Boris Nad Gozba Pobednika

Борис Над

ГОЗБА ПОБЕДНИКА

Библиотека Српског Листа

“Сој”

Књига 1

УредникМомчило Селић

слика на корицама: Сергеј Апарин - Iceberg of Memories III

Први део

ЗАМАК

�

Борис Над Гозба Победника

1.

Када се једном осетимо изгнаним из ствар-ности, а бол постане неподношљив, уточиште тражимо у свету маште. Огромна је њена моћ

– човек је прво у сну научио да лети. Али је и на-шим ноћним морама суђено да се остварују, јер добро дело не тражи само добру намеру него и савршеног човека.

Исто тако, ни историју не чине једино под-визи великих људи, сунчаних победника попут Цезара или Александра. Историја има и своје оку скривене токове, а оснивању многих градо-ва и царстава следе пропаст, разарање и несрећа. Што је покреће налази се изван ње, па и самог Времена: Смисао нам пристиже из безвременог, и невидљивог; сви велики догађаји зачињу се у осами и тишини. Јер, ако и не отворимо нијед-ну књигу, ипак живимо идеје у њима записане, замисли давно мртвих предака. Сви су ковачи Историје – па и људи као Хитлер или Тамерлан

– имали учитеље, чију успомену данас прекрива Сенка.

Тако су, током повести, у ћелијама и скитови-ма Зеленог Брега многи осамљеници смишљали како да заувек искорене људску несрећу. Дела су најчешће стварали у грчу и болу, умирући као сањари, удаљени од истине живота. Како ина-че објаснити што су Историји, наместо смисла

�

Библиотека Српског Листа Сој

�


којег јој човек даје својим делима, приписивали другу, рационалну сврху, досежну пуким до-мишљањем? Разуме се, било је међу њима вара-лица и злонамерних исцелитеља. Али, што нас посебно узнемирава у тим нацртима за држа-ве блажених јесте њихов тон. И када је лирски, недостаје му срца: Свет им није дело радосног Творца већ ћудљивог демијурга; ни најбољи од њих нису нам понудили више од неумољивих механизама на склапање, подешавање, и рас-клапање. Књиге им најчешће зазивају освету људима, Свету, па и Богу.

Али, пре или касније, свако учење налази следбенике; једна за другом настају и пропадају утопије. Остварују се и најсулудије замисли

– живећи, међутим, колико и дечије тврђаве на песку. Јер, ни бол ни патња се не дају искоре-нити, а људи стално бивају окивани све тежим ланцима. Свет се мења али не и усуд. Почетно одушевљење смењује разочарење, па рушилач-ки бес. Гомиле ишту нове пророке јер, таква је повест Вавилонске куле.

Наиме, бескрајно и узалудно понављана, она се увек исписује крвљу. Тако су и током два века бесмислених политичких и идејних подела жи-тељи Зеленог Брега искрварили у борбама окон-чаним тек доласком Намесника –победника грађанских ратова. Као спаситељ, временом је и обоготворен. На рушевинама утопије саздао

је Нови поредак, старога духа – будући, ипак, само далеки потомак утописта.

Али, недуго по одлагању оружја показало се да је мир настао из замора; из Палате, Намес-ник је усавршио систем циничнији и утопијс-кији од свих дотле грађених по замислима фи-лозофа. Идеално друштво постварило се као мртворођенче, вештачки оживљено и насилно одржавано. Битисали смо по инерцији, исцр-пљени његовим успостављањем; под Намесни-ком, пропадање је постало видљиво, ширећи се брзином која је кочила сваки противпокрет.

Наравно, и његова доктрина обећавала је сва-коме срећу и спокој. Испуњавањем хирова све-тине створио је расуло којим је владао као тира-нин: са зебњом посматрајући комешања гомиле, истовремено је ударао на ретке неистомишље-нике од врлине и дара. Потчинивши науку и универзитете, није се ослањао само на силу: док су га мислиоци уздизали, његови научници су – циљајући на инстинкте и најниже страсти – опсенама удовољавали већини.

Али, у време кад почињем своју повест, Град још беше очувао нешто од себе. Почивајући ус-ред исконске дивљине, наликовао је Кули: из Црне шуме, понеко дивље племе давало би за-мах Историји. Живећи изван Света, варвари су се равнали по сопственим, нама неразумљивим законима – мада бисмо, с бедема и кула Зеленог Брега на шумским узвисинама повремено нази-

�


�


рали древне замкове и тврђаве. Осунчане кроз измаглицу, те утврде Келта и Франака – и дру-гих, готово заборављених народа – блистале би попут привиђења.

На северу се простирао тајновит предео моч-вара обраслих шеваром и џиновским врбама, са безбројним рукавцима и песковитим адама, препуним чапљи. Узлетајући из гнезда наткри-вале би оне небо, бацајући сенку и на Град. Ви-соко изнад, као усечени, оцртавали би се пла-ветни висови Вучјег брда.

С ове стране Границе, изнад белих варошица и села сламнатих кровова издизали су се ви-ногради; између њих и насеља вијугала је река, дотичући се градских зидина које су опседали и Турци и Татари. Видљиви издалека шаренели су се торњеви и црквени звоници, и куполе ви-зантијског стила – или модре и извијене, попут луковица.

Прашњавом цестом стигавши до Града, сва-ко је морао застати пред Капијом коју су чували униформисани плаћеници, наоружани хелебар-дама. Одатле се видело и утврђење од црвене опеке, с високим кулама и дубоким шанчевима. У Замак се улазило кроз Лављу капију, наспрам Главне улице и њеног метежа. Готово заклоњен храстовим крошњама, Замак би се тек по листо-паду открио у својој лепоти. Ноћу би као сенка надвисивао звоник и градске зидине, па и саму Намесникову палату.

Током дугих година, међутим, мени је био је-дини дом, пруживши ми неке од најсрећнијих часова.

2.

У Замку, зора ме је често затицала будног, по-ред упаљене свеће.

Обично бих прекидао ноћни рад чим би прас-козорје заиграло изнад сеновитих крошњи. Ус-тајао бих од стола и отварао капке на прозору ћелије, да уђе свежина. Око бедема и кула, ис-прекиданим летом, још би кружили слепи ми-шеви; уз крике ноћних птица узлетела би и сова, нестајући ка честарима Црне шуме. Пре првих петлова Град би почивао у тишини, прекинутој једино дозивањем страже са капија, Тврђаве, и око Намесникове палате. Кроз јутарњу измагли-цу треперила би разнобојна светла; седам град-ских брежуљака повезивале би пруге светлости, а понека ваздушна кола тромо би клизила изнад шумарака, и црних звоника.

А онда би ме први зраци јутарњег сунца до-такли као помиловање. Кроз облаке изнад Црне

10


11


шуме сунце би најпре осветлело кровове Замка. Златни пожар захватио би његове гримизне торњеве и куле; мали, нестварни огњеви накрат-ко би заиграли и водом шанчева. Чак и за под-невног сунца, та вода се дубином црнела – дању, ваздух око ровова одисао би испарењима, ноћу је око бедема светлуцало, уз крекет жаба.

Варка би потрајала кратко, и Замак би за-треперио на јутарњој светлости. Први пут ја-сан у свакој појединости, чинио ми се зачаран: на тамном небу би му се оцртавало зупчасто круниште и стрми кровови, а између црвених кула, ношени ветром промицали би мали, бели облаци.

Корени Замка задирали су дубоко у про-шлост: мада је племство одавно ишчезло са Зе-леног Брега, његова елита чува науку старију од свих цркава, установа, и кнежевских пала-та. Трагајући за савршенством човека, мудрост Замка одолевала је свим променама. Попут За-ратустриног учења обраћала се само реткима, свесним тежине правога Пута.

Отуда су се око Замка окупљали противници Палате. Док је Намесник владао силом, штам-пом и пропагандом, Замак је на људе утицао самим својим постојањем. Сматрајући то пред-ношћу а не недостаком, учитељи Замка су своју стратегију темељили на магији малих бројева. Личношћу, животом и делом привлачили су превратнике и незадовољнике свих врста, а нај-

више оне који су презирали партије и њихове међусобице. У глуво доба ноћи, такви би поне-кад код нас затражили уточиште. На лозинку, отварали бисмо им врата: прамен светлости до-такао би се сенке улазног свода, док бисмо кроз пушкарнице посматрали Намесникове уходе. Лица под капуљачама, и сечива под огртачима, држали би се зидова, и мрака.

Међутим, мислиоцима с Намесникових шко-ла и универзитета Замак се чинио прежитком. Таквим су, у доба машина, сматрали и нас, јер смо учили јахање и руковање хладним оружјем. Иначе се о настанку Замка мало знало, будући да се то збило пре Раздобља подела. Ни званична историја – стално преиначавана по потребама Палате – не именује његове осниваче. Извесно је само да припадају легенди, о Времену замкова.

Али, мада штуре, све хронике указују на јед-ну закономерност: утицај Замка јача у тегобним временима, док му у благостању многи уск-раћују крвљу стечене повластице. Ипак, тежећи уздизању Човека, чувари Замка су временом овладали многим вештинама. Уочавајући у ис-торији Зеленог Брега постепену али неумољиву уравниловку, заступали су чврсту хијерархију. Више од упоришта ратничке касте, Замак је зато увек одржавао уметничке радионице и школе

– као што је своје науке и доктрине често суп-ротстављао званичним.

12


13


Самопоуздани, у почетку нисмо приметили да ишта угрожава наш поредак. С времена на време, чете наших редовника освануле би на капијама Замка. Тим прославама повратака из далеких капетанија почињали би и за нас дани одмора. Иначе, посвећивали бисмо се вежба-лишту и духовном раду по ћелијама у високим кулама. У њима смо живели готово монашки – сав намештај чинили су нам тесани сто, дрвени сандук за ствари и проста, тврда постеља.

3.

Затечени у једној касној епохи, која се може описати и као Доба опадања, потчињавали смо се Намеснику. Али, заштићени зидинама Замка осећали смо се и нерањивим, равнодушни пре-ма свему што је долазило из Палате.

Презирући славу стечену путем штампе и на његовим универзитетима, чинило нам се да смо се већ тиме уздигли изнад обичног живота и ступили на вишу раван. Ван Замка нехајни и ве-сели, у кулама посвећени раду, нисмо марили за пучка збивања, ни за комешања која иначе чине

Историју. Лаке душе живели смо посред надо-лазеће катастрофе.

Могао бих рећи да смо били срећни. Али пов-ремено, као да се будим из дубоког сна, назрео бих више од појавности око себе. Прекидајући рад у ћелији или скрипторијуму, задрхтао бих од могућих последица било које моје мисли, гес-та, или изговорене речи. Јер, и на мени је почи-вао Поредак Света.

Али, као што одапетој стрели нема повратка, ни ја, после тих првих искорака, нисам осећао бригу ни страх. У јединству радости и језе суоча-вао сам се са још једном слутњом: плаветнило хладне, небеске сфере, мамило ме је лакоћом.

Ипак, и преко наших лица би каткад прелете-ла Сенка. Испрва, уличари би заподенули кавгу са стражарима на капијама. Затим би им се при-дружила светина, док је Намесникови плаћени-ци не би растерали ударцима с коња.

Сећам се и тишине која би пресекла сваки смех или разговор кад бисмо изјахали на град-ске улице. У муку нарушеном једино ударом потковица о калдрму, све јасније смо осећали притајену мржњу градског олоша.

А затим смо, најпре међу филозофима и по-модним уметницима, у граду приметили црве-не капуте, какве су носили следбеници Великог Дрводеље. Нехајни, ни на то нисмо обраћали одвише пажње.

14


1�


Сматрајући срљање у опасност дужношћу, и презирући страх, знали смо да нема чисте анар-хије већ једино јачег или слабијег распада по-ретка. Знали смо и да се расток и расуло тешко заустављају, будући да се хране кукавичлуком и слабошћу. Изненадио сам се променама на Зеле-ном Брегу.

4.

А вратио сам се да бих се настанио у зави-чају. После пустоловина с оне стране Границе, у Дивљини, сместио сам се у једној од ћелија Замка. Испрва лаком на све, након опасности, тешкоћа и оскудице Дивљине, тешио сам се тр-говима, плочницима, и дворовима.

Ступао сам на улицу полетан, озарен про-лећним сунцем. Изван гвожђем оковане капије Замка, живот ми се обећавао с раскоши боја, на-лети среће одузимали су ми дах. Јашући с дру-говима кроз шарено мноштво и подневне сенке радовао сам се снази свог седланика. Рзајући и њиштећи поигравао би он у касу, док би нам се свет с осмехом склањао с пута.

Успут, посматрао бих баштована у врту, сјај у очима неке раднице, и сељака док одбија прве димове луле... Увече бих с истим усхитом за-стајао на осветљеним трговима, или пред ваз-душном луком где би узлетала или се спуштала ваздушна кола. У свему, наслућивао сам тајно значење.

Наравно, нисам проводио време само у Замку и по отменим градским резиденцијама. Залазио сам и у кућерке уз реку, чији су се зидови, не мање стари од зидова и зелених, патинираних кровава Палате, повијали под теретом година. Често бих седео уз сеоска огњишта, или лутао прљавим уличицама предграђа. Ту сам почео откривати и прва нечовештва особе касније познате под именом Велики Дрводеља.

Проласцима кроз капију, заправо, за нас су почињала овоземаљска задовољства. Нисмо их презирали, свесни јаловости живота без ра-дости. У том погледу наш Завет није био строг: једноставно, трудили смо се да не претерамо у ревности нити обести. Увече бисмо посећивали места значајна елегантним лицима из Палате, али и гостионице са грубим баштенским столо-вима. Седели бисмо под белим и плавим лампи-онима пијући вино из земљаних крчага, весели због нечијег повратка из Дивљине.

А за благдане, у домове се улазило без по-зива. Поштујући породичне богове и свеце, у старим кућама се још светковало по старим

1�


1�


обичајима – раскошно у богатијим, присније у сиромашнијим. На једној таквој слави, играјући до дубоко у ноћ, под бледим месецом срео сам Викторију. Растали смо се тек у свануће, на шкрипутавом дрвеном мосту. Мимо излазећег сунца сијао је и месец, а од кућа на обали, по-пут зеленог зида, заклањале су нас крошње над реком. Очима сам је испратио док је попут при-виђења клизила између дрвореда. Потом, нисам више жудео за друговима, ни обесним пијанка-ма. Тог јутра, оклевао сам и да се попнем у своју ћелију у Кули.

А то је био тек наш први сусрет. Заједно смо откривали непомућену радост, дотле неслућену. По блиставим дворанама плесали смо валце-ре и сами усред општег, помамног весеља дуго осећали вртоглавицу, налик благом пијанству. Али, назирући последње одбљеске света на умо-ру, опирали смо се и неописивој туги. Будуће несреће најављивале су се неком дисхармонијом када би се весеље приближило врхунцу. Болније него у музици, несклад у разузданом женском смеху следио би срца присутних. Чаролије би нестало, покрети и речи губили смисао, као да закорачујемо у празнину. Свирачи би посустали, игра се прекидала, а ми се у тишини окупљали да наздравимо домаћину. Нисмо више могли прикрити сету. После здравица, свечаним са-лама би са разлегло прскање чаша о мермерне подове.

Убрзо, на Зеленом Брегу престали су не само балови, већ и сеоске игранке. А нестао је и оби-чај да се песници и мислиоци увече окупљају ради разговора, уз вино и једноставну трпезу.

Све чешће смо тражили самоћу. Пре него би свануло, напуштао бих ћелију у Кули да ловим рибу са старог манастирског моста. Из краја бо-гатог потоцима и рибњацима, питомим долина-ма и винородним бреговима, враћао бих се тек с првим сумраком, ретко без шарана, смуђа или штуке у кожној торби. Осетио бих како ми се снага враћа, а са плећа спада умор непроспава-них ноћи.

Већ сам познавао и једно савршеније задо-вољство, срећу упоредиву једино с треном пред битку кад страх ишчили, а оружје у руци подари лицу свечан, готово спокојан израз. За мене, све би отпочињало стављањем прве речи на празну хартију. Потом, долазило би и узбуђење успеш-ног рада. Из кратког сна после пробдевене ноћи будиле би ме птице јутарњим певом. Изнова бих седао за сто и ишчитавао написано. Задовољан, гасио бих свећу и дуго лежао будан на постељи.

1�


1�


5.

Јасно, живели смо у анархији.Али, био је то само привид. Зар не живимо

одувек – и свагда – сходно својој природи? Зар не пловимо површином мрачног мора, непри-јатељским Светом? Окружени хаосом, у власти смо увек исте, немилосрдне силе. Злим чинима спутани, попут Одисеја настављамо с лутањима, чезнући за домом. Ту пловидбу прекидамо рет-ко, на успутним станицима изнурујућег пута. Само на кратко дозвољено нам је да се искрца-мо, и ступимо на чврсто тло.

На кратко, поново проналазимоЗемљу Најви-шег Смисла. У њој, све нам је и несхватљиво и блиско: изоштреног погледа, у свим облицима и бојама откривамо Тајну. Схватамо да и речи могу продрети у Невидљиво и открити нам де-лић дотле непознатог Света, али да им зато мо-рамо повратити сјај, и заборављени смисао. То препознајемо и у музици, још неопипљивијој од речи. Јер Истина нам се увек разоткрива у бљеску, као цела књига једном погледу сунчаног јунака.

Затим се опет будимо на пучини, попут ста-рих морепловаца несвесни јесмо ли видели само острвца Смисла или и његове континенте. Али те земље ипак постају део нашег невидљивог

краљевства, пошто знамо да ће други, следећи нам траг, наставити наше дело.

Тако се полако приближавамо Итаци, напо-ла заборављеном завичају. Шта су чаролије да-леких земаља према његовом Смислу? Нисмо, стога, ни трагали за другим Световима, знајући да највеће и најдубље тајне почивају у нама. Зато су мудраци Замка учили да је циљ сваке потра-ге Човек – али и нешто више од њега, будући да смо и ми само степеник. Усмерили смо се зато ка обнављању слике – Иконе Човека у његовој чис-тоти. Старе вештине и уметности нисмо само подражавали, већ тежили и да их превазиђемо. Мада се тај Идеал, попут тачке иза хоризонта, није дао досегнути, ипак нас је бодрио, и водио.

Колико смо га достизали толико смо и мењали Свет, видећи га све духовнијим очима. Сваким успешним кораком ваздух око нас се разређивао, облици постајали јаснији, боје јаче. Ступали смо у све светлије и пространије пределе; с висином нам се изоштравао и поглед. Свет нам се откри-вао све стварнијим; пред његовим Сјајем губили смо страх.

Али, пошто нас није привлачила Моћ, успон нам је отварао очи и за туђу патњу. Све јасније смо увиђали неопходност и неискорењивост Зла, и наслућивали да је Историја вечити сукоб, у коме се Непромењиво стално заклања крин-ком Времена.

20


21


Нисмо зато жудели за славом, нити осталим привидима овога света. Идеал нам се састојао у нечем другом; да бисмо га објаснили, свој Пут смо најчешће поредили с развојем лептира – од ларве, преко стицања крила, до лета ка светло-сти, и ишчезнућу. Јер, већ у ларви крије се лепти-ров коначни облик. У последњем трену, обично схваћеном као пораз, наслућивали смо прелазак у Виши Свет заслепљујуће белине; пред његовим прагом иступили бисмо из свог тела и похрлили даље, зделани само од Светлости.

6.

Можда би се, у неком непомућеном окружју, тај живот могао назвати срећом. Али, недостаја-ло нам је спокоја; пустолови, ступали смо не-познатим крајем. С многих страна осећали смо замке, по тело, и дух.

Наравно, нисмо ишли сами, већ охрабрени примером наших учитеља. Застајући подно лед-ничких висова, забљеснути, и у том непомеру затицали бисмо трагове мудраца Замка. Али, ни то нас није ослобађало заблуде или грешке. Јер, како друкчије назвати повремено лоше распо-

ложење, и бригу о телесној сигурности? Жудећи да обезбедимо нашу доктрину више него себе или Ред, враћали бисмо се плановима за Нојев ковчег. Али, с те слабости, престајали бисмо осећати лепоту Света.

С неверицом, посматрали бисмо промену у неком пределу. Ма колико не желели, запажали бисмо само несклад и ругобу. Град, са својих се-дам брежуљака, пружао би нам претужну сли-ку. На врху Тврђаве, ноћу бих приметио ватре; као са жртвеника, виделе би се и у дубини Црне шуме. Од њихових титраја стискале би ми се груди.

Истовремено, двоје или троје ваздушних кола кружило би тамним небом. Тешке и споре, сенке би им шарале зидинама Замка и његових кула. Кад би се летелице спустиле готово до звоника, из ћелије бих им видео челични кљун и слепе, стаклене очи, пулсирајуће у тами. И, пре него би шиштећи ишчезле, као одјек чуо бих, чинило ми се, и подругљиви смех господара Зеленог Брега.

Све око мене добијало је нови смисао, пос-тајући опоменом, претњом, или наговештајем страве. Почело ми је сметати и крстарење На-месникових стража Градом.

Наиме у поноћ, по затварању градских капија, плаћеници би обављали своје „ноћне посете”: разваљивали би врата домова и житеље Зеленог Брега злостављали, хапсили, давили или кла-ли. Губећи дотле спасоносно осећање нерањи-

22


23


вости, и сâм сам се осетио угроженим. Река ми је заличила на наплавину из чије је дубине не-што светлуцало. На распадање сам наилазио и у појединим градским четвртима, и видео ле-шеве из рибарских мрежа. Грла разрезаних од ува до ува, руку на леђима везаних жицом, ти безимени погубљеници нису били повод истра-зи. Неопојани, хумкама су запуњавали врбаке. Дах пропадања, испрва притајен, дотакао се и Петловог брда, Тврђаве па и саме Палате.

Иза свега, израњао је лик Великог Дрводеље. У почетку, знали смо само да предводи неке ули-чаре. Пуне хумора и претеривања, приче о њима нису међутим помињале њихову суровост; тра-гови су им водили од злочина до непојамног злочина. Али, мада део подземља, Дрводеља га је и надвисивао, пошто злоделима није испољавао користољубље. Убрзо смо схватили да га пок-реће чиста, несебична љубав према Злу.

Недуго потом, у предграђу смо му открили и скровиште: некоћ вилу отменог власника, оро-нулу кућу заклањала је живица од трња. За др-веним столовима у врту коцкали су се стражари црвених капута; између врчева вина, опљачкано злато светлуцало је у тами.

Над једним од столова надвијала се сенка. Огрнут дугим, гримизним капутом, Дрводеља је држао лампу: жмиркава, обасјавала је све за столом, и његово румено, широко лице. Осмех-

нут, личио је на нежног оца, или свештеника при благослову.

Затим смо открили да ту кућу у сутон посећују и феничански адепти. Из ње су, пак, нити води-ле ка Намеснику – који се Дрводељом потајно служио да шири терор. Срамно подржаван и од тајних братстава, Дрводеља је делао заштићен, безмало недодирљив.

Није му, изгледа сметало ни што га надгледа-мо. Као да је уживао да нас додатно подсети на себе, растући попут сенке при смирају сунца. А то је био тек почетак: сви смо наиме убрзо чули за чопоре Црвених капута, и злодела гора од по-чињених по тајним налозима Палате.

Све чешће, зато, морила ме је меланхолија. Рад, радост срећнијих дана, дошао ми је тего-бан: многи из Града одобравали су Великом Дрводељи, а улицама се ширила мода црвених капута. Утучен, затварао сам се у ћелију у Кули, помишљајући на одлазак.

Тражио сам тада утеху у складу и једностав-ности Времена замкова, живог још само на из-бледелим платнима старих мајстора.

Али схватио сам да је, попут окретања бу-дућности, и жал за прохујалим утопија. Да бих избегао бекство од стварности, тражио сам срж живота макар у паклу.

24


2�


7.

Служећи Намеснику, често смо позивани у Палату; за његовом трпезом, сазнавали бисмо и шта нисмо хтели.

Зато бисмо се ка Палати спуштали тек у сум-рак. Касајући суморним крајоликом кроз тршћа-ке, из мртвила бисмо се пренули тек на писак барске птице, и појаву њених стражарница.

Саграђена још у доба грађанских ратова, пе-токраке основе, својом спољашношћу следила је апстрактни, геометријски стил утопије.

На домет пиштоља за двобоје, глас на туђем језику одјекнуо би са високе куле; спустивши оружје, плаћеници би мрзовољно отварали ка-пију од кованог гвожђа. Сјахавши, дуго бисмо корачали травнатом ивицом рибњака, сред жу-бора фонтана. Кужна испарења мочваре остаја-ла би иза нас. Преко осамдесет камених степе-ника, успињали бисмо се у големо здање.

Ступали бисмо испод електричних бакљи, по-лутамним ходницима и блиставим степеништи-ма. Поред дела великих мајстора на одмориш-тима пролазили бисмо равнодушни; места за трпезом заузимали бисмо нехајно, после трос-труког ударца гонга. Руке на златном пехару, не обазирући се на тамнопуте слуге, при светлости бакљи посматрали бисмо узванике.

Званичнике Палате препознавали бисмо по црним фраковима. Нешто лошија места заузи-мали би трговци и зеленаши, Намесникови да-родавци. Али, најнеобичнијим гостима сматра-ли смо тумарала од замка до замка. Мада, попут свог учитеља Каљостра, озлоглашени са прева-ра и скандала, ти алхемичари, лекари, адепти и изасланици тајних братстава примани су и ту с поштовањем. Иначе, имали су обичај да, ос-рамотивши домаћина, с пленом нестану ноћу; вешти у измицању потерама, само би ретки за-вршили срамно. Њихово присуство, у толиком броју, Зеленом Брегу није обећавало добро.

До њих би седели уметници у зениту славе, и дворски филозофи. Од њих смо нарочито за-зирали, с њихове склоности ка потказивању и хајкама преко часописа и новина. Несмотрена досетка у њиховој близини могла се платити главом. Суседи су им зато седели ћутке, пазећи на пиће.

Али, некима је баш опасност појачавала задо-вољство. Стога те гозбе никад нису биле сумор-не – бура радости дочекала би Намесника. Сви би се правили да му не примећују увело лице, или дрхтај загробних руку; у златом извезеној униформи, са лентом и прескупим мачем, ста-рац се узалуд расипао на лекарије, еликсире, трансфузије, пресађивање жлезда и органа.

Док су у његову част испијане безбројне здра-вице, мењали су се расвета и декор. Неретко,

2�


2�


нашли бисмо се усред источњачких двораца: црне слуге смењивале би робиње, покривене, као Арабљанке, прозирним веловима. По томе су Намесникове гозбе биле чувене и изван Зе-леног Брега; у лажним Валхалама и Камелотима испијали бисмо пробрана вина, с погледом чак до руба Црне шуме.

Нисмо се зато чудили гласинама о оргијама у вртовима с мермерним базенима, и одалис-кама за одабране госте. О самом Намеснику се шапутало да су му дражи младићи; али, ко је заиста могао рећи да познаје остарелог тирани-на? Премда је радо пред нама играо једноставне, самоизабране улоге, ипак се у Палати све битно одвијало иза затворених врата. Тиранија је не-одољиво привлачила све који су, попут Фенича-на, волели конце да повлаче из таме.

Палату бисмо напуштали с олакшањем. На прозорима њеног јужног крила светла се никад нису гасила; те Намесникове одаје звали смо Вучјом јамом. Некипут, плаћеници би нас од-гурнули устрану: изоставши са вечере, Намес-ник би журио кроз шпалир не обазирући се на нас.

При градским зидинама чуо би се тада отег-нут звиждук. Ниско изнад мочваре наишла би ваздушна кола, као предзнак ноћних заседања у Палати. После њих умножили би се необеле-жени гробови, и затисле тамнице испод старе Барутане.

После пола века, Намесникова власт постаја-ла је све окрутнија.

8.

Поменуо сам већ државне мислиоце, веле-мајсторе дворских сплетки. Неретко творци најмрачнијих интрига у којима је тешко било просудити ко је перфиднији: они или бирокра-те, академици су привлачили Намесника.

Њима се окруживао не би ли своју страховла-ду логички и етички оправдао: угњетавање су пратиле теорије које су, у виду неписаних на-редби или писаних закона, потом наметане животу. Таквом колоплету, мислиоци су заиста били нужни. Али, Палата је и њих држала као послугу из ложену тренутном, и срамотном отпуштању.

Такви људи, међутим, нису престајали да го-воре о срећи и благостању народа, истовреме-но сматрајући себе опасним превратницима. Завладавши и Намесниковим универзитетима, прогањали би неистомишљенике позивајући се на слободоумље. У штампи, за Намесников ра-чун спроводили су сурове хајке.

2�


2�


Истовремено, утркивали би се у понизности одурнијој од лакејске, китећи се маском неза-висне мисли. Кунући се искреношћу, доказива-ли би да се с Намесником, доспевши до логичког краја, окончава и Историја. Чему даље трагање, питали су се гласно, након стварања система и правичног и рационалног, кадрог да задовољи све људске потребе? Тврдећи да је већина њего-вих поданика досегла срећу, од Намесника су тражили забрану сваког покрета. Неки су чак јавно заговарали промену људске природе, не би ли тако окончали вечити људски немир. За нове филозофе, то је била цена вредна обавезног напретка. Зато смо их називали „лучоношама Мравињака“.

Наравно, нико од тих нових мислилаца није могао објаснити зашто смо тек у њихово доба упознали хекатомбе мртвих и унакажених, гас-не коморе, и геноцид каквог би се грозили и Монголи. Прорачунато, индустријски и свире-по истребљиване су нације, печатом и потписом уништаване покрајине и градови. Понашање према непријатељу као према гамади одлико-вало је грађанске ратове, који су се проширили земљом, попут метастаза.

Почели смо, и ми редовници, да губимо осло-нац: страшније од хиљада лешева доживљава-ли смо немерљиве повреде душе и духа сасвим обичних људи. У утопији тако оствареној ни већина, наводно драгоцена мислиоцима Пала-

те, није проналазила срећу, камоли спокој. Бес-прекорне филозофске конструкције доносиле су ерупције бесмисленог насиља. Као пре неко-лико векова уништаване су фабрике и машине, а нереди, убиства, и пљачкашки походи гомила нису више чудили никога.

Да ли смо се заиста приближавали устројавању људског друштва у мравињак, и коначном обли-ковању људске природе по мери филозофа? Ис-тина, ретки су и даље нарушавали савршенство. Сви су међутим ућуткивани, претњама или по-лицијом, а најупорнији зазидавани у катакомбе Арсенала. После научно доказане немогућности даљих преокрета, ко је смео сумњати у образац општег благостања на „крају Историје“?

Чекала су нас, веровало се, само ситна усавр-шавања демократије, мали помаци у процвату човечанства.

30


31


9.

То је био тренутак када смо почели увиђати опасност и над Замком.

Јер, њега смо осећали као последњу брану: стихија је нарастала и на зидовима су се јављале пукотине; Замак нисмо сматрали само видљи-вим симболом – без кога се можда и могло – већ заједницом.

Преломна беше појава Великог Дрводеље; све се погоршавало, загонетно и судбински. Попут највишег стабла, у олуји ни Замак није могао из-бећи пропаст.

Наиме, већје било речи о мржњи којом нас је дочекивала и испраћала светина. Придружила се и штампа, све чешће нас описујући као ша-чицу мрачњака и завереника. Нереди око Замка постали су готово свакодневни, а олош је под-стицан причама о нашем баснословном богатс-тву. Затим смо опазили чете плаћеника по обли-жњим улицама, шумарцима, понегде и одмах до наших опкопа и ровова. Наводно беху дошли да обуздају изгреднике и заведу ред. Под кацигама с визирима, у пуној ратној спреми, светлуцали су у тами; заклони заштићени врећама с песком говорили су да ће ту и остати.

Нисмо, значи, били у обичној немилости, нити нас је погодила пролазна криза, или инт-рига каквим је обиловала историја Замка. Наше

боравиште напуштали смо наоружани и само у већим групама, како смо својевремено кретали на бојиште. Нисмо зазирали од олоша, неспре-мног на отворен сукоб, већ од лукавих најам-ничких капетана, познатих нам из заједничких борби. Ко је јахао сам дозивао је несрећу; за-ређали су нестанци редовника који су се сами враћали кроз Црну шуму. Чули смо о заседама које су по храстицима постављали најамници. И, премда се званичници Палате нису оглашавали, нисмо више сумњали да нам је смртна пресуда запечаћена – у Палати су само бирали прилику за одсудни ударац.

Недуго затим, на врата нам је закуцао човек под капуљачом. Слуга државног саветника Нема, дрхтавом руком уручио нам је обавештење о тајној одлуци Намесникових министара. Украт-ко, могли смо бирати између предаје и крвоп-ролића. Порука се завршавала молбом да је по читању спалимо. Захваливши се, слугу смо ис-пратили на један од тајних излаза.

Иначе, државног саветника Нема дотле смо познавали површно, као лукавог и опасног про-тивника, покретача многих злодела. Али, имали смо му захвалити и за упозорење.

Требало ми је времена да схватим да припад-ност некој сукобљеној страни не говори много о мотивима. У Палати су се, уобичајено за тира-нију, сударале најразличитије струје. Државни саветник, знали смо, није спадао међу чиновнике

32


33


који озбиљно схватају дворске филозофе. При-падао је другој, неупоредиво утицајнијој струји: поклоницима корисног разарања. Попут неких из феничанских братстава, чинио је зато све да пропадање поспеши. Усто, веровао је у вечно стварање, подизање из пепела. А то је тражило, према феничанској доктрини, припрему снага за нови Нојев ковчег. Зато је, претпостављам, и савез с нашим капетанима сматрао могућим.

Недуго потом, удвостручио се број заседа на прилазима Замку, а на капију нам је коначно за-куцао један од најамничких капетана – млади, бахати и празноглави кицош, типичан за свој сталеж.

У жељи да избегну крвопролиће, најамници су нам га послали да преговара о нашем разору-жању и предаји иследницима у Старој барутани. При помену тог места, око усана му је заиграо пакостан осмех.

Он нам је казао и да добошари већ извикују Намесников проглас – оптужбу да смо припре-мали побуну против Палате. Али, то нас није одвише погодило. Док сам брбљивог изаслани-ка пратио ка излазу, поглед ми се наново изо-штрио. Неуплашен, ступао сам у још једну бор-бу, од многих.

Наиме, мада смо већ дуже очекивали пропаст, пред собом смо увек видели Бело острво, недо-ступно сваком непријатељу. Сетио сам се и речи наших учитеља, да смо ми заправо изасланици

те друге отаџбине, и да бисмо у њој стајали ван домашаја сваког зла. Шта би пред тим значио пад Замка?

Ипак, већање шта чинити отегло се до касно; било је скоро вече кад сам напустио главну дво-рану. Нерасположен, пожелео сам да још једном макар погледом обухватим мени драга места.

Али, успевши се на бедем, кроз хук ветра зачуо сам махнито добовање са Трга. Предвођена до-бошарима, у карневалском расположењу, град-ска светина се примицала Замку. Остављајући пустош за собом застајала је на раскршћима, где би накратко замукли добоши. У тишини, па церекању, речи добошара пратиле би скаредне игре кловнова и акробата у црној одећи редов-ника. Из масе су се извијали димови, и клицало при паљењу лутака од сламе и крпа. А онда би гомила, још помамније, наставила да наступа, докнисам почео разазнавати бесом изобличена лица. Ни кад су прве каменице и запаљене боце пале у шанчеве, окрзнувши бедеме, нисам се могао отргнути од тог призора. С вревом су се помешали и јауци – чело поворке сударило се с најамничким стројевима који су им препречили пут ка нашој капији.

Али у Замку се и даље већало, премда се одлу-ка знала унапред. Мада су се једни залагали за покорностНамеснику, а други за повлачење са Зеленог Брега, Заповедник се приклонио први-ма. Штуро одбацивши предлог да се Намеснику

34


3�


супротставимо оружјем, подсетио нас је да нас заклетве не може разрешити никаква принуда нити околности, укључујући и уништење За-мка. Наша обавеза, говорио је, постојаће колико и наша слободна воља. Задатак, тежи но иједан претходни, налагао нам је да Ред сачувамо без капетанија и капетана.

Свитало је када смо се попели у Кулу. Треба-ло је средити хартије, будући да смо напуштали наше уточиште. Али, сан ме је савладао за сто-лом у ћелији. Пробудио ме је јутарњи пев птица; предео око Града мамио ме је нестварном лепо-том. Мир су реметили једино узбуђени гласови са главне капије. Зелена, црвена, и бела раскош оближњих варошица наједном ме је заболела. Сетан, сишао сам низ степенице Куле.

10.

Нисам ни приметио колико је сунце одскочи-ло, кад ме је пренуо урлик с главне капије. Од-бацивши овнове којима је пробила врата, све-тина је куљала унутра. Но ми смо се и даље без журбе пели уз северну Кулу: пре одласка ваљало је збринути наше Дело, коме смо посвећивали живот..

Списа је, наиме, било двојаких. Само смо прве писали за јавност: једноставне приче, бајке и пе-сме криле су своје тајне најпростијим речима. У некима би ипак Намесникови цензори препоз-нали опасност, али би већина тих дела стизала до Зеленог брега, јер су читаоци, за разлику од кључара, имали љубави и духа.

У посебан крај ризнице, међутим, одлагали смо наша „тајна знања“, тако названа у шали – да бисмо се подсетили што свако од књиге и речи зна: да се ништа битно не може пренети ичим до искуством. Напросто, та дела, куди-камо бројнија од белетристичких, нису била за туђе очи – бар не у наше време. Завештање на-раштаја учитеља и мудраца Замка сматрали смо драгоценим не само с примера и савета – па ни као основу наше доктрине – већ по себи. Чини-ло нам се да се та дела самообнављају, расту, да сама себе преносе кроз столећа.

3�


3�


Угледавши их послагане по полицама, схва-тили смо да је наступио тренутак да их се ли-шимо: следећи савете наших претеча, за такву прилику припремили смо Златну лампу.

Прастара, до нас беше она доспела случајно, као плен са Истока. Упозорени једино да јој пла-мен ваља стално одржавати, о њој дуго нисмо знали ништа. Али, будући да је случај најчешће одраз нужности, вишег реда у Свету, до нас је допао и мали, дотле изгубљени спис са кратким описом њене хиљадугодишње, заплетене и не-обичне повести, и упутством за употребу.

Златну лампу смо тог јутра први пут опрезно изнели из њеног скровишта; кроз њено стакло је, белим сјајем, запалацао готово прозиран, бледи пламен, видљив и под најјачим сунцем.

Нагнувши се преко парапета, видео сам да је гомила застала у подножју Куле, оклевајући. Зачудио ме је страх тих људи, дотле побеснелих од жеље за осветом над недужнима за њихово стање, понижење и недостатност.

Још чудније је било што је пламен Лампе пре-образио и изглед свега око нас. Узрок тој про-мени уочио сам у фином, беличастом, титравом одсјају по зидовима и прозорским окнима.

Ваљало је дакле, држећи се упутства, Лампу принети списима: стара мудрост нас учи да ру-кописи не горе – то јест, бар не оно што је вечито у њима. Јер с хартијом у огњу изгара једино што је пролазно, плод случаја или људске грешке.

Ватра Лампе требало је да преобрази свако дело, не би ли се – прочишћено – сачувало у Невидљи-вом; очигледно, васкрсење су и творци Лампе налазили у прастаром обреду спаљивања.

Носећи Златну лампу, отворили смо врата ризнице. На шкрипу шарки, из подножја Куле уследила је још бешња граја: светина је наслу-тила да се дешава нешто необично. А онда је је-дан од нас, приносећи Лампу, подигао стаклени поклопац витрине; без шума, њен огањ је заиг-рао по књигама и свитцима. Остајући прозиран, књигама би подарио на махове заслепљујући, готово болан сјај. После неколико пламсаја књига би ишчезла, а за огњем остајала шачица пепела, једва различита од фине прашине међу листовима.

Без горчине смо посматрали повратак тих ве-ликих дела људскога духа Невидљивом. По ла-коћи ширења пламена ценили смо вредност сво-га напора. Свакоме делу, огањ је судио најбоље.

И док је добијао на снази, пламен је привид-но поништавао сваки траг наших настојања, и личне заслуге. Највредније у неком делу, учили смо се, није лична својина аутора. Да је таштина Сенка осуђена да ишчили на Светлости постаја-ло нам је јасно такође: огањ није преображавао само дело већ и ствараоце, макар на трептај ока приближавајући их Вечности. Док ме је обузи-мало нешто етерично, а са мене спадао део зем-не тежине, опазио сам и да огањ позлаћује лица

3�


3�


мојих другова; уместо потиштености, осетио сам ведрину. Њу је, ипак, пратио благи дрхтај: пламен нам се примакао, извивши се до каменог свода ризнице.

Ко зна колико бисмо посматрали призоре у ватри да нас није пренуо поклич из хиљаду грла. Приближавајући се са свих страна, олош је пре-скакао грудобране и размилео се по бедемима. Чврсто забравивши врата ризнице, пожурили смо у главну дворану.

Имали смо времена још да отпашемо оружје и одложимо га на гомилу. Затим су се уз тресак отворила врата и нас су, уперених пушака, ок-ружили Намесникови војници. Уз дреку пра-тила их је светина; најдрскији су нам већ пре-тили песницама, а други нам се, опет, ругали знацима.

Одједном, скаменили смо се сви: бели огањ се пропео уз Кулу, попут муње обасјавши нас у полумраку.

Сместа ја почело комешање у главној двора-ни; газећи преко палих на степеништу, гомила је похрилила ка излазу; последњи смо Кулу напус-тили ми. Пролазећи кроз Лављу капију, опазили смо и да се цео Замак претворио у буктињу. Још једном, куле и круништа заблистали су белим усијањем, па се цело здање распрсло, у хиљаде златних искри.

11.

Мора да нас је управо такав нестанак Замка спасао линча гомиле. Тада смо приметили да међу нама нема Заповедника: у невољи, понео се као капетан брода који тоне. С неколицином другова, нашао је смрт у огњу.

Стојећи крај рушевина Лавље капије, у диму и прашини опраштали смо се један од другога. Заповедниковом храброшћу још чвршће везани, с Намесниковим војницима и знатижељницима посматрали смо разбуктавање пожара: ужаре-но камење с круништа падало је по олошу који је чепркао за пленом по рушевинама. У полому, нестала је и Златна лампа. Усред големих ломача урушавали су се кровови, распукли цреп летео је ваздухом титравим од јаре. Потом је ватра за-хватила крошње великих храстова при бедеми-ма: снажне гране би се затресле, пре него би их ветар развејао у ројеве искри. А затим је са зида попут крпе спао запаљени покров од бршљана.

Уз тутањ обрушавале су се зидине; из дима и прашине, уместо несталих бедема и кула из-дизао се застрашујући, широки ковит златних светлаца.

А онда су нас Намесникови војници повели ка Старој барутани. Прошли смо улицом испод Тврђаве док су у близини одјекивали пуцњи. Први пут видео сам Град начет разарањем: ис-

40


41


користивши прилику, банде су се од јутра дале у пљачку и дивљање. Видео сам лешеве под плата-нима на главном тргу, и румене одсјаје по фон-танама. А где је комешање било најјаче, где се најупорније одолевало покушајима плаћеника да заведу ред, у маси сам опазио црвене капуте.

У кули Арсенала, уским и клизавим степе-ницама потерали су нас до просторија где су ислеђивали и мучили затворенике. Још под утиском Замка и Града у пламену, ступао сам аветињским, безречним светом. Одјеке корака и шкрипу шарки каткад би прекинуо подругљив смех – јецав и пригушен, као да допире из каме-них зидова.

12.

С треском су се затворила храстова врата са-мице, и лупио гвоздени засун. У неподношљи-вој тескоби, без гласа сам се сложио на под. Жив закопан у катакомбама испод Старе барутане, нисам се надао ничему.

По ћелији су лелујале сенке од свеће на столу. Бледе, танке, трепераве пруге светла допирале су и кроз процепе око отвора на вратима. Пов-

ремено, шпијунку би затамнело око тамничара. У мемли, са дрвеног лежаја препуног гамади, ос-лушкивао бих даноноћне јауке и звекет ланаца. Наредних месеци, самицу бих напуштао једино кад би ме извели пред Намесникове иследнике.

Не бих описивао све појединости злостављања из Старе барутане. Не знам ни колико су дуго трајала, будући да сам у тим каменим саркофа-зима, ван домашаја дана, убрзо изгубио сваки рачун о времену. Силили су нас да признамо да смо у Замку припремали побуну против Палате. Када бисмо под електричним светлима губили свест, крвници би нас поливали водом. Потом би нас одвлачили у прозрачне собе, где би нам виши иследници потурали признања срочена у Палати. По њиховом потписивању, ослобађали би ниже редовнике.

Али, шта је било са нама који смо порицали оптужбе? Шта нас је спасло нових мучења, смр-ти на ломачи или у гладијаторским борбама? Јер, мада је Замак заборављен при појави Цр-вених капута и у доњим селима, милосрђе није красило Намесника и његову клику. Још једном, за наше животе ваљало је захвалити државном саветнику – или феничанским братствима, с којима је био повезан. Учесници Игре руково-дили су се, очигледно, пре потребама и тајним налозима него великодушношћу.

Ислеђења су зато престала и више нисмо на-пуштали самице. У муку, од наједном благо-

42


43


наклоних чувара бих повремено добио кратко Викторијино писмо; у ишчекивању пресуде, провели смо месеце.

Знајући да судство следи сваки миг Пала-те, нисмо се изненадили ни осуди капетана на ломаче а нас на доживотни прогон. У казну

– замену за смртну – спадало је присуствовање погубљењима; из ћелија, повели су нас на стра-тиште. Усред окупљене масе куљао је дим; кад се размакла да нас, оковане, пропусти, угледао сам пламтеће људске прилике везане за дванаест ватрених стубова. Нису се чули јауци ни уздаси, већ само пуцкетање огњева. Из гомиле, неко је повикао: „Капетани, бићете освећени!“

Недуго потом, ноћу, опет су се отворила врата моје самице. У пратњи два агента у цивилу, по-пео сам се уским каменим степеништем, и про-шао поплочаним двориштем. Пре него смо се попели у кочије, погледао сам према Граду.

Окружен мраком, треперио је разнобојним светлима. Завртело ми се у глави; крв ми је кола-ла жилама а срце све узбуђеније тукло. Обузела ме је помамна радост.

Кочије су се затим накратко зауставиле пред Викторијином кућом. Није, наравно, оклевала ни трен.

13.

Избијала је поноћ кад смо прошли градс-ку капију. Улице и куће чиниле су ми се као и пре тамновања; тек сам касније, од Викторије, сазнао за промене.

Наиме, грађани су се већ у сутон закључава-ли, а на прозоре спуштали капке. Ноћи су про-водили будни, од неизвесног јутра ишчекујући слабашно олакшање. Конце свему повлачио је Велики Дрводеља из старих замкова и утврда на рубу Црне шуме. С њихових кула вијориле су се његове заставе – гримизне, са ватреним троуг-лом у средини.

Већ сам поменуо да су, и пре него су његове хорде бануле на Зелени брег, Црвени капути пов-ремено виђани на градским улицама. Испрва, нису привлачили велику пажњу. Али убрзо су мале банде прерасле у чопоре који су трчећим кораком гутале поља. Предвођени гиздавим коњаницима, неком врстом своје аристократије, преплавили су и гранична подручја. Житељи сиротињских четврти, подземља и разних рупа, осетили беху да је куцнуо њихов час.

Прво смо чули за Дрводељин напад на горш-таке Вучјег брда. Недуго потом, и у најзабаче-нијим селима Зеленог Брега појавили су се ње-гови људи.

44


4�


Уз људе у црвеним капутима, убице и џепа-роше, све чешће су се, нажалост, виђала деца из богатих кућа и уметници и писци на гласу. Олош су славили гротескама у стилу старих ју-начких песама; необично популарне, те каткад веома успеле, псовачке пародије коначно су из-витопериле укус публике. Уличарско понашање постало је норма у политичком, културном, па и свакодневном животу. Чистунцима је преос-тајало да заврше у реци – руку везаних на леђи-ма, џепова пуних шљунка.

Али, све је то била међуигра. Око Града се постепено стезао обруч. У Намесниковој пала-ти, истина, многи су схватили шта им се спре-ма, само, шта се могло учинити кад су хорде извирале као из земље? Намесников поредак се урушавао; крајеви немили жандармима прила-зили су Дрводељи. Усред дана Црвени капути би шенлучили и пијанчили, претећи новим злоде-лима. Почело се испуњавати старо Вилењаково пророчанство:

„Ко зна одакле су се створили? Докле ви, у горњим селима, будете играли карте, појавиће се они у доњим. А када се ујутру пробудите, ништа не слутећи, људи у црвеним капутима шетаће вашим двориштима, гледајући вас кроз прозоре ваших кућа.“

Неки су се тада ипак латили оружја, убијајући Црвене капуте на свом прагу. Али, чарке у доњим селима нису потрајале ни до поднева. У Долини,

подигли су се стубови дима; ватре су тињале и наредног дана, док су их надлетала јата гаврано-ва, Дрводељиних сапутника.

Нажалост, отпор сељака био је слаб колико закаснео. Али зашто се Намесник није покре-нуо, и у села и побуњене градске четврти послао своје трупе? Јер, кад су у Палати зазвонили на узбуну, тренутак беше пропуштен: показало се, нажалост, да је Дрводеља много више од још јед-не његове лутке, залуђене да је вођа странке или народни трибун.

Зато смо и ми напустили Зелени Брег; не више битни, и последњи од нас пуштени су из подру-ма Арсенала. Недуго потом, две војске спремале су се за битку. Под гримизним заставама, Црве-ни капути су се ројили горњим селима, док су околним путевима већ крстарили покретљиви одреди њихових коњичких стрелаца. Насупрот њима, Намесникови војници утврђивали су се по тврђавама и замковима.

Није се још смрачило кад се небо проломило од грмљавине, и започела одлучна битка између Намесника и Великог Дрводеље. Али, побед-ник се унапред знао, будући да су Намесникови плаћеници слабо стајали спрам Дрводељиних гомила. Свега који дан касније, после жестоких борби на бедемима, Црвени капути су ушли кроз отворену градску капију као у своју кућу, претходно похаравши Намесникову палату.

4�


4�


Светина их је дочекала клицањем, разочарана једино што нигде не види Великог Дрводељу.

Истог трена, почели су победнички пирови Црвених капута, праћени насиљем и пљачком. Вести о Намесниковој смрти подстакле су до-датне нереде – још помамније него дотле заређа-ле су паљевине, силовања и свирепа убиства.

Што није разорено током битке, страдало је у безвлашћу. Тад су се и први збегови запутили ка Црној шуми; по одласку плаћеника, Стрелци су зауздали своје пустахије и потиснули банде, и из рушевина су измилели ретки преживели. Више сабласти него људи, с неверицом су посматрали остатке својих кућа, и готово непрепознатљиве улице. Још су горе прошле удаљене варошице и села. На њиховим згариштима су данима поиг-равали живахни, жућкасти пламенови, пре него су претворена у пустополине.

14.

Ноћи када смо напуштали Зелени Брег, на-слућивао сам тек понешто тога. Нисам жалио за Градом, док су кочије јурећи поскакивале по сеоским путевима. Најпре смо прошли уснулим, горњим селима; кроз мање од часа, за нама је ос-тао и стари гранични белег. Поред дрвених ка-раула пројурили смо без заустављања – иза нас светлуцао је сићушни Зелени Брег, повремено нестајући док смо вијугали путем између горос-тасних стабала. Зашли бесмо већ дубоко у маглу Црне шуме.

Недалеко од границе, међутим, кочије су ста-ле. Спотакнувши се при изласку, несигуран после боравка у Старој барутани, умало нисам пао на росом овлажену траву; кад су ми Намес-никови људи одвезали руке, нисам осећао ни радост ни тугу.

Шума је, иначе, увек опасна: сем домородних народа и племена, у њој су се повремено могли срести горштаци с Вучјег брда, те Намесникови одреди и уходе. Њом су вршљали и Црвени ка-пути, запоседајући рушевне утврде и ударајући на шумска насеља ограђена високим кољем, налик древним градовима по крчевинама и пропланцима.

Срећом, одраније сам познавао Шуму. Осим непријатеља стечених у Намесниковој служби,

4�


у њој сам имао и неколицину истинских прија-теља. Зато сам њеним стазама корачао као раз-решен злих чини, наједном свестан да су слобо-да и изгнанство веома блиски.

Не препуштајући се лутању, ишао сам за са-свим одређеним циљем. Не бих овде описивао све невоље избеглиштва. Попут многих из Гра-да, после предаха на Вучјем брду запутили смо се ка Белом острву, покренути слутњом да на Земљи још постоје предели Истине, и Смисла.

Јер, неозначено на географским картама, Бело острво ипак није било непознато мудрацима Замка. У старим списима описујући га као нашу другу отаџбину – завичај неподложан разарању или паду – тврдили су да: „пут до Њега не води ни бродом ни кочијама“.

Склонивши се из крвавог метежа нисмо, сто-га, разбијали главу над својом будућношћу. Наш пораз, наслућивао сам, није коначан већ међу-чин; али, прибојавао сам се и да наше повлачење на то далеко острво за собом не остави дубоке, тешке последице.

Други део

БЕЛО ОСТРВО

�0


�1


15.

Сваким треном све целовитије, Бело острво израњало је из ништавила; из магле, ступали смо у јасноћу: једина чврста тачка у менама и колебању Света, Бело острво нам је собом од-ређивало стварност.

Прво смо, у сфумату, угледали високе лити-це и камене обале, затим све блиставије шуме и гајеве, брегове и долине с нискама белих градо-ва, замкова и села.

Не осећајући умор после тешке ноћи, зако-рачили смо на обалу где се одмах нашло људи да нам пруже руку. У томе смо осетили више од помоћи: дочекани смо као после дугог одсуст-ва, у родитељску кућу. У смерности Острвљана видео сам да још верују Богу, људима, и једни другима.

Јер, Бело острво је најпре Завичај. Попут хри-ди таласима, оно одолева променама и самом Времену; недохватно злу, али не и вечном Сјају, спрам осталих земаља оно наликује осовини точка. Из њега се Свет и окреће.

Мудраци Замка су то поредили са клатном. Јер ако је њихање клатна Време, Бело острво се налази у непокретној тачки без које покрет и промена губе смисао, као што без упоришта нема разлике између покрета и непомака. Са Острва се и људскост успоставља после катаст-

рофе, будући да на њему све опстаје у првобит-ној чистоти.

Зато, с времена на време, и оно подлеже забо-раву. Кад ишчили и помен Златнога доба, и када се дух у безнађу окреће уобразиљи, од Острва нам ипак остају магловита сећања, нејасног зна-чења. Али, након дугог помрачења, та се земља наново открива борцима који жуде за чврстим тлом. У време непогода, дакле, она је прибежи-ште. Насупрот томе, у миру многе далеке земље постају савезници и вазали владара Острва.

Први утисак, међутим, може и разочарати: Бело острво је земља као и друге, једино се на њему све јасније види. На њему, људи не постају бољи, већ живе у већем складу са собом.

Јер, будући изван Времена, на Острву се не-видљиво цени над видљивим, замисао над ос-тварењем, облик над покретом, етика над мо-ралом. Из етике оплемењене поезијом извире и политика, као однос заједнице према Богу. На њему преваже магија над техником. Путује се брзином мисли, али се може и бродом или кочијама – ширећи или сабијајући Време, већ према потреби. Племићи пак јашу свугде, смат-рајући то најдостојнијим. Уметност почива на непромењивим законима, презиру се мода и уметнички покрети. Од уметничког дела се тра-жи узор у Вечности, и тим је савршеније што је сличније Божанском стварању. Стога и песник овде ужива посебно поштовање.

�2


�3


Ипак, ту земљу не настањују само хероји. На Белом острву има места и за најнезнатнијег чо-века, под условом да својим делом поштује Бога. Баштован то чини гајећи биљке, коњушар па-зећи животиње, писар пишући истинито, ис-правно и читко. Ту, свако може живети у складу са окружењем колико и собом; трудом, сви око себе стварају острвца, блистава врлином. Схва-тивши да су сви људи властела, у свима сам зато почео тражити драгоцену Бит. Јер, ником није свеједно какав ће ступити пред Капију Вечнос-ти, и чиме ће оправдати свој пртљаг.

Схватио сам да животи сељака и слугу нису тегобнији од службовања по замковима и пала-тама. Бреме расте с висином на коју се човек ус-пиње. На висовима – у тврђавама и дворцима – понајвише је дужности, док се на права позивају углавном људи из низина. Јер, свако преузима само терет који може понети. Најтеже бреме на Острву носи Велики Владар, или Велики Кнез; у отменој доколици Кристалне палате, самим својим постојањем он обезбеђује благостање народа.

Будући отеловљење поретка, владајући ис-кључиво својим ауторитетом, он је и једини суверен лишен бриге за расположење својих поданика. Наспрам свих осталих у Краљевству, Велики Кнез је непокретно извориште сваког покрета. Најчешће, довољан је и помен његовог имена, грб на повељи, или одежди његовог глас-

ника, па да се разреше размирице његових по-даника. И премда није освајач, његова моћ сеже даље од Белог острва, где год још има врхунског људског поретка. Он може све јер му је, у освит Времена, лоза потекла од богова.

Осталим – бригом о вазалима и новим пок-рајинама, изасланствима у туђе земље – баве се великодостојници. И мада су им дужности теш-ке, на дворовима покрајинских кнежева, као и у Кристалној палати, нисмо никад запазили не-мар или недоличну журбу. Ослобођена бриге за рокове, на Острву се и људска дела процењују с гледишта Вечности, не тренутка.

�4


��


16.

Најтежој служби у Кристалној палати пос-већују се једино најспремнији међу поданици-ма Великог Кнеза. Али, ни они нису безгрешни, што објашњава разне несреће и пошасти које повремено погађају Прекоморје.

У тој вечитој борби, од постанка Света вођеној између Кристалне палате и противника Великог Кнеза, он час губи час надмоћно побеђује. Игра, у којој сваки потез изискује противпотез и сва-ки ударац противударац, одвија се најпре у духу, те свака лоше изражена или погрешно схваћена идеја – па и несувисла песма, или нејасан стих

– могу изазвати несреће с вишевековним после-дицама. Палата памти сулуде замисли које су читаве народе покренуле на неслућена крвоп-ролића, чак светске катастрофе. Зато се у њој с идејама поступа као са експлозивом. Знајући да се Велики Кнез не сукобљава само с незнањем већ и са злом намером, његове противнике на-зивамо и силама Сенке.

Нажалост, те непрестане промене равнотеже између две стране нису последице само грешака његових великодостојника. Као што Бело остр-во повремено израња из ништавила, а име ње-говог владара попут муње обасја огромна про-странства, тако наилазе и времена помрачења, када се Клатно креће ка разарању. Тада Велики

Кнез трпи пораз за поразом, јер му се најпре одмећу или бивају до ногу потучени вазали и страдају удаљене покрајине, док их непријатељи не освоје. Једна за другом падају му пограничне утврде, замкови и тврђаве, нестају изасланства. И само Острво ишчезава, па и помен на њега. Тада Кнежеви противници ликују а тријумф анархије чини се потпуним. У Палати тада кажу да је Великом Владару и Бог окренуо леђа.

Али, мада се при узмаку Кнежевих чета на Острво прекидају везе с Палатом, у свакој од по-корених земаља опстају макар неке утврде Реда, или шачице људи заклетих Кнезу. Тако је и пос-ле уништења Замка неколицина редовника жи-вела у рушевинама Зеленог Брега.

Јер, Борба се никад не прекида. Као Велики Владар и Кристална палата, тако и преостали људи Реда у подјармљеним краљевствима своје битке воде у Невидљивом. Ма како малобројни, убеђени да је и један Човек довољан да обасја ноћ, у Прекоморју одржавају начела Палате; с Магије малих бројева, ни победе ни поразе не сматрају коначним, борећи се с изгубљених позиција, па и упркос смислу. Од победе, важније им је да обелодане своје присуство – јер, циљ Кнежеве Игре није бескрајни развој, већ постојање.

При расулу, утицај Палате остаје невидљив, али не мање стваран. Сама собом, она подстиче отпор насиљу; борци би иначе одавно положили оружје. Знајући, међутим, да се смисао њихове

��


��


жртве и напора стиче у Невидљивом, они ве-рују да ће Кнежеве чете једног дана, јуришем с Острва, повратити све. Корак по корак – делом, мишљу, па и сновима – они остају верни Вели-ком Кнезу, припремајући будући тријумф Реда.

Али што је у време помрачења могуће Вели-ком Владару и Палати, није увек и поданицима затеченим у анархији. Зато се њима допушта делање по правилима блажим од острвских. На Острву, рецимо, Палата бивствује, не пропаги-рајући ништа. Уместо физичком силом, нереду се одупире снагом и ауторитетом духа, а техни-ком ни непријатељима Великог Кнеза. Међутим, у Прекоморју се донекле саображава приликама, пошто је задатак заточника Палате да непро-мењивом садржају стално траже најприклад-нији облик. И Вечито се наиме мора заоденути одећом Времена, као што се иста мелодија може свирати на различитим инструментима.

Када је неопходно, њима се допушта употре-ба технике, као средства кога се сваког трена могу лишити. Јер, моћнија од технике јесте ма-гија, њен извор; употреби силе мора претходи-ти духовна надмоћ. Одсудно правило, међутим, јесте да узвишени циљ не трпи ниска средства: бирајући начин, сваки поданик Великог Кнеза мора пред очима имати племенитост циља. Јер, нема срамоте као издаје због победе, нити за-слуге, као верности у поразу.

17.

Убрзо смо, на том Острву далеком од Света, заборавили своју несрећу. Радостан и испуњен, по тврђавама и замковима служио сам Великог Кнеза. Његов поредак постао нам је близак јер живи у сваком срцу, као што му и моћ почива на Реду уписаном у Бити свега.

Уосталом, нису ми дани протицали само у оз-биљним пословима: у доколици шетали бисмо или ловили по брежуљцима око Палате. Јутри-ма би Викторијин смех одзвањао по гајевима ис-под црвеног звоника.

Пре него сунце зађе, често бисмо прекидали дивљи трк да бисмо за столом у неком сеоском дворишту, на позив домаћина, испили по врч вина. Под сенком лозе, уживали бисмо у разго-вору, па скакали у седла праћени шалом и сме-хом. У сумрак бисмо посећивали сеоске игранке, или балове Кнежевих велможа; једини неспокој долазио нам је са Зеленог Брега, по вести да је њиме завладао Велики Дрводеља. Чули смо и о безбројним зверствима Црвених капута у Граду и околини, као и забитима Црне шуме.

Нисмо, наравно, стрепели за себе, сигурни у Кнежевим неразоривим тврђавама. Али кроз безбрижност Острва, попут палимпсеста, про-јављивао се Зелени Брег. Одлучио сам да се опет вратим, сећајући се другова из Замка.

��


��

Опростивши се у себи од Острва, за свој подух-ват добио сам благослов Великог Кнеза. Лаког корака одлазећи из Кристалне палате, схватио сам неминовност своје одлуке, повољне колико и часне: плод ни потчињавања ни плаћеништва, већ слободне воље, потврђивала је и Кнежеву праведну владавину. Напуштао сам Палату с поуздањем, заштићен његовом моћи.

За Викторију, дозвола Кристалне палате зна-чила је нови растанак. Јер, Бело острво није уто-пија – и на њему срећа смењује несрећу, радост бол и патњу. Али, у тој земљи, више него игде, судбине људи не зависе од случаја колико од њихових ранијих дела.

Последњи пут закорачивши у Кристалну па-лату, из руку Великог Кнеза примио сам мач и огртач – знамења његовог гласника. Потом сам опасао оружје и у тишини напустио Палату. Ус-кочивши у седло, мислима сам се пренео до ма-глом обавијених висова Црне шуме. Немајући снаге да се опростим с Викторијом, оставио сам јој само једно кратко писмо.

Трећи део

ЗАВРШНА БИТКА

�0


�1


18.

Тешко сам се успињао литицама, јашући ста-зама без мимолаза за двојицу, па избијао на за-равни обрасле црногорицом и покривене свет-луцавим, дубоким снегом. Примицао сам се даноноћној, потмулој грмљавини која је потре-сала земљу.

Увече, високи пламенови обасјавали су небо и немирне крошње дрвећа; Црна шума је горела. Одмарао сам се ноћу а путовао дању, гледајући густе стубове дима како се, са свих страна, из-дижу ка модром, спокојном небу.

Таква места сам широко заобилазио, ипак не избегавши призоре уништења. Где су кроз пе-пео још палацали огњени језици, откривао сам суморни свет мртвих. По црним гајевима виђао сам лешеве одрубљених глава, по обреду Вели-ког Дрводеље. Гадио сам се, више него плашио таквог скрнављења.

Страшне, предсмртне муке Дрводељиних жр-тава предочавао ми је и далеки одјек џелатовог смеха. Унаказити тело а тиме и богочовечански Лик није му, међутим, успевало свугде – повре-мено сам наилазио на мртве без Сенке на лицу.

Пролазећи дуж згаришта, земљом сивог пепе-ла и угљенисаних животиња, виђао сам и гавра-нове, у јатима попадале на опрљене гране. Шуме су одјекивале од промуклог лавежа жутих паса,

пратилаца хорди – њихово кевтање и крештање гавранова слагало се у демонску дреку. У су-манутом трку, пси би подизали облаке пепела који би, ниско над крошњама, заклањали бледо сунце. Једва ме примећујући, повремено би ми уплашили коња; тада би понеки од њих остајао устрељен у снегу.

Обучени да лове „људску дивљач“, у шуми су се сударали с вучјим чопорима и, после првог изенађења, кидисали и на њих. Неупоредиво бројнији, задојени мржњом према слободи, над-владали би срчаније вукове; искон би у њима будила наказног вука, подстичући их на борбу до смрти.

Јашући ка Зеленом Брегу угледао сам још не-обичнији призор: држећи се за руке, дечак и старац пролазили су нетакнути између побес-нелих паса. Први пут по повратку са Острва, за-играло ми је срце. Шаке на револверу, погледом сам испратио тај чудни пар; премда су стазама посвуда одјекивали повици и промукли гласо-ви Црвених капута, дечак и старац безбедно су нестали испод борових крошњи.

Напуштајући та шумска згаришта, изнова сам пронашао пут кроз Шуму. Ко зна по који пут откривајући њену лепоту, уживао сам у миру столетних стабала. У њеном срцу, на малим ос-трвима непомућеног Реда, ни самотни ни здру-жени вукови нису знали за хајке. У ноћи, дуго сам слушао њихово завијање; повремено бих се

�2


�3


пренуо, угледавши им светлуцаве очи. Усред честара и високих грана пред свитање бих чуо шумске птице; имало је ту још јелена и срна, а дању је с висина кликтао орао. Дивље животиње беху ишчезле одавно са Зеленог Брега.

Затим бих прелазио невидљиву границу тих оаза нетакнутог Света. На први поглед ништа се није мењало, али би тле одједном почело подрх-тавати од експлозија. Јашући по стробоскопски осветљеној шуми, посматрао бих путање разних хитаца по ноћном небу.

Са променљивом жестином, по висовима и у долинама, тукли су се становници шума и Цр-вени капути; издалека, битке су личиле на ват-ромете, али су експлозије ровале земљу а ватре се разбуктавале у пожаре који су прождирали гуштике. У модрим висинама кружили су гавра-нови; по смирају борби спуштали би се у јатима и, непомични, стајали поред бледих, изнакаже-них лица, тихи попут чувара мртвих.

Корак по корак, огањ битака претварао је чи-таву Шуму у Дрводељин плен. Браниоци су по-сустајали и све чешће би се чуло оргијање Стре-лаца при докрајчивању рањених. И у тим црним шумама Злу као да није имао ко препречити пут. Јер, пошто Добро не надвлађује пуком врлином, победе Зла су често потпуније. Мудраци Замка су и то тумачили Клатном, при чијем би се за-маху улево и многе доброхотне силе окренуле злу и ништењу. Клатном су Мудраци објашња-

вали Време, подсећајући нас да је Игра вечита, будући у темељу Света.

Слутио сам да ме још страшније чека на Зеле-ном Брегу, и да је Град, у борбама плаћеника и Црвених капута, спао на хрпу рушевина.

Али, Дрводељин тријумф није могао бити ко-начан. У руинама је морала преживети и малоб-ројна елита Замка. На први знак, знао сам да ће изаћи из скровишта, не оклевајући да опет зауз-ме место у строју. Будући сој, знао сам да им је исход борбе неважан. Кључеве победе и пораза видели су у рукама Бога, коме су њихове побуде при Игри битне бар колико њихова дела.

�4


��


19.

У сумрак, застао сам да предахнем. С врха једног узвишења угледао сам Зелени Брег; ретка светла једва су му се назирала у мећави.

Али, пажњу ми је привукло нешто друго. Мноштво Црвених капута верало се уза стене, стазама које су од Града вијугале кроз гору.

У пристаништу, Црвени капути су високо по-дигли Дрводељину заставу. Гримизна, с троуг-ластим грбом њиховог вође, дивље се вијорила на ветру. Исти знак: два укрштена длета усред ватреног троугла, Стрелци су усецали по дрвећу, или исцртавали по зидовима кућа пре него би их запалили.

За већину Црвених капута тај знак није имао значења, прикладан колико и други. Стрелци-ма, међутим, обећавао је усхит вечитог уништа-вања: длета, налик ножевима, предочавала су им нову расу господара, изабраних да владају као вуци овцама.

А упућенима у Тајну историју тај знак је ука-зивао на Дрводељине везе с Феничанима, зва-ним и Братство Дрводеља. Хиљадугодишње повести, тај Ред се дичио пореклом од култова попут Молоховог. Али, причало се и да зачетке Братства ваља тражили у Иберији; пошто је реч о тајној историји, владала је збрка. Прогањан, као за Инквизиције, или близак двору, као у

Британији, васкрсавајући увек под новим име-ном, Ред је, по некима, имао везе с Дрводељом. Други су и то порицали.

Али, пролазећи кроз гајеве у којима су људи у црвеним капутима скрнавили лешеве – прво им одсецајући руке и ноге, па главу – схватио сам да дословце понављају прастари феничан-ски обред. Међутим, уместо да кљаштаре ма-лене, дрвене фигуре длетом, Дрводељини људи су мачевима, секирама и и ножевима касапили мртваце. У својој помами нису штедели ни фе-ничанске четврти, па ни Мајсторе Реда. Геомет-ризовани и обезглављени дрвени торзо Фени-чани су, наиме, сматрали симболичком грађом за нову творбу, док је, опет, Дрводеља Свет сузио на крвнике и жртве. У разарању и хајкама на чи-таве народе видео је огањ за каљење нове, гос-подарске расе. Ту није било места поклоницима обнове кроз анархију, а још мање фантастама решеним да створе „Новог човека“.

Али, према учењу Мудраца Замка уметници су први унизили људски лик. Мада је све по-чело ситним, стилским помацима стваралаца склоних бунилу и мраку, њихова дела – чес-то стварана у лудницама – деловала су као рђа на метал. Ретко приказујући човека у његовој чистоти, умоболници су постали узор слабима и недаровитима, а потом су јалови и учени на ружном, злом и нездравом засновали нову ес-тетику. Сви потоњи покољи само су опонашали

��


��


већ насликано или написано светогрђе. Мање одраз пророчанске моћи колико болести душе и духа, та сновиђења су нам заправо припремала будућност, отварајући врата стихији.

У том смислу, поезија је заиста моћнија од по-литике. Јер, мада нам се чини безначајна у ка-тастрофама, кад нам све друге моћи пресахну, она преостаје као последње средство. Али, кад је уметност већ кренула новим током, појави-ли су се и филозофи намерни да разруше сваку културу, не би ли нас, наводно, вратили нашој природи – њима, нажалост, потпуно непознатој. Славећи појам „племенитог“ дивљака, бесловес-ног наспрам Света и Бога колико и главосече са Борнеа, утописти Времена пред Крај делали су испрва у муку и осами. Обично телесно, умно или душевно обележени, удаљени од стварнос-ти, своје маштарије, обећајне срећом и спокојем, заснивали су увек на насиљу према људској природи. Где су Мудраци Замка Човека и Свет видели као безмерна борилишта, а људе као спој божанског и подљудског, они су – сматрајући их безгрешно добрима, или непоправиво лоши-ма – од смртника очекивали Коначно Решење. А неки су, попут злогласног Маркиза, отворено проповедали утопије зла и порока.

У стопу их је следила и наука, окренувши се најпре против теологије, то јест, против човеко-ве целовитости. Наиме, свака од тих новотарија упућивала је на дубљи поремећај, напрснуће

дуж линија слабости – ниједан противпокрет није више могао превазићи истрошеност тва-ри. Пропали беху људи, не идеје. Сва та решења

– заједно и свако за себе – довела су коначно до појаве нових људи, кадрих да разне измозгане и беживотне конструкције злоделима преточе у још гору стварност. Из мрака су поново изро-нили и адепти тајних редова, да усмере превра-те, као дотле уметност и филозофију. А потом су тирани попут Намесника све делатности духа претворили у пука оруђа тираније. Дојучера-шњи бунтовници почели су се утркивати у до-тле незамисливој понизности. Верни следбени-ци утописта, људе су поштовали колико мраве, говорећи да: „Циљ оправдава средства.“

��


��


20.

Пренуо сам се тек кад су над околним узви-шењима затитрали одсјаји слабашних пламено-ва. Убрзо је шума оживела од граје и промуклих гласова људи у црвеним капутима. Бакљама ос-ветљавајући себи пут, напредовали су ка дуби-ни Шуме.

Узнемирила ме је промена на њима: устројени у обучене одреде, личили су на војску. Испред сваке јединице јахале су мале групе Стрелаца, отмених у седлу. Трчећимкораком пратили су их чаркари; олош са Зеленог Брега, неспретно се се кретали ван стаза, па су их Стрелци пожури-вали бичем.

Како су из Града пристизале нове чете, сте-зао се обруч око литица и брегова северног дела Шуме. Многе Дрводељине пустахије већ је обу-зела помама. Пљачкајући сеоске куће у низини, плен су делили уз тучу и свађу. Разваљујући гостионице и винске подруме, певали су песме поруге и претње.

А онда је подигнут главни стег и дувањем у рог дат знак: клицање је дочекало чопоре паса, који су се уз кевтање и лавеж бацили у гушти-ке; у дивљем трку, с њих су се откидале црвене варнице. Пошто су Дрводељине живе буктиње ишчезле у шикари, ватре су накратко тињале а

затим су се шумске стазе претвориле у пламене потоке.

Из црвених сенки поново су изронили чарка-ри, а Стрелци, уз звиждуке и њиску коња, поју-рили ка срцу шуме. Оштро се оцртавајући насп-рам снега подигли су пушке, и на грлени повик опалили први, заглушујући плотун. Као одјек, из шуме су до мене допрли запомагање и крици, па још гласнији, бахати смех Стрелаца.

Пре него се барутни дим разишао, видео сам и како се понегде ломе редови чаркара, уз сев оштрица. Зачуо сам и пригушен звук налик сечи дрва: чаркари су секирама докрајчивали рањене.

Пред силином напада, браниоци Шуме нису бежали већ се огорчено тукли за сваку стопу земље. Како су их плотуни Стрелаца потис-кивали према северу, киша њихових копаља и стрела косила је и Црвене капуте. Јуриши Дрво-дељних људи ломили су се испод литица где су им се становници шуме, штитећи збегове, суп-ротстављали прса у прса.

У сенци борових крошњи, усред касапнице, готово да нисам дисао. Али, тргнувши узде, на-ставио сам да јашем Шумом, у којој су се уздаси и стењање бораца мешали с крицима умирућих; из гуштика, рањеници су ме преклињали за помоћ.

�0


�1


Нисам, међутим, јахао ка зараћеним горама на северу, већ ка Зеленом Брегу, слутећи да одат-ле извире ужас.

Али, док сам из каса прелазио у галоп не бих ли што пре минуо ватрену кружницу, налетео сам на чаркаре. Срећом, омамљени пићем и крвљу кретали су се као месечари, не покуша-вајући да ми препрече пут. У галопу, сви звуци ми се стопише у бубњајући шум; око мене, њи-хови готово нечујни меци плели су светлећу па-учину. Прескачући огњене зидове, осећао сам се срастао са оружјем и коњем; блистајући, мач ми је остављао расплинут траг.

Прошавши између непријатеља, у неколико скокова докопао сам се узвисине – и обрео ус-ред групе Стрелаца управо пристигле с једног од шумских стратишта. Погледали смо се у очи; сечиво ми је бљеснуло и осетио сам дрхтај че-лика у туђем телу; успорено, падали су без гла-са, понеки уздахнувши на млаз сопствене крви. Све се завршило у магновењу; три тела су оста-ла на снегу а ја сам одјурио, полегавши по врату седланика.

За мном није било потере. Затечени, Стрелци су испалили тек по неки хитац. Куршуми су ми прошли високо изнад главе, добујући по стаб-лима. Већ у шуми, осетио сам ударац метка у бутину – и топлоту, јер ми се чизма почела на-ливати крвљу.

Одмичући, гледао сам како при промени вет-ра у пожарима страдају и Дрводељини људи. При бекству, дуги капути би им се заплитали о трње; не успевши да их се ослободе претварали су се у буктиње, прштећи ројевима црвених ис-кри. Умирали су уз пригушен крик, неописивог грча на лицу.

Застао сам тек на ивици Шуме, осврнувши се. Усред помамне битке пожари су осветља-вали врхове гора, а ракете и облачно небо, те честаре натопљене крвљу. Изван ватреног обру-ча, удаљен од експлозија, јасније сам чуо јауке рањеника, и јаросне повике Дрводељиних стре-лаца – гонећи коње до изнемоглости, малаксали али неутажени клонули би у снег. Дрхтаве ватре обасјавале су лешеве и расуто оружје.

Ни поглед на Град, видљив у низини, није обећавао добро. Тек по које светло жмиркало је кроз мећаву; шибан ветром јахао сам ка Зеле-ном Брегу, месечевим крајоликом. Границу сам прешао поред Црвених капута заокупљених битком у Шуми. Прошао сам потом старим, др-веним мостом, па пролазио поред опрљених али целих манастирских зидина.

Зашто нисам тад одложио оружје? Није ли свака бешчасна борба и бесмислена? Јер, суко-бима у Граду и Шуми недостајало је поштовања, будући да су се борци делили само на крвнике и жртве.

�2


�3


Неприметно, не мењајући се, предео је најед-ном постао стварнији, просијавајући бледим, безмало несагледивим сјајем. Купао сам се у зра-цима Палате Вечности и њених, судбоносних, Капија Светлости. Наспрам те невидљиве, благе и застрашујуће озарености духа, бледели су и шумски пожари и Дрводељина злодела. Схватио сам да је крв проливена те ноћи – и свих пре, и после ње – део Свете Тајне Жртве.

Ко зна колико бих још стајао, да ме из омамље-ности није пренула рука на рамену. Изненађен, чврсто сам загрлио Зела, друга из Замка; један другом приповедајући догађаје из Црне шуме, кренули смо ка Манастиру. Као некоћ у рату, без много речи знали смо шта нам је чинити.

21.

Високих бедема, Манастир је још стајао нета-кнут. Сјахали смо и, водећи коње за узде, про-шли кроз камену капију. У дворишту је Зело за-њихао звоно малог, склепаног, дрвеног звоника. У дубокој ноћи, зачас су нас окружили малоб-ројни монаси, слуге и сељаци с манастирског имања. Црна шума се одатле видела исувише добро да би ико, за битке на висовима, мислио на починак.

Из гомиле се издвојило још неколико другова из Замка; збацивши мантије, открили су оружје. У дворишту је стајао мали одред, спреман да се запути ка Зеленом Брегу.

Тек касније сазнао сам да је чудо спасло Ма-настир од уништења: док је горео Зелени Брег и надирала руља, вођа Црвених капута срушио се како је примакао зубљу крову. Застрашени његовом необјашњивом смрћу, и Стрелци су ус-тукнули. У пожару који се ипак разбуктао, оп-рљивши спољни зид, разоривши звоник, звоно, и неке дворишне зграде, страдали су многи ка-луђери. Худа судбина задесила је и оне који су се те ноћи затекли изван манастирских зидина.

Потом неузнемираван, Манастир је живео мимо спољашњег света. И многе избеглице су се у њему спасле, молећи се и снажећи дух у њего-вим ћелијама док је Дрводеља свуда сејао стра-

�4


��


ву. Мада су му имања опустошена, Манастир се хранио миром, усред стихије.

Те ноћи, Зело и ја нисмо имали времена један другом да испричамо шта нам се све десило по напуштању Старог арсенала. Предахнувши ко-лико за обед хлеба и вина, узјахали смо опет: чинило нам се да пожари посустају, иако је из Црне шуме ветар још доносио дим, смрадан на стрв и месо.

Снег је покривао планине; у даљини, као кроз измаглицу, назирали смо Зелени Брег. Али, и пре него сам главу покрио кацигом вратио ми се нехај према метку и сечиву. Док смо чекали благослов манастирског Старешине, у беспре-корном устројству нашег одреда видео сам до-бар знак.

Јер, не само да је ведрина нужна за сваки по-духват, већ су нас у Замку учили да садашњост ценимо бар колико прошлост, и будућност. Како бисмо иначе препознавали драгоцено и у најпогубнијем искуству? Узор нам, значи, није био безобзирни јуришник, већ прегалац кадар да и усред полома уочи лепоту цвета, неба, па и непријатеља.

Блажен, пролазио сам испод капије, примив-ши благослов свештеника; стварност ми се беше приближила жељама, ипак не прелазећи у бе-смртност. Започињали смо Дело, нужно скупо и несавршено, и примицали се Смислу: с бла-гословом, ударац намењен Дрводељи и њего-

вим хордама претворио се у замах посвећеним мачем.

Уто, још једно знамење привукло ми је пажњу. Једна снежна пахуља промакла ми је пред очи-ма; у бескрајном трену, као кроз лупу, сагледао сам јој зракасти склад, непоновљиве лепоте. И, пре него ми се истопила на рукаву плавичасто је заблистала, као да није од твари. Попут свега на Свету и она беше саздана за Вечност – чедо никаквог тренутка, нити случаја. Како иначе објаснити толику пажњу при Стварању чак нај-ситнијих, и најпролазнијих ствари?

Подигавши главу, кроз све гушћу мећаву на-предовао сам касом, једва препознајући пут – толико се, наиме, променио тај некада плодан и богат крај. Брзо смо се спустили у долину; кроз црвену измаглицу и облаке, поново је засијао месец. Застали смо пред градском капијом.

��


��


22.

Док смо пролазили испод каменог свода, теш-ка, широм отворена врата свалила су се уз тре-сак, подижући облаке сувог снега и чађи. У не-реду су нас дочекали и напукли, артиљеријом и лагумима разровани бедеми, и скршене опсадне справе под њима.

На бледој месечини, уз замируће одсјаје битке у Шуми, Град је почивао у тишини. Не видевши страже на капијама, прошли смо преко засне-жених гомила шута, цигала и камења – право ка Тврђави, такође поцрнелој од ватре. Јездили смо поред згаришта старих храмова и цркава; где су некад почивали кипови богова и чудот-ворне иконе кочила су се још само празна пос-тоља. У прашини, смрскан, лежао је и стари Рог изобиља.

Урвана је била и Намесникова палата, али су посвуда, између рушевина, штрчале нове сиро-тињске колибе од прућа. Још жалосније су нам деловале пусте и заснежене градске улице. Осе-тили смо, међутим, да нас прате многе очи; кроз таму, из сенку у сенку претрчавале су црне при-лике Дрводељиних ухода.

На старој Тврђави још су висиле Дрводељине заставе. С бедема, топ којим су некад оглаша-вани ратови против Турака још беше уперен у нас. Капије на Тврђави пркосиле су нам заман-

даљене. И, премда на зидинама и кулама нисмо видели Црвене капуте, назирали смо комешање. Знао сам да Дрводељини стрелци већ трче ход-ницима, и вребају кроз пушкарнице.

Полако, иступили смо из сенке, на чистину испод бедема. Плавичастим бљеском севнуле су наше кациге, оклопи и оружје.

Али, с једноставности технике Замка, наша најразорнија и најчудеснија оружја нису се исти-цала као мачеви и копља; начињена од кристала, личила су на амајлије. Стиснута у шаку исија-вала би смртоносан сноп, усмераван мишљу, и погледом.

Ипак, оклевао сам да наредим напад. Јер, иза нас се искупила маса дотле скривених житеља Зеленог Брега. Тихи, посматрали су Тврђаву с очајањем пре него мржњом. Чак жене и старци међу њима беху наоружани старим двоцевкама, секирама, или зарђалим копљима; бојао сам се за њих, невичне рату.

Тада је, уз заглушујући тресак, хитац из тврђавског топа испразнио простор испред главне капије; затресло се и под нашим ногама, и зачуо урлик масе. У готово правилном кругу, усред ковитлаца дима, назирало се страхотно комешање. Једни су бежали, други хрлили ка рањенима. У том часу подигао сам руку.

Пре него се дим од гранате разишао, плави зраци наших кристала прошарали су небо, па дотакли кровиште, пушкарнице и стражарске

��


��


куле. Масивна врата расула су се у иверје, гвоз-дени окови треснули о степенике. На бедемима и око топа, кошени зрацима, падали су успани-чени Црвени капути. Запраштале су, па замук-ле, њихове пушке. Крици умирућих надјачава-ли су и метеж испред главне капије, а онда нас је пресекао, све, болни, нељудски урлик из дубина Тврђаве. Тим јауком, битка је и окончана; сја-хавши, кренули смо ка капији, заставши насп-рам густог, смрдљивог дима из ходника.

Пели смо се затим полумрачним степени-штем, поред замирућих бакљи. Али нигде нисмо наишли на Црвене капуте, већ само на њихово оружје; из таме би нас повремено погурио поне-ки насумичан хитац. А онда смо зачули цику и вриску с Пристаништа, с друге стране Тврђаве.

Међу зеленим сенкама, наспрам гомиле ста-новника Зеленог Брега стискала се група Црве-них капута. Унезверени и голоруки, крили су се једни иза других, понеки скидали капуте. Али, грађани су их препознавали и уз псовке извла-чили из гужве. На голоруке, међутим, нико није дигао руку; код пролаза ка подземним ћелија-ма, једног за другим гурали су их низ мрачне и клиске степенице. Из дубине, шкљоцале су бра-ве и реско падали засуни.

Али, са кеја се већ отиснуло неколико чамаца с бегунцима; од њих нас је делило свега неколи-ко хвата. Упркос помрчини разазнавали смо им лица; сложно веслајући, све брже су одмицали

ка мочварама Ушћа не обазирући се на Стрел-це који су скакали у воду и грчевито пливали ка њима, не би ли се спасли. Ударани веслима, мрачне мрље наспрам сјајне реке, пливачи су се давили у вировима; у непомеру, месец је опет засјао кроз облаке, и ми смо угледали Великог Дрводељу.

Седео је на прамцу подупревши главу; подрх-тавајући, сенка профила му се оцртавала на на-мрешканој води. Препознао сам му лице, дотле виђено само у гомили, или мимолазу.

Обасјан месечином, окренуо се према нама и тешко, неспретно устао. Испод јарко црвеног капута напињао му се огроман стомак; танких удова подбочио се, пркосан.

Не хајући на љуљање чуна, посматрао нас је, лица бледог при зеленим одсјајима. Кроз пљусак весала обећао нам је, пискутаво, да ће се на челу Црвених капута вратити на Зелени Брег.

На то, обалом се разлегао грохот, па је запу-цало и одатле и из чамца: усред белих водоско-ка неки су се чунови преврнули, међу њима и његов. Убрзавши, остали су ишчезли иза окуке реке.

Не знам да ли је међу жртвама брзака био и он, али смо већину Црвених капута пустили да побегну. Свесни да нема Света без Зла, појаву таквих сматрали смо неминовном, надајући се дужем предаху до следеће.

�0


�1


Поредак на Зеленом Брегу издигао се још јед-ном из рушевина, његовим житељима вративши потребу за заједницом. Велики Дрводеља остао је Сенка – иза, и испред нас.

23.

Али, захваљујући тој Сенци, још заносније заблистао је крајолик, кад је над планином из-ронило сунце. Дрводељини бојовници нису ни замакли иза окуке кад смо угледали галеба како кружи високо, па све ниже, вребајући рибу. Зора је преобразила и гајеве уз реку, одакле се зачуо птичји пев.

Оживеле су улице и у оближњим варошица-ма. По приношењу жртава у храмовима и гаје-вима, и божје службе по црквама, и последњи становници изашли су из скровишта. Јер, нису сви знали за битку испред Тврђаве, нити њен исход: од раног јутра, на градским капијама сударале су се две колоне: једна одлазећи због гласина о новим борбама, друга враћајући се из Црне шуме. У исти мах, спознали бесмо и сласт и горчину победе.

Згађен убијањем и крвљу, притиснуо сам рану на бутини. Кроз оштар бол, пожелео сам да бу-дем што даље од растуће вреве. Али, и Црна шума и зарушени бедеми Тврђаве рудели су на јутарњем сунцу, а над круништем је заблистала величанствена, златна аура.

Попевши се над нагореле кровове околних кућа, са степеништа угаоне куле посматрао сам предео испод Града, и борбе у долини. Гониоци Црвених капута беху се приближили доњим се-лима, чешљајући мочваре и гуштике; на пове-тарцу, увијале су се перјанице барутног дима.

Ободрен, наставио сам да се пењем. Одбацио сам кацигу, па грудњак, чији сам тупи, метал-ни удар о степенице чуо као из даљине. Заоби-шавши лешеве Црвених капута, закорачио сам на последњи степеник, одакле се видело и Вучје брдо.

На врху Тврђаве, готово поражен Сјајем, као да сам уронио у етер. Лак, схватио сам и да ме рана више не боли. Приневши шаку очима ос-мехнуо сам се, видевши је обасјаном. Као при Првом Дану Стварања, светлосна мрља преда мном почела је попримати чврсте облике; из бескрајног плаветнила, Бело острво ми се при-ближавало, великом брзином.

Није га нестало ни кад сам затворио очи – као да ми га је непозната сила заувек утиснула у мрежњачу ока, и срце.

�2


�3


БЕЛЕШКА

Поглавља 1, 2, 3 и 4објављена су под насловом „Замак“ у часопису КЊИЖЕВНА РЕЧ – ПАНОРАМА 2000, Београд, бр. �12, августа 2000.

Други део романа „Бело острво“ (поглавља 1�, 1� и 1�) објављен је у часопису САВРЕМЕНИК, Београд, бр. �2–�3–�4, новембар2002. године, а прештампан у СРПСКОМ ЛИС-ТУ, Гласнику Српског Клуба, Београд, бр. �, маја 2004.

Поглавља 1� и 1� штампана супод насловом „Гозба по-бедника“ у часопису СВЕСКЕ, Панчево, бр. �4–��, септембра 2000. године.

Цео роман редигован је лета 200�, ради целовитости.

Борис НадГОЗБА ПОБЕДНИКА

УредникМомчило Селић

КорицеДејан Павловић

Графички уредник Дејан Павловић

КоректураБеба Дасовић

ИздавачКњижара ЖАГОР

Београд, Кнез Милетина �E-mail:[email protected]

За издавачаМирјана Литричин

ШтампаШтампарија “Марковић”

Авалска Крагујевац

Штампано у �00 примерака200�.

Documents

Boris Nad Gozba Pobednika