Vladeta Jerotić

Budizam i hrišćanstvo

Izvor: Preteče hrišćanstva, Sabrana dela, I kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Ovo je, učenici, plemenita istina o bolu:

rođenje je bol, starost je bol, bolest je bol,

smrt je bol. Biti združen sa onima koje ne

volimo je bol, biti rastavljen od onih koje

volimo, i to je bol. Ne postići ono za čim

težimo, to je bol.

Ukratko: pet ogranaka, od kojih je složena

egzistencija jesu bol: pobuda oblika, pobuda

osetnosti, pobuda predstava, pobuda

ostvarenja i pobuda svesti.

Buda

Rođenje (u Nepalu) i život Bude („prosvetljeni“ ili „probuđeni“) treba da su se odigrali oko 560-480. godine pre Hrista. Najstariji sačuvani tekstovi napisani su na Cejlonu 89-77. godine pre Hrista. Kanonski tekstovi su proizvod dugog procesa usmenog prenošenja bogatog izmenama i dodacima (legendarno-mitska građa). Mada neki odbacuju život istorijskog Bude kao mit, postoji opšta saglasnost da glavne niti učenja potiču od samog Bude.

Priča kazuje da se Buda odlučio za asketski život, mada je pre toga bio oženjen i imao sina – u skladu sa indijskim običajem po kojem se niko nije mogao odreći sveta dok ne dobije sina ili unuka – kada je ugledao iznurenog starca, bolesnog čoveka, mrtvaca i religioznog asketu. Buda je postao i sam asket, promenio je nekoliko učitelja sa kojima nije bio zadovoljan, napustio je preterano strogu askezu, odlučio se za tzv. srednji put i pod jednim velikim drvetom doživeo je prosvetljenje.

Koji bi to bio „srednji put“? Buda je, navodno, ovako progovorio: „Postoje dve krajnosti za kojima ne sme da ide onaj koji se sveta odrekao; koje su to? Na jednoj strani tu je predanost čulnim uživanjima, niska, prosta, svetska, neplemenita, beskorisna predanost; na drugoj strani opet ono,

bacanje u mučenje samog sebe, bolno, neplemenito i beskorisno. Obe ove krajnosti Tatagata (ime za uzvišenog, primedba V. J.) je obišao i prozreo je srednji put koji čini čoveka vidovitim, daje mu poznanje te ga vodi višemu znanju, probuđenju i potom Nibbani (nirvani).“ Lično iskustvo je tako postalo osnovni element celokupne budističke tradicije.

Osnova budističkog učenja izložena je u njegovom učenju o četiri plemenite istine i osmostrukom putu oslobođenja. Moglo bi se reći da je osnova njegovog učenja praksa, a ne vera; otud, u njegovom učenju malo je toga što bi se moglo nazvati dogmom. Koje su to četiri istine u Budinom učenju? Postoje četiri dragocene istine: 1. život je zlo, nesreća, jad; 2. uzrok ovome je nepresušna želja, žeđ koja je ujedno i uzrok ponovnog rođenja; 3. potrebno je uništiti, odbaciti ovu žeđ i 4. osmostruki je put spasenja i oslobođenja: pravo, tačno posmatranje, pravo osećanje, pravo delanje, tačno vođenje života, pravo govorenje, pravo borenje, tačno mišljenje, prava predanost. Ostvarenje ovoga puta vodi uklanjanju Prauzroka, obustavljanju ponovnog rađanja u nirvani koja se već na zemlji dostiže, i to bez ikakve pomoći bogova ili molitve, već iz sopstvenih snaga. „Sâm spoznaju dosegoh, na koga da se pozivam?“ (Buda)

Buda nije priznavao kaste (otud bi se mogao nazvati prvim socijalnim reformatorom), a u svoju zajednicu primao je i muškarce i žene. Značajno je istaći, upravo zbog neprekidne aktivnosti duha sektašenja kroz hiljade godina istorije sveta, da su se već polovinom IV veka pre Hrista počele pojavljivati različite budističke „sekte“.

Život budističkih kaluđera podrazumevao je doživotno prosjačko siromaštvo, devstvenost, meditaciju i misionarenje. Buda je umro na jednom misionarskom putovanju pored svojih učenika, od kojih nije tražio nikakvo zaklinjanje na poslušnost, u osamdesetoj godini života. Njegove poslednje reči treba da su glasile: „Svi sastavni delovi bića propadaju. Marljivim radom postignite svoje spasenje“, dok je po drugoj legendi Buda uputio ožalošćenim učenicima ove reči: „Vama govorim, o, monasi, prosjaci: prolaznost je zakon stvari; istrajte u svojim naporima!“

Zlo sveta i čoveka leži u sebičnosti i gordosti, a etički život ispunjen sažaljenjem sa svim živim bićima, znači oslobađanje uzročnog lanca ponovnih rađanja. Zato je potrebno savladati: žeđ polnog nagona, žeđ za vlašću i žeđ za postojanjem. Nirvana je ispunjenje darme kao kosmičke sile koja teži pravičnosti, a ona se postiže prestankom žudnje, što ne znači i prestanak veze sa osobama i stvarima ovoga sveta, već jedino prestanak veza koje nas zaslepljuju. Nirvana označava nepomućeni mir, utrnuće plamenova želje usmerene na samog sebe, kao i svakog prianjanja, a može se dosegnuti kako u ovom životu, tako i posle smrti. U mnogo čemu sporna reč „nirvana“ ima značenje utrnuća unutar bića zapaljenog, kao i ceo svet, vatrom požude, mržnje, obmane. Po jednom spisu, Buda uzvikuje bolno: „Sve je u plamenu, o, učenici!... Kojom vatrom je u plamenu? Kažem vam: vatrom požude, vatrom mržnje, vatrom neznanja.“

U budističkim knjigama spominju se dve vrste nirvane: nirvana sa ostatkom u kojoj se postiže iskorenjivanje svekolike požude, poništenje pogrešnog shvatanja o neuslovljenosti sopstva. Kada je reč o nirvani bez ostatka (koju je Buda doživeo pod bodhi drvetom), Buda je oprezno ćutao. Jednom učeniku koji je pitao da li svetac postoji ili ne postoji posle smrti, Buda je odbio da odgovori na postavljeno

pitanje. Ovim svojim ćutanjem Buda je odbio da o krajnjoj ili konačnoj nirvani raspravlja ograničenim i konačnim rečima; kada bi to učinio, samo bi ograničio i omeđio krajnju realnost, koja je, po njegovim rečima, neopisiva i nepojmljiva.

Iako svaka jedinka prolazi kroz mnoštvo života dobijajući različit oblik, ovo nema za posledicu fatalističku životnu shemu. Mi smo naslednici svojih prethodnih bivanja, no mi smo takođe tvorci sopstvene budućnosti koja je pred nama (dobre namere vode izvršenju dobrih dela, čija je posledica ponovno rođenje u dobrom stanju bivanja).

Zahvaljujući velikom indijskom vladaru Ašoki, koji je u III veku pre Hrista pokorio veći deo Indije i primio budizam, ovaj je prešao svoje granice i zauzeo mesto u glavnom toku svetske kulture. Kada je, prema pričanju, Budin misionar Asvajit, na ulici u prolazu, zamoljen da kratko kaže koju nauku širi, odgovara on ovako: „Svet uzroka i njihovo uništenje, to naučava veliki asketa.“ Naša vekovna pitanja: šta sam, odakle sam, odakle moje biće dolazi i kuda ide? Buda ih sve odbacuje, jer čovek će pre umreti nego što će i na jedno takvo pitanje odgovoriti. O patnji i spasenju je reč, samo o spasenju; Sva snaga duše treba da se tim smerom okrene i samo na to da se omeđi. „U oslobođenome je znanje o slobodi“, treba da su Budine reči.

Prema Vladimiru Dvornikoviću, u ovome delu Budinog učenja on nije originalan. U njemu se prepoznaje njegovo znanje iz Upanišada i Samkija-filosofije koje su takođe učile oslobađanju duha od tela, odnosno ličnosti od beskrajnog niza karme i reinkarnacije. Učenje Budino o nirvani, prema Dvornikoviću, vodi do starobramanskog uviranja – vraćanja u Bramana. I Mirča Elijade piše da je budizam, kao i svaki drugi indijski religijski pokret, bio „sinkretistički“, u tom smislu što je neprekidno asimilovao i objedinjavao i nebudističke vrednosti.

Evo i nekoliko drugih odgovora Bude ili njegovih sledbenika na više suštinskih pitanja. Buda je učio da čovek nema trajno dušu, već da je on samo kombinacija pet agregata (skanda): materije, osećanja, misli, predispozicije i svesti; svaki od njih neprestano se javlja i nestaje. Ako smo mi samo trenutan konglomerat pet agregata, ko se onda ponovo rađa? Buda je učio da iako se na samrti pet agregata raspadaju, karma koju je to živo biće akumuliralo u prošlosti ne nestaje, već mora da urodi plodom u ponovnom rođenju novog bića, koje nije isto kao prethodno živo biće, ali nije ni različito, jer je ovo novo biće nasledilo karmu onog prethodnog. Iako, dakle, dve sukcesivne kombinacije pet agregata nisu iste, između njih postoji kontinuitet zbog delovanja karme. Karma, međutim, nije etička doktrina, niti ima ikakve veze sa kažnjavanjem. Ona samo podučava da svako stremljenje, po zakonu, pokušava da se nametne i da se ovo nametanje nastavlja preko i s one strane pojedinačnog postojanja. Veliki poznavalac kineske i indijske filosofije i religije Rihard Vilhelm, tumačeći budističko shvatanje stanja duše posle smrti, piše: „Razlog zašto se rađa toliko neželjene dece je u tome da deca ne potiču iz roditeljske želje, već iz želje nesrećnih duša koje nastoje uz pomamu punu zabluda da se probiju u postojanje – jer zabluda je, uistinu, ono što ih vodi.“

Ono što može da bude važno i za savremenog psihologa i filosofa u Budinom učenju, to je „bol svesti i bol mišljenja“, kao izraz opšte tragike psihe čovečije. Šta nas sve to tako strašno boli u svesti? To je naše ja – organ koji boli i peče. Treba se u potpunosti odreći toga ja, jer tek tada se postiže smirenje i

definitivno oslobođenje u nirvani. To gašenje života, to rasplinjavanje ja u ništa, što liči na razaranje ličnosti kod Bude, može li da podnese veliki evropski individualista? Da li je ispravno govoriti da „Buda ide za oslobođenjem od svesti“, usled klonulosti i dekadencije indijske kulture, nastale još i pre Budinog vremena, kao što misli Vladimir Dvorniković, ili je Buda samo upozorenje svima da se klone preterane individualne, egoistične svesti?

Kada se govori o razvoju budističke doktrine, jedno je učenje nazvano theravada-budizam („učenje starih“), izjednačavano i sa hinajana-budizmom („malo vozilo“), a označava strogu disciplinu askeze, u želji da se sopstvenim naporima postigne spasenje. Pošto ovaj težak i uzvišeni cilj – dostizanje arhantstva kao cilja spasenja – postižu samo izdržljivi kaluđeri snažne volje koji mogu predano da žive religioznim životom, hinajana-budizam ograničen je na mali broj asketa i označen je kao konzervativan pravac budizma.

Nasuprot teravada-hinajana budizmu, nalazi se mahayana-budizam („veliko vozilo“) koji uči, nasuprot hinajani, da svako osećajno biće poseduje prirodu budinstva i da je stoga kadro da dosegne prosvetljenje. Umesto teške asketske discipline koju zagovara teravada, mahajana ističe značaj vere, ljubavi i saosećanja sa svim živim bićima. Dok se, dakle, u teravadi ističe da čovek treba da se oslanja na samog sebe i sopstvenim naporima postigne oslobođenje, u mahajana-budizmu naglasak se stavlja na spoljašnju snagu spasiteljske milosti. I dok je u ranom budizmu Buda smatran ljudskim bićem, doduše velikim, prosvetljenim učiteljem, u mahajanskom budizmu razvijena je ideja velikog Bude koji ovaploćuje večnu istinu.[1]

Večni Buda se s vremena na vreme manifestuje kao zemaljski Buda koji živi i radi među ljudima da bi ljudima saopštio svoju poslanicu. Nasuprot bestrasnog hinajanskog arahanta, bodisatva („biće koje teži prosvetljenju“) u mahajani je biće koje, iako je već prosvetljeno, odlaže svoj ulazak u nirvanu sve dok ne ispuni svoj zavet i ne spase sva osećajna bića od ovozemaljske bede.[2]

Postoji još jedna bitna razlika u učenju hinajanista i mahajanista. Dok onaj prvi veruje da će iskorenjivanjem jada i karme dosegnuti nirvanu, mahajanista tvrdi da je ovo obmana. Hinajanist je u zabludi kada misli da pojavni svet postoji i da je nirvana njegov kraj. Praznina je, međutim, prema učenju mahajane, naročito od vremena velikog mističara iz II veka posle Hrista Nagardžune, obeležje, kako pojava tako i nirvane, pa kada hinajanist prestane da misli dualistički i shvati da su pojavni svet i nirvana identični i da je neizdiferencirana praznina apsolutna istina, on je prosvetljen.

Postavljalo se odavno, i danas se postavlja, opravdano pitanje da li je budizam religija. Ako je tačno da je Buda negirao i Boga i dušu, onda njegovo učenje, bar u zapadnjačkom smislu tumačenja reči religija, ne može biti religija. Da li je budizam etika? Ako je tačno da Buda ne priznaje pojmove kao što su greh i osećanje kajanja, a cilj budizma je gašenje strasti, mržnje, zablude i neznanja, onda, u pogledu cilja, metoda i pogleda na svet, etika hrišćanstva i etika budizma bitno se razlikuju. Pa ipak, da li je ova razlika tako velika? Otkud kod Bude (ako je bio ateista, pa agnostičar) toliko iskrene ljubavi za čoveka i patničko čovečanstvo? Zar Buda ne propoveda „ispravan život i vladanje“, čistoću čula i „oslobođenje srca“, teranje strasti i mržnje iz čoveka, a sve radi ljubavi za sva živa bića na zemlji. Iz četvrte svete istine

za praktično ravnanje života, govorio je: Ne ubij, ne kradi, ne živi bludno, ne laži, ne pij opojnih pića! Budino učenje je uz to namenjeno svima, bogatim i siromašnim, muškarcima i ženama, svim kastama ondašnje Indije.

Da li je budizam psihologija? U zapadnjačkom smislu nije psihologija, mada se najviše bavi čovekovom svešću i obmanama koje ta svest neprestano doživljava o sebi i svojoj okolini. Budizam se zadržava na empirijskom selfu, pojavnoj, iskustvenoj svesti o sebi, istražujući tako individualni život bez pozivanja na krajnju svest o sebi. Dok je za nas, na Zapadu, sopstveno ja realno, jer posmatra i dela u svetlu svog iskustva, za budiste ja je apstrakcija svesti i u njoj registrovanih sećanja koja nas obmanjuju kontinuitetom. Nije li zbilja naš beskrajni egoizam, naše narcističko, samoljubivo ja odsudna prepreka u prepoznavanju svoga božanskog bića? Pa, kada nam sveti Varsanufije (iz ranog VI veka) poručuje paradoksalnu istinu: „Zaboravi sebe, a zatim spoznaj sebe“, može li se u ovim rečima hrišćanskog svetitelja naći neka značajnija spona sa budističkom koncepcijom o našem lažnom ja, koga treba sasvim odbaciti kako bi se stiglo do spasenja?

Da li je budizam filosofija? Mada mi se lično čini da je budističko učenje najbliže nekom filosofskom sistemu (što mi je donekle potvrdio i Čedomil Veljačić u toku našeg duževremenog dopisivanja, poslavši mi svoj rad pod naslovom „Budizam: religija ili filosofija?“, objavljen u Šopenhauerovom Zborniku za godinu 1979, na nemačkom jeziku), i ovakvo jedno mišljenje ne može se dovoljno potkrepiti dokazima, prateći budističko učenje. Tako, na primer, budizam ima određenu filosofiju prirode koja se može nazvati teorijom energija koje se nalaze u neprestanom menjanju i transformaciji (otud danas značajno interesovanje poznatih atomskih fizičara, kao što je Fritjorf Kapra – Tao fizike – i ostalih fizičara, za budizam). Ipak, bilo je mislilaca koji su Budino učenje o putu smatrali jednim od najstarijih i najvećih filosofskih sistema, a samog Budu su držali za jednog od osnivača sistemske analize činjenica, kao i fenomenologije.

U daljoj raspravi da li se budizam može nazvati filosofijom, postavlja se i pitanje odnosa evropskih filosofa, od antičkih vremena do danas, prema pojmu duše. Ovog pojma, kao što nam je poznato, kod Bude nema. „Besmrtna duša“ o kojoj je bilo toliko mnogo govora u srednjovekovnoj i novijoj hrišćanskoj filosofiji, za budiste je apstrakcija, svodeći čovekovu svest o sebi na kontinuirani kompleks zbivanja koji ne ostaje isti ni za dva trenutka. Pogrešno bi, dakle, bilo nazvati budizam filosofijom ili psihologijom pesimizma. Budizam, prema Siniši Stojanoviću (u njegovom članku „Budistički model meditacije“, Gradina, VI-VII, 1980, Niš), nije „niti pesimistički, niti optimistički, niti aktivan, niti pasivan“, A šta je onda budizam? Prema istom autoru (S. Stojanoviću), „budizam je etički orijentisana filosofija življenja zasnovana na pronicljivoj psihologiji, a praksa budizma ide za tim da se ukine ljudska patnja da bi se postigao mir nirvane“. Prema nesumnjivo najtemeljnijem budisti hinajana pravca, bar sa našeg geografsko-istorijskog podneblja, Čedomilu Veljačiću, monahu-filosofu, „budizam je pogled na svijet, njegova nauka je nauka probuđenja i trezvenosti i on nas uči strogom, umjerenom i razumnom načinu života“.

Buda i Isus Hristos

Budizam i hrišćanstvo susretali su se od ranih dana, ali iz tih susreta nije proistekao dijalog većih razmera, piše značajni savremeni filosofsko-religiozni mislilac Paul Tilih (P. Tillich). Da li to treba da znači da do takvog dijaloga ne treba, jer i ne može da dođe zbog radikalne suprotstavljenosti dvaju religioznih učenja? Paul Tilih na ovo pitanje ovako, mislim, ispravno odgovara: „U vezi sa sekularizacijom čitavog čovečanstva i ofanzivom moćnih kvazi-religija usmerenom protiv svih pravih religija, taj se dijalog mora nastaviti i treba da bude plodotvorniji nego do sada.“ Kako i sa kojim stavovima? I budizam i hrišćanstvo traže i pružaju metode za spasenje. Spasenje čoveka pretpostavlja neku vrstu pesimizma u odnosu na život i njegove muke. Obe religije izgleda da su zasnovane na negativnom vrednovanju bitisanja: carstvo Božije u hrišćanstvu suprotstavljeno je carstvu „ovoga sveta“, demonskim silama koje vladaju istorijom i ličnim životom. Nirvana u budizmu suprotstavlja se svetu prividne stvarnosti. Čemu pripisati pomenuto negativno vrednovanje života i ljudsko postojanje u hrišćanstvu i budizmu? U judeo-hrišćanstvu, to je ideja o „praroditeljskom grehu“ i njegovim posledicama za čoveka i čovečanstvo; u budizmu ova doza pesimizma dublja je, jer silazi do samih korena ljudskog bića kao bića želje. Ali dok hrišćanstvo traži transformaciju želje, njenu sublimaciju i upućivanje njene energije put Bogopoznanja, budizam zahteva korenito uništenje svake želje, a onda i ličnosti kao nosioca želje. Budizam traži spokojstvo i smirenje kidanjem ličnog života u temelju, hrišćanstvo projiciranjem toga života u besmrtnost. Otud negativno vrednovanje u hrišćanstvu, prema Paulu Tilihu, nije usmereno protiv esencije sveta, već protiv njegove egzistencije, ne protiv od Boga stvorenog sveta, već protiv palog sveta. Zato, dok Buda traži da čovek živi tako na zemlji da se više nikada ne rodi, hrišćanstvo traži i očekuje „život večni“. Osnovni stav u budizmu, dakle, nije preobražaj stvarnosti kao u hrišćanstvu, već izbavljenje iz stvarnosti. Mada obe religije u svom delimičnom ili potpunom negiranju ovog života nalaze razrešenje u etici ljubavi, budizam liči, paradoksalno rečeno, na ateističku religiju jer je život ljudske duše posle smrti, sve dok ne dostigne na zemlji nirvanu, neminovno podložan zakonu karme i reinkarnacije, bez postmortalnog osvešćivanja sebe kao određene ličnosti, dok hrišćanstvo zadržava čvrstu veru u postmortalnu egzistenciju duše sa određenim identitetom zemaljske ličnosti ove duše, iako je put ove duše posle smrti drukčiji za protestantskog, rimokatoličkog i pravoslavnog hrišćanskog vernika.

Kada je o budizmu reč, treba se setiti Nikolaja Berđajeva, koji piše: „Veoma je sporno može li se budizam nazvati ateističkom religijom. Prije je to apofatički oblik panteizma, akozmizam, a ne ateizam.“ Berđajev, doduše, piše da budizam zapanjuje potresenošću ljudskim patnjama, kao i patnjama svih živih bića: otud, za Berđajeva, budizam ima više prednosti nad bramanizmom, i to zbog: sapatnje, osećanja zla u svetu, odsustva ritualizma i nepodnošljive gordosti bramanske hijerarhije. Ovome bismo mogli dodati, kao pozitivnu odliku budizma, naročito značajnu za razvoj čovekovog trezvenog mišljenja na putu ka samosvesti, Budino predavanje o budnosti: Ma šta čovek radio, treba ne samo da radi nego da je i svestan da to radi. Tako „monah zna kad hoda – hodam, on zna kad stoji – stojim... kad ima prijatno osećanje, on zna – imam prijatno osećanje.“

Pri svemu, vraćam se na Berđajeva, budizam zna samo za saosećanje, a ne za ljubav. Jer ljubav je za Berđajeva izbor, ona je povezana sa pojmom ličnosti koju budizam negira jer iz nje proizlaze patnje. A patnički svet za budiste, od Boga je ostavljen svet, ako se još pojam Boga može uvesti u budističko učenje, jer je za budizam ovaj svet „nužnost nepoznatih sila“. Da li je tako i kako razlikovati saosećanje od ljubavi? Za Paula Tiliha, slično Berđajevu, ova razlika je bitna. Ljubav, agape kod hrišćana, prihvata

ono što je neprihvatljivo (pali svet) i pokušava da ga preobrazi. Ljubav zato zahteva aktivno sudelovanje hrišćanina u svetu. Saosećanje kod budista počiva na poistovećenju sa nekim drugim ko pati, nemajući potrebu da preobrazi tu osobu.

Kada smo kod uočavanja razlika, i to bitnih između budizma i hrišćanstva, nije moguće mimoići ni njihov odnos prema istoriji i istorijskim procesima. Dok se u budizmu, naročito iz principa nirvane, ne može izvesti nikakvo verovanje u istoriju, niti neki podsticaj za preobražaj istorije, u hrišćanstvu, bez obzira što u odnosu na istoriju i prisustvo Božijeg Promisla u njemu vlada priličan konflikt suprotnosti, ipak preovladava pozitivan stav prema istoriji i u njoj pozitivna uloga određenih epoha i naroda u tim epohama, a u narodima preovladava hrišćanski stav da se u svakoj individui vidi potencijalna ličnost, biće koje pred Apsolutom ima bezmernu vrednost.

Treba li podvući upadljivu razliku, ali onda razliku bitnu u pristupu vernika Isusu Hristu ili Budi, u činjenici Isusovog stradanja na Golgoti, Njegovog Vaskrsenja i dara Duha Svetog poslatog Njegovim učenicima, viševekovnog progona hrišćana u Rimskoj carevini i van njenih granica, i toka Budinog života i njegovog kraja u kome nema ničega tragičnog? Doduše, pravljena su poređenja sa sukobima, nerazumevanjem i proganjanjem Bude od strane predstavnika okoštale tradicije bramanizma, zatim Budinih govora izlaganih u slikama, poređenjima i pričama, povlačenjem Budinim u samoću, umerenim praktikovanjem asketike, i sličnim događajima iz Isusovog života: sukob sa okoštalom jevrejskom tradicijom, Isusovim propovedima, povlačenjem na molitvu i ponovnim pojavljivanjem među narodom. Razlike između Bude i Isusa Hrista, međutim, bar za hrišćanskog vernika, mnogo su dublje i korenitije, nego pomenute sličnosti, koje se više odnose na spoljašnji život Isusov i Budin, nego na njihovo suštinski različito učenje.

Uz novo naprezanje hrišćanskog vernika da ipak pronađe i sličnosti, a ne samo razlike, između budizma i hrišćanstva, zastajemo (da li bez daha ili bez komentara) pred kanonskom knjigom Dhammpada, koju priznaju sve budističke škole, a u kojoj se daju sledeći saveti: „Ne mrzi one koji mrze – tako ćemo postići sreću u životu. Iako gonjeni mržnjom na ovom svetu, neka mržnja ipak bude daleko od nas. Staraj se da pobediš gnev ljubavlju, da se suprotstavljaš zlu dobrim, gramzive da pobeđuješ bogatim darovima, a lažljivce da obaraš istinskom reči!“

Treba li još podsetiti na poznatu činjenicu da budističko milosrđe ima univerzalni karakter, jer se prostire na sve ljude, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost i bez obzira na njihov socijalni i društveni položaj. „Idite po svim zemljama i propovedajte ovo učenje. Recite im da siromašni i bogati, poniženi i poznati svi su jednaki, da se u ovoj religiji sve kaste objedinjuju kao reke u moru... Kao što voda pere i čisti sve, čak i zle, i kao što je nebo otvoreno za sve, tako i moje učenje ne pravi nikakvu razliku između muža i žene, znanog i neznanog, sudra i bramana“ – treba da su prave reči iz sačuvanih Budinih propovedi.

Ko ne bi od pravovernih hrišćana prepoznao u ovoj Budinoj propovedi učenje Isusa Hrista nepunih pet stotina godina posle Bude! Zar se slični božanski saveti ne mogu otkriti i pri pažljivijem čitanju Lao-Cea, Konfucija, Muhameda? Nije li to onda prisustvo logos spermaticos -a u svim velikim religijama sveta što prihvataju i neki hrišćanski sveti Oci! Dobar poznavalac budizma, srpski akademik

Milan Radojčić, koji je proveo nekoliko godina na Cejlonu kao pozvani gost, profesor matematike, u neobjavljenoj monografiji „O Budi i budizmu“ piše da „ne treba misliti da Gotama Buda nije doživeo prosvetljenje i višu samosvest“. Za Milana Radojčića „Buda je div budnog mišljenja, i bdenja iznad mišljenja, kao i plemenitog saosećanja i nepokolebljive volje. Kad je čovečanstvo počelo sazrevati za saznavanje samostalnim razmišljanjem“, Buda je izvršio svoju ulogu na putu duhovnog buđenja ljudskog roda, odnosno buđenja Boga u čoveku kao puta razvića čovečanstva na Zemlji. Pri svemu tome, hrišćanin veruje i zna da je Isus Hristos, Bogočovek i Mesija, početak i kraj (alfa i omega) čitave ljudske istorije, savršeno ovaploćenje svih božanskih poruka koje su stizale s neba u svim vremenima među ljude pre dolaska Isusa Hrista. Ovu istinu dobro je uočio bugarski hrišćanski mislilac Ivan Pančovski u XX veku (u knjizi Etika hrišćanske ljubavi, kod nas prevedenoj 1973. godine) koji, pošto je odao mnogo pohvala budizmu, smatrajući da je moralno učenje budizma dalo ogroman doprinos napretku moralnog života u Aziji, ističe potom i važno razlikovanje budizma i hrišćanstva. Jer dok budizam samo zabranjuje da mrzimo neprijatelje, Isus Hristos nam poručuje da treba da volimo neprijatelje, i to ne odstranjivanjem iz sebe svake strasti i želje, sve dok se ne postigne sancta indifferentia, kao kod meditativnih budista, već da se hrišćanska ljubav prema svima, uključujući i neprijatelje, pokaže kao pozitivna, aktivna, stvaralačka: manifestacija. Da li je ovakva Hristova poruka uopšte ostvarljiva? Jeste, ako je ljubav u nama istinski probuđena prisustvom Duha Božijeg, Duha Svetog.

[1] Očevidno je da je nekoliko vekova posle Budine smrti, Budin kult uzdignut na stepen božanstva.

[2] Tako Šantideva u VII veku posle Hrista poručuje: „Zaslugama, koje zrače iz svih mojih plemenitih dela, hoću da ublažim patnje svih stvorenja, da budem vidar, iscelitelj, dvorilja svih bolnih, dok god ih bude bilo... Moj život sa svim svojim ponovnim rođenjima, svim onim što poseduje, svim zaslugama koje sam stekao ili ću steći, sve to ostavljam, ne očekujući nikakvu naknadu za sebe sama, kako bih doprineo spasenju svih bića.“

Na Rastku objavljeno: 2007-12-01Vladeta Jerotić

Otac Tadej, vitovnički

Izvor: Stare i nove mrvice iz pravoslavnih manastira, Sabrana dela, I kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Kada sam jednom (1994. godine) razgovarao sa ocem Tadejom u manastiru Vitovnici, kako to da u Rumuniji ima preko trista manastira sa nekoliko desetina hiljada monaha i monahinja, otac Tadej je pronašao četiri razloga za ovaj fenomen, kao i za izdržljivost pravoslavlja u Rumuniji u toku najgore komunističke diktature pod Čaušeskuom: 1. delatnost Pajsija Veličkovskog i duhovna obnova posle njega (mnogo manastira, prosvetiteljska delatnost u narodu); 2. homogenost naroda; 3. disciplinovanost naroda i 4. Čaušesku nije bio protiv crkve jer mu je njegov prethodnik Georgiu Georgije Dež poručio da

pravoslavna crkva u Rumuniji i pod komunizmom mora ostati nedirnuta jer je zahvaljujući njoj Dež spasao glavu od progona.

Navodim ocu Tadeju primer čestitog domara u jednom beogradskom muzeju koji je nereligiozan, a izuzetno pošten i ima srećnu porodicu. Šta misli otac Tadej o ovakvim ljudima? „Tamo gde je pravda i milosrđe i Bog je prisutan, svejedno što takav čovek ne pokazuje spolja svoju religioznost. Primer domara koji navodite dokaz je da je 'duša ljudska hrišćanska'.“

Kakav je odnos Satane i Boga, pitam oca Tadeja. „Sve do vremena Isusa Hrista, Satana je imao pristup Bogu. Primer je priča o Jovu. Od vremena Hrista, Satana je bačen na zemlju, i zemlja je postala njegovo carstvo“.

Da li je postojalo civilizacija pre poznate istorije koje su propale? Da, Atlantida je primer, bez obzira što nije od nauke priznata. Verujem da je ona postojala“.

Kako se odnositi prema vidljivim duhovim, a, duhovima koji se prikazuju, svejedno, trenutno, da li su dobri ili rđavi duhovi? „Pravi hrišćani nikad ne žele da im se duhovi pojavljuju vidljivo, svetitelji su ih odbijali i kad su bili dobri duhovi. Duhovi su energetske misli i mi smo stalno u dodiru preko misli sa nevidljivim duhovima.“

Pitali su jednom arhimandrita Tadeja u manastiru Vitovnica da objasni zagonetne Hristove reči: „Lakše je kamili proći kroz iglene uši, nego li bogatome ući u Carstvo Božije“ (Markovo Jevanđelje, 10, 25)

Setio sam se, najpre, da sam u nekom prevodu ovoga mesta u jednoj nepravoslavnoj Bibliji našao ovakav prevod: „Lakše je debelom užetu (kamilos, a ne kamelos kamila – prim. V. J.) proći kroz iglene uši, nego li bogatome ući u Carstvo Božije“.

Otac Tadej međutim je, ovako protumačio „kamilu i iglene uši“, pozivajući se i na deo objašnjenja ovoga mesta kod vladike Nikolaja Velimirovića: „Postojala su u Jerusalimu jedna vrata kroz koja su prolazile ovce i kamile. Da bi mogle da prođu kroz ta, relativno mala vrata, kamile su morale biti rasterećene tovara (bogataš se odriče bogatstva), zatim da kleknu (poniznost hrišćanina) i tek onda da prođu kroz vrata“.

Na drugo, po mome mišljenju veoma teško i značajno pitanje jednog posetioca manastira, otkud da se pojavi Muhamed posle Hrista, otac Tadej podseća na dva Avramova sina od kojih onaj drugi, koji nije bio po blagodati, treba sobom i svojim postupcima da podseća brata na revnost prema Bogu. Ovakvo objašnjenje oca Tadeja učinilo mi se prihvatljivo. Zar sledeće reči apostola Pavla (iz Poslanice Rimljanima, 11, 25-36) ne mogu objasniti na sličan način: Jer neću, da vi ne znate ovu tajnu, da ne mudrujete sami po sebi: dio Izrailja otvrdnu, dok ne uđe pun broj neznabožaca. / I tako će se spasti sav Izrailj, kao što je napisano: Doći će od Siona Izbavitelj i odvratiće bezbožnost od Jakova. / I ovo im je zavjet od mene, kada skinem grijehe njihove. / Po jevanđelju, dakle, neprijatelji su vas radi, a po izboru, mili su otaca radi. / Jer Bog se neće raskajati za svoje darove i prizvanje. / Jer kao što i vi nekad ne pokoravaste se Bogu, a sad ste pomilovani zbog njihove nepokornosti, / Tako se i oni sada ne pokoriše

radi vašega pomilovanja da bi i oni bili pomilovani; / Jer Bog zatvori sve u nepokornost, da sve pomiluje. / O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitivi sudovi njegovi i neistraživi putevi njegovi! / Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik?“

Da li je veliki hrišćanski istoričar u XX veku Arnold Tojnbi bio do kraja svestan dubine svoje teorije o „izazovu i odgovoru“ u istoriji, pitam se. Šta su i Jevreji i muslimani u istoriji, sve do danas drugo do „izazov“ hrišćanima da postanu revnosniji i poletniji u svojoj ljubavi prema Hristu! Kako drukčije objasniti genijalne „tvrdovrate“ Jevreje, poput Marksa, Frojda, Ajnštajna, Vajningera, Vitgenštajna i drugih, nego pozivom probuđenom hrišćaninu da to postane uistinu!

Nije li odmah posle zvaničnog priznavanja hrišćanstva, pa sve do Halkedonskog sabora (451. godine) i sve do Muhamedovog rođenja (570. godine) došlo do neslaganja i podele unutar jedne hrišćanske Crkve (pojava monofizita koji se dovode u vezu sa pojavom nacionalnih crkava)?

Na Rastku objavljeno: 2007-12-01