Casopis stvarnost issue no3

АРАНЂЕЛОВАЦ • ГОДИНА III • БРОЈ 3 • ДЕЦЕМБАР 2014. • ИЗЛАЗИ ПЕРИОДИЧНО

ISSN

233

4-72

28

PRVI SRPSKI LANAC HOTELA

САДРЖАЈ

3 УМЕСТО УВОДНИКА:

НАУЧИМО ХИМНУ

4 ИЗ ПЕРА УРЕДНИКА:

ТРИ ЈУБИЛЕЈА „СТВАРНОСТИ“

5 ПАРАДА ПРИЈАТЕЉСТВА

6 ТЕМА БРОЈА:

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА 1914 - 1918

И 70 ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА

9 САХРАЊЕНО ВИШЕ СРБА НЕГО НА ЗЕЈТИНЛИКУ

11 ПОВОДОМ 150 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

БРАНИСЛАВА Ђ. НУШИЋА

14 ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ПОЗОРИШТУ

16 МАНАСТИР ЂУРИНЕ ЋЕЛИЈЕ У

ЈАРМЕНОВЦИМА

17 ВЛАДА ОПЛЕМЕНИО ЧЕЛИК

18 „ДА ОДГОЈЕ И ТВОЈЕ ГРУДИ ЈЕДНУ САБЉУ

ЦРНОЈ ГОРИ“

21 ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ У НОВИНАРСТВУ

22 МИОДРАГ ЗУБАЦ: ДВАДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА

ПРЕД СЛИКАРСКИМ ПЛАТНОМ

25 БОЖИДАР МАНДИЋ И ВЛАДЕТА КОЛАРЕВИЋ

27 РЕКОРДНА „ОПЛЕНАЧКА БЕРБА“

28 ОЛД ТАЈМЕРИ ПОД БУКУЉОМ

31 ПЕСМА НОВОГ ЖИВОТА

32 УГЛЕДНЕ АРАНЂЕЛОВАЧКЕ БЕРБЕРНИЦЕ

33 ПЛЕМИЋ МОЛУЈЕ КУЋЕ ШУМАДИЈСКИХ

СЕЉАКА

34 ТОПОНИМИ ШУМАДИЈЕ:

СЕЛО БРЕЗОВАЦ

36 ЗАБЕЛЕЖЕНО:

АРАНЂЕЛОВЧАНИН АЛЕКСАНДАР У ТИМУ

СЕРЕНЕ ВИЛИЈАМС

37 КРУНИСАНА ШЉИВОВИЦА СТОЈАНА ТАСИЋА

37 МИРА СТУПИЦА - ГЛУМИЦА ВЕКА

37 ДОМАЋИЦИ МИЛАНКИ ЂОРЂЕВИЋ -

НАЦИОНАЛНА ПЕНЗИЈА

38 БОЖА НАЈБОЉИ ШЕФ КУХИЊЕ

39 ВИНАРИЈА „АЛЕКСАНДРОВИЋ“ СВЕТСКИ

БРЕНД

39 РЕНЕСАНСА ПИК „ОПЛЕНАЦ“

40 ПОСЕТИЛИ СМО:

ДОМАЋИНСТВО НИКОЛИЋ У ВИНЧИ

40 МУЗЕЈ СПОРТА У АРАНЂЕЛОВЦУ

41 ШАХ:

НАЈВЕЋИ УСПЕХ АРАНЂЕЛОВАЧКИХ ШАХИСТА

42 IN MEMORIAM:

ОДЛАЗАК ЈЕДНОГ ОД ОНИХ КОЈИ СВЕ РЕЂЕ

ДОЛАЗЕ

СЕЋАЊЕ НА МРДУ

44 МИС СРЕБРНОГ ЈЕЗЕРА - СРПСКИ БРЕНД

44 УЗ ЛЕПО ГРОЖЂЕ ИЗАБРАЛИ И ЛЕПОТИЦУ

СТВАРНОСТИздавач:Драган Тодоровић предузетникИздавачка делатност Стварност Аранђеловац

Адреса: 34 300 Аранђеловац, Ул. Кнеза Михаила 33е/2телефон: 063/686 364e-mail: [email protected]: www.stvarnost.rs

Главни и одговорни уредник:Драган Тодоровић

Заменик главног и одговорног уредника:Мирослав Живановић

Редакција: Драгољуб Јанојлић, Радмила Миловановић, Живадин Стојановић Жис, Здравко В. Јањевић, Љиљана Стојановић, Микиша Михаиловић, Бора Његован, Миодраг Петровић, Горан Ковачевић, Светлана Дамњановић

Технички и ликовни уредник:Милош Јанојлић

Секретар редакције и маркетинг:Анђелка Тодоровић

Штампа:„Запис“ д. о. о. Аранђеловац

Објављивање овог часописа помогла је општина Аранђеловац, на основу уговора о реализацијипројекта у области културе у 2014. години,број: 01-1 400-781-36/2014, од 10. 07. 2014. године.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд329 (497.11)

СТВАРНОСТ / главни и одговрни уредник Драган Тодоровић. - Год. 1, бр. 1 (29. децембра 1990) - год. 3, бр. 9 (1992) ; год. 1, бр.1 (дец. 2012) - . - Аранђеловац : Стварност, 1990-1992 ; 2012 - (Аранђеловац : Запис) . - 30 cm

Начин доступа (URL) : www.stvarnost.rs - МесечноISSN 2334-7228 = Стварност (Аранђеловац)COBISS.SR-ID 23986690

УМЕСТО УВОДНИКА

БОЖЕ ПРАВДЕ

Боже правде, ти што спасеод пропасти досад нас,чуј и одсад наше гласеи од сад нам буди спас.

Моћном руком води, бранибудућности српске брод,Боже спаси, Боже храни,српске земље, српски род!

Сложи српску браћу драгуна свак дичан славан рад,слога биће пораз врагуа најјачи српству град.

Нек на српској блиста гранибратске слоге златан плод,Боже спаси, Боже хранисрпске земље, српски род!

Нек на српско ведро челотвог не падне гнева громБлагослови Србу селопоље, њиву, град и дом!

Кад наступе борбе даник' победи му води ходБоже спаси, Боже храни,српске земље, српски род!

Из мрачнога сину гробасрпске славе нови сјајнастало је ново добаНову срећу, Боже дај!

Отаџбину српску бранипет вековне борбе плодБоже спаси, Боже бранимоли ти се српски род!

НАУЧИМО ХИМНУ

Покушавајући да, колико-толико, будемо у корак са брзим променама у којима жи-

вимо, наумили смо и скромне новине да уне-семо у часопис „Стварност“. Увели смо тему броја (Велики рат), а наизглед мање важним темама поклањамо више пажње него ли тзв. великим, дежурним темама у тзв. великим медијима.

Овај простор био је резервисан за уводник, а сад је ту садржај испод рубрике с називом Уместо уводника. Учинисмо то зато што се којешта истумбало у нашој стварности, па нам се учинило да ће бити корисније да и ми уводник другачије осмислимо. Уместо вакела на неку изабрану тему, у овом броју нудимо Вам шансу да - научите химну. Јер, кад буде-мо знали химну (за почетак бар текст да на-учимо, а касније ћемо се већ некакако снаћи са мелодијом и певањем) почећемо да волимо и Србију.

Србији је љубав потребна, као што је осмо-годишњем детету потребна љубав родитеља, бабе и деде, учитеља или учитељице... Присе-тимо се, Србија је настала - остала сама, по-сле издвајања Црне Горе - 5. јуна 2006. године. Устав Републике Србије Народна скупштина усвојила је 8. новембра 2008. године, на Ми-тровдан. У члану 7. Устава наведено је: „Хим-на Републике Србије јесте свечана песма „Боже правде“. Текст је написао Јован Ђорђе-вић (рођен 13. 11. 1826. године у Сенти - умро 9. 04. 1900. године у Београду), који је 1868. године био први управник Народног позори-шта у Београду. Аутор је и позоришне пред-ставе „Маркова сабља“, осмишљене поводом пунoлeтства Милана Обреновића, чију завр-шницу прати музика Даворина Јенка (рођен у Дворју у Словенији 9. 12. 1835. године - умро 25. 12. 1914. године), који је написао музи-ку за више од 80 позоришних дела, па и за „Маркову сабљу“, са завршним збором „Боже правде“. Написао је и „Напреј застава славе“, која је касније постала химна Словеније.

Научимо химну, волимо више Србију, чи-нимо све што знамо и умемо у корист Србије, наших породица, а тиме и самих себе, не би ли нам се овог пута посрећило да нам Србија траје дуже од 114 година, колико је поживела у XIX и почетком XX века (15. 02. 1804 - 1. 12. 1918), односно дуже од два златна века у доба Немањића (1168 - 1389), а понајбоље би било да Србије овог пута никад не нестане!

Д.Т.

4 СТВАРНОСТ

ДЕЦЕМБАР 2014.

www.stvarnost.rs

На дан излажења првог броја часописа „Стварност“, 29. децембра 1990. годи-

не, после 24 пуне године (први јубилеј), 29. децембра 2014. године, у хотелу „Извор“ у Аранђеловцу, од 18 сати, биће одржане про-моције две књиге, поводом два, још важнија јубилеја: 50 година (други јубилеј) песничког стварања Бранке Максимовић из Брезовца, код Аранђеловца (да не кажемо: из Брезов-ца, подно Венчаца, јер како Венчац бива све мањи и мањи нисмо сигурни докле ће још по-трајати адреса „подно Венчаца“ и када ћемо видети дно дна) и 100 година (трећи јубилеј) од почетка Првог светског рата – збирком песама српских војника, учесника Првог светског рата, које је прикупио и приредио за објављивање Драгољуб Јанојлић из Смеде-ревске Паланке. Издавачка кућа „Стварност“ је издавач Бранкине књиге необјављених пе-сама у минулих пола века (највише их је из почетка њеног стваралаштва) „Уморно вре-ме“ и Драгољубове књиге „Кандила слободе“.

Бранка Максимовић (1949, Брезовац) поче-ла је да пише песме у шеснаестој години, дале-ке 1964. године. Прву песму објавила је у кра-гујевачкој „Светлости“ 1967. године („Руке“, а недуго потом и чувену „Брезовчанку“), а затим у новинама, листовима и часописима: Кораци, Просветни преглед, Расковник, Село, Венац, Титоградски кораци, Венчац, Шамот, Буковичка бања, Стварност... Бранка ће бити рад гост и учесник културних програма радија и телевизије широм Шумадије, Помо-равља и Београда. Посебно је радо гостовала у аранђеловачкој Радио «Шумадији» и стекла пријатељство са водитељима и новинарима. Казиваће сопствене стихове на многим књи-жевним сусретима. Њено стваралаштво су запазили и посебно ценили уважени профе-сори и књижевни зналци – Тоде Чолак и Дра-гиша Витошевић.

Објавила је десет књига: три самосталне (Зелене птице завичаја 1994, Вујанско пери-ло 2005 и Уморно време 2014) и седам зајед-ничких књига са другим песницима (Сеоска лира 1976, Пред земљаним вратима 1984, Зле воде 1988, Седам небеских кола 1988, Пастир тражи дно неба 2001, Лирски бруј Шумадије 2004/2005 и Ткаље 2010).

Радни век је почела у одржавању парка Бу-ковичке Бање, где је провела пет година, а за-тим је 27 година радила у „Венчацу“, од 1982. до 2005. године, на пословима курира, па је Аранђеловчани памте и као жустру девојку која је свакодневно јездила мотором АПН 4 (произведен 1980. године, а ни данас се Бран-ка од „четворке“ не одваја) на релацији Вен-чац – Аранђеловац. У „Венчацу“ је годину дана радила на утовару мермерних плоча, а када је њен колега Милан отишао у пензију, Бранка се прихватила курирског посла. Ради-ла је и писала песме, певала о свом селу, жи-воту, људима... не мирује ни као пензионерка: приликом испраћаја у пензију, решила је да

у свом дворишту, испод столетне трешње ор-ганизује сусрете стваралаца „Под трешњом“ (сваке године, усред лета, гостују песници, сликари, свирачи, етно-музиколози, играчи, певачи...).

-Песме које су објављене у књизи „Умор-но време“ биле су ми некако у запећку, каже Бранка за „Стварност“ и додаје: -Већину тих песама написала сам док сам била млада, у по-четку мог песничког стваралаштва. Ето, зах-вљујући мом колеги, Брезовчанину, Владети Коларевићу, и Издавачкој кући „Стварност“, којој је и општина помогла да моја књига буде објављена – „Уморно време“ је угледало све-тлост дана. Имам још рукописа, песама, за-бележних казивања људи којих више нема о старим временима, народним обичајима, па се надам да ћу дочекати да и то буде објавље-но – каже Бранка.

Немарна духом, Бранка не мирује. Сва-кодневно се укључује у радио-емисије, које у Брезовцу може да „ухвати“ на свом радију, како рецитовањем песама, тако и комента-рисањем стварности. Стекла је бројне, нове, пријатеље, од којих је најприсније упознала преко „Радио Ешингера“: Теча из Беча, Чун-га Лунга из Винче, Милица Шимуновић из Београда... Док слуша радио, увек запева уз песму „Не дам твоје црне косе“ Томе Медо-шевца или „Плави јоргован“ Брезовчанке Љиљане Милановић... како и не би када је си-хове Бранка и написала.

ТРИ ЈУБИЛЕЈА „СТВАРНОСТИ“ИЗ ПЕРА УРЕДНИКА

Владета Коларевић, приређивачБранкине књиге „Уморно време“ - стални учесник манифестације „Под трешњом“

Бранкина мајка Милинка Максимовић (1922 – 3. 12. 2010)

Бранкин отац Живорад Максимовић(1922 – 24. 04. 2010), седи на првој клупи, у средини

Бранка Максимовић са гостима у свом дворишту у Брезовцу, под трешњом

Насловна страна књиге УМОРНО ВРЕМЕ

5СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs [email protected]


Драгољуб Јанојлић (1951, Селевац) обја-вио је десет књига: „Сведоци из куће смрти“ (1977), „Ожиљци из жице“ (2000), „Заточник официрске части“ и „Тишина смрти“ (2001), „Лошињска замка“ (2003), „Плуг и престо“ (2004), „Трагом снова“ и „Јаук душе“ (2006), „Милочер краљице Марије (2009) и „Завет Мирка шнајдера“ (2013).

-Збирком песама „Кандила слободе“ хтео сам показати да музе у рату не ћуте, како је то неко тврдио – каже Јанојлић и додаје: -На против, музе су у Великом рату пропевале пуним гласом. Песме говоре о томе како је пропевао српски војник, са пушком у руци и жељом да се, после после рата никада не заборави време изгинућа и смрти. Отуда у сабраној поезији не би требало тражити неке уметничке домете, већ ону искру која је потпаљивала и разгоревала ватру слобо-де. Зборник отварају песме о регрутацији и регрутима, настављају песнички искази из самог гротла битака, до завршетка рата и ује-дињења троименог народа. Песме сам сабрао из бројних часописа и ретких књига у перио-ду између два рата. Надам се да ће „Кандила слободе“ подстаћи још неког да се позабави овим јединственим видом песничког ства-ралаштва у Великом рату. То дугујемо онима који су нам оставили вредно сведочанство о рату, стиховано из „прве руке“ – рекао је за „Стварност“ Јанојлић.

Иначе, радни век Драгољуб Јанојлић је про-вео у новинарству. Радио је у листу „Наша војска“ у Љубљани, Радио-новинској органи-зацији „Јасеница“, Центру за информисање

„Гоша“ (главни и одговорни уредник свих гласила) и „Политици Експрес“ као стални дописник из Подунавског и Шумадијског ре-гиона. Извештавао је и из иностранства (Ру-мунија, Бугарска, Русија и Либија).

Добитник је Армијске награде за нови-нарство, награде за новинарску хуманост и друштвено ангажовано новинарство „Ђоко Вјештица“ (први добитник) и Књижевне на-граде Свесрпског савеза и Краљевског књи-жевног клуба „Карађорђевић“.

Члан је Удружења новинара Србије и Удру-жења књижевника Србије.

ПАРАДА ПРИЈАТЕЉСТВА

Поводом 70. годишњице ослобођења Бео-града, војну параду су 16. октобра 2014.

године, пратили и бројни Аранђеловчани. Међу њима била је и Анђелка Тодоровић, дипломирани менаџер хотелијерства (на фо-тографији, прва с леве стране), чија изјава је 17. октобра 2014. године објављена и у днев-ном листу „Политика“, на 6. страни. Анђелка је рекла „да јој је посебно драго што је при-суствовала оваквој свечаности, будући да је последња парада у Београду одржана 1985. године, кад је и она рођена“.

Насловна страна књиге Кандила слободе

Кљижевник и новинар Драгољуб Јанојлић

Jovana Skerlića 1/a34 310 Topola

034/811 365062/440 333

e-mail: o� [email protected]

RESTORAN “VOŽD” U SRCU TOPOLE

www.stvarnost.rs6 СТВАРНОСТ


www.stvarnost.rs

Анри Барби, француски но-винар: „Херојем називамо чо-века који сав жртвује себе за добро других, а такав је човек за старе народе био божанство. Таквим се војвода Живојин Мишић показао у нашем ХХ веку.“

Франш Д'Епере, маршал: „Операције се морају заустави-ти јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују. Једино српским трупама нису потреб-не комуникације – они као олу-ја иду напред.“

Винстон Черчил, британски министар рата: „Што се тиче Србије, она се заиста борила очајнички и славно, не узима-јући у обзир никакве друге ин-тересе, осим својих властитих, по страшним последицама по себе.“

Жорж Клемансо, председник француске владе, после конфе-ренције у Паризу 1919: „Жао ми је што је са светске мапе ишче-зла мала и храбра Србија, усту-пајући место Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.“

РЕКЛИ СУ О СРПСКОЈ ВОЈСЦИ У ВЕЛИКОМ РАТУ

(„Политика“, 9. 11. 2013)

100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА 1914 - 1918 И 70 ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА БЕОГРАДА

Вељко Ковачевић, 1891 - 1941, Солунац

Вељко Ковачевић, (први са десне стране)

Карађорђева звезда и Албанска споменица

Медаља за храброст

Душан Тодоровић, 1923 - 1982,учесник ослобођења Београда

ТЕМА БРОЈА

Орден заслуга за народ



www.stvarnost.rs

Сви становници планете Земља мислили су 11. новембра 1918. године, када је потпи-

сано примирје, да тако великог рата никада више бити неће. Отуд и оста да се о том вели-ком сукобу говори као о Великом рату. После стотину година и данас је тако, иако је чове-чанство имало још један рат великих размера – Други светски. На просторима бивше Југо-славије имали смо 90-их година прошлог века крвави грађански рат, а на свету и данас бук-ти неколико локалних ратова, који од Другог светског рата до данас наизменично трају. Од почетка Првог светског рата прошло је стоти-ну годину, а од ослобођења Београда и Србије од фашистичке окупације 70 година.

На левој страни, којом најављујемо тему овог броја „Стварности“, доминирају бројке два велика јубилеја. Стогодишњици посвећу-јемо већу пажњу, јер се у протеклих пола века о Великом рату мање говорило и писало, него ли о Другом светском рату. На суседној стра-ни су фотографије мог деде, по мајци Милки, Вељка Ковачевића (1891 – 1941) из села Рошци на Каблару (носилац Албанске споменице и других највиших одликовања за учешће у оба балканска и Великом рату) и мог оца Душа-на Тодоровића (1923 – 1982) из Јарменоваца (мобилисан 19. септембра 1944. године, уче-ствовао у ослобођењу Београда, на Сремском фронту као борац 3. батаљона 5. бригаде 21. дивизије 3. армије, 1. маја 1945. године тешко рањен у Бановој Јарузи, код Окучана, у Хрват-ској; одликован оредном заслуга за народ са сребрном звездом трећег реда и медаљом за храброст). Од деде ми је за успомену остала копија Чланске легитимације Удружења носи-лаца Албанске споменице и његова чашица за ракију, коју је донео са Солунског фронта (по-клон од тетке Добриле Минић, из села Рошци на Каблару), од оца одликовања - а од обојице, уз све друго... и љубав према Србији.

У име редакције „Стварности“ позивамо све читаоце да нам доставе фотографије сво-јих предака (на мејл: [email protected]), учесника Првог и Другог светског рата, са биографским подацима и свим другим са-знањима која се односе на најтеже периоде у новијој историји српског народа.

Упркос великом јубилеју од почетка Првог светског рата, приређеним бројним манифе-стацијама, објављеним публикацијама, сни-мљеним емисијама... ипак, нисмо успели да за

кратко време надокнадимо све пропуштено у минулим деценијама. И не чуди, јер о Великом рату мало се говорило, и то не само у Брозо-вој Југославији, већ у Краљевини Југославији. Братство и јединство није само Титова текови-на, већ је слично било и у Држави Срба, Хрва-та и Словенаца. Иако је у Великом рату стра-дала трећина становништва Србије, односно половина мушкараца у најбољем животном добу, од 15 до 50 година, томе у вишенацио-налним државама није придавана одговара-јућа пажња. Зато данас ми и не знамо који су све Аранђеловчани, на пример, мобилисани у Првом светском рату, у којим јединицама су се борили, ко је и где погинуо, ко је и где ра-њен, ко је и где од болештина преминуо, где је ко сахрањен, ко је настрадао а ко преживео албанску голготу, ко је био на Крфу, ко почива у Плавој гробници, ко се борио на Солунском фронту, ко ослободио Београд, ко се вратио у Аранђеловац, ко и које потомке има, ко... ко... ко...!? Зато и не чуди што осим имена и прези-мена, на споменику у центру Аранђеловца, о погинулима у балканским и Првом светском рату – не знамо ништа више.

Требало би да сви живимо од прошлости у садашњости за будућност, али у Србији то још увек није тако, па се чак о томе и навели-ко расправља. А постоји нешто о чему не би требало да буде дилема, као што је српско ве-лико наслеђе из Великог рата. А ми се према великом наслеђу ни мало достојно не одно-симо. Ево и личног искуства које ме на такав закључак наводи. Наиме, почетком септембра у хотелу „Извор“ је боравило четрдесетак по-томака учесника Великог рата из Француске, по други пут, јер су долазили и 2013. године. Захваљујући Владану Јочићу и Маји Марти-новић (аутори филма „Велики рат цена забо-рава“), новинарима, дописницима РТС, који више од две деценије живе у Паризу, многи су се поново нашли у Шумадији.

После вишедневног дружења схватио сам зашто нам је овако како јесте и зашто нам неће ускоро бити боље, уколико наставимо да се понашамо како смо то до сада чинили – када је реч о односу према држави, прошлости, са-дашњости и будућности. Паскал Филип, пред-седник Полицијске уније ветерана Францу-ске, Кристијан Пике, председник Асоцијације високих полицијских старешина Француске, Анри Рејмонд, потпредседник Федерације „Мажино“, отворили су ми очи: разна удруже-ња, асоцијације и федерације, које су потомци учесника Великог рата сами основали, у Фран-цуској имају три милиона чланова! У Србији не постоји ни једно слично удружење, а зами-слите само каква би то снага била када би по-стојала удружења потомака Колубарске битке, битке на Церу, учесника Солунског фронта, ослободилаца Београда, и када би потомци ратника објављивали књиге, снимали фил-мове, организовали симпозијуме, путовали по свету како би упознали потомке савезника из Великог рата...! У Србији не постоји ништа слично.

Зато се и десило да ме „жив срам појео“ када су ме гости из Француске у једном тренутку упитали, када су видели да Аранђеловчани иду пешке преко ливаде – хумке сахрањених 4. 200 војника Великог рата (2. 800 српских и 1. 400 аустроугарских) – зашто људи газе по гробовима!? Како објаснити да су наши људи

Добрила Минић, 21. 11. 2014: џарач за ватру и чашицу за ракију отац Вељко донео са

Солунског фронта кући 1918. године

СЕЋАЊЕ НА ЈУНАКЕ

На споменику јунацима у центру града, који су захвални мештани подигли 1925. године, уклесана су имена 143 житеља аранђеловачке општине, који су погинули у Првом и Другом балканском рату и Првом светском рату (1912 – 1918). На северној страни су уклесана 32 имена, западној 38, јужној 35 и источној 38 имена.

Владан Јочић (први с леве стране) са потомцима француских ветерана испред споменика у центру

Аранђеловца, уз непожељне псе луталице

БРАНИОЦИМА ДОМОВИНЕ, ВЕРЕ И СЛОБОДЕ, ТВОРЦИМА НАЦИОНАЛНОГ УЈЕДИЊЕЊА 1912 – 1918. ЗАХВАЛНИ АРАНЂЕЛОВЧАНИ(северна страна)

АВРАМ СИМИЋ – АЛЕКСАНДАР ШВАБИЋ – АЛИЈА АЛИЋ – АЛЕМПИЈЕ ЛАЗАРЕВИЋ – БЛАГОЈЕ ПЕТРОВИЋ – БОГДАН МЛАДЕНОВИЋ – БОГДАН ПОПОВИЋ – БОЖИДАР ПАНТИЋ – БОШКО МИЛЕНТИЈЕВИЋ – БОШКО БОШКОВИЋ – ВЕЛИМИР БЕОГРАДАЦ – ВАСА ВАСОВИЋ – ВИТОМИР ЈАНКОВИЋ – ВЛАДИМИР АНТОНИЈЕВИЋ – ВЛАДИМИР КОМНЕНОВИЋ – ВОЈИСЛАВ ИСАКОВИЋ – ВОЈИСЛАВ КАРИЋ – ВОЈИСЛАВ ЛЕКИЋ – ВОЈИСЛАВ ТОШИЋ – ГАЈА ЧУМИЋ – ГЛИША ЈОВАНОВИЋ – ГЛИША РАБРЕНОВИЋ – ГОЈКО КАЛАНОВИЋ – ГРУЈИЦА НЕНАДОВИЋ – ДУШАН БОГИЧЕВИЋ – ДАНИЛО ЈАНИЋИЈЕВИЋ – ДИМИТРИЈЕ ЈАНКОВИЋ – ДРАГИША ДИМИТРИЈЕВИЋ – ДРАГОЉУБ МАЛЕНИЋ – ДРАГОЉУБ РИСТИЋ – ДРАГОЉУБ ТОШИЋ – ДРАГУТИН БЛАГОЈЕВИЋ;

„БЛАГО ТОМЕ КО ДОВИЈЕК ЖИВИ ИМАО СЕ РАШТА И РОДИТИ.“(западна страна)

ДРАГОЉУБ КУЗМАНОВИЋ – ДРАГОМИР ЛАЗАРЕВИЋ – ДРАГУТИН ЛАЗАРЕВИЋ – ДУШАН СКОЧАЈИЋ – ЕМИЛ МИХАЛАЧКИ – ЖИВАДИН ПРЕКИЋ – ЖИВАДИН РАЈИЧИЋ – ЖИВАДИН РАДИШИЋ – ЖИВАН МАТИЈАШЕВИЋ – ЖИВАН РАДОСАВЉЕВИЋ – ЖИВКО ПЕТРОВИЋ – ЖИВКО МАРКОВИЋ – ЖИВКО МЛАДЕНОВИЋ – ЖИВОЈИН ПЕТРОВИЋ – ЖИВОЈИН ВУЈИЧИЋ – ЖИВОТА ИЛИЋ – ЖИВОТА МАТИЋ – ЖИВОТА ПРОКИЋ – ЖИВОТА ДИМИТРИЈЕВИЋ – ЖИВОТА МИЛУНОВИЋ – ЖИКА НАСТАСОВИЋ – ЗОРАН ЋИРИЋ – ИЛИЈА ДИМИЋ – ИЛИЈА ПОПОВИЋ – КОСТА ПАНТИЋ – КОСТА КРАХТИС – КОСТА МАКСИМОВИЋ – КОСТА ТОДОРОВИЋ – ЛАЗАР ЋИРИЋ – ЛУКА ВЕЉКОВИЋ – ЉУБОМИР ЈАНКОВИЋ – ЉУБОМИР КАЛАНОВИЋ – ЉУБОМИР ЛАЗАРЕВИЋ – ЉУБОМИР ПЕТРОВИЋ – ЉУБОМИР ЧОЛИЋ – МИЛАН ЛАЗАРЕВИЋ – МИЛАН РИЗНИЋ – МИЛЕ ЈОВАНОВИЋ;

„БЛАГО ГРОБУ И У ТАМИ ШТО СЕ СЈАЈИ ГДЕ КАНДИЛО ПАЛЕ НАРАШТАЈИ.“(јужна страна)

РАДОЈИЦА АКСЕНТИЈЕВИЋ – РАДОМИР СТАНКОВИЋ – РАДОСАВ СРЕТЕНОВИЋ – СВЕТИСЛАВ АНИЋ – СВЕТИСЛАВ ЈАНКОВИЋ – СВЕТОЛИК Б. ЈАНКОВИЋ – СИМА ВОЈИНОВИЋ – СРЕДОЈЕ КУБУРОВИЋ – СРЕТЕН ТАИРОВИЋ – СРЕТЕН ТОМКОВИЋ – СТЕВАН ЛАЗАРЕВИЋ – ТИОСАВ ПРОКОВИЋ – ТИХОМИР ДУКИЋ – ТИХОМИР КАЛАНОВИЋ – ТИХОМИР ЋИРИЋ – ТОДОР МИХАИЛОВИЋ – ТОДОР ТОДОРОВИЋ – УГЉЕША КАЛАНОВИЋ – ЧЕДОМИР БЕЛАНОВИЋ – ЧЕДОМИР ЖИВОЈИНОВИЋ – ЧЕДОМИР НИКОЛИЋ – ЧЕДОМИР РИЗНИЋ – ЧЕДОМИР ТОДОРОВИЋ – ВЛАСТИМИР АТАНАЦКОВИЋ – ДРАГОСЛАВ ЈОВАНОВИЋ – АЛЕКСАНДАР Ч. ЈОВАНОВИЋ – БОЖИДАР С. ЂОРЂЕВИЋ – БРАНКО МИХАЛАЧКИ – ЖАРКО ПАВЛОВИЋ – ДРАГОЉУБ М. ЗАРИЋ – ЧЕДОМИР Љ. МАТИЈАШЕВИЋ – ВАСА МАРКОВИЋ – МИЛУТИН ЈОКОВИЋ – МИХАИЛО УРБАНОВИЋ – ДРАГОСЛАВ А. САВИЋ;

„НА НЕБУ ВАМ ДУШЕ ЦАРОВАЛЕ КА' ВАМ ИМЕ НА ЗЕМЉИ ЦАРУЈЕ.“(источна страна)

МИЛИВОЈЕ РИЗНИЋ – МИЛИСАВ ЈЕВТИЋ – МИЛИСАВ МИЛИЋ – МИЛЕНКО ЈЕРЕМИЋ – МИЛЕНКО ПЕТРОВИЋ – МИЛЕНКО ТЕОФАНОВИЋ – МИЛОРАД ЈЕРЕМИЋ – МИЛОРАД И. ЈЕРЕМИЋ – МИЛОРАД ПАЈИЋ – МИЛУТИН МИЛЕНТИЈЕВИЋ – МИЛОШ ЈЕРЕМИЋ – МИЛОШ НЕШИЋ – МИОДРАГ ЈЕРЕМИЋ – МИОДРАГ СИМИЋ – МИЈАИЛО НЕСТОРОВИЋ – МИЈАИЛО ПЕТРОВИЋ – МИЈАИЛО ШВАБИЋ – МИХАИЛО АНИЋ – МИХАИЛО ГАВРИЛОВИЋ – МИХАИЛО ЛАЗАРЕВИЋ – МИХАИЛО МАРКОВИЋ – МИХАИЛО СИМИЋ – МУЈА ТАИРОВИЋ – МИЛОВАН СКОЧАЈИЋ – МИЛИВОЈЕ ДАМЈАНОВИЋ – НИКОЛА КОСТИЋ – НИКОЛА РАДОВАНОВИЋ – НОВАК СИМИЋ – ОРЕСТИЈЕ ПОПОВИЋ – ПЕТАР ИЛИЋ – ПЕТАР ЈОВАНОВИЋ – ПЕТАР КАРИЋ – ПЕТАР МИЛОСАВЉЕВИЋ – ПЕТАР ПАНТИЋ – ПЕТАР ПЕТРОВИЋ – РАДОМИР КОМНЕНОВИЋ – РАДОЈЕ КОСТИЋ – РАДОВАН ЈОШЕВИЋ;



www.stvarnost.rs

навикли да праве пречице где год им то од-говара, без обзира да ли је реч о парку Буко-вичке Бање или о спомен-костурници... како им објаснити зашто ни до данас не знамо ко је све сахрањен у спомен-костурници у Аранђе-ловцу, зашто су врата на спомен-костурници закључана, зашто не постоји никаква публи-кација о спомен-костурници, зашто...!? А бар да смо поводом великог јубилеја успели да по-ставимо информативну таблу код спомен-ко-стурнице, са основним подацима о локалите-ту, или бар да смо оградили спомен-комплекс, како не бисмо безочно газили по гробљу, у коме почива 4. 200 ратника... Остаје да пам-тимо речи Анри Рејмонда („Наше братство по оружју, опстало током векова, не може се прекинути. У Француској постоје 253 асоција-ције потомака Великог рата, а једна од њих је и асоцијација Срба који су живели у Францу-ској и ратовали за Француску.“), Кристијана Пикеа („Краљ Србије Петар Карађорђевић био је француски официр и авенија у срцу Париза и данас носи његово име. Ми не правимо цере-моније и имамо партнерске односе са другим асоцијацијама.“) и Филипа Паскала („Први светски рат је био неизбежан. Све велике силе су хтеле једне другима да се реванширају, па и Француска Прусима за Алзас и Лорену, који су били у саставу Пруске од 1870 – 1918. Са-рајевски атентат је само један од елемената Великог рата.“).

У првој години Великог рата Срби су изво-јевали велике победе: на Гучеву, Церу и Колу-бари. Урадила је то Србија са 90 одсто сеоског становништва, са домаћинима који су живели од свог рада, на својој земљи, у кућама са више генерација, у којима се знао ред, ко кога слу-ша и ко шта ради. Сеоска домаћинства су била економски независна, вишкове пољопривред-них производа размењивали су за потрепшти-не које нису сами правили, уредно су плаћали порезе, активно учествовали у политичком животу... Волели своју земљу, волели Србију...

Зашто данас о Колубарској битци више зна-ју Американци, него Шумадинци? Шта нас спречава да се поносимо битком на Колубари, војницима, официрима, војводом Живојином Мишићем? Зашто нико ни једну књигу не на-

писа о аранђеловачком крају у Првом свет-ском рату? Срећом, те захваљујући великом залагању историчара Ратка Вукелића, доско-рашњег директора Народне библиотеке „Ди-митрије Туцовић“ у Лазаревцу, светло дана угледаше књиге „Церска битка“ и „Колубарска битка“ (два тома) Живка Павловића (први пут књиге објављене 1927. године).

У предгово-

ру „Колубарске битке“ Живко Павловић, ро-ђен 1871. године у селу Рамаћ код Смедеревске Па-ланке (помоћник војводе Радоми-ра Путника, на-челника штаба Врховне команде српске војске, руководио повла-чењем српске вој-

ске кроз Албанију, командовао Шумадијском дивизијом на Солунском фронту, један од нај-умнијих српских официра свих времена) је на-писао, уз остало, и следеће: „Битка на Колуба-ри је широм целог света разнела и прославила име српске војске и прибавила јој дивљење и поштовање и пријатеља и непријатеља; она је нама и нашим савезницима улила веру и наду у крајњу нашу победу; у њој је положен темељ нашој данашњој великој Краљевини.“ Из Па-вловићеве књиге можемо сазнати и да се 13. новембра 1914. године у Даросави налази ма-гацин хране и муниције друге армије војводе Степана Степановића, да се сутрадан Шума-дијска дивизија првог позива (војници од 18 до 21 године) и Коњичка дивизија налазила на левој обали реке Кубршнице, источно од друма Аранђеловац – Орашац, да је 16. новем-бра 1914. године позадина друге армије била у хаосу, јер је једина комуникација: Уб – Лајко-вац – Лазаревац – Аранђеловац била закрчена колима и „силним избеглицама“, да су 18. но-вембра у Аранђеловцу прикупљани дезертери (вероватно у спомен-костурници у Аранђе-ловцу почивају и стрељани дезертери?), те да је Врховна команда наредила да се „из Јадар-ског Четничког Одреда упути у Аранђеловац и Младеновац по 40 – 50 четника...“, да је 1. 12. 1914. године у случају обустављања железнич-ког саобраћаја између Младеновца и Аранђе-ловца одређено да магацини хране и муниције буду у Божурњи и Наталинцима, 10. децембра Аранђеловац је био база снабдевања друге ар-мије, уз комуникациону линију Аранђеловац - Топола итд.

И на последњој страни књиге „Колубарска битка“ Павловић пише: „Битка на Колубари открила је драгоцене моралне и интелектуал-не изворе нашега народа и потврдила је ста-ру истину: да је рат пре свега борба моралних фактора, поглавито добра воља, и да јача воља и истрајност увек побеђују.

У Колубарској бици подигнут је бесмртни споменик славе и величине српског оружја. Херојска дела наше славом овенчане војске и њених вођа, потпуно се могу мерити са сјај-ним примерима античке храбрости. Овај наш пример показао је још како побеђује народ који воли своју земљу и слободу и брани своје

огњиште, и који је још потпуно свестан свог националног задатка“.

Уз одобрење Манојла Мање Вукотића, до-скорашњег главног и одговорног уредника „Вечерњих новости“, и садашњег власника угледне издавачке куће „Вукотић медиа“ д. о. о, објављујемо и део из карте „Колубарска битка“, са распоредом српске и аустоугарске војске, у дефанзивној и офанзивној фази Ко-лубарске битке.

И лепа вест за крај овог текста: представни-

ци недавно формираног Туристичког класте-ра „Срце Шумадије“ (председник је Синиша Ђорђевић, из Београда), после неколико у јавности запажених активности (попут уре-ђивања српско-руског гробља у Рачи и иници-рања реконструкције цркве у којој је крштен Карађорђе Петровић), имали су састанак са председником Градске општине Лазаревац Драганом Алимпијевићем и Снежаном Гајић, директорком Туристичке организације Лаза-ревца. Састанак је одржан поводом предлога Туристичког кластера „Срце Шумадије“ о из-градњи Просторно-историјске презентације Колубарске битке као значајне туристичке атракције. Предлог је председник Алимпије-вић прихватио, тако да ваља очекивати да у наредном периоду, а најдаље до 1918. године, када ће бити обележена стота годишњица за-вршетка Великог рата – Србија коначно и на простору ратних дешавања свету покаже нај-назачајније догађаје у току Колубарске битке.

Упоредо са пројектовањем и изградњом просторне презентације Колубарске битке, још да почну истраживања архива у земљи и иностранству, како бисмо публиковали непо-знате историјске чињенице из периода Вели-ког рата, па и да буде уређена спомен-костур-ница у Аранђеловцу, могли бисмо и ми полако почети да се сврставамо међу народе који чу-вају традицију и поносе се великим историј-ским подвизима својих предака. Туристички кластер „Срце Шумадије“ већ је формирао Клуб потомака учесника Колубарске битке, по узору на удружења о којима су за „Стварност“ говорили представници асоцијација из Фран-цуске.

Драган Тодоровић

Кристијан Пике, Паскал Филип, аутор текста и Анри Рејмонд испред спомен-

костурнице у Аранђеловцу



СРПСКА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА У СЛОВАЧКОЈ

САХРАЊЕНО ВИШЕ СРБА НЕГО НА ЗЕЈТИНЛИКУНа три војничка гробља у Словачкој сахрањено 8. 346, а на Зејтинлику у Грчкој 7. 600 српских војника. Зашто садашњи Срби знају за Зејтинлик, а не знају за Велики Међер, Саморин и Дунајску Стреду!?

Први Светски рат, или како се говорило Велики рат, почео је 28. јула 1914. годи-

не, а завршио се потписивањем примирја 11. новембра 1918 године. Прошло је много вре-мена, довољно да се сазна све о овом рату у коме је српски народ претрпео такве губитке у људству, тако да је можда и право чудо да уопште и даље постојимо. Ипак, мислим да се много тога не зна, а зашто, то ни ја не знам. Мало се зна о актвностима новостворене др-заве Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, настале после овог фаталног великог рата, на утврђивању свих последица које је требало са-гледати, које је требало открити и утврдити... Ми тек сада, после сто година, откривамо по неку нову истину, а о једној управо у “Ствар-ности” и пишем.

Трагајући за заборављеном историјом на-ших славних предака, који још од шеснаестог века по позиву европских владара (Матије Корвина, а потом Лудовика II, Фердинанда Хабзбургшког I) долазе на ове просторе да својим животима бране Европу од Османлија, наилазим понајвише на српске гробове расу-те дуж Дунава. Пут ме је у другој половини октобра ове године, захваљујући финансиј-ској подршци општине Аранђеловац, довео у Словачку, у град Велики Међер, на гробље српских заробљеника из првог рата. Гробље веће него на Зејтинлику, а о томе до тада ни-сам знао скоро ништа.

Ко је и због чега ставио на маргину историј-ских читанки српске страдалнике није тешко закључити. После Другог рата није било по-жељно истраживати страдања Срба у Првом рату, јер Срби нису били у милости ових но-вих победника. Па и онај коме су певали "ми ти се кунемо" био је на оној страни, која је 1918. године потписала капитулацију.

Не знам да ли случајно, или то "онај одозго" одређује да тако буде, али мени су до руку, и до сазнања, дошли подаци о којима управо пишем. У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 1916. ИЗ АРАНЂЕЛОВЦА И ОКОЛИНЕ ИНТЕРНИРАНО 12 ХИЉАДА ЉУДИ

Срби су у Великом рату изгубили трећи-ну народа. Изгубили су део највиталније по-пулације, од 15 до 50 година старости, коју су систематски, било на бојном пољу, било у прогонству, а и планским интернирањем, са циљем уништења нације. То је било ништа друго него геноцид до тада невиђених раз-мера, а за који се нико до сада није покајао нити потрудио да штета на неки начин буде надокнађена или бар ублажена. Мртве нико не може да врати, али они који су потписали капитулацију, трудили су се да жртве буду за-борављене, не би ли били створени услови за ново велико убијање Срба у Другом светском рату, а и касније.

Трагајући налазим топониме “Табор”, “Цин-торин”, “хроб"... па и топониме делова градо-ва, предграђа или заселака. “Табор” је логор, а “цинторин” гробница, што иде једно уз друго. После повлачења наше војске преко Албаније окупационе власти у Србији спроводе план-ско уништавање народа. Историчар и истра-живач Љубодраг Поповић налази податке да је само у првом полугодишту 1916. године из Аранђеловца и околине интернирано око 12. 000 људи, узраста од 15 до 50 година. Нагла-шава да је само у логор Незидер у Мађарској упућено 16. 577 интернираца са територије Србије.

Влада Краљевине Срба Хрвата и Словена-ца, заједно са представницима других зема-ља предузимала је мере да утврди и попише, колико је могуће тачније, све српске гробове и гробнице, расуте по Европи у току Великог рата. Простор на коме су обављана истражи-вања је са обе стране Дунава, на територији данашњих држава Мађарске, Словачке и Ау-стрије. На мировним конференцијама про-блематика војних гробова и гробница је била стално на дневном реду. Тако члан 225. и члан 226. Версајског споразума, па затим чланови 171. и 172. мировног споразума у Сан Жерме-ну код Париза, а и чланови 155. и 156. Триа-нонске конференције, регулишу ова питања. Тачније, разматрана је проблематика о гробо-вима насталим на бојном пољу, као последице ратних дејстава зараћених страна, затим гро-бови настали страдањем заробљеника у вој-ним заробљеничким логорима, као и гробови умрлих у болницама од последица ратних ра-њавања или бoлeсти.

Проблем је решаван на два начина: немач-ки начин - да војне гробнице остану тамо где су и настале, односно тамо где су мртви и са-

храњени, само да се места достојно обележе и одржавају и француски начин - да се сви про-нађени посмртни остаци есхумирају и потом сахране у заједничке капеле-костурнице, да се достојно обележе и да се те костурнице одр-жавају на адекватан начин.

ПРАВИЛА КРАЉЕВИНЕ СХ О ИЗГРАДЊИ И ЧУВАЊУ ВОЈНИЧКИХ ГРОБОВА ОД 1919. ГОДИНЕ

Влада Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, на челу са председником Љубомиром Дави-довићем, а у складу са чланом 53. устава Кра-љевине, донела је 12. децембра 1919. године Правила о изградњи и чувању наших војнич-ких гробова у земљи и иностранству (Архив Српске православне цркве епархије Будимске у Сент Андреју - Мађарска).

Овим правилима прописан је поступак при проналажењу, попису и евидентирању свих гробова и гробница у земљи и иностранству. Посебно је интересантан члан 9. правила, који гласи: "Војнички гробови који се налазе мимо Краљевине Срба Хрвата и Словенаца пове-равају се на старање и чување краљевским велеизасланицима, конкретно конзулатима у округу у коме се налазе".

Министарство Краљевине СХ је 6. фебру-ара 1920. године позвало Синод Српске пра-вославне цркве да се активно укључи у ове послове, и са своје стране допринесе прона-лажењу и освештавању пронађених гробова. Црква се несебично и здушно одазвала овом позиву, те све време успешно сарађивала са представницима државе и дала свој велики

МАПА ГРОБЉА, Српско војничко гробљеу у граду Велики Међер



www.stvarnost.rs

допринос. Министарство издаје цркви и упут-ство да се на Видовдан сваке године морају поменути у молитви сви страдалници, знани и незнани, пронађени и непронађени, са ових и других простора.

Члан 12. Правила одређује да се свака вој-ничка гробница у земљи или иностранству мора достојно обележити и чувати како доли-кује. Где се налази више гробова мора се из-градити капела са костурницом у доњем делу. Све кости страдалника, за које се зна име, мо-рају да буду скупљене и да се о томе сачини документација како би наследници и потомци могли да их пронађу. Остале кости, оних не-знаних, потребно је одложити у посебну про-сторију. Оваква упутства била су достављена Православној епископији у Будимпешти на руке његове светости Епископу Георгију Зуб-ковићу. Под његову јурисдикцију припадале су православне цркве свих подунавских зема-ља, где је највише стратишта и било. За помоћ у овом послу Епископу Георгију Зубковићу су обезбеђена два помоћника, протопрезвитера овлашћена од стране министарства и са изве-сним новчаним средствима да би се овај посао могао обављати. Велимир Недељковић, први помоћник, био је задужен за попис гробница и гробова на десној обали Дунава, а Радиво-је Бикар, други помоћник, био је задужен за попис гробова и гробница на левој обали Ду-нава. У њиховој надлежности и обавези била је територија приобаља Дунава од Немачке до Србије, што подразумева територију Аустри-је, Словачке, Мађарске и дела Румуније. Ве-лимиру Недељковићу у овом послу је помагао Илија Чупић, кнез из места Будакалаз у Ма-ђарској. Истраживања на територији Чешке, Моравске, Шлезије и дела Словачке на северу, поверена су Миливоју Црвчанину, свештени-ку и духовнику који је и сам био логораш.

Црвчанин је 1922. године од стране Владе Краљевине СХ постављен на место инспек-тора војних гробова при велепосланству Кра-љевине СХ у Прагу. Српска гробља у Аустрији пописивали су свештеници и калуђери при храму Светога Саве у Бечу. Према њиховом налазу евидентирано је, за период од 1914 до 1918 године, на територији Аустрије 22. 800 војних гробова (податак из Споменице храма Светога Саве у Бечу).

Војно-историјски архив у граду Трнави (Словачка) за период од 1914 - 1919. године на територији ове земље евидентира 1. 581 гроб-ницу, где је сахрањено 75. 606 страдалника, а од тога 66. 878 странаца. Потребно је додати и 41. 213 неидентификованих. Највише стра-далих, убијених или умрлих ратних заробље-ника је било са територије следећих држава: Краљевине Срба Хрвата и Словенаца 8. 346, Мађарске 3. 970, Румуније 3. 557, Русије 3. 525 и Италије 2. 595 страдалих.

СРБА НАЈВИШЕ СТРАДАЛО

Највећи број пострадалих чине Срби на гробљу у Великом Међеру, чак 5. 464, а мањи број у Саморину и месту Дунајска Стреда. У Саморину су сахрањивани Италијани, а Руси у Дунајској Стреди. Нађене су гробнице у ко-јима су сахрањивани страдали Срби и у Комо-рану - 5. 825 особа.

Ристо Ковијанић у свом делу "Нађмеђерска долина смрти", где је и сам био заробљеник, истиче да је тих несрећних ратних година у свим логорима било преко 70. 000 заробљени-ка. Када су логораши умирали аустроугарске власти су одвајале умрле, па су тако католи-ци православци и муслимани посебно сахра-њивани. Само на једном месту је направљен изузетак. У граду Тренчин у Словачкој, који је нама познат по чувеном Тренчинском 71. пуку, чији су војници били распоређени у Крагујевац, па су се трудили да не буду тешки народу. Неки су чак и стрељани јер су одби-ли да стрељају Србе, за шта су им захвални Крагујевчани подигли споменик. У том граду је министар Краљевине СХ Јанчић у сарадњи са инспектором војних гробова Миливојем Црвчанином и заступником министра на-родне одбране мајором Олдрихом Сатошом, сачинио 23. јануара 1925. године записник о пронађеним војним гробљима у Великој Ку-бри близу Тренчина. Том приликом је конста-товано да се у гробу под бројем један налази тело Негослава А. Грујића умрлог 5. 04. 1915. године, и под редним бројем два тело Саве Јовановића умрлог 21. 10. 1918. године. То су били последњи, пронађени заробљеници ло-гора у Великој Кубри. Исте године је изграђе-на и капела са костурницом у Тренчину, где су сахрањене кости 180 есхумираних страдал-ника. При освештавању капеле били су при-сутни, поред Миливоја Црвчанина и Душана Дојичића и Франтишек Хорват за Хрвате, а за Чехе мајор Олдрих Саватош. Потписан је и протокол о сарадњи. Ово је прва православ-на капела изграђена у спомен свим страдал-ницима од стране Краљевине СХ. У капели почивају од укупно 152 идентификованих 18 Срба из Србије, 38 Срба са територије Рахуске и Ухорске, укупно 56. Ту су и посмртни остаци 38 Хрвата, 24 заробљена Муслимана, 14 Мађа-ра, 10 Немаца, четири Словенца, три Румуна и један Бугарин. Први пут није прављена разли-ка страдалих по вероисповести. Православни су уступили своју капелу свим пострадалима.

Када се саберу бројке страдалих Срба из на-ведених тужних налаза, сазнају се чињенице да је гробље у Великом Међеру у Словачкој веће по броју сахрањених српских војника од гробља на Зејтинлику у Солуну у Грчкој (Зејтинлик 7. 600, а Велики Међер, Саморин и Дунајска Стреда 8. 346)! Данашњим Србима то је мало познато. Коначно, морамо да се за-

мислимо и запитамо: "Имамо ли право да НЕ ЗНАМО!?" Да ли смо и сами криви што наши преци умиру два пута!? Једном од судбине, други пут од заборава. Уз помоћ “Стварно-сти” и општине Аранђеловац потрудио сам се да бар мало расветлим непознате чињенице из Великог рата. Потребно је још много радити како би у наредном периоду уместо новинског текста у рукама имали књигу о страдалима из Шумадије (ако не из целе Србије, што је још већи подухват) на подручју бивше аустроу-гарске царевине.

Војислав Веселиновић

(Истраживање у Словачкој и објављивање овог текста помогла је општина Аранђело-вац, на основу Уговора о реализацији пројеката удружења грађана у 2014. години, закљученим са Удружењем “Павле Бакић” у Аранђеловцу, број: 01-1, 400-782-15/14-01-1, од 17. 07. 2014. године.)

Војислав Веселиновић у Словачкој



Ове године Србија обележава 150 годи-на од рођења Бранислава Ђ. Нушића.

Овај фељтон др Драгане Чолић Бељановски, професора Факултета драмских уметности у Београду, посвећен је мало познатом раду највећег српскох комедиографа, као и њего-вој голготи у време Првог светског рата и жи-воту у избеглиштву.

"... Позориште као установа изражена фи-гуром која би јеупоредила са живим организмом, предста-вљала би биће кодкојега је финансирање и економија стомак који тражи иодржава организам; тело и сви његови орга-ни представљалиби особље, трупу, док би репертоар пред-стављао душутога бића...Само се циркуси на својим пла-катима размећубројем кловнова и коња да би импоновали публици. Доброорганизована позоришна трупа не импонује квантитетом,но квалитетом. Да то постигне, трупа мора битисастављена из што већег броја талената, а што мањегброја 'уметника'..."

Бранислав Ђ. Нушић(Из Меморандума Управном одбору

Друштва заСНП, 9/22. мај 1904)

Бранислав Ђ. Нушић, рођен је 8. октобра 1864. у Београду, у трговачкој, српско-цин-царској породици1. Преминуо је, на Богоја-

1 Објашњавајући медитерански свет и Нуши-ћев смех, Бора Глишић (Позориште, Тузла, 5-6, сеп.--дец. 1964. стр.40-44) каже:"Кад смо у својим лутањима и борбама, застали у овим крајевима источног Меди-терана ми, Скити, Венди, Склави, Сораби (како су нас називали византијски хроничари... тад смо се имали прилагодити и новом поднебљу, и новом сунцу и новим погледима на свет и урбанизираном начину живота...Ратујући, истребљујући се, узајамно се поробљавају-ћи пре Турака, сад су у ропству, сви народи Источног Медитерана доживљавали исту злу коб. Староседеоци, гипкији, окретнији с већом традицијом, Грци, Фанари-оти, Цинцари, наметнули су Турцима извесне поставке свога византијско- римског државног права, задржали су у својим рукама трговину, пловидбу. А заједничко робовање и страдања, сјединили су све народе Источ-ног Медитерана. У Србију долазе и Грци и Цинцари и остали. За све је то почетак заједничког живота. Бра-нислав Нушић је на свет дошао као Алкибијад Нуша а сневао је о општој балканској револуцији, стварао са-вез са Грцима и Румунима, тежио да буде ослободилац Бугарске, и успостављао југословенске револуционарне одборе широм наших земаља... Нушић је свим срцем прихватио Србију. И читав свој живот уткао у њена стремљења, мучеништва, страдања, нове сеобе, побе-де, снове, поразе, да би јој на крају подарио две највеће људске вредности: славу свога стваралаштва, и свога сина јединца, који је, као добровољац, пао на пољу ча-сти". Цинцари су дали значајан прилог развоју позори-шне уметности и културе на просторима Југославије.

вљење, 19. јануара 1938, такође у Београду. Детињство проводи и основну школу учи у Смедереву,2 док ће гимназију завршити 1882. у Београду. Уписује с јесени исте године пра-ва на Великој школи у Београду. После завр-шене прве године, бави се новинарством и књижевним радом. Током 1883. у Смедереву покреће Смедеревски гласник, а због поли-тичке делатности долази у сукоб са школским властима те напушта Велику школу. Октобра 1884. моли ректорат Велике школе да му изда свдочанство о завршеној матури и одслуша-ним двогодишњим предавањима на Правном одсеку, те одлази у Грац, где ће постати секре-тар тамошњег академског друштва Србадија. Судије права завршава тек после српско -бу-граског рата у Београду, 18873.

Нушић започиње рад у време значајних друштвених и политичких превирања у Ср-бији. Апсолутизму краља Милана Обрено-вића, противи се народ, нарочито сељаштво. У оно време, Радикална странка поприма карактер народног покрета. Српска грађан-ска трговачка класа, против је аустрофилске спољно-политичке државне оријентације. Тимочка буна 1883, устанак против режима, сурово је угушена.

У оваквим околностима крајем деветнае-стог века, Бранислав Нушић је секретар омла-динске организације "Уједињена омладина". Покрет Светозара Марковића шездесетих година, деветнаестога века, интересовање омладине није усмерио само на решавање унутрашњих социјалних и политичких про-блема, већ и за национално ослобођење свих јужнословенских народа. Формирана је омладинска организација, а оснивачи "Ује-дињене омладине", радикали и социјалисти, сматрају да удруженим снагама могу пости-

Поред Нушића то су били: Димитрије Деметар, драм-ски писац оснивач и организатор Хрватског народног казалишта; Христифор Станковић, трговац и градитељ прве позоришне зграде у Загребу 1834; Јован Племени-ти Нако, племић и богаташ, помагач Српског народног позоришта и оснивач Фонда за награђивање драмских дела са тематиком из српске историје при Матици срп-ској; Јован Стерија Поповић драмски писац и универ-зална позоришни стваралац и други (Према књизи др Д. Ј. Поповића: О Цинцарима. Прилози питању постан-ка нашег грађанског друштва, Београд, 1937.)

2 др Славко Домазет: Нушић и Смедерево. Дом културе Смедерево, 1989. стр. 40.

3 Прву молбу за државну службу Нушић упу-ћује Министру иностраних дела и наводи: "Свршио сам у 1886/7, години, правни факултет на нашој Великој школи, као што ће се изволети Господин Министар уве-рити из ове моје приложене сведоџбе, а осећајући код себе сталну вољу да се одам дипломатској струци, сло-бодан сам најучтивије замолити Господина Министра да ме изволи поставити у подручном му министарству за писара или бар за време, за дијурнисту.Сем квали-фикације, коју ми даје сведоџба Велике школе, владам још немачким и грчким језиком а могу да се служим и француским... 19. децембра 1888. у Београду. бр 10303.(Драгољуб Влатковић: Прва Нушићева службовања. Позориште, 5-6, Тузла, 1964. стр.162.

ћи не само патриотске већ и циљеве против политике краља Милана. Али, организација није била дугог века. По њеном укидању Ну-шић започиње акцију родољубиве мисије на југу земље.

Године 1885. избија српско- бугарски рат, несрећно завршен за Србију и доноси са со-бом економску кризу у којој се друштвени и економски сукоби још више заоштравају. Следећих двадесет година, влада Намесни-штва Александра Обреновића биће наста-вак апсолутистичког режима краља Милана. Српска интелигенција је била подељена, један део је био уз режим а други уз слободарски покрет. Осамдесетих година млади Нушић је био опозиционарски расположен.

Као студент, глумио је на сцени Народног позоришта, приликом гостовања Омладин-ског позоришта, а као двадесетогодишњак пише прву комедију Народни посланик и чита је 1883. окупљеним пријатељима у дому Јове Илића. Две године затвора у Пожарев-цу, проводи због сатиричне песме Два раба (1887), против краља Милана Обреновића. На робији, настаје дело Протекција, које ће бити и прва изведена његова комедија 1889. да би потом, на сцени београдског НП-а ре-ђале се, у континуитету, премијере и других пишчевих комада. Пошто се одриче анти-режимских ставова, добија службу у Мини-старству иностраних дела, прво као писар и преводилац4, а потом као дипломата у При-штини,5Скопљу, Битољу6 итд. Од 1899. члан је уредништва часописа "Звезда", који иници-ра Јанко Веселиновић. Из дипломатије, 1900.

4 После аудијенције краљ Милан потписује Нушићу указ о постављењу за писара српског конзула-та у Приштини.

5 Драгољуб Влатковић: Први Нушићев бора-вак у Приштини. Стремљења, Приштина, бр. 1, 1962. стр. 115-116. "Још у време свог првог боравка у При-штини и на Косову, јануар-матр 1890. Нушић је врло брзо успоставио контакте не само са Србима већ и са Албанцима и Турцима, те стекао много познаника. То му је омогућило велики углед и ауторитет као дипло-мати код турског мутесарифа у Приштини, Хафиза Паше, као и становништва које ће касније када Нушић постане стални вицеконзул Краљевине Србије у При-штини бити од великог значаја за зближавање Срба и Шиптара. Наравно, то ће засметати турским властима које ће сматрати да Нушић има неку нарочиту мисију на Косову, али ће засметати и Албанцима који су били у служби Турака, као и Србима који су сматрали да се на славноме Косову не може живети заједно у братству и пријатељству са Шиптарима." Тако настају бројне интервенције код српске владе да се Нушић повуче из дипломатске службе у Приштини, јер по писању опо-зиционе штампе Пере Тодоровића, ("Мале новине", 31. јануар 1890.), Нушић је "човек који нити зна месна јези-ка, нити познаје службу и канцеларију у коју је дошао." Према: Вехап Шита: Нушић на албанској сцени. Збор-ник Нушићево дело и савремена југословенска комеди-ографија. Стеријино позорје, Нови Сад, 1989. стр. 175.

6 У Битољу ће се 1893, оженити Даринком, кћерком Божидара Ђорђевића трговца. Из овог брака рађају се деца: Маргита-Гита, син Страхиња-Бан и кћи Оливера, која умире сасвим мала.

ПОВОДОМ 150 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА БРАНИСЛАВА Ђ. НУШИЋАПише: Др Драгана Чолић Биљановски, театролог



www.stvarnost.rs

прелази у просветну службу. Био је секретар Министарства просвете, потом драматург и управник Народног позоришта у Београду (1900-1902). Године 1901. покренуо је "Позо-ришни лист", покушао да оснује Позоришни музеј Народног позоришта,7 а 1902. на лични захтев је пензионисан, али не задуго, јер је враћен у државну службу именовањем за ко-месара пошта и телеграфа, што неће прихва-тити. Али, прихвата 1903. место шефа Одсека националне пропаганде при Председништву владе, но и ова функција је била кратка века.

Наиме, после мајског преврата исте године, поново је пензионисан. У периоду 1904-1905. Нушић је управник СНП-а у Новом Саду, а од 1905. у београдској "Политици" објављује ко-зерије потписане чувеним псеудонимом "Бен Акиба". Сарађивао је и уређивао у листови-ма као што су "Ћоса", "Брка", "Самоуправа", "Трибина", "Београдске новине", "Дневник", "Стража", "Сатира", "Телефон", итд. Такође, 1905/1906. помаже, уз Михајла Сретенови-ћа, оснивање Малог дечјег позоришта у Бео-граду8, 1906/7 поново се прима дужности

7 Боривоје С. Стојковић:Историја српског по-зоришта од средњег века до модерног доба. (драма и опера). МПУС, Београд, 1979. стр. 400.

8 Идеја дечјег позоришта ће тек заживети у пу-ној мери, касније оснивањем Дечјаг позоришта "Рода", 1937. Према сећањима Радослава Веснића (Аутоби-ографија, МПУС, Београд, 1998. стр. 37-40) и Владете Драгутиновића (Откуд, како и зашто. Театрон, МПУС, 103, Београд, 1998, стр. 78) Нушић у сарадњи са својим пријатељем Михајлом Сретеновићем учитељем и књи-жевником оснива Мало позориште, стално позориште, које је имало своју зграду, фундус за декор и гаредробу,

драматурга београдског НП-а. Елаборат за оснивање Црногорског народног позоришта на Цетињу разрађује 1907. Године 1908.9 један је од организатора демонстрација у Београду против анексије Босне и Херцеговине10. По-

па чак и свој стални оркестар. Позориште се налазило у некадашњој Старој Богословији, на месту где се данас налази Амбасада Француске. Пошто зграда није служи-ла више богословији, један њен део је био адаптиран за мало позориште а други део за гимнастичко друштво "Душан Силни". Глумци, као и чланови оркестра Ма-лог позоришта били су дечаци и девојчице између 12 и 15 година, а међу њима били су Нушићева кћи Гита и син Бан. Рад је био веома озбиљан. Нушић је режирао а Михајло Сретеновић водио администрацију. Предста-ве су редовно извођене четвртком, суботом и недељом поподне. Публику су чинили ђаци, родитељи и љубите-љи деце. Нушић и Сретеновић су стварали репертоар који је имао за циљ да обогаћује дечју машту. Поред популарних бајки: Пепељуга, Цар Ћира, Пред вилим-ским дворовима, било је и савремених комада као што су Наша деца, па и историјских Растко Немањић, Се-оба Србаља итд. По казивању Владете Драгутиновића, "Нушић је умео да направи селекцију својих младих глумаца, тако да су они у његовој педагошкој режији и режији неких старијих глумаца из Народног позори-шта почели да развијају и стичу лик правих глумаца у очима своје младе публике... У Малом позоришту Ну-шић је за нас био прави отац. Третирао нас је као сво-ју рођену децу. Чак смо га за традиционални празник 'оцеви' везивали, а он се 'дрешио' поклонима. Ја сам био један од оних који је имао срећу да стекне његову на-клоност која није престајала догод је био жив. Он ми је улио у душу и у главу театар у који сам полетео чим сам изашао из школе".

9 Интересантан је податак да је Нушић исте 1908, године имао намеру да оснује своје "Варијете позориште" о чему обавештава Штампа, 1908, бр. 46, стр.3.

10 До Првог светског рата а и после, учествоваће у многим јавним акцијама: као студент у Грацу биће

сле победа у првој години балканских ратова, Нушић је поново у Македонији која је осло-бођена од Турака. Постао је окружни начел-ник у Битољу а потом, организовао је рад и био први управник Народног позоришта у Скопљу, 1913.

За време Првог светског рата, после поги-бије сина11 матуранта Страхиње-Бана, кара-јем 1915. године, са напуштањем Скопља 20. октобра 1915, почиње Нушићева и Голгота његове породице. Преко Приштине, Цетиња и албанских планина, домогао се обале, ода-кле је из Сан Ђовани ди Медуа, француским бродом Чад 20. јануара 1916, са четири хиља-де рањеника и болесника, лекара, преко мора путује, да би се 29. јануара 1916. искрцао у Марсељу. Прелази у Ницу, где се у то време налазила већина српских избеглица. С проле-ћа 1916. до августа 1917. је у Паризу.12

Већи део 1917. Нушић проводи у малом ме-сту Барбаст, да би избегао париску скупоћу и на миру писао, али после извесног времена, из страха да је сувише изолован, враћа се у Париз. Планира да се преко Швајцарске пре-баци у Италију где му је била кћерка са зетом.

За време избеглиштва Нушић је био вео-ма активан, помагао је и као тумач, пошто је знао француски, држао предавања о Србији и друго. Из Архива Србије међу несређеном избегличком грађом Министраства просвете у Зборнику Матице српске за књижевност и

секретар Академског друштва "Србадија", у Београду ће бити секретар студентског друштва "Побратимство", као јавни радник и књижевник, биће председник певачких друштава "Војислав", "Јакшић", секретар Одбора за улепшавање Калемегдана, секретар душтва за подизање споменика Светом Сави, председник Одбора за пренос Јакшићевих костију, потпредседник Српског новинарског удружења, потпредседник Друштва српских књижевника, члан организационог одбора Прве југословенске изложбе у Београду, 1904, и друго.

11 О овом догађају сведочи Радослав Веснић у Аутобиографији, МПУС, Београд, 1998, стр. 39. "Није све са Нушићем било само смех. Срео сам се са њим при повлачењу преко Албаније. Његов син јединац Бан, погинуо је нешто пре тога. Вест о синовљевој погибији дубоко га је потресла. Дотле увек бодар и ведар, увек спреман на шалу и духовит разговор, мало је говорио, био је повучен у себе, озбиљан. Његов поглед и стиснута уста говорили су ми о његовој трагедији, коју је стоички подносио. Знао је да је смрт његовог сина хероја плод и његовог личног утицаја и васпитања. Када је рат почео Милутин Бојић и ја добили смо позиве а Бан, са којим смо се дружили, није пошто је био још премлад. Међутим, он се пријавио као добровољац. Када му је отац саветовао да сачека регрутовање и да се као војник обучи у војном знању, Бан му је ракао: "Ти си и мене и моје другове бодрио да се боримо против непријатеља. Ја не могу да заостанем за својим друговима". За време тог нашег сусрета у Албанији нисмо ни споменули Бана, мада смо обојица мислили на њега, на дивног дечака поносна чела и неустрашивог дечачког држања. Растали смо се стари и ја пред укрцавање, он за Француску са породицом, ја за Крф".

12 Године 1917. када са Корзике, у Париз стиже глумац и редитељ Владета Драгутиновић и у театру Фонтебло припрема представу Кнез Иво од Семберије Бранислава Нушића са групом глумаца који су били у Паризу као што су Ана Паранос, Драга Милојевић, Михајло Ковачевић, Јосиф Срдановић, Брана Војиновић. Пробе организује Александар Арнаутовић, секретар Народног позоришта, а пробама присуствује и Нушић лично.

Бранислав Нушић



језик, 1967, објављен је под насловом Један Нушићев план из год 1917. о организаци-ји културног живота документ који казује о Нушићевим идејама и плановима за обнову и препород националне културе после осло-бођења. То је писмо упућено 30. јуна 1917, из Женеве на Крф, министру просвете, и овде веома опширно Нушић износи свој план за организацију културног живота у послерат-ној држави.У овом предлогу очигледна је Нушићева тенденција ка демократизацији културе, јер се поклања пажња општем кул-турном развитку, подизању нивоа национал-не културе, без импровизација.По Нушићу је то трајна културна акиција уз законску регу-лативу и уредбе:

"Господину Министру просвете и црквених послова,

У овом тренутку радикалнога преокрета у духовима и формулисања нових погледа у политици, који још увек могу повести догађа-је једним неочекиваним правцем, ми још не смемо и не можемо рећи да се налазимо пред потпуно поузданим перспективама. Једно је ипак и увек поуздано: ми стојимо пред две-ма претпоставкама и једном истином. Прва је претпоставка да ћемо се вратити у Србију већу но што смо се надали, друга је, да ћемо се вратити у Србију мању но што слутимо, а једна је једина истина и та је: вратили се у већу или мању Србију, наш сав будући рад, наши сви будући напори имају бити упра-вљени на културно развијање наше. Малу Србију морамо културом изнети и одржати је као равноправна члана будуће заједнице народа, која ће заменити данашње војнич-ке савезе, и њоме, културом-демонстровати противу историјске неправде која би нам се евентуално могла нанети; У Великој Србији, сем што би култура оправдала њено посто-јање, њоме би још уравнили, изгладили, из-мирили и збратимили све разнолике култове, елементе, погледе и тежње, које би неминов-но у њој срели, те створили једноставну и снажну државу. Према томе, већ после првих и најпречих брига и помоћи великоме ре-конвалесценту, нашој отаџбини, сви морамо кренути, сви се морамо наоружати, све своје снаге мобилисати, да у новој Србији засну-јемо један културни ренесанс, те да светлим зрацима културе и просвете умијемо крваво лице наше напаћене Отаџбине. Али, један нов и снажан покрет у просвети, књижевно-сти и уметности, не сме у будућности бити ствар случаја, ствар приватне иниицијативе, ствар улице; он мора постати део државне бриге, део државне политике. Другим речи-ма, држава такав један покрет мора легали-сати као једну од својих потреба и заложити се да створи повољан терен, нарочите услове и још узме и иницијативу, те да уздигне тај део племените културе на један већи степен и један виши ниво. Држава то може постићи једним читавим низом мера, једним читавим низом институција, једном, тако рећи, орга-низацијом књижевности и уметности. Ја ћу бити слободан да изложим у кратким лини-јама и нефиксираним потезима један део тих мера, као резултат познавања наших прили-ка, дугогодишњега размишљања, посматра-

ња и проучавања појава у културних народа и размене мисли са људима којима питање напретка српске књижевности и уметности лежи на срцу.

1. Одељење за уметност. У Министарству просвете оснива се "Одељење за више про-светне установе и лепе вештине", које би било регулатор и иницијатор свих покрета на пољу више просвете, књижевности и уметно-сти. У вези са тим и досадањи просветни Са-вет распада се и стварају се два нова: школ-ски савет и културно-уметички савет. Под "Одељење за више просветне установе и лепе вештине" спадају: а) Академија наука, б) На-родни и сви остали музеји, в) Народна и све остале библиотеке, г) Народно и сва остала позоришта, д) Државна штампарија (ако се не би доделила министарству финансија), ђ) Велика уметничка школа (конзерваторија), е) Сва субвенционисана научна, књижевна и уметничка удружења и установе, ж) Сва кон-цесионирана културна предузећа.

2. Материјална потпора. Разуме се да би уз моралну помоћ која би никла из иницијативе "Одељења за уметност" била неминован услов и материјална помоћ коју би држава морала да жртвује на задаће поверене томе одељењу. У маломе и сиромашноме народу који тек заснива културу, који нема великих купаца и нема приватних галерија и мецената, сав терет материјалне помоћи мора пасти на др-жаву. Поред буџетских сума које држава даје већ Академији наука, музејима, библиотеци и позориштима (београдском и скопском) мо-рале би се у будући буџет унети и нове суме:

1. На субвенцију Великој уметничкој школи2. На откуп слика и вајарских радова3. На помоћ за лепу књижевност4. на помоћ за одржавање уметничких изло-жби5. На субвенцију великом књижевно-умет-ничком листу6. Помоћ пензионом фонду књижевника и уметника7. На питомце за књижевност и уметност8. На годишње конкурсе за најбољу:а) драму, б) роман, в) причу, г) песму, д) критику, ђ) музичку композицију, е) атхитектонски рад, ж) уметничку креацију на сцени, з) најуку-сније књижарско издање.

У буџет би се Министарства просвете још унели ануитети за зајам из којега би се нази-дало: велико и модерно Народно позориште (данашње позориште постало би консервато-рија и тако би, не мењајући намену творчеву, опет служило уметности) изложбена зграда, музрј, галерија, библиотека итд.

Осим овога, Министарсво просвете би узе-ло иницијативу да веће општине и окружни одбори унесу у своје буџете извесне суме на потпомагање књижевности и уметности, а на начин који би Министарство просвете про-писало.

1. Закон о књижевној својини. Овај закон, који смо досад већ требали имати, имао би се донети на принципима: да се заштити књи-

жевни и уметнички производ као и свака друга приватна својина; да обезбеди приход једнога труда његовоме творцу и најзад да се ограничи рок трајања својине, по смрти пи-шчевој и после тога рока, право државно као на јавну својину.

2. Закон о библиотекама и читаоницама. У нас постоји закон о Народној библиотеци у Београду, све друге библиотеке су још увек аматерска предузећа. Нови закон би морао обухватити одредбе о школским, стручним, ђачким, окружним и општинским библи-отекама, као и о раденичким како су оне у Холандији, при фабрикама образоване. Тако исто, овај би закон тежио да потпомогне об-нову читаоница које, правилно уређене, могу бити од велике користи за опште образовање.

3. Закон о књижарима и штампаријама. До данас никаквога закона о томе немамо и зато књижаре у нас и не врше своју праву функци-ју. Да одговоре својој намени и буду снажан помоћник у развијању просвете и културе, ваља им законом створити нарочите услове и обезбедити им извесне концесије (као што се дају на пр. апотекарима). То се да помоћи олакшавањем пореза, искључивом продајом извесних предмета (школских књига и др.) и другим мерама. Штампарије отвара засада ко хоће и како хоће, без обзира на хигијен-ске услове раденика и потребе околине. Такве штампарије, да би обезбедиле себи опстанак, штампају ма шта, почев од рожданика па до неписмених паланачких новина, чиме само још већу штету наносе. Извесни прописи, који би дефинисали шта се сматра штампа-ријом и каква она мора бити, и тај би посао упутили правилним животом.

4. Велика уметничка школа (конзервато-рија). Ми имамо уметничку (сликарско- ва-јарску) школу, која вуче субвенцију. Значи, треба додати још глумачку школу, сабрати све под један кров, под једну управу, регули-сати то нарочитим законом и имамо Кнзер-ваторију. Шта значи један овакав уметнички универзитет за развој уметности у једноме малом народу, није потребно овде износити. Потребно је само констатовати постидан фа-кат да Хрвати, немајући ни политичких сло-бода ни моралних и материјалних средстава, имају већ своју Конзерваторију.

5. Народни домови. Иницијативом Мини-страства просвете, сваки округ уноси у свој годишњеи буџет суму ануитета и зајмом, који држава гарантује, диже се у средини округа Народни дом. Народни дом сконцентрисава под свој кров све културне установе свога округа. Ту је окружни-привредни музеј, би-блиотека, читаоница, велика сала за изложбе свих врста, за забаве, јавна предавања, кон-церте и позоришне представе. Осим тога, под кровом су овога дома: певачко друштво, црвени крст, женско друштво, народно здра-вље, гимнастичко удружење и сва остала ху-мана и културна удружења.

(наставиће се)



www.stvarnost.rs

Три деценије посвећене изучавању уметности на даскама театролога

Драгану Чолић Биљановски, доктора наука и редовног професора Факултета драмских уметности у Београду, довеле су у жижу позорнишних дешавања и у круг најугледнијих стручњака у овој области. Бољи познаваоци њенога живота и дела тврде да се данас у Србији без ње не може замислити ни једна значајнија манифе-стација везана за позориште. И не само код нас. Њено име се често појављује у контексту не малог броја театарских до-гађања у земљама бише Југославије.

Ретко је чути познате Аранђеловчане, који са толико енергије, страсти, слико-витих детаља и очигледне наклоности према граду под Букуљом, говоре о „сво-јим коренима овде“ како чини докторка наука Драгана Чолић Биљановски.

О Аранђеловцу, граду где су њени ко-рени, она једноставно не може да про-збори без емоција, јер „ прва спознаја мога живота везана је управо за ово ме-сто, ово девориште и породичну кућу, у улици Први српски устанак бр 5, у Сени-чанима“. И баш ту, у дворишту раскошне предратне виле „Потковица“, уређене по оновременом укусу и шмеку, са старим фотографијама које сведоче о предратној грађанској Србији окаченим о зидове, у разговору за ревију Стварност (јун 2013.године), Драгана примећује да јој је жи-вот у „Потковици“ донео срећу. Овако нас она, као у добро режираном позори-шном комаду, уводи у у своју животну причу, у којој се преплићу Аранђеловац, њена стара грађанска породица и профе-сионална каријера.

Само три месеца по Драганином ро-ђењу (8. Фебруара у Београду, за године нисмо питали из пристојности) њени ро-дитељи отац Драгић Чолић и мајка Дани-ца оптерећени својим пословима, доводе је код деде и бабе у прелепу предратну вилу у Аранђеловцу, јер су закључили да ће ту бити најбоље њиховој ћерки. Тако је и било. Прве животне кораке и иску-ства Драгана је стицала у окриљу деде и бабе, уз стару крушку која је до пре неко-лико година подсећала на детињство, али је посечена. У овом дому је и крштена, „негде шездесетих година прошлог века“, упознала прве другове делећи са њима радости детињства. Посебно је уживала викендом, када су родитељи долазили

носећи у рукама прегршт поклона. И да-нас чува лутку добијену тих дана.

-Ту сам са њима одрастала до седме го-дине, док нисам пошла у основну школу. После поласка у школу, све моје летње и зимске распусте проводила сам овде у Аранђеловцу. Када су прошле године оса-мостаљивања и одвајања, пубертетског периода, проредила сам доласке у град под Букуљом, а поново сам се вратила Арандђеловцу негде осамдесетих година прошлог века. Полако сам схватала да ми је велики број аранђеловачких породи-ца род, као што су: Јовановићи (чувени апотекари), Михаиловићи, Богићевићи, Љупче Младеновић, Мица Јанаћковић... и да сам са њима блиска.

Завршила сам осмогодишњу школу и гимназију на Врачару. Моја породица се много селила по Београду. Рођена сам на Савском венцу, док су родитељи били млади, живели смо на Дедињу, јер у глав-ном граду нисмо имали свој стан-присе-ћа се детаља Драгана Чолић Биљановски.

Наилази период плодног научног рада и посвећености великом српском коме-диографу Браниславу Нушићу. Докто-рирала је на тези Нушић као позоришни управник и организатор на територији југословенских земаља.

На питање зашто је изабрала баш Ну-шића и посветила се његовом животу и раду, наш саговорник детаљно објашња-ва:

-Као малој остала ми је у памћењу ма-мина прича о оснивању Родиног позори-шта у Београду 1937. године. Иницијати-ву је дао сам Нушић. На жалост он није доживео да види отварање позоришта, јер је умро 1938. године. Мама је била ре-довни посетилац тог позоришта, који су водили кћи и зет Нушића, Гита Нушић Предић и Миливоје Предић.

Деда ми је давне 1967. године, док сам прелиставала његове књиге, рекао у бо-лесничкој постељи да је био пријатељ са

ПОЗНАТИ АРАНЂЕЛОВЧАНИ: ДРАГАНА ЧОЛИЋ БИЉАНОВСКИ

ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ПОЗОРИШТУЗашто познати београдски театролог себе доживљава и као Аранђеловчанку? У детињству прва животна искуства стицала у Сеничанима у породичној кући, за коју је нераскидиво везана. Како је генетски код Драгану одвео у позоришну уметност у којој је направила завидну професионалну каријеру доктора наука и професора Београдског универзитета. Зашто се култура тако ниско котира у Аранђеловцу?

Драгана Чолић Биљановски

Даница Димитријевић и Драгић Чолић,вереничка фотографија из 1955. године,

Драганини родитељи

Љубица Станковић и Љубиша Димитријевић, Драганини баба и деда по мојци



Нушићем. Мада сам имала осам година, остало ми је то у глави и на неки начин сам наставила дедино пријатељство са највећим српским комедиографом. Ја сам обожавала Нушића и гледала Љубинку Бобић у једној од њених последњих пред-става, јер је она умрла 1978. године.

Моје опредељење је од малих ногу било позориште. Можда одговор на питање зашто, треба тражити у мојој љубави за музиком као и генима наслеђеним од мог оца који се оженио Даницом, (рођеном Станковић) ћерком Љубише Р. Димитри-јевића из Ниша.

Пишући књигу о Смотри мермер и зву-ци, који је једини писани документ о овој манифестацији од њеног настанка до да-нас озбиљнијих претензија, дошла сам до податка да у Аранђеловцу између између 1920. и 1921. године Милица Јаковљевић, алијас Мир Јам, имала своју, а Микица Миодраг Димитријевић, студент права, играо је у другој дилетантској позори-шној дружини, која је основана 1920. го-дине. Ту генетску везу сам наследила и од свог оца доктора Драгића Чолића, који је рођен 1930. године у селу Винча крај Тополе. Припадао је генерацији аран-ђеловачких гиманазијалаца у којој су се

истицали: Данко Поповић, Марко Тодо-ровић и Александар Ђоновић. Тата је во-лео књижевност. Писао је и песме, углав-ном шаљиве. Имао је леп глас који сам од њега наследила. Кроз основну школу сам наставила да љубитељима певања пле-ним пажњу својим гласом, а почела сам да наступам у хору и соло, чега се нисам одрекла и као одрасла.“

Плодну каријеру у Музеју позоришних уметности наставља на Факултету драм-ских уметности (ФДУ) у Београду 1998. године. Када је магистрирала, позвали су је да пређе на ФДУ, мада никада није мислила да ће да се тамо врати, јер је у Музеју имала свој посао, своје пројекте, своје књиге, свој свет.

Дуго година Драгана Чолић Биљанов-ски је селектор Нушићевих дана у Сме-дереву, престижаног фестивала који је доживео 30 година постојања.

Радила је и као селектор програма на Смотри мермер и звуци и жали што су, из ње, сменом власти, 2008. буквално преко ноћи отерани: она, Едвард Иле, Светлана Исаковић и Васа Тапушковић. До тада је била и члан управног одбора смотре.

То је ружна прича везана за Аранђело-вац које се нерадо сећа.

Према ономе шта је до сада урадила за културу, Драгана Чолић Биљановски је већ морала да буде међу добитницима најзначајније општинске награде, а њено име да се с поносом изговара у уметнич-ким круговима Аранђеловца.

Мирослав Живановић

О СМОТРИ МЕРМЕР И ЗВУЦИ

У критичком осврту на рад Смотре мермер и звуци Драгана Чолић Бииљановски исти-че: - Смотра Мермер и звуци је основана са циљем да показује врхунске вредности свих достигнућа у бившој Југославији. Дуго се тај концеп одржавао и било је задовољ-ство стручно помагати у остваривању свега тога. Своју прву праксу на првој го-дини факултета обавила сам на смотри, стално инсистирајући код првог руководи-оца Ђоновића да помогнем и нађем се при руци. Памтим када су на ову манифеста-цију долазила велика светска имена из све-та уметности и била је част радити за и у смотри. Док је радио Света Тапушковић, једна светла фигура у српској култури, умео је да нађе новац и окупи људе. Он је заправо показао да није ствар у недостатку новца, него у поштеној прерасподели финансијског колача. Поучена тим искуством, тврдим да данас Аранђеловац има довољно пара за културу и уметност, али је питање ко и како њиме управља. Како Јагодина може да буде успешна на туристичкој мапи Србије,

а Аранђеловац, који је најстарија бања, не може дуги низ година, него стагнира.

Смотра је достигла врхунац 1985-1986. Почетом деведесетих почиње да стагни-ра, касније се урушава. Покушавали смо да је одржимо по сваку цену. Организовали смо је и 1999. када је било бомбардовање. Мада је смотра каснила, одазвао се велики број уметника. Тада је било живости, а да-нас ми није јасно како да нема више старог сјаја. Постављају се питања: Где су толике скулптуре и керамички предмети, где је на волшебан начин нестала глина? Чујем да се глина увози и овде довози из Београда.

Јавна сцена смотре је обновљена споља, али је недозвољиво да је доминатан положај лога Књаза Милоша, уместо смотре. Друго, недопустиво је да се доводе позоришне пред-ставе са два-три глумца. Култура не може да буде бесплатна. Нека се наплати кар-та. Нека јефтина, али нека има вредност. Даље, ово је технички неупотребљива сце-на. Чујем да је Дворана парк реновирана, али нисам сигурна да је преуређена и сцена

и да може да одговори потребама сваког културног садржаја као што је цео ансамбл неког позоришта. Аранђеловац би требало да има културни центар мултимедијалног типа. Не може се пажња гледалаца задржа-ти сат- два у условима када седе на сками-јама, на даскама од пре више деценија.

Још увек овде имамо на делу концеп масовне културе. Мора се константно едуковати публика, а не морају сви да гледају култур-не садржаје. Нисам видела град величине Аранђеловца да се култура тако ниско ко-тира као у њему у последњих 20-25 година. Примера ради, будући да Аранђеловац нема професионалног глумца, може да доведе са стране глумце и редитеља. Није мерило то што се неко појаљује на ТВ Пинк да је глу-мац. А да је и један глумац највећи професи-оналац, не може да носи сам толики посао. Не сме управник дворане или Смотре да до-лази по партијској линији. То морају да раде професионалци који знају кога ће да доведу. Аранђеловац је укинуо свој културни израз.

Вила ,,Потковица“ у којој је Драгана живела првих неколико година живота са бабом и дедом



www.stvarnost.rs

ВЕЛИКО АРХЕОЛОШКО ОТКРИЋЕ НА РУДНИКУ

МАНАСТИР ЂУРИНЕ ЋЕЛИЈЕ У ЈАРМЕНОВЦИМА Формиран одбор за обнову цркве и манастира

У организацији Народног музеја у Аран-ђеловцу, на локалитету Ђурине ћелије у

Јарменовцима – засеоку Манојловци, на се-веро-источним падинама Рудника (општи-на Топола), од 21. јула до 1. новембра 2014, археолошка екипа, коју су чинили руково-дилац радова доц. др Дејан Радичевић са Филозофског факултета у Београду, Владан Миливојевић, кустос Музеја у Аранђеловцу, Драган Ћирковић и Јована Ненадовић, ап-солвент археологије, обавила је археолошка истраживања, започета 2013. године.

Ископавања су потврдила народно преда-ње, забележено још од старијих истражива-ча, да се на овом месту налазе остаци неког манастира. У турским дефтерима 16. века, у селу Јарменовцима (у суседству је заселак Манојловци) наводе се два манастира, Све-ти Никола и Свети Архангел, тако да су на Ђуриним ћелијама, сасвим сигурно, прона-ђени остаци једне од ових рудничких свети-ња.

До сада су истражени: манастирска црква, делови конака и мање површине у манастир-ској порти. Црква је мања једнобродна гра-ђевина са полукружном апсидом на истоку и накнадно призиданом припратом на запа-дoj страни, укупних димензија 10 х 4,90 m. Била је засведена полуобличастим сводом и покривена кровом на две воде. Подни-ца цркве је од камених плоча неправилног облика, на којој се јасно уочава лежиште за греду некадашњег дрвеног иконостаса. У олтару је откривена зидана стопа на којој је стајала камена плоча часне трпезе, такође пронађена током истраживања. Сачувана је цела ниша за вршење проскомидије са огра-ђеним отвором за отицање воде. У централ-ном делу наоса је округла амвонска плоча од мермера. Од посебног значаја је то да су се на зидовима цркве, на појединим местима очуваним до висине од 2,5 m, сачувале вели-ке површине живописа, чији су фрагменти у већим количинама проналажени и у шуту током истраживања. На апсидалном зиду делимично је очувана композиција ''Служба архијереја Агнецу'', док су се у ђаконикону, испод проскомидије и на јужном зиду наоса, одржале доње зоне живописа - декоративни сокл. Према прелиминарним проценама, реч је о фреско-сликарству насталом по-четком 15. века, које се по свом уметничком квалитету може сврстати у значајнија оства-рења свога времена. Уједно, ово је и време настанка манастира.

Непосредно поред цркве истраживани су остаци манастирског конака, грађевине која у основи има 10,30 х 11,30 m, са неколико просторија у приземљу и на спрату. Прику-

пљено је доста покретних налаза (турског и угарског новца, трпезне и кухињске грнча-рије, керамичких пећњака, металних ножева и катанаца, гвоздена удица, делова кандила, предмета од кости и камена...), који сведоче о животу у оквиру овог манастира, али и на основу којих је могуће одредити и време ње-говог напуштања, а то је Велика сеоба Срба, 1690. године.

Локалитет Ђурине ћелије је током ового-дишњих археолошких радова, поред мешта-на који су несебично пружили и своју помоћ, посетио велики број представника локалне власти, цркве, стручњака, али и других за-интересованих грађана који су се на вест о овом открићу упутили на Рудник како би били сведоци поновног рађања једне давно заборављене светиње. Набројаћемо нека од имена: академик Александар Лома, проф. др Драган Војводић (Филозофски факултет Београд), др Ђорђе Јанковић (Филозофски факултет), др Драгана Антоновић (Архе-олошки институт), доц. др Светлана Лома (Филозофски факултет), мр Милица Јан-ковић (Музеј града Београда), мр Катарина Дмитровић (Народни музеј Чачак), мр Дра-ган Станојевић, мр Миодраг Станисављевић (РЗЗСК) и многе друге колеге археолози, архитекте и конзерватори из Републичког завода за заштиту споменика културе, заво-да у Крагујевцу и Краљеву, музеја у Горњем Милановцу и Суботици, који су дали своје мишљење о овом налазу и драгоцене савете за његово даље проучавање, заштиту и евен-туалну презентацију.

Од представника локалних власти локали-тет су посетили: Драган Јовановић, народни посланик, и Драган Живановић, председник Општине Топола (у више наврата), Миладин Јаковљевић, помоћник председника Општи-не Аранђеловац, Марија Елез, чланица већа, и Деса Миланов, председник СО Аранђело-вац.

У оквиру Дечје недеље, у октобру месецу, ђаци јарменовачке основне школе су са сво-јим учитељима походили откривене остат-ке манастира на Ђуриним ћелијама, где су, уживајући у благодетима природе и сласти-ма излетничке ужине, сазнали много тога о давној прошлости свога краја.

Резултати истраживања без сумње су зна-чајни, о чему сведоче и бројни новински чланци (Политика, Вечерње новости, Блиц, Православље, Политикин Магазин), теле-визијски прилози (РТС, ТВ Шумадија, Сун-це), радијске емисије (радио Слово љубве) и коментари на друштвеним мрежама, али се наметнуло питање шта чинити даље и како

заштитити живопис који представља неоче-кивано откриће, пошто се приликом архео-лошких ископавања веома ретко проналазе толике површине фресака очуване на самим зидовима.

Тим поводом, на састанку који је 9. септем-бра одржан на локалитету, коме су, поред ру-ководиоца радова и представника Народног музеја у Аранђеловцу, присуствовали Њего-во Преосвештенство епископ жички госпо-дин Јустин, са монаштвом и месним паро-хом, председник и потпредседник Општине Топола и председник Месне заједнице Јарме-новци, стручњаци Републичког и Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу и представник Туристичке организације Ср-бије, одлучено је да се наредне, 2015. годи-не, изврши конзервација фресака и реста-урација храма, те да се откривена црквена грађевина до пролећа привремено заштити и покрије. Основан је Одбор за обнову цр-кве чији је председник Драган Живановић (председник Општине Топола), а чланови: јеромонах Сава, секретар епископа жичког, Весна Раца, помоћник директора Туристич-ке организације Србије и Драган Тодоровић, директор хотела ''Извор'' у Аранђеловцу. Уз планирани наставак археолошких радова са спољне стране цркве, које би извео Народни музеј у Аранђеловцу, конзервацију живопи-са обавио би Републички завод за заштиту споменика културе, док би надлежни Завод у Крагујевцу преузео послове конзервације и рестаурације саме црквене грађевине. Фи-нансијску подршку пружила би Општина Топола, а надамо се да ће и Министарство културе и информисања препознати значај овог пројекта, као што је то учинило 2014. године, суфинансирајући археолошка ис-траживања.

Ђурине ћелије су најбољи пример колико тога још не знамо о сопственој прошлости која се крије надомак нас. Средњовеков-не фреске из времена Деспотовине, које су поново угледале светлост дана, подсећају и обавезују нас да уложимо више труда и средстава у истраживања не само остатака црквених објеката, којих на територији у на-длежности Народног музеја у Аранђеловцу има још неколико, већ и заоставштине дру-гих култура - праисторијских, римске, ви-зантијске – како би се што боље упознали са историјом краја у коме живимо. Наравно, не само ради задовољавања сопствене радозна-лости, већ и због изградње свести о себи и другима, али и стварања услова за развој јед-не значајне компоненте туризма – културе.

Владан Миливојевић



ВЛАДА ОПЛЕМЕНИО ЧЕЛИК

Познати аранђеловачки друштвени рад-ник, хуманиста, сликар и песник Влада

Поповић, отворио је изложбу својих слика и скулптура од челика. Ова изузетно интере-сантна поставка отворена је у Малој галерији и привукла је велику пажњу суграђана и го-стију Буковичке бање.

Влада Поповић је цео свој радни век про-вео у машинској радионици некада великог гиганта „Шамота“. Упоредо, Влада је био активан друштвено политички радник али

су његове најзначајније активности биле на пољу хуманитарног рада, у једном мандату био је и председник Црвеног крста Аранђе-ловца.

-Током рада у „Шамоту“ где сам радио као варилац, израђивао сам од отпадног матери-јала и мале скулптуре - каже Поповић. Упоре-до сам сликао и писао, углавном песме, али су ми ове скулптуре најдраже дело, сматрам да сам кроз њих најбоље изразио своја осећања. Металац, варилац - и скулптуре од метала су

сасвим логичне, можда сам са њима највише успео, а видим да на изложби привлаче најве-ћу пажњу.

-После одласка у пензију основао сам књи-жевни клуб који је окупио чланове Удружења пензионера и већ смо издали једну збирку пе-сама и књижевних покушаја аранђеловачких пензионера, а до краја године изаћи ће још једна - каже Поповић.

Микиша Михаиловић

Договор о наставку радова на археолошком локалитету Ђурине ћелије

Остаци средњовековне цркве на падинама Рудника

Драган Јовановић, народни посланик Скупштине Србије и председник СО Топола и епископ Жички Јустин - интервију за ТВ "Сунце" о обнови манастира Ђурине ћелије

Јарменовчанин Марко Пантић, nнајмлађи члан домаћинства Пантић,

чија је кућа у близини Ђуриних ћелија

Влада Поповић Скулптура Ковач Скулптура Коњ



www.stvarnost.rs

УЛОГА ЖЕНА СРПСКИХ ВЛАДАРА XIX ВЕКА У ПОЛИТИЧКОМ И КУЛТУРНОМ ЖИВОТУ СРБИЈЕ

„ДА ОДОЈЕ И ТВОЈЕ ГРУДИ ЈЕДНУ САБЉУ ЦРНОЈ ГОРИ“Према свом утицају у догађајима који су обележили једно време, издвајају се два женска лика:кнегиње Зорке и краљице Драге, који су инспирисали и српску књижевност

Ликови жена српских владара XIX века уткани су у родословне таблице и исто-

ријску грађу. Оне су у складу с традицијом играле значајну улогу и имале утицаја, како у самом животу владара, тако и у политичком и културном животу Србије. По томе каквог ће утицаја имати жене у политичком и јавном животу разликоваће се и саме династије, а до-дирних тачака биће у оним моментима када се појављују као могућа веза у процесима поми-рења династија, или појачавања утицаја у по-литичком животу.

Како је династија Обреновића имала већи утицај у владавини током XIX века, то је и ова црта била доминантна, поготово што су сти-цајем околности највећи удео „у трагедији Об-реновића имале жене“ и низом прича о њихо-вим поступцима који су кулминирали у вези са краљицом Наталијом и краљицом Драгом.

-Књижевници ће учествовати и пронаћи теме, у догађајима, везаним за династију, пре-ма својим погледима и блискости с династи-јом на власти - предочава др Малиша Станоје-вић са Филолошког факултета у Београду.- У књижевности, жене су заступљене у пригод-ним песмама, а велики значај и приступ кате-горизацији ликова придаван је у историјским драмама. Према свом утицају у догађајима који су обележили једно такво бурно време издвојиће се два женска лика, не толико по значају и утемељењу династија и власти, ко-лико по сличности животних судбина које се огледају у женидби кнежевића Петра и краља Александра, и по трагичним догађима у који-ма се завршавају њихови животи.

Кнегиња Зорка, прворођена кћи кнеза Ни-кoлe, опевана је пригодном песмом Јована Сундечића омеђеној мотивским оквиром зоре, белила, јутром, даном, „свег словенског југа дика“. Програмски, у складу са формом пригодне песме, једну строфу намениће бу-дућности рођеног детета са поруком: „да одоје и твоје груди једну сабљу Црној Гори!“

Др Станојевић подсећа да су многе приче настале у вези са принцезама Црне Горе, а било их је четири (кнегиња Милица Романо-ва, кнегиња Анастасија-Стана Романовска и краљица Јелена од Савоје). Зорка ће удајом за кнежевића Петра Карађорђевића имати своју посебну мисију. Војвода Гаврло Вуковић за-бележиће у својим „Мемоарима“ једно запа-жање које је у многоме говорило о тадашњој Србији, а у вези са претендентом и његовом женидбом: „Кад би се развиле околности у његову корист, па да дође на српски престо и доведе једну краљицу ниског рода, знао је да би то био камен спотицања његовог опстанка у Србији. Зато се и сматрало да се Петар Ка-рађорђевић на пречац и на брзину загледао и оженио Зорком, ћерком кнеза Никoлe.

-Зорка Карађорђевић била је млада, осамна-естогодишња девојка када се удала за триде-сетдеветогодишњег Петра, који је у то време боравио у Паризу - предочава др Станојевић.- У души кротка и блага, као појава лепа и до-стојанствена, са изразито црним очима удаће се у најлепшем развоју девојачке лепоте. До-ласком на Цетиње наступила је „Карађорђе-вића ера у Црној Гори“, како је назива војвода Гаврло Вуковић. Зорка, школована у Смoлeн-ском институту у Русији, царском интернату за племићке кћери, врло умна, бистре памети, веома енергична, преузеће све активности како би се Петар докопао српског престола. Из „Мемоара“ Гавра Вуковића сазнајемо да је Зорка све набројане карактеристике употре-била у настојањима да се „не само двор, већ и цијела Црна Гора стави Карађорђевићима на расположење и њиховим агитацијама према Србији.“

Кнегиња Зорка својом животном судбином ушла је у књижевност само путем пригодних песама, међу којима су бројније оне које се односе на венчање с кнезом Петром, а неких посвета је било и у поводу њене смрти. О њој су писали Матавуљ, Сундечић, Ђуро Перовић, Лаза Костић, па и сам кнез Никола, посвећу-јући јој неколико стихова о краљевској круни уверавајући је да не пати што није постала краљица, јер „све што сија није злато.“ Мно-го више значаја придавало се њеној несрећној смрти, која је у народним причама приказана као неспоразум супружника и као несрећан случај пада са степеништа после свађе са Пе-тром.

Др Малиша Станојевић позабавиће се у својим истраживањима и ликом краљице Драге која је у народној традицији и летера-тури симболизирала жену савладарку и скоро пословично злу жену. Бура око њене удаје за краља Александра Обреновића ишла је у дру-гом смеру у односу на ону која је везана за лик Зорке Карађорђевић.

-И док је у случају Зорке кнез Никола ту уда-ју уздигао на ниво одлуке о српском престолу, тиме што је вратио на сцену Карађорђевиће,

па и сам имао претензије, у случају Драге Ма-шин женидба на српском двору се претворила у праву драму, која ће својим трагичним кра-јем да обележи једно време, правећи образац тока догађаја и белег уписан у историју вла-дарског дома, када се догађаји отргну контро-ли и зађу у област авантуризма - наглашава др Станојевић. - Из оквира који је постављен тачно на размеђу два века, почетком 1903. го-дином, извлаче се детаљи попут оних из Пан-дорине кутије, а Драга је невоља народна и неумитно се судара са оном врстом усуда који иде у карактеризацију жене, промислом ста-розаветноиг веровања да је женино одличје змија.

Драга Машин је као књижевни лик прика-зана у драмама и романима који су описивали један дужи период њеног приватног живота и живота на двору. Милош Црњански је на историјским основама написао драму „Ко-нак“. Драма својим током и функцијом лико-ва реконструише, како би записала Исидора Секулић (поводом романа „Глухо доба“ који прати исто време) „принцип судбине са оба њена лика“, са љубављу и са декретом, и са најјачим њеним дејством, са трагиком.“ Вели-чање и упоређивање са кнегињом Љубицом, деспотицом Јеленом и кнегињом Милицом, по томе што је Српкиња и што је изникла из народа, утицало је на то да Драга ради на „из-градњи сопственог култа.“ Међутим, сав терет времена у коме је живела, сручио се и показао метафорично платно на коме се одсликала кр-вава драма, у којој је краљица не само жртва, већ и симбол зла, који је морао да нестане и оконча се уз парадокс да за собом однесе за једну ноћ династију, која је до тада владала пола века.

Д. Јанојлић

Кнегиња Зорка

др Малиша Станојевић



www.stvarnost.rs



www.stvarnost.rs

INFORMIŠITE SE NAwww.leonardo-kosulje.com

Store1NUŠIĆEVA 27

Beograd

Store2GOSPODSKA 8

Zemun

OutletV. PUTNIKA 67Aranđelovac



ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ У НОВИНАРСТВУ

Монографијом „40 година са вама“, у издању аранђеловачке „Стварности“

новинар Микиша Михаиловић заокружио је један период свог рада. У каријери коју је започео 1973. године када је као војник тада-шње ЈНА у НИН-у објавио први текст па до данашњих дана. Микиша је сарађивао са око тридесет дневних новина, часописа, ревија и стручних публикација за које је обрађивао све теме из овог краја Шумадије.

-Када сам давне 1973. године објавио први чланак, нисам ни слутио да ће ми новинар-ство ући у живот и постати друга професија. По струци сам машинац и упоредо сам радио два посла. У машинству нема импровизаци-ја, нема притисака, милиметар је милиметар, метал је метал. Странке и политика ту нема-ју утицај. Новинарство је друга прича, ту си увек на мети - каже Михаиловић.

Тема тог првог чланка, присећа се аутор, био је већ прослављени фудбалер Драган Џа-јић, али у новој улози - војника тадашње ЈНА. За разлику од многих фудбалера који су тада служили војску и стално тражили неке по-властице, Џаја је био обичан, дисциплинован војник... ништа му није било тешко, уносио је позитиван дух. Професионалац је увек про-фесионалац, без обзира који посао ради.

-Новинар из унутрашњости је у много те-жем положају, говорио ми је давних дана Мирослав Радојичић, легендарни новинар „Политике“. Јер, како год пише, брзо ће се за-мерити свима у својој средини. Ово сам више пута искусио, насртали су на мене, још горе, и на породицу. Пошто ми егзистенција није зависила од новинарства, одoлeо сам прити-сцима. Бавећи се новинарством, развио сам и друга интересовања, о томе говори и прису-ство амбасадора на промоцији монографије -каже Михаиловић.

Промоцији одржаној у хотелу „Извор“ присуствовали су амбасадори Белорусије, Владимир Чушев, Венецуеле, Диа Надер ел Андари и Палестине Мохаммед Набхан, де-сетак универзитетских професора из Београ-да и Ниша, неколико народних посланика, угледни лекари ВМА, „Бежанијске косе“ и Института „Бањица“, а посебну пажњу при-вукао је Драган Џајић.

Велико интересовање привукло је читање чланака из протеклих деценија, објављених у многим листовима. Први чланак о Џајићу, о галерији скулптура у парку Буковичке бање, посета Тита Шумадији, златном времену аранђеловачке привреде, али и о пропадању те привреде и туризма. Сусрет два друга из армије, Џајића и Михаиловића после четири деценије, био је веома дирљив.

-Ако сам на било који начин „скренуо“ Ми-кишу у новинарство, онда са њим делим ра-дост ове промоције- рекао је Џајић.

За дугогодишњи новинарски рад, али и дру-штвено ангажовање у многим областим, међу којима је оснивање Иницијативе „Опомена Чернобиљ“, Михаиловић је недавно награђен угледном годишњом наградом Аранђеловца, признањем које се додељује истакнутим гра-ђанима.

Orašac bb, 34308 Orašac, SrbijaT:+381 34 6709-141F:+381 34 6709-230

E-mail: [email protected] | Web: www.greeny.co.rsМикиша и Драган Џајић

Диа Надер ел Андари - амбасадор Венецуеле, Владимир Чушев - амбасадор

Белорусије и Мохамед Набхан - амбасадор Палестине

Драган Џајић у разговору са амбасадором Венецуеле Диом Надер ел Андари

Микиша са амбасадором Белорусије

Председник општине Аранђеловац Бојан Радовић и Микиша Михаиловић

Насловна страна монографије



www.stvarnost.rsСТВАРНОСТ

Polisa putnog osiguranja je zaštita od mogućih neprijatnosti na putovanju u inostranstvu, jer pokriva troškove hitne medicinske pomoći i bolničkog lečenja, kao i troškove prevoza u Srbiju.I kod pažljivo isplaniranih putovanja ili kratkih izleta u inostranstvo može Vam se dogoditi nešto nepredviđeno, nezgoda ili bolest. Troškovi, odnosno odgovarajuće zdravstvene usluge u svetu uopšte nisu jeftine.Na Vašem putovanju treba da se osećate sigurnim.Ističemo da su ovim osiguranjem u slučaju ostvarivanja osiguranog slučaja pokriveni troškovi neophodne medicinske pomoći i troškovi prevoza obolelog ili nastradalog u zemlju, odnosno u mesto boravka u Srbiji.Kada su u pitanju godine starosti Sava osiguranje nema ograničenja. U okviru naše ponude napravili smo tri starosne grupe. Npr. osiguranici starosti do 18 godina plaćaju najnižu cenu osiguranja u odnosu na druge dve starosne grupe.Najčešće bolesti sa kojima se sreću naši osiguranici na putovanjima u inostranstvu su: alergije od sunca, virusi, gastritis, ubod ježa, konjuktivitis, respiratorne i druge infekcije, lomljenje i povrede nogu i ruku u manjem obimu, iznenadni srčani napadi (kada pacijenti završe u bolnici)...

Gde i kome naši klijenti mogu da se obrate kada im zatreba medicinska pomoć ili im se dogodi neka nezgoda na putovanju u inostranstvu?✓ Na našim polisama Putnog zdravstvenog osiguranja jasno smo izdvojili na prvoj strani - INSTRUKCIJA OSIGURANIKU, sa svim potrebnim podacima koji su neophodni kada se desi nesrećni slučaj. Takođe, navedene su INSTRUKCIJE LEKARU na 4 različita jezika, kao i uslovi osiguranja na poleđini ove polise. ✓ Ako imate polisu Putnog zdravstvenog osiguranja Sava osiguranja i ukoliko Vam je, za vreme Vašeg boravka u inostranstvu neophodna lekarska pomoć zbog iznenadne bolesti ili nezgode potrebno je da pozovete Međunarodnu asistentsku kompaniju CORIS Beograd na telefon + 381 11 36 36 999, sa kojom Sava osiguranje ima potpisan ugovor o saradnji. Od njih ćete, na srpskom jeziku, dobiti sve potrebne informacije. Dežurna služba CORIS-a radi 24 časa dnevno, 365 dana u godini.

PUTNO ZDRAVSTVENO OSIGURANJE

o� [email protected]+381 11 36 44 888 www.sava-osiguranje.rs

Prilikom prijavljivanja štetnog događaja po osnovu Putnog zdravstvenog osiguranja potrebno je da dostavite sledeću dokumentaciju:✓ Popunjen formular Prijava štete ✓ Kopija pasoša osiguranika i kopija stranica iz pasoša sa vidljivim pečatima ulaska i izlaska iz zemlje u periodu trajanja polise✓ Kopija pasoša podnosioca zahteva (u slučaju da je osiguranik i podnosilac zahteva različita osoba)✓ Kopija polise✓ Kopija spiska osiguranika (kod polisa gde je predviđen spisak) kod grupnog osiguranja✓ Originale lekarskih nalaza, izveštaja, potvrda...✓ Originale računa troškova lečenja✓ Kopija bankovne platne kartice sa vidljivim brojem računa ili tekući račun uz navođenje imena i prezimena vlasnika tekućeg računa ✓ U slučaju nezgode gde je uviđaj vršen od „zvanične službe“ države u kojoj je došlo do nezgode, obavezno priložiti „Zapisnik o uviđaju“.

Nakon kompletiranja dokumentacije vrši se procena i likvidacija štetnog događaja, a zatim se dostavlja na adresu osiguranika Obaveštenje o rešenju odštetnog zahteva po osnovu prijavljene štete.

Naša preporuka je, iako je u pitanju dobrovoljno osiguranje, da polisu Putnog zdravstvenog osiguranja obavezno imate uz sebe i kada odlazite odnosno gostujete kod familije ili prijatelja - da u inostranstvo ne odlazite bez zdravstvene zaštite. Cena osiguranja za broj i obim rizika koje ova polisa pokriva je niska. Ovo osiguranje će neznatno uvećati troškove putovanja, ali Vama i Vašim domaćinima, u slučaju iznenadne bolesti ili povrede može da stvori glavobolje i znatne � nansijske izdatke.Zdravlje je nešto najvrednije što imamo. I kada putujemo u inostranstvo ne treba da razmišljamo da li nam je polisa Putnog zdravstvenog osiguranja potrebna ili ne. Svi znamo koje male i velike opasnosti – rizici mogu da nam pokvare letovanje i da nas � nansijski iscrpe. Međutim, najveći rizik je onaj, na koji sami možemo uticati – da ne obezbedimo polisu Putnog zdravstvenog osiguranja kada putujemo u inostranstvo.



Са Владетом Коларевићем, дугогодишњим пријатељем Божидара Мандића, „Ствар-

ност“ је посетила Породицу бистрих потока у селу Брезовици, на падинама Рудника 11. октобра ове године. Десетак дана раније, у двоброју листа „Данас“ од 4/5. октобра 2014. године, Божидар Мандић је објавио текст о Владети Коларевићу под насловом „Непри-мећеност“, који у факсимилу и „Стварност“ поред овог текста објављује.

Божидар Мандић, књижевник и театролог, већ 38 година живи на Руднику. Троје деце из Породице бистрих потока сад су одрасли људи, долазе са својом породицом, пријате-љима и колегама код оца у прву, и још увек једину, комуну у Шумадији. У Мандићевом дворишту, на два хектара рудничке земље,

до сада је боравило 20 хиљада ауди. Тридесе-так их је било и те сунчане суботе у октобру. После разгледања изложбе Божиних аутен-тичних ликовних дела и богате библиотеке трибина под отвореним небом окупила је све присутне. Тема: усамљеност. Учесници са разних страна, први пут сабрани у Породици бистрих потока, полако отварају душу, гово-ре...

-Боравком у природи, за ових 38 година остварио сам своју визију – каже Мандић и наставља: -Живимо у времену акомуникаци-је, потребна нам је загрљајност, упркос томе што се у протекле четири деценије суочавамо са празним осећајем да нема великих идеја, да се човек изгубио, не смемо да одустанемо од осећања да свет може бити врлији. Човек

мора да се врати природи, да испољи радост живота, јер је радост најсубверзивнији еле-мент против апокалипсе, против катаклизме коју нам најављују нове технологије. Мора човек да схвати стање 21. века, да је цивили-зација стигла до крајње тачке, у којој морамо почети да пливамо узводно, а не низводно, јер ћемо тако убрзати и краје ере технологије – беседи Мандић и разговара са гостима, који говоре о себи, усамљености, потекну и сузе, одјекне смех, радост сусрета...

-Усамљеност је потреба, посебно ствара-лачка, бременита креативним стањима, док је самоћа болесно стање, које не препоручујем никоме – зборио је Владета Коларевић. -Бе-смисао се јавља тамо где се не споје две душе. У патријархално време човек никад није био сам, био је увек са својом породицом, преци-ма и природом – рекао је Владета.

Уз врцање цитата из књига познатих аутора од Мандића чусмо и податак да је са Љубиво-јем Ршумовићем Ршумом прецизно израчу-нао да када би сваки човек на планети уредио само 83 метра квадратна око себе, живели бисмо на чистој и здравој планети.

Д.Т.

БОЖИДАР МАНДИЋ И ВЛАДЕТА КОЛАРЕВИЋ

PORODICA BISTRIH POTOKABOŽIDAR MANDIĆ

NEPRIMEĆENOST

U doba medija i jedine vrednosti javnog delovanja i sam volim da sam ne-primećen. Istorija nije toga siromašna. Ko je zapazio odmah Džojsa ili Lju-bomira Micića, Fernanda Pesou... Niko! Ali zašto? - pitam se i sam. Da li je

njihov iskaz nepismen ili su epohe uvek inertne. Pre mi se čini da je ova druga solucija u pitanju.

Štaviše, kolektivna institucija ne dozvoljava razumevanje ili, još bolje rečeno, razvija moć ka nerazumevanju. Bitno je ne razumeti stvaraoce koji krče epohu. Oni su, u najozbiljnijem smislu, i najveći neprijatelji. Imati vizije, proročki pevati, anticipirati - znači biti neprijatelj vremena. A vreme je prolazno, bezvremenje je neprolazno, ali neuklopljivo - diskrepancija nužde. Zbog toga volim ljude koji ne-maju odoru za prikazivanje, već pregalaštvo za dodir budućnosti.

Jedan od takvih ljudi svakako je i Vladeta Kolarević, pesnik iznikao iz narod-nih umotvorina, beležarstva po grobljima zaboravljene paganske misli i pregalac receptivnog uha. On voli da sluša ljude, on voli da osluškuje sopstvenu dubinu. Zbog toga su njegovo opredeljenje da bude antologičar biblijske svakidašnjice i njegova pesnička misija pod znakom jednakosti. On je pristalica naracije toplog duha i pesničkih slika zaleđenih u prirodi i u dubini samog čoveka. To su ritmovi odgovornog bića u samoći, nepriznatosti i neprimećenosti.

Ali, upravo zbog toga, možda i više... on traga za prekrivenim zapisima, on ne-guje duh Sretena Božića - jednog od najvećih proznih pisaca Australije, on samo-stalno izdržava beležnicu punu zapisa o narodnim umetničkim delima. Vladeta Kolarević je pesnik samostalnog stiha i nenametljivog pesničkog participa. On ti-huje u svom zaseoku Brezovac i u dugim šetnjama obilazi seoska domaćinstva na-stojeći da duže ne budu neprimećene. On beleži ljudske iskaze, sudbine i nepro-padljivu moć spontanog stvaralaštva naroda. Svaki čovek je pesnik! Svaki čovek nosi u sebi mudrost svetih tekstova Biblije i Kurana, Veda i Jevanđelja, jer čovek je sazdatost od kosmičke tihosti.

U svojoj najnovijoj knjizi zabeleženih slika, pod nazivom "Razboj na sokaku", on de� niše otvoreni proces traganja za izvornim pevanjem prve mudrosti. Večna igra zalog je trajanja tradicije. Tako jedne pesme ne bi bilo da nije zabeležio agilni Kolarević.

- Igraj nogo, nije mnogo/Ako stala... otpala...Ne treba stati, treba se kretati ka životu i plesu, ka biću i postojanju.Pre neki dan sreo sam slikara Radomira Damjanovića Damjana i on mi veli - Bo-

židare, samo kretanje. Njegovi mudri saveti koji hodaju desetak godina ispred mene, uvek su dobrodošli. Može se biti neprimećen, to je čak čast kada je namet-nuto plauzibilno isticanje. Neprimećivanje je zalog za ispravan put, duboku su-bjektivnu umetnost, za stavove koji su oslobođeni trendizovane manipulacije. Ovom knjigom Vladeta Kolarević ispravlja naš nemir prema baštini, izvlači je iz zaparloženih atara i nadalje skrivajući svoj pesnički personalitet. Ali, kako i Da-mjan savetuje - treba se truditi, sve dok možemo da izdržimo.

Сусрет старих пријатеља, Божидара Мандића и Владете Коларевића

Трибина под отвореним небом у Брезовици под Рудником

Дана

с, су

бот

а-не

дељ

а, 4

-5. о

ктоб

ар 2

014.

годи

не, б

рој 6

214-

6215



www.stvarnost.rs

МИОДРАГ ЗУБАЦ: ДВАДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНАПРЕД СЛИКАРСКИМ ПЛАТНОМУ свету магичног реализма

Јубилеј аранђеловачког сликара прилика је да се сазна нешто више о њему и његовом

сликарству, а посленицима културног живо-та позив да на достојан начин обележе значај-ну годишњицу.

Ове године се навршава четврт века од када је Миодраг Зубац закорачио у чудесан свет сликарства, непрекидно трагајући за својим местом у њему. Посвећеност сликар-ству омогућила му је да проникне у тајанстве-ни свет боја, пронађе свој сликарски израз који је запретен негде између апстрактног и реалног, крећући се на танкој ивици ма-гичног реализма. Припада ужем кругу ства-ралаца уз чије име прираста реч - сликар. У њему су се спојиле битне одлике посвећеника палети и штафелају: несумњиво раскошни таленат, јако хтење да се надахнуће преточи у слику, начин живота - у којем је све подре-ђено стваралаштву, боемско - неспутани дух хиперсензибилног креативца предодређеног да суптилним сликарским језиком изражава најдубља осећања. Једном речју, сликарство је изабрало Миодрага Зубца који својим ствара-лаштвом и целим бићем оправдава тај избор. О свом необичном сликарском путу, најзна-чајнијим циклусима стваралаштва, суморној слици аранђеловачке сликарске стварности и околностима у којима „свако може бити уметник, а све уметничко дело“ и прелама-њу нових тенденција на сликарство у Србији Миодраг Зубац говори за „Стварност“.

С обзиром да се ове године навршава 25 година од када сте као стваралац закорачили у свет сликарства, како данас гледате на почетне кораке у овој уметности?

Релативно касно сам почео да се професи-онално бавим сликарством, у својој четвртој деценији. Сликарство захтева одређен степен зрелости и духовности, па у њему, за разлику од музике, скоро да нема вундеркинда. Док је Моцарт већ компоновао у својој трећој години, за Пикаса се тек у његовој четрнае-стој години могло рећи да је врхунски цртач. Једноставно, таква је природа ове две врсте уметности. Ја сам, иначе, аутодидакт, што у преводу значи да сам, за разлику од оних које образује нека институција или неки други појединац, углавном самостално утицао на свој сликарски развој. То сигурно није нај-срећнији пут, заобилазан је и тежак, али се не заборавља. Питање година изгледа да је у сликарству ирелевантно. Фасцинантна фи-гура српске и светске уметности Илија Бо-сиљ почео је да слика у својој 62-ој години. Отприлике у тим годинама је Микеланђело започео рад на Сикстинској капели. С друге стране, велики број уметника (Ван Гог, Жери-ко, Баскијат итд.) завршили су живот у сво-

јим двадесетим или тридесетим годинама, оставивши при томе значајна дела.

Са цртањем и сликањем сам се сусрео врло рано, у основној школи и у гимназији. У том периоду значајан подстрек сам имао од неза-боравних професора Зорана Јосића и Славка Митића. Завршио сам андрагогију на Фило-зофском факултету у Београду са високим просеком. Лета сам проводио у Амстердаму цртајући портрете. У галеријама и музејима Холандије имало је шта да се види од свет-ске сликарске баштине, па сам тај боравак доживео као једну врсту драгоценог студиј-ског путовања. После седмогодишњег рада у младеновачком образовном центру, напу-стио сам државне јасле и посветио се сликар-ству. Брзо сам схватио да је за напредовање у сликарском занату врло важно копирати старе мајсторе, па сам томе посветио неколи-ко година. Једном речју, сликарство је за мене modus vivendi, начин живљења, константа мога живота.

Када се поведе реч о Вашем развојном путу сликара особите сензибилности, препознатљиви су циклуси карактеристичних назива. Шта Вас је мотивисало да досадашњи опус посветите овим темама?

Када се ради о сликама, мој рад на њима одвија се у циклусима, повезаним целина-ма. Хронолошки гледано, неки од важнијих су: „Акваријум“, „Предео испаштања“, „Горе изнад облака“, „Тајни живот камена“, „Пут ка есхатону“, „Крст“, „Метеори“... У суштини, сликам светлост, камен и воду. Зашто? Не бих баш тако лако могао објаснити. Кад су од Френсиса Бејкона тражили да објасни, он је рекао: „Кад бих знао да објасним, ја не бих сликао.“ Можда су интересовању за камен допринели моји херцеговачки корени или не-што друго. Свакако је на мене утицао и бри-љантни есеј Беле Хамваша „Екстаза стене“. У сваком случају, камен је свеприсутан и верни човеков пратилац и велика је заблуда поми-слити да је он непроменљив и мртав, да нема карактер и особености. Уочено је да антипа-тија, као мутно и негативно осећање, постоји и код камена. Неке врсте камења се не подно-се, не трпе, и када стоје једни поред других, мењају боју и круне се. Једном речју, камен је за мене чудесан материјал и има „тајни жи-вот“. Било да је у форми капије, споменика, стећка, метеора или астероида, од давнина је заокупљао људску фантазију и био обожа-ван. Познато је да алхемија непрекидно тра-га за каменом мудрости. Камен није толико непробојан, непрозиран, пуст и беживотан, нити је у тој мери супротан духу као што се мисли. У неком смислу он је метафора про-лазности, топи се и круни пред нашим очима.

Последњу деценију сликарства посветили сте и цртежу. Ваш цртеж je одмах добио ласкаве оцене критичара и неподељену наклоност љубитеља Вашег стваралаштва. Чиме то објашњавате?

Остварене цртеже од 2000 године груписао сам у два већа циклуса: „Преображај“ и „У поднебесју“. Цртеж је, иначе, веома важан за сликаре. Целокупна драма живота и уметно-сти смештена је између два антипода- белог и црног. Цртеж је, у основи, испреплетаност црно-белих односа у којима би требало да суверено влада линија. Као такав, он је нека врста молитве. Права молитва увек подразу-мева скрушеност, искреност и покајање, и ми јој се предајемо без остатка. Зато је цртеж по-штенији од слике као што је рука поштенија од главе. У њему се све много јасније види, у њему се најмање лаже.

БИОГРАФИЈА МИОДРАГА ЗУПЦА

Миодраг Зубац је рођен 1951. године у Аран-ђеловцу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1976. године. Члан је УЛУС-а од 2001, Удружења ликовних умет-ника Аранђеловца, УЛУБ-а и Шумадијског културног центра у Крагујевцу. Један је од оснивача Удружења и поштовалаца умет-ности „Арт форум“. Члан је београдског удружења „Сергеј Јовановић“. Учесник је многобројних ликовних колонија и хумани-тарних акција у земљи и иностранству. Један је од оснивача знамените ликовне колоније „Орашац“. До сада је самостално излагао 19 пута, а учествовао је на више од сто колективних изложби у Србији и иностранству. Добитник је три значајне награде из области ликовне уметности и Награде за допринос ликовној уметности „26. јул“ за 2008. у Аранђеловцу. Слике Мио-драга Зубца налазе се у бројним приватним и јавним колекцијама у земљи и иностран-ству. О његовом стваралаштву објављива-но је и писано у разним домаћим и страним часописима и публикацијама ( „ Le Monde diplomatique“, „Србија- национална ревија“, „Траг“ итд.)



Каква је актуелна сликарска сцена Аранђеловца?

Аранђеловац нема пристојну градску гале-рију нити показује потребу за њом. Истовре-мено, ово мало уметника потпуно је разбије-но и разједињено. Ако се изузме Смотра, која ради по некој својој сопственој инерцији, у граду су ретке сликарске изложбе. Суморној слици је, такође, допринело гашење репре-зентативне ликовне колоније „Орашац“ и престанак рада галерије „Кентаур“. Друштво ликовних стваралаца, које је раније било ва-жан чинилац културног живота, показује знаке опоравка. Аранђеловац, за разлику од Лазаревца, Смедеревске Паланке и Горњег Милановца, нема завичајну збирку. Крајње је време да се размисли о томе и да се у том прав-цу предузму неки кораци. Ако претендује да буде град културе и уметности, Аранђеловац би морао да добије пристојну градску гале-рију и да започне процес стварања завичајне уметничке збирке, јер су на овим простори-ма оставили траг многи значајни ствараоци. Све је ово реалност пред којом не би требало затварати очи. Но, то и не чуди толико јер у друштву где пекара постаје значајнији фак-тор окупљања од, рецимо, библиотеке или галерије, а конзумирање најбизарнијих рија-лити програма главна породична забава, те-шко можемо очекивати нешто више. У овом општем суноврату култура и уметност доби-јају безначајно или маргинално место.

Какво је Ваше мишљење о сликарству у Србији и у којој мери се нове сликарске тенденције преламају на наше прилике?

Савремена уметничка сцена дубоко је по-дељена на два непомирљива фронта. Са једне стране су они који верују у мајсторско, тра-диционално и цивилизацијски утемељено, док су са друге стране заговорници нових тенденција у виду концепта, инсталација, перформанса и сличног. На делу је до сада невиђена релативизација и дехуманизаци-ја креативног чина. Данас свако може бити уметник и све може бити уметничко дело. Најчешће су то предмети са депоније, гоми-ла костију, лишћа, смећа, хуманог отпада или било чега другог што се може рециклирати до бесконачности. Ничеова флоскула „Човек је нешто што мора бити превладано“ добија реалистичне обрисе. Херојско доба уметно-сти је, изгледа, прошло. Данашњи уметник се не рађа, не ствара или жртвује, већ се од стра-не сивих еминенција и манипулатора јавног мњења промовише, прокламује и проглаша-ва. Запад је појам „ликовна уметност“ већ

заменио термином „визуелна уметност“, што је довело до тога да се под плаштом мултиме-дијалности и такозваних проширених медија сакрије много конвертираног и неталентова-ног. У тренутку када је у галеријски простор унео писоар, Марсел Дишан је, несвесно или свесно, отворио Пандорину кутију. Дошло је до најезде медиокритета и продаваца магле који су случајно и ефемерно почели да пред-стављају као авангардно и уметничко, што је проузроковало колапс неких основних естет-ских вредности и отуђење од хуманистичких идеала. Код нас у Србији узеле су маха и по-јаве као што су „београдизација уметности“, додворавање Западу и његовом нихилизму, насиље електронских медија, владавина кла-нова, некомпетентна и често корумпирана ликовна критика итд. Српска ликовна сцена је, у добром делу, жалосна копија онога што је чак и у самој Европи напуштено и прева-зиђено. Скоро да је забрањено и да се помене све што је српско, национално, хришћанско, православно и лично, па на том презиру са-времена домаћа ликовна сцена заснива своју лажну побуну. Тако се све суштински при-ближава концептима какви су „Нови светски поредак“ и „Ново доба“ (New Age).

Уметност новог доба карактеришу деком-позиција и дисхармонија, а лепоту и мајстор-ство потискују презир, цинизам, провокаци-ја и бизарност. Наравно, нећу да кажем да су све инсталације, концепти и перформанси лоши. Уметник треба да живи и ствара у свом времену, јер би у противном био анахрон. Међутим, овакво разарање естетских вред-ности отворило је постор неинвентивном, апсурдном и, у крајњем случају, нехуманом. То се види по разним салонима где, ругајући нам се, жирирају белосветски вагабунди и авантуристи и као уметничко дело протурају бесмисленост, ништавност и неукус. Естети-ку лепог заменила је естетика ружног, а ову естетика празног. Синтагма Наоми Клајн „празно је лепо“ делује колико безбожно и дијаболично, толико и реалистично и језиво и намеће питања: Има ли уметност застрашу-јућу будућност? Јесмо ли на прагу „нове осе-ћајности“ или на ивици понора?

Какво је Ваше мишљење о утицају психоактивних супстанци и других стимулативних средстава на стваралачки чин?

Данашњи човек, коме је гесло „хоћу све и хоћу сад“, опседнут је похлепом, пожудом, потребом за уживањем и привременом зе-маљском срећом, па да би то остварио кори-

сти, између осталог, дрогу и алкохол. У нашој музици су добро познати стихови: „Родићу ти сина краља кокаина“ и „Боље бити пијан него стар“ и сл. Мада сам чуо од неких глу-маца да им коришћење наркотика подстиче креативност, не верујем у стваралачки чин који директно произилази из дејства било ког опијата или психоактивне супстанце. Алко-хол и наркотике користе многи џез и рок му-зичари и они донекле могу бити подстицајни у смислу потискивања инхибиција и анксио-зности, али њихова злоупотреба увек води ка дезинтеграцији и у крајњем ефекту осирома-шује личност, разара и уништава стварала-

штво. Међу уметницима је увек било и оних који су прекомерно пили (Франц Халс, Џек Лондон, Амадео Модиљани, Ернест Хемин-гвеј, Шарл Бодлер, Едгар Алан По, Џексон Полок, Чарлс Буковски, Виктор Иго, Слобо-дан Марковић (чувени Либеро Маркони) итд.), али је готово правило да су истински стварали тек када су успевали да се отрезне и успоставе апстиненцију. Уметника увек од-ликује својеврсна хиперсензибилност а често страх и стрепња. С обзиром да углавном ради у самоћи, донекле је и разумљива његова по-јачана жеља или потреба за разноразним сти-мулативним средствима. Уосталом, није ли то људско право на слабост? Неко је рекао да је сликарство диван и узалудан посао, с чим се и не морамо сасвим сложити. Међутим, оно је засигурно један од најлепших начина да се осећање туге, пролазности живота и страха од смрти донекле потисну, сублимирају или чак елиминишу.


ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ СУ ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА СЛИКЕ

Миодраг Зубац је учесник многобројних ли-ковних колонија у земљи и иностранству и о њима занимљиво размишља: - Колоније су један од најлепших видова уметничких су-сретања где се сучељавају разнолика иску-ства и енергије. Оне су, за разлику од онога што гледамо на телевизији, прави, хумани ријалити шоу и као такве су вероватно и последња одбрана слике и штафелајног сли-карства од новокомпонованог бесмисла. На њима се негују мајсторство и лепота, тако да надирући концептуалисти, инстала-тори и перформансисти ту немају шта да траже. Да парафразирам покојног Мићу Поповића: сликарство је морални чин, а уметност је или лична или не постоји - ис-тиче Зубац.





www.stvarnost.rs



На Опленцу се у данима надалеко позна-те манифестације скупило пола Срби-

је, тако је бар изгледало онима који су се од 10 - 12. октобра ове године нашли у Тополи и на легендарном Опленцу. Захваљујући из-узетно лепом времену, али пре свега огром-ном напору организатора, овде је за време трајања „Опленачке бербе“ боравило око 250 хиљада гостију. Непрегледне колоне ау-томобила и аутобуса из Србије, али и Слове-није, Босне, Хрватске и Македоније сливале су се у Тополу.

-Годинама уназад тежимо да од Бербе на-правимо смотру која ће достојно репрезен-товати Опленац и Шумадију - каже Драган Живановић, председник општине. Да смо у томе успели потврђује то што је Берба сврстана међу пет најзначајнијих култур-но-привредних манифестација у Србији. Избегли смо класичне вашарске шатре пра-ћене заглушујућим турбо фолком, ризико-вали пад посете, али успели смо.

-Ова година је једна од најтежих у исто-рији Топoлe и Шумадије, катастрофалне временске непогоде погодиле су нас летос неколико пута, али то није спречило вредне виноградаре и воћаре Шумадије да достојно промовишу Бербу - наставља Живановић.

Од Винског трга, Винском улицом до Ка-рађорђевог града и Опленца, на стотинама

штандова приказано је најважније: вино, ракија, воће, пекмези, сокови, незаобилазни лицидери, опанчари, грнчари, абаџије са на-родним ношњама, пинтери, сви су ту, али чини се да је продаја доста скромнија него претходних година.

-Ја сам годинама на Берби, продајем гро-жђе из свог винограда - каже Рада Марко-вић из Божурње, села на падинама Оплен-ца. Летос нас је убило невреме, спасили смо што смо могли, али је и продаја на штанду много мања.

-Ко не купи лицидерско срце тај није био на вашару - каже Гаврило Јераковић из Ужи-ца, јер су то некада момци куповали девој-кама, родитељи деци, па га и сада многи ку-пују. Народ воли лицидерско срце, подсећа их на нека стара лепа времена.

На штанду Душана Стојановића, из Мач-ката, пршута, печеница, кулен, сланина, све одише мирисом Златибора. -Не можете оделети овом изазову - каже Душан, узима народ, не као раније, али ипак купује. А и лепо се слажу ови златиборски произво-ди са опленачким винима и шумадијском шљивовицом.


РЕКОРДНА „ОПЛЕНАЧКА БЕРБА“

Рада Марковић, Божурња

Драган Јовановић, народни посланик, принц Александар Карађоревић и Драган

Живановић, председник општине Топола на отварању Опленачке бербе

Лицидер из Ужица, Гаврило Јераковић

СПЕЦИЈАЛИТЕТ ХОТЕЛА „ОПЛЕНАЦ“

ОСЕТИТЕ! ПРОБАЈТЕ! ЗАВОЛИТЕ!ДОМАЋУ КУХИЊУ

КРАЉЕВСКИ РУЧАК

• ШУМАДИЈСКА ЧОРБА• КАРАЂОРЂЕВА ШНИЦЛА �250ГР� СА

ПРИЛОГОМ• ДОМАЋА ЛЕПИЊА• САЛАТА ПО ЖЕЉИ

• СЛАТКИШ СА ОПЛЕНЦА

034/811-430, [email protected]://www.hotelstarioplenac.rs



www.stvarnost.rs

Обележавајући почетак Великог рата, касније названог Први светски рат, Ту-

ристичка организација Аранђеловца и Ви-сока технолошка школа, организовали су у сарадњи са „Олд тајмер клубом“ из Београ-да, изузетно интересантну ревију олд тајмер аутомобила и моторцикала. Бројни Аранђе-ловчани окупили су се на градском тргу где су ови времешни лепотани изложени.

-Ово је скроман допринос у обележавању почетка Великог рата, а Колубарска и Цер-ска битка одвијале су се и на овим просто-рима, и свакако један од најинтересантнијих експоната је камион „Пакард“ из 1915. годи-не, који је заједно са српском војском, пре-живео све голготе овог рата - каже Небојша Ђурић из Олд тајмер клуба Београд. Камион је поклон који је амерички генерал Першинг послао српској војсци, прешао је Солунски

фронт, стигао до Марибора где га је сачекао крај рата. Од 37 примерака, једино смо њега довезли шлепером до града, на трг је дошао сопственим погоном - каже Ђурић.

-Аранђеловчани су у прилици да виде мно-ге аутомобиле које су до сада гледали само на филмовима - каже др Ђорђе Михаиловић, директор Високе технолошке шкoлe и један од организатора ове ревије. Овде су са вла-сницима легендарни модели као „Форд“ А из 1928., „Рено Каравела“ из 1967., посебно занимљив јер се у њему возила славна Бри-жит Бардо. Изложен је и први аутобус про-изведен у Србији, модел „Прага“ који је по лиценци из Чехословачке произведен крајем тридесетих година у Београду.

-На овај начин обележили смо крај изу-зетно успелог културног лета у Аранђеловцу и Буковичкој бањи - каже Јелена Сујковић, директор овдашње Туристичке организаци-је. Суграђани и бројни гости Бање имали су несвакидашњу прилику да виде аутомобиле који сада представљају праву атракцију. Ова ревија постаће саставни део наших будућих културних садржаја.

-Ја имам прилично година, и као профе-сионални возач прокрстарио сам скоро цео свет - каже Ђуро Милекић, најстарији возач у Аранђеловцу. Док сам крстарио друмови-ма Европе, Азије и Африке сретао сам ове лепотане, сада док их гледам, враћам се у те дивне и давне педесете, шездесете, седамде-сете...


ОЛД ТАЈМЕРИ ПОД БУКУЉОМ

Рено Каравела

др Небојша Ђурић и Јелена Сујковић

Власник Пакарда Саша Недић (средина) и Јелена Сујковић председник Туристичке

организације Аранђеловца (десно)

Прага

NOVO!!!KARTICE ZA SIPANJE

G O R I V A

SVE VRSTEGORIVA

DODATNE POGODNOSTIZA SVE KUPCE

BS ORAŠAC I ORAŠAČKI PUT BB 34300 ORAŠAC - ARANĐELOVAC034/670-92-35 [email protected]

BS ORAŠAC II ORAŠAČKI PUT BB 34300 ORAŠAC - ARANĐELOVAC034/727-666 [email protected]

ZA FIZIČKA I PRAVNA LICA

ZNAČAJNA UŠTEDA

GORIVO SA ADITIVIMA

ZA FIZIČKA I

ZNAČAJNA

ADITIVIMA



HOTEL KRAGUJEVACNOVA SICILIJANA D.O.O.KRALJA PETRA I 21KRAGUJEVAC 34000, SERBIA

RECEPTION: +381 (0) 34/335-811FAX: +381 (0) 34/331-944

E-MAIL: [email protected]

[email protected]

WEB SITE: WWW.HOTELKRAGUJEVAC.COM



www.stvarnost.rs

• REPARACIJA I ZAMENA AUTO�STAKALA ZA SVA MOTORNA VOZILA

• PRODAJA NAFTE I NAFTNIH DERIVATA• PRANJE I POLIRANJE VOZILA

„AUTO KLINIKA“ D. O. O.VOŽDA KARAĐORĐA 97, 34 300 ARANĐELOVAC

TEL/FAX: 034/723 777; 061/263 66 38; e-mail: [email protected]

PODAJA I MONTAŽA SVIH VRSTA GUMA ZA PUTNIČKA I LAKA TERETNA

VOZILA

A U T O - C E N T A R

PAVLOVIC

TRGOVINA NA MALO DELOVIMA I OPREMOM ZA MOTORNA VOZILA

034/725-855

KNEZA MIHAILA 1, 34 300 ARANĐELOVAC

AUTO CENTAR PAV LO

V I C

РЕСТОРАН "ГУРМАН"БОГАТА ПОНУДА КУВАНИХ ЈЕЛА,

РОШТИЉА, САЛАТЕ, РИБЕ И ПОСЛАСТИЦА

Ресторан "ГУРМАН"Јадранска бб

"Крки" д. o. o.Занаталијска бб

034/724-253 34 300 Аранђеловац

Јела по поруџбини

STIL KOMERCZANATLIJSKA BB,

34 300 ARANĐELOVAC

TEL: +381 34 722 866WWW.STILKOMERC.RS



www.stvarnost.rs

БАЛЕРИНА ВЕСНА БААИЈ ПОБЕДИЛА ОПАКУ БOЛEСТ И ПОСВЕТИЛА СЕ СТВАРАЊУ

ПЕСМА НОВОГ ЖИВОТА- Успешно води сопствену Школу духовне поезије, а вoлeла би да за тако нешто заинтересује и дијаспору

Весна Бааиј, балерина и песник из Београда, за себе каже да је читавог живота играла

игре без граница прелетајући земаљска про-странства - од европских престоница: Београ-да, Лондона и Рима ка земљама Латинске Аме-рике. Приземљила се и десетак година живела у Уругвају, прецизније у Монтевидеу. Потом је одлепршала до далеког Истока, до Сингапура, Шри Ланке и коначно до далеке Индије, где је провела низ година.

У Србију се вратила 2000. године. Три годи-не касније објавила је књигу „Бисерна дуга“ с којом је ушла у „друштво славних“ - Удружење књижевника Србије. Каже да је за ту песничку збирку посебно везана јер је имала благодет Божју да 2001. године буде примљена, после треће операције карциома, код његове свето-сти, блаженопочившег патријарха Павла.

-Била сам позвана у Патријаршију, где сам са његовом светошћу имала разговор, што је била прекретница у подстицају за моју веру и снагу коју ми је подарио Господ да истрајем - наглашава Весна Бааиј.- Кад сам излазила из патријаршијских одаја, патријарх ми је гово-рио да само треба да пишем и славим Бога. Ја се тога и држим и зато морам рећи да сам имала три рака, чак и са метастазама. Мени су лекари рекли да се више нећу појављивати на сцени и да нећу играти, што је мени као бале-рини, заиста било незамисливо. Нико није ве-ровао да ћу у својих 46 година моћи да играм. Ја више не играм по два, три сата као некада, али зато свакодневно вежбам бар 30 минута.

Рак јој је констатован у Индији где је живела три године после погибије мужа. Кад је обоље-ње откривено имала је само 33 године. Вели да је за то обољење имала и неку генетску пре-диспозицију. Од карцинома су боловали њена мајка и ујак. Покушала је да се лечи на један холистички приступ, али није успела.

-Милост Божја је била толика да сам у Ин-дији, и поред тешког обољења, играла, сни-мала и радила велике кореографије - истиче наша саговорница. - Године 1996. кад је био избор лепотице света, партиципирала сам у кореографији, заправо прихваћен је мој кон-цепт. Али, морала сам да се вратим у земљу када су уследиле и те силне операције.

Весна Бааиј се никада није предавала бoлeсти. Победила их је и данас неуморно ради преносећи своја уметничка и песничка искуства на младу генерацију. На Телевизији „Коперник“ ради емисију са децом „Млади та-ленти“. Деца у тој емисији читају њене песме и за узврат добијају књиге на поклон. Све њене књиге усмерене су у хуманитарне сврхе - за децу обoлeлу од рака и за малишане Косова и Метохије.

У тој емисији сарађује са великом виоли-нисткињом Татјаном Олујић. Она је увек при-сутна у њеним пројектима и програмима. Ове године су у Руском дому имале хуманитарни концерт. Татјана је свирала, а Весна читала

своју поезију. У емисији „Млади таленти“ деца показују дарове добијене од Бога. Ту еми-сију подржава и Министарство културе.

-Покренула сам Школу духовне поезије, која је већ заживела у једној основној школи у Бео-граду - напомиње Весна Бааиј.- Надам се да ће та моја замисао, као културни систем, ући и у друге шкoлe и центре за децу. Надам се да ће идуће године Школа духовне поезије радити на више пунктова, у школама, а можда и у кул-турним центрима. Концепт шкoлe је као што и сам њен назив каже писање духовне поезије, али на нов начин. Циљ је да се анимирају деца, да схвате ко је Бог и каква је то љубав.

Почеци обећавају, а Весна Бааиј каже да је следећи корак штампање књиге у коју ће ући духовна поезија коју стварају деца, а отвориће се и нова страница сарадње са Српском пра-вославном црквом, посебно са њеним часопи-сом „Звонце“.

-Мени је Бог дао мисао да ми се деси нови приступ поезији - износи Весна Бааиј.- При-премам књигу под насловом „Предели моје душе“. Посебно ћу се осврнути на градове и земље које су на мене оставиле упечатљив утисак. Из света носим предивна искуства, а била сам на извору различитих култура. Али, морам напоменути да у Индији постоји нешто што ми се није допало. Тамо сам, поред оста-лог, доживела и страхоте, видела сам људе који су се убијали због гуруа. И баш зато што сам тамо живела и радила, желим да сведочим на прави начин за Бога, да не буде разних заблу-да. Међутим, оно што је моја душа забележила и што највише волим то је Латинска Амери-ка. Култура Маја је заиста била једна посебна цивилизација и велики траг је оставила у мом срцу.

Весна Бааиј се узда да ће много младих кроз нови песнички израз прећи на праву страну. Она, такође, верује да Бог управо преко ње сеје семе добра. Уз то напомиње да њено поре-кло вуче корене из јеврејства и православља. Њени родитељи су потицали из две конфеси-је.

-Једна моја књига се зове „Љубичасти цве-тови какаранде“ - износи Весна Баииј. - За-што сам је тако насловила? Стога што се дрво какаранде налази само на два краја света: У Латинској Америци, прецизније у Уругвају и Аргентини, и у Јужној Африци где се назива џакаранда. Шетала сам алејама какаранде у Латинској Америци и задивљено гледала нај-лепши цвет којег су створили Бог и природа. Гледајући те цветове, имала сам асоцијацију на Исусове очи, на његову мекоћу и благост, на његов мир. Зато сам књигу тако и назвала.

Ова књига се састоји из два дела у једним корицама, а чине је Стари завет с насловом „Капија вечности“ и Нови завет са насловом „Љиљан свемира.“ „Капија вечности“ је пи-сана у трећем лицу и односи се на све људе, а „Љиљан свемира“ је њена љубав за Господа,

односно њеног небеског женика, како нагла-шава.

-Вoлeла бих да ми се у будућности оствари замисао да с децом која вредно уче да пишу духовну поезију гостујемо у нашој дијаспо-ри, да имам сопствену школу поезије и да она просто буде расадник нових песничких нада, била бих срећна да се за ово заинтересује и ди-јаспора, да јој се представимо с неким новим пројектима - залаже се Весна Бааиј.- Моја су настојања да се Божја реч презентује на један другачији начин који ће свима нама отворити неке нове видике.


Весна Баииј

Весна Баииј балерина у срцу и души



www.stvarnost.rs

УГЛЕДНЕ АРАНЂЕЛОВАЧКЕ БЕРБЕРНИЦЕФризерски салон Адамовића за углед

Како је дворски берберин Витомир Ада-мовић пренео свој мајсторлук из Белог

двора и 1912. године у Аранђеловцу отворио први фризерски салон коме надалеко није било равна? Опрема за салон купљена у Бечу. Дневно долазило од 50 до 60 муштерија. Са-лон наследили Витомирови синови Јован и Ђура радећи у њему до затварања 1968. годи-не.

Виспрене досетке „бербери су први људи“, а бербернице места од посебног друштвеног значаја, на најбољи начин еснафски доследно бранио је више од пет и по деценија фризер-ски салон Витомира Адамовића у предратној и послератној аранђеловачкој чаршији. Бога-то искуство фризерског мајстора годинама стицано на Белом двору у кругу захтевних и улицканих дворјана, Витомир је пренео у Бу-ковичку бању, коју је у деветнаестом веку по-сећивала европска елитна господа и дворска свита српског краља Милана, који је често обитавао у новосаграђеним одајама „Старог здања“, управо намењеног за његов, и одмор њему најближих људи.

Према речима Јована Адамовића, једног од двојице синова Витомира, његов отац је у Аранђеловац дошао уочи Другог балканског рата, када је као дворски берберин наставио да улепшава дворјане овом приликом у одаја-ма „Старог здања“. Витомиру се Аранђеловац и Буковичка бања толико привију к срцу, да после завршетка рата отвори Фризерски са-лон Витомира Адамовића у својој породич-ној кући, недалеко од парка Буковичке Бање, у центру Аранђеловца.

Посао је цветао до те мере да Витомир реши да салон улепша, осавремени за елит-не госте и обогати фризирањем жена. Да би за то време амбициозна жеља постала ствар-ност, морао је да путује у Беч. Тамо је изабрао комплетну опрему и намештај за салон. На-редних година муштерије су уживале у ле-

поти салона, удобно се смештајући у пет но-вокупљених столица специјално намењених модерним фризерским салонима, које имају механизам за окретање у круг. Изнад фри-зерских столица блистала су велика биљурна огледала у којима се огледао салон пун му-штерија и некако изгледао већи и отменији. Витомир је озбиљно схватао свој посао и био прави професионалац, јер је на двору научио да у салону буде и строгост, и дисциплина, и хигијена. Нов пешкир за сваку муштерију, како седне у столицу и дневне новине на чи-тање у посебном држачу од трске док чека на ред, били су додатне погодности за оно време које су муштерији указивале на посебно ува-жавање и бригу.

-Поред мога оца у салону је радило доста мајстора. Мењали су се. Код њега је завршио занат и запослио се брица Драги и угледни берберин Пера Стојановић, који је касније отворио своју берберницу. Како је преко лета било много више посла, доводио је мајсторе и фризерке углавном из Београда, који су ради-ли сезонски од априла, маја до касно у јесен. Тих дана кроз салон је пролазило од 50 до 60 муштерије дневно. Зими задржи једног до два фризера. Од познатијих фризерки после рата радила је Мара, која је отворила свој салон под Аркадама,

Угледни Аранђеловчани из доњег краја ва-роши и Београђани били су редовне муште-рије салона Витомира Адамовић. Сећам се генерала Марића из Београда, који је имао летњиковац у Аранђеловцу. Доктори Ста-бљиков и Аџемовић свакодневно су се бри-јали и подшишивали код мога оца. Долазили су лекари, боеми, адвокати и виђене занатли-је. Од госпођа су долазиле супруге угледних људи, председника општине, лекара, адво-ката. Некако се издвајала госпођа Јуца Ђор-ђевић, власница чувене Јуцине куће, која се налазила преко пута фризерског салона. Све муштерије су биле исто третиране. Бријало

се ручно и шишало. Још увек чувам сав при-бор. Једна столица нашег салона налази се код Стојана Стојановића Цола, сина мајстора Петра Стојановића, а друга је у фризерском салону Неше, присећа се Јован Адамовић.

Јован је почео да ради у очевом салон 1948., а његов брат Ђура 1950. године. Они су, као и остали бербери, морали да положе мај-сторски, па испите за калфу и мајстора да би могли да буду достојни наследници свога оца. Када је Витомир умро, Јован и Ђура су преузели фризерски салон Адамовића. Међу Аранђеловчанима се и дан данас о њима го-вори као достојним наследницима бербер-ског мајстрства оца Витомира.

Салон Адамовић је радио до 1968. године, када је затворен.


Јован Адамовић

Салон Витомира Адамовића пре реновирањаСалон Витомира Адамовића - касније ондулирао и даме



Предраг Цветковић, новинар у пензији из Смедеревске Паланке, скида покорицу

заборава са лика и дела Фјодора Тоше Фара-фонова, „руског уметника слика“, како пише на његовом надгробном споменику на азањ-ском гробљу. Тако сазнајемо да је он у Југо-славију дошао 1920. године, најпре у Београд одакле је тридесетих година прошлог века кренуо у унутрашњост Србије, где се у помо-равским и браничевским местима задржао све до почетка Другог светског рата.

-Неко време је провео у Трновчу, селу у оп-штини Велика Плана, где се оженио, али убр-зо и развео - открива Цветковић. - У почетку се бавио мoлeрајем кућа имућнијих људи, а по потреби је фарбао и столарију. Временом се упустио и у осликавање православних храмова. Већ током 1934. године радио је на иконостасу цркве Свете Марине ( Огњене Марије) у Добром Долу, где је урадио више фресака. Свој иконописачки траг оставио је и у црквама у Селевцу, Михајловцу, Кусат-ку и Смедеревској Паланци. Осликавао је и светиње у Четережу, Симићеву, Жабарима, Породину, пожаревачком Влашком Долу и другим местима.

Тоша Рус, како су га углавном звали, по-четком Другог светског рата доселио се у Глибовац, код Смедеревске Паланке. Пре-ма Цветковићевим сазнањима, становао је код мештанина Животе Рајчића. Код њега је остао до 1944. године када се преселио код браће Циге и Баје Милошевића, где је наред-не четири године радио мoлeрај.

-После краћег боравка код неког Пуре Па-тана, настанио се код Милеве Милановић и код ње остао све до смрти 24. фебруара 1956. године - износи Цветковић. -Из Глибовца је често одлазио у Азању, у посету поћерки Зини Крушединској, такође избеглици из Ру-

сије, која је била удата за тамошњег сајџију Драгољуба Ћосића. Код ње је окончао живот, а сахрањен је на азањском гробљу где су му споменик, како на њему пише, подигли зет Драгољуб, поћерка Зина и унук Радомир. На спомен-обележју пише: Руски уметник слика Тоша Рус Фарафонов 17. II 1899. - 24. II 1956.

Тоша Рус, према истраживању Предрага Цветковића, потиче из племићке официр-ске породице донских козака која је страда-ла у Октобарској револуцији. Био је друго дете Ивана Сергеја Ивановича Фарафонова. Имао је старијег брата Владимира и сестру Татјану. Рођен је у месту Михаиловско, у Воронешкој губернији. Гимназију (војну) за-вршио је у Ростову. У кући је имао учитеља сликања и музике. Свирао је гитару. Његов отац био је генерал царске војске и начелник Новочеркашког војног свеучилишта и окру-жни командант козака у Кијевском округу. И старији Тошин брат је носио чинове. Био је козачки генерал и Воронешки губернатор.

- Према ономе до чега сам дошао кроз раз-говор с људима који су Фјодора Тошу Фа-рафонова познавали, са онима код којих је живео, што сам прочитао у књигама о руској емиграцији и другим записима, он је био свестран уметник - прича Цветковић. - Мо-ловао је куће, радио портрете људи, најче-шће према приложеној фотографији, свирао гитару у слободном времену и подучавао ђаке, углавном гимназијалце, руском језику. Баја Милошевић је мени испричао да је овај Рус док је боравио у његовој кући обављао различите послове, а највише мoлeрај и сли-кање светитеља. Сваком домаћину коме је моловао кућу, обавезно је у гостинској соби, на источном зиду, насликао и свеца заштит-ника. Милошевић ми је испричао да је Тоша Рус био велики кицош и господин који је лепо свирао гитару.

Цветковић је дошао и до сазнања да је овај Рус често људима код којих је становао или радио причао о свом животу и царској Ру-сији. С поносом је истицао да је потицао из угледне племићке и официрске породице. И сам је носио чин козачког капетана.

-Тако је једне вечери Баји Милошевићу и његовим укућанима испричао како је дошао у Југославију - напомиње Цветковић. -Вели да је једног дана пошао у посету оцу, мајци и сестри. Идући ка својој кући срео је при-јатеља који га је упозорио да за живу главу не иде у село, јер су му бољшевици побили породицу и послугу, а земљу поделили се-љацима. Није га послушао, отишао је у село, обрачунао се са убицама, скинуо капетанску униформу и побегао у Југославију.

Тоша Рус је, према ономе што је Предра-гу Цветковићу испричао Драгослав - Мића Цветковић, много држао до свог племићког порекла. Био је, каже, свестрано образован, а мoлeрајем се бавио силом прилика.

-Драгослав Мића Цветковић је мени испри-чао да је Тоша Рус увек био лепо одевен, свеже обријан, носио је испеглано одело и кравату, а на глави готово увек је имао качкет - предо-чава Предраг Цветковић. - Одлично је свирао гитару, иако већ по мало наглув. Највише је вoлeо руску музику. Глибовачки средњошкол-ци га памте као доброг човека. Нема тога ко се њему обратио за помоћ, а да је није добио. Мoлeрске радове је понекад изводио на вере-сију, а сиромашнима је давао новац на зајам.

Тоша Рус је скоро десет година пре почетка Другог светског рата осликавао цркве у Бра-ничевској епархији. У Четережу, недалеко од Жабара, 1934. године осликао је целу цркву и иконостас Рождества Пресвете Богороди-це. Ту се посебно истичу композиције на зи-довима певнице, на северном и јужном зиду наоса, које су монументалних димензија. Све то говори о сјајном живописцу из руског еми-грантског уметничког круга, веома присут-ног и значајног у српској култури у периоду између два светска рата. Он је оставио и свој ликовни траг у цркви Вознесења Господњег у Жабарима и на цркви Свете Параскеве у По-родину. У храму у Симићеву урадио је више фресака. После Другог светског рата, 1953. године, осликао је иконостас и живописао цр-кву Свете Тројице у пожаревачком Влашком Долу.

-Посматрано са естетско-уметничког аспек-та, сликарство Тодора Тоше Фарафонова, како у цркви у Влашком Долу, тако и у другим храмовима, типичан је израз руске сликар-ске шкoлe за фреско сликарство - напомиње Цветковић. - Црква у Влашком Долу предста-вља његово велико остварење, може се рећи саму круну његовог петнаестогодишњег рада у храмовима Браничевског округа. Најбоља његова остварења, како у монографији „Цр-ква Свете Марине у Добром Долу“ наводи др Млађан Цуњак, настала су у храмовима Бра-ничевске епархије између 1934. и 1953. године.


ПРЕДРАГ ЦВЕТКОВИЋ СКИДА ПОКОРИЦУ ЗАБОРАВА СА ЛИКА И ДЕЛАФЈОДОРА ТОШЕ ФАРАФОНОВА

ПЛЕМИЋ МОЛУЈЕ КУЋЕ ШУМАДИЈСКИХ СЕЉАКАРуски емигрант, који је живео у Београду, Трновчу, Глибовцу и Азањи, готово деценију и по је осликаваоцркве у Браничевској и Шумадијској епархији

ДОБРИ ЂАВОЛИ Предраг Цветковић је забележио зани-мљиво сећање Драгослава Миће Цвет-ковића о томе како је од Тоше Руса по-зајмио његов тек купљени бицикл: -Сретне ме он једног дана и похвали се: „Чуј Мића, купио сам нови бицикл, дођи да видиш какав је.“ Одем ја с друговима код Тоше, а би-цикл нов, цакли се. Каже он нама: „Узмите бицикл и пажљиво возите.“ Ми то једва до-чекасмо. Поседамо, ко на шипку, ко на корпу, па правац Београд. Кад смо му после неколико дана вратили бицикл, он ће мени: „Чуј Мића, ја сам вам дао бицикло да се мало провозате, а ви терали недељу дана.“ Кад смо му призна-ли да смо његовим бициклом ишли у Београд и вратили се, он се само насмејао и рекао: „Е, баш сте ми ви неки велики ђаволи, али добри.“ Дао нам је приде још и паре за цигарете.

Фјодор Тоша Фарафонов



www.stvarnost.rs

ТОПОНИМИ ШУМАДИЈЕ

СЕЛО БРЕЗОВАЦ

Историја бележи да је некада српско село било ослонац државе, на њему је почи-

вала читава грађевина друштва. То значи бо-гато село, развијена пољопривреда, јефтина храна, висок наталитет и на крају - успешна држава.

Снагом вере, истрајношћу и упорношћу, сељак је преко својих тежачких леђа изнео најбурнију историјску прошлост српског на-рода. Пренео све буне и устанке, ратове, епи-демије и гладне године. Исхранио свој народ и приде разне војске у освајачким походима на Србију, али исто тако и обнову земље, на-ционализацију, многе привредне реформе и друге разне невоље пребродио је српски се-љак. Од свега тога скоро му се ништа није до-брим узвратило, напротив, остао је тотално огољен и осиромашен. Ако држава, што хит-није, не предузме ревитализацију села многа од њих ће убрзо заувек нестати. По закону природе, остаће само топоними на географ-ским картама, да сећају на некадашња наша села, дивне људе којих више тамо нема - и гробови предака.

Једно такво бајковито село у централној Шумадији свакако је село Брезовац, смеште-но на југоисточним падинама планине Вен-чац. Старо је то село, више пута расељавано и поново насељавано. Није познато када је тачно настало први пут, али према остацима старог рудишта у Венчацу, где се некада ек-сплоатисала руда гвожђа (магматског типа), много раније него је започела експлоатација мермера, наводи на закључак да је, вероват-но, задње насељавање кренуло од мале ру-дарске насеобине која се постепено развијала и ширила у више праваца. У прилог тој чиње-ници сведоче бурна дешавања у прошлости која овом селу оставише неколико знамени-тих места (топонима), као историјску башти-ну од националног значаја.

Брезовац заузима површину од 16,08 км2 и граничи се са шест села у окружењу. На исто-ку са селом Липовац а југо-западно са Горњом Трешњевицом. На југу са Горњом Шаторњом, а југоисточно са селом Винча. Село Бања на-лази се северо-источно, дочим је Врбица на северо-западној страни Брезовца.

НАЗИВ СЕЛА

– Кад се ради о називу села, ту се мишљења појединих хроничара и истраживача међу-собно разликују. Ако се ово питање посматра са ширег природњачког и антропогеограф-ског аспекта, нека истраживања наводе на закључак да село, вероватно, носи назив по брезама које су некада на простору Венчаца и шире оклине биле веома распрострањене.

Према познатом светском стручњаку из области јестивог биља професору Љубиши Грлићу, бреза је дрво хладног и умереног по-јаса Европе, Азије и Америке. Некада је на простору Шумадије бреза било у изобиљу. Нагле климатске промене и све топлије под-небље утицало је да оне почну постепено да ишчезавају. Професор Грлић о брези наводи веома занимљиве податке: ''Употреба брезо-вог сока за пиће веома је стара, а вероватно га је користио и праисторијски човек. Сок се још и данас употребљава у многим земљама и служи као пиће у свежем или ферменти-



саном стању. У свежем соку има до 2 одсто шећера (углавном моносахариди,: глукоза и фруктоза). Ферментисани сок може са-држати до 5 одсто алкохола''1. Лист и сок од брезе људи и данас користе као лекови-то средство. У неким белешкама о брези се наводи да је култно дрво свих словенских народа. Некада су мајке у колевке стављале суво лишће брезе да им бебе расту здраве и напредне као бреза. Ако је све ово прихва-тљиво, а нема разлога да не буде, онда се мо-жемо сложити да село Брезовац заиста носи име по брезама, али не само ово село, већ и многобројна остала места на Балкану. У подножју Рудника је село Брезовица, дочим у Живковцима има један потес звани Брезе, на коме су до пре неколико година били ви-дљиви остаци веома старих бреза. У Бугар-ској је место Брезница, да би са друге стране границе у Македонији била Нова Брезница. У Босни је Бреза, а у Црној Гори, близу Ник-шића, се налази место Брезовик.

Према морфолошким истраживањима Боривоја М. Дробњаковића брезовачка је-зерскеа површ на простору од Страгара до Венчаца, најизразитија је у селу Брезовац по којој је и добила име. Ово није једини пода-так који говори колико је село старо. Мана-стир у Брезовцу је такође вековима по њему носио име, све док неки црквенодостојници не променише му назив у манастир Венчац, несхватајући да тиме чине неопростив грех.

ПОДЕЛА СЕЛА

Услед разнолике конфигурације земљи-шта мештани су село рашчланили на више предеоних целина: Горњи и Доњи крај, и два засеока, Пријане и Бужељ.

ГОРЊИ КРАЈ сачињавају потеси: Ридић, Табориште, Паунбара и заселак Бужељ. Ри-дић почиње од школе, са обе стране пута, од Брезовачког потока до Венчаца и све до гро-бља у горњем крају.

- Паунбара се простире од горњекрајског гробља, прелази поток а затим успиње се све до пута за врх Венчаца.

- Табориште се налази у правцу према Пријанима, са обе стране венчачког пута па све до следећег макадамског пута, лево, који иде низ потес Ливаде, са десне стране брезо-вачког потока па све до реке Каменице.

-Бужељ је десно од ливадског пута до рас-крснице пута за село Винчу и Пријане.

-Заселак Пријане налази се десно од рас-крснице пута за Винчу, спушта се у долину преко пријанског потока све до пута Горња Трешњевица – Шаторња.

ДОЊИ КРАЈ сачињавају потеси: Равни Гај и Каменица.

1 Љубиша Грлић, Самоникло јестиво биље, Просвјета, Загреб 1980. године, стр. 108

-Равни Гај заузима простор испод школе, обухвата винограде под Венчацом и десно долином потока Брезовац силази до реке Каменица, а лево до пута за Липовац.

-Каменица почиње испод Коларевића кућа. Делом Ливаде и Маџара долази до Бу-жеља, обухвата Мауковац до Винче и преко Адамовице и Дубоке јаруге силази до Каме-нице и села Липовац.2

Река Каменица настаје од потока Брезовац и потока Бужељ. Поток Цанцор тече према Пријанима са десне стране старог венчачког пута.

Потес Дизаљка и Ливадице припадају Равном Гају. Налазе се на граници између Липовца и Брезовца са обе стране пута за Винчу.

Најстарије фамилије у Брезовцу су: Мила-новићи, Јованчевићи, Стевановићи, Ђорђе-вићи и Павловићи који потичу од најстари-јег родоначелства Мирковића.3

Рубним делом Горњег краја пролази пут из римског доба, познат као Доњи пут. Полазио је од Призрена, Ибарском удолином преко манастира Жиче и Студенице до Рудника. Од Рудника преко Венчаца, Пресеке и Ко-смаја продужавао за Београд.

Горњи крај села је смештен са десне стране овога пута, у једној предивној ували, под са-мим врхом планине, заштићен од западних ветрова и погледом на Југоисток. Место је осунчано од раног јутра па све до вечерњег смираја. Има добру изворску воду и свеж планински ваздух. Мештани воле своје село и тешко га напустају, само недостаје море па да буде као мали залив на медитерану. Мо-жда је то некада могао бити за време Панон-ског мора из доба језерске пластике.

Други такође важан пут иде северо-источ-ним делом села, познат као стари крагује-вачки друм преуређен 1911. године. Овим путем се може доћи у варошицу Рудник и даље за Ибарску магистралу.

Овај путни правац такође припада пред-хришћанском периоду поред кога се налази веома значајно архелошко налазиште ''Ди-

2 казивања Микице Милићевића из Брезовца

3 казивања Владете Коларевић из Брезовца

заљка'' као праисторијско насеље - млађе фазе винчанске културе.

На овом локалитету вршена су археоло-шка истраживања, али кратко и недовољно. У збирци неолитске пластике одељења за археологију аранђеловачког Народног музе-ја чува се 26 фрагментованих антропоморф-них фигурина пронађених на локалитету ''Дизаљка''4

Други значајан топоним је пут из средњег века и турског доба. Полази из качерског краја, у Дизаљци пресеца поменути крагује-вачки друм и преко Липовца скреће за То-полу и Смедеревску Паланку. У турско доба и касније служио је као Поштански пут. Ко-лико је овај путни правац био значајан гово-ри податак да је у Липовцу поред пута, још од угарских освајања, била подигнута војна Караула за одмор, набавку хране и замену коња. Место и сада носи назив ''Караула''.

Под топонимом Брезовац подразумева се и Црква Светог архангела Михаила, као део историје из минулих времена. Предања говоре да је ову богомољу подигао деспот Ђурађ Бранковић 1444. године. У време вла-давине Кнеза Милоша Обреновића црква је генерално преуређена 1836. године и служи-ла је као манастирска црква. При манастиру, дуже време, радила је основна школа коју су похађале, касније познате личности српске историје, као што је то био државник, ди-пломата и врстан правник Јеврем Грујић.

Многи називи локалитета крију у себи одређене особине садржаја које су познате само мештанима села Брезовца, као потреба исказивања дела историје, или исказивања својих потреба за одређена места и крајеве села.

Тако имамо локалне називе за Врањевац, Вујанско перило, Змајевац, Студенац, Цан-цор, Прокоп, Мацина бара, Крива шљива и низ осталих назива.

Захваљујући близини Аранђеловца село ће и даље имати какву-такву перспективу за преживљавање ако га, пре тога, неке друге ''више силе'' и мегаломански апетити за руд-ним ископавањима, не осуде на изумирање.

Александар Аца Милинковић

4 Шумадијски записи VI; Зборник радова народног музеја у Аранђеловцу, стр. 72

34310 Topola - OplenacPrinca Tomislava Karađorđevića bb

Svetozara Markovića 2611400 Mladenovac



www.stvarnost.rs

Мада је већ шест година у стручном тиму једне од

најбољих тенисерки света свих времена Серене Вилијамс, Аран-ђеловчанин Александар Бајин (25) тек ове године нашао се на ударним спортским страницама и емисијама српских медија.

Користећи прилику да иза-ђе из сенке славне тенисерке, Александар Бајин истиче да је пореклом из Аранђеловца, а да је одрастао у Минхену, где је радио у тениској академији. Пре шест година стицајем чудних окол-ности упознао је Серену која је боравила у овом граду. Алек-сандар је одбио позив пријатељa Јованa Савићa кад га је замолио да буде спаринг партнер Серени Вилијамс док је боравила у Мин-хену, јер је планирао да иде на журку. Међутим, не крије да је

дејство алкохола на журци учи-нило своје. Александар попусти и пристане да се нађе са друге стране тениске мрежице Серени Вилијамс.

Од тада Серена и Саша се не раздвајају. Преживели су заједно многе тениске и животне радо-сти и туге. Зближили су се као ретко ко. Серена открива да је у најтежим тренуцима у кари-јери највећу утеху имала у овом спаринг партнеру, а пре свега великом пријатељу Александру Бајину. После оца и мајке он јој је најважнија карика у тиму.

На све комплименте Саша ше-ретски одговара: „Ма она зна о мени више од моје мајке!“

М. Ж.

АРАНЂЕЛОВЧАНИН АЛЕКСАНДАР У ТИМУ СЕРЕНЕ ВИЛИЈАМС

Серена Вилијамс и Саша Бајин током тренинга

ЗАБЕЛЕЖЕНО



МИРА СТУПИЦА – ГЛУМИЦА ВЕКА

"Знала сам од првог тренутка да ћу бити глумица. Била сам тако оријентисана

од самог почетка и када сам имала прилику да то постанем онда сам знала да сам на пра-вом месту и то је једино што сам могла пу-ним срцем и са пуном жељом да радим, тако да сам заиста волела свој посао", истакла је Мира Ступица, једна од најзначајнијих срп-ских драмских уметница, на изложби „Мира Ступица-глумица века“ која је отворена 22. септембра поводом 90 година њеног рођења у Музеју Народног позоришта у Београду.

Отврајући изложбу вршилац дужности Дејан Савић је рекао је ово „један од вели-ких дана у овом театру када се они највећи међу нама поново нађу у кући коју су про-славили" и Мири Ступици уручио сребре-њак Народног позоришта, који је устано-вљен када је она престала да игра.

Аутор изложбе магистар Ксенија Шуку-

љевић Марковић овековечила је фотогра-фијом Миру Ступицу у разним представа-ма, док је играла у Народном позоришту, Хрватском народном казалишту, Звездара театру, Атељеу 212. Саставни део изложбе су списак њених позоришних, филмских, телевизијских и радио улога, а изложене су и неке од значајних награда које је освајала.

Да подсетимо, Мира Ступица је рођена 17. августа 1923. године у Гњилану. Али је у Аранђеловац, с родитељима, просветним радницима, стигла у време Другог светског рата, где је сматрају својом. Отац Радомир, родом из Орашца, умро је млад, па се она с мајком и млађим братом Боривојем, такође глумцем, сналазила како је знала и умела. У аутобиографској књизи „Шака соли“ Мира Ступица је записала и своја сећања на дане детињства у Аранђеловцу.

М. Ж.

„КРУНИСАНА“ ШЉИВОВИЦА СТОЈАНА ТАСИЋА

Нема дилеме: најбоља српска препеченица од шљиве пече се у Аранђеловцу. Ово је

потврдио стручни жири Института за воћар-ство у Чачку додељујући Стојану Тасићу, из Аранђеловца, на другој „Смотри најбољих срспких шљивовица“, крајем марта ове годи-не, престижну награду најбоље домаће раки-је.

Шљивовицу Стојана Тасића „крунисала“ је деветочлана комисија коју је предводио про-фесор Пољопривредног факултета у Београ-

ду Нинослав Никићевић доделивши аранђе-ловачком „соку од шљива“ 19, 14 поена. На другом месту пласирале су се шљивовице Јовице Малиновића из Градишке и Миодрага Тановића из Брежана.

Да Тасићева шљивовица има победнички „шмек“ потврђује податак да је на овогоди-шњем такмичењу учествовало 38 ракија ја-чине од 40 до 55 процената алкохола и да су се на њега квалификовале после дванаест ре-гионалних прошлогодишњих смотри у Репу-

блици Српској, на Космету и Србији и осва-јања прва три места.

У Србији је засађено око 40 милиона ста-бала шљива, од чијег рода се се сваке године испече од 20 до 30 милиона литара препе-ченице. Међутим, стручњаке брине што је у нашим шљивицима све мање стабала црвене ранке и пожегаче од којих се добија ракија најбољег квалитета.

М. Ж.

ДОМАЋИЦИ МИЛАНКИ ЂОРЂЕВИЋ - НАЦИОНАЛНА ПЕНЗИЈА

Вест да је аранђеловачка домаћица Ми-ланка Ђорђевић (66) добитник најновије

националне пензије у Србији, која је на Дан жена преплaвила медије, у први мах личила је на такозвану новинарску патку. Међутим, сумњу је распршила чињеница да иза ње сто-ји саопштење Комисије за доделу национал-них пензија.

Према сазнањима „Стварности“ све се зачело у глави маштовите Анђелке, која је ценећи лик и дело своје прве комшинице Миланке, пресавила папир и предложила је за ово угледно друштвено признање, које собом носи и солидну пензију. Одлучивши

да живот посвети својој породици, одгајању двоје деце и бризи о мужу, Миланка се није запошљавала. Вредној домаћици и узорној супрузи пошло је за руком да подигне и ва-спита угледне и поштене Аранђеловчане. Уз то, приметила је Анђелка, Миланкин муж увек носи испеглану одећу, а марљива ком-шиница налази време да уреди и башту. До-битницу националне пензије красило је и то што није запостављала пријатеље, за које је увек имала времена и разумевања. Милaнка ће остати упамћена и по томе што њене пите и гибанице скоро пола века одушевљавају све комшије.

Саопштавајући одлуку Комисије за доделу националних пензија, Миодраг Радовановић, председник, навео је да Милaнка за свој ви-шедеценијски рад није добила никакву нов-чану награду или друштвено признање. Њен рад није финансирала ни једна невладина ор-ганизација нити ресорно министарство, што значи да на Миланку из буџета није утрошена ни пребијена пара. На примедбе да је Милан-ка непозната широј јавности, Радовановић је одговорио: „Ако мало боље размислите, схва-тићете да сви ви познајете Миланку!“

М. Ж.

Мира Ступица



www.stvarnost.rs

НОВО ПРИЗНАЊЕ НА ФОРУМУ ХОТЕЛИЈЕРА СРБИЈЕ

БОЖИДАР ЖИВКОВИЋ НАЈБОЉИ ШЕФ КУХИЊЕ„Chef of the year 2014“ – Божидар Живковић

Божидар Живковић, са добитницима признања XI Форума Хотелијера

Једанаесту годину заредом, у организаци-ји редакције магазина “Туристички свет”,

Привредне коморе Србије и Универзитета „Сингидунум“, у Привредној комори Србије 28. новембра 2014. године, одржан је XI Фо-рум менаџера хотела и хотелских домаћин-става, на коме су традиционално додељене награде и признања најбољим хотелима и појединцима у области хотелијерства. Први пут ове године установљена је награда „Chef of the year“. Ову ласкаву титулу за 2014. годи-ну понео је Божидар Живковић, шеф кухиње хотела “Извор” у Аранђеловцу. У образложе-њу је наведено: "Ово признање се додељује први пут у историји одржавања Форума и то шефу необичне креативне енергије, врсном професионалцу са много љубави према кули-нарству и жеље да госте непрестано усрећује и радује; шефу за кога је кување најпотпунији стваралачки чин, а кухиња лабораторија у ко-јој снове претаче у аутентичне гастрономске креације, делиће необичних, наизглед неспо-јивих комбинација и маштовите декорације. За Божидара је кување – откривање нових димензија укуса, игра врхунских перфор-манси, у потпуној слободи, уз захвалност познавалаца доброг залогаја и поштовање менаџмента хотела у којем ствара. Храброст да следи своју звезду, да истражује тамо где нико није стигао, да ствара јела која су сва-ко за себе „masterpiece“ и да отварајући нове сазнајне просторе - надахњује и инспирише, чини шефа кухиње хотела „Извор“ Божидара Живковића вредним ексклузивног признања - “Chef of the year 2014“.

Луксузни хотел „Извор“ је за четири годи-не рада добио преко 25 значајних признања,

а ове године је од стране Балканске алијансе хотелских асоцијација (БАХА) проглашен за најбољи хотел на Балкану. Изванредна кухи-ња на чијем челу је шеф Божидар Живковић свакако је допринела свим овим успесима, па не чуди што је стручна комисија Форума хотелијера препознала потребу да га и лично награди.

Прво запажено појављивање у јавности Србије Божидар Живковић је имао 2012. године, пред легендарним позоришним ма-гом, Јованом Ћириловим који, нажалост, од недавно више није са нама. Али, остала је ус-помена на необични сусрет када је Божидар са невероватним ентузијазмом, и у рекордно кратком року, припремио послужење за го-сте који су учествовали на конференцији за новинаре поводом БИТЕФ-а. Ношен љуба-вљу и поштовањем према свему што БИТЕФ представља, Божидар је самоиницијативно креирао невероватно укусна и разноврсна јела, а храна је добила визуелни изглед ло-готипа БИТЕФ-а, што је искрено одушевило господина Ћирилова, који је јавно похвалио Божидара и рекао: “Ово заслужује grand prix хотелу Извор!” Била је то Божина премијера у којој су сви уживали, а само после две годи-не Божидар Живковић је и званично прогла-шен за најбољег шефа кухиње у Србији. На радости Божину, али и око стотину хиљада гостију хотела „Извор“, од који су многи баш због Божиних укусних јела - постали стални гости „Извора“.

Весна Влатковић,Маркетинг и ПР менаџерка „А ХОТЕЛА“



ВИНАРИЈА „АЛЕКСАНДРОВИЋ“ СВЕТСКИ БРЕНД

Најпознатија српска винарија „Алексан-дровић“ организовала је за љубитеље

вина и поштоваоце бога Бахуса винско вече. У пријатном амбијенту хотела „Life Design“ у Београду, званицама из света угоститељства, медија, партнерима и пријатељима винарије представљено је ново, освежено лице вина-рије „Александровић“. Присутни су имали прилике да уз дегустацију одабраних, више-струко награђиваних вина ове винарије, уз брижљиво сачињен мени, виде нови веб сајт, интерент продавницу и мобилну апликацију ове винарије.

Представљена је нова етикета међу преми-јум винима винарије „Александровић“, Три-јумф „Late Harvest“, вино настало од ручно убраног грожђа касном, новембарском бер-бом. Куриозитет вечери била је промоција Клуба љубитеља вина, па је овом приликом уручена картица Клуба легендарном Дулу Савићу, „вечитој звезди“ Црвене звезде.

У обраћању присутнима власник винарије Божидар Александровић је истакао да по-свећеност производњи вина врхунског ква-литета остаје основни постулат пословања винарије, уз стална побољшања, у складу са актуелним трендовима. Још једном је нагла-сио да ће упорно радити на остварењу свог сна, да Шумадија постане Српска Тоскана.

Винарија „Александровић“ је водећа срп-

ска винарија, императив послованај је квали-тет, због чега је понела велики број признања и медаља на највећим светским такмичењи-ма. Вина „Александровић“ налазе се у понуди престижних хотела и ресторана, од Јапана, Кине и Русије, преко Западне Европе до Аме-рике.

Винарија има у сопственом поседу 75 хек-тара Опленачког виногорја, засађених вр-хунским сортама грожђа. Поред производње вина, бави се и све популарнијим винским туризмом, што потврђује годишња посета од преко 15. 000 љубитеља вина.


РЕНЕСАНСА ПИК „ОПЛЕНАЦ“

Некада један од највећих пољопривредних и виноградарских комбината на про-

сторима бивше Југославије, ПИК „Опленац“ из Топoлe, после десетогодишњег таворења у стечају на путу је да се врати на пут старе славе. Летос је комбинат откупио Небојша Јоцић и одмах почео обимну реконструкцију пропалих винских подрума.

-Комбинат смо преузели у очајном стању - каже Жарко Ристић, генерални менаџер „DOMAINE OPLENAC“, како је ново име фирме. Пришли смо реконструкцији зграда и обнову бачви. Набавили смо нове најсавре-меније танкове, као и осталу пратећу опре-му из Француске. Капацитет новог подрума биће шест милиона литара, али ће за почетак бити ангажовано око 750 хиљада литара. На прoлeће крећемо са подизањем засада на око 60 хектара. Поред сопствене производње ан-гажоваћемо и мале произвођаче који обрађу-ју 2-3 хектара винограда. Њих је на подручју овог виногорја велики број, али сами на тр-жишту не могу опстати.

-Тренд у свету је вински туризам и то ће нам бити једна од окосница посла. Већ смо припремили терен за изградњу супер луксу-зног хотела, предвиђеног да понесе пет зве-

здица. Овај хотел је предвиђен да буде стожер свих дешавања у винарској области. Опленац и Опленачко-венчачко виногорје већ имају, или су у формирању, двадесетак винских по-друма и ово је почетак стварања српске То-скане, мада је грожђе са овог подручја квали-тетније од њиховог - каже Ристић

-Долазак овог инвеститора неће угрозити пословање постојећих винарија - каже Дра-ган Живановић, председник општине Топо-ла. Напротив, очекујемо њихово значајније улагање и повезивање, а то је основни услов за продор на тржишта Русије и Кине, а отуда је већ стигло интересовање. Ово је у Тополи највећа инвестиција до сада и њеном реали-зацијом очекујемо повратак на винско тржи-ште, и што је исто значајно, покретање тури-зма, који је скоро замро на Опленцу - каже Живановић.

У обнову подрума и набавку опреме до сада је уложено око 1,5 милиона евра. За нове за-саде и изградњу хотела, инвеститор предви-ђа још око пет милона а посао ће добити 120 људи.


Винча - Подрум Александровић

Дуле Савић и Божидар Александровић

Жарко Ристић и Драган Живановић

Подрум ПИК „Опленац“



www.stvarnost.rs

ПОСЕТИЛИ СМО

МУЗЕЈ СПОРТА У АРАНЂЕЛОВЦУ

Неколико спортских посленика, некада-шњих и садашњих спортиста отворили

су необичан музеј о бившим спортистима и клубовима из Аранђеловца и овог дела Шу-мадије. Музеј, у коме је заступљено 11 спорт-ских грана, отворен је у Дому омладине или некадашњој Соколани, како је Аранђеловча-нима углавном позната.

Соколана или Соколски дом саграђена је 1921. године и до седамдесетих година про-шлог века била је једина спортска сала у Аранђеловцу, 1985. године поред ње саграђе-на је нова спортска хала, а Соколана је преу-ређена у Дом омладине. Од 1922 године, када је овде из Словеније дошао Јосип Грушовник

у њој и на теренима поред ње, одвијао се сав спортски живот. Јосип Грушовник и његова супруга Биса предавали су физичко у овда-шњој гимазији, Јосип је по потреби предавао инемачки и енглески језик. Поред улице која овуда пролази, спомен плоче на згради, овај легендарни пар добио је и почасно место у музеју.

Своје место добили су и остали просла-вљени спортисти и екипе. Од најпознатијег бициклисте и некадашњег репрезентативца Марка Величковића, познатих фудбалера Шумадије, Иванчевића, Мајсторовића, Јо-вановића... Шумадија је у доба Југославије харала Другом лигом. Овде је и поставка ру-комета, од некадашњег моћног „Шамота“ до данашњих рукометашица „Књаз Милоша“. Ту су и каратисти предвођени Роксандом Лазаревић, једном од најбољих које је Срби-ја имала. Још један Словенац је овде оставио дубок спортски траг, Фердинанд Реповшек, оснивач планинарског друштва. О величи-нима као боксер Лазар Џепина, велемајстор Дејан Пикула или Саша Бошковић, не треба ни говорити.

Међу покретачима ове идеје су професори физичког Милоје Томић, Јован Драгојловић И Дуле Јовановић. -Било је крајње време да се одужимо овим људима и присетимо славних дана које је овај град доживљавао -каже про-фесор Томић. Ова поставка је најбоље место за то, у Соколани и око ње настало је све зна-чајно везано за спорт.

Значајан допринос дао је и Станко Станко-вић који више од три деценије живи у Аме-рици. -Ја сам овде, са овим професорима, завршио основну и средњу школу и било ми је драго да могу да им помогнем да реализују ову племениту идеју. Неколико година тре-нирао сам бокс и драго ми је да се сретнем са мојим друговима из тих времена -каже Стан-ко.


ДОМАЋИНСТВО НИКОЛИЋ У ВИНЧИ

Смештена на валовитим обронцима Опленца, између Рудника и Венчаца,

простире се на далеко чувено село Винча. Иако званично није проглашена, Винча важи за престоницу воћарства у Србији, а то је била и на просторима некадашње Југослави-је. Од 350 домаћинстав ретки су они који се не баве воћарством, али су својим радом и они повезани са овим послом.

Једно од водећих произвођача је породица Мирка и Љубине Николић. Са сином Влада-ном и снахом Душицом, која је иначе оста-вила посао професора физичког и посвети-ла се воћарству, обрађују 22 хектара. Главни производ им је јабука, а имају нешто засада под крушком, бресквом, шљивом и вишњом. Газдинство је опремљено најсавременијом опремом и механизацијом за ову област, ато-мизер италијанског произвођача „Фантини Андреоли“ један је од два који се налазе на просторима бивше Југославије.

-Воћарство је леп и профитабилан по-сао - каже Мирко, али то је, у правом сми-слу фабрика под отвореним небом. Уложиш

огромна средства и рад, а онда невреме то све уништи. Последње три године биле су ката-строфалне за пољопривреду, прошле је спр-жила суша, ове су велике кише и удари града скоро уништили воће. Противградна зашти-та је тотално затајила, а ми смо још и издво-јили значајна средства за набавку додатних ракета.

Приче о великој шанси за извоз у Русију су бесмислене -наставља Мирко, ми тамо изво-зимо и пре санкција које им је увео Запад, али проблем је што са оваквом организацијом немамо шта да извеземо. Руско тржиште је огромно, а произвођачи из Аргентине и Чи-леа су много поузданији од нас.

-Уложили смо велика средства, имамо си-гурно тржиште, али помоћ државе је неоп-ходна -каже Владимир. У хладњачу капаци-тета сто хиљада тона, уложили смо више од пола милиона евра. Са оваквом производ-њом она је неисплатива.


Паковање јабука

Владан и Мирко Николић

Јосип Грушовник

Станко Станковић

Соколана


ДЕЦЕМБАР 2014. ШАХ

АШК У ПРВОЈ ЛИГИ ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ

НАЈВЕЋИ УСПЕХ АРАНЂЕЛОВАЧКИХ ШАХИСТА

Такмичење у Другој лиги централне Ср-бије - група запад је одржано у Шапцу

од 2 - 29. септембра 2014. године. Освајањем првог места шахисти аранђеловачког ша-ховског клуба (АШК) су направили историј-ски успех пласманом у прву лигу централне Србије. Одлучујућу победу у самом финишу такмичења је остварио омладинац АШК-а, мајсторски кандидат Лука Војиновић, по-бедом у последњој партији финалног меча против екипа Лучана.

Екипу АШК-а је предводио велемајстор Дејан Пикула из Аранђеловца, а поред њега су играли интернационални мајстор Анте Бркљача, мајстори фиде Драган Шоргић и Драгован Николић и мајсторски кандидати Иван Ћираковић, Лука Војиновић, Лазар Ивановић, Драган Здравковић и Миодраг Лекић.

Успех је велики посебно имајући у виду да је аранђеловачка екипа за две такмичарске сезоне успела да освоји прва места у два ран-га такмичења узастопно. Највеће заслуге за постигнуте резултате има велемејстор Дејан Пикула, који се пре извесног времена вратио у аранђеловачки шах. По његовом повратку интензивиран је рад пионирске и омладин-ске шаховске шкoлe у Аранђеловцу. Резултат тог рада су нови млади играчи који успешно играју и у другој шаховској екипи АШК-а, која се такмичи у Српској лиги - група Се-вер.

Омладинска и пионирска шаховска школа су организоване уз пуну сарадњу аранђело-вачких основних школа и уз пуну подршку локалне самоуправе.

Поводом великог успеха, пласманом у Прву лигу централне Србије, председник аранђеловачке општине, господин Бојан Ра-довић, је приредио свечани пријем за играче прве екипе АШК-а. Том приликом им је че-ститао на постигнутом резултату и обећао

подршку у даљем раду, наглашавајући посе-бан значај рад са пионирима и омладинци-ма.

Пласман Аранђеловчана забележили су бројни медији, попут “Спортског журнала” 6. новембра 2014. године (факсимил у окви-ру овог текста).

Ево и како је изгледала завршна позиција из партије Горан Пуача (беле фигуре) - Лука Војиновић (црне фигуре), са меча за пласман у Прву лигу централне Србије, 28. 09. 2014. године у хотелу „Двор“ у Шапцу - (слика 1):

У овој позицији бели је ухватио скакача, желећи да да шах на пољу ф6, са матом у следећем потезу. Међутим, није видео да је и сам под шахом и одмах по Лукиној реклама-цији Горан је предао партију.

Позиција је била потпуно једнака.

Овом победом АШК је освојио прво место и пласирао се у Прву лигу централне Србије, што је највећи успех у историји аранђело-вачког шаха.

Душко Јоксимовић

A B C D E F G H

8

7

6

5

4

3

2

1

Историјски успех остварио је Аран-

ђеловачки Шах клуб „Беаз плус" у овогоди-шњој Другој лиги Цен-тралне Србије (група Запад). Шахисти из града у подножју плани-не Букуље освојили су прво место и пласирали се у виши ранг - Прву лигу Централне Србије.

Одлучујућу победу у финишу такмичења остварио је омладинац АШК, мајсторски кан-дидат Лука Војиновић, у последњој партији финалног меча против екипа Лучана.

Екипу АШК-а предводио је веле-мајстор Дејан Пикула из Аранђеловца, а поред њега играли су интермајстор Анте Бркљача, мајсгори ФИДЕ Драган Шоргић и Драгован Николић, мајстор-ски кандидати Иван Ћираковић, Лука Војиновић, Лазар Ивановић, Драган Здравко-вић и Миодраг Лекић.

Успех је утолико већи када се има у виду да је аранђеловачка екипа у две узасгопне сезоне успела да освоји прва места у два ранга такмичења.

Највеће заслуге за постигнуте ре-зултате има велемејстор Пикула који се пре извесног времена вратио у аран-ђеловачки шах. По његовом повратку интензивиран је рад пионирске и омла-динске шаховске школе у Аранђеловцу.

Резултат тог рада су нови млади играчи који успешно играју и у другој шаховској екипи АШК-а, која се такми-чи у Српској лиги - група Север.

Омладинска и пионирска шаховска школа су организоване уз пуну сарадњу

аранђеловачких основних школа и уз подршку локалне самоуправе.

Поводом великог успеха, пласмана у Прву лигу централне Србије, председ-ник аранђеловачке општине, господин Бојан Радовић, приредио је свечани пријем за играче прве екипе АШК-а.

Том приликом им је честитао на ре-зултату и обећао подршку у даљем раду, наглашавајући посебан значај рада са пионирима и омладинцима.

Д. Плећевић

ДРУГА ЛИГА ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ � ГРУПА ЗАПАД

ПИКУЛА ПОКРЕНУО АРАНЂЕЛОВЧАНЕ

ПЛАСМАН У ВИШИ РАНГ: Победнички састав Аранђеловачког шах клуба

ТАБЕЛАРНИ ПРИКАЗ ОСТВАРЕНИХ РЕЗУЛТАТА ПО ТАБЛАМА

1. АШК ''БЕАЗ ПЛУС'' - Аранђеловац (RtgAvg:2261, Капитен: Душко Јоксимовић / TB1: 17 / TB2: 36)

Bo. Име Рејт. FED 1 2 3 4 5 6 7 По. Партије RtgAvg n w we w-we K rtg+/-

1 ГМ Пикула Дејан 2458 СРБ 0 1 ½ ½ + ½ ½ 4.0 7 2338 6 3 3.98 -0.98 10 -9.8

2 ИМ Бркљача Анте 2315 СРБ 1 0 1 1 ½ ½ ½ 4.5 7 2272 7 4.5 3.91 0.59 10 5.9

3 ФМ Шоргић Драган 2255 СРБ ½ 0 1 ½ 0 ½ ½ 3.0 7 2240 7 3 3.64 -0.64 20 -12.8

4 ФМ Николић Драгован 2258 СРБ 0 1 ½ ½ 1 ½ 0 3.5 7 2186 7 3.5 4.14 -0.64 20 -12.8

5 Ћирковић Иван 2179 СРБ 0 0 1 1 0 2.0 5 2138 5 2 2.77 -0.77 20 -15.4

6 Војиновић Лука** 2047 СРБ 1 0 1 1 1 1 1 6.0 7 2114 7 6 2.84 3.16 20 63.2

8 Ивановић Лазар* 1976 СРБ ½ 1 ½ 1 ½ ½ 1 5.0 7 2041 7 5 2.93 2.07 20 41.4

9 Лекић Миодраг 2250 СРБ ½ 1 1.5 2 1533 1 0.5 0.74 -0.24 40 -9.6

10 Здравковић Драган Н 2200 СРБ 1 1 ½ 1 1 1 1 6.5 7 1600 4 4 2.74 1.26 20 25.2

Спортски журнал, 6. 11. 2014, стр. 21

Слика 1



www.stvarnost.rs

ГРУЈИЦА ЛАЗАРЕВИЋ �12. 11. 1931 � 9. 09. 2014�

ОДЛАЗАК ЈЕДНОГ ОД ОНИХ КОЈИ СВЕ РЕЂЕ ДОЛАЗЕ

Почетком септембра 2014. године из наших редова отишао је Груји-

ца Лазаревић. Живео је по принципу: „Са оним ко је добар ја сам добар; са оним ко није добар ја сам, ипак добар“ (Конфучије), а радио у складу са ставом великог Сенеке: „Рад храни племените духове“.

Грујица Лазаревић рођен је у Копља-рима код Аранђеловца од родитеља, такође Копљараца, оца Обрена и мајке Даринке, рођене Јаковљевић. Вероватно су њихови васпитни учинци и урођене врлине заслужни што је Грујица цео жи-вот био честит и у свему узоран човек.

У родном селу завршио је основну школу, а у Аранђеловцу гимназију. За-тим је започео студије на Правном фа-култету у Београду али их је прекинуо по упису петог семестра, запослио се и касније уз рад, завршио вишу школу за социјалне раднике.

Радни век провео је у органима упра-ве општина Јагњило, Младеновац и Аранђеловац, а од 1965. године па до заслужене пензије (1988) радио је у Секретаријату унутрашњих послова у Аранђеловцу. Житељи аранђеловач-ке општине познавали су и уважавали Грују Лазаревића као ваљаног и корект-ног службеника деликатног занимања, у важним и одговорним државним ор-ганима. Међутим, поштовање сугра-ђана и сарадника заслужио је у истој, или знатно већој мери, активностима чије порекло он сам описује речима: „Од малих ногу привлачила ме је сва-ка прича о прошлости и људи који су писали о њој. Као дете маштао сам да ћу и ја када одрастем да се нађем међу њима“. И придружио им се на најбољи могући начин. Посветио се истражива-њу свог завичаја, творећи хронике на-стајања, трајања, обичаја, судбина, кул-турне оставштине па и целовите приче о неким насељима. Постигао је изузетне резултате. То су активности којима се по оснивачкој намени баве, од државе задужене, научне и установе културе, али и друга удружења, организације као и појединци колоквијално названи „са-мостални истраживачи“. Наравно, реч је о комплементарним а не конкурент-ским, учесницима у једном изузетно ва-жном послу чији је домашај знатно иза актуелног времена.

Од већине „самосталних истра-живача“ Груја Лазаревић се издвајао доследном применом начела мето-дологије друштвених истраживања де-финисаним у уџбеницима високошкол-ских установа. Очигледно, лични однос према истини и поузданости, у спрези са школом и вокацијом за социологију учинили су од њега доследног трагаоца за духовним добрима од општег знача-ја, нарочито за млађа поколења. То га је убрзо довело пред камере и микрофо-не, на странице бројних публикација и пред слушаоце његових усмених пре-зентација прикупљене грађе и стечених сазнања из истраживаних области.

Тако су се радови са његовим потпи-сом појавили у „Информативним но-винама општине Аранђеловац“ као и публикацијама „Орашац у прошлости и данас“ „Завет“ „Сретењска свитања“ Удружењу грађана „Баштина и будућ-ност 1859“, „1804“, „Излог културе“, „Змајевац“ итд. Остаће упамћени њего-ви наступи у програму „Трибина Цен-тар“ Центра за културу и образовање општине Аранђеловац, пред микрофо-нима и камерама РТВ шумадија као и у култној емисији Радио Београда „Код два бела голуба“.

Груја Лазаревић је показао, у свом истраживачком раду, изразит таленат за одвајање битног од небитног као и препознавање оних токова који су били од пресудног значаја. Имао је фини дар спајања хладне фактографије са људ-ском топлином, за спој рационалног са ирационалним и емоционалним. То му је омогућило да се упусти у комплексне подухвате као што су истраживања на-станка и живота аранђеловачких и на-сеља у његовој близини. Поменимо три најзначајнија. Ромско насеље Јелинац и његове житеље осветлио је усменом презентацијом у Центру за културу и образовање, а касније и (скраћеним) прилогом у „Излогу културе“. „Ђунис колевка Аранђеловца“ свакако је ис-траживачки (и издавачки) допринос од великог локалног, али знатно ширег значаја, што је Грују Лазаревића афир-мисало као аутора од трајне важности за културу овог краја. Тај значај би сва-како био знатно већи да је било довољ-но срећних околности за финализацију и штампање „Хронике села Копљаре“ за коју је Груја прикупио грађу на десе-

так килограма листова. Остаје нада да и постхумно објављивање није немогу-ће. Било би драгоцено и праведно. Тим пре што он није имао хладну дистанцу према судовима о свом раду. Пре би се могло рећи да их је све, без селекције, узимао к срцу, крајње одговорно, па и емотивно. То је вредносно исти онај од-нос који га уводи у истраживачке воде и уверење о једном тоталитету међу-људских односа и њиховој узајамној условљености.

Ако поверујемо Волтеру који каже: „ Једини начин да људи говоре добро о нама је да чинимо добро“, онда треба веровати да ће овај крај сачувати сећа-ње и поштовање за свог племенитог су-грађанина Грујицу Лазаревића.

Душан Бањац

СЕЋАЊЕ НА МРДУСрпски домаћине, запамти:Где странци рудник никла отвореСве у пустињу претворе!Зато, не продај туђинцу српску земљу!Не дај да распарају груди Шумадије!Не дај да јој изваде душу!

Српски домаћине,Не дозволи да најлепши делови Шумадије:Липовац, Топола, Рудник, манастир Никоље рудничко,и остала света српска земљаотварањем рудника никла постану пустињска подручја!

То неко жели и хоће,Али ми Шумадинци то не смемо дозволити!Где странци рудник никла отворе,Они ту живот затворе!

Српски домаћине,Не затири своје огњиште!Где странци рудник никла отвореСве у пустињу претворе!Српски домаћине, Не затири своје огњиште!

(Зоран Мрдовић Мрда, 1955-2014, аудио-џингл од 1. 01. 1995)

IN MEMORIAM



www.stvarnost.rs

za ekološki čisu sredinu

Ul. Pilota Zorana Tomića 3234310 Topola

Тel/fax: (034) 811 633 ; 812 633 ; 813 633

e-mail [email protected]. Jedinica 2, Smed. Palanka

Glavaševa bb

(026) 317 319 ; 317 321 ; 312 527

U sklopu poslovnog prostora u Topoli je ugostiteljski objekat sa konačištem. Kapacitet ugostiteljskog objekta - restorana je do 80 mesta a postoje i 4 sobe, od toga 2 dvokrevetne i 2 jednokrevetne.

Osnovna delatnost preduzeća je reciklaža otpadnog gvožđa, lima, čelika, obojenih metala. Tačnije otkupljuje, skladišti, sortira, priprema, seče, balira i šalje - prodaje livnicama kao sirovinu.



www.stvarnost.rs

Не тако давне 1996. године, са идејом ра-звоја туризма у општини Велико Гра-

диште и на Сребрном језеру, организатор и извршни продуцент избора за Мис Сребр-ног језера Горан Ковачевић, покренуо је ову најстарију и најпознатију манифестацију у нашој земљи! Данас је то српски бренд, а 1. августа 2015. године славиће јубилеј - 20 го-дина постојања!

Од десет шармантих, прелепих такмичар-ки, за Мис сребрног језера 2014. одлуком стручног жирија проглашена је Бобана Кубу-ровић са Златибора, прва пратиља је Невена Миленковић из Алексинца, друга пратиља постала је Александра Милошевић такође из Алексинца, топ модел Сребрног језера је Милица Тодоровић из Лазаревца, лице го-

дине је Драгана Симић, из Алексинца, а мис шарма Анђела Јовановић из Топoлe.

У стручном жирију били су: Добривоје Петровић, председник, Слободан Рончевић, Јевђа Јевђевић, Снежана Стокић, Слободан Ивановић и Драгослав Перишић Куле. Одр-жавање манифестације помогли су: “Vinex” Левачки грозд, “Šumadija production” Аран-ђеловац, хотел ”Голубачки град”, цвећара “Љиљан” Пожаревц, сепарација “Спасић”, ”Pilot Comapny” Голубац, ”Lederlux” Младе-новац, ”Еском торте и колачи” Велико Гра-диште, ”Exclusiv SM 18” Велико Градиште, “Пумпе Михаиловић”, а пријатељ манифе-стације и овог пута била је општина Велико Градиште.

Текст и фотографије: Горан Ковачевић

У ВЕЛИКОМ ГРАДИШТУ 1. АВГУСТА ОДРЖАН 19. ИЗБОР ЗА МИС СРЕБРНОГ ЈЕЗЕРА

МИС СРЕБРНОГ ЈЕЗЕРА - СРПСКИ БРЕНД

ОДРЖАН ТРАДИЦИОНАЛНИ ИЗБОР ЗА МИС 51. ОПЛЕНАЧКЕ БЕРБЕ У ТОПОЛИ

УЗ ЛЕПО ГРОЖЂЕ ИЗАБРАЛИ И ЛЕПОТИЦУ

Карађорђева престоница, Топола, у дане 51. опленачке бербе, била је поново и

престоница српске лепоте. Наиме, у органи-зацији Агенције "Фаворит" из Аранђеловца и извршног продуцента Горана Ковачевића, на крају тродевних збивања, као шлаг на торту, у великој сали хотела "Опленац" кру-нисана је Мис 51. опленачке бербе Алексан-дра Николић, ученица из Ниша.

У изузетно пријатној атмосфери традици-оналну манифестацију је отворио председ-ник општине Топола и народни посланик у Скупштини Републике Србије, Драган Јова-новић. Потом су наступали еминентни из-вођачи, изворна група "Сретењске зоре" из Раниловића, оркестар "Флеш", хармоникаш Слободан Лекић, а специјални гост Ера Ој-данић је снимао емисију "Сладак живот" за ТВ Б92.

Стручни жири у саставу: Добривоје Пе-тровић, председник, Јевђа Јевђевић, пред-седник Соколског савеза Србије, први пот-преседник жирија, Ера Ојданић, истакнути естрадни уметник, Аталанта Керцигу, акту-елна Мис Интернационал Ауто-мото спорта, Небојиша Прековић, “Šumadija production” Аранђеловац, Слободан Ивановић, бизнис менаџер из Трста у Италији, Првослав Мар-ковић Маркони, “Lamaks plus” Смедерево и Александар Рајков из Пуле, власник лицен-це Интернационал мис Аутомото спорта и регионални директор за Balcan World Beauty Congress, имао је пуне руке посла да од 12 кандидаткиња одабере најлепшу!

Одлуке жирија биле су једногласне: Мис 51. опленачке бербе постала је Александра Николић из Ниша, прва пратиља Невена Живковиц из Топoлe, друга пратиља Алек-

сандра Милосевић из Алексинца, топ модел опленачке бербе је Александра Стојановић из Смедеревске Паланке, најлепши осмех опленачке бербе имала је Бобана Кубуровић са Златибора, лице године опленачке бер-бе Тијана Максимовић из Земуна и богиња вина опленачке бербе Иванка Пантелић, из Рудоваца код Лазаревца.

Победнице су добиле и вредне награде: викенд на Копаонику у апартманима "Брзе-це", на Златибору у "Вили Мина" и у хотелу "Рујна Зора" у Аранђеловцу, затим вина ви-нарије "Александровић", производе "Ladoro collection", моделе "Šumadija production" из Аранђеловца…

Текст и фотографије: Горан Ковачевић

RestoranNa obroncima Bukulje na nadmorskoj visini od 396 m, nalazi se restoran "Lovački raj".U letnjem periodu "Lovački raj" odlikuje miris raznovrsnog šumskog drveća, cvrkut ptica, miris planinskog cveća i svežeg vazduha.U zimskom periodu pucketanje vatre i odžaklije, vrćaju nas u dobra stara vremena."Lovači raj" je izgrađen u potpunosti od drveta i okružen je šumom. Jedinstvena i ne prevaziđena hrana od divljači iz domaće kuhinje i sušnice bude sva čula.Miris domaćeg hleba iz furune je nešto što treba doživeti i probati.Domaća rakija od šljive, dunje i kajsije, domaće vino od stare sorte grožđa, vraća Vam snagu i budi ljubav u Vama."Lovački raj" se ne može opisati i slikom prikazati, on se mora doživeti.Darujte sebi doživljaj za pamćenje - posetite "Lovački raj".

Aranđelovac, Vrbica - Parlog bb+381 34 537 537 +381 64 27 28 186

Gornji Milanovac / Čačak

Topo

la / B

eogr

ad

Lazarevac / Beograd

Buku

lja /

Gara

ši

ЧИТАОЦИМА И ПОМАГАЧИМА ,,СТВАРНОСТИ” ЖЕЛИМО СРЕЋНУ НОВУ 2015. ГОДИНУ!РЕДАКЦИЈА



IVA procesna oprema d.o.o.Firma iz Srbije čiji je osnovni proizvodni program projektovanje i proizvodnja opreme i postrojenja iz oblasti procesne tehnike.Posebno smo se specijalizovali za oblast nemetalne prerađivačke industrije, kao što je prerada kamena u svim fazama od kamenoloma do mikronizacije, linije za proizvodnju suvih i tečnih fasadnih materijala, glet masa, mašinskog maltera i njihova automatizacija, linija za pakovanje i robotizovano slaganje (vreće, kutije, kante...), njihova paletizacija i zaštita STRETCH i STRETCH HOOD folijom.

STRECTH HOOD TEHNOLOGIJAU zadnjih desetak godina razvijen je novi sistem za pakovanje paleta, kao rezultat saradnje između proizvođača mašina za pakovanje i proizvođača poliole� na. Rezultat je revolucionarni način pakovanja paleta hermetički, jako, jeftino i brzo.Tehnologija pakovanja STRETCH HOOD folijom podrazumeva poboljšan kvalitet pakovanja. Palete upakovane STRETCH HOOD folijom apsolutno su vodootporne sa UV zaštitom - folija potpuno obuhvata paletu. Ovo je veoma važno kada se radi o nestandardnim oblicima i veličinama palete.Sa običnom i streč folijom postiže se samo horizontalno zatezanje palete a sa STRECH HOOD folijom se postiže zatezanje i u vertikalnom i horizontalnom smeru, što znači da je roba pritisnuta i nadole prema paleti. U poređenju sa običnom i termoskupljajućom folijom, STRETCH HOOD folija mnogo čvršće i jače drži robu na paleti. Ova tehnologija ne iziskuje toplotne komore, niti bilo kakvu vrstu zagrevanja, što doprinosi velikoj uštedi energije i doprinosi većoj sigurnosti u radnom procesu kao i smanjivanje troškova

osiguranja od požara.STRETCH HOOD folija se ne lepi za robu poslaganu na paletu. Korišćenje termoskupljajuće folije može dovesti do oštećenja na materijalima kao što je metalizirana plastika usled njenog prijanjanja uz robu tokom termoprocesa, takav rizik ne postoji kod STRETCH HOOD folije.Sa istom količinom folije moguće je pakovati različite veličine palete od EURO-palete 60x80cm do duple EURO-palete dimenzija 120x160cm.Optička svojstva STRETCH HOOD folije su mnogo bolja. Ona ima izuzetnu providnost i visok sjaj. Potrošnja folije je manja sa STRETCH HOOD-om nego sa termoskupljajućom folijom. Tanja folija znači ekonomičnije pakovanje, a sa uštedom materijala i energije za manipulaciju STRETCH HOOD je i bolji prijatelj prirode od konkurenata.Usavršavanje STRETCH HOOD tehnologije dovelo je do pojednostavljenja procesa pakovanja, a samim tim i do značajnog smanjivanja troškova održavanja mašina za pakovanje u odnosu na sve ostale sisteme.

Industrijska zona bb34300 AranđelovacTel/Fax: +381 34 727 271Mob: +381 64 643 75 19Web: www.ivaprocesnaoprema.comE-mail: o� [email protected]

Documents

Casopis stvarnost issue no3