom gorom, osim ako se je koji podeljak, obrastao sa divljom bujadi, mogao tu vidjeti. Najprije počeše tuda držati stanove za blago (sitnu stoku), te ga stadoše raščišćavati i krčiti, dok ne načiniše sa svijem plodno mjesto, u kome danas vrlo dobro uspjeva: šenica, kukuruz, ječam, zob i ponešto voke, kao i po drugijem mjestima u ravnici. Pa i ako je Gorijevac skoro naselen i raskrčen opet se je o njemu sačuvalo u narodu raznih priča i nagaćanja n. pr.: kako je u staro vri|jeme Gorijevac bio veliko i bogato mjesto, kako je u njemu bilo bogatih Zrodica i t. d. I zaista to narodno pričanje nije postalo onako badjava, jer se po raznim predmetima, koji su na Gorijevcu iskopavani more iisliti. da je on bio nekad velika naseobina, u kojoj je stanovao nekakov Jarod, koji je tu živio i obdjelavao zemlu. Ali prije nego što o tom 10čnem govoriti, spomenuću što se u narodu priča o Gorijevcu. Prije svega govori se, da se Gorijevac u staro vrijeme zvao: Jovanbegovac, a da se Gorijevcem tek u poslednje vrijeme nazvao. Jovanbeg bješe iekada na Gorijevcu vojvoda i starješina gorijevački, te je imao sed!m braće i toliko bratučeda. Narod je u to vriježe .— kažu — bio na Gorijevcu toliko bogat, da je iz jedne kuće po devet nekakovi divankabanicamoglo poći u bo^, ili o zborovima crkvi na Doljane. U selu Doljavima, koje se od Gorijevca nreko planine Bargćuše nalazi, bila je crkva, od koje se i danas zidine viđaju, te su k njoj išli gorijevčani i još mnogi drugi o zborovima i drugim narodnim svetkovinama. Pred njima je Jovanbeg svagda išao, te bi na Dol anima noćivao i konačio se kod svoga druga i pobratima Ilije Đudije, koji je bio opet gospodar Doljanima. Na jednom megdanu izgubi Jovanbeg konja, ali je ipak protivnika savladao, pa mu njegova draga poče pjevati pjesmu, koja se i dan danas u okolini pjeva: O Jovane kad' ćeš na Doljane? Ja bi svoje ruho prodavala, Pa bi tebi konja kupovada, Da ne ideš pješe na Doljane. Osim ove pJesme o Jovanbegu spominje se on i u onoj, koja se je rasprostrla po cijeloj Krajini i štampana je čini mi se: Jovanbeže konja veže, Za srebrene sinniriće. Sincir puče, kon. uteče, Ćerale ga tri djevojke i t. d. Ova je pjesma zaista iz Gorijevca potekla, jer sam je ja slušao još kao dijete u Doljanima, gdje pjevaju djevojke u kolu. Narodno predanje veli, da je Gorijevac prokleo knez Lazar, jer mu gorijevčani nehtjedoše doći na Kosovo, pa je od toga vremena zbog kletve Lazareve već dva puta raseljavao se i zarastao bio u šumu. Pa kad se treći put raseli narod iz Gorijevca, onda se neće već niko na nj' nastaniti, a po njemu će porasti klenje i jasenje, u kome će se zaleći mnogobrojna divlja i grabljiva zvjerad, koja će se svetiti potomcima za nevjeru knezu učinjenu. Kad je Bosna osvojena, te Turci udarili na Jovanbegovac (današnji Gorijevac), onda je on sav izgorio a i roblje, koje se nehtjede pokoriti, bilo je spaljeno, zbog čega je — vele —

Gorijevac i ime današnje dobio. Stanovnici, koji su u Gorijevcu naseljeni, nalazili su po njemu krčeći šumu dosta stvari i znakova, po kojima se može za sigurno suditi, da je tuda stanovao nekada nekakav narod, od koga se ostataka i nekih predmeta do danas sačuvalo. Tako n. pr. nalazilo se po Gorijevcu u zemlji, i to još prije okupacije: starinskih noževa, sikira, mačeva, kbsa, srpova, lemeša, bruseva i toš mnogo koješta. Pošto se tijem iskopanijem stvarima nije znala nikakova vrijednoet, to su se one zagubljavale i unnštavale, a gvožćarija je raskovata ili isprebijata. U poslednje vrijeme gledao sam, nebi li što od takovih stvari u Gorijevcu abetio (opazio), ali sam mogao vrlo malo od toga svega što dobiti. Dvojica seljaka iskopali su prije tri z:odine po jednu kosu, ali je jedan tu kosu odnio kovaču i raskovao da od nje nešto napini, a drugi izlomio hoteći vidjeti, od kakvoga je gvožća načinjena bila tako, da sam ja od te jedne kose samo dva zahrđala komada dobio. Da je ta kosa bila zaista starinska, o tome nema sumnje, jer nije ni iz daleka kao ove današnje. Bila je načinjena na dijevu ruku, a takva je bila i ona, koju je i onaj drugi seljak našao. Dakle kad je kosac kosio, morao je kositi s lijeva na desno, što danas mislim da nigdje nepostoji. Osim toga kosa ta nije imala ruba, pa je čudnovato, kako je kosac mogao na jednu stranu travu prikupljati, pošto rub u kose za to najviše djeluje. Isprva ja sam sumnjao da je to kakvo oružje^bilo, ali sam se iz tako zvane petice kosne uvjerio, da je to zaista ništa drugo nego kosa bila, što će se i drugi vještiji od mene lako moći uvjeriti. Drugi jedan seljak našao je —krčeći u kamenu— ulomak od ćema (žvala), koji približno naliči na auetrijske kolne ćemove, samo je prostije načinjen i dosta širi, nego ovi današnji. Na njemu ima nekih šara poput izdubljenih tačaka, koje se jedva od hrće viditi mo]ču. Isti seljak našao je orući neku gvozdenu daščicu, na kojoj pri kraju ima neka mala tulica (cjevčica), a na ovoj opet isprijeka mala naljica (rupica), slična onijem cijevima u pušaka, koje su na ^gremen; na tulici (mala cjevčica) ima opet neki kapčić, koji se može otvoritZ i zatvoriti. Za ovu spravicu ne mogoh saznati da li je starinska stvar i zašto je služila. Jedan krmar, kopajući krmcima još prije doljanske bune na godinu (1857 ), našao je neku rešetku ispletenu od žice, malo manje od polak aršina dugačku a nešto manje od toga široku. Ova rešetka naliči na one rešetke, kroz koje se u današnje vrijeme prosijava pržina za zidanje kuća. Daklen ja neznam je li ona od davnašnjih vremena ili je iz novijeg doba. Ta rešetka bila je kod pomenutoga seljaka u kući do posljedne bune, pa kad su prelazili u Austriju, i ona je izmeću dosta drugijeh stvari ostala, te su je prešavši natrag oiet našli i meni tu skoro predali. Osim ovijeh ulomaka mnogo ih je, kao što već spomenuh, naćeno i zagubljeno, a mnogo se još toga možda i u zemlji nalazi. Još od vajkada zna se, da je kroz Gorijevac prolazio glavni drum (carska đada), kojim se je od starine roba za Krajinu progonila i carska vojska od Stambola na granicu dolazila. Ali osim ove ceste, prilika je, da je preko Gorijevca išla i rimska cesta, valjda ona, što je išla ,jer i danas ima u selu Hrgaru, koje na pram Gorijevca leži, oetataka od te ceste. U šumi zvanoj „Mračaj", i danas se jot može vidjeti, kuda je ona išla, jer je po gdje gdje i ead zdrava, samo što je isprekidana na nekolika mjesta. Na jednom mjestu dugačka je preko 200 koračaji, a na drugom po 30 i nešto manje. Više Gorijevca proteže se planing Jadovnik (ili Jadovik), koji je na nekijem mjestima gol bez šume i ta se gola mjesta kose. Po svima tim poljancima more se vidjeti različitih gromila, koje su nekada ljudi zbijali na jedno mjesto, te tim krčili svoje sjenokoše ili oranice. Isprva ja sam mislio, nijesu li to onake gromile kao i one na Glasincu, koje je g. Truhelka nalazio, ali sam poslije došao do tog ubjećenja, da je to prosta krčevina a ništa drugo. Prema svemu tome gledaću, da ih ovdje u nekoliko riječi opišem. Tih gromila ima po svemu zapadnom Jadovniku, pa se spuštaju selu Gorijevcu, te ih ima i na brdu zvanom Velebitu. One su bez ikakva reda razmještene tamo i ovamo a i veličine su različite. Izgledaju prosto kao hrpa kamenja, koje je nekada čovječija ruka skupila, pa po toj hrpi zemlja porasla. I narod veli, da je to mjesto nekada krčeno, pa zbijato kamenje na jednu hrpu. Drugi opet vjeruju, da su tu zatrpavane razne gvozdene stvari u vrijeme kakovih buna i bježanija. Gromila tnjeh ima sa svijem malijeh (od dva metra) a ima i velikijeh. Prošloga ljeta ja sam na Velebitu jednu omanju otkopavao. U nutra je u gromili zemlja crnica, smiješana sa sitnijem kamenjem, a odozgo po površini gromile po nekima zemlja i trava porasla, a na drugijem nije ; ni sve kamenje sa zemljom pokriveno. Jedan seljak iz Gorijevca veli, da je on krčevi jednu taku gromilu sa svoje njive, nalazio u njoj nekakovih komadića zemljanijeh od starinskih lonaca i jedan brus. U ostalom ja držim da te gromile nijesu kao što rekoh — ništa drugo, nego nekadanja krčevina, po kojima je vremenom zemlja i trava porasla.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко Врањеш Zapisano 1885 god.

PS

Izvinjavam se zbog pravopisnih gresaka

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Stevo VukmiricaNe mari za pravopisne greske ovo je prilicno dobro trebalo je sve to ako nista drugo napisati i odvojiti vrijeme svaka cast majstore!!!! Stevo Vuk!!!

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешZapisano pocetkom 20-og vijeka

GORJEVAC

Piju vodu sa vrela:Ljeskovac,Grabovac,Bukovac,Plandiste,Korita i StublicIma četri dijela:Žežnice,Jasen,Gorjevac i KovačevićiU Žežnicama su:Zeljić 1k,Grubor 1k,Čanak 3k,Stojisavljevic 1k,Pilipovic 1k,Vujinivic 1k,Mihajlovic 1k,Kovačević 1k,Matijević 1k,Milinković 1k,Radulovic 1k,Radaković 3k.Na Jasenu su:Ljubičić 1k,Pepić 1k,Durek 1k,Noivakovic 4k,Beronja 2k,Zeljic 1k,Matijevic 1k,Grbic 5k,Vukmirica 1k,Stojisavljevic 2k,Ivancevic 1k i Kantar 1kNa Gorjevcu su:Grbic 1k,Kovacevbic 7k,Stojisavljevic 5k,Trivuncevic 2k,Matijevic 2k,Grubor 1k,Novakovic 1k,Vukmirica 2k,Sovilj 2k,Narančić 2k,Vujinovic 1k,Ljubicic 1k,Radulovic 1k,Bursac 1k i Kokot 3k.i u Kovacevicima:Vujinovica 2k i Kovacevica 7k.Svega je u selu bilo 27 porodica sa 76 kuca

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Stevo VukmiricaTo je podatak pred 2-gi svjetski rat!

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Zoran UzelacGORIJEVAC U II SVJETSKOM RATUSVJEDOCENJE DJORDJA RADAKOVICAPoslije kapitulacije Kraljevine poceli su da pristizu kucama ljudi iz Gorijevca koji su bili mobilisani.Odmah su pregli na posao,jer su proljetni seoski radovi bili u jeku.Ali ubrzo ce nas u tome omesti nova ustaska vlast.Poceo je progon srpskog zivlja.Krajem juna 1941.kroz Gorijevac je proslo mnogo srpskog stanovnistva koje su ustase protjerale iz Lickog Petrovog Sela i dijelom iz Bihaca ka B.Petrovcu.Ustase su narod sprovodile najvise pjesice,zatim zapreznim kolima,a neke su prevozile i kamionima i porazmjestale ih po selima oko B.Petrovca.Medju njima sam poznao i bihacke trgovce Stojana Bosancica i Milana Pilipovica.Prvih dana jula 1941.ustase vec sprovode prave hajke po srpskim selima i masovno odvode ljude,ubijajuci ih na garavicama,Risovcu i drugim gubilistima.Iz Pritoke,Lohova,Klisevica,Ripca,Golubica,Sokolca i Zalozja odvedeni su skoro svi odrasli muskarci,a iz ostalih sela po 10 do 30 ljudi.Iz Pritoke je otjerano vise od 150 ljudi.Iz orijevca su najprije otjerali Djordja Pepica,Djuru Radakovica(moga oca koji je imao 73 godine),Stevana Radakovica,Marka Kenjala,Vuju Kokota,Mihajla Kovacevica,Djurdja Savkovica,Djurdja Novakovica,Vidosava Canka i druge.Posto se saznalo za sudbinu otjeranih ljudi,vecina prezivjelih je pocela da se sklanja u sume.Svako se sklanjao gdje je znao i umio,bez neke organizacije,najvise u sume Grmeca izmedju Hrgara i Suvaje i u Baracusu,a zene su ostale kod kuce i nastavile da obavljaju poljske radove.Da bismo se osigurali od iznenadnog neprijateljskog napada,jedan od prvih zadataka je bio da prekopamo cestu Bihac-B.Petrovac.Ripacki klanac je za to bio veoma pogodan.O toj akciji dogovorili smo se na zajednickom skupu Gorijevcana i Racicana,odrzanom na Racickom Ljutocu,pa je 1.avgusta uvece grupa od oko 70 ljudi iz Gorijevca,Lipe i jos nekih sela prekopala cestu na podrucju Ripackog klanca.Sledeceg dana smo ponovo radili na prekopavanju ceste a obezbedjivala nas je ustanicka grupa Mane Rokvica,koja je dosla od B.Petrovca.

περίπου 11 μήνες πριν · Αναφορά

Zoran UzelacII dioIz Gorijevca je prvih dana ustanka bilo aktivno oko 20 ljudi.Imali smo dva karabina i nekoliko lovackih pusaka i sasvim malo municije.Jedna puska je bila Luke Grbica,i druga Koste Vujinovica,koju je od njega kupio Stevan Radakovic za 20 dinara i zakopao u zemlju.Posto su ustase Kostu odvele i ubile,njegovi sinovi Mane i Vid,iako jos veoma mladi,kazali su nam gdje im je otac sakrio pusku,pa smo je iskopali.Gorijevcani su se u pocetku ustanka vecinom prikljucili ustanicima iz Doljana i Hrgara,a manji broj ih se zadrzao u samom selu,ucestvujuci u akcijama zajedno s ustanickim odredima iz drugih sela,uglavnom u postavljanju zasjede na Gorijevcu,na cesti Bihac-B.Petrovac.U avgustu je bilo vise takvih akcija i ustase su nekoliko puta ubijale i palile u Gorijevcu.Krajem avgusta,tacnije 28-og,docekan je jedan neprijateljev kamion kod Beronjine strane,na pocetku Gorijevca; isao je od Ripca.Vojnici su likvidirani ili su pobjegli,a kamion je,posto je iz njega uzeto nekoliko pusaka,spaljen.Dan kasnije oko 5 sati ujutro,jace ustaske snage su prodrle u Gorjevac.Zapalile su prvo kucu Marka Dureka,pa kuce Stojisavljevica,Narancica,Grbica i dalje redom.Ustase su cijeli dan palile selo i pljackale sve do cega su stigle.Ubijale su sve zivo sto su zatekli kod kuce,od djeteta do starca.Poubijano je vise od 125 dusa,a zapaljeno 110 kuca sa svim gospodarskim zgradama-citavo selo osim kuca Kovacevica i Matijevica,koje su bile dalje,prema Hrgaru.Poslije zauzimanja i spaljivanja Kulen Vakufa na Gorijevac je dosao odred Nikole Karanovica iz Covke,zatim odred Milana Trninica sa Prkosa,odred ustanika iz Srba i jos neki odredi,iz Hrgara,Lipe i Teocaka,kao ispomoc i pojacanje polozjima na Ripackpm klancu,gdje su vec bili ustanicki odredi iz Doljana.Krajem septembra usljedila je neprijateljska ofanziva kojom je komandovao ustaski pukovnik Matagic.Neprijatelj je namjeravao da unisti ustanicke snage na teritoriji od Bihaca prema B.Petrovcu,Donjem Lapcu i Srbu.Presavsi u nastupanje,uspio je da se 27 septembra probije kroz Ripacki klanac i dalje cestom do Prkosa.Tu se ova kolona sastala s drugom kolonom koja je krenula iz B.Petrovca.Tako udruzeni prodrli su prema Kulen Vakufu.Kod Covke je 3.oktobra stab ove ustasko-domobranske kaznene ekspedicije,s pukovnikom Matagicem na celu,upao u ustanicku zasjedu i bio unisten.Poslije ove ofanzive ustanicki odredi su zauzeli Ripac.U Gorijevcu je obrazovan odbor nove oslobodilacke vlasti u koji su usli Djordje Matijevic kao predsjednik, a Bogdan Narancic,Djordje Radakovic,Jovo Kovacevic Jojo,Sava Kovacevic i Djordjo Novakovic kao odbornici.Oni su skupa sa odbornicima drugih sela brinuli o snabdjevanju hranom i odjecom Prve bihacke cete,zatim o obradi zemlje i o organizovanju pomoci u poljskim radovima onim porodicama koje su zbog ustaskog pokolja ostale bez muskaraca.

SJECANJE I PRICE IZ RODNOG KRAJA

Bas me interesuje imaju li posjetioci ove grupe neku pricu,anegdotu iz tih krajeva koje bi se vrijedilo sjetiti i zapisati je.Volio bih kad bi se neko sjetio nekih saljivih dogadjaja ili vec kako kome naidje...Da pokusamo da ozivimo taj kraj bar virtuelno

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Ljubisa Lakicu vezi cura Praščijak,Zabara,Račić,Mahala itd ti to najbolje znaš

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Djuro VranješDzaba nam virtuelno, dobri moj Dusko!

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Ljubisa Lakicslabo se ija razumijem u tu materiju

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Zoran Uzelacslabo bih i ja mogao tu sta prozboriti,ja se uhvatio jedne bjelobrdjanke pa nemam bas iskustva u tim medjunarodnim letovima

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Djuro VranješSvi junaci nikom ponikose! Dusko, pa i ti se bojis zene!

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешZa teme o zenama,covjek mora biti poetska dusa i biti vrlo pazljiv,zato ja nisam bas dobar za tu temu,ja neznam a ti i pecarski necete

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Djuro VranješJa nisam poetska dusa, ja sam advokat. Te ne znam kako bih mogao zboriti o zenama.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Sanja Zomomci,uprskali ste temu:))

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Djuro VranješA zbog cega mislis da je tema uprskana? Cenim da uopste nije uprskana.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Renata KužetPa, haj'te - spašavajte se nekom fiiinooom pričom. Naravno, na temu koju ste sami zadali... :-))

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешAjmo momci nesto smo se skroz"pritajili",a da bi se iskupili predlazem da svi po jednu pricu ispricamo,mislim na Zorana,Đuru,Ljubisu i sebe naravno.Evo ja kao najstariji krecem prvi:

Baba Boja je bila zanimljiva zena,ona je bila poznata po tome sto je pušila lulu a i volila je pomalo popiti.Jedne prilike se baba Boja spremala"poneđeljkom u Bijać"na pijacu.Pošto su tad bili rijetki autobusi koji su išli prema Petrovcu,ona se nekako preveze sa Svetom Kovačem koji krenuo na pijacu da prodaje šljive.Dogovori se sa Svetom i o povratku nazad,ali pošto Sveto nije odmah prodao šljive a babi Boji dugo čekati,odluči se baba da ide na autobus.Dolazi baba na stanicu i pita: Eli dijete,đavo ga ne odnio,kad ja imam autobus za Dubovsko?-U pola četri baba-aha,dobroNakon jedno sat vremena čekanja,dosadilo babi čekati pa pita jednog gospodina-Gospodine,da te priupitam nešto-pitaj baba-vjere ti, kolko bi moglo biti sati- 14 i 15 baba-eeee jest stotinu

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Sanja Zopopravljate se momci:)))

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Sanja Zo

pokojni deda Niche Zoric se pet puta zenio.sve zene su pomrle.peti put bas u poznim godinama sa mnogo mladjom zenom.posto je baba mnogo radila,jedan put joj dodija Nicino komandovanje,te onakko umorna i ljuta kaze-STA BI TI,VUCI TE IZJELI, DA MENE NEMA,DA UMREM?a nice otegnuto promrlja-samo ti umri stara,pa ces da vidis sta cu!naravno,baba je otisla na onaj svet par godina pre dede.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Zoran UzelacMane Lakic je par godina pred rat zavrsio vikendicu,nisam bas siguran dal' u Nebljusima dal' u Krugama a nije ni bitno mjesto vec nedostatak epiteta.I vratio se on u Bihac pa se hvali svom kumu Dmitru Peri Dopudji inace starom od naseg druga Pige:Kume,sto sam sredio vikendicu pa to ti je....pa to ti je...to ti je UZAS JEDAN?! Mozete zamisliti Perinu facu.A Mane Lakic je stari od Milana Bace Lakica sto je drzao podrum Prokupac.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Zoran MišićMilan Lakić Baćo je moj školski, sreli smo se prošle godine na proslavi 30. godišnice mature u Bihaću.A ta vikendica, mislim da je u Nebljusima?

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешIma jedna priča koju sam negdje čuo ili pročitao, više nisam siguran.Priča o Djukanu koji je živio jos prije Doljanske bune.Kažu da je bio veliko spadalo i pričalica.Nikad se nije ženio a bio je već prilično star.Kao i obično,njegove priče su se rado slušale iako je u njima uglavnom više od pola laži.On priča:-E moj brate,još se nije rodio taj koji može bolje od mene izabrati kravu i ženu.Majčin sine,vavjek treba gledati i kravi i ženi da je tanka i vrata i gnjata,a ondak sve ostalo.To ti je ondak rotkinja i mljekulja.-Vele da se i kravi i rebra gledaju?pita ga neko od onih što sjede s njim

-E,moj brate i tu ti je isto,bolje da je razmak izmedju rebara malo veći,a ako nije tako, odma bježi.Ali brate dješ prepipavati mladu po rebrima kad je prosiš.Zato ti brate pogledaj prvo njoj nogu i vrat i odma će ti sve jasno biti.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешImam dosta priča o djedu Lazari Stojanovicu koji je bio prilicno zanimljiv lik.Lazara je bio pomalo boem,pomalo kockar a iznad svega je volio sve sto suknju nosi,a u tom kraju je bio poznat kao jedini čovjek koji je bjezao od smrti.Evo jedne od priča:

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешOdlazi djed Lazara kod jedne komsinice da ga ošiša.Čim se svalio na klupu pod staromtrešnjom,komšinica ga pita:-Lazo,kako da te podšišam?-Šta kako?Ko ovna!Glavu medju noge i šišaj

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешJedna pomalo bezobrazna:

Sprema se Lazara u Bihac,posto se u Bihac nije u to vrijeme išlo svakodnevno nego baš po nekom ozbiljnom poslu, a on je trebao ići porez platiti.On se lijepo spremi,obuče tzv."ukopno odijelo"i pravac pošta,onaj portir na vratima ga uputi na koji će šalter.I što bi rekao naš narod,kad ono "ne lezi vraže" Lazara nije dobro popunio taj poreski papir,a šalterska radnica koja je bila u poodmakloj trudnoći, bila je nešto nervozna i nije mu pomogla oko tog papira.Lazara valjda ljut zbog toga,sasvim mirno upita nju:Ajme gospodjo,ko Vam ga tolko"Zaćera".

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Slobodan PjevicVećina se vjerovatno sjećate starog Vida Ševe sa Hrgara (nosio je uvijek tkanu torbu o ramenu, bilo šta u njoj ili ne). Jedne prilike, dok sam boi klinac, pošalju me da skoknem sa Hrgara u Ripač (4km), do dućana da nešto uzmem. Srce mi je stalo kad sam u po' strane ugledao Vida onakvog kakvog ga je bog dao, metar širok 2 dugačak...leži kraj puta.Znali smo svi da kad primi ''pemziju'', po tri dana ne izbija iz birtijei. Priđem polako, gledam diše li...kad on otvori jedno oko i pruži ruku prema meni, pa će ti onako ko iz podruma : ''od' de mali''. Ja umro, al' nekako priđem, kad će ti on : ''Znaš li ti mali, đe je kuća Vida Ševe?'' Meni pade kamen sa srca pa reko : ''Znam, znam dide, pa ti si Vid Ševo''. Na to se on onako ležeći izdrelji na mene i reče :'' Nos' te đavo crni, znam ja ko sam al' neznam đe mi je kuća''. Ustade i sjede pokušavajući da pripali cigaru, a ja mu u odlasku dobaci :'' sad ću ja dide dok ti ispušiš, samo da uzmem gaza pa ćemo zajedno''. Odpirio sam k'o zvrk do Ripča, uzeo što treba i za petnaestak minuta bio na istom mjestu, kad... dida nema. Pogledam okolo da nije opet gdje lego, al' ...nema ga. Produžim polako uzbrdo ka Hrgaru, kad tamo, Vida uvatio drugi san pod Školskom jabukom, nedaleko od kuće.

πάνω από ένα χρόνο πριν · Αναφορά

Душко ВрањешREKLA-KAZALA

Možda ova priča ne pripada tematski ovdje,ali ja jednostavno osjećam potrebu da objavim neka razmisljanja vezana za naš zavičaj(nadam se da mi necete zamjeriti) a posvecujem ga prvenstveno nasim potomcima.

Moj zavičaj se šćućurio među planine pa osluškuje sa koje će strane i koje "fele"neko banuti.Sa sjevera ga Štiti Grmeč a sa juga Ljutoč.Sela su se sklonila pod planine.Mogao bi ja prisvojiti i više, Petrovac i Drvar možda,ali meni ovolišnom i to je previše.Što više zavičaja to više glavobolje.Čudna je to zemlja,pa sve valjda zbog toga u tim krajevima i zbivala čuda.Počeću od nasih sela podno Grmeča odatle sam poteko a i zbog toga jer me njihova dobrota najviše raduje a i neke loše stvari najvise peku.Sela su smjestena na rubnim djelovima Grmeca ispod planine,u hajdučkim prikrajcima.Zagonetan je njihov dolazak ovamo koliko i ostanak ovdje.Nasuprot tome jasno je da su srbi od dolaska ovamo bili zaduzeni da motre na granicu prema Austrougarskoj carevini i primaju najzesce udarce.I na suprotnoj strani bili su razmjesteni Srbi pa jos svrstani u Vojnu krajinu sa jedinim zadatkom da primaju prve i najljuce udarce turske vojske.I trpjeli su udarce i jedni i drugi i opstajali ovamo.Rane su lijecili,reklo bi se tajnim pohodima u prekounje.Srbi nisu stigli ovamo u isto vrijeme niti iz istih pravaca.Neki su dosli bjezeci pred turskom navalom,dok su neki stigli njihovim karavanima ,a treci su dosli iz mletackih krajeva jer je tamo bila "tjeskoba".Nije im bilo tesko mjenjati staniste jer sem stoke nisu imali drugog imetka,a stoka moze i preko planina.Dosta ih je odavde otislo dalje,nadajuci se boljem,dok su drugi pristizali i ostajali vjerujuci da ce im biti dobro.Svako se nečem nadao.Naš narod je pobozan,mada mi se čini vise iz pristojnosti nego iz religioznog poimanja života.Porodicne i rodbinske veze bile su cvrste a ugled u selu i drustvo je bio izuzetno bitan.Živjelo se u brojnim porodičnim zadrugama i u njima se učilo odgovornosti i za opstanak i za ugled porodice.