1. Senka mone imperijeJEDNE tamne noi bez meseine, godine 1352. omanja barka se beumno pribliila pristanitu na azijskoj obali moreuza Dardaneli. im je pristala uz obalu, u nju se ukrcalo nekoliko desetina vojnika dobro naoruanih strelama i sabljama - hronika je zabeleila da ih je bilo osamdeset. Pod okriljem tame, brod - koji je pripadao enovljanskim trgovcima spremnim da za zveee zlatnike voze za svaiji raun - prebacio je vojnike na evropsku stranu moreuza.Bio je to turski odred koji je vodio princ Sulejman, sin emira Orhana. Vojnici su se hitro uzverali uz strmu obalu, unjajui se ka oniskom vizantijskom utvrenju koje je nosilo naziv Cimpe. Nekoliko dana ranije dva ribara su ih obavestili da je utvrda slabo branjena, odnosno da je nakon odlaska posade bila skoro prazna. Ono nekoliko vizantijskih vojnika nije ni stiglo da se prene iz vrstog sna, a ve su leali u krvi, poseeni otrim sabljama.Sledeeg jutra tvravu je zauzimalo ak 3.000 turskih ratnika. Ipak, jo niko te godine - ponajmanje Vizantinci zauzeti neprekidnim meusobnim zaevicama i graanskim ratom dve dinastije (Paleologa i Kontakuzina) i naviknuti na stalne upade i izgrede turskih plaenika - nije bio svestan dalekosenog znaaja dogaaja koji e uticati na istoriju i sudbine mnogih generacija. Naime, Turci Osmanlije su od te noi zapoeli trajno naseljavanje na Balkanu, koji vie nikada nee napustiti.Dve godine kasnije namere Turaka Osmanlija postale su jo jasnije. Prvog marta 1354. godine straan zemljotres je pogodio istono Sredozemlje. ak su i debele carigradske zidine na pojedinim delovima bile oteene, dok su neki gradovi uz obalu Bosfora bili potpuno razrueni. Najveu tetu je pretrpelo strateki vano mesto sa utvrenjem i lukom, Galipolje u Dardanelima, na oko sat hoda od tvrave Cimpe. Zemljotres su pratili oluja i ledena kia. Bilo je dovoljno da se nad poruenim zidinama nazru samo senke turskih ratnika, pa da se preiveli, uznemireni i smrznuti stanovnici Galipolja u panici daju u bekstvo.Turci princa Sulejmana su uli u avetinjski pusto, porueno mesto. Zakljuili su da im je sam Alah pomogao i pokazao put. Sada Osmanlije nisu drale tek jednu utvrdu, nego ceo grad i svu njegovu okolinu. Zapoelo je masovnije tursko naseljavanje u Evropi. Uz ratnike, stizale su i njihove porodice, zemlja je deljena u timar, na obradu naseljenicima iz Anadolije.OPAKI NAJAMNICIPRVI Osmanov vei uspeh u borbi dogodio se jula 1302. godine. U sukobu vizantijske vojske koju su uglavnom inili najamnici Alani i Osmanovih konjanika - gazija, kod Bafeuma blizu grada Nikomedije, Vizantinci su bili do nogu potueni. Turci su zatim postepeno osvojili celu oblast Vitiniju, izbegavajui utvrene gradove i tako stigli do samih obala Egejskog mora. Kasnije su, jedan po jedan, nakon duge, viegodinje opsade zauzimani i opkoljeni gradovi Vitinije, u koje se sklanjalo okolno stanovnitvo.Ovog puta turska najezda je izazvala znatno uznemirenje meu grkim starosedeocima. Vizantijski car Jovan VI Kantakuzin je pokuao novcem da ubedi dotadanje saveznike - Osmanlije - da se vrate odakle su doli. Meutim, njihov voa, emir Orhan, nije se udostojio ni da doe na sastanak koji mu je predloio vizantijski car. Kasno je slavoljubivi Jovan VI Kantakuzin shvatio da je dugogodinjim korienjem osmanskih vojnika u graanskom ratu protiv svojih neprijatelja poinio nepopravljivu, sudbonosnu greku.Skoro pola veka pre ovih dogaaja, Turci Osmanlije su poeli sve ozbiljnije da uznemiravaju Vizantiju, koja se poetkom IV veka pretvarala u senku nekad mone drave. Iako je car Mihailo VIII Paleolog 1261. godine uspeo da od Latina preotme Carigrad i formalno ponovo vaspostavi Romejsko carstvo, ni on, a jo manje njegovi potomci ni izdaleka nisu mogli do obnove mo koju je nekada imao car Vizantije.Jo tokom I veka Vizantija je morala da pod pritiskom Turaka Selduka napusti dobar deo Male Azije, onaj s najbogatijim panjacima i najbrojnijim stanovnitvom. Poput sparuene koe, teritorija Carstva u Aziji se pred napadima islamskih ratnika stalno smanjivala, prema obalama Egejskog i Crnog mora.Emir Osman je na poetku vladao tek malom oblau na istonoj granici nekadanje provincije Vitinije. Ali za razliku od brojnih drugih gazija, boraca za Muhamedovu veru na obodima posustalog hrianskog carstva, Osman je, pored sranosti i odvanosti, imao i poseban dar da uredi i organizuje zemlje koje je osvajao. im bi zauzeo jedan kraj, on je zemlju ravnopravno delio na spahiluke svojim ratnicima. Pored ratnika, dovodio je i uene ljude - ulemu, poznavaoce islamskog uenja, kao i dervie, koji su mu pomagali da uredi dravu. A sledbenicima je nareivao da budu prema svakome pravedni, da prema podanicima postupaju blago i da ih ne vreaju, bez obzira da li se radilo o raji - hrianima. Tako je, umesto ve neorganizovane Vizantijske imperije, na njenim graninim predelima u Maloj Aziji nastupala dobro ustrojena osmanska drava.Turci bez opsadnog oruja, uglavnom su imali taktiku da proteraju ili u robove pretvore sve stanovnike koji se ne bi odmah pokorili, tako da bi grad bio odseen od svojih izvora snabdevanja i glau prisiljen na predaju. Pali su, tako prvo Brusa (u 1326, tj. u godini smrti emira Osmana i to nakon sedam godina opsade), pa Nikeja (1329) a zatim i vana pomorska luka Nikomedija (1337 - nakon devet godina opsade). Prestonica Osmanlija je prenesena u Brusu.(Nastavie se)

2. Nema saveza sa TurcimaU VREME kralja Milutina srpska vojska je na poziv vizantijskog cara Andronika II jednom prilikom ila u rat i na drugu stranu bosforskog prolaza, ak u Malu Aziju. Nakon pobede nad Halilom, kralj Milutin je na molbe svog vizantijskog tasta (Andronik II je bio otac srpske kraljice Simonide) reio da svoje ratnike okua i protiv anadolskih Turaka. Tako je 1313. godine srpski veliki vojvoda Novak, po nadimku Grebostrek, predvodio srpski odred koji je zajedno s vizantijskim jedinicama napao Turke. Nije sigurno da li se radilo o Osmanlijama, koji su u to vreme opsedali Brusu, ili su (verovatnije) u pitanju bili Turci koji su pripadali maloazijskom emiratu Ejdin.U povelji kralja Milutina pripoveda se kako je srpska vojska prela Crno more, ula u samu tu Anatoliju, u dravu bezbonih Persijanaca (tj. Turaka) i kako se otvorio veliki rat, ne jedanput ili dvaput nego mnogo puta. Srbi su bili uspeni u ovim borbama, iako nije zabeleeno da je dolo do neke vee bitke.I dok su se sukobi Turaka i Srba u doba kralja Milutina odigravali daleko od srpskih zemalja - ak u Maloj Aziji - ve u vreme cara Duana tursko prisustvo na Balkanu bilo je primetnije i jo opasnije. Pojedine vizantijske hronike opisuju kako su trupe Turaka Selduka, koje je iz Male Azije doveo car Jovan VI Kantakuzin da bi se suprotstavio osvajanjima srpskog kralja (kasnije cara) Duana 1343. godine estoko opustoile krajeve potinjene Tribalima (tako su Vizantinci nazivali Srbe) odvlaei ljude i stoku sa polja i kue palei i mnogima bez borbe stavljajui ratni okov.Trupe cara Duana su se u dva maha sukobile s turskim jedinicama i u oba sluaja bile su poraene. Prva prava bitka izmeu Srba i Turaka na teritoriji Balkanskog poluostrva odigrala se maja 1344. kod mesta Stefanijane, na putu izmeu gradova Sera i Soluna. Tih dana kralj Duan je dobio obavetenje da su latinski brodovi popalili lae kojima je odred od 3.100 Turaka Selduka nameravao da se prebaci sa Balkana u Malu Aziju.Duan je naloio vojskovoi Preljubu (koga vizantijska hronika naziva hrabrim, sranim i iskusnim vojvodom) da napadne i unite tursku vojsku. Sukob se zavrio u korist Turaka koji su primenili jednu ratnu varku. Ugledavi neprijatelja, Turci su se povukli u okolna brda obrasla grmljem, a Srbi su ostavili konje i krenuli za njima peice, teko se kreui uzbrdo pod teretom oruja i oklopa. Pretvarajui se da se povlae, Turci su zaobili Srbe i krenuli ka ostavljenim srpskim konjima, do kojih su brzo stigli budui bez oklopa i laki.SEZONA RATOVANjASRBI su rasterali Turke i povratili Vizantiji neka manja mesta. Ali uspesi su bili privremeni. Ratovanje Milutinove vojske nije trajalo vie od jednog leta, poto se radilo o feudalnoj vojsci, koja se na kraju ratne sezone razilazila svojim kuama. Turci su se ponovo vratili u ista naselja im se srpska vojska vratila u svoju zemlju.Uzjahavi konje, ustremili su se na Preljubove vojnike. Veina (srpskih vojnika) pade ubijena od Persijanaca (tj. Turaka) a ne malo ih je zarobljeno; ostali se jedva spasoe, rasturivi se peke po brdu... Iako srpski gubici u ovom okraju nisu bili tako veliki, radilo se o prvom porazu srpskih konjanika u sukobu s Turcima.Drugi sukob srpske i turske (ovaj put osmanlijske) vojske odigrao se oktobra 1352. - iste one godine kada su Turci zauzeli tvravu Cimpe. Do borbe je dolo na reci Marici, kod grada Dimotike. I jedna i druga vojska su ratovale za tui raun odnosno za sukobljene strane u vizantijskom graanskom ratu: car Duan je srpski odred od 7.000 konjanika pod komandom kaznaca Borilovia uputio u pomo svom savezniku, petnaestogodinjem caru Jovanu V Paleologu.S druge strane, suparnik mladog Paleologa Jovan VI Kantakuzin dobio je pomo od svog zeta, emira Orhana, u vidu 10.000 dobro opremljenih ratnika koje je vodio preduzimljivi i opasni Orhanov sin Sulejman. Srbi, kojima su se pridruili i bugarski odredi, kretali su se uz reku Maricu i neoekivano su naili na brojnu osmanlijsku vojsku.Mizi (tj. Bugari) se odmah dadoe u bekstvo, ne saekavi da se sukobe sa neprijateljem i sklone se u Dimotiku... A Tribali (Srbi) sa druge strane ostadoe, napavi sa prisutnim Romejima nadirue varvare. Za kratko se suprotstavljujui brojnijima i jaima, potpuno su pobeeni. Srpska vojska je navodno imala konje koji su bili znatno umorniji i sporiji od turskih. Borili su se protiv brojano nadmonijeg neprijatelja na terenu koji nisu poznavali. U ovoj prvoj bici na reci Marici jedan deo srpske vojske je izginuo, drugi deo je bio zarobljen, a kaznac Borilovi sa ostatkom vojske se spasao bekstvom.Okraji kod Stefanijane i kod Dimotike, iako manjih razmera, pokazali su srpskom caru da se suoava sa suparnikom koji je mnogo ozbiljniji i tei nego Vizantinci. Duan je pokuao da na razne naine odagna tursku opasnost od svojih zemalja. Tako je zabeleeno da je (negde oko 1351) ak zamislio da sklopi savez sa emirom Orhanom. U tom cilju, srpski car uputio je poslanstvo na dvor turskog sultana, nudei svoju erku kao nevestu za jednog od Orhanovih sinova. Primer Jovana Kantakuzina, koji se orodio sa Orhanom, kao da je bio zarazan za balkanske vladare.Orhan je prihvatio mogunost ovog saveza, pa je tursko izaslanstvo upueno na Duanov dvor. Meutim, ove poslanike, koje su pratili i Srbi, napali su vizantijski vojnici. Neki iz poslanstva su izgubili ivot, a ostali su zarobljeni. Ovim je prekinuta tek uspostavljena veza izmeu srpskog cara i osmanlijskog emira.(nastavie se...)

3. Iguman i ratnik DaniloCAR Duan je pokuao da stvori iri evropski savez za borbu protiv Osmanlija. U godini kada su Osmanlije osvojile Galipolje i trajno se naselile u Evropi (1354), Duan je poslao posebno poslanstvo na papski dvor u Avinjonu. Glavni predlog cara Duana papi Inoentiju VI bio je da crkveni poglavar podri borbu protiv nevernika i da srpskog cara imenuje kapetanom (tj. predvodnikom) cele hrianske vojske u toj borbi. Zauzvrat, Duan je obeavao da e on i ceo njegov narod prihvatiti katoliku crkvu.Iako su kontakti izmeu srpskog cara i pape nastavljeni i tokom 1355, predlog cara Duana nije doveo do rezultata. Nakon Duanove smrti te godine, vie nije bilo snane sile na Balkanu koja bi mogla da zaustavi Osmanlije. Orhanov naslednik, sultan Murat I je ve 1361. zauzeo orlu (Curulon), mesto pred visovima poslednjeg stratekog poloaja pred Carigradom. Narednih godina Turci su zauzeli i vei deo Trakije s Dimotikom. U borbama s Turcima poginula su dva sina bugarskog cara Jovana Aleksandra.Adrijanopolj (Jedrene) je pao u turske ruke oko 1368. godine. Prema povesti turske hronike, Jedrene je osvojio turski vojskovoa Lala ahin, koji je u krvavoj bici ispod zidina porazio zapovednika grada. Navodno su u toku noi preostali branioci grada pobegli, dok su ujutro itelji svojevoljno otvorili kapije Turcima. Sultan Murat je neto kasnije prestonicu iz Male Azije preneo u Jedrene, to je bio siguran znak da stremi ka novim osvajanjima u Evropi.Arhiepiskop srpski Danilo II je jedina linost iz doba Nemanjia, koja se po istorijskom znaaju moe uporediti sa lanovima svetorodne srpske dinastije, a koja nije poticala iz te porodice. Bio je iguman Hilandara, kao i drugih srpskih manastira, ali i politiar, savetnik vladara, ratnik, graditelj, ktitor, pisac, prosvetitelj.Njegov uenik i biograf pie da je Danilo bio sin nekih blagovernih i blagoastivih, milostivih, pravednih roditelja, koji behu bogati i veoma slavni. Kada je dospeo do mladikog uzrasta, Danilo zaeli da ui knjige, odnosno da se posveti svetenikom pozivu. Iako su njegovi roditelji oklevali da ispune sinovljevu elju, jer behu ozlobljeni smru ostale dece svoje (Danilo je, dakle, bio jedinac), on ode nekom uitelju tajno od roditelja svojih.GLAS IZ SOPOANAJEDNOM, kada je pratei kralja boravio u manastiru Sopoani, Danilo ustavi tajno, nou, sa jednim od svojih slugu, izae Gospodom voen... I doavi u manastir Sv. Nikole koji je na obali reke zvane Ibar, u mesto zvano Konul, i tu iz ruke prepodobnog Nikole primi monaki obraz, i bi mu nareeno ime Danilo monah.Njegov otac je bio blizak tadanjem srpskom vladaru - kralju Milutinu. Drugaije ne moemo objasniti injenicu da je, nakon nekog vremena, kralj lino naredio da Danilo doe na njegov dvor, da mu slui. Uze ga sebi blagoastveni kralj Stefan Uro i... pokaza mu savrenu ljubav... Bi mu povereno da stoji pred ovim kraljem i da ga potuje kao i svakoga pojedinoga od ljudi u dvoru...Poto je jedno vreme proveo kao pomonik (prezbiter) i uenik tadanjeg arhiepiskopa (Jevstatija), Danilo je uz kraljevo zalaganje bio izabran za igumana manastira Hilandar i poslat u Svetu Goru, u koju od svoje mladosti eljae da ode nesitom ljubavlju, da bi bio njezin itelj. Sveta Gora, duhovni centar pravoslavnog hrianstva i monatva, ostavila je dubok peat na linost budueg srpskog arhiepiskopa.Ali prilike na Svetoj Gori i Vizantiji, kao ni u rodnoj Srbiji, nisu omoguile Danilu da se dugo posveti traganju za Bogom, poto je ubrzo morao da se suoi s velikim izazovima. Radilo se o upadu Katalanske kompanije na Svetu Goru. Danilov biograf pripoveda da ovi bezboni narodi... doavi tada na Svetu Goru, mnoge svete hramove ognjem upalie i sve njihovo sabrano bogatstvo razgrabie i zarobljenike odvedoe u ropstvo...Od viteza roen i u sebi bar jednim delom due i dalje vitez i ratnik, hilandarski iguman Danilo e naredne tri godine (1307-1309) posvetiti estokim borbama s napadaima.Kralj Milutin, vladar koji je oigledno znao da proceni kvalitet ljudi, visoko je cenio Danila i esto ga je koristio u poverljivim misijama i u znaajnim poslovima. Njegov biograf pie kako je Milutin veoma voleo Danila i ni na koga se tako ne nadae i ne uzdae... jer ako je imao kakvo poslanstvo sa okolnim carevima, ovaj gospodin moj svri dobro i razumno i ni u kojem delu ne pogrei (kraljeve) volje.Danilo je, bez sumnje, bio poverljiva linost tokom poslednjih decenija Milutinove vladavine (1300-1321), u doba kada je Srbija ve postala mona. Tako u vreme ogorenih sukoba izmeu dva roena brata i srpska vladara - Milutina (koji je vladao veim delom tadanje Srbije) i Dragutina (sremskog kralja) - nalazimo Danila kako oko 1310. godine po Milutinovom nalogu ak iz Hilandara kree u misiju na sever.Ve 1311. godine kralj Milutin postavlja ga za igumana svog glavnog manastira Banjska i poverava mu tajno svoju riznicu. Tu hristoljubivi kralj predade svoje mnogo imuno bogatstvo u ruke sveosveenome (Danilu), a za to niko nije znao... Danilo organizuje i radove na zavretku velelepnog manastira od koga su namdanas, naalost, ostale samo ruine. U to doba (1314) preminula je kraljica Jelena, iju smrt i sahranu je Danilo opisao u jedinoj srpskoj hagiografiji posveenoj nekoj enskoj osobi iz porodice Nemanjia.I poto smo svi stajali oko odra blaene, pogledavi na nju, i bee videti lice njezino kao lice anela Boijeg, ili kao zraku sunanu koja sija mnogosvetlim lepotama... I tako sa slavom blagodarei Boga predade duh svoj, poto je bio veliki vapaj i ridanje... A u to vreme njezina predstavljenja bi uzmuenje vazduha i ljuta zima, ne mala...

(Nastavie se)

4. Hrabri ratnik MomiloKOLIKO je Duan uspevao maem i bogatstvom da proiri Srbiju, toliko je arhiepiskop Danilo pod stare dane nastavljao da radi na daljem irenju duhovnih i ideolokih temelja proirene srpske drave. Uspeo je da iz Vizantije dovede uene monahe, koji su u Pei stvorili grku kolu u kojoj su se obrazovali mnogi srpski i drugi balkanski ueni ljudi. Time je istovremeno u duhovnom i jezikom smislu olakao irenje srpske vlasti na vizantijske zemlje na jugu. Danilo nije samo obnovio i dalje unapredio glavna sedita Srpske crkve (Pe i iu) nego je radio na daljem jaanju, kako vere tako i boanskih temelja vladajue dinastije.Negde u Danilovoj sedmoj deceniji ivota, Gospod ga prizva sebi, iako je ovaj i dalje bio pun poleta i planova za budunost. Danilo usnu s mirom i ka Gospodu otide meseca dekavrija, devetnaesti dan prvi sat noi, godine 1337. Sahranjen je u Pei, u Bogorodinoj crkvi, svojoj zadubini. Te godine kralju Duanu se nakon godina iekivanja najzad rodilo muko dete - naslednik po imenu Uro.inilo se da je sjajna budunost mone srpske drave osigurana, emu je Danilo bio posvetio ceo ivot. Ali bio je to samo privid. U godini u kojoj je umro Danilo Drugi Turci Osmanlije su pribliili svoje granice Carigradu: od Vizantinaca su oteli jo jedan znaajan grad - Nikomediju.U nemirnom dobu tokom graanskog rata u Vizantiji, etrdesetih godina 14. veka, zabeleena je povest o epskom ivotu ratnika Momila, koji je tokom nekoliko godina bio saveznik raznih strana u ratu, ali koji je, u stvari, bio pokoran samo elji da bude slobodan i nezavisan.Vizantijski car Jovan esti Kantakuzin, koji je Momila i lino poznavao, zapisao je da je on bio odlino uveban u razbojnitvu i otimaini, kao i da mu nita nije nedostajalo od hrabrosti i odvanosti za boj. Drugi vizantijski istoriar Gregora je zabeleio da je Momilo bio od neuglednih roditelja i da izabra da od mladosti u drutvu vrnjaka vodi razbojniki ivot na meama Tribala (tj. Srba) i Meza (tj. Bugara) i stoga je, pripremajui zasede i klopke, iznenada donosio propast onima koji su prolazili.OSVAJAI VIZANTIJEMOEMO s velikom verovatnoom pretpostaviti da je Momilo bio u redovima srpske vojske, koja je predvoena kraljem Duanom i carem Kantakuzinom, od jeseni 1342. do jeseni 1343. godine ratovala i osvajala po Vizantiji. Srbi su u to doba osvojili Voden, Strumicu i Melnik i neuspeno opsedali grad Ser. Meutim, kada se u jesen 1343. raspao savez izmeu kralja (Duana) i cara (Kantakuzina), ovaj poslednji je uspeo da Momila privue na svoju stranu.Momilo je proveo mnoge godine kao hajduk, ivei na niijoj zemlji, u oblasti Rodopa, na tromei tadanjih drava Vizantije, Srbije i Bugarske. Bio je bez sumnje izuzetno fiziki razvijen, to mu je i omoguilo da se u tom dobu punom nasilja nametne kao hajduki voa, a kasnije i kao feudalni gospodar. U tzv. Rimovanoj turskoj hronici o Omar pai, koja je dosta pouzdan izvor, navodi se da je Momilo bio tako visokog rasta da je liio na minare.Ovo se slae i s pamenjem Momilova lika iz narodne pesme enidba kralja Vukaina, u kojoj se istie da je vojvoda bio mnogo krupniji od kralja Vukaina:

Al da vidi uda velikoga,to Momilu bilo do koljena,Vukainu po zemlji se vue;to Momilu taman kalpak bio,Vukainu na ramena pada;to Momilu taman izma bila,tu Vukain obje noge mee;to Momilu zlatan prsten bio,tu Vukain tri prsta zavlai;to Momilu taman sablja bilaVukainu s arin zemljom vue...

ivot istorijskog Momila poznat je tek u kratkim skicama. Grigora kae da, kada je Momilo navrio trideset godina, odluio je da promeni onaj divalj (tj. hajduki) nain ivota i da ga zameni za ljudski. Momilo je tada stupio u slubu kod vizantijskog cara Andronika Treeg Paleologa (vladao 1328-1341) koji ga je uvrstio u vojnike. Na osnovu ovih oskudnih podataka moe se pretpostaviti da je Momilo dobio proniju (posed) negde u Rodopima, na granici izmeu Vizantije i Bugarske, to ga je obavezivalo da ratuje u vizantijskoj vojsci.On je, meutim, nastavio da etuje i da mnogo zla nanosi Miziji, odnosno Bugarskoj, iako je u to vreme (1331) bio sklopljen mir izmeu dve zemlje. Poto je postao mrzak i Mizima (Bugarima) i Romejima (Vizantincima) Momilo je odluio da pobegne u Srbiju - kod kralja Stefana Duana. Otiao je Tribalima i tamo proboravio dosta vremena.Kralj Duan je verovatno sa zadovoljstvom prihvatio neobinog prebega koji je mogao da doprinese srpskim osvajanjima po slaboj Vizantiji. Ve nakon to se uvrstio na vlasti u Srbiji, posle smene i ubistva svog oca i prethodnika na tronu, Stefan Uro etvrti Duan je od kraja 1332. godine poeo da osvaja pojedine teritorije na jugu. Srpska strategija se zasnivala na vizantijskoj neslozi.Iskoristivi prelazak upravnika pograninih vizantijskih teritorija Sirgijana na njegovu stranu, Duan je 1334. tokom velikog pohoda za est nedelja osvojio Ohrid, Prilep, Lerin, ernomen i druge gradove. Sredinom godine vizantijski car Andronik Trei i kralj Duan su pred Solunom, zakljuili mirovni ugovor prema kom su Srbi zadrali veinu osvojenih gradova. Posle smrti Andronika Treeg (1341) u Carigradu je dolo do sukoba oko toga ko e upravljati dravom za vreme maloletstva osmogodinjeg cara Jovana Petog Paleologa.Izbio je graanski rat izmeu velikog domestika (kasnije cara) Jovana Kantakuzina i regentskog vea u Carigradu, kom je formalno na elu bila careva majka Ana Savojska. Graanski rat se uskoro rasplinuo u mariranje uzdu i popreko po provincijama, bez bitaka u otvorenom polju, sa neprekidnim otimanjem i pljakanjem (K. Jiriek).(Nastavie se)

5. Momilo preke naravi!IAKO je formalno Momilo zavladao u svojoj rodnoj oblasti voljom cara Jovana estog, on je ubrzo pokazao da se samo vratio ranijoj praksi odnosno da nee voditi mnogo rauna ni o ijim osim o sopstvenim interesima. Momilo "odlui da se rauna... dobrovoljni sluga cara Kantakuzina ali ne tako... da ga sledi gde bi on eleo da ide, ve da... kriom napada njegove neprijatelje na svoju korist, a i svih onih koji su za razbojniku platu odluili da sa njime vojuju" (N. Grigora).Ubrzo su Momilovo ime i njegova slava privukli znaajnu vojsku. Prilazili su mu sa svih strana "i od Tribala i Miza i drugi...", tj. i Srbi i Bugari: "neki bednici koji su bili krvoedni i divlji... neto vie od 2.000 odabranih konjanika koji su svi ratnikim duhom zadojeni". Na drugom mestu nalazimo podatak da se Momilu pridruilo vie od trista konjanika i oko 5.000 peaka, to je bila ozbiljna vojska za to doba.Ovladao je gradom Ksantijom, koji mu je postao sedite. Bio je strog, ak i surov gospodar: "neumoljiv u besu, surovo i neoveno ubijajui protivnike i osuujui ih na smrtnu kaznu i za male i za velike prestupe".U junu 1343. Kantakuzinu je njegov stari poznanik emir Omar (Umur), vladar jedne od seldukih dravica u Maloj Aziji pod imenom Ajdin (oko dananje Smirne), uputio veliku pomo u vidu 200 brodova i nekoliko hiljada vojnika.Tursko ponaanje, a moda i neki drugi povod, bili su dovoljan razlog da Momilo promeni stranu i da napadne Turke, a zatim i samog Kantakuzina. Car-istoriar pripoveda da je Momilo napao luku Abderu (egejska obala), gde se nalazilo 15 turskih brodova s malom straom. U napadu, tri broda su spaljena, dok su ostali uspeli da pobegnu. uvari su pobijeni. Sada su se u odmazdi i Turci i trupe cara Kantakuzina okrenule protiv Momila.RATNIK NA OBE STRANEUBRZO je Momilo postao tako znaajan da su obe strane u vizantijskom ratu nastojale da ga zadre ili privuku. Car Kantakuzin mu je dodelio titulu sevastokratora, to je bila trea po rangu titula u carstvu (nakon titula cara i despota). S druge strane, iz Carigrada je Momilo dobijao oruje, tako da je bilo samo pitanje vremena i njegove procene kada e da promeni stranu. To se izgleda desilo negde u junu 1344. godine, kada je Jovan esti Kantakuzin dobio novog saveznika u vizantijskom graanskom ratu - Turke Selduke.Jovan Kantakuzin je vrlo ivo opisao jedan sukob s Momilovom vojskom iz kog je jedva izvukao ivu glavu. Zanimljivo je da njegova pria poinje opisom sna. Car je u pratnji oko 60 vojnika bio u izvidnici nedaleko od starog, razruenog grada Mesine, kada je, savladan umorom, nakratko prilegao. Iz dremea ga je probudio glas koji mu je u snu govorio: "Ustani ti koji spava i vaskrsni iz mrtvih i obasjae te Hristos". Uznemiren, car se probudio u momentu kada su izviai javili da pristie nepoznata vojska. Radilo se o hiljadu jahaa koje je predvodio Momilo kome su uhode dojavile carevo kretanje. Nastalo je panino povlaenje i borba.Momilo je pristalice Kantakuzina zarobljene u ovom prepadu poslao u Carigrad, za ta je kao nagradu od cara Jovana estog primio znake despotskog dostojanstva. Ova titula se davala vrlo retko i to uglavnom roacima carske porodice. Momilo je prvi strani velmoa koji je dobio dostojanstvo despota, a da za to nisu bili ispunjeni formalni uslovi. Tako je nekadanji hajduk postao istovremeno i sevastokrator i despot. Bee to bez sumnje vrhunac slave gospodara Rodopa koji sada naumi da "za sebe osnuje nezavisnu vlast" pa se "odmetnu i od cara Kantakuzina i od carice Ane (regentkinje)".Ipak, Momilo nije bio nesavladiv, to e se pokazati leta 1345, pod zidinama grada Periteoriona. Te godine saveznik Jovana Kantakuzina emir Omar od Ajdina je uputio u Trakiju odred od ak 20.000 vojnika. Turski emir se posebno "gnevio na Momila" i traio od cara Kantakuzina da "krene na njega".Momilo je jo jednom pokuao uobiajenu taktiku koja mu je do tada redovno uspevala. Poslao je poslanstvo caru sa izrazima kajanja i pokornosti. Ali ovaj put nije bilo odgovora. Isuvie siguran u sebe i osokoljen dotadanjim uspesima, Momilo je potcenio veliinu i snagu neprijateljske vojske. Na elu negde oko 1.500 vojnika "krenuo je da se bori protiv svih zajedno okupljenih Romeja i varvara (Turaka); na takvu ludost ga naime, navede bezumlje i drskost" (Kantakuzin).Opis bitke pod zidinama Periteriona je sauvan iz prve ruke, od glavnog vizantijskog vojskovoe, samog cara Jovana estog Kantakuzina. Izgleda da je Momilo raunao da e moi da se povue pred brojnijim neprijateljem u utvrenje koje se odranije nalazilo usred njegove oblasti. Meutim, itelji Periteriona u odsudnom momentu nisu eleli da otvore gradske kapije, pokazujui sa zidina na Turke i nagovarajui Momila da se sukobi s njima. Primili su ipak u tvravu, kao znak dobre volje, Momilova neaka Rajka na elu manjeg odreda od 50 ljudi. Nemajui kud, Momilo je "svrstao vojsku u bojni red kod bedema pred gradom, nadajui se da e odoleti".Bitka se odvijala u dve etape. U prvom sukobu, jedan turski odred je odbacio Momilovu vojsku, razorio odbrambeni bedem, a zatim se rasturio u pljaki oko grada. Zatim je naila glavnina Kantakuzinove vojske koji je svoje jedinice svrstao u tri odreda: desno krilo su drali Turci koje je vodio emir Omar, levo krilo su predvodili Vizantinci, a car Kantakuzin je zauzeo centar sa odabranim odredima iz obe - vizantijske i turske vojske. Razvila se bitka. "Vojske su dugo jedna drugoj odolevale." Pomeali su se "zvuci truba i bubnjeva i po varvarskim obiajima Persijanaca (tj. Turaka) u borbi uobiajena ratnika vika i galama..."(Nastavie se)

6. Simeon bez carevinePRED mnogobrojnijim napadaima Momilovi ratnici nisu imali mnogo anse. I dok je on bio iv nisu ni oni gubili hrabrost, niti su predavali oruje. A kada je u boju pao i on, ostali su odmah predali oruje... Bee to i kraj epskog ivota hajduka i vojvode s Rodopa.Zanimljivo je da je car Kantakuzin u svom spisu priznao da se nakon bitke rasplakao zbog nesree kako zbog sudbine poginulog neprijatelja tako i zbog izginulih vojnika, meu kojima je bilo dosta Romeja. Onaj koji je malo ranije o sebi visoko mislio i izgledao kao nepobediv i izvanredan vojskovoa, u jednom trenu lei jadan i gaen od neprijatelja... Car pripoveda i kako se blago poneo prema Momilovoj udovici, kojoj nije nita oduzeo od njenih stvari, nego joj je omoguio da se vrati u svoju zemlju - Bugarsku.I pored legendarnih i mitolokih delova (krilati konj), narodna pesma o smrti vojvode Momila, puna dramatinih zbivanja slinih uzbudljivom Momilovom ivotu - sadri i elemente koji podseaju na pravu Momilovu istoriju. I u pesmi i u ivotu Momilo gine ispod zidina jednog grada, elei pri tome da se skloni od brojnije neprijateljske vojske.Motiv izdaje (neverne ljube Vukosave) glavna je okosnica pesme. U stvarnosti, Momilo je takoe stradao nakon neverstva, jer je pokuao tokom borbe da se skloni u utvrenje u koje ga nisu pustili nepouzdani itelji grada Periteriona (koji je u pesmi postao Pirlitor na Durmitoru). U narodu je zapameno da se Momilo borio i protiv Turaka, to istorijski nije sasvim pogreno, iako je na kraju stradao u sukobu s vojskom hrianskog vladara (car Kantakuzin u istoriji, kralj Vukain u pesmi). S druge strane, teko moe biti taan podatak legende prema kom je Momilo bio ujak Kraljevia Marka.ORSINI KRATKOG VEKAPrvi Orsini u Epiru - Nikola - zavladao je tako to je na prepad ubio roenog ujaka (1318). Skonao je nakon nekoliko godina na slian nain. Ubio ga je roeni brat, Jovan II Orsini (1323). Ni Jovan nije bio bolje sree. Umro je 1335. godine, otrovan od vlastite ene, Ane Paleologine. Ali ni Ana nije uspela da dugo sauva vlast. Njen sin, despot Niifor Orsini, nakon dve decenije lutanja i avantura, vratio se u Epir, zauzeo Artu i proterao Simeona Nemanjia (1356).Nije zabeleeno da li je Momilo iza sebe ostavio potomstvo. Ali iza njega su ostale legenda i epske pesme kod Srba, Bugara i Makedonaca koje idanasna svoj nain uvaju uspomenu na junaka kakvog danasu svijetu nema.U Momila sablja sa oima, ne boji se nikoga do Boga.ta se desilo sa poslednjim Nemanjiima?Simeon je voleo da jae u punom galopu, dok bi mu plava raupana kosa vijorila poput duge grive na vetru, a oruje zvealo u ritmu konjskih kopita. Voleo je da u bogatoj opremi uz pratnju proe kroz grad Artu, ponosno uspravljen, oseajui na sebi zadivljene poglede stanovnika. Voleo je i da mata kako e jednog dana predvoditi vojsku koja e - kao vojske Aleksandra Velikog ili Konstantina - da osvoji svet.A kada je 1355. godine iznenada umro njegov polubrat, srpski i romejski car Stefan Uro IV Duan - moda otrovan, jer u to vreme otrov je bio omiljeno sredstvo za brzo reavanje dravnih ili porodinih pitanja - Simeon Uro Nemanji, u porodici zvani Sinia, pomislio je da je njegov veliki trenutak doao. Ve je nekoliko godina, tanije od 1348, kao despot i srpski namesnik upravljao Epirom. Uostalom, po majci je bio poreklom od vizantijskih Paleologa, pa se Simeon smatrao koliko Srbinom toliko i Grkom.Simeon je uvek verovao, a to nije ni krio, da ima vie prava na presto nego Duanov naslednik - Uro, mladi slabe volje i nejakog uma. Oekivao je da e vrlo brzo sa severa, iz Srbije, doi delegacija velikaa s poniznom ponudom da preuzme Duanovu krunu. Ipak, meseci su prolazili, a vesti sa severa nije bilo. Meutim, postojao je drugi nain da se postane car. Simeon je okupljao najamnike za vojsku.Rat je ubrzo stigao, ali s neoekivane strane. Samo pet meseci nakon Duanove smrti, pojavio se novi pretendent na vlast u Epiru po imenu Niifor Orsini - roeni brat Simeonove ene Tomaide. Niifor i Tomaida su poticali od jedne grane uvene rimske porodice Orsini, koja je pre Duanovih osvajanja Vizantije nekoliko decenija vladala despotovinom Epir. Kao vladari u vizantijskoj oblasti, preli su na pravoslavlje.Simeon bee izgubio bitku, ali je bio odluan da nastavi vojevanje. Nakon Duanove smrti, srpsko carstvo se skoro naoigled raspadalo na sastavne delove. Simeon se uputio u Tesaliju, oblast u susedstvu Epira, gde je zauzeo je grad Kastoriju. Iako sitan, poduhvat ga je podstakao na novi korak: okupio je pratioce, dvorane, lokalno svetenstvo, kao i plaenu vojsku i sveano se 1356. godine proglasio kao Simeon, u Hristu Bogu verni car i samodrac Romeja i Srba i cele Albanije, Uro Paleolog. Postao je Duanov naslednik, bar na poveljama. Preostalo je jo da uzme krunu nejakom Urou. Ipak, nije mu uspelo da pridobije srpske velikae.Saznavi za Simeonove namere, uz podrku kraljice-majke Jelene i glavnih velikaa - Mrnjavevia, Dejanovia, Balia i drugih, mladi car Uro je 1357. godine sazvao dravni sabor u Skoplju, prestonici Carstva. Svi najmoniji srpski velikai su pruili podrku Stefanu Urou, caru Srbljima i Grcima, Pomorju i Zapadnim Stranama, sinu najblagoestivijega i velikoga meu carevima, prvoga venanog cara Stefana. Mogue je, kau nepoverljivi istoriari, da je do toga dolo zbog uverenja velikaa da e uz slabijeg vladara imati mnogo veu samostalnost, svako u svojoj dravi.(Nastavie se)

7. Omraeni despot TomaSIMEON se nije dao pokolebati. Godine 1358. je upao u Zetu, predvodei plaeniku vojsku u kojoj je bilo ne samo Grka i Srba, nego i Turaka, Vlaha, Bugara i drugih. Meutim, nigde nije uspeo da dobije podrku - ni u Zeti, niti meu velikaima koji su drali pogranine srpske oblasti (vojvoda Branko, Radoslav Hlapen, despot Jovan Ugljea). Ne uspevi da dobije nijednu bitku, vratio se u Trikalu u Tesaliji, da vie nikada ne doe u Srbiju.Zbivanja na jugu su caru Simeonu pruila novu ansu. Godine 1359. u borbama sa nepokornim arbanakim plemenima poginuo je njegov suparnik i urak Niifor Orsini. Naslee Epira je ponovo bilo otvoreno. Ovog puta, Simeon je uspeo da pronae pogodnog saveznika. Bio je to mladi Toma Preljubovi, posinak monog Radoslava Hlapena, gospodara Vodena i Verije (oblasti na granici Tesalije i Epira). Savez je potvren brakom: Toma se oenio Simeonovom erkom Marijom i kao carev "vazal" postao despot Epira sa seditem u gradu Janina (1366).Simeon Uro "Paleolog" (korienje imena carskih porodica bila je uobiajena praksa vladara-skorojevia u Vizantiji) jo desetak godina je vladao Trikalom i krajevima bogate Tesalije. Umro je, ne ostavivi nekog veeg traga u istoriji, negde posle Marike bitke (oko 1372) - tek moda godinu dana nadivevi svog sinovca i nekadanjeg suparnika, Stefana Uroa V Nejakog.Simeona je kao "cara Romeja i Srba" nasledio njegov sin Jovan Uro, koji se potpisivao kao "Duka Paleolog", dodavi sebi jo jedno prezime vizantijskih careva. Jovan je bio proglaen za oevog savladara jo 1356. godine, ali nije dugo vladao kao samostalan vladar. Ve godinu ili dve nakon oeve smrti, Jovan Uro se povukao u manastir i postao monah po imenu Joasaf. Osnovao je manastir Preobraenja na Meteorima."NEVERNI TOMA" S METEORAU crkvi Preobraenja na Meteorima nalazi se ikona "Neverni Toma", s portretom despotice Marije. U jednoj katedrali u paniji (Kuenka) postoji vizantijski relikvijar sa ikonama Bogorodice i Hrista, na kojima je naslikan despotski par Marija Angelina i Toma Preljubovi. Marija je prikazana kraj nogu Bogorodice. Poznato je i da je Marija s despotom Tomom Preljuboviem imala ki Irinu, koja se udala za albanskog poglavara Jovana Ljoa i umrla je od kuge.I dok je monah Joasaf provodio bogougodne dane na Meteorima, na dvoru u Epiru su se odvijale nove drame koje e zabeleiti "Janinska hronika". ini se da se srpski brani par u grkoj sredini - Toma Preljubovi i Marija Angelina (Nemanji) nisu previe slagali. Despot Toma (koji je svom imenu dodao: Komnen Paleolog) bio je surov i udljiv vladar koji se ubrzo zamerio svojim grkim podanicima. "Janinska hronika" belei da je Toma u Janinu sa sobom doveo srpske pratioce, kojima je delio imanja oduzeta od lokalnih plemia i trgovaca. Osim toga, poveao je poreze i uveo razne monopole na trgovinu, to mu grki preduzetnici nisu mogli zaboraviti. Zamerio se i lokalnom episkopu koji je morao da pobegne iz grada.Toma Preljubovi je, s druge strane, imao i nespornih kvaliteta. Bio je sran borac koji je, prvi posle dugog niza gospodara Epira, uspevao da izae na kraj sa arbanakim bratstvima koja su harala po pokrajini. Dodue, u tome su mu pomogle i turske jedinice, bez kojih se jo tada nita na Balkanu nije moglo reiti. Nakon pobeda i surovih obrauna u sukobima 1381-1384. prozvan je Albanoktonos (Arbanoubica). Pobeivao je i u bitkama s Latinima, koji su vladali jugom Grke (Ahajom i Peloponezom). U jednoj pobedi - koja e se, meutim, na kraju pokazati fatalnom za pobednika - Toma Preljubovi je kod Akarnanije porazio vojsku vitezova jovanovaca i tom prilikom zarobio plemia i avanturistu po imenu Isaulo de Buondelmonti (1379).Tokom pet godina Isaulo je proveo kao zarobljenik despota Tome Preljubovia. Onda se iznenada sudbina preokrenula. Epir je, nakon jo jedne krvave zavere, dobio novog vladara. Jedne zimske noi, 23. decembra 1384. godine, despot Toma je pronaen mrtav u krevetu, prerezanog grla. Navodno ga je ubio pripadnik njegove garde.Za naslednika i novog vladara u Epiru proglaena je poslednja ena iz roda Nemanjia, Tomina supruga - Marija, koja se prozvala vasilisom (caricom) Marijom Angelinom Dukainom Paleologinom. Jedni je smatraju vrlo pobonom i moralnom enom. Prema drugima, re je o raspusnici koja je mua varala s njegovim zarobljenikom. Poslednja verzija nije sasvim bez osnova, imajui u vidu injenicu da se ve u februaru 1385 (tj. tek dva meseca nakon muevljevog ubistva) Marija udala za biveg zarobljenika Isaula de Buondelmontija. Navodno joj je tako savetovao njen brat, monah Joasaf, koji je pozvan da se spusti iz Meteora i pomogne sestri u sreivanju prilika u Janini.Isaulo je odustao od Tominih nepopularnih mera, vratio je imanja grkim vlasnicima i ak pokuavao (neuspeno) da se izmiri sa Albancima iz okoline. Marija je ivela dovoljno dugo da dobije vesti o nesrenoj sudbini zemlje svojih predaka u bici na Kosovu.Nakon Kosovske bitke, najvaniji cilj preostalih malih hrianskih vladara Balkana bio je da se dodvore sultanu Bajazitu. Isaula su u jednoj bici zarobili Albanci. Kada se oslobodio, etrnaest meseci je proveo na osmanskom dvoru oekujui sultanovu pomo (1399-1400). Zadobivi na kraju tursku milost, porazio je albanska plemena i nastavio da vlada Janinom. enio se jo dva puta. Njegov trei brak je bio ponovo s jednom Srpkinjom - Jevdokijom Bali, erkom ura Balia.(Nastavie se)

8. Treslo se Kosovo poljeOSMANSKE gazije su kao poplava zauzimale komad po komad Vizantije. Osmana nasleuje sin, beg Orhan. Za Orhanom sledi Murat I, koji se prvi od Osmanlija proziva sultanom. Murat I e svoje sedite preseliti na Balkan, u Jedrene. Okruie Carigrad, osvojiti Trakiju, poraziti 1371. godine veliku vojsku srpskog kralja Vukaina na Marici, upasti u Bugarsku.Nita, ini se, ne moe da se odupre brzim turskim konjanicima i njihovoj uvebanoj stalnoj vojsci - janiarima, kakva u to feudalno doba ne postoji nigde u Evropi. Osmanlije, koje nisu bile tako brojne, veto su koristile pokorene hrianske narode meu kojima su islamizacijom (nasilnom ili dobrovoljnom) nalazili pomagae u novim osvajanjima.Samo se jo jedna sila na Balkanu moe suprotstaviti janiarima - srpska. Knez Lazar 1389. godine na Kosovu izvodi cvet balkanskog vitetva: ujedinjene srpske, bosanske i ugarske ratnike. I kada je dolo do boja i nastala bitka, bila je tolika zveka i jeka da se treslo i mesto gde se ovo dogaalo... i bi mnogo mrtvih bez broja...Na Kosovu je Murat I izgubio ivot, kao jedini turski sultan koji je ubijen u bici - ali bitku Osmanlije nisu izgubile. Muratov naslednik, Bajazit I Munja, s Kosova izlazi jo moniji. Srbija postaje vazalna drava, a Bajazit se eni princezom Despinom (Oliverom), sestrom kneza Stefana. Sultanija Despina je Bajazitu rodila tri keri po imenu Paa, Malika i Oruz.Onda se opet pojavie Mongoli, kao nova Boja kazna. U velikoj bici kod Ankare, 1402. godine, mongolska vojska Tamerlana je potpuno razbila Turke i njihove saveznike, meu kojima se borio i Stefan Lazarevi. Sultan Bajazit je bio zarobljen i pogubljen. Tokom nekoliko decenija inilo se da je osmanska mo pri kraju, a Bajazitovi sinovi su se otimali o nasledstvo. Naalost, bio je to samo privid. Ve sredinomXVveka situacija se preokrenula. Kod Varne na Dunavu, 1444, sultan Murat II je strahovito potukao krstaku vojsku francuskih i ugarskih vitezova. Nekoliko godina kasnije na presto je seo jedan od najveih osmanskih sultana - MehmedII.PAPA POBEGAO IZ RIMANekoliko puta Mehmed II je pokuao da osvoji i Beograd, ali bio je odbijen u estokim bitkama. Pred kraj ivota, u elji da potvrdi da ima ambicije rimskog cara, Mehmed je krenuo da osvoji Italiju. Turci su nakratko osvojili 1480. godine Otrant, na samom kraju italijanske izme, to je izazvalo pravu paniku u Rimu. Strah od Turaka je bio toliki da je rimski papa pobegao na sever Italije.Mehmed, prozvan El-fatih (Osvaja), sin sultana Murata II, postao je vladar sa osamnaest godina i odmah krenuo u osvajanje ostataka vizantijske imperije. Njegov savremenik Konstantin iz Ostrovice, Srbin koji je jedno vreme sluio kao turski janiar, zapisao je da je sultan veoma lukav, pomou primirja je prevario koga je mogao; i o veri se malo brinuo a kad bi ga ko zbog toga korio, namah bi skoio kao besan.Drugog marta 1453. pod zidinama vizantijskog Carigrada se okupila ogromna turska vojska od oko 100.000 vojnika, meu kojima i 20.000 janiara. Nekada najvei od evropskih gradova, Carigrad je u to doba bio tek svoja senka. titile su ga samo ogromne zidine i hrabra srca malobrojnih branilaca. Odbranu, u kojoj su pored Grka bile i strane jedinice enovljana i Venecijanaca, predvodio je vizantijski car Konstantin I Paleolog.Branioci Carigrada su pruili herojski otpor i skoro dva meseca se estoko borili, odbijajui desetine turskih napada, svakoga dana ponovo podiui zidine topovima poruene. Meu turskim trupama nalazile su se i jedinice koje je sultanu poslao njegov srpski vazal, despot ura Brankovi. Konstantin iz Ostrovice, koji je bio meu njima, napisao je da su Srbi morali ii ka Stambolu i pomagati Turcima u osvajanju; a svakojako po naoj pomoi nikad ne bi bio osvojen.Srba je, u stvari, bilo na obe strane. Sam car bio je sin Jelene, erke srpskog velikaa Konstantina Dejanovia. Na turskoj strani, Mehmedova maeha, udovica Murata II, bila je znamenita Mara, ki despota ura Brankovia, jedna od retkih turskih sultanija, koja je zadrala hriansku veru i koju je mladi sultan Mehmed II izuzetno potovao.Dana 29. maja 1453. godine, nakon vie talasa napada, turski vojnici su uspeli da upadnu u grad. Poslednji vizantijski vladar Konstantin HI je hrabro poginuo u bici da, kao i srpski knez Lazar, ostane legenda i primer potomstvu. ak i danas, mnogi Grci smatraju utorak, dan kada je pao Carigrad, za najnesreniji dan u nedelji. Vest o padu hiljadugodinjeg grada i Vizantije potresla je celu Evropu. Turci su veinu crkava u gradu pretvorili u damije. Dvadesetogodinji Mehmed II je svojim titulama dodao jo jednu kajzer-i-Rum, odnosno Rimski car.Nakon Vizantije, sultan kree u nova osvajanja: 1459. pada Smederevo i Srpska despotovina, 1461. sultan osvaja Trebizond u Maloj Aziji. Mehmed osvaja 1464. Bosnu i ubija poslednjeg bosanskog kralja Stepana Tomaevia. Zatim 1467. godine pada i Hercegovina.Jedan od razloga brzog turskog napredovanja na Balkanu, osim slabosti tamonjih drava, bila je i relativna tolerantnost osvajaa prema seoskom stanovnitvu i njihovoj hrianskoj veri. Mehmed II je ostavio grkog patrijarha u Carigradu, a svim hrianima je dao autonomiju u okviru sistema mileta, odnosno etniko-verskih zajednica kojima je upravljala crkva. U ta vremena osmanlijska drava je pokazivala vei stepen religijske tolerancije i bila bolje ureena nego druge zemlje u Evropi, koje su uglavnom zabranjivale ili proterivale pripadnike drugih vera.(Nastavie se)

9. Sultan vlada iz haremaTURSKA mo je jaala da bi dostigla vrhunac pod Mehmedovim praunukom Sulejmanom Zakonodavcem, kojeg su zapadnjaci prozvali Velianstveni (ime Sulejman odgovara jevrejskom imenu Solomon). Vladao je najdue od svih sultana, ak 46 godina (1520-1566), u vreme kada se u zapadnoj Evropi razvija renesansni pokret. Ipak, inilo se da rasko i mo Sulejmanovog dvora i njegovog carstva zasenjuju sve ostale u Evropi.Turska drava se protezala od dananje Maarske na zapadu sve do Irana i drala je veliki deo Sredozemlja. Sulejmanove vojske su zauzele Beograd (1521), zatim su kod Mohaa (1526) do nogu potukle ugarsku vojsku i zauzele Maarsku, da bi 1529. i 1532. opsedale sam grad Be. U Sulejmanovo vreme, Carstvo je imalo vie od 20 miliona stanovnika i bilo podeljeno u oko 200 sandaka (oblasti). Istanbul, sa vie od 250.000 stanovnika, bio je najvei evropski grad, vei od Pariza i Londona, pet puta vei od Bea, deset puta od Berlina.SulejmanIje u mnogim vidovima unapredio Tursko carstvo: izgradio je monu flotu, razvio zakonodavstvo dopunjujui islamsko erijatsko pravo putem kanun-i-Osmani (osmanlijskih kanona). Posebno je znaajan razvoj umetnosti i arhitekture pod uvenim neimarom Sinanom. I danas obrise Istanbulu daju velianstvene graevine koje je gradio Sinan, poput uvene damije Sulejmanije. SulejmanIje podsticao poeziju kao i kaligrafiju (umetniko pisanje) koja je u islamskoj tradiciji imala dugu istoriju. Bavio se poezijom, a niz ljubavnih pesama je posvetio svojoj omiljenoj eni - Hurem sultaniji.Ovu lepoticu, poreklom ukrajinsku robinju, Sulejman je uzdigao do zakonite supruge. Sultan joj je pisao: prestolu moje usamljene palate, bogatstvo moje, moja meseeva svetlosti, moj najtajniji prijatelju, moje postojanje, moja sultanijo, najlepa od najlepih... moje prolee, moj danu, moja draga ruo, jedina koja me ne potresa u ovome svetu, eno prekrasne kose, uvek u te slaviti, ja, ljubavnik drhtavoga srca, sa oima punim suza, srean sam...Vremenom, Rokselana je zadobila veliki uticaj ne samo u sultanovom srcu nego i u vlasti. Nastojala je da, meu brojnim Sulejmanovim sinovima, obezbedi naslee onima koje mu je ona rodila. Pod njenim uticajem, Sulejman je pogubio svoja dva starija sina, kao i velikog vezira. SulejmanIje umro u pohodu na Austriju 1566. godine. Plaei se nemira u vojsci i iekujui dolazak naslednika, veliki vezir je vie od mesec dana krio sultanovu smrt, tako to je u ator i u sultanovu nosiljku postavio dvojnika.Osmanlijska dinastija dugo nije imala mlaih grana - one su vekovima redovno podsecane, u najsurovijem smislu te rei. Naime, jo od vremena Mehmeda Osvajaa uveden je obiaj da se, dolaskom na vlast novog sultana, odmah pogube sva njegova braa i njihovi muki potomci. Ovo ipak nije ugrozilo opstanak same dinastije, jer je svaki sultan imao brojno potomstvo. Tako je, recimo, MuratIII, koji je umro 1595, imao 25 sinova.PRINEVI POD KLjUEMNA degeneraciju dinastije uticao je obiaj uveden od VII veka, kojim je humanizovano surovo pravilo ubijanja osmanskih prineva, tako to su oni drani zatvoreni u posebnim prostorijama na dvoru zvanim kafez. Tu bi zlosreni prinevi, opijeni haiom, piem i prekomernom hranom, postepeno tonuli u potpunu otupelost. Neki meu njima bi, nakon vie decenija, bivali izvueni iz zatoenitva i proglaeni za sultane.Nekada nije bilo sasvim sigurno koji e od brojnih sultanovih sinova postati vladar. Jedini zabeleeni izuzetak osmanskog princa koji je preiveo dolazak na vlast svog brata predstavlja povest o sinu Mehmeda Osvajaa - princu Demu. On je nakon poraza u borbi za vlast s bratom BajazitomII, uspeo da pobegne u Italiju, gde je i umro 1495. godine. Dem-sultan je ostavio i potomstvo, koje je preuzelo hriansku veru i koje postoji i danas (italijanska plemika porodica Said).UXVII iXVIIveku Osmansko carstvo vie nije raslo, iako je i dalje predstavljalo jednu od najmonijih evropskih sila. U pomorskoj bici kod Lepanta 1571. udruene hrianske snage, Venecija i panija, prvi put su uspele da estoko poraze tursku vojsku. Ipak, Osmanlije e 1683. godine jo jednom stii pod zidine Bea, da bi u velikoj bici pretrpele poraz koji e znaiti poetak njihovog postepenog povlaenja iz centralne Evrope i s Balkana...Tokom generacija, osmanski vladari su pokazivali sve manje volje da se bave tekim poslom upravljanja ogromnom dravom. OdXVIIveka preputali su stvarnu vlast svojim saradnicima, koji su inili vee vezira zvano divan ili porta, na ijem elu je bio veliki vezir. Osim u porti, mo na osmanskom dvoru (sultanova palata u Carigradu nosi naziv Topkapi saraj) proizlazila je iz spletki u haremu, meu brojnim sultanovim enama i konkubinama, kojima je upravljala najvanija osoba nakon samog cara - njegova majka (valide sultan).Harem je bilo mesto gde se postavljaju veziri, donose vane politike odluke i vodi ivot pun orijentalne rafiniranosti, sa ciljem da se prui svako ulno i duhovno uivanje samo jednom oveku - sultanu, Alahovoj senci na zemlji.Meu umno poremeenim sultanima, posebno je zapamen IbrahimI(vladao 1640-1648), koji je naredio da se, kao kazna za neverstvo jedne konkubine, pogubi ceo njegov harem od 280 ena, koje su sve strpane u vezane vree i baene u more. Osim ludaka i degenerika, bilo je meu kasnijim osmanlijskim sultanima i normalnijih vladara - onih koji su pokuali da reformiu Carstvo. Ali otpor reformama je bio veliki. Tako su 1622. nezadovoljni janiari prvi put svrgli i pogubili jednog sultana - mladog OsmanaII.(Nastavie se)

10. Veziri srpske loze!SRBI su se vekovima srano i hrabro borili protiv Turskog carstva, ali su u pojedinim periodima ljudi srpskog porekla u znatnoj meri doprineli slavi Osmanlija. Najmanje etrnaest velikih vezira u toku istorije osmanske drave bilo je junoslovenskog porekla (veinom uXVIiXVIIveku). Osim njih, slavi Osmanlija su doprinele hiljade vezira, beglerbegova, paa, kao i desetine hiljada obinih vojnika hrianskog porekla iz Bosne ili Srbije. UXVIveku bilo je toliko ovih poturenjaka da se srpski jezik smatrao za drugi na sultanovom dvoru (nakon turskog).Prvi turski veliki veziri srpskog porekla bili su Mahmud-paa Anelovi (veliki vezir Mehmeda Osvajaa) i Ahmed-paa Hercegovi. Ovaj drugi je bio najmlai sin (roen 1456) znamenitog Stefana Vukia Kosae, hercega od Svetog Save, vladara Huma. Hercegovi Ahmed (prethodno je nosio ime Stefan), koga su Turci kao mladog deaka uzeli kao taoca, oko 1474. je preao na islam i oenio se erkom sultana BajazitaII, ahzadom Hundi. Bio je veliki vezir u pet navrata, pod dva sultana. Odlikovao se u borbama turske vojske u vreme osvajanja Egipta, gde je i umro 1517. godine. O njegovim potomcima postoje podaci sve do 1614.Meu brojnim turskim dravnicima srpskog porekla koji su stvarali osmansku istoriju najuveniji je bio Mehmed-paa Sokolovi (1506-1579) - jedini osmanlijski veliki vezir koji je vladao ak za vreme tri sultana. Mehmed paa je jedan od najznaajnijih dravnika u celokupnoj Osmanskoj istoriji. Mehmedova ena je bila ki sultana SelimaII- Esma (Ismihan) s kojom je imao tri sina i ker.I pored visokog poloaja, Mehmed nije zaboravio svoj zaviaj i rod. Obnovio je Peku patrijariju i srpskoj crkvi dao iroku autonomiju, svoje roake je postavljao za srpske patrijarhe (Makarije Sokolovi), a one koji su preli na islam za osmanlijske upravnike. Najznaajniji meu njima, Mustafa-paa Sokolovi, bio je beglerbeg Ugarske, Ferhad--paa je upravljao Bosnom i sagradio banjaluku damiju Ferhadiju.Turski veziri su imali obiaj da prikrivaju svoje hrianske korene, tako da esto nije mogue precizno ustanoviti njihovo poreklo. Bila su to deca koja su silom skupljana u hrianskim porodicama na Balkanu i u drugim krajevima Carstva, putem po zlu upamenog danka u krvi (devirme). Ova deca su postajala sultanovi robovi i ratnici (janiari). Najdarovitiji meu njima su obrazovani na samom dvoru, gde su dostizali i najvie poloaje. Meutim, koliko god da su postajali moni, veziri i janiari hrianskog porekla bi do kraja ivota ostajali odani vladarevi sunji, sa ijim ivotima i imetkom bi on mogao da raspolae u svakom trenutku.Krajem 1355. godine, u decembru, preminuo je car Stefan Duan. San o jedinstvenom carstvu Srbalja i Romeja nije trajao ni jednu deceniju. Vrlo brzo se pokazalo da do tada najvea drava Balkana - Srbija - vie nije bila i najopasnija pretnja Vizantiji. Pod upravom nejakog Duanovog naslednika Srbija se sama od sebe poela razdvajati na sastavne delove.SULTANOVI UITELjIOsmanski zetovi su bili i neki drugi veliki veziri junoslovenskog porekla, poput Damat Rustem-pae, Damat Ibrahim-pae (XVI vek) i Damat Melek Mahmut- -pae (XVIII vek). Damat znai zet na turskom, odnosno, ovi veliki veziri su bili oenjeni sultanovim kerima. Drugi veziri su dostizali najvii poloaj kao bivi uitelji sultana (lala), poput Lala Kara Mustafa-pae (XVI vek) i Lala Mehmed-pae (XVII vek).Vizantijski hroniar i bivi car Jovan Kantakuzin je zapisao: U isto vreme umro je i kralj, vladar Tribala (tj. car Duan) i ne mali mete se rasplamsa meu Tribalima. I Simeon (Nemanji), kraljev brat... teio je za itavom vlau nad Tribalima... i kraljev sin Uro zaratio je na strica... I najmoniji od velikaa kod njih (Srba) one slabije uklonie sa vlasti i svaki sebi potinjavajui oblinje gradove, jedni su u borbi Kralju (Urou) pomagali... a drugi su pomagali stricu Simeonu...U to doba, u patuljastoj Vizantiji, dravi s velikom glavom (Carigradom) i sa sve manjim telom, na vlasti se ve petnaest godina, uz prekide, nalazio Jovan V Paleolog. U susednoj Bugarskoj, Duanov urak (brat Duanove ene Jelene) car Jovan Aleksandar Asen vladao je takoe ve due od dve decenije (od 1331), ali nad sve slabijom i podelama rastrojenom zemljom. Ve oko 1356. godine carev sin Jovan Stracimir je postao praktino nezavisan vladar uz predele na Dunavu kao vidinski car. Vlaka i Dobruda, nekada delovi Bugarskog carstva, takoe su se osamostalile.Nasuprot slabim i razjedinjenim hrianskim dravama, emir Orhan, sin Osmanov, vladao je ve vie od dve decenije sve veom osmanskom dravom koja se prostirala na zapadnom delu Anadolije i zapoela irenje po Balkanu.Samo godinu dana pre smrti cara Duana (1354) Orhanov preduzimljivi sin - Sulejman-paa - zauzeo je Galipolje, vizantijsku luku na evropskoj strani dardanelskog prolaza. Od tog doba Turci su sve drskije i brojnije naseljavali vizantijske teritorije u Trakiji. Njihovi brzi odredi konjanika akindija zaletali su se i duboko u Bugarsku i Vizantiju, pljakajui, palei i kupei roblje. U jednom sukobu Turaka s Bugarima blizu Sofije oko 1355. godine poginuo je najstariji sin bugarskog cara Mihailo Asen. est godina ranije, u slinom sukobu, poginuo je i njegov brat Ivan AsenIV.Emir Orhan gradio je vrstu, centralizovanu dravu s jakom vojskom ije jezgro nije inila laka i brza konjica (kao u poetku turskih osvajanja) nego profesionalna peadija pod imenom nova vojska, odnosno janiari.(Nastavie se)

11. Vlast nemonog caraSLABOST Vizantije je bila tolika da je aprila 1355. mletaki dud najozbiljnije razmatrao mogunost da Venecija jednostavno prisajedini Carigrad i ostatke vizantijske drave kako bi preduhitrila Osmanlije i zatitila svoje interese na Mediteranu.Jedna beseda retora i dravnika Dimitrija Kidona prikazuje stanje kakvo su videli stanovnici Vizantije u to doba. Turci su, kae se, gospodari Galipolja i dela Trakije. Stanovnici Carigrada ive zatvoreni kao u tamnici ili kao ivotinje u kavezu. Ne pomae nikakav ugovor, nikakav danak, nikakva udaja princeze za turskog emira. Nikakve pomoi nema u blizini. Mo Tatara je u opadanju. Srbi i Bugari su blizu, iste vere, ali to su siromani narodi koji nemaju obiaj da ratuju u dalekim zemljama... Pomoi moe samo zapad, otadbina krstaa, koji je bogat novcem i ljudima - Italijani i Ugri.Car JovanVje gotovo u panici na sve strane traio saveznike. Tako je 1355. godine u znak saveza s Bugarskom dogovoreno venanje carskog naslednika Andronika (IV) i bugarske princeze Kerece Marije. Dvoje mladenaca je bilo tek u uzrastu od sedam godina.Saveznitvo s Bugarima je, meutim, bilo kratkog veka. Stoga se car JovanVobratio na udaljenije i potencijalno monije adrese na zapadu Evrope. Tako je u jednom pismu papi InoentijuVIvizantijski car molio da mu papa poalje pet galija i hiljadu petsto vojnika. Zauzvrat je obeao da e u toku est meseci svoje podanike prevesti u rimokatoliku veru, pri emu je, kao zalogu, nudio da na papin dvor poalje svog petogodinjeg sina, a da papa u Carigrad poalje posebnog predstavnika i otvori latinske kole za decu visokih grkih uglednika.Papa je odgovorio slanjem crkvenog izaslanstva koje se upustilo u jednu od onih teoloko-diplomatskih pregovora izmeu Rima i Carigrada koji su obino trajali godinama i davali samo delimine i mutne rezultate. I dok su istoni i zapadni teolozi diskutovali o vanosti korienja kvasnog ili beskvasnog hleba u crkvenoj liturgiji, Turci su osvajali grad za gradom na Balkanu: Dimotika je pala 1361, Jedrene je prvi put zauzeto 1362, a Filipolje (Plovdiv) 1363.Emir Orhan je umro u dubokoj starosti 1362. godine. U smrti ga je pretekao najstariji sin, preduzetni i znameniti osvaja Galipolja Sulejman, koji je stradao tokom lova tako to je pao s konja u galopu. Voa Osmanlija postao je sultan MuratI, mlai sin Orhana i jedne Grkinje. Novi emir je nastavio pohode i osvajanja, tamo gde su stali njegov otac i brat.BOGATI GOSPODAR ORHANArapski putopisac Ibn Batuta posetio je tadanju osmansku prestonicu Brusu, gde je video i njenog gospodara (Orhana): Taj sultan je najmoniji od svih turkmenskih vladara (u Anadoliji), ima najvie bogatstva, gradova i vojnika. Poseduje stotinu utvrenja koja stalno obilazi i provodi nekoliko dana u svakom od njih, kako bi ih proverio. Kau da ni u jednom mestu ne provodi vie od mesec dana. Bori se protiv nevernika i stalno ih opseda...Tokom prve decenije nakon smrti cara Duana, od Srpskog carstva je ostalo samo ime i simbolina figura slabog vladara Stefana UroaVza kog je letopisac pisao da je mlad razumom, to je verovatno znailo da je bio donekle mentalno ogranien. U zapadnoj Srbiji brzo se kao najmoniji oblasni gospodar nametnuo veliki knez Vojislav Vojinovi koji je postao i najblii saradnik nemonog cara.Nakon Vojislavljeve smrti (1363) postepeno se kao najvaniji velika carstva uzdigao Vukain Mrnjavevi, ovek niskog porekla, koji se pominje u vreme cara Duana kao upan Prilepa. U istoriji Dubrovanina Mavra Orbina Kraljevstvo Slovina, pripoveda se da su neki velikai Rake, koristei smrt cara Stefana, nastojali da postanu vei nego to su bili. Meu njima je bio despot Vukain i njegov brat Ugljea.Urou su njemu verni dvorani savetovali da zatvori u tamnicu Vukaina i neke druge koji su u svojim delima pokazivali veliku oholost... Meutim, Uro ne samo da nije hteo posluati ove savete nego ih je otkrio. I narodna tradicija je u pesmi Uro i Mrnjavevii zapamtila borbe oko vlasti nakon smrti cara Stefana Duana:Carevi se otimlju o carstvo;meu se se hoe da pomore,zlaanima da pobodu noi,a ne znadu na kome je carstvo.Ve nakon nekoliko godina, tj. 1365, Vukain je postao tako moan da je proglaen za savladara cara Uroa i kralja Srba i Romeja. Negde u isto doba njegov brat Ugljea je postao despot i gospodar oblasti Sera - oblasti na krajnjem jugoistoku nekadanjeg Duanovog carstva. Vukain je pod svojom direktnom vlau drao najvei deo Makedonije. Uspostavio je i bliske rodbinske odnose s nekim od monih oblasnih gospodara, poput porodice Balia u Zeti, esara Vojihne u Drami i Hlapena Radoslava u Kosturu i Beru.Sledei korak bio je proglaenje Vukainovog sina Marka za mladog kralja, tj. za naslednika, ime je najavljeno stvaranje nove srpske vladarske dinastije umesto svetorodne loze Nemanjia. Vukainovo prebrzo uzdizanje nije bilo prihvaeno od strane drugih srpskih velikaa, posebno onih u starim srpskim zemljama u Rakoj. Oni su izgleda u jednom momentu uz sebe privukli i samog cara Uroa. Dolo je do otvorenog rata izmeu koalicije velikaa sa severa, koje su predvodili upan Nikola Altomanovi i knez Lazar Hrebeljanovi, i junih monika - Mrnjavevia.(Nastavie se)

12. Carstvo dele velikaiNA Kosovu polju negde oko 1368. ili 1369. odigrala se prva, srpsko-srpska kosovska bitka - dve decenije pre one najvanije bitke sa Turcima. U ovom sukobu izmeu oblasnih gospodara Vukain je odneo potpunu pobedu. Kad se tu zametnula bitka, knez Lazar se povue sa svojim etama i pobee, Nikola Altomanovi bee poraen, njegovi ljudi poubijani, te se sam jedva uspeo spasti. Car Uro bee uhvaen iv s nekolicinom vlastele svoga dvora. (M. Orbin)Ipak, Vukain nije uspeo da nametne svoju vlast u celoj Srbiji. Pre nego to je stigao da krene u novi pohod na sever i na upana Nikolu, bio je prisiljen da se okrene ka jugu, odakle je stizao mnogo opasniji neprijatelj - Turci.Dok su se srpski velikai otimali o carstvo, vizantijski car JovanPetije i dalje traio pomo na zapadu - ovaj put u katolikoj Ugarskoj. Tokom cie zime krajem 1365. godine, iznenada i praktino nepozvan, vizantijski car se uputio na ugarski dvor, da bi pokuao da dobije podrku monog ugarskog kralja Ludovika - LajoaPrvog. Bee to retko zabeleen dogaaj u hiljadugodinjoj istoriji Vizantije da jedan car boravi na teritoriji druge zemlje, a da s njom nije u ratu.Nakon est meseci provedenih u Ugarskoj, JovanPetinije dobio nita vie osim maglovitih i nikad ispunjenih obeanja. Da stvar bude jo nepovoljnija, pri povratku Dunavom za Carigrad, JovanPetije bio zadran, praktino zarobljen, od strane Bugara u Vidinu. Radilo se o zaveri protiv cara u koju je izgleda bio umean Jovanov najstariji sin i savladar Andronik (IV), inae bugarski zet. U skoro bezizlaznoj situaciji, spas za vizantijskog cara je doao s neoekivane strane - od njegovog roaka pristiglog izdaleka. Roak se zvao AmadeoV, grof od Savoje.Amadeo i car JovanVIsu bili vrlo bliski roaci - deca brata (savojskog grofa) i sestre (Jovanova majka je bila Ana Savojska). AmadeoVIse esto oblaio potpuno u zeleno, to je bila i boja njegovih pratilaca. Zbog toga je po Evropi bio poznat kao zeleni grof. Pored toga, savojski grof je bio jedan od najistaknutijih pobornika organizovanja novog krstakog rata protiv nevernika na koji je jo 1363. godine pozvao papa UrbanV.Sa flotom od 15 brodova i 1.500 vojnika Amadeo se u junu 1366. uputio ka Carigradu. Ponovo se probudila nada da e intervencija sa zapada doneti predah onemoaloj vizantijskoj carevini. I zaista, ve u avgustu 1366. Amadeovi krstai su postigli znaajan uspeh. Nakon dvodnevne opsade, uspeli su da od Turaka preotmu Galipolje, luku koja je kontrolisala prolaz kroz Dardanele.Vest je proizvela veliki odjek, kako u Carigradu tako i na zapadu. U toku pola veka to je bio prvi ozbiljniji udarac nadiranju Osmanlija. Meutim, nakon to su saznali za nevolje i zatoenitvo JovanaV, krstai predvoeni grofom iz Savoje su, umesto na Osmanlije, okrenule na drugu stranu - na Bugarsku. Tokom nekoliko nedelja su osvojili nekoliko bugarskih tvrava na obalama Crnog mora. JovanVje uskoro bio osloboen i nastavio je put za Carigrad. Meutim, ovim je i pohod zapadnih krstaa bio zavren.BALKAN IROM OTVORENKada se oktobra 1371. godine, ne postigavi nita u Italiji, vizantijski car Jovan V najzad oslobodio mletakih poverilaca i dospeo natrag u Carigrad, stanje na Balkanu dramatino se pogoralo. S velikim srpskim porazom na Marici, vrata junog Balkana su se irom otvorila za dalje tursko nadiranje.irenje Osmanlija, koji su oko 1368. godine ponovo zauzeli Jedrene, nije bilo ozbiljnije ugroeno. Nedugo zatim, JovanVje preduzeo jo spektakularnije putovanje na zapad. U leto 1369. uputio se u Rim, nadajui se da e svojim prisustvom podstai papu UrbanaVda se ozbiljnije angauje u organizaciji krstakog rata. Ova poseta je protekla u znaku velike i u istoriji jedinstvene ceremonije u Rimu na kojoj je vizantijski car sveano preao u rimokatoliku veru (oktobra 1369). Meutim, od velikog pohoda na Turke i dalje nije bilo nita.Poslednji pokuaj u traenju podrke JovanVje uinio posetom Veneciji. I jo jednom je doiveo neuspeh. Jedino pitanje koje je zanimalo Mleane je bilo kako e car isplatiti ranije nagomilane dugove Vizantije prema Veneciji. I dok se vizantijski car trudio da se oslobodi od nasrtljivih poverilaca koji ga iz Venecije nisu putali kui, na Balkanu se pripremao veliki obraun.Nadiranje Turaka, a posebno tursko osvajanje Plovdiva i Jedrena, uticalo je da dva najmonija srpska velikaa s juga Srpskog carstva pokuaju da organizuju ozbiljniji zajedniki otpor Osmanlijama. Poto su turski upadi najvie ugroavali oblasti despota Ugljee, bilo je prirodno da on preduzme inicijativu. Zato je gospodar Sera nastojao da se prevlada crkveni raskol koji je optereivao odnose izmeu Srpske crkve i Carigradske patrijarije. Spor je nastao jo od vremena kada se car Duan krunisao za cara i, uprkos Vizantiji, osnovao srpsku patrijariju.U leto 1371. poslanici despota Jovana Ugljee i kralja Vukaina su stigli u Carigrad donosei predlog da se i Vizantija ukljui u njihove pripreme za rat protiv Turaka. Meutim, potpuna pasivnost Vizantinaca, orijentisanih iskljuivo na traenje pomoi spolja, nije omoguila iru antitursku koaliciju.(Nastavie se)13. Krvava reka Marica!KRAJEM 1371. godine svetogorski monah po imenu starac Isaija zabeleio je na marginama jedne svete knjige da knjigu ovu... u dobra vremena poeh... a svrih je u najgora od svih vremena... kada razgnevi se bog na hriane i kad pogiboe despot Ugljea i njegov brat kralj Vukain u boju s Turcima. Sukob na Marici bi se pre mogao nazvati srpskom pogibijom (srb-sindiri) - kako su Turci vekovima kasnije nazivalo mesto sudara dve vojske - nego pravom bitkom.Izgleda da je bar u poetku pohod vojske Vukaina i Ugljee na Turke ukazivao na povoljan ishod. Despot Ugljea je bio obaveten u leto 1371. da glavnina turske vojske zajedno sa sultanom Muratom ratuje u Anadoliji (protiv suparnikih seldukih begova). Hitno je pozvao brata Vukaina - koji se u junu te godine sa sinom Markom i svojom vojskom kod Skadra pripremao da napadne Nikolu Altomanovia - da mu se pridrui.Mogue je da su se kralju i despotu prikljuili jo neki srpski feudalci s juga, iako o tome ne postoje pouzdani podaci. Ugljeini neposredni susedi su bili i oblasni gospodari braa Dejanovii (Konstantin i Draga), kao i vojvoda Bogdan (Ljutica Bogdan iz narodnih pesama). U pozno leto dve srpske vojske su sa raznih strana krenule na dogovoreni sastanak, sa ciljem da udare na Turke i da ih proteraju iz Jedrena, a ako bude mogue i iz drugih mesta s Balkana.Negde na dan hoda od Jedrena, celokupna srpska vojska koja je brojala nekoliko desetina hiljada vojnika (monah Isaija kae da ih je bilo ezdeset tisua) ulogorila se na reci Marici, pored mesta ernomena. Znajui da su brojano mnogo nadmoniji od turske vojske koja je preostala u Jedrenu, Srbi su izgleda ve unapred raunali na laku pobedu. Opreznost ni organizovanost ove u sutini isto feudalne vojne koalicije nije bila velika.Prema turskim letopisima, rumelijski beglerbeg Lala-ahin je poslao poslanike u srpski logor kako bi zamolio za mir i obeao pokornost srpskim velikaima. Ovo poslanstvo je istovremeno predstavljalo pijunsku misiju koja se uverila da su Srbi neoprezni ak do te mere da nisu bile postavljene ni strae oko velikog logora.U noi 26. septembra 1371. godine, nakon oluje kada niko ne oekuje napad, turska vojska koju je vodio Evrenos paa, neopaeno se prikrala i okruila srpski logor sa svih strana. Pred jutro, otpoeo je opti napad koji je izazvao paniku meu nepripremljenim i unezverenim srpskim vojnicima. Iako je Turaka bilo mnogo manje nego Srba, izgledalo je kao da su mnogo brojniji, jer su napadali sa svih strana.Turski letopisac belei kako u zabuni i u neprilici niko nije znao ta da radi u nonom mraku... i konji su se poplaili i pootkidali te optu zabunu uveliavali... kada je poelo svitati Srbi su alosno grunuli u bekstvo, mada ih niko nije gonio... Starac Isaija pie da veoma veliko mnotvo - jedni od otrice maa umree, drugi u ropstvo odvedeni bee, a neki od njih spasoe se i begstvom dooe.ZAPIS MONAHA ISAIJADIREKTAN svedok marike pogibije, monah Isaija, pisao je kako se rasue Ismailani i poletee po svoj zemlji kao ptice po vazduhu, i neke od hriana maem klahu, druge u ropstvo odvoahu, a oni koji su ostali prerana smrt ponje... osta zemlja od sveg dobra pusta... sve se ispuni od straha ismailanskoga...Prema poznom piscu, patrijarhu Pajsiju, koji je svoju priu zabeleio dva i po veka nakon bitke, despot Ugljea je bio teko ranjen u boju. Kako mu je krv tekla, a kako nije imao im privezati rane, niti se gde skloniti, uzae na neke visove, pade s konja i tu mu doe kraj ivota, te duh Bogu preda. Njegovi ga mlai tu pogrebu i grob mu se i do danas zna...Drugi srpski patrijarh, Arsenije arnojevi, zapisao je da je 1682. godine kod mesta zvanog Haramanlija posetio grob hrabroga Ugljee, brata Vukaina kralja. Za razliku od Ugljee, za Vukainov grob se ne zna. Po jednoj legendi, ubio ga je neverni sluga nakon bitke. Po narodnoj pesmi Marko Kraljevi poznaje oinu sablju, Vukaina ranjenog sa sedamnaest rana nosila je mutna i krvava Marica, sve dok ga tako ranjenog nije pogubio neki Turin, elei da se domogne njegovog oruja i divnog odijela. Prema narodnom pevau, Marko Kraljevi se osvetio Turinu za smrt svoga oca (manu sabljom od Prilepa Marko, skide glavu Turin-Mustaf-agi). Stvarnost je, naalost, izgledala drugaije.Turski konjanici su krstarili kroz Makedoniju, sve do Albanije na zapadu i Tesalije na jugu. U Dubrovnik, zabeleeno je u isto vreme, pristiglo je mnotvo izbeglica s familijama i s velikim imanjem od zlata i srebra koje su Turci gonili i koji su se sklonili (u Dubrovnik) da se uklone od opasnosti.U prolee 1372. godine glas o srpskoj propasti stigao je do pape u Avinjonu, koji je u jednom pismu zabeleio da su Turci prodrli sve do granice izmeu Ugarske i Srbije i izmeu Albanije i Slavonije. Papa je pozivao ugarskog kralja i Veneciju da se suprotstave Turcima.Vizantinci su iskoristili propast despota Ugljee da privremeno ponovo prisajedine oblast Sera i Svetu Goru. Meutim, ve posle nekog vremena i formalno se pokazalo ko postaje novi gospodar na Balkanu. Jovan V je morao da prihvati vazalni odnos prema turskom sultanu, to je podrazumevalo plaanje danka, kao i poniavajue uee vizantijskog cara u turskim pohodima.(Nastavie se)

14. Vazali emira MurataTEKA sudbina je ekala i bugarskog cara. Jovan iman, naslednik cara Jovana Aleksandra u Trnovu, morao je u znak pokornosti da u harem sultana MurataIpoalje svoju sestru, princezu Keru Tamaru. "Bee data velika princeza Kera Tamara velikom emiru Amuratu, a za spas bugarskog naroda", pisao je bugarski letopisac. "I ona je zadrala pravoslavnu veru kada je postala emirova ena, i oslobodila je svoj narod i ivela je pobono i umrla u miru, neka seanje na nju veito ivi..."Dva meseca nakon bitke na Marici u dobi od 35 godina umro je car Uro. Samo deceniju i po nakon smrti cara Duana nije vie bilo ni cara, niti Srpskog carstva. Vukainov najstariji sin Marko krunisao se za srpskog kralja, ali vladao je samo nad sopstvenom, sve manjom oblasti oko grada Prilepa.Dobar deo Duanovih nekadanjih zemalja na jugu potpao je pod vazalni odnos prema Osmanlijama. Vazali emira Murata su postali kralj Marko, braa despot Draga i gospodin Konstantin Dejanovii u Makedoniji, kao i vojvoda Bogdan. Prema reima vojvode Miloa iz narodne pesme "Zidanje Ravanice":nastalo je poljednje vrijeme, hoe Turci carstvo preuzeti, hoe Turci brzo carovati...Ipak, ma koliko silni, Turci su jo bili daleko od zauzimanja celokupne Srbije i Balkana. Ogorena borba neprestana trajae jo vie od veka.Osmansko napredovanje i dugotrajni pozivi iz Carigrada i iz Ugarske za pomo na kraju su imali odjeka u Evropi. Papa BonifacijeIXje 1394. godine proglasio novi krstaki rat. Poslednji krstaki rat koji su preduzele zapadne vojske - onaj deveti po redu, zavren je neuspeno jo u trinaestom veku. Ali povesti o slavnim borcima protiv "nevernika" i o podvizima u borbama da se oslobodi Hristov grob i dalje su ivele u srcima vitezova. Jo su postojali i redovi krstaa-kaluera osnovani nekada u Palestini, poput vitezova Svetog Jovana s Rodosa.Moni vojvoda od Burgundije - FilipIIHrabri (inae brat francuskog kralja) - planirao je da organizovanjem jednog krstakog rata uzdigne lini ugled i sjaj svoje porodice i bogatog vojvodstva. Uspeo je da u Flandriji prikupi potreban novac za ekspediciju - 120.000 zlatnih livri. Jedno vreme se dvoumio da li da poalje ratnike na istok - na paganske Pruse, ili na nevernike Turke - a onda je u avgustu 1395. godine jedna delegacija ugarskog kralja igmunda od Luksemburga stigla na dvor u Parizu da trai pomo.Odziv meu francuskim plemstvom za krstaki rat bio je iznad oekivanja i mnogi su odmah stavili krst na grudi, izjavivi da je odlazak u krstaki rat "dunost svakog oveka koji vredi". Cvet francuskog vitetva zaputio se ka udaljenim predelima na nepoznatom istoku.Iako je teko proceniti ukupni broj ratnika koji su se pribliavali Budimu bila je to, bez sumnje, jedna od najduih vojnih kolona tog vremena. Uz Flamance i Francuze, pristizali su sa svih strana: Provansalci, esi, koti, Poljaci, Bavarci, Saksonci, Maari, Navarci, panci... U vojsci su bili i vitezovi jovanovci s Rodosa, a sedamdeset brodova za prelazak vojske preko Dunava poslala je Venecija.Veliki krstaki rat trebalo je da pomogne maarskom kralju igmundu ne samo da se oslobodi turske opasnosti, ve da uvrsti ugled i poljuljanu vlast.SEA 3.000 ZAROBLjENIKAKAD je sultan Bajazit prilikom obilaska bojnog polja shvatio koliko su veliki turski gubici, pao je u svoju poznatu jaru koju je moglo da smiri samo prilivanje krvi. Naredio je da se svih 3.000 zarobljenika pogubi odsecanjem glava, a egzekucija je trajala skoro ceo dan. Potedeo je samo najuglednije voe, raunajui da bi za njih mogao da dobije bogat otkup.Velika vojska je nastavila pohod uz Dunav, preavi blizu erdapa na levu obalu. Uli su tako na "neprijateljsku zemlju" punu "izmatika" (pravoslavnih), po kojoj su bez mnogo obzira pljakali, ne pravei mnogo razlike izmeu hriana i Turaka. Zauzeti su gotovo bez borbe Vidin, a zatim i Orahovo, koje je spaljeno, a stanovnici (Turci i Bugari) pobijeni ili uzeti u roblje.Vesti o krstakom pohodu stigle su sultanu Bajazitu I dok je opsedao Carigrad. "A ovaj brzo ostavivi deo carskog grada zvani Galata poe kao rasplamteli oganj ovima (krstaima) u susret", pie Konstantin Filozof u biografiji Stefana Lazarevia.Poetkom septembra 1396. krstaka vojska se najzad nala pod zidinama Nikopolja.Meu retkim zapisima ostalo je svedoenje nemakog paa Hansa ilterberga, koji e biti zarobljen i provesti godine u turskom ropstvu: "Kada su svi (turski) peaci pobijeni, a sultan video napad kralja igmunda, spremao se da pobegne sa bojita, ali je vojvoda Rake (Srbije), poznat kao Despot, uleteo da pomogne Turcima sa 15.000 probranih ljudi i jo mnogo drugih vitezova. Jurnuo je sa svojom vojskom na kraljev steg i oborio ga".S padom kraljeve zastave nastade panika u krstakoj vojsci, koja pojuri u velikom neredu prema Dunavu. Najvei broj se podavio, dok je kralj igmund uspeo da se ukrca na venecijansku lau i pobegne prema Crnom moru.Kraj