Univerzitet “Braća Karić ”

Fakultet za trgovinu i bankarstvo “Janićije i Danica Karić”

Beograd

Seminarski rad: Iz predmeta Poslovne Finansije

Na temu:

Akcije

Mentor:

Prof.Dr Dragan Đ. Vučinić

Beograd, decembar 2003.

Student:

Bosiljčić Igor

Br.Indeksa: 429/03

Naravno moramo napomenuti i specijalizovano tržište na kome se odviaju transakcije vezane za hartije od vrednosti. Tržište hartija od vrednosti u sebi objednjuje:

• delove novčanog tržišta (primarno i sekundarno tržište kratkoročnih hartija od vrednosti) i • tržišta kapitala (tržište akcija i zajmovnih efekata – tržište dugoročnih hartija od vrednosti).

Suština postojanja tržišta hartija od vrednosti je u alociranju kapitala kao onim subjektima koji će ga upotrebiti na najbolji način. U savremenim privredama možemo reći da svaka roba ima svoje tržište. Pa kada su umesto gotovog novca banke počele da izdaju potvrde u kojima se potrvđuju prava nad tim novcem – nastao je najraniji oblik hartija od vrednosti, a kada su same potvrde razmenjivane između banaka, ili drugih subjekata –stvoreno je prvo tržište hartija od vrednosti. Koliko će tržište hartija od vrednosti biti razvijeno zavisi:

• od ponude HOV • od tražnje za HOV i • od ukupnog karaktera mehanizma privrede i proizvodnje.

Tržište hartija od vrednosti se sastoji od: • emisionog ili primarnog tržišta i • sekundarnog tržišta.

Sekundarno tržište Svaka prodaja ili kupovina hartija od vrednosti koje su već izdate i prvi put otkupljene se odigrava na sekundarnom tržištu. Postoje dva osnovna tržišta hartija od vrednosti:

1) tzv. Nacionalno tržište (over the counter) 2) Berze

Efikasnost sekundarnog tržišta se meri njegovom sposobnošću da obezbedi dovoljno velik asortiman hartija od vrednsti u ponudi, kako po vrsti tako i po ročnosti.

Od količine hartija od vrednosti koje se mogu kupiti/prodati u periodu vremena zavisi kapacitet ili dubina tržišta. Važno je da postoji stabilnost hartija i berzanskih troškova. Od svih faktora na efikasnost najviše utiče sposobnost tržišta da izgladi povremene disproporcije u ponudi i tražnji.

Finansijsko tržište

Finansijsko tržište je organizovan tržišni prostor na kome se susreću ponuda i tražnja za finansijsko – novčanim sredstvima i formira se tržišna cena alokacije finansijskih sredstava.

Savremeno finansijsko tržište ima tri relativno samostalna tržišna segmenta: 1) Tržište novca 2) Tržište novčanog kapitala i hartija od vrednosti 3) Devizno tržište.

Tržište novca je tržište na kome se kupuje i prodaje

novac, kratkoročne hartine od vrednosti (sa rokom dospelčosti do jedne godine) i ostala likvidna sredstva. Ovo tržište nam omogućava da novac zamenimo za razne tržišne instrumente koje možemo lako zameniti ponovo u novac.

Tržište kapitala je finansijsko tržište na kome se odvijaju transakcije dugoročnim novčanim sredstvima (kapitalom) i dugoročnim HOV. Na ovom tržištu se nudi i traži kapital na dugoročnoj osnovi (primarno tržište kapitala) i trguje već emitovanim dugoročnim HOV (sekundarno tržište kapitala).

Devizna tržišta su tržišta na kojima se kupuju i prodaju strana sredstva plaćanja. Na tom tržištu se utvrđuje devizni kurs i putem intervencija upravlja deviznim rezervama države.

Emisiono ili Primarno tržište je tržište gde se vrši izdavanje hartija od vrednosti i njihov prvi otkup od strane kupaca. Kakva će biti funkcija Emisionog tržišta zavisi od:

• Ponude i tražnje za sredstvima • Razvijenosti finansijskog mehanizma • Načina plasmana emitovanih HOV • Stepena mešanja državnog sektora

, ali pre svega zavisi od načina distribucije emitovanih hartija od vrednosti. U zavisnosti od toga razlikujemo:

1) Distribuciju putem direktnih odnosa izdavača i kupca (banke i druge finansijske institucije se javljaju u ulozi prostih distributera).

2) Distribucija hartija od vrednosti putem indirektnih odnosa izdavača i krajnjeg kupca (tipično za SAD i Veliku Britaniju).

3) Emisije finansijskih posrednika (hipotekarne banke, državne i privatne finansijske institucije) koji vrše emisiju i prodaju HOV najširem sloju stanovništva (tišično za Japan i Evropske zemlje).

Sva tri pomenuta načina emisije i distribucije HOV se javljaju u praksi na svim tržištima samo u različitim kombinacijama.

Hartije od vrednosti može emitovati: • preduzeće • banka • savezna država • republika članica • autonomna pokrajna • opština • grad…

Nacionalno tržište je neformalnog karaktera i odvija se putem brokerskih firmi u čitavoj zemlji. Na ovom tržištu se trguje svim vrstama hartija od vrednosti. Glavni učesnici na ovom tržištu su brokeri i dileri. Jedna firma je obično istovremeno registrovana i za brokerske (u tuđe ime i na tuđ račun) i za dilerske (u svoje ime i za svoj račun) poslove, ali ih ne sme obavljati istovremeno.

Berze Rade po principu dvosmerne aukcije. Glavni zadaci berze su: 1) Stvaranje kontinuiranog tržišta

HOV 2) Stvaranje uslova fa formiranje

objektivne (tržišne) cene HOV 3) Izjednačavanje cena u

vremenu i prostoru 4) Predviđanje opštih privrednih

kretanja na osnovu praćenja brezanskih parametara.

Hartije Od Vrednosti (HOV) Hartija od vrednosti je veoma širok pojam. Kako je tema ovog seminarskog rada Akcija, to se Hartije od vrednosti moraju obraditi u kraćim crtama, kako bi se stekla perspektiva mesta koje akcije – kao HOV zauzimaju u dugom nizu drugih. Tako da će ovo poglavlje obraditi sledeće važne momente:

1) Pojam hartija od vrednosti 2) Osobine hartija od vrednosti 3) Uloga i značaj HOV 4) Uzroci čestog pojavljivanja HOV u prometu 5) Pravna priroda odnosa u vezi sa HOV 6) Izvori prava HOV 7) Prenos hartija od vrednosti. 8) Vrste hartija od vrednosti.

Pojam: Hartije od vrednosti predstavljaju jednu posebnu grupu pismenih isprava izdatih u strogo propisanoj formi koje sadrže neko imovinsko, odnosno građansko pravo čije postojanje, prenos ili ostvarivanje uslovljeno posedovanjem te same isprave.

Danas se govori o bezdokumentarnim ili dematerijalizovanim hartijama od vrednosti. Pismena isprava ne postoji, ali se prava iz “hartije” primenjuju na pravne odnose izdavaoca i titulara isto kao i da pismena isprava postoji. Dematerijalizaciom se štedi na troškovima štampe i čuvanja, sprečava se habanje, falsifikovanje, krađa.

Hartija os vrednosti je isprava o nekom građanskom imovinskom pravu koje je usko vezano za tu hartiju, pa se prenošenje i vršenje tog prava ne može ostvariti bez isprave. Naime, sam papir koji predstavlja hartiju od vrednosti nema neku posebnu vrednost, ali pošto pravo na koje se odnosi hartija ne može vršiti bez te hartije – ona dobija vrednost koju ima to pravo. Zato kažemo “hartija od vrednosti”.

hartije od vrednosti su po pravilu pismene isprave. Zakonom su predviđeni bitni elementi koje jedna pismena isprava mora da sardži da bi se mogla smatrati hartiom od vrednosti. Izuzetak od ovog pravila su dematerijalizovane ili bezdokumentarne hartije od vrednosti kod kojih za postojanje prava iz hartije nije neophodno da postoji pismena isprava. Kod ovih hartija je dovoljno da su prava i njihovi titulariupisani u odgovarajuću dokumentaciju.

O

S

O

B

I

N

E

Formalnost:

Imovinsko pravo: U hartijama od vrednosti je naznačeno neko imovinsko pravo – obligaciono ili stvarno. Ima hartija koje sadrže nekoliko prava. Treba imatu u vidu da se isprave koje sadrže neko drugo (ne imovinsko) pravo (nrp.diplome, uverenja, izjave) ne mogu smatrati hartijama od vrednosti.

Inkorporacija: Pravo na koje se odnose hartije od vrednosti u tesnoj je vezi sa hartiom. Pa se zato kaže da je pravo “otelovljeno” ili “inkorporisano” u hartiji od vrednosti. Pošto je pravo na koje se odnosi hartija u njoj inkorporisano, to pravo može vršiti samo lice koje je u mogućnosti da je podnese njenom izdavaocu ili drugom dužniku. Ovo je pravo naročito izraženo kod hartija od vrednosti na donosioca, jer ako imalac izgubi hartiju gubi i pravo na koje se hartija odnosi.

Prezentacione isprave: Da bi neko lice vršilo pravo iz hartije ono mora da je “prezentira” njenom izdavaocu ili nekom drugom dužniku.

Tražljivost: Pošto poverilac treba da “zatraži” od izdavaoca ili drugog dužnika da izvrši obavezu iz hartije, one su i tražljive isprave.

Negocijabilnost: Prava na hartiju i iz hartije se mogu preneti na drugo lice pa su one i “prenosive” ili “negocijabilne”. Neke se hartije prenose uz manje neke uz više formalnosti. Najviši intenzitet negocijabilnosti imaju hartije na donosioca jer njihov prenos na zahteva nikakvu formu.

Uloga i

značaj :

Uzroci čestog

pojavljivanja

HOV u

prometu:

(1) Položaj poverioca je znatno sigurniji ako je njegovo pravo inkorporisano u hartiji i ako je on poseduje. Jer osim njega niko ne može da zahteva ispunjenje obaveze iz hartije. Dovoljno je da podnese hartiju dužniku bez potrebe da dokazuje osnov po kojem je nastalo njegovo potraživanje. U slučaju spora imalac hartije će lakše ostvariti svoja prava nego poverilac koji tu hartiju ne poseduje.

(2) Sa druge strane i položaj dužnika je sigurniji. On bez obzira na postojanje duga nije dužan da izvrši svoju obavezu sve dok mu ne bude prezentirana hartija od strane njenog zakonitog imaoca. Kad ispuni obavezu on od poverioca dobija hartiju i ona zatim služi kao dokaz da je oslobođen svoje obaveze.

(3) Većina HOV omogućava lako prenošenje potraživanja sa jednog na drugo lice bez komplikovane procedure.

(4) Sigurnost HOV. Danas su hartije tako podešene po formi i sadržini u kojoj se izdaju da pružaju veliku sigurnost učesnicima u različitim poslovima prometa.

1) Sredstvo robnog prometa. U savremenom robnom i platnom prometu HOV se mogu koristiti kao sredstvo robnog prometa. Prenosom određenih hartija sa jednog na drugo lice vrši se pravni promet stvari naznačenih u hartiji. U tu se sdvrhu mogu koristiti skladišnica ili teretnica.

2) Sredstvo plaćanja – umesto gotovog novca (čekovi).

3) Kreditno sredstvo – recimo menice.

4) Sredstvo obezbeđenja – kupac koji kupuje robu na kredit može prodavcu dati menicu kao obezbeđenje.

5) HOV se mogu koristiti kao sredstvo za prikupljanje slobodnih novčanih sredstava (obveznice, akcije).

1) Položaj poverioca sigurniji

2) Položaj dužnika sigurniji

3) Lako prenošenje potraživanja

4) sigurnost

Pravna priroda

odnosa u vezi sa

HOV : Mišljenja o pravnoj prirodi odnosa u vezi sa hartijama od vrednosti mogu se podeliti u dve grupe:

PRVA

GRUPA: Čine mišljenja po kojima odnos između dužnika i poverioca iz HOV nastaje jednostranom izjavom volje dužnika.

Po ovoj teoriji obaveza dužnika nastaje kada je hartija napisana, potpisana i predata korisniku. Ako hartija izađe iz ruku izdavaoca mimo njegove volje, obaveza iz hartije ne nastaje.

I kod ove kao i predhodne teorije, obaveza iz hartije od vrednosti nastaje jednostranom izjavom volje izdavaoca, s tim što ona, tačnije, nastaje kada dužnik stavi svoj potpis na hartiju, bez obzira što je nije predao korisniku.

Teorija

emisije:

Teorija

kreacije:

DRUGA

GRUPA: Čine mišljenja po kojima odnos između dužnika i poverioca nastaje na osnovu zaključenog ugovora.

Teorija

ugovora:

Teorija pravnog

privida:

Obaveza izdavaoca nastaje kada se sklopi ugovor sa prvim korisnikom hartije od vrednosti na osnovu koga se korisniku predaje hartija. Ovaj ugovor se istovremeno zaključuje i u korist kasnijih imalaca hartije od vrednosti, tako sa oni imaju pravo da zahtevaju ispunjenje obaveze od dužnika.

Savesni imalac hartije od vrednosti postaje titular prava iz hartije prema izdavaocu bez potrebe da dokazuje da je hartija izdata i stavljena u promet na osnovu punovažnog posla. Stvara se privid, predpostavlja se da je hartija valjano izdata čim je u prometu.

Izvori prava hartija

od vrednosti: Što se tiče rešenja na

međunarodnom nivou još u prvoj polovini prošlog veka donete su konvencije koje su se ticale pojedinih hartija od vrednosti. Recimo, u Ženevi 1930.godine donete konvencije o menici…

Na nacionalnim nivoima takođe su regulisana pitanja iz ove oblasti. U našoj zemlji je tek krajem 1971.godine donet Zakon o hartijama od vrednosti. Danas Zakon o obligacionim odnosima daje najširi okvir za emisiju i promet svih vrsta hartija od vrednosti koje se mogu emitovati prema Zakonu o hartijama od vrednosti.

Prenos

hartija od

vrednosti:

Pravna regulacija hartija od vrednosti je od izuzetne važnosti. Ta regulacija je izvršena na:

• međunarodnom i

• nacionalnom nivou.

Međunarodni nivo: Nacionalni nivo:

Način prenosa HOV zavisi od vrste hartije. A od načina na koji je izdata HOV zavisi koje će prigovore izdavalac hartije moći da istakne prema imaocu hartije kad ovaj zatraži ispunjenje obaveze iz hartije. Zato od načina na koji je izvršen prenos u velikoj meri zavisi pravni položaj sticaoca hartije.

Prenos prava predajom.

Prostom predajom iz ruke u ruku prenose se prava hartije koje glase na donosioca. Na hertiji se pri tome ne stavlja nikakva izjava o prenosu. Mogućnost isticanja prigovora je vrlo ograničena. Izdavalac hartije može isticati prigovore koji proističu iz same isprave: da je njegov potpis falsifikovan, da je obaveza zastarela ili da nije ni dospela. Prigovore iz osnovnog posla izdavalac može samo prema prvom, a ne i kasnijim imaocima hartije. Ako izdavalac izvrši obavezu iz hartije licu koje je znao ili morao znati da nije njen zakonit imalac, biće dužan da nadoknadi štetu licu od koga je hartija nezakonito oduzeta. Izdavalac koji je izvršio obavezu iz hartije znajući da to nije dužan da uradi, neće imati pravo da od lica koje mu je prezentiralo ispravu zahteva povraćaj isplaćene sume.

Prenos prava ustupanjem.

Ustupanjem se prenose prava koja su sadržana u hartijama od vrednosti na ime, a ovako se mogu prenostiti i hartije po naredbi. Prenos prava se vrši ubeležavanjem na hartiji imena novog imaoca, potpisivanjem prenosioca i upisom prenosa u registar hartija od vrednosti, ubeležavanjem na hartiji izjave o prenosu “ustupam prava iz hartije”. Prvo se prenosi pravo iz hartije, a zatim pravo na hartiju. Sve prigovore koje je dužnik mogao da istakne prema ranijem može da istakne i prema novom poveriocu. Raniji ne odgovara prema novom poveriocu za neispunjenje obaveze izdavaoca. Izdavalac hartije može izjavom napisanom na hartiji da zabranio njeno prenošenje, od kog se trenutka može samo uslovno govoriti o hartiji od vrednosti jer nedostaje njeno bitno obeležije – prenosivost.

Prenos prava indosamentom.

Pravo iz hartija po naredbi se prenosi indosamentom (nasleđem). S obzirom na njihovu formu razlikujemo:

1) Puni indosament – sadrži klauzulu o prenu hartije “umesto meni platite…”, firmu ili ime lica na koje se hartija prenosi (indosar), potpis prenosioca (indosant), mesto i datum prenosa.

2) Blanko indosament – sadrži

samo potpis indosanta, a imalac kasnije prema sporazumu dodaje i svoje ime.

3) Indosament na donosioca –

umesto imena indosara stavlja se reč “donosiocu”.

4) Rekta indosament – kad

izdavalac želi da zabrani dalji prenos indosamentom staviće klauzulu “ne po naredbi” (rekta klauzulu) i dalje se prenos vrši ustupanjem (cesijom).

5) Povratni indosament – kod koga

se kao indosar pojavljuje izdavalac hartije po naredbi ili neki raniji imalac.

• Menica • Ček • Skladišnica • Akcija • Obveznica • Blagajnički zapis • Certifikat • Komercijalni zapis • Državni zapis

Poznatije

HOV:

Prema našem pozitivnom pravu

hartijama od vrednosti smatraju

se sledeće pismene isprave:

Vrste hartija

od vrednosti:

• Prenosivi tovarni list u želez. transportu stvari • Prenosivi tov. list u drumskom prevozu stvari • Prenos. tov. list u prevozu stvari vazduhoplovom • Teret. u prevozu stvari unutrašnjim vodenim putevima • Teretnica u pomorskom prevozu stvari

Pošto postoji veći broj hartija od vrednosti definisano je 6 osnovnih kriterijuma njihove klasifikacije:

1) Hartije prema načinu određenja imaoca prava

2) Hartije prema prirodi inkorporisanog prava

3) Hartije prema odnosu sa osnovnim poslom

4) Hartije prema načinu nastanka prava

5) Hartije prema karakteru potraživanja

6) Hartije prema roku dospelosti

Manje

poznate

HOV:

(1) Hartije prema načinu određenja imaoca prava:

(4) Hartije prema

načinu nastanka prava:

(2) Hartije prema

prirodi inkorporisanog

prava:

(5) Hartije prema

karakteru potraživanja:

(6) Hartije prema

roku dospoelosti:

Hartije na ime:

Ime korisnika je označeno u samoj hartiji (bez obzira da li se radi o jednom ili većem broju lica). Unošenjem “rekta klauzule” u hartiju, hartija na ime se pretvara voljom izdavaoca u hartiju na donosioca. Hartije na ime se još nazivaju i “recta hartije”. To znači da se izdavalac hartije obavezao da obavezu iz hartije izvrši na prvom mestu licu naznačenom u hartiji, a tek onda nekom drugom, ako se za to ispune uslovi.

Hartije po

naredbi:

Korisnik prava je označen u ispravi, s tim što on ima mogućnost da odredi neko drugo lice, svojojm naredbom, kao korisnika hartije.

Hartije na

donosioca:

Korisnik prava nije naznačen u hartiji već izdavalac preuzima obavezu prema svakom licu koje mu bude prezentiralo ovu ispravu.

Alternativne

hartije:

Ime korisnika je označeno u hartiji, ali je dopušteno da se obaveza iz nje izvrši i svakom drugom donosiocu isprave.

Mešovite

hartije:

Jedan njihov deo glasi na ime ili po naredbi, a drugi na donosioca.

Stvarno pravne: Obligaciono pravne: Hartije sa pravom učešća:

Odnose se na određenu stvar pokretnu ili nepokretnu.

Sadrže u sebi neko obligaciono (tražbeno) pravo, tj imaocu hartije daju pravo potraživanja prema dužniku (menica, ček...).

Sadrže u sebi lično pravo učešća u upravljanju pravnim licem izdavaocem hartije i imovinsko pravo učešća u dobiti izdavaoca (akcije).

(3) Hartije prema odnosu

sa osnovnim poslom:

Kauzalne:

Razlog izdavanja hartije vidi se u samoj hartiji (skladišnica).

Razlog izdavanja hartije se nevidi u samoj hartiji.

Apstraktne:

Konstitutivne:

Ako je pravo na koje se odnosi hartija nastalo tek njenim izdavanjem (menica).

Nekonstitutivne:

Ako je pravo iz hartije postojalo i pre njenog izdavanja.

Novčane:

Hartije koje se odnose na neko potraživanje u novcu.

Robne:

Hartije koje se odnose na potraživanje u robi.

Dugoročne:

Hartije od vrednosti čiji je rok dospeća duži od jedne godine od dana emitovanja.

Kratkoročne:

Hartije sa rokom dospeća kraćim od jedne godine.

Iako samo jedna od hartija od vrednosti i pojam akcija je toliko širok pa se mora izvršiti prioritetizacija sadržaja koji će biti izložen. Sledeća poglavlja su obrađena u ovom seminarskom radu:

1) Pojam akcija 2) Organi akcionarskog društva 3) Vrste akcija 4) Delovi akcija 5) Prava i obaveze akcionara 6) Izdavanje akcija 7) Prenos akcija 8) Cena akcija:

A. Izračunavanje cene akcija B. Fundamentalna analiza C. Tehnička analiza D. Pokazatelji cena na tržištu akcija

1) Pojam

akcija :

• Akcija je hartija od vrednosti koja glasi na deo osnovnog kapitala akcionarskog društva .

• Akcija je isprava kojom se dokazuje kolikom sumom akcionar učestvuje u glavnici društva.

Karakteristike: Akcionarsko društvo se osniva otkupom svih akcija prilikom osnivanja (simultano) ili upućivanjem javnog poziva trećim licima za upis i uplatu akcija (sukcesivno). Ulozi akcionara mogu biti u:

• Gotovom novcu • U stvarima • U pravima,

kasnije kada je to potrebno izdavanjem novih emisija akcija uvećava se osnovni kapital društva. Izdavanje akcija predstavlja jedan od načina za prikupljanje slobodnih novčanih sredstava radi njihovog investiranja u obavljanje privrednih delatnosti. Akcije izdaju akcionarska društva. Ako su u ovom obliku organizovani akcije mogu izdavati i preduzeća, bankem, druge finansijske organizacije, organizacije za osiguranje i druga pravna lica.

Akcije mogu biti izdate tek nakon što je akcionarsko društvo upisano u sudski registar. Akcije mogu i da se vode elektronski u centralnom registru.

Akcije glase na jednake iznose. Svaka akcija reprezentuje jedan deo kapitala društva. Time imalac stiče određena prava ali i obaveze.

Akcionar bez obzira na vrstu akcija uvek ima pravo na dividendu i deo likvidacione ili stečajne mase društva.

Akcija je nedeljiva HOV što znači da akcionar ne može prava koja proizilaze iz akcije da podeli na dva ili više lica. Takođe, kad akcija ima više vlasnika oni prema društvu istupaju kao jedan akcionar, preko zajedničkog punomoćnika.

Akcije su dugoročne hartije od vrednosti. One su i masovne hartije jer se izdaju u hiljadama.

2) Organi akcionarskog društva

:

Skupština kao organ vlasnika. U svim oblicima AD, je obavezna osim u jednočlanom društvu (osnivač jedno fizičko lice).

Upravni odbor, kao organ upravljanja, obavezan je samo onda kada društvo ima više od 100 zaposlenih

Direktor, kao organ poslovođenja je obavezan u svim akcionarskim društvima.

Nadzorni odbor, kao organ nadzora je obavezan samo kada društvo ima više od 100 zaposlenih

Obavezni organi akcionarskog društva su: • Skupština • Upravni odbor • Nadzorni odbor • Direktor

Skupština Upravni odbor Direktor Nadzorni odbor

3) Vrste akcija : Akcionarska društva mogu izdavati više vrsta akcija. Pošto je broj vrsta akcija veliki vršimo njihovu grupaciju na bazi 8 osnovnih kriterijuma:

1) S obzirom na način određenja imaoca akcija :

• Akcije na ime

• Akcije na donosioca 2) S obzirom na vreme kada su akcije izdate:

• Akcije prve emisije

• Akcije sledećih emisija 3) S obzirom na obim i vrstu prava koja na osnovu

akcije ima njen imalac:

• Redovne akcije

• Prioritetne akcije 4) S obzirom na prirodu uloga:

• Akcije za ulog u naturi

• Akcije za ulog u novcu

6) S obzirom na način uplate:

• Privremene akcije

• Stalne akcije

6) S obzirom na postojanje prava glasa:

• Akcije bez prava glasa

• Akcije sa pravom glasa 7)Akcije koje nastaju prilikom

smanjenja glavnice: Užitničke akcije 8) S obzirom na način na koji preduzeće može

izdate akcije da plasira na tržištu:

• Otvorene akcije

• Zatvorene akcije

1) Akcije na ime i akcije na donosioca:

Podela je izvršena s obzirom na način određenja imaoca akcije. Prava iz akcije na ime pripradju licu čije je ime naznačeno na akciji. Prava iz akcije na donosioca pripadaju licu koje drži akciju. Ova vrsta akcija se emituje zbog lake pokretljivosti, odnosno, prenosa it ruke u ruku, ali one nose i rizik da se, u slučaju gubitka hartije gubi i pravo iz nje. Prema zakonu akcije moraju da glase na ime ako su izdate pre plaćanja celokupnog nominalnog ili višeg emisionog iznosa, ili u slučaju upisivanja akcija sa zaključenim ugovorom o sporednim činidbama.

Odlukom o izdavanju akcija može biti određeno da kupac ima pravo da bira da li če mu društvo izdati akciju na ime ili na donosioca. Takođe je predviđeno da imalac akcije na donosioca može da zahteva od društva da mu tu akciju zameni za akciju na ime, a imalac akcije na ime za akciju na donosioca. Moguće je da akcionarsko društvo itda i tzv.mešovite akcije koje glase na ime, ali kuponi za naplatu dividende glase na donosioca.

2) Akcije prve emisije i akcije sledećih emisija

Ova podela izvršena je s obzirom na vreme kad su akcije izdate. Akcije prve emisije izdaju se prilikom osnivanja akcionarskog društva. Ove akcije se nazivaju još i osnivačkim. Akcije sledećih emisija izdaje već osnovano akcionarsko društvo, radi povećanja svog osnovnog kapitala. Akcije prve emisije koje je AD izdalo akcionarima pre nego što su isplatili nominalnu vrednost. Za izdavanje akcija (druge, treće…) emisije, društvo mora da pribavi dozvolu posebne komisije. Zahtev za izdavanje mora sadržati:

• Podatke o izdavaocu • O emisiji • Poslovnoj politici izdavaoca • Mišljenje nadležnog lica o bonitetu izdavoaoca

Na taj način se pruža zaštita kupcima. Akcinarsko društvo može da poveća

svoj osnovni kapital izdavanjem akcija ako je nominalna vrednost svih ranije izatih akcija u celini uplaćena. Imalac osnivačke akcije može imati pored osnovnih i neka posebna prava, pravo prvenstva upisa akcija novih emisija, pravo imenovanja prvih članova uprave, pravo na prioritetne akcije.

4) Akcije za ulog u naturi i akcije za ulog u novcu

Podela je izvršena prema prirodi uloga. U osnovi nema bitnih razlika između ove dve vrste akcija. Ali, statutom društva može biti predviđeno da se akcije uplaćene u stvarima i

pravima (tzv.užitničke, vezane) mogu izdati samo kao akcije na ime, ili da se ne mogu prodavati do isteka određenog roka potrebnog da se izvrši procena uloženih prava i stvari.

3) Redovne akcije i prioritetne akcije:

Ova podela se vrši o obzirom na obim i vrstu prava koja na osnovu akcije ima njen imalac. Prilikom osnivanja akcionarskog društva prvo se izdaju obične akcije i one predstavljaju osnovno vlasništvo društva. Obične (redovne) akcije daju akcionaru pravo na:

• Dividendu • Pravo na učešće u upravljanju društvom • Pravo na deo likvidacione ili stečajne mase.

Vlasnici običnih akcija direktno učestvuju u uspehu i neuspehu društva. Kada društvo ostvaruje uspeh vlasnici običnih akcija direktno učestvuju u uspehu i neuspehu društva. Kada društvo ostvaruje uspeh vlasnici običnih akcija ostvaruju korist kroz povećanje dividendi i veće cene akcija na tržištu, ako se opredele da ih prodaju. Oni se korišćenjem prava upravljanja i prava na učešće u višim zaradama odriču prava prvenstva u naplati fiksne dobiti u korist vlasnika povlašćenih akcija. Obične akcije nemaju rok dospeća. Obične akcije se mogu podeliti na akcije:

• Klase A • Klase B

akcije Klase A daju pravo na dividendu ali ne i pravo glasa na period od pet godina. Ove akcije emituju male kompanije koje žele da dođu do eksternih izvora sredstava i za njih su zainteresovani mali akcionari koji nisu zainteresovani za upravljanje AD.

Akcije Klase B ostaju kod izdavača i daju im pravo glasa i pravo na dividendu tek nakon što preduzeće počne da ostvaruje prhod. Akcije Klase B su osnivačke akcije.

Akcionarska društva izdaju povlašćene akcije nakon što su izdala obične akcije. Povlašćene (prioritetne) akcije daju njihovom imaocu određena prioritetna prava u odnosu na imaoca obične akcije. To su:

• Pravo prvenstva naplate dividende • Naplate iz ostatka likvidacione ili stečajne mase.

Dividende na povlašćene akcije su uglavno unapred garantovane i izražavaju se u procentima od nominalne vrednosti akcija. S obzirom na fiksni prinos (dividendu), koji se izražava kao kamata, ove akcije u velikoj meri liče na obveznice. Imaoci prioritetnih akcija mogu imati pravo predlaganja i imenovanja određenog broja članova upravnog i nadzornog odbora. Što im omogućava uticaj na vođenje poslova društva. Po pravilu vlasnici prioritetnih akcija nemaju pravo glasa što je kompenzovano time što dobijaju fiksnu dividendu bez obzira na uslove poslovanja društva i pravo prvenstva isplate dividende. Prioritetne akcije se mogu izdavati priliko osnivanja društva ali se uglavnom izdaju kad se donese odluka o povećanju osnovnog kapitala. Prioritetne akcije mogu biti:

1) Kumulativne – daju imaocu pravo u slučaju kad akcionarsko društvo ne ostvari u jednoj godini dovoljnu dobit za isplatu zagarantovane dividende, razliku naplati iz dobiti ostvarene u narednoj ili narednim godinama.

2) Participativne – daju imaocu ne samo pravo na zagarantovanu dividendu nego i pravo da učestvuje u raspodeli preostale dobiti društva, na isti način kao i imaoci običnih akcija.

3) Zamenljive – daju pravo akcionaru da može da konvertuje svoju povlašćenu akciju u običnu akciju, i na taj način stekne glasačko pravo.

5) Privremene i stalne akcije

Podela je izvršena s obzirom na način uplate, tj.da li se sredstva uplaćuju odjednom ili u ratama. Kupac dobija privremene akcije ako izvrši uplatu u ratama. Ovakva akcija se povlači i zamenjuje stalnom akciom kada njen imalac uplati ukupan iznos svog udela..

Privremene akcije glase na ime, upisuju se u knjigu akcionara i njihov se prenos može usloviti saglasnošću uprave ili pravom preče kupovine drugih akcionara. Kada kupac izvrši uplatu celokupnog iznosa svog udela odjednom radi se o stalnim akcijama

6) Akcije bez prava glasa i akcija sa pravom glasa:

Akcionarsko društvo može da izda takve akcije koje akcionarima ne daju pravo da učestvuju u upravljanju društvom (prioritetne akcije mogu biti bez prava glasa). Imaoci ovih akcija imaju samo pravo na dividendu i deo stečajne ili likvidacione mase. Ovakve akcije se izdaju kad društvo želi da obezbedi dodatna sredstva ali da ne poveća broj akcionara koji imaju pravo upravljanja društvom. Ali, ako se dividenda ne isplati ovim akcionarima na vreme oni dobijaju pravo glasa sve dok ona ne bude isplaćena.

Nominalna vrednost akcija bez prava glasa ne može da prelazi 49% osnovnog kapitala. Prema nekim stranim pravilima postoji i mogućnost da društvo izda i akcije koje daju pravo na više glasova nego obične. Na ovaj način osnivači akcionarskog društva sebi mogu da obezbede veće mogućnosti za upravljanje društvom od onih koje im priradale srazmerno kapitalu koji su uložili u društvo. Naše pravo ne dozvoljava izdavanje ovih tzv.pluralnih akcija.

7) Užitničke akcije:

Ove akcije se izdaju kad dolazi do smanjivanja osnovne glavnice društva, pri čemu se jedan broj akcija povlači i njihovim imaocima isplaćuje nominalna vrednost akcija. Ako je berzanska vrednost ovih akcija veća od nominalne, njihovim imaocima se za tu razliku u vrednosti izdaju užitničke akcije,

koje im daju pravo na izvestan udeo u dobiti društva, ali tek posle podmirenja imalaca drugih akcija. Ove se akcije mogu izdavati i trćim licima kao naknada za usluge koje su za potrebe akcionarskog društva vršili; članovima društva kad je ono ostvarilo ekstra dobit; radnicima u cilju njihovog motivisanja.

8) Otovrene i zatvorene akcije:

Podela je izvršena prema načinu na koji preduzeće može izdate akcije da plasira na tržište. Otvorene akcije su predmet ponude i tražnje na tržištu kapitala bez predhodnih uslova prodavaca ili preduzeća u pogledu kupca.

Akcije su zatvorene ako ih preduzeće nudi i prodaje samo poznatim kupcima, prema tome kako je zabeleženo na omotu akcije ili prema upisu u knjigu akcionara.

4) Delovi akcija:

Svaka akcija se sastoji iz dva dela: • Plašta • Kuponskog tabka Oni se mogu izdavati zajedno ili

odvojeno jedan od drugog, kupon predstavlja samostalnu hartiju od vrednosti, ali je u odnosu na plašt sporedna hartija od vrednosti. Kada se prenosi deonica prenosi se i kuponski tabak, odnosno neiskorišćen broj kupona na kuponskom tabku. Kuponi uglavnom glase na donosioca ali se mogu izdati i na ime.

Kuponski tabak – se sastoji od: • Firmu i središte emitenta • Oznaku serije sa kontrolnim brojem akcije po kojoj se dividenda isplaćuje • Redni broj kupona za naplatu dividende • Godinu za koju se dividenda isplaćuje • Faksimil potpisa ovlašćenog lica

Plašt akcije - se sastoji od: • Firmu i sedište emitenta • Oznaku serije sa kontrolnim

brojem akcije • Oznaku da je akcija i Oznaku

vrste akcije • Redosled emisije • Ukupan obim emisije • Nominalnu vrednost akcije i

Broj akcija • Ime kupca akcije ili oznaku na

koga akcija glasi • Prava iz akcije • Mesto i datum izdavanja akcije • Faksimil potpisa ovlašćenog

lica emitenta i Pečat emitenta.

U pojedinim zemljama je dozvoljeno izdavanje akcija na kojima nije naznačena nominalna vrednost. Takve akcije mogu da glase na određeni udeo u preduzeću i zovu se kvotne akcije.

Akcija glasi na ime i kad je akcionar u društvo uneo ulog u stvarima ili pravima.

Sve akcije iste serije moraju da glase na isti nominalni iznos. Akcije narednih serija mogu se izdavati na istu nominalnu vrednost kao i osnivačke kako bi se zadržao isti odnosi u raspodeli dividendi i upravljanju društvom. To će biti slučaj kad preduzeće dobro posluje pa je tržišna vrednost akcija veća od nominalne. Takođe na akcijama narednih emisija mogu biti naznačene veće nominalne vrednosti, ali one i u tom slučaju daju ista prava akcionarima.

5) Prava i obaveze vlasnika akcija:

Prava:

1) Neimovinska prava: (a) Pravo članstva u akcionarskom društvu (b) Pravo učešća u upravljanju društvom (c) Pravo akcionara na obaveštavanje

2) Imovinska prava: (a) Pravo na učešće u imovini u slučaju prestanka društva (b) Pravo na dividendu (c) Pravo preče kupovine akcija

Obaveze: Pored svih prava koja pripadaju akcionaru, postoji njegova osnovna obaveza da uplati akciju, da društvu isplati ono što je obećao da će isplatiti. Kod akcionarskih društava nije neophodno da ova isplata bude izvršena u momentu osnivanja društva, kao ni u mementu povećanja kapitala društva. To znači da akcionar može da upiše akciju, ili da kupi akciju, a da ona pri tome nije u potpunosti isplaćena. Postoje značajna odstupanja u pogledu pravnog regulisanja trenutka do kada se mora uplatiti akcija od zemlje do zemlje. Takođe, nacionalna zakonodavstva propisuju različite posledice ako ne dođe do uplate akcije.

Prava / Neimovinska prava / (a) Pravo članstva u akcionarskom društvu

Štiče se kupovinom jedne ili više akcija, a ne izdavanjem akcija. Dakle, članstvo postoji nezavisno od toga da li je izdata akcijska isprava. Akcionarsko društvo (obično) izdaje akcije na zahtev i o trošku akcionara. Broj akcija koje jedno lice poseduje ne utiče na njegovo pravo članstva u društvu. On to pravo zadržava sve dok je vlasnik akcije ili dok ne bude isključen iz društva: (zbog neblagovremene uplate duga, kad ne podnese akcije radi promene njihove nominalne vrednosti…).

Pravo članstva karakteriše:

• Prenosivost – prenosom akcije prenosi se i pravo na članstvo u društvu.

• Nedeljivost – imovinska prava i neimovinska prava ne mogu da se odvoje i da se samostalno prenose, osim ako takvu odluku ne donese nadležni organ društva.

• Neotkazivost – akcionar ne može da traži povraćaj sredstava koja je uneo u društvo.

Prava / Neimovinska prava / (b) Pravo učešća u upravljanju društvom

Akcije sa pravom glasa daju pravo na učešće u upravljanju društvom. To pravo se izražava prvenstveno u pravu akcionara da glasa o pitanjima o kojima odlučuje skupština akcionarskog društva (kao što su donošenje statuta, utvrđivanje poslovne politike, odluke o raspodeli ostvarene dobiti i pokriću gubitaka…). Pravo akcionara na učešće u upravljanju društvom je proporcijalno nominalnoj vrednosti akcija koje akcionar poseduje. Statutom se može odrediti majveći broj glasova koji akcionar može da ima, bez obzira na nominalnu vrednost akcija koje poseduje, a u cilju zaštite malih akcionara. Takođe se može predvideti najmanji broj akcija koje akcionar mora da poseduje da bi mogao da učestvuje u upravljanju društvom, da bi se izbegao prevelik broj akcionara koji bi mogao da blokira rad skupštine.Samo akcija koja je u celini uplaćena daje pravo glasa u skupštini društva.

Pravo glasa može da bude suspendovano ako akcionarsko društvo:

• izda akcije bez prava glasa (non voting stock) • akcije koje daju ograničeno pravo glasa • kada postoji sukob interesa između društva i

akcionara…

Pravo glasa može biti: • Regularno (nekumulativno, standardno) – znači da

svaka akcija ima pravo na jedan glas i ono omogućava imaocu >50% akcija potpunu kontrolu nad preduzećem.

• Kumulativno – omogućava da manjina koja ima “multiplikovan” broj glasova u odnosu na većinu ostalih akcionara da nametne svoj stav, obično pri izboru uprave društva.

Prava / Neimovinska prava / (b) Pravo akcionara na obaveštavanje

U velikom broju zemalja zakonski propisi određuju na različite načine da akcionari imaju pravo da budu obavešteni o odlukama, aktima i poslovima društva i to od obaveznog obaveštenja o sazivanju generalne skupštine akcionara do uvida u poslovne knjige i dokumenta društva. Takođe je predviđeno pravo akcionara da postavljaju pismeno pitanja koja se nalaze na dnevnom redu zasedanja skupštine.

Za svakog akcionara je predviđeno pravo nadzora i kontrole rada akcionarskog društva. Međutim, da bi se u društvima sa više hiljada akcionara sprečilo svakodnevno obraćanje velikog broja njih menadžmentu i službenicima društva sa zahtevima da im se omogući uvid u dokumenta i poslovne knjige, nađeno je rešenje u sistemu koji predviđa da se kontrola poveri posebnim kontrolorima. Kontrolori profesionalno sastavljaju izveštaje i dostavljaju ih akcionarima.

Prava / Imovinska prava / (a) Pravo na učešće u imovini u slučaju prestanka društva

Ovo pravo je u stvari pravo na deo likvidacione i pravo na deo stečajne mase društva. Akcija daje pravo na deo likvidacione mase u slučaju likvidacije akcionarskog društva. Te se pravo ostvaruje posle izmirenja svih poverilaca i deponovanih iznosa spornih potraživanja Ako je društvo izdalo prioritetne akcije, imaoci takvih akcija imaće prvenstvo u raspodeli preostale imovine akcionarskog društva. Ovi akcionari učestvujuu raspodeli ove imovine proporcijalno nominalnoj vrednosti akcija.

Deo koji preostane posle raspodele među vlasnicima prioritetnih akcija raspodeljuje se vlasnicima običnih akcija, opet srazmerno nominalnoj vrednosti nihovih akcija. Ako se nad društvom otvori stečajni postupak imalac akcije tog društva ima pravo na deo stečajne mase ukoliko preostane posle podmirenja poverilaca. I ovde prioritetne akcije daju pravo prvenstva.

Prava / Imovinska prava / (b) Pravo na dividendu

Pravo na dividendu je najznačajnije imovinsko pravo akcionara. Dividenda je udeo u dobiti koju skupština društva odredi za deobu, a u zavisnosti od poslovanja društva u određenom periodu. Dobit se deli srazmerno nominalnoj vrednosti akcija koje jedan akcionar poseduje. Imaoci prioritetnih akcija imaju pravo prvenstva u naplati dividende, kao i pravo na isplatu kumulativne dividende. Takođe je moguć kod prioritetnih akcija odrediti fiksnu dividendu kao procenat od nominalne vrednosti akcija. Ako akcije nisu uplaćene, ili nisu uplaćene u celini, na neuplaćeni iznos nominalne vrednosti akcije ne obračunava se dividenda. Pravo na dividendu po takvim akcijama ostvaruje se srazmerno izvršenoj uplati akcije. Dividenda može biti isplaćena u tri oblika:

• U gotovom • Uimovini • U deonicama

, najčešći oblik je u gotovom. Kada društvo želi da poveća svoj akcionarski kapital ono može po odluci skupštine da ponudi akcionarima isplatu dividende u akcijama. Ovaj sistem isplate je pogodan za društvo jer mu omoguićuje da dođe do sredstava potrebnih za dalje poslovanje. Najređa je isplata u imovini i ona se obično sastoji u dodeljivanju hartija od vrednosti drugih komapnija ili sasvim retko u robi koja je proizvod akcionarskog društva. Po pravilu dividenda se isplaćuje po proteku izvesnog vremena od usvajanja godišnjeg obračuna. Statutom Ad može se predvideti i plaćanje dividende tokom poslovne godine, pri čemu iznos takve međudividende ne prelazi 50% ostvarene dobiti iz predhodne godine. Ukoliko društvo ne isplati, akcionarima koji su to zahtevali, dividendu dugovaće i zateznu kamatu. Ako dividenda nije islaćena u skladu sa zakonom ili statutom akcionarskog društva, akcionar je dužan da je vrati. Skupština akcionarskog društva može da odluči da se dobit ne deli akcionarima, ili da ne deli akcionarima koji imaju određenu klasu akcija, već da se upotrebi u druge svrhe. Tada je reč o određenoj politici dividendi.

Statutom društva može biti predviđeno da se dividenda neće isplaćivati ako je manja ili prelazi određeni procentualni iznos od nominalne vrednosti akcija. U tom slučaju se radi o politici stabilizacije dividende: u godinama kada društvo ostvari veću dobit jedan njen deo se odvaja u rezerve i ne isplaćuje se deoničarima, a u godinama kada se ostvari malu dobit ili je ne ostvari uopšte iz rezervi se isplaćuje određen broj dividendi.

Tako, ako je društvo u fazi finansiranja može se odlučiti da iskoristi iznos dividendi i poveća svoju imovinsku bazu radi lakšeg finansiranja projekta. Kada se finansiranje završi društvo će se opredeliti da prinos u gotovom distribuira akcionarima. Dakle, u toku perioda vremena procenat isplaćenih dividendi fluktuira, što zavisi od poslovanja društva i investicionih mogućnosti koje ono ima. Ako postoji dosta ovih mogućnosti, procenat isplaćenih dividendi će biti bliži 0. Ako pak, društvo ne pronalazi prihvatljive investicione mogućnosti ono će se opredeliti da isplati 100% dividendi.

Za investitora je od velikog značaja postojanje stabilnosti dividendi. Pod tim se podrazumeva da društvo redovno plaća dividende bez obzira na cikličnost koja može postojati u ostvarivanju prinosa iako bi bilo sasvim logično pretpostaviti da politika stabilnih dividendi uslovljava politiku stabilnog dohodka, kada dođe do pada prinosa i menadžnet društva nastavi sa politikom stabilnih dividendi, ona može uticati stimulativno na potencijalne investitore. Međutim, ako se trend pada prinosa nastavi ovakva politika ne može da stvori iluziju dobrog poslovanja, ako to ne sledi iz ostalih pokazatelja.

Kompanije u razvijenim zemljama često objavjuju svojim akcionarima da će pored redovnih isplaćivati i ekstra dividende, ako dođe do napretka u poslovanju. Ekstra dividende se isplaćuju periodično, uglavno kvartalno ili šetomesečno. Vođenje ovakve politike ekstra dividendi može da privuče potencijalne investitore, ali može da bude i kontraproduktivno u slučaju da preduzeće posluje sa gubicima, a akcionari imaju “naviku” da dobijaju i ekstra dividende.

Prava / Imovinska prava / (c) Pravo preče kupovine akcija

Je pravo akcionara da pre drugih kupi akcije određene emisije. Pravo preče kupovine je pravo koje daje osnivačka akcija. aKcionar ima pravo preče kupovine proporcijalno nominalnoj vrednosti akcija koje poseduje. Ovo pravo omogućuje akcionarima da zadrže proporcijalno ista prava koja su imali pre nove emisije. Pravo preče kupovine donosi postojećim akcionarima prednosti u vidu finansijskih olakšica, jer stiču akcije po diskontnim cenama koje su niže od emisionog ili tržišnog kursa. Od ovog prava pogodnosti ima i samo akcionarsko društvo, jer izbegava troškove prodaje akcija trećim licima, prodaje ih u kraćim rokovima, ne plaća proviziju posrednicima i unapred osigurava kupce.

Međutim, negativna strana ovog prava je ta što društvo pre svega ne dobija informacije sa tržišta, ima obavezu pismenog obaveštavanja postojećih akcionara o nameravanoj prodaji i njenim uslovima, pa se akcionarima često ne priznaje pravo preče kupovine. Pravo preče kupovine se može zakonom ili izmenom statuta, odlukom o emisiji ili odlukom organa berze isključiti ukoliko smeta slobodnom prometu akcija. Pravo preče kupovine se može i dati u promet. To se čini odvajanjem kupona, koji reprezentuje pravo, od akcije, ili virmanskim putem, ako je izvršena dematerijalizacija. Ako je za prenos akcija potrebna saglasnost skupštine ili uprave, onda se takva saglasnost zahteva i kod prenosa ovog prava.

Pored ovih vlasnik akcije može ostvariti još neka prava:

Jedno od tih prava je i pravo vlasnika da proda svoju akciju. Akcionar ima pravo da akciju čiji promet nije ograničen statutom proda bez obzira na razloge i motive zbog kojih to čini. Imalac akcije najčešće samostalno odlučuje kako će prodati akciju:

• neposredno • preko berzanskog posrednika • putem berzanskog posrednika na finansijskoj berzi

. Akcionari imaju pravo da se usprotive svim promenama osnovnog cilja poslovanja društva i zadataka koji su mu namenjeni, s obzirom da su upravo na osnovu cilja i zadataka poverili društvu svoju imovinu koju izražavaju akcije. Akcionari takođe odlučuju o svim promenama statuta društva koje mogu da utiču na njihova prava ili da ih izmene.

Osnovni kapital (osnovna glavnica) akcionarskog društva je unapred utvrđen iznos potrebnih sredstava za osnivanja i poslovanje akcionarskog društva, koji se pribavlja izdavanjem i uplatom akcija.

Akcije se mogu izdavati u dva slučaja:

• Prilikom osnivanja društva osnivači mogu da otkupe odmah sve akcije koje čine osnovnu glavnicu društva - simultano osnivanje. Češći je slučaj da fizička ili pravna lica koja žele da osnuju akcionarsko društvo upute pozi zainteresovanim licima da prijave i upišu akcije – sukcesivno osnivanje.

• U toku postojanja društva

Odlukom o izdavanju akcija posebno se utvrđuju:

• Firma i središte eminenta • Ukupan obim emisije i broj akcija • Nominalna vrednost akcije • Vrsta akcija • Način objavljivanja javnog poziva za upis i kupovinu akcija

(prospekt) • Vreme i način plaćanja • Prava i obaveze i moment njihovog ostvarivanja • Način isplate dividende i snošenja rizika • Rok i način povraćaja uplaćenih sredstava i način obeštećenja u

slučaju da emisija ne uspe ili da emitent odustane od emisije Javni poziv za upis i uplatu akcija (prospekt) sadrži sledeće

obavezne elemente: 1) Osnovne podatke o eminentu 2) Podatke o emisiji, poslovnoj i razvojnoj politici emitenta 3) Podatke o mestu u roku trajanja upisa 4) Osnovne bilansne pokazatelje 5) Mišljenje ovlašćenog ravizora 6) Broj rešenja nadležnog saveznog organa (komisije) – odobrenja

za emisiju 7) Podatke o emisiji (namena i obim emisije, broj, vrsta i nominalna

vrednost emisije, rok upisa i kupovine, uslovi za vraćanje uloženih sredstava ako emisija ne uspe ili emitent odustane, posebna prava imaoca hartije). Nakon javnog poziva vrši se upis, uplata i izdavanje akcija.

Rok za upis akcija ne može biti duži od tri meseca od početka upisa. Ako se akcije koje su pozivom ponuđene ne upišu u iznosu od 50%, izdavalac je dužan da vrati upisnicima uplaćene iznose sa kamatom. Eminent može da u roku od trideset dana od dana kad je dobio dozvolu za emisiju odustane od nje, zbog izmenjenih okolnosti.

Akcije se uplaćuju u novcu, a određen broj se može uplatiti i u stvarima i pravima. Nenovčani ulozi se unose u imovinu društva do njegove registracije, a novčani od 50% do upisa u registar, a ostatak najkasnije za dve godine.

Procenu vrednosti uloženih sredstava i prava vrši ovlašćeni procejnivač, a ako ta vrednost ne prelazi minimalan novčani iznos osnovnog kapitala ulog procenjuju osnivači.

Kad akcionari isplate akcije pristupa se njihovom štampanju i izdavanju. Danas se sve više primenjuje praksa da se akcije ne izdaju u formi pisane isprave. Pri tome, pod uslovom da je overena od strane banke, potvrda ima značaj isprave o vrsti, broju i nominalnoj vrednosti akcija koje je akcionar stekao upisom i uplatom. Potvrda u ovom smislu nije hartija od vrednosti. Akcionarsko društvo koje izdaje potvrdu i banka koja je overava odgovaraju za tačnost podataka navedenih u njoj.

Prema kupcima kojima je emisija namenjena, emisija može biti: javna (eksterna) i privatna (interna).

Javna emisija se vrši upućivanjem javnog poziva građanima i pravnim licima da svoja raspoloživa finansijska sredstva pod najpovoljnijim uslovima usmere, kupujući akcije, u razvoj emitenta.

Privatna emisija je isključivo namenjena zaposlenima kod emitenta. Njen osnovni cilj, pored priukupljanja dodatnih sredstava i korišćenja poreskih olakšica, je povećanje motivisanosti zaposelnih. Ovaj program uključivanja radnika u suvlasništvo u firmi je poznat pod nazivom ESOP (Employee Stock Ownership Plan), svoju ekspanziju je doživeo osamdesetih godina pre svega u Americi.

Akcije se mogu naći u pravnom prometu od trenutka upisa akcionarskog druištva u sudski registar pa do njegovog brisanja iz registra. Prodaja se može vršiti po nominalnoj vrednosti akcija, iznad ili ispod nje, u zavisnosti od kretanja ponude i tražnje. Akcije koje glase na donosioca prenose se prenose se prostom predajom iz ruke u ruku. Akcije koje glase na ime prenose se indosamentom, s tim da prenos mora biti ubeležen u knjigu akcionara koju vodi društvo. U odnosu prema akcionarskom društvu prenos akcije na ime dejstvuje od časa upisa u knjigu akcionara. Prenos akcija se može ograničiti ili usloviti davanjem saglasnosti, na osnovu zakona, statuta ili ugovora. Statutom može biti ograničen prenos akcija na ime. Može biti određeno da akcionar koji želi da otuđi akcije mora prvo da ih ponudi drugima akcionarima. Ili, prenos se može izvršiti samo na ona lica za koja je upravni odbor društva dao saglasnost, čime odbor kontroliše ko postaje akcionar. Za akcije koje je akcionar primio na osnovu nenovčanog uloga može biti određeno da se mogu prenosit posle određenog vremena. Na ovaj način društvo izbegava opasnost da ulog u stvarima koji je unet u društvo bude precenjen, a da on otuđi takve akcije pre nego što se ro pokaže.

Ograničenja povodom prenosa akcija moraju biti naznačena na samo akciji. Pravo na prenos se ne može naknadno isključiti statutom. Prenos se može izvršiti neposredno ili uz posredovanje na tržištu.

Statutom se može utvrditi obaveza da članovi uprave društva poseduju određen broj akcija koje su deponovane u društvu sve dok imaju svojstvo člana uprave. Svrha uvođenja ovakvih “garancijskih akcija” je da se društvo obezbedi od eventualnih štetnih radnji koje po njega mogu da preduzmu imaoci ovih akcija. U slučaju da šteta nastupi usled radnji koje je preduzeo član uprave društva, društvo ima pravo da proda garancijske akcije i iz ostavrenih sredstava namiri pretrpljenu štetu.

Statutom se mora odrediti rok u kome društvo, odnosno akcionari moraju izjaniti o zahtevu za prenos, kao i o načinu na koji će biti utvrđena cena akcija.

U mnogim zemljama su posebno sankcionisani slučajevi kad u prenosu akcije učestvuje neko lice koje zna poverljive podatke o poslovanju društva i zahvaljujući njima dolazi do akcija jeftinije (ovde se radi o tzv.insajder trgovini – insider trading).

6) Izdavanje akcija:

7) Prenos akcija:

Izračunavanje cena akcija može se izvršiti na osnovu analize tokova sredstava (Cash Flow Analysis) tj.cene akcija se izračunavaju diskontovanjem svih budućih neto priliva sredstava koji se obračunavaju kao razlika prihoda i troškova Ovu jednačinu možemo proširiti uveđenjem elemenata oporezivanja neto priliva, investicijama i stopom prihoda. Izračunavanja cena akcija na osnovu diskontovanja neto toka ima više teorijski i edukovan karakter nego praktičan značaj, jer su obuhvaćene vrlo široke kategorije koje se teško predviđaju sa uspehom. Za pouzdano utvrđivanje cene akcije, prema ovom pristupum neophodno je precizno odrediti prihod, troškove i investicije u budućnoisti.

Cena akcije je osnovni i najvažniji pokazatelj poslovanja nekog akcionarskog društva, jer njeno kretanje pokazuje uspešnost i tržišno vrednovanje poslovanja korporacije. iStovremeno je i najbitniji pokazatelj za potencijalne investitore kada se odlučuju za ulaganje na berzi. Kroz cenu akcije i njene promene u određenom vremenskom intervalu, saznaje se sve što je od značaja za ocenu kvaliteta poslovanja, efektivnost i efikasnost upravljanja. Zato postoji prirodan interes akcionara, menadžera i zaposlenih da cene ankcija rastu i ostanu što duže na visokom nivou. Nominalna vrednost akcije predstavlja novčani iznos upisan na samoj akciji. Visina nominalne vrednosti je pokazatelj koji ima samo tehničko značenje, odnosno predstavlja iznos po kojem se vrši primarna emisija akcija. Prilikom osnivanja akcionarskog društva, utvrdi se iznos osivačkog kapitala i broj akcija koje će biti emitovane. Iz tog odnosa, ukupnog kapitala i broja akcija, izračunava se visina nominalne vrednosti. Po pravilu, emituje se srazmerno veliki broj akcija, koje imaju relativno malu nominalnu vrednost. U pitanju su razlozi praktične prirode: akcije sa malom nominalnom vrednošću lakše se distribuiraju u primarnoj emisiji i veliki broj investitora može ulaganjem skromnih sredstava da stekne status suvlasnika u preduzeću. Tako se postiže demokratičnost, kao princip koji se vrlo često ističe u objašnjenju razvijenog tržišnog mehanizma.

Nominalna vrednost je značajna samo kod utvrđivanja prava vlasnika običnih akcija. Na osnovu kupovine običnih akcija stiče se pravo na upravljanje i pravo na dividendu. Međutim, iskustva savremenog akcionarstva pokazuju da vlasnička prava, a pre svega upravljačka funkcija, imaju značaj samo za velike investitore koji obezbeđuju kontrolni paket i tako stiču odlučujući uticaj u upravljanju firmom. Prisvajanje dividende nije primarni motiv zbog kojeg se ulaže kapital u akcionarsko društvo. Kod donošenja odluke za ulaganje kapitala u kupovinu akija, mnogo veći značaj ima špekulativna dimenzija, tj.mogućnost zarade na osnovu razlike u nabavnoj i prodajnoj ceni akcija.

Kada se akcije emituju po utvrđenoj nominalnoj vrednosti, za njihov kasniji život presudan značaj ima tržišna cena. Na sekundarnom tržištu, u berzanskom prometu, za investitore je potpuno nevažno kolika je nominalna vrednost. Akcije se prodaju po ceni i to je jedini relevantan podatak kji ulagači respektuju kada donose odluku o kupovini.

Da bi se potpunije shvatila tržišna cena akcija i njeno određivanje ova materija je podeljena u 4 velika segmenta:

(a) Izračunavanje cena akcija

(b) Fundamentalna analiza

(c) Tehnička analiza

8) Cena akcija:

Cene akcija su vrlo promenljive i izuzetno osetljive na sve promene u odnosima ponude i tražnje. Na cene akcija utiču brojni unutrašnji faktori u samom akcionarskom društvu, ali i oni koji potiču iz ekonomskog ili političkog okruženja. Matematičko izračunavanje budućih cena akcija primenom odgovarajučih metoda je samo deo ukupne procene. Kod svih metoda koji se koriste, predviđaju se buduća kretanja i vrši diskontovanje svih budućih koristi izbora relevantnih faktora čiji uticaj se obuhvata u analizi. U skladu sa odabranim pristupom, utvrđuju se matematičke relacije i predviđaju prmene cena u budućnosti.

Cene akcija računamo na osnovu sledećim metoda:

1) Cene akcija na osnovu tokova sredstava

2) Cene akcija na osnovu diskontovanja dividendi

3) Cene akcija na osnovu rasta dividendi

4) Cene akcija na osnovu sagledavanja prihoda.

(a) Izračunavanje cena akcija:

1) Cene akcija na osnovu tokova sredstava

Izračunavanje cena akcija na osnovu diskontovanja dividendi (Discounting Dividend Method – DDM) predstavlja popularan i u preksi često korišćen, način za određivanje cena akcija. Prema ovo pristupu, stvarna vrednost akcija je, zapravo sadašnja vrednost budućih dividendi. Iz ukupnog prihoda se vrši nadoknada troškova, isplaćuju se dividende i izdvaja u fondove. Pošto su za akcionare i potencijalne investitore, važnije dividende od ukupnog prihoda, a izdavanje u fondove će u budućnosti dovesti do rasta dividendi, pristalice DDM metoda smatraju da je ispravnije analitički pratiti iznos isplaćen na kraju godine, tj.dividende. Osnova DDM metoda predstavlja posmatranje cene akcija kao zbira sadašnjih vrednosti svih dividendi u budućnosti.

Kod ovog pristupa, postoji nekoliko ograničenja koja se mogu izraziti na sledeći način: • Sa koliko sigurnosti se mogu predvideti budući iznosi

dividende • Koliki je vremenski horizont svođenja dividende na sadašnju

vrednost • Da li možda na cenu akcije utiču i neki drugi faktori osim

dividende.

2) Cene akcija na osnovu diskontovanja dividendi:

P – Cena akcija NCF – Neto Cash Flow d – diskontna stopa i – broj perioda

T – porez i – investicije s – stopa rasta prihoda

∑=

+

=

n

i

i

i

d

DivP

1 )1(Div - dividenda

id

NCFP

)1( +

=∑

sd

sitNCFP

−

+⋅−⋅−⋅=

)1()1()1(

3) Cene akcija na osnovu rasta dividendi:

Nedostaci pristupa procene cena akcija na osnovu diskontovanja dividendi inspirisasli su istraživače da nastave sa usavršavanjem analitike, i kao rezultat takvih napora nastali su različiti oblici modifikovanog DDM metoda. Svi takvi metodi počivaju na stavu da je dividenda rastuća kategorija. Odnosno, pretpostavlja se da će dividenda u budućem periodu biti jednaka dividendi u prethodnom periodu (t-1), uvećana po određenoj stopi rasta (s). Prema tome, dividenda se može izračunati na sledeći način:

)1(1

sDDivt

+⋅=−

Na osnovu visine i dinamike stope rasta dividende

postoje tri moguća slučaja:

1

1

−

−−

=

t

tt

Div

DivDivs

1) Nulti rast

dividende:

Ovo je najjednoistavniji slučaj i svodi se na predhodno objašnjeni DDM metod. Zasniva se na pretpostavci da dividende uopšte neće rasti i da će vlasnik dobijati fiksne isplate u budućnosti: Div1 = Div2 = Divn. Cena akcija može se izračunati prema izrazu: P= Div / d. Praktična upotrebljivost ovog metoda je istovetna kao u predthdnom slučaju i on se može koristiti samo za izračunavanje cena prioritetnih akcija sa fiksnim dividendom.

2) Konstantan

rast dividendi:

Konstantan rast dividendi nije uobičajen i smatrase da je neostvariv zbog niza razloga (ukupan prihod nije konstantan, firma prolazi kroz različite faze u razvoju, tržište je nestabilno, inflacija je neujednačena, itd.). Realnije je očekivati da se dividende menjaju (rastu), i tom slučaju postoje dve varijante. Jednostavna je situacija kada dividende rastu po konstantnoj stopi:

n

onsDivDiv )1( +⋅=

∑=

+

+⋅=

n

i

i

O

d

sDivP

1 )1(

)1(

Ovaj slučaj je realniji od predhodnog zato što uključuje rast dividende. Međutim, pretpostavka o konstantnom rastu prinosa investitora je, takođe, teško ostvarljiva.

Vidimo da dividende rastu po konstantnoj stopi, tako da cena akcija predstavljena sa P.

3) Model višestrukog rasta:

Pretpostavlja se da se dividende isplaćuju po stopama rasta koje su različite u sukcesivnim intervalima. Dakle, umesto konstantne stope rasta dividende (s), u analizu se uključuje realnija kategorija po kojoj su godišnje stope rasta dividende razlizite (s1, s2, s3…). Matematički izraz za izračunavanje cena akcija, ako se uključi model višestrukog rasta dividendi, može biti vrlo složen zbog nejendakih stopa koje bi trebalo proceniti. Praktično, za svaku godinu se vrši procena rasta dividende i odgovarajuća stopa se uključuje u model. To zahteva složen postupak izračunavanja i čitav postupak dobija naglašenu matematičku dimenziju u kojoj se marginalizuje ekonomska suština pristupa.

Sva tri navedena modela u okviru pristupa zasnovanog na rastu dividendi, a posebno model višestrukog rasta, unose više realnosti u analizu ali to, još uvek, ne znači da uspešno rešavaju predhodno nabvedene probleme. Predviđanje budućih iznosa dividendi predstavlja vrlo nezahvalan zadatak. Pored toga, u sim modelima se polazi od rasta dividendi, a to je zahtev koji nije uvek ostvarljiv u praksi, bez obzira na želje akcionara. Navedeni modeli, zbog toga, imaju krupan nedostatak u situacijama kada dolazi do pada (stope) dividende, i tada imaju vrlo ograničenu primenu.

4) Cene akcija na osnovu sagledavanja prihoda :

Cene akcija se mogu izračunavati i na osnovu očekivanog prihoda.

Iako je korelacija između prihoda i dividende čvrsta i neposredna, moguće je praviti različit pristup u analizi uticaja na cene akcija. Za postavljanje matematičkih izraza, relevantan je iznos prihoda po akciji (Earning Per Share – EPS) nego ukupan prihod.

P= EPS / d.

Ovaj izraz je najjednostavniji slučaj kada se sav prihod deli u obliku dividende što je praktično vrlo neostvarivo jer se uve manji ili veći deo zarade ostavlja za internu akumulaciju, najčešće namenjenu investiciji za proširenje poslovnih aktivnosti u budućnosti.

Kada se razvojna komponenta uključi u izraz dobijamo:

P= PVDP + EPS/d

U ovoj formuli P – cena, EPS - Earnings Per Share, PVDP – Present Value Development Possibility. Cene akcija, prema ovom pristupu, zavise od diskontovanih prihoda po akciji i izdavanja u razvojne fondove. U suštini, nema bitnije razlike u odnosu na pristupe kod koji dominiraju dividende kao referentne kategorije. Problem je identičan kao i kod predhodnih modela to je precizno predviđanje prihoda i izdvajanje u internu akumulaciju za razvoj.

Postoji više razloga zbog kojih kvantitativni metodi i različiti matematički izrazi nisu pouzdani i precizni indikatori promena cena akcija i zbog toga ne predstavljaju oslonac pri donošenju odluka o trgovanju na berzama.

1) U svim obrascima analizira se uticaj jednog ili malog broja faktora koji deluju na cene akcija, a u stvarnom ekonomskom životu uvek ih deluje mnogo više.

2) Čak i kada bi se odabrali faktori koji presudno utiču na cene akcija, nije moguće sasvim precizno odrediti njihovo kretanje u budućnosti.

3) Postoje brojni faktori koji se ne mogu kvantifikovati, a značajno utiču na cene akcija

4) Ponekad se cene akcija menjaju zbog uticaja koji spadaju u domen iracionalnih razloga, potpuno su nepredvidivi i često deluju suprotno od očekivanog.

Usled navedenih i brojnih drugih razloga, ne postoji potpuno precizan i pouzdan metod za izračunavanje cena akcija i predviđanje njihovog budućeg kretanja. Upravo zbog toga, berzanski analitičari i široka publika okreću se drugim oblicima objašnjavanja i predviđanja cena akcija u nastojanju da pobede tržište i ostvare velike brze zarade.

Dominantni uticaj u izražavanju cena akcija i predviđanju u budućnost imaju fundamentalna i tehnička cena akcija.

(b) Fundamentalna analiza: Fundamentalna analiza objašnjava promene cena na finanasijskim tržištima pod uticajem faktroa iz ekonomskog i političkog okruženja. Posle dva osnovna pravca u okviru fundamentalne analize:

1) Klasična teorija o cenama akcija 2) Teorija poverenja.

Klasična teorija O ocenama akcija objašnjava kretanje cena usled predviđanja akcionarskih zarada. Pristalice ove teorije prihvataju činjenisu da je cena akcija sadašnja vrednost svih očekivanih dividendi.

Teorija poverernja Osnovu ove teorije predstavlja porast ili pad poverenja između trgovaca i investitora u budućem kretanju akcija, zgrada i dividendi i objašnjava cene akcija, više na osnovu marketinške psihologije, nega na osnovu statističkih podataka. Može se upotrebiti u objašnjenju koje ne objašnjava klasišna teorija

Faktori cena akcija

Veliki broj učesnika na tržištu akcija u predviđanju trendova cena i stepena promene baziraju se, uglavnom, na proceni fundamentalnih uslova koji utiču na cene. Ukoliko većina učesnika smatra da su osnovni ekonomski pokazatelji nepovoljni, akcije će se kupovati, a povećanom tražnjom cene će da rastu, i obrnuto- akcije će se ubrzano prodavati, a cene će da padaju. Međutim, istraživanja su potvrdila zakonitost da na duži rok postoji jaka korelacija između stanja u privredi i kretanja cena akcija, što znači da cene akcija imaju tendenciju rasta kada je stanje opšte privredne konjukture povoljno i tendenciju pada kada je stanje ekonomije slabo. Ovde treba imati u vidu razlike između trendova u kretanju opšteg indeksa cena akcija ili grupe akcija i cena pojedinačnih akcija. Faktori koji utiču na cenu akcija su brojni i neki deluju trenutno, dok drugi utiču na dugi rok. Jedni su lako prepoznatljivi, a drugi su poznati samo vrsnim poznavaocima berzanskog poslovanja. Iskustva razvijenih tržišnih ekonomija pokazuju da najveći uticaj na cene akcija imaju sledeći faktori:

1) Zarade 2) Odnosi cene – zarade 3) Dividende 4) Prihodi od akcija 5) Deobe akcija i dividende 6) Kamatne stope 7) Prihod od obveznica 8) Cena robe

1) Zgrade

Berzanski učesnici kupuju i prodaju akcije na osnovu očekivanih zarada, ali se veruje da postoji i povretna sprega, tj.da cene akcija na berzi utiču na promene zarada korporacija. Naime, povećanje zarada u određenom vremenskom periodu prouzrokuje povećanje cene akcija. Prihod od akcija predstavlja odnos između dividende i tržišne cene. Akcija može doneti prihod akcionaru samo zato što korporacija isplaćuje deo dobiti u odliku dividende, tako da su povećanje cene akcije i prihod određeni veličinom zarade. Ovaj pristup podrazumeva da nije od presudnog značaja odluka o dividendi, jer i u jednom i u drugom slučaju akcionar dobija. Ako se zadrži veliki deo dobiti koji se ponovo investira, korporacija se proširuje, što obezbeđuje povećanje očekivane zarade i cene akcija u budućnosti. Takođe, veliko zadržavanje dobiti može biti znak da korporacija može da iskoristi taj deo sredstava unosno, a akcionar je zadovoljan jer poseduje “naprednu akciju”. Odnosom profita i neto vrednosti, investiranog kapitala i prodaje, vrlo se precizno može izmeriti u kojoj je meri upravljanje uspešno. Sve dok je profitna stopa povoljna, smatra se da je reinvestirana dobit korisno upotrebljena. Na osnovu ovoga može se reći da cene akcija i nisu uvek u direktnoj korelaciji sa zaradom, jer se zarade kreču nekad brže nego akcija, a nekada sporije. 2) Odnosi cene – zarade

Odnos cena – zarada je koeficijent tekuće tržišne sene i godišnje zarade. (Na primer: Ako je tekuća tržišna cena $4200, a zarada $200, odnos cena – zarada je 21 : 1).

U prošlosti se odnos 10:1 smatrao standardnim i ovakav odnos ili niži se smatrao kao dobra investicija. Danas to više nije slučaj. Veliki odnosi su opravdani za umereno razvijene korporacije i one koje imaju stabilne zarade, kao što je slučaj u prehrambenoj industriji.

3) Dividende

Mnogi investitori smatraju da su dividende bolji pokazatelji nego zarade, jer su one konkretne i opipljive i predstavljaju pravu vrednost za akcionara. Važnost dividendi je najmanja kod vrednih akcija, kod kojih je povećanje cena veliko, tako da često donose veći konačan dohodak nego tekuće dividende. Razvijena korporacija može upotrebiti novac porduktivnije nego akcionar koji će morati tražiti alternativnu investiciju za dividende.

4) Prihodi od akcija

Prihodi od akcija se dobijaju kao odnos godišnjih dividendi i trenutne cene akcija na tržištu. Prihodi od akcija pokazuju veliku varijaciju kod industrijskih akcija. One mogu da variraju od 3 – 10%.

5) Deobe akcije i dividende

Deoba akcija može da rezultira višim cenama, jer se veruje da je praćena dobrom zaradom, ili vestima o dividendi.

6) Kamatne stope

Visoke kamatne stope stimulišu investitore da slobodna sredstva usmere u banke zbog sigurnog prinosa, čime se povlači kapital sa berze i smanjuje tražnja za akcijama. Pad tražnje izaziva pad cena akcija i obrnuto. Ovim se može zaključiti da postoji obrnuto proporcionalni uticaj na relaciji kamatne stope i cene akcija. Jeftin novac stvara fondove koji služe za špekulativne transakcije na berzi, jer investitori mogu se pozajme velike količine novca po niskim kamatnim stopama i tako ostvare velike zarade zbog razlike između prihoda od akcija i cene dnevnog novca. Cene akcija će se samim tim povećati. Obrnuto, kada su kamatne stope visoke, dnevni novac je skup, pa će se smanjiti krediti, a samim tim će cene akcija padati.

7) Prihod od obveznica

Odnos između prihoda od akcija i prihoda koje donose obveznice zauzima vrlo bitno mesto među faktorima koji utiču na cene akcija. Kada su prihodi od akcija visoki u odnosu na prihod od obveznica, investitori će zadržati kapital investiran u akcije, a uložiće i dodatni kapital u nove akcije, što veštački podiže cene akcija. kada je razlika prihoda od akcija i prihoda od obveznica mala, investitori će se okrenuti obveznicama, jer razlika u prihodu ne predstavlja dovoljnu kompenzaciju za dodatni rizik.

8) Cena robe

Robne cene, kao pokazatelji inflacije i deflacije, utiču na cene akcija. U mnogim trgovačkim i proizvodnim firmama zalihe imaju vrlo veliku ulogu u određivanju profita. Rast cena znači da se zalihe mogu prodati po višim cenama od onih po kojima su kupljene, dok pad cena predstavlja očekivanje gubitka. Obične akcije su dugo smatrane uspešnom zaštitom od inflacije, jer je postojalo verovanje da dividende prate rast cena, pa su akcionari zaštićeni od gubitka kapitala.

(c) Tehnička analiza: Tehnička analiza zasniva se na pretpostavci da se sve informacije iz prethodnog perioda mogu upotrebiti u sadašnjem i budućem, što znači da tehnički analitičari smatraju da se cene menjaju pod presudnim uticajem promena na smamom tržištu, a mnogo manje uticajem iz političkog i ekonomskog okruženja. Postoje tri osnovna postulata na kojima je zasnovana tehnička analiza:

1) Tržište svodi sve na pravu meru. Ovaj postulat jednostavno predstavlja činjenicu da, ako je tražnja veća od ponude – cene bi trebalo da rastu, a ako je ponuda veća od tražnje cene bi trebalo da padaju. Analitičari zagovornici tehničke analize se ne zamaraju razlozima zbog kojih cene rastu ili padaju.

2) Cene se kreću u trendovima. Koncept trenda ima suštinski značaj za tehničku analizu. Sve tehnike koje se koriste u tehničkoj analizi su, po svojoj prirodi, tehnike koje prate trend i njihova je namera unapred da identifikuju i prate postojeće trendove. Naravno, postoji dodatak postavci da se cene kreću u trendovima: Trend u pokretu će verovatnije da se nastavi nego da se obrne, tj.da se nastavi sve dok se ne obrne.

3) Istorija se ponavlja. Slike grafikona cena otkrivaju psihologiju tržišta. To je psihologija bika koji očekuje rast (Bull’s Market / Bullish Expectations) i medveda koji očekuje pad cena (Bear’s Market / Bearish Expectations). Ovi šabloni uspešno su funkcionisali u prošlosti, te se smatra da će nastaviti dobro da funkcionišu i u buduićnosti. Zasnivaju se na proučavanju ljudske psihologije koja nastoji da se ne promeni.

Većina analitičara smatra da su

najpotpuniju teorijsku osnovu tehničke analize objavili Dow i Elliot.

Dow – ova teorija

Dow – ova teorija se smatra pretečom tehničke analize, iako je objavljena krajem prošlog veka. Osnovna načela njegove teorije su:

1) Procena je u osnovi svega – svaki mogući faktor koji se tiče ponude i tražnje odražava se na procenu tržišta što uključuje i uticaje “više sile” (zemljotresi, poplave..)

2) Tržište ima tri pravca kretanja. Progresivno kretanje postoji onoliko dugo, koliko je svaki uzastopni rast i pad bio veći od onog predhadnog. Tržišna kretanja podelio je u tri različite kategorije: primarnu, sekundarnu i neznatnu. Glavno kretanje je primarno i investitore ono uglavno i zanima. Svoju teoriju vezuje za more. Primarne su morske struje, sekundarno talasi koje pravi morska struja, a neznatna su žuborenja talasa. Samo kada talasi počnu da se povlače (kada nestaje sekundarno kretanje) posmatrač će znati da je morska struja isčezla, da nema primarnog kretanja.

3) Glavna kretanja imaju tri faze. Prva faza je akumulaciona i predstavlja kupovinu zasnovanu na informisanosti najmudrijih investitora. Druga faza odigrava se kada cene počnu brzo da rastu, poslovne vesti se poboljšavaju, a većina sledbenika tehničkog kretanja počinje da učestvuje. Treća faza je okarakterisana povećavanjem javnog učešća kada već i štampa objavljuje priče o porastu berzanskih akcija. Tada investitori iz prve faze počinju da prodaju, kada to niko drugi ne radi.

4) Procene moraju da potvrde jedna drugu. U ovom delu ukazivano je, uglavnom, na železničke i industrijske procene. Psihologija bika i medveda moraju jedna drugu da potvrde, tj. ukoliko se ove procene mimoilaze, teško se izvodi pouzdan zaključak.

5) Obim mora da potvrdi kretanje. Značaj je sekundaran, ali bitan faktor za potvrđivanje signala. Ako je glavno kretanje naviše, obim bi trebalo da se širi, kao što cene rastu, tj. da se smanjuje ako cene padaju. Pravi signali kupovine i prodaje prema Dow – ovoj teoriji bazirani su na cenama zatvaranja (cene koje su ostvarene u momentu zatvaranja berzanskog trgovanja određenog dana). Princip konfirmacije (kada se kretanje cena poklapa sa odgovarajućim berzanskim indikatorom) može da se primeti na bilo koja dva tržišta ili indeksa.

6) Kretanje se smatra efektnim dok daje određene povratne signale. Aktuelno kretanje ima tendenciju da nastavi i dalje, iako nije uvek lako da se odredi položaj povratnog signala. Proučavanjem nivoa podražavanja i nivoa otpora, obrazaca cena, linija kretanja i nestalnih procena, često se koriste kao tehnička sredstva koja ukazuju da određena kretanja ulaze u fazu promena. Upotreba oscilatora pomaže za ranije predviđanje opadanja cena. Većina investitora trguje kroz srednje, umesto kroz glavno kretanje. Neznatna kretanja su izuzetno značajna za terminske poslove. U srednjem kretzanju naviše, koje se očekuje za kupovinu. Neznatna kretanja će biti iskorišćena za brze pordaje u kretanju naniže, te ono postaje izuzetno važno u trgovanju na termin.

Teorija Elliot - ovih talasa

Iako Dow – ova teorija ima svojih prednosti, ona pokazuje signale kasnije u odnosu na vreme kada je trend uspostavljen. Elliot – ova teorija talasa daje upozorenje na najviše i najniže tačke (vrhove i dna) koji se zatim mogu potvrditi tradicionalnim pristupima. U ovoj teoriji postoje tri važna aspekta:

• Šablon (pattern) – odnosi se na šeme talasa ili njihovo oblikovanje

• Razmera (ratio) – analiza razmera meri odnose između različitih talasa

• Vreme (time) – potvrđuje šablone talasa i razmere.

Elliot – ova teorija talasa je prvo primenjena na Dow Jones industrijski indeks. U osnovnom obliku tvrdi da tržište akcija sledi ponovljiv ritam koji čini petotalasno napredovanja i trotalasno opadanje.

Rezime:

Možda ćete na prvi pogled ocentiti ovaj rad preobiman za jedan seminarski, ali moje mišljenje je da je neozbiljno kratak. Razlog ove dileme je u tome što HOV su jedna izuzetno široka oblast, a akcije iako samo jedna vrsta HOV i dalje predstavljaju neiscrpni bunar iz koga se mogu izvući desetine doktorata, a kamo li jedan seminarski rad.

Kako je cilj postojanja preduzeća: stvaranje bogastva, a cilj ovog fakulteta da nas, studente, osposobi da u tim preduzećima uspešno kreiramo bogastvo, to se Akcije na tom našem putu ka blagostanju ne mogu mimoići.

Kupovina, prodaja, kao i bilo koja druga radnja sa akcijama kao i bilo kojim drugim HOV predstavlja suštinu ekonomije i zahteva od nas da imamo rešenje ključnog problema: Kako stvoriti bogastvo? Dok radimo sa akcijama (ili HOV uopšte) mi ne moramo da mislimo da li su nam radnici motivisani, da li će kamion hladno-valjanog lima doći na vreme ili kada ćemo popraviti krov na našoj hali. Sve je to važno za preduzeće i to od nas zahteva da imamo menadžerske / poslovodne sposobnosti. Ali dok sedimo za radnim stolom, gledajući u brojne izveštaje sa berze na monitoru našeg računara mi upošljavamo svo naše stručno znanje i ekonomsku logiku u poslu stvaranja bogastva. Tako da razlika između onog ko se obogatio na berzi i onog ko je sve izgubio je u znanju u informaciji u ekonomskoj logici.

Berzansko poslovanje je upravo zato veoma važno jer stavrnost pojednstavljuje, štiti nas od manje važnih stvari, ali nas stavlja u bitku za profitom čije je bojno polje naš um, a rezultat se odlučuje u sekundi.

Литература:

1) Prof.Dr Branko Vasijijević: Osnovi finansijskog tržišta

2) Prof.Dr Dragan Đ. Vučinić : Finansijski Menadžment, “Contact Line” – Beograd, 1995

3) Diplomski rad: Nebojša Danilović, tema : Akcije

4) Diplomski rad: Elenora Viatoris, tema: Akcije i njihova cena

5) Diplomski rad: Ivana Teofilović, tema: Akcije