Casopis stvarnost issue no2

АРАНЂЕЛОВАЦ • ГОДИНА II • БРОЈ 2 • ЈУН 2013. • ИЗЛАЗИ ПЕРИОДИЧНО

ISSN

233

4-72

28

ПОСТОЈИ ОД 29.12. 1990. ГОДИНЕ ПРИМЕРАК БЕСПЛАТАН

PRVI SRPSKI LANAC HOTELA

Седам хиљадаамбасадора

Станица коначно прорадила

Шест деценија на музичкој сцени

Ко ће чаршијиугодити?

САДРЖАЈ

3 УВОДНИК:КО ЋЕ ЧАРШИЈИ УГОДИТИ?4 ИЗ ПЕРА УРЕДНИКА:ПОВОДОМ ЧЕСТИТКЕ УДРУЖЕЊА НОВИНАРА СРБИЈЕ5 КОБ „СТАРОГ ЗДАЊА“6 ЗАДУЖБИНА ДЕСПОТА ГРГУРА БРАНКОВИЋА8 ДАРОВИ УМЕТНИКА ЗА ОБНОВУ8 ПЕСНИЧИ КУТАК:МИРИС БОСНЕ У ШУМАДИЈИ10 БОЉИ ДАНИ ЗА ЛОВНИ ТУРИЗАМ12 МАНАСТИР НА ПАДИНАМА РУДНИКА13 ПИТАМО СТВАРАОЦЕ:О КЊИЗИ „РЕВИЗИЈЕ, РЕВИЗИЈЕ“14 ОДЈЕЦИ И РЕАГОВАЊА:ЖИВАНОВА ГИТАРА-НАЈДРАЖИПОКЛОН15 У СУСРЕТ ВАСКРСЕЊУ БОСУТСКЕ СВЕТИЊЕ15 СТВАРАЛАЧИ ДУХ И ДАНАС ЖИВИ МЕЂУ БОСУЋАНИМА16 ПИСМА ЧИТАЛАЦА17 ДРУШТВО:РЕФОРМА ПРАВОСУЂА18 СЛОМ КОНФЕКЦИЈЕ19 ДО БРА ИДЕЈА У ПОГРЕШНО ВРЕМЕ!20 ПОЗНАТИ АРАНЂЕЛОВЧАНИ:БЕСЕДОМ „ОВЕРИО“ УЛАЗАК У „КУЋУ БЕСМРТНИХ“22 ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА НА МУЗИЧКОЈ СЦЕНИ24 ДВОСТРУКИ ДОКТОР НАУКА ЈОВАН ФИЛИПОВИЋ24 ЛАУРЕАТ ЈОВАН РАДУ ЛОВИЋ25 СВЕ ВИШЕ ДОБРОВОЉНИХ ДАВАЛАЦА25 ФУДБАЛ ОСВОЈИО ДЕВОЈКЕ25 ОСАМ ДЕЦЕНИЈА НА ВРХОВИМА26 ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА:АПЕЛ КОМУНАЛАЦА26 СРЕД ЊОШКОЛЦИ У „ИЗВОРУ “27 СЛАВА ПАВЛА БАКИЋА27 РЕКОНСТРУИСАТИ ЛАВА28 НАШ САГОВОРНИК:УЧИНАК НАШЕ ВЛАСТИ ОЦЕНИЋЕ ГРАЂАНИ НА ИЗБОРИМА30 АТРАКТИВНЕ СТУДИЈЕ - ШАНСА ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ30 ИЗ СУДИЈСКЕ ПРАКСЕ:КО ЈЕ ГДЕ?31 ИЗУЗЕТАН УМЕТНИЧИ ПРОГРАМ32 МИ И НАШЕ НАРАВИ:ГДЕ ГОД НАЂЕШ ЗГОДНО МЕСТО - УМРЛИЦУ „ОКАЧИ“33 СТАНИЦА КОНАЧНО ПРОРАДИЛА34 ЧУВАРИ НАРОДНЕ КУЛТУРЕ35 ИСТРАЖИВАЊА:БАКИЋ И ФОРГАЧЕВА36 ТОПОНИМИ ШУМАДИЈЕ37 ЈЕЛЕНУ И МИЛОША РАЗДВАЈАЛА ЈЕ ОДСЕЧЕНА ВОЖДОВА ГЛАВА38 „ФОРТУНИ“ ВРЕДНА НАГРАДА40 СЕДАМ ХИЉАДА АМБАСАДОРА40 НЕГОВАЊЕ НАРОДНЕ СРПСКЕ ТРАДИЦИЈЕ И КУЛТУРЕ41 ПОБЕДИЛА ЛЕПОТА42 ИСПРАВЉЕНА ИСТОРИЈСКА НЕПРАВДА44 ЛЕПОТА КОШТА45 САРАДЊА СА ГРАЂАНИМА - ПРЕ СВЕГА

СТВАРНОСТИздавач:Драган Тодоровић предузетникИздавачка делатност Стварност Аранђеловац

Адреса: 34 300 Аранђеловац, Ул. Кнеза Михаила 33е/2телефон: 063/686 364e-mail: [email protected]: www.stvarnost.rs

Главни и одговорни уредник: Драган Тодоровић

Заменик главног и одговорног уредника:Мирослав Живановић

Редакција: Драгољуб Јанојлић, Радмила Миловановић, Живадин Стојановић Жис, Здравко В. Јањевић, Љиљана Стоја-новић, Микиша Михаиловић, Бора Његован, Миодраг Петровић, Горан Ковачевић, Омер Петојевић, Светлана Дамњановић и Војислав Веселиновић

Фото-репортер:Слободан Марковић

Технички и ликовни уредник:Милош Јанојлић

Секретар редакције и маркетинг:Анђелка Тодоровић

Штампа:„Запис“ д. о. о. Аранђеловац

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд329 (497.11)

СТВАРНОСТ / главни и одговрни уредник Драган Тодоровић. - Год. 1, бр. 1 (29. децембра 1990) - год. 3, бр. 9 (1992) ; год. 1, бр.1 (дец. 2012) - . - Аранђеловац : Стварност, 1990-1992 ; 2012 - (Аранђеловац : Запис) . - 30 cm

Начин доступа (URL) : www.stvarnost.rs - МесечноISSN 2334-7228 = Стварност (Аранђеловац)COBISS.SR-ID 23986690

Аква парк хотела „Извор" привукао је про-шле и ове године, за четири и по месеца

рада (од половине јуна до краја августа про-шле, и од половине јуна до половине августа ове године) 170 хиљада посетилаца! У, често помињаним, најсрећнијим годинама (80-их година прошлог века) толико гостију у Буко-вичкој Бањи боравило је за шест година. Ра-чунајући госте хотела „Извор" бројка прелази 200 хиљада. Дежурни чаршијски „критичари" одмах ће рећи како нису исто гости хотела и гости Аква парка, те да не можемо сабирати „бабе и жабе"... Ко ће чаршији угодити?

Уместо да Аква парк пригрлимо као свет-ско достигнуће усред Шумадије (као и хотел „Извор", који и даље нема примерено окруже-ње, па изгледа нестварно), представници Ту-ристичке организације и локална власт нису успели ове године ни путоказе с натписом „Аква парк Извор" да поставе, како на улазу у град, из различитих праваца, тако ни на ауто-путу, магистралним и регионалним путевима у окружењу (код Малог Пожаревца, Лазарев-ца, на Руднику, Крагујевцу, Тополи...). При-влачењем гостију у Аква парк хотела „Извор" сви у Аранђеловцу имају користи, што и јав-но говоре (од Андрића, који је оживео пече-њару, до Неџе Ајкуле, који прода више му-зичких компакт-дискова гостима Аква парка, него ли Аранђеловчанима). После уживања у Аква парку, гости купују не само у „Фортуни" и „Домино-маркету", него набављају ситнице и у киосцима поред пута... Ко ће чаршији уго-дити?

После изласка првог броја „Стварности" (у новој серији, после паузе од 20 година) доби-ли смо само једну критику (због текста о „ме-дијском мраку" - не од представника власти, на чију адресу је текст и био упућен, већ од колега из света новинарства, али се придр-жавамо новинарског бон-тона, те са колегама не желемо да полемишемо, као што то чине „жута штампа" и разни „таблоиди" - нарав-но, све док нас неко не буде јавно „дирао"). Похвала је било неупоредиво више, око осам-десет. Од наших некадашњих читалаца, до Аранђеловчана који су „Стварност" први пут сад узели у руке, или прочитали на Интерне-ту (www.stvarnost.rs). Посебно нам је импо-новало писмо из Удружења новинара Србије, које и објављујемо на следећој страни, као и похвале виђенијих Аранђеловчана који живе и раде у Београду. Међу њима је и др Драгана Чолић Биљановски, професор-театролог на Факултету драмских уметности у Београду. Објавила је бројне публикације и научне ра-дове, а за тему овог уводника интересантна су два извода из њене књиге Смотра југословен-ске уметности „Мермер и звуци" 1968-2000. Први цитат је из текста Бранка В. Радичевића „Мермер без звука и одјека", објављен у „Бор-би", 13. фебруара 1977. године, који је у наве-

деној књизи објављен на 96-97. страни: „Али и поред великих признања и отварања пре-ма свету и света према нама, за десет година трајања, чинило се да Смотра није утицала много на становнике града Аранђеловца, који су упркос свему, једноставно речено - остаја-ли равнодушни... ових дана, у Аранђеловцу, разговарала телевизија са Аранђеловчанима, каква је то културна манифестација „Мермер и звуци". И то траје, не престаје, већ девет го-дина. Довољно да се упамти. Тако би требало да буде. Али, догађа се нешто сасвим супрот-но. Што забрињава и онеспокојава. Створен је, изгледа, новочаршијски дух: споровозан и лењ. Њега могу да узбуде сасвим други дога-ђаји"... Ко ће чаршији угодити?

Наравно, чаршији и не би требало „угађа-ти", а поготово то не би требало да чине ин-телектуалци, чија је мисија да чинећи опште добро унапређују народ у целини, па и „чар-шијски дух". Наравно, интелектуалцима се могу назвати само они који су спремни да жр-твују сопствени, лични, интерес зарад општег добра, тако да свако ко има универзитетску диплому по дифолту (што би рекли припад-ници Интернет генерације) није и интелекту-алац. Упркос, „чаршијском духу", који и данас царује, Смотра „Мермер и звуци" је опстала, као што опстаје туризам, а наду за боље дане пружа и цитат на самом почетку већ наведене књиге др Драгане Чолић Биљановски (Бра-нислав Ђ. Нушић, План за организацију кул-турног живота у Србији после Првог светског рата, Женева, 30. јуни 1917): „За један култур-ни ренесанс није довољна само добра воља, као што баченом семену у неплодно земљи-ште није довољна само добра воља сејачева. Култура није дивља биљка и она не ниче тамо где нема погодна и припремљена земљишта за њено развијање."

На питање: ко ће чаршији угодити, било би лепо да ускоро доживимо и одговор: туризам и уметност. Могуће, зашто да не?

Д. Т.

КО ЋЕ ЧАРШИЈИ УГОДИТИ?УВОДНИК

4 СТВАРНОСТ

ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

ИЗ ПЕРА УРЕДНИКА

Првог дана јуна ове године, на адресу редак-ције „Стварности“, стигла је честитка из

Удружења новинара Србије, коју је потписао Нино Брајовић, генерални секретар Удружења. Све сараднике часописа „Стварност“ (сад по-лугодишњака, од 1990-1992. године месечника) обрадовала је лепа честитка, и похвалне речи, представника струковног новинарског удруже-ња Републике Србије. У намери да у овом броју захвалимо Нину Брајовићу, и свима у Удружењу новинара Србије, под руке нам допадоше и вред-не књиге, чији је издавач управо Удружење нови-нара Србије. У књигама „Два века српског нови-нарства“ (Михаило Бјелица, главни и одговорни уредник, Миле Недељковић, оперативни уред-ник, Институт за новинарство, Београд, 1992) и „Хроника удружења новинара Србије 1941-2006“ (Миле Недељковић, Удружење новинара Србије и ЈП Службени гласник, Београд, 2009) забеле-жено је и постојање „Стварности“ и активност представника „Стварности“ у пресудним догађа-јима за опстанак УНС-а 2000. године.

У књизи „Два века српског новинарства“ об-јављен је изглед заглавља 1. броја листа „Ствар-ност“ на 249. страни (доле десно). Иначе, загла-вље је креирао уредник „Стварности“, избором слова добијених од Часлава Аранђеловића, та-дашњег дизајнера „Књаза Милоша“, човека за-служног за леп изглед етикета минералне воде и „голф“ сокова. Намерни да пратимо трендове, следећи број „Стварности“ припремљен је за штампу у компјутерском програму, којих почет-ком 1992. године није било у Аранђеловцу, па је други број дизајниран у „Маркетинг бироу“ у Младеновцу. „Стварност“ је измењеним загла-вљем добила пунији назив „Аранђеловачко-то-полска СТВАРНОСТ“, са слоганом: НАШЕ НЕ-ЗАВИСНЕ НОВИНЕ - ВАША СТВАРНОСТ. Од трећег до деветог броја „Стварност“ је припрема-на у Аранђеловцу, у фирми „Corel press“, чији је власник била Бојана Стојановић и коју су члано-

ви редакције „Стварност“ упознали у Младенов-цу приликом припреме другог броја. Бојана је и дошла у Аранђеловац, као „пионир“ графичког дизајна у нашем граду.

„Стварност“ је у књизи „Два века српског но-винарства“ поменута у Прилозима Поглавља „Страначки, независни и верски листови“, на страни 504, сврставајући „Стварност“ у незави-сне листове, што је и у заглављу „Стварности“ било уписано. У „Именословару“, на 558. страни наведено је и име главног и одговорног уредни-ка „Стварности“ Драгана Тодоровића (данашњег уредника и потписника овог текста).

Поносни на обележје „Стварности“ - НЕЗАВИ-СНЕ НОВИНЕ, посебно је све (тадашње и сада-шње) чланове редакције „Стварности“ обрдовало и поглавље „Весници слободне штампе“ у књизи „Два века српског новинарства“, у коме је један од главних „весника“ - Јеврем Грујић, политичар и државник из прве половине 19. века, рођен у Да-росави 8. новембра 1826. године (умро у Београду 15. септембра 1895. године). Ево и илустративног цитата са 293. и 294. стране: „Под утицајем идеја велике европске револуције у Србији је први пут 1848. године истакнут захтев за слободу штампе... Револуција је нарочито подстакла родољубива осећања младог нараштаја које је отворено изја-вило жељу да пође у борбу за коначно ослобође-ње од турске власти. У томе су предњачили бео-градски ученици окупљени у лицејској дружини Младежи србске. Под утицајем револуционарних идеја ова организација почиње и друштвено да се ангажује. Њена политичка активност огледала се у захтевима за слободу штампе, у растурању про-гласа политичке садржине и захтевима да Дру-штво шаље своје представнике на земаљске скуп-штине...“ Кад је већ реч о Јеврему Грујићу, ваља рећи да су се Аранђеловчани, поводом 150 година постојања Аранђеловца, захваљујући Зорици Пе-тровић (данашњој директорки Народног музеја у Аранђеловцу) 2009. године први пут на ваљан

начин одужили успомени на Јеврема Грујића об-јављивањем књиге „Животопис Јеврема Грујића“. На 25 страни су забележене и успомене Јеврема Грујића из периода Грујићеве борбе за слободу штампе, али и решавање српског националног питања: „Време што сам у Лицеуму провео јесте најслађа успомена мога ђачког живота. На Васкрс 1847. у шетњи на Врачару готово као случајно за-ведосмо друштво које звасмо „Душанов Полк“, и настасмо умножавати га члановима или како се звасмо војницима, држећи да ће моћи нарасти на 80 хиљада, и да онда одједанпут можемо ђипи-ти, збацити Правитељство, како их онда звасмо, удворица турских, прогласити кнеза Михаила, за којим чезнусмо, за краља и устати на Турке, да повратимо старо Царство српско...“.

Представници „Стварности“ су ангажованим текстовима, како је окарактерисан квалитет на-шег новинарског рада од 1990-1992. у честитци Удружења новинара Србије, описивали догађаје у којима су и сами учествовали (мартовски догађа-ји 1991. године, али и октобарска дешавања 2000. године). Поводом учешћа у октобарским дога-ђајима, у књизи „Хроника удружења новинара Србије 1941-2006“, у Поглављу 12, с насловом „На почетку тећег миленијума“, испод међунаслова „СПАСАВАЊЕ УДРУЖЕЊА“ (од преузимања просторија од стране НУНС-а) на страни - 223. наведено је и следеће: „Посебно је била драгоце-на подршка новинара Радио Новог Сада Олгице Ивковић и Смиље Дабетић, чијим посредством су у подухват укључени новинари Војводине. Исто тако је била значајна и помоћ коју су ини-цијативном одбору пружали многи новинари. У томе је, вештом организацијом из друге линије, предњачио Момчило Станић из Радио Београда. Подршком новинара Драгана Тодоровића и Раде Миловановић из Аранђеловца, Предрага Пере Стојадиновића из Крагујевца, Драгољуба Јаној-лића, Маје Крунић и Драгутина Паунића из Сме-деревске Паланке, Здравка Ранковића из Ваљева, Светислава Тијанића из Ужица, Жарка Николића из Крушевца и Драгољуба Гагричића из Нове Ва-роши, круг подухвата се проширио и на унутра-шњост Србије...“.

На 224. страни су објављене и фотографи-је новинара наведених у претходном цитату, а осим Драгана Тодоровића и данас је у редакци-ји „Стварности“ Драгољуб Јанојлић, новинар и књижевник из Смедеревске Паланке, изузетно вредан и плодан стваралац, чији опус већ за-служује посебну монографију. Међу покојнима је Предраг Пера Стојадиновић, уредник регио-налног дописништва РТС у Крагујевцу, који је изузетно сарађивао са пок. Мирославом Жив-ковићем, оснивачем и дугогодишњим главним и одговорним уредником Радио „Шумадије“. Пре појаве локалних телевизија, „прозор у ТВ свет“, било је локално дописништво, најпре формира-но у оквиру Радио „Шумадије“ (сниматељ је био заљубљеник у камеру пок. Драган Милисавље-вић, а прилоге су писали новинари Радио „Шу-мадије“). Драг ми је период новинарског рада у Радио „Шумадији“ (у књижици уписан радни стаж: 1982-1985, а сарадња пре тога трајала ско-ро од оснивања Радио „Шумадије“), а поготово сарадња са драгим људима који, нажалост, дуго већ нису са нама.

Поводом честитке Удружења новинара Србије мало сам се и расписао, али се надам да ми читао-ци „Стварности“ на томе неће замерити, јер тако то бива кад прораде емоције, а и то је људски, зар не?

Д.Т.

ПОВОДОМ ЧЕСТИТКЕ УДРУЖЕЊА НОВИНАРА СРБИЈЕ

БРОЈ 1 · ГОДИНА I · 29. ДЕЦЕМБАР 1990. ГОДИНЕ · АРАНЂЕЛОВАЦ · ЦЕНА: 10 ДИНАРА

Факсимил писма УНС-а

Загл

ављ

е, С

ТВА

РНО

СТ

бр. 1

5СТВАРНОСТwww.stvarnost.rs [email protected]

ЈУН 2013.

Јеврем ГрујићНасловна страна књигеДва века српског новинарства

Хроника Удружења новинара Србије 1941-2006

И кад можемо - чинимо све да докажемо како не можемо. И кад хоћемо - одмах

пронађемо оне који неће, па свету показујемо како нећемо. И кад умемо - убијемо се од муке да наврат-нанос покажемо да не умемо. За ре-конструкцију „Старог здања“ и „Шумадије“ могу бити добијене дозволе само за радове унутар објеката, али за богатији изглед фаса-да још нема сагласности, а није познато како би канализација требало од „Старог здања“ и „Шумадије“ да стигне до цевовода у средини парка, поред зацевљеног тока реке Кубршни-це. Урбанистичких основа за изградњу новог депанданса (на месту некадашњег отвореног базена са некадашњом зградом са кабинама за пресвлачење купача, као и некадашње свлачи-онице ФК „Шумадије“) нема, а представници локалне власти најављују како ће Генерал-ни урбанистички план бити усвојен до краја (ове) године, а у наредних годину дана да ће и План детаљне регулације парка угледати светло дана. Дај Боже да се то и оствари, али шта ће и како бити написано у условима на-длежних државних завода (за заштиту споме-ника културе и заштиту природе) још увек је непознаница. Зато смо одговоре покушали да потражимо у некаквим другим изворима, а сама промисао у руке нам посла књигу „Безд-но“ Светлане Велмар-Јанковић.

Велика грижа савести (због убиства кума Карађорђа) књаза Милоша Обреновића, аран-ђеловачког кума, који је одлучио да подигне Цркву светог архангела Гаврила и велико др-жавно здање у парку Буковичке Бање, описа-на је у дневнику кнеза Михаила Обреновића, приликом боравка књаза Милоша и митро-полита Михаила у Врбици 25/26. јула 1859. године: „Видиш какав се олуј подигао, рекне Митрополиту. Видим, Господару, одговори му он. Није то олуј обичан, рекне. То душа Кара-ђорђева мира нема, па мене гони, рекне. Знаш ли ти, попо, да се ноћас 42 године навршује од како смо Карађорђу живот узели. Главу му од тела одвојили. Из ненада. Морало се. На превару. Морао сам, попо. А каква је то чове-чина био, тај Карађорђе! Кум мој. Ма гди да сам, попо, у овој се ноћи увек олуј диже. Свих четврдесет и два лета. Четрдесет и две ноћи. И кад сам у Бечу и кад сам у Влашкој. Ево сад и овди. Крв ме његова опомиње, опрост да тра-жим. А сада ни Вучића више нема. Придру-

жио му се тамо горе. Исповеди ме, попо, па да молим Господа да грехе моје велике опрости ми.

До зоре су се молили заједно. Клечали зајед-но. Али се господар смирио није док сутрадан није Врбицу у Аранђеловац прекрстио. И док није новце приложио да се ту црква подиг-не. Светом Аранђелу посвећена. Да се Свети Аранђел смилује и душу му привати, кад је Господар једном испусти.“ (Светлана Велмар-Јанковић, Бездно, АМД систем, Београд, 2007, стр. 191)

Сличне муке мориле су књаза када је на дан Карађорђевог убиства, 26. јула 1860. године, и у Брестовачкој бањи боравио. О томе сведочи бележница Анастаса Јовановића, Молерчића - како је кнез Михаило још 1842. године назвао Анастаса, када су у изгнанству заједно били: „Господара Милоша нисам видео али су га ви-дели лекари. Сва тројица врло забринути. И др Пацек и др Дибоа сматрају да оваква обшта слабост после неког великог душевног по-тресенија наступа. Питају се шта би то могло бити, а одговоре немају.

Стари Господар само ћути.Са Митрополитом сам, кад се то могло, не-

колико погледа и неколико речи променио. „Опет онако?“ питам. „Онако, ама горе“, вели. Јутрос ми је успео и ово рећи: „У један ма као да је господар чврсто веровао да то, са олујем, Свети Архангели Михаил и Гаврил, и Кара-ђорђије долазе, по душу његову. Мислио сам да ће на месту изданути. Страшно. Вијор ко-витла, врата и прозори сами се од себе раскла-пају и трескају, кров као да ће сваког трена од-летети. Сва чељад у кући од страха онемила. Небо грми, земља дркће. Клечали смо и Богу се молилили као и лане, али нас Небо овог пута није хтело ни да чује, ни молитве да нам услиши. А Он само мрмља: „Нема ми спаса. Нема опроштења.“ И на моје очи се топи.

То је то. То је узрок слабости Његове. Доктор Пацек као да нешто наслућује: дуго

је он уз Старог господара и много зна. Осем тога, уме и укућане подробно да испита а да они то и не замете. Никад га у толикој бри-зи видео нисам. Она друга двојица стално се међу собом консултирају па понављају да су године Господареве високе а телесне моћи ослабиле.

Да није те гриже што га изнутра изједа и сваког лета, исте ноћи, на исти начин јача и обнавља се, по телесним моћима својим Го-сподар Милош би стоту могао и доживити и преживити. Данашњи лекари само о телу брину, не и о души. Зато велике бољке и не умеју излечити. А овој, бојати се, лека и нема.“ (Исто, стр. 266-267)

Коб кумоубиства обавила је касније и љу-бавне јаде Михаила Обреновића, несрећно за-љубљеног у неверну Јулију Хуњади, а касније и трагично заљубљеног у Катарину Констан-тиновић, унуку Јеврема Обреновића, рођеног брата оца Михаиловог - књаза Милоша. Када је коначно испратио Јулију из Србије кнез Михаило је 1865. године написао следеће сти-ихове, који су остали забележени у његовом дневнику:

„7. јулијНа Киселој води

у АранђеловцуЗа век окончало се.За век зачарала ме.Она, једина достоина.Она, једина недостоина.Немам је више: изагнао сам је. И, свечано, у изгнанство испратио. Не зна се, од нас двоје, ко већији грех носи.Остао сам да у пустоти служим, а бездно чека.“ (Исто, стр. 515)

На тераси „Старог здања“ написао је касније кнез Михаило Обреновић и стихове посвеће Катарини Константиновић, својој синовици, у коју је био трагично заљубљен, јер је дан по-сле венчања убијен у атентату на Кошутњаку у Београду, 29. маја 1858. године:

Што се боре мисли мојеИскуство ми ћутат` вели,Беж`те сада ви обојеНек ми срце говори.

Први поглед ока твогасјајном сунцу подобанпленио је срце моје,учинио робом га.

Да те љубим, ах, јединацелом свету казаћу,сам` од тебе, ах, премила,ову тајну сакрићу.

Као што су дневник Михаила Обреновића и бележница Анастаса Јовановића стицајем околности дошли у руке писца Светлане Вел-мар Јанковић, у лето 1993. године, тако се и ми надамо да ће и у руке инвеститора „Ста-рог здања“ у руке доспети потребне, жељене, сагласности и дозволе државних органа. У су-протном ни више силе не могу нам помоћи.

Д. Т.

КОБ „СТАРОГ ЗДАЊА“


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

МАНАСТИР СВЕТОГ ИЛИЈЕ У БОСУТИЗАДУЖБИНА ДЕСПОТА ГРГУРА БРАНКОВИЋАОбнављање средњовековног манастира обавеза свих

Речи су владике Николаја Велимировића: „Све што ткаш, конце везуј за небо.“ па тако и ову

причу о качерском крају наше општине слава Богу, везујемо „за небо“ и говоримо о цркви Све-тог Илије у Босути.

Вратимо се у време када је Србија проживља-вала тешке тренутке своје дуге историје и ка-лендара који 14. септембра ове године отпочиње 7521. годину, у време када је морала постати ва-зал Отоманског царства, након тешке битке на Косову, у том периоду се ипак дух српске културе највише винуо у висине.

Пре градње Смедерева у 15. веку, престоница Србије је била на планини Рудник у данашњој истоименој варошици у којој је столовао деспот Ђурађ Бранковић и чији су највероватнији оста-ци двора пре неку годину пронађени на Руднику. Мало се зна о културно историјском благу које нам је из тог времена остало у Брезовцу и Босути.

Манастир Илиње у Босути, под Рудником, је везан за владарску династију Бранковића и дво-јицу Гргура Бранковића, од којих је старији био син Вука Бранковића а млађи, син и престоло-наследник деспота Ђурађа Бранковића. Обојица су ослепљени и умрли један 1458. године у мана-стиру Боговађа и други 1459. године у манастиру Хиландар.

Гргур Бранковић, син Ђурађа Бранковића је командовао одбраном Смедерева при првом паду Србије под Турке у првој половини 15. века и као престолонаследник а након ослепљивања један део живота провео у Босути.

Манастир Илиње у Босути је стога задужби-на владарске куће средњевековне државе Срби-је. Зато данас и држава и општина Аранђеловац морају да помогну обнову која је у току а која се омета административним и правним перипети-јама заосталим из комунистичког времена након Другог светског рата. Наиме, катастарска парце-

комунистичке власти 1960/61. године и забора-вљена иако је у време Душановог Царства била седиште једне од шест провинција Царства.

Иста судбина је задесила и парохију у горњем делу Качера Српске Православне Цркве, коју чине села Драгољ, Живковци и Босута. Село Драгољ припада Моравичком округу и општини Горњи Милановац. Село Босута припада Шума-дијском округу и општини Аранђеловац. Село Живковци припада Колубарском округу и оп-штини Љиг.

Данас у време нарушавања идентитета и кул-турне свести народа скрајнутост културног и историјског блага које имамо не би смела да по-стоји а и даље постоји и не отклања се.

РУШЕЊЕ МАНАСТИРА У БОСУТИ 1815. ГОДИНЕ

Има низ занимљивости везаних за качерски крај од којих смо неколико издвојили.

Постоји више датума и више лица за које се везује почетак Другог српског устанка од којих је најзначајнији Арсеније Лома из Драгоља, села које је у средњем веку било део Босуте односно тадашњег насеља Враново. Сматра се да је Дру-ги српски устанак северно од Рудника подигао војвода Арсеније Лома у пределу данашњих Вре-оца и Рудоваца јер је у петак пред Цвети 1815. године освојио тврђаву Рудник а тек је два дана касније на Цвети у Такову кнез Милош Обрено-вић покренуо устанак и у свом крају. Тврђаву на Руднику је у Првом српском устанку Карађорђе опседао читав месец дана и њен пад у Другом српском устанку је био најтежи део устанка који је војвода Арсеније Лома платио животом иначе би он а не Милош Обреновић био вођа устанка. У књизи „Историјски преглед околине Трбушни-це и порекло становништва Трбушнице“, аутора Миомира Ж. Плећевића се наводи да је Милош Обреновић наредио обор кнезу Милутину Са-вићу, касније названом Гарашанину да прикупи 300 до 400 устаника из Босуте, Гараша, Драгоља и околних села (Арсеније Лома је већ био погинуо на Руднику) и да у Трбушници (на Липару) поку-ша да заустави турску војску коју је предводио Ђаја Паша. Међу овим устаницима био је и неки калуђер Костић из Босуте. Нажалост, његово име није забележено, а у породици Костић данас у Бо-сути се не зна.

Борба између устаника и Турака се одиграла

ла кп. 1629 на којој се налази сам објекат цркве и остаци средњевековних гробова се данас налази у власништву општине Аранђеловац и по посто-јећем закону није могуће обновити грађевинску дозволу из 2005. године, све док власништво са општине Аранђеловац не пређе на Српску Пра-вославну Цркву. Друге две црквене парцеле 1628 и 1630 су данас у власништву ОШ „Илија Гара-шанин“ и такође морају бити враћене цркви ко-јој су припадале вековима раније. Надамо се да ће се убрзо тај проблем решити јер су Босућани сакупили новац од црквених прилога за обнову, градњу трећине цркве по постојећем пројекту, без финансијске помоћи општине и државе којој је дужност дати. Суседна општина Љиг, тренутно гради четири цркве иако је четири пута мања по броју становника од општине Аранђеловац.

ЈЕДНА ПАРОХИЈА У ТРИ ОКРУГА

Цео Качерски крај па и Босута је био насељен у доба Немањића, па и током турске владавине на овим просторима. О томе, осим остатка споме-ника Радоја Радаковића у којој је био властелин, барјактара у Косовском боју који је однет из Бо-суте и уграђен у врата манастира Благовештење у Страгарима, свeдоче и турски тефтери из XV и XVI века.

Данашњи Босућани су већином пореклом од седамдесет устаника које је Карађорђе 1809. го-дине населио у овај крај али опет не случајно.

Чувена је слика „Косовка девојка“ на којој се налази и рањени барјактар Павле Орловић. Од браће Павла Орловића, Милоја и Мартина наста-ло је читаво племе и огромна лоза Орловића од којих потичу у Босути и Мартиновићи и Гаври-ловићи и Даниловићи и Радовановићи и већина осталих фамилија.

Карађорђе је ове саплеменике као устанике на-селио у Босуту 1809. године јер је Павле Орловић као властелин био владар Острвице, средњеве-ковног града који се налази изнад атара села Бо-суте, где су се његови потомци вратили памтећи предање.

Данас се Острвица, случајно или намерно, на-лази на тромеђи три општине формиране у време

Босућанин Мирко Антонијевић у народној ношњи

Изглед темеља цркве у току откопавања 1997. године (поред је пронађен и средњевековни гроб)

Венчање Илије и Душанке Гавриловић у манастирској цркви у Босути


ЈУН 2013.

на Велики петак, 2. маја 1815. године (по новом календару) и трајала је цео дан. Турци разбију устанике, а М. Ж. Плећевић је дословце напи-сао: „У овој борби Турци исеку калуђера Кости-ћа из Босуте на месту где је раскршће за (потес) Славковицу и Крушевички вис. То се место звало Попов Гроб, а затим Костића или Костин Гроб… Овај Попов Гроб је на коловозу пута који скреће за Крушевицу. Тy је раније била мања троугласта ледина између путева и на њој је био Гроб, необе-лежен. Јуна 1976. године то је место прекривено асфалтним путем за споменик на Крушевичком вису“.

Након овог боја на Липару у Трбушници, у мају 1815. године, дошло је до рушења манастира у Босути у ком је пронађен барут у цркви и запа-љен. Барут су устаници скривали и припремали за поновну побуну а и тако сумњиви били тур-ској власти јер су досељени 1809. године у Босу-ту, након Првог српског устанка што је додатно привукло пажњу.

У СУСРЕТ 200 – ГОДИШЊИЦИ ОД РУШЕЊА МАНАСТИРА У БОСУТИ

За годину оснивања Буковичке бање и почетак експлоатације минералне воде у нашој општини се узима 1811. година и пре две године смо сла-вили два века од тог догађаја. За две године се пуни два века од рушења деспотске задужбине на територији наше општине, манастира Илиње. Саградили смо звоник и у току овог лета 2013. године поплочаћемо тротоар и паркинг, на слици је тај простор.

Подсећамо Савет МЗ Босута да од ОШ „Или-ја Гарашанин“ и Општине Аранђеловац могу и треба да затраже званично враћање отетих цр-квених парцела у КО Босута, без којих су сви, знатни прилози Босућана безвредни, а готово је свака кућа дала између 50 и 100 евра као прилог. Позивамо удружења грађана и Туристичку орга-низацију Аранђеловца као и Фонд „Први српски устанак“ да се прослава Светог Илије у Босути укључи у годишње планове ових организација. Посебно се то односи на Туристичку организа-цију као надлежну за обележавање вертикалном сигнализацијом (путоказима) пута до манасти-ра у Босути из правца Аранђеловца. Позивамо удружење „Баштина и будућност“ и удружење „Павле Бакић“ да у 2014. и 2015. години, као го-динама у којима се обележава два века од рушења манастира Илиње у Босути, узму улогу домаћина црквене славе, 02. августа. У мају 1815. године је, након битке на Трбушници, 2. маја, порушен ма-настир у Босути. Домаћин славе, који узме колач у лето 2014. године имаће улогу домаћина и овог обележавања које се не дотиче само Босуте па чак ни само аранђеловачке општине. Донаторска вечера за Савиндан 2012. године је пример како је могуће помоћи и организовати приложнике и присуство јавних личности у наредним година-ма. Уметничко вече 01. августа 2012. године, оучи Светог Илије је показало да људи од културе и поштују и воле ово народно благо. Позивамо Општину Аранђеловац да сагради мост преко реке ка манастиру. Слике и о томе говоре више од речи.

У име Црквеног грађевинског одбора текст приредили Синиша Јовановић и

Дејан Комненовић

Звоник саграђен 2012. године

Босућани у току изградње 2012. год. на простору на коме ће у току 2013. год. бити саграђен тротоар

Моба 2012. године

Спасовдан 2012. године

Љубивоје Ршумовић на донаторској вечери за манастир Илиње за Савиндан 2012. године

ПРИЛОГ ЗА ОБНОВУ ЦРКВЕ

Препоручујемо Вам да погледате интернет пре-зентацију села Босуте на адреси: www.bosuta.info. На текући рачун код Комерцијалне банке, са назнаком „За обнову цркве Светог Илије у Бо-сути“ је могуће уплатити прилоге. Број теку-ћег рачуна је: 205-59103-95. За лични контакт са председником Црквеног грађевинског одбора Синишом Јовановић, можете користити те-лефон: 065/548-81-92 или електронску адресу [email protected].

Литургија у цркви у Босути

На литици Острвице као вулканске купе изнад Босуте на чијем врху је био замак Павла Орловића и раније Немањића

Поповића воденица - могућа туристичка атракција


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

После славске литургије и ломљења славског колача овогодишњих домаћина славе Светог

Илије: Синише Јовановића, Дејана Младеновића и Марка Глишића, у порти Манастира Илиње, у обнови, сутрадан, 3. августа, су одржани и 2. су-срети уметника, песника, новинара, певача...

Дарове обнови манастира Илиње у сутон то-плог трећег августовског дана приложили су сликари и фотографи Удружења уметника желе-зница Србије. Рајко Матић, из Вукасоваца, изго-ворио је пригодну здравицу, Драган Тодоровић је говорио о значају обнове манастира Илиње за развој туризма, а брезовачка песникиња Бранка Максимовић говорила је стихове песама „Ово је колевка моја“ (посвећена прадеди Миленку и свим славним Солунцима) и „Прежем време“.

Поводом 1700. годишњице „Миланског едик-та“ Божидар Витас, уметнички фотограф, при-казао је презентацију са 90 слајдова о историји хришћанства и трајању православља, као најва-жније духовне вредности српског народа. Посеб-ну пажњу посетилаца у порти манастира Илиње привукле су јединствене фотографије - са мај-сторски одабраним кадровима, и угловима сни-мања мотива, уз игру светла и сенке - из српских манастира, од Хиландара до цркава и манастира широм Космета и Метохије и Србије.

Гости и мештани Босуте коментарисали су и недавно хапшење вехабијиних јатака у свом селу Босута, у прошлости познатој по хајдучији, а по-сле неколико дана, прочула се и као „центар за обуку вехабија“. Босућани су 3. августа, пре него што је било шта објављено у јавности о томе, с неверицом вртели главом. „Јатаковали смо хај-дуцима, али да јатакујемо вехабијама не изгледа нам логично“ - једнодушно оцењују Босућани.

А. Т.

ОВОГОДИШЊИ СУСРЕТИ У ПОРТИ МАНАСТИРА ИЛИЊЕ У БОСУТИ

ДАРОВИ УМЕТНИКА ЗА ОБНОВУСусрети сликара, песника, новинара... постали традиционална манифестација

Бранка Максимовић, песник из Брезовца, у порти манастира Илиње

Слике Удружења уметника железнице Србије на дар Манастиру

Синиша Јовановић и Дејан Младеновић дочекују Бранку Максимовић и Микишу Михаиловића

Здравицом Рајка Матића отворени други песнички сусрети

Рајко Матић и Певачка група Вукосавчанке - Даринка Петровић, Милица Лукић, Косана Радојевић и Словенка Ћосић

Босућани и гости у срдачном разговору

Ђуро Милекић, познати аранђеловачки пе-сник, један од најпознатијих књижевних

стваралаца на просторима Шумадије, нарав-но после барда пера као што је Данко Поповић, одавно је себи обезбедио место у песничкој и приповедачкој антологији Србије, родне Босне, а ових дана о њему се говори и у далеком Јапану. У граду под Букуљом обрео се пре више од пет деценија, повремено из њега разним поводима одлазио, назад у Босну или Војводину, али се у њега увек враћао.

Милекићев стваралачки опус сачињава 29 об-јављених књига, а ових дана излази тридесета где се први пут окушао у стварању хаику поезије. -Привлачи ме овај песнички облик, одсликава мистику Далеког Истока и, само географски да-леког, Јапана. Размишљања су овде налик мојој досадашњој поезији али сажетија, језгровитија. Понекад ми одговара да у две реченице кажем све што сам желео - каже Милекић , од кога оче-кујемо да нам ускоро потпише нову књигу.

Ђуро Милекић је рођен на Ђурђевдан у Лијев-че пољу, тадашњој Врбаској бановини. Од ше-здесетих година живи и ради под Букуљом. Члан је Матице српске у Новом Саду, Ромске у Нишу, Матице Русина и Буњеваца и родне Републике Српске. Немирног духа, увек спреман за нове пустоловине, не штедећи емоције, Ђуро сигурно плови песничким океанима, као што је у младо-сти, и у свом професионалном радном веку, по-уздано кормиларио захукталим моторним вози-лима, којa је вoлeо скоро као и поезију.

Микиша Михаиловић

Из нове књиге хаику поезије „Берачи звезда“

Сасвим опрезно Пуж роговима њушиКуда да крене

Узрела јесенБојом шумског пожараСлика Космаја

Са двије штакеЈедну ципелу немаРатни инвалид

Стари папагајПонавља: Удри банду!Иследников ђак

Ђуро Милекић

ЂУРО МИЛЕКИЋ

МИРИС БОСНЕ У ШУМАДИЈИ

Ђуро Милекић

ПЕСНИЧКИ КУТАК


ЈУН 2013.

СТВАРНОСТ

Polisa putnog osiguranja je zaštita od mogućih neprijatnosti na putovanju u inostranstvu, jer pokriva troškove hitne medicinske pomoći i bolničkog lečenja, kao i troškove prevoza u Srbiju.I kod pažljivo isplaniranih putovanja ili kratkih izleta u inostranstvo može Vam se dogoditi nešto nepredviđeno, nezgoda ili bolest. Troškovi, odnosno odgovarajuće zdravstvene usluge u svetu uopšte nisu jeftine.Na Vašem putovanju treba da se osećate sigurnim.Ističemo da su ovim osiguranjem u slučaju ostvarivanja osiguranog slučaja pokriveni troškovi neophodne medicinske pomoći i troškovi prevoza obolelog ili nastradalog u zemlju, odnosno u mesto boravka u Srbiji.Kada su u pitanju godine starosti Sava osiguranje nema ograničenja. U okviru naše ponude napravili smo tri starosne grupe. Npr. osiguranici starosti do 18 godina plaćaju najnižu cenu osiguranja u odnosu na druge dve starosne grupe.Najčešće bolesti sa kojima se sreću naši osiguranici na putovanjima u inostranstvu su: alergije od sunca, virusi, gastritis, ubod ježa, konjuktivitis, respiratorne i druge infekcije, lomljenje i povrede nogu i ruku u manjem obimu, iznenadni srčani napadi (kada pacijenti završe u bolnici)...

Gde i kome naši klijenti mogu da se obrate kada im zatreba medicinska pomoć ili im se dogodi neka nezgoda na putovanju u inostranstvu?✓ Na našim polisama Putnog zdravstvenog osiguranja jasno smo izdvojili na prvoj strani - INSTRUKCIJA OSIGURANIKU, sa svim potrebnim podacima koji su neophodni kada se desi nesrećni slučaj. Takođe, navedene su INSTRUKCIJE LEKARU na 4 različita jezika, kao i uslovi osiguranja na poleđini ove polise. ✓ Ako imate polisu Putnog zdravstvenog osiguranja Sava osiguranja i ukoliko Vam je, za vreme Vašeg boravka u inostranstvu neophodna lekarska pomoć zbog iznenadne bolesti ili nezgode potrebno je da pozovete Međunarodnu asistentsku kompaniju CORIS Beograd na telefon + 381 11 36 36 999, sa kojom Sava osiguranje ima potpisan ugovor o saradnji. Od njih ćete, na srpskom jeziku, dobiti sve potrebne informacije. Dežurna služba CORIS-a radi 24 časa dnevno, 365 dana u godini.

PUTNO ZDRAVSTVENO OSIGURANJE

offi [email protected]+381 11 36 44 888 www.sava-osiguranje.rs

Prilikom prijavljivanja štetnog događaja po osnovu Putnog zdravstvenog osiguranja potrebno je da dostavite sledeću dokumentaciju:✓ Popunjen formular Prijava štete ✓ Kopija pasoša osiguranika i kopija stranica iz pasoša sa vidljivim pečatima ulaska i izlaska iz zemlje u periodu trajanja polise✓ Kopija pasoša podnosioca zahteva (u slučaju da je osiguranik i podnosilac zahteva različita osoba)✓ Kopija polise✓ Kopija spiska osiguranika (kod polisa gde je predviđen spisak) kod grupnog osiguranja✓ Originale lekarskih nalaza, izveštaja, potvrda...✓ Originale računa troškova lečenja✓ Kopija bankovne platne kartice sa vidljivim brojem računa ili tekući račun uz navođenje imena i prezimena vlasnika tekućeg računa ✓ U slučaju nezgode gde je uviđaj vršen od „zvanične službe“ države u kojoj je došlo do nezgode, obavezno priložiti „Zapisnik o uviđaju“.

Nakon kompletiranja dokumentacije vrši se procena i likvidacija štetnog događaja, a zatim se dostavlja na adresu osiguranika Obaveštenje o rešenju odštetnog zahteva po osnovu prijavljene štete.

Naša preporuka je, iako je u pitanju dobrovoljno osiguranje, da polisu Putnog zdravstvenog osiguranja obavezno imate uz sebe i kada odlazite odnosno gostujete kod familije ili prijatelja - da u inostranstvo ne odlazite bez zdravstvene zaštite. Cena osiguranja za broj i obim rizika koje ova polisa pokriva je niska. Ovo osiguranje će neznatno uvećati troškove putovanja, ali Vama i Vašim domaćinima, u slučaju iznenadne bolesti ili povrede može da stvori glavobolje i znatne fi nansijske izdatke.Zdravlje je nešto najvrednije što imamo. I kada putujemo u inostranstvo ne treba da razmišljamo da li nam je polisa Putnog zdravstvenog osiguranja potrebna ili ne. Svi znamo koje male i velike opasnosti – rizici mogu da nam pokvare letovanje i da nas fi nansijski iscrpe. Međutim, najveći rizik je onaj, na koji sami možemo uticati – da ne obezbedimo polisu Putnog zdravstvenog osiguranja kada putujemo u inostranstvo.


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

Влада Ђурђевић живи са својом породицом од промета који остваре гости „Ловачког

раја“, ресторана под Букуљом, на локалитету Парлог у Врбици, на надморској висини од 396 метара. Усред шуме, опијени мирисима природе, опчињени панорамом и задовољни укусном храном од дивљачи, гости јединстве-ног ресторана у овом делу Србије покушава-ју да схвате визију власника „Ловачког раја“ Владе Ђурђевића о препороду ловишта у аранђеловачкој општини, али и повезивању са ловачким друштвима не само у Србији, већ и у суседним земљама. Кад им Влада објасни да Ловачко друштво „Букуља 1898“ жели побољ-шавање услова за животиње, од организоване исхране дивљачи и одговарајуће здравствене бриге и заштите, до повећавања улагања у обнову ловног фонда, реконструкцију зане-марених објеката и постизање квалитетне и стручне обуке ловаца - гости „Ловачког раја“ пожеле да Ђурђевићева визија што пре буде и остварена.

-Жао ми је што су због недовољног старања о дивљачи поједине врсте већ скоро нестале у аранђеловачкој општини, попут јаребица - каже Ђурђевић и додаје: -Аранђеловац је до пре две деценије имао много боље услове за развој туризма, овде су долазили пасиони-рани ловног ловци из иностранства, био сам домаћин многима, поготово Италијанима, које сврставају међу највеће заљубљенике у лов. Инострани ловци су одседали у хотелима Буковичке Бање, углавном у „Извору“, после изградње 1978. године. Радујем се што је изу-зетно успела приватизација и реконструкција хотела „Извор“, који је поново постао најбо-љи хотел не само у Буковичкој Бањи, већ и у овом делу Европе. Са „Извором“ имам и за-кључени уговор о сарадњи у области ловног туризма, али је претходно потребно створити услове да ловци имају шта и да улове, односно да у ловишту буде све организовано у складу са најбољом светском праксом. Уколико буду остварени планови нашег Ловачког друштва „Букуља 1898“ до краја ове деценије бићемо међу три најбоља друштва у Србији - уверен је Ђурђевић.

Потпору за визију и обећања о бољим дани-ма ловног туризма у Буковичкој Бањи Влада Ђурђевић проналази, не у слаткоречивим ло-вачким причама, већ у личном знању и иску-ству, које је из праксе сабрао и међу корице неколико књига. Као познавалац функцио-нисања ловишта и познавалац животиња (је-

дини је у историји Аранђеловца организовао сталну изложбену поставку животиња у хо-телу „Шумадија“ почетком 90-их година про-шлог века) градио је минулих година бројне ловно-техничке објекте у Србији, Републици Српској, Румунији и Македонији. Наведени објекти су приказани у књизи „Уређивање ло-вишта - Практикум, 1. део“, а у књизи објавље-ној прошле године (Влада Ђурђевић и Живко Радосављевић, Звери Балкана), на 155 страна, уверио је стручну јавност Србије у познавање свих детаља уређивања и организације рада у ловиштима, као и познавања дивљих животи-ња. Осим бројних, вредних трофеја (који кра-се ентеријер ресторана „Ловачи рај“) Ђурђе-вић љубоморно чува своје дневничке белешке из многих ловишта. У књизи Звери Балкана, на 50. страни, објављен је извод из дневника осматрања мрког медведа у Румунији: „Окто-бар је, ноћ, седим на чеки поред хранилишта у Румунији на Велики Карпатима са чувеним ловним радником Трунбицом. Веома је хлад-но, али без снега, видљивост је велика (пун месец). На хранилиште долазе у исто време два медведа, средње величине и старости око 10 година. Када су дошли одмах су почели да комадају и једу тек донешену краву у храни-лиште. После, око сат времена долази огро-ман стари медвед и мумлајући удаљава ова два млађа медведа. То потврђује, да хијерар-хија код медведа, а поготово на хранилишту постоји. Те вечери се десило нешто, што и искусни Трунбица није до сада видео, медвед је делове хране износио у два до три пута ван хранилишта и то на удаљеност од око 30 мета-ра и остављао под једну јелу, а затим се вратио на хранилиште и наставио да једе. Након два сата је напустио хранилиште.“

Познавање ловишта и дивљих животиња Ђурђевић је, уз подршку породице (супруге Љиље и сина Ненада), допунио укусним је-лима од дивљачи у ресторану „Ловачки рај“. У понуди је ловачко предјело од дивље свиње, јелена и муфлона, гулаш од дивље свиње, срн-даћа и јелена, чорба од фазана и незаобилазни домаћи хлеб (који мирише као мајчина душа) из фуруне. Када буде остварена и Ђурђеви-ћева визија о уређеном и богатом ловишту на подручју аранђеловачке општине, биће и више иностраних ловаца у Буковичкој Бањи, а не сумњамо да ће и трпеза „Ловачког раја“ бити још богатија и разноврснија.

А. А.

НА НИШАНУ „ЛОВАЧКОГ РАЈА“

БОЉИ ДАНИ ЗА ЛОВНИ ТУРИЗАМЉубитељи лова окупљени у ловачком друштву „Букуља 1898“ најављују велике планове

У „Ловачком рају“ - Димитрије Јовановић и Влада Ђурђевић, оснивачи Ловачког друштва „Букуља 1898“

Ловачка чека - чека боље дане у аранђеловачком ловишту

Насловна страна књиге Звери Балкана

RestoranNa obroncima Bukulje na nadmorskoj visini od 396 m, nalazi se restoran "Lovački raj".U letnjem periodu "Lovački raj" odlikuje miris raznovrsnog šumskog drveća, cvrkut ptica, miris planinskog cveća i svežeg vazduha.U zimskom periodu pucketanje vatre i odžaklije, vrćaju nas u dobra stara vremena."Lovači raj" je izgrađen u potpunosti od drveta i okružen je šumom. Jedinstvena i ne prevaziđena hrana od divljači iz domaće kuhinje i sušnice bude sva čula.Miris domaćeg hleba iz furune je nešto što treba doživeti i probati.Domaća rakija od šljive, dunje i kajsije, domaće vino od stare sorte grožđa, vraća Vam snagu i budi ljubav u Vama."Lovački raj" se ne može opisati i slikom prikazati, on se mora doživeti.Darujte sebi doživljaj za pamćenje - posetite "Lovački raj".

Aranđelovac, Vrbica - Parlog bb+381 34 537 537 +381 64 27 28 186

Gornji Milanovac / Čačak

Topo

la / B

eogr

ad

Lazarevac / Beograd

Buku

lja /

Gara

ši


ЈУН 2013.

11СТВАРНОСТ[email protected]

ЈУН 2013.


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

Стручњаци Народног музеја у Аранђелов-цу и Филозофског факултета у Београду,

предвођени археологом др Дејаном Радичеви-ћем, доцентом на Одељењу за археологију Фи-лозофског факултета у Београду, крајем јула и почетком августа обавили су изузетно успе-шна ископавања на археолошком локалитету „Ђурине ћелије", на северозападним падина-ма Рудника, на око два километра од некада познатог хотела „Карађорђе", или на непун километар од последње куће у том крају - Јар-меновчанина Бобана Савића, унука чувеног угоститеља Боже Савића.

Уз Владана Миливојевића, историчара, и Војислава Веселиновића, истраживача, који се старао о „позадинском обезбеђењу" на ар-хеолошком локалитету (према речима младих сарадника Воја је добио највише оцене за ква-литет јела које је припремао у кухињи под ве-дрим небом) било је ангажовано још пет-шест младих људи, углавном студената археологи-је. Из дана у дан повода за радост било је све више, а усхићењу није било краја када су се, испод више од два метра дебелог наноса, ука-зали остаци живописа у олтарском делу цр-кве. На локалитету је боравила и директорка Музеја у Аранђеловцу Зорица Петровић (ина-че, Музеј у Аранђеловцу је надлежан и за ар-хеолошка истраживања на подручју тополске општине), а приликом наше посете, 3. августа, истраживачи нам рекоше да очекују и посете челних људи две општине: Бојана Радовића из Аранђеловца и Драгана Јовановића из То-поле. До закључења овог броја „Стварности" нисмо сазнали да ли су председници општина дошли на локалитет „Ђурине ћелије". Надајмо се да ће два председника финансијски помо-ћи наставак истраживања, јер ће - уколико не буду обезбеђена додатна средства - све што је откривено мораће ускоро да буде поново за-трпано земљом, како би била избегнута оште-ћења од водених бујица, које се сливају са ви-соких рудничких висова.

-„Ђурине ћелије" су назив добиле вероват-но по монаху Ђури, који је остао запамћен у народном предању из раног средњег века, ве-роватно између 13-15. века, када је Рудник, на истоименој планини, био значајно рударско место и ковница новца - рекао нам је др Дејан Радичевић и додао: -Упоредо са овим истра-живањем у месту Рудник обављамо већ не-колико година истраживачке радове и дошли смо до археолошких доказа о срењовековном простирању града Рудника.

Владан Миливојевић указује да ће резултати истраживања бити пажљиво проучени, те да ће после студиозне анализе о открићима бити обавештена јавност. Педантни, више деце-нијски сакупљач народних предања, Владета Коларевић из Брезовца, сматра да назив „Ђу-рине ћелије" може да указује и на деспота Ђу-рђа Бранковића, који је радо боравио у овим крајевима, а највероватније је сахрањен у ма-настиру „Брезовац" у истоименом селу. Иначе, у новијој српској историји, 1865. године, Јанко

Шафарик (библиотекар и чувар Народног му-зеја, за време владавине кнеза Михаила Обре-новића) обавио је прво археолошко путовање Србијом и забележио постојање цркава и ма-настира на Руднику. Шафарикови записи, као и друга научна грађа, доприносе лоцирању остатака средњовековних објеката, али би нај-важније за данашње генерације било да пла-нина Рудник - после геодетских обележавања, конзерваторских захвата на дефинисаним и темељно истраженим локалитетима, као и ре-конструкције и презентације архитектонских остатака - постане археолошки парк. Још томе када би придодали и средњовековно налази-ште Дворине, где је живео последњи српски деспот Павле Бакић, до 1525. године, могла би Шумадија да добије јединствени „Архео-лошки парк Рудник - Венчац". Колико би то значило за представљање српске државности, која је трајала и после изгубљеног царства на Косову 1389. године, али и за развој туризма у срцу Шумадије, излишно је и објашњавати. А ако би се то десило до 2037. године, на 500. годишњицу погибије Павла Бакића, имали би Срби чиме да се поносе.

Д. Т.

НОВИ АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ

МАНАСТИР НА ПАДИНАМА РУДНИКАУ атару села Јарменовци пронађене зидине средњовековног манастира

Сачувани остаци средњовековних фресака

Владан Миливојевић (Народни музеј у Аранђеловцу) на археолошком локалитету „Ђурине ћелије"

Посетиоци и истраживачи - Драган Тодоровић, Милица Шимуновић, Владан Миливојевић, Владета Коларевић, Бранка Максимовић, Дејан Радичевић и Војислав Веселиновић

Предах на повратку са локалитета, код најближег комшије, Јарменовчанина Бобана Савића

Радознали посетиоци и вредни истраживачи

под будним оком Дејана Радичевића

(Филозовфски факултет у Београду)

У олтару цркве сачуван под и дебели зидови висине преко два метра


ЈУН 2013.

У рубрици „Питамо ствараоце“ желимо од аранђеловачких писаца да сазнамо како из угла времена данашњег гледају на своја нај-важнија дела. Серијал текстова почињемо од Рада Главаша.

Шта важно и занимљиво садржи књига „РЕВИЗИЈЕ, РЕВИЗИЈЕ“?

Књига садржи опсежан избор из моје по-следње три књиге. Разлози за тај избор биће речени са разматрањем битних тема које су у књигама обрађене... Вероватно ће читаоци нај-пре запазити избор из књиге КАТАКЛИЗМА КОМУНИЗМА (изд. 1995, 1997). Неки ће пи-тати: зашто је попново објављена та критич-ка поезија? Зар комунизам још није поражен? Мој одговор је: свакако да није! Од досада-шњих „демократских“ власти није званично осуђено зло што су комунисти учинили Срп-ском народу, нити издаја националног иден-титета и интереса. „Демократи“ су обавезно морали да у републичкој скупштини огласе једну резулуцију опште осуде комунистичког антисрпског и антихришћанског деловања, њиховог свеколиког злочина и штеточинства. Истовремено, требало је рехабилитовати све Србе који су пружали отпор и нацизму и ко-мунизму, с обзиром на то да су оба зла била погубна за Српство... Али, није чудо што наше политичке странке нису ништа учиниле за Истину и Правду, јер су готово све формиране од стране комуноидних служби безбедности. У партијама су на свим нивоима предводници били тајни сарадници поменутих служби, ре-грутивани из редова полуинтелигената... Ко-мунисти су још једном преварили народ, обу-кавши - национално одело, што су деценијама највише газили. И у цркву нагрнуше, из истих разлога преваре (не спомињући више стотина свештеника побијених од комуниста).

Шта ту може књижевна реч?

Ако је истинска, може да буде мање лошег него што би било да није те речи... Насто-јао сам да говорим правим речима... Једна од значајних ствари у овој књизи, сматрам, јесте то што сам апострофирао, те ишибао, главне кривце за опстајање злодуха прошлога вре-мена, за опстанак окошталих лажи и подвала. А кривци су: квази-интелектуалци, школова-ни у том времену, затим поткупљени писци и песници, исувише неодговорни, често и не-зналице... Указао сам и на кривицу европских интелектуалаца и писаца за крах Европе пред деловањем Новог светског поретка, који су та-кође неодговорни, или слуге на продају. Јер, нису пружили никакав отпор деловању ових поробљивача света, чији је центар у Амери-ци... Најпогубније делују масони, у чијем окри-љу је настала и комунистичка секта, досад нај-убитачније средство креатора НСП...

Које су још битне теме разматране у књизи?

Битни проблеми света... Највећи проблем је сигурно - пренасељеност планете. Нема услова да на њој живи више од две до три милијарде људи, тако да не буде штете за ресурсе планете, колико ни за односе између људи. Поодавно

сам се запитао: Колика је носивост планете? У прекобројном свету већ се догађа програ-мирана отимачина. Стога је неопходно да на-ционалне, религијске и политичке групације убудуће стално преговарају и договарају се о паметном и ненасилном разрешавању овога огромног проблема...

Поставио сам питање још једног великог проблема - ПРЕВЕРАВАЊА И ПРЕНАРОД-ЊАВАЊА, тј. превођења људи у друге народе и друге вере... О томе је одавно требало да ми-сле, пишу и делују писци и песници... Нарочи-то се то тиче нас Срба, јер су многи негдашњи Срби деловањем историјских зала преведени у друге народе, у окружењу... Главни став је: да се не могу признавати тековине зла, да се никако не могу одбацити преци и сво њихово добро, зато је стално потребно на један дели-катан и братски начин позивати такве људе, те продукте историјског зла, да се врате у род. Поготово што је било много непотребних жр-тава услед тога што се ништа није чинило да се исправе подвајања у роду и одвајања од рода. На пример, не заборавимо жртве у поменутом „рату братства-јединства“. Један род, а неколи-

ко вера и народа, неколико зараћених страна! То није нормално. Није нормално то отуђење, нити истрајавање у отуђењу, особито код од-рођених... Браћо „католици“, и ви браћо „му-слимани“, вратите се у род. Од сваке вере ва-жнији је прастари род српски, носилац првог монотеизма: култа Бога Сунца, заслужан за утемељење духовности, писмености и цивили-зације (што, наравно, квази-интелектуалци не знају)...

Нови светски поредак измишља и намеће причу о љ у д с к и м п р а в и м а, кроз која се провлачи много чега наопаког и бесмисленог. Поједине групе бесмисличара траже којекаква људска права - а нису људи. На то би треба-ло одговорити са потенцирањем ЉУДСКИХ ДУЖНОСТИ! А прва дужност је - бити човек како је потребно, како је одавно одређено... Не можемо да живимо како хоћемо, него како на-лажу давно утврђени кодекси: морала, врлина и смисла...

Ова три кодекса сам истакао као три највећа постигнућа у историји људског рода, као нај-важније тековине првенствено религијских сазнања и искустава... У вези са тим залажем се за одређене важне ревизије у теолошкој дог-матици свих конфесија и за промене у дело-вању цркава, тј. свештенства. Наиме, досад су у религијској проповеди форсиране приче из далеке прошлости верских групација, приче из познатих верских књига, предања, митови, легенде, и све то наметнуто је као -истина! Ми-тови, наравно, нису истина. Може да се гово-ри само о њиховим значењима. У свему овоме лоше је то што свака од конфесија и цркава намеће другима те своје тобожње истине - као једино истините! Тако се стварају непотребне и зле распре, које деле и завађају људе, а рели-гије би требало да хуманизују и уједињују. Због тога је неопходно да се у свакој од цркава убу-дуће истакну тековине досадашњег религиј-ског живота, а најпре кодекси морала, врлина и поимање смисла, где је исходиште свег пози-тивног наслеђа сваке од вера. То је најбољи пут човека ка човеку, да се људи хуманије сретају, разумеју и братиме... до љубави јединствених људи...

...Још понешто бих истакао, о чему сам у књизи размишљао... исказао сам противљење п р о ф е с и о н а л н о м с п о р т у као једном од моћних средстава Но-

РАДЕ ГЛАВАШ

О КЊИЗИ „РЕВИЗИЈЕ, РЕВИЗИЈЕ“-Шибом по писцима и интелектуалцима. -Брбљање као проблем данашњице. -Фолирањем политика постала фолитика

ПИТАМО СТВАРАОЦЕ

Раде Главаш

Насловна страна књиге Рада Главаша „Ревизије, Ревизије“

ХА-ХА-ХА-АХ...

Тај - о! - бојник страхата шака прахахахасве више узима махата шака прахахахакидише већ без дахата шака прахахахамногоглава аждахата шака прахахахагосподар свег крахата шака прахахаха.................................Једном ће киша плахахаха спрати шаку праха(1974)

Раде Главаш, Ревизије, ревизије, Запис, Аранђеловац, 2012, стр. 9.


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

У прошлом, првом броју новообновље-ног часописа „Стварност“, привукли су

ми пажњу текстови посвећени истакнутом оперском певачу Живану Сарамандићу, угледном Аранђеловчанину, на страницама 14. и 15. под насловима „Људска и уметнич-ка громада“ и „Били смо иста генерација“.

Будући да сам са Живаном био дуго годи-на добар друг, пријатељ, усудићу се рећи и брат, осећам потребу да и ја напишем крат-ко сећање на те дане наше младости, који су оставили дубок траг у мени.

Дуго седим над празним папиром са оловком у руци, док бујица сећања навире у мени. Пребирам по гимназијским, касни-је студентским данима када се Живан и ја нисмо раздвајали. Просто не знам о чему да пишем, који догађај да издвојим, којим на-шим згодама и незгодама да дам предност, јер су све тако дечачки искрене, пуне енерги-је и полета. Која и колико имена да поменем, а да ненамерно „заборавим“ многе друге и тако оставим могућност да их повредим.Живан! Толико тога знам о њему и његовој ужој и широј породици да бих могао да на-пишем краћи роман. Живан! Имао је своју велику љубав - музику. Увек га се сећам са гитаром и ту негде чујем његов непоновљи-ви бас, којим је нама друговима, као певачки владика, у разним ситуацијама, разгаљивао душу руским романсама, староградским пе-смама и баладама.

Живан! Једна од најјачих карика која је непопустљиво држала у вези нашу дружи-ну. Друговали смо од раних гимназијских, па све до његових последњих дана. Свестан сам да на овом папиру исписујем само зане-марљиве обрисе догађаја, збивања и људи који су нас чинили испуњеним, својима, та-квима какви смо били. Живан! Студентски дани у Београду, наравно као и гимназијски у Аранђеловцу, без раздвајања. Кафанице, ћаскања, шетње, путовања и чини ми се, не-како, најмање учење. Ово је поготово важи-ло за мене, јер сам био на четири факултета, а нисам стекао ни једну диплому. Као да сам већ тада предосећао да ми она неће бити много потребна у животу. Пардон, имам обичај да кажем да поседујем диплому „пе-ронског“ факултета.

У тренутку ми кроз главу прође сећање на један догађај у Београду, везан за мене и Живана када је он имао часове певања код чувене оперске диве. Ноћ уочи јутра када је имао часове код Зденке Зикове, задржали смо се у некој од београдских кафана. Буду-ћи да смо били утренирани за овакве вече-

ринке, није било проблема да пораним и да Живану правим друштво код професорке. Уђемо у неку зграду и ја останем да га чекам у неком предворју док Живан не заврши ча-сове певања. У току вежбања, касније ми је сам Живан причао, изађе госпођа Зикова и затекне ме, вероватно изненађена, док спа-вам дубоким сном заваљен у некој фотељи испред њене учионице. Није ме дирала, него се, вероватно збуњена, вратила на часове. Срећом, испоставило се да она није знала да сам дошао са Живаном, нити је он стигао да јој каже ко сам. Могу само мислити шта је све падало на памет уваженој госпођи када је видела како незнанац спава слатким сном испред њене радне просторије. Када ме је Живан пробудио, интересовало га је како је изгледао мој сусрет са Зденком Зиковом. Није могао да поверује да је једноставно ни-сам ни приметио, а имао сам прилику да се видим очи у очи са тако угледном дивом!

Од силних успомена на Живана, које ми се често мотају по глави, најдража ми је као поклон-успомена - његова гитара! Понекад невешто пређем прстима преко њених жица и док слушам познате акорде, као да видим сиулету мога друга и учини ми се да свира-мо и певамо као некада!

Стеван Михаиловић Стевица

ЖИВАНОВА ГИТАРА-НАЈДРАЖИ ПОКЛОНСтевица Михаиловић, једна од највећих легенди аранђеловачког фудбала, пише о другу, пријатељу и брату Живану Сарамандићу

Стевица Михаиловић (први ред - лево) и Живан Сарамандић (први ред - десно) са Драгољубом Андрићем у парку Буковичке бање

ОДЈЕЦИ И РЕАГОВАЊА

вог светског поретка: да се бесловесној маси узме огроман новац, што се слива у касе свет-ских силника, који ће, несумњиво, и према ви-ђењима пророка, проузроковати нове страхо-те, као што су чинили у минула два-три века.Профи(т)-спортом постиже се циљ залуђива-ња гомиле, да не буде свесна шта јој се чини у процесу поробљавања. У ту сврху, споредно и површно намећу се свему битном, и намеће се иживљавање анималног и дивљачког над разумом и смирењем... Подвикнуо сам б р б љ а њ у, једном од већих данашњих проблема. Никад раније није се толико брбљало. Не само у разговору, него још више у новинама, на те-левизији, у политичком варању (фолитици), и у безбројним безвезним и непотребним књи-гама (које не треба читати)...

...Из садржаја моје књиге још да нагласим позив на нову посвећеност С т и д у, готово заборављеном, а тако потребном на размеђу два миленијума, с обзиром на то шта су људи људима чинили у многим оргијама срама и бесрамности... Нема важније песме од Песме Стида... Али, песници и писци готово ништа не пишу од Стида...

Шта је, ипак, најинтересантније у књизи РЕВИЗИЈЕ, РЕВИЗИЈЕ - као посебан допри-нос сагледавању оног што је најбитније у при-чи о човеку?

То је, несумњиво, елаборација Основне чове-кове истине, Најистинитије истине, мимо које - о неразума! - живимо, мислимо и деламо... У својој прошлој књизи довољно сам написао о тој Истини, али показало се да је потребно да се све то још подробније и јасније каже, а због индолентног приступа читалаца томе над чим би требало мало више напрегнути мождане вијуге. (Данас се летимично чита - па је и памет летимична)... Дакле, о чему се ради, кад је реч о нашој Основној истини... Ради се, уствари, о највжнијој онтолошкој истини. Онтлогија је наука о људском бићу какво биолошки јесте, какво је створено. Човек је биолошки готово сасвим ништавно биће: слабо, крхко, болесно, трулеће (тј. стареће), и на крају нестајуће... То је разумео још старозаветни човек - свесник, те је у 39. псалму рекао досад најзначајније речи: БАШ ЈЕ НИШТА СВАКИ ЧОВЕК... Ме-ђутим, мада је ово непобитно и непорециво тачно - људи су пренебрегли, потпуно игнори-сали, Најистинитије спознање, па су све своје живљење, мишљење и делање засновали на - самообмани. Свак је изградио неку уобрази-љу у којој обитава, уобразиљу о себи, о свету и другима. Из које не можеш видети како би требало ни себе, ни другог, ни свет. Напротив, самозаваравања и разне фатаморгане те уо-бразиље потхрањују нарастање таштина, сује-та, таштине се потом сукобљавају, уобразиље се сударају, и ту је праузрок многог зла...

Стога смо дужни да живимо са својом Бит-ном истином, са познањем своје ништавности и пролазности, и то свакодневно и целоднев-но. Тако ћемо имати један поуздан коректив за своја надимања и надмености. Кажи себи, читаоче: ЈАД сам, и боље ћеш разумети друге, нећеш се трсити и над њима иживљавати сво-ју самообмануту агресивност и грабљивост... Научи, схвати своју онтолошку ништавност. Немаш право да се клониш битног спознања. Дужан си да се навикнеш да живиш са том сво-јом Истином. Све мора бити њом одмерено и подмерено. Кад се навикнеш, биће ти лакше. И бићеш бољи, свакако...

А. Т.


ЈУН 2013.

У питомини шумадијске качерске области, у забукуљском селу Босута, налазе се темељи

цркве Светог пророка Илије, који своје трајање памте још од половине петнаестог века. Векови-ма средиште молитве и тиховања монаха, сеља-на и свих оних које би пут и усуд доводили под његове сводове, сведок венчањима и опелима, радостима и недаћама, најездама туђина и сло-бодарским покличима, сузама бола и сузама ра-досницама, лелеку и осмеху. Свему томе, и још много чему је манастирска црква, са својом бра-тијом, била савременик, утешитељ и молитвени заступник пред Престолом Творца.

А онда се, у једном тренутку на рушилачком путу муслиманског туђина и његове крваве са-бље нашла и качерска светиња. Манастир је по-харан, срушен, уништен...

Само су још понеки камен на камену, прко-сно и неукротиво срасли на темељима Илињског манастира, сведочили о дому молитве у коме су душе монаха и мирјана што свој животни век живљаше крај њих, градили као жилу куцавицу своје вере, идентитета и трајања. Муслимански окупатор је људе посекао, књиге попалио, камен урушио, бришући тако са лица земље, наоко, и сам манастир. Али, храм који су овдашњи људи зидали у себи, храм у највећој дубини срца свог, који је силом Духа Светога и подигао манастир-ску цркву кроз задужбинарство Гргура Бранко-вића, молитву шумадијског пастира и земљорад-ника, није могао да уруши. Могао ју је утрнути, одложити, наоко утихнути, али не и угасити. Могао је да посматра манастирску рушевину као духовни гроб људи који су живели у Босути, али није могао да зна да је заправо само посадио семе које ће и после безмало две стотине година од злочина, савременицима бити једнако дато на старање, да га видају и поново освештају, и свест да је обнављање тог рушевног трага прошлости залог њихове сопствене будућности.

И палио је народ Славску свећу подно Виса, међ рушевинама, саслуживао је жубор Качера

свештенику док би ломио Славски колач. Није шумадијски тежак прекидао своје усрдне моли-тве пророку што беше огњеним кочијама узнет у небо, ни када му је ивица буковог шумарка по-стала певница, а маховина простирка Царској трпези. Сваког двадесетог дана месеца јула (дру-гог августа по Грегоријанском календару) народ би се, макар шачица мештана и оних из околине, молитвено обраћао, кроз молитве Боговидцу, чудотворцу и ревнитељу вере Божје, од племена Аронова из Тесвите, самом Господу и Спаситељу. Поглед свој и молитву упућивали су Небу, али је и свод под којим су се молили било голо небо.

А онда је, 2010. године, док су се малобројни мештани сабирали око манастирске Славске иконе, домаћинство Славе преузео човек који је дошао са стране, али је свој корен понео одатле. Његова иницијатива обнове манастирске цркве као да је сажела израз и артикулисала глас овда-шњих житеља за оживљавањем духовног живо-та. У жељи да се сав посао, у увек тешким вре-менима, обави што брже и квалитетније, Илија Јовичић, директор престижне основне школе „Лазар Саватић“ из Земуна, покренуо је живу ак-цију прикупљања материјалних средстава, добио благослов црквених великодостојника, аними-рао општинске челнике и угледне привреднике, штампао промотивне плакате и флајере, израдио умањену макету будућег изгледа обновљене све-тиње, покренуо сајт Босуте са свим релевантним подацима предстојеће обнове цркве, обратио се понаособ, писаним путем, житељима питомине подно Виса, позивајући их да се сви укључе, не само као приложници, већ и више, као заједни-чари великог подухвата који се наметнуо у освит двестоте годишњице (2015. године) од османлиј-ског крвавог пира. Наос порушеног храма је по-ново примао мноштво који физички више нису могли да стану међу освештане темеље. Шачицу посвећених, који су чували да пламен Славске свеће не утрне, наследило је мноштво оних који су опет јасно чули молитву пророка.

У СУСРЕТ ВАСКРСЕЊУ БОСУТСКЕ СВЕТИЊЕ

У времену када је Србија преживљавала те-шке тренутке своје дуге историје, као вазал

Отоманског царства након тешке битке на Косо-ву, дух српске културе, упркос свему, винуо се у висине. На Косову јесмо изгубили кнеза и цело учено племство, али богаство српске мисли и стваралачког духа, због којег су витезови и дали свој живот, наставља да се умножава и живи. У том времену настаје Јефимијина „Похвала кне-зу Лазару“, Ресавска преписивачка школа, једна нова светла српска династија Бранковића, али и Моравски стил градње цркава и манастира. Овај стил изражава сву красоту српске архитектонске мисли, где можемо јасно видети да богата визан-тијска култура наставља да живи у српској мисли тог времена. Мало је цркава и манастира те врсте, па је самим тим њихова вредност још већа: црква Лазарица у Крушевцу, манастири: Манасија, Ра-ваница, Љубостиња и манастир Светог пророка Илије у Босути. Овај дивни манастир сазидан је око 1450. године, под брдом Вис, и преживљавао је судбину свога народа све до 1815. године, када су га Турци запалили и срушили. Тако срушен манастир је био напуштен близу двеста година,

У том науму, тој великој мисији несебичног давања себе зарад свеопштег духовног буђења, мисији која, колико год да је на први поглед лич-на, још више је и свеопшта, саборна, укључујући и све оне који на било који начин уграђују своју личност у ту велику слагалицу Обнове, такође се очитује слика обнове Живота самог! А тешко је и, вероватно, немогуће наћи краћу и јасанију слику да се схвати смисао оваквих грађевинских подухвата од оне, којом су се огласили људи оку-пљени око идеје обнове светиње што се уздиже изнад Петрове цркве, крај Новог Пазара, уселив-ши у наша срца мисао и сазнање да са обновом манастира Ђурђеви Ступови, градећи храм гра-димо – себе!

Подигнут је, у најбољој традицији средњеве-ковне српске архитектуре, нови пирг са кога се чује ново звоно, прилог Уроша Јовичића, који је преузео домаћинство сеоске Славе од свог оца, годину дана касније. Међутим, сав досадашњи ентузијазам и истински велики уложени труд у тражењу сопственог идентитета кроз почетак об-нове светиње могао би да угрози увек присутан проблем – недостатак новчаних средстава за на-ставак започетих радова. Зато је свест и спозна-ја сопственог места, кроз прилоге, у уграђивању себе у зидине светиње нешто што је велики и не-одложан задатак свих којима је на срцу чежња да новопостављено звоно Илињског манастира не јечи пусто у глувој ноћи, већ да буде позив на са-бирање и заједницу свих који живе на овом пар-чету Качерског шара. Без такве помоћи велика је опасност да се радови зауставе, а дом молитве и даље не буде саставни део овог дивног села.

Oбнова босутске светиње свакако представља и Васкрсење душе народа који ју је кроз столећа и чувао, није напуштао, молитву сред ње упражња-вао и када су мраз и студен посред наоса били саслужитељи њене злосрећне историје. Усрдну молитву која је услишена.

Небојша Раичковић, професор

СТВАРАЛАЧКИ ДУХ И ДАНАС ЖИВИ МЕЂУ БОСУЋАНИМА

и само кроз причу неких разумних Босућана спо-мињан.

Од 1995. године, када је извршено археолошко откопавање и испитивање манастирког остатка, о манастиру Светог пророка Илије у Босути се не говори као о нечему што је камење и људско се-ћање затрпало. Када је 1998. године опет отпеван тропар светом пророку Илији у овој манастир-ској цркви, тада се опет пробудио дух обнове, дух наших предака у Босућанима, и поново се јавила жеља да се испод брда Виса, служи Богу Света Литургија. Пре десетак година је обновљена ма-настирска слава светог пророка Илије и сеоска литија Спасовдан. Сваки пут када би се прили-ком манастирске славе, Босућани нашли заједно, говорили су на који начин да покрену изградњу старога манастира. Приликом манастирске славе 2010. године, у госте нам је дошао Илија Јовичић, директор школе „Лазар Саватић“ у Земуну. Илија је рођен у Босути, али са већ пет година живот га одводи из Босуте, прво у Инђију, Аранђеловац, па затим и у Земун, где је својим великим трудом постигао велики углед за себе и своју породицу. И управо захваљујући њему, и његовој породи-

ци, у Босути се после скоро двеста година зачуо звук звона, позив свима на молитву. И сабирао се народ на молитву, и на рад на том питомом ме-сту, покрај цркве. Када се погледа тај вредни скуп људи, види се да четири слова „с“, четири оцила која подсећају и опомињу да само слога Србина спасава, заиста могу и остварити.

Међутим, како је манастир Светог пророка Илије у Босути, значајан не само за Босућане, већ и васколико српство, потребно је да се у слогу ових људи најпре укључе и људи из аранђеловач-ке општине, како би успели да остваримо диван сан обнове манастира. Велики је то сан, али и ве-лики проблеми који га прате! Парцеле на којима се налази манастир нису у власништву цркве, овај проблем је за сада и највећи, јер је полазна тачка свих даљих радова, али ту су и питања прилазног пута, воде, маркетиншког представљања... Надам се да ћу у скоријем року моћи да вас информи-шем о решавању неких од наведених проблема! А до тада нам остаје жеља, и наш упоран рад да 2015. године, када ће бити две стотине година од рушења манастира, обновимо манастир и све вас дочекамо подно брда Виса, у порти обновљеног манастира Светог пророка Илије.

Синиша Јовановић,преседник Црквено-грађевинског одбора

ОДЈЕЦИ И РЕАГОВАЊА


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

ФЕНОМЕНАЛАН ДОДАТАК

Прочитао сам целу децембарску „Стварност“ и стварно имаш материја-ла за прелазак са периодичних на месечна, па чак и седмична издања! Али овај до-датак о Илији Михајловићу је напросто ФЕНОМЕНАЛАН, НЕВЕРОВАТАН, ИЗ-УЗЕТАН...! Свака ти част! Одушевио си ме! Ја имам припремљених 80-ак чланака из „Новина сербских“, у којима се помињу Аранђеловац и Аранђеловчани у 19. веку, па ти и то могу дати! Можда би требало убацити катастарске скице - просторни план ових одузетих Илијиних парцела - да се зна ко је на тим парцелама сада! Још једном свака ти част!

Дејан Миланов

ХРАСТ - СИМБОЛ

У овој земљи, стварно, нико не може да остане нормалан. Зашто? Због разних бри-га. Проблем егзистенције, незапосленост, глад, беда, људи раде за џабе, плате нере-довне, социјално и здравствено неосигура-ни, Косово... Да ли је још српско или није, дали су га политичари издали, ови сада или они пре њих. Незапослена деца која не зна-ју шта ће са својим животима и остало. Да не спомињем бомбардовање са свим по-следицама и ратове пре бомбардовања. Да не спомињем Милошевића, убиство Ђин-ђића, Караџића и Ратка Младића. Ово је само мали део оних проблема који овај народ притискају последњих двадесет и кусур година, а који остављају неизбрисиве последице на психу људи.

Међутим, у Србији није лако живети и ако немаш све ове проблеме, као што их је-дан број грађана нема. Али пошто је Срби-ја земља чуда увек се нађе нешто што ће и оно мало здраве памети, што је преоста-ло код сваког од нас, довести у питање. То последње у низу чуда која се овде догађају јесте храст у селу Савинац, а на траси будућег аутопута. И све оно што се тим поводом збива.

Наиме, верујем да је добром делу српске јавности познато да поменути храст представља праву природну реткост на овим просторима и у Европи. Он је рет-кост због тога што је толико стар – 600 година и више. Оно због чега сам се ја искре-но забринуо јесте његова судбина. А каква би трагедија била да га наши „спасиоци народа и државе“ униште, покушаћу да илуструјем једним примером односно са-знањем које сам стекао гледајући на РТС-у америчку научну серију „Свет после људи“. Амерички научници из различитих обла-сти природних и техничких наука поку-шавали су да дочарају садашњим земљани-ма како би изгледала планета када би са ње нестао човек и његов живот. Ова промена се представљала раздобљима од 10, 50, 100, 200, 400 и 600 година. Даље вероватно нису могли да предвиде. Каква подударност са старошћу храста у Савинцу. А ево како би

свет изгледао 600 година после нестанка људи – лако је објаснити. На планети зе-мљи не би постојало ништа што је човек током своје цивилизације успео да изгради тј. створи својом руком. Све грађевине ко-јима се човек данас поноси уништио би зуб времена. Ништа не би било препознатљи-во. Једино што би преживело и подсећало на то да је на овој планети живео човек, научно назван хомосапиенс, било би ђубре које је оставио иза себе. Наиме, само би после 600 година океанима плутала остр-ва велика по неколоко хиљада квадратних километара пластичних флаша и друге бионеразградиве амбалаже, а све би то у океане стигло водотоцима. Импресивно, зар не?

Сада можете замислити шта смо ми спремни да уништимо, а што нисмо сво-јом руком створили, за шта је било по-требно шест векова да би изгледало овако како данас изгледа. Дивимо се ономе шта други поседују, а они поседују све те вред-ности зато што су знали да их сачувају. Аутопутеви ће се градити и убудиће и си-гурно ћемо их имати више него сада, али ако овај храст одсечемо више га никада не-ћемо имати. Ни Американци нису одсекли секвоју, а могли су, него су од тога направи-ли туристичку атракцију тако што је ау-топут прошао кроз то огромно дрво.

И да закључимо. Храст треба сачувати без обзира на цену, јер праве вредности не-мају цену. У овој земљи је за задњих дваде-сет година изгубљена представа о правим вредностима. Пред нашим очима је у том времену све уништено на бруталан начин и никога ноје било брига за цену уништења. А цена очувања храста за наше полити-чаре је превелика. Зато предлажем нашим политичарима да сачувају храст да не би били упамћени искључиво по ономе што су уништили, а не по томе шта су сагра-дили. Међутим, они су своје место у исто-рији овог народа и државе већ обезбедили – довољно су уништили. Уништили су оно чиме управљају, државу, и оно чиме влада-ју, народ. Верујем да ни храст овима неће одoлeти.

Драгослав Арсенијевић

АРАНЂЕЛОВАЧКИ БРЕГОВИ

Свако место и град има своје приче, леген-де, обележја и јавна места. За Аранђеловац се може рећи да је препознатљив по парку Буковичке Бање, са „Старим здањем“ и још сијасет ствари које су познате у ближој и широј околини. Али, има и једна специфич-ност са којом би се наш град могао упорeди-ти и са вечним Римом, а то су брежуљци. Тамошњи свакако историјски знаменити-ји, али нама су наши брегови најдражи.

Као прво навео бих „Ђајино брдо“ на коме се налази црква Светог Архангела по коме је и сам град добио име. На том брежуљку налази се једна од неколико градских основ-них школа и један фудбалски стадион. Са

суседне падине „Јешовац“ својом страном гледа на цркву и сунчаним јутрима обасја-ва комшијски брег. Иначе, падина „Јешов-ца“ прелази у део следећег, „Ђикиног брда“, које је добило назив по надимку лекара Миомира Јовановића Ђике, великог човека свог времена. Све куће у двориштима смер-них домаћина као да се сливају у целину са „Отвореним пољем“, које се већ спаја са подбукуљским насељима.

Диван поглед на сва поменута брда пру-жа се са супротног брда „Пресеке“, низ чију се дугу падину протежу „Сеничани“. Ту је „Колонија“ на чијој северо-западној стра-ни постоји и језеро. „Златарска падина“ се протеже на неколико насеља, такозва-не Ламеле, Белошевце и сам Златар, после

чијег врха, на северној страни, пут води у историјски Орашац. И падине подвенчачке „Врбичке реке“ памте давна времена, ве-ковима пре него је од Врбице указом књаза Милоша Обреновића 1859. године настао Аранђеловац.

И госте Буковичке Бање могли бисмо да упознамо са аранђеловачким бреговима. Предлажемо свим туристичким послени-цима у нашој вароши да припреме одгова-рајући програм посећивања нашим брежуљ-цима. Сви некако више пажње поклањамо котлини са три паралелене градске улице, него ли бреговима - чуварима Аранђеловца.

Ненад Ковачевић

ПРЕПОЗНАТЉИВА СТВАРНОСТ

Драго нам је да је први број листа запливао у будућност. Први утисци су више него повољни.

Види се и осећа посебна, позитивна препознатљивост, у односу на друге магазине.

Хвала на уступљеном простору. Срдачан поздрав свима.

Илија и Раде Бунтић

ГРАД У СРЦУ

Са задовољством сам прочитао Први број старе (нове) „Стварности“. Чести-там. Аранђеловац то заслужује. Много тога се у Аранђеловцу догађа однедавно, а што се везује за Ваш рад.

Хвала је Богу да се неко почео бринути и за културне вредности, а које су нестале када су Аранђеловац преузели неки други, којима овај град није ништа значио и ко-јима није био у срцу.

Само напред! Желим Вам успешан рад и у наредном периоду.

Илија Јовичић

ПИСМА ЧИТАЛАЦА


ЈУН 2013.

РЕФОРМА ПРАВОСУЂАКако је Пера (Петар Богићевић) постао Мика (Миодраг Марјановић)?

Пре пет година 837 судија у Србији остали су без посла! Тако су одлучили чланови

Високог савета судства (ВСС). Делиоци прав-де нашли су се на улици, јер нису ушли у нову мрежу судова. Године 2010, њих 822 подноси жалбу Уставном суду Србије у којима побијају наводе ВСС о свом не(раду) и достојанству за часно бављење судских позивом. На накнад-ном конкурсу ВСС 32 судија враћа на посао.

Године 2011. укупно 753 неизабране судије-чека на одлуку ВСС о приговору (жалбама). ВСС 109 неизабраних судија враћа на посао, а остале приговоре одбија. Прошле године Уставни суд Србије налаже враћање на по-сао око 600 неизабраних судија. Преосталих 119 бивших судија постали су у међувремену адвокати или пензионери, а 20 их је у међувре-мену умрло!

То су најкраћи статистички подаци општег ре(избора) судија и преиспитивање тог ка-дровског дела реформе српског правосуђа.

После вишегодишњег спора са Високим са-ветом судства, враћене судије у већем броју нису задовољне како су распоређене у посто-јећу мрежу судова. Њихова агонија неизве-сности трајала је преко 30 месеци, али добро је, што су за то време били на платном спи-ску, очекујући правду седећи у својим кућама и становима! За њих се у правосуђу користи израз „повратници“. И међу њима постоји по-дела на оне које је вратио Високи савет суд-ства и оне које је ВСС одбио, да би их касније „вратио“ Уставни суд Србије.

За одговорност чланова ВСС и Државног већа тужилаца из реда судија и тужилаца из-јаснили су се, и домаћа и инострана стручна јавност, удружења судија и тужилаца, синди-кат правосуђа... Да Високи савет судства због „фарсе“ кадровског дела реформе правосуђа нема кредибилитет потврдили су и извештаји мисије ОЕБС-а и шефа делегације Европске уније у Србији Венсана Дежера.

Поступак за разрешење изборних чланова ВСС, веома је компликован, тако да су они заштићени као бели медведи - рекао је Драго-мир Милојевић, вршилац функције председ-ника Врховног касационог суда и председава-јући ВСС. Он је на конференцији за новинаре потврдио, да је позвао чланове ВСС-а из ре-дова судија да поднесу оставке из моралних и стручних разлога, јер су све њихове одлуке у поступку ревизије избора судија поништене!

Треба напоменути да се Уставни суд није ба-вио појединачним односом неизабраних суди-ја (жалилаца) према условима поновног избо-ра (враћања на посао), јер је то у надлежности ВСС, већ је у складу са својом надлежношћу, испитивао само законитост побијаних одлу-ка. За такву одлуку било му је довољно, што су у разматрању приговора учествовали чла-нови савета, који су били и актери доношења побијаних одлука и што у поступку реизбора није оборена претпоставка да затечене судије испуњавају реизборне услове.

Не може се избећи истина, да међу судијама и даље има оних, који то не би требало бити: нису довољно стручни и достојни да деле правду у име народа. Неки су учествовали у изборним крађама, неки били у сукобу инте-реса, неки „угађали“ дневној политици и дру-ги разлози довољни за њихово разрешење.

Најстарији судски предмет у Србији датира од 1971. године. То је парница пред Вишим су-дом у Београду. У првом основном суду у Бео-граду има више нерешених предмета од пре 40 година! Просечно трајање судског поступка у Србији је девет година, што је заиста предуга-чак рок. Подсетимо на важећу уставну одред-бу (члан 32): „Свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд,

правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, осно-ваности сумње, која је била разлог за покрета-ње поступка, као и о оптужбама против њега“.

Према статистичким подацима чак 70 одсто становништва Србије има „контакт“ са судом. То је забрињавајућа истина. У свим судовима Србије прошле године било је у раду више од пет милиона предмета (5.315.547). Најоптере-ћенији су основни судови, а у њима поједине судије имају и по пет пута више предмета у раду од својих колега, па је отуд и неједнак приступ грађана правди.

После усвајања законских измена о мрежи судова, током овог лета, приступиће се ко-начном распоређивању свих судија. Тек када се успостави нова мрежа судија (очекује се у јулу), биће расписан и конкурс за избор пред-седника судова.

Грађани Србије с правом очекују да ће ре-форма нашег правосуђа коначно почети да даје боље резултате. Област људских права и слобода и правосуђе, биће и најтежи „испит“ у будућим преговорима за улазак наше земље у Европску унију.

У мом радном веку често сам се питао да ли сам погрешио што нисам оставио новинар-ство и отпочео да се бавим правним послови-ма? Данас, после четворогодишњег „дружења“ у својству пуномоћника оштећених пензионе-ра, пред Првим основним судом у Београду, дилеме више немам. Стечено знање с Правног факултета у Сплиту не бих могао успешно да спроводим у пракси наших судова, који често „суде“ по наређењу и притисцима.

Бора Његован

НЕГАТИВНО ИСКУСТВО АУТОРА ТЕКСТА

Пред Првим основним судом у Београду био сам у протекле четири године пуномоћник осморици Аранђеловчана који су тужили Фонд социјалног осигурања војних осигура-ника за незаконито мање исплаћене пензије. Просечан дуг био је 250. 000, 00 динара. Више од тридесет пута сам био на рочиштима или у потрази за изгубљеним документима у Београду. Посао сам успешно завршио и сви су тужиоци добили свој дуг.

Непрецизно написане пресуде, затурени документи, судски захтев за плаћање већ плаћене таксе за пресуду, после две године, неправилно спајање тужби, необавештава-ње тужиоца о отказивању рочишта, само су део доживљених проблема у поступку судског процеса пред Првим основним судом. Војни пензионери су ускраћени дуг наплатили, а већ је у току борба за други дуг. Реч је о не-законитој крађи, којој је кумовао свакако и министар одбране Војске Србије, јер је про-пустио да Фонд СОВО усклади војне пензије (повећање 11, 6) од 1. јануара 2008. до данас. Дуг државе с каматама износи око 12 мили-јарди динара. Председник Удружења војних пензионера Србије Љубомир Драгањац, под-нео је Првом основном јавном тужилаштву у Београду кривичну пријаву против Слађане Бојовић, вршиоца председника Управног суда у Београду, због сумње да је злоупотребила службени положај.

Војни пензионери други дуг чекају пет годи-на! Њих око 40. 000 стигли су до тужби про-тив Републичког фонда ПИО и Управног суда. Касније следи жалба Уставном суду, па следи Суд за људска права у Стразбуру! Човек заи-ста не може а да се не запита „ко ће пресећи правосудни чвор“?

ОД ПЕРЕ МИКА ИЛИ НАМЕРНА ОМАШКА?

Указивањем само на грешке, избегли сте све остало што је репрезентовало кандида-та (судију) за поновни избор на ту функцију. Зашто се Високи савет судства определио да селективно цени рад судије, питала је др Оливера Вучић, судија Уставног суда Србије.

„Не могу да се изјасним“, одговорила је Нела Кубуровић, млада саветница у Администра-тивној канцеларији Високог савета судства.

То је само једно од бројних постављених питања на заседању Уставног суда Србије по жалбама неизабраних судија 26. новембра 2010. године, када се расправљало о жалби Петра Богићевића, једног од троје судија Оп-штинског суда у Аранђеловцу, који су остали без посла, као и више од осам стотина њего-вих колега.

За Петра Богићевића (дугогодишњег судију и председника суда у Аранђеловцу) у образло-жењеу за неизбор наведен је податак Мини-старства правде да је испуњеност његове норме у предметима истраге био - нула! Други податак из годишњег извештаја о раду суда говорио је сасвим супротно - да је испуњеност његове норме била 115 одсто!!! Испоставило се да је то тачан податак.

-То је ОМАШКА - рекла је председница ВСС.

-Наводити омашку, од које зависи даља професионална судбина судије, овде је недопу-ствиво, била је категорична судија Уставног суда др Оливера Вучић.

Петар Богићевић је на расправи Уставног суда био кратак и прецизан: - Тридесет годи-на сам радио у суду и никада нисам био испод норме. Ово што сам доживео је срамота за правосуђе. Не могу да схватим, да нико није проверавао податак о нула посто испуњено-сти норме?! Они су (ВСС) само гледали шта да ураде како би ме скршили! Још да додам - када сам 2007. године почео да радим пре-тежно кривицу, давани су ми врло тешки и врло стари предмети, које други пре мене нису заказивали пет година, па су ушли у моју статистику као минус - сасуо је Петар Боги-ћевић у „лице“ присутним судијама.

Изгледа да члановима Високог савета суд-ства није била довољна већ наведена „ома-шка“ према Петру Богићевићу, па су учинили још један, незапамћени „гаф“ у српском суд-ству. Цитирамо текст из поменуте одлуке: „Комисија високог савета судства је Високом савету судства поднела предлог, да се при-говор Петра Богићевића одбије, а предлог је заснован на чињеницама које је Комисија у поступку у смислу одредбе члана 8. Правила утврдила, а на основу извештаја о раду за Миодрага Марјановића, за посматрани пе-риод за 2006, 2007. и 2008. годину, те навода из изјаве коју је дао подносилац приговора на рочишту одржаном пред Комисијом ВСС 13. 07. 2011. године у присуству посматрача и јавности.

Ето, како су врли правници ВСС прекрсти-ли нашег Перу у Мику, што не би у писаној Одлуци промакло оку ни студенту прве годи-не правног факултета!

Данас, после 33 и по месеца од фарсе Висо-ког савета судства, Петар Богићевић, наш суграђанин и угледни правник и адвокат, вра-ћен је на посао. У судници смо га затекли „за-трпаног“ гомилом предмета које нико до сада није решавао! Биће му потребно пуно време-на да то учини, чак и уз пребачаје норме од хиљаду одсто. „Омашку“ и „кумство“ Висо-ког савета судства памтиће до краја живо-та, а и писца трагикомедије „Пера и Мика“ већ је пронашао!

ДРУШТВО


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

ПОСЛЕДИЦА ЛОШЕ ПРИВАТИЗАЦИЈЕ

СЛОМ КОНФЕКЦИЈЕНада у новим производним погонима

АРАНЂЕЛОВАЦ - Србија је седамдесе-тих и осамдесетих година имала нај-

савременију и најразвијенију конфекцију у Европи а све заблуде и промашаје наше политике, али и хирове са стране, платили су управо конфекционари који су скоро 90 процената своје производе и извозили, нај-више у земље Европске уније.

Српски текстилци са око двестотине хи-љада радника у укупном извозу Србије уче-ствовали су са једном трећином и били су тих деценија највећи произвођач конфек-ције у Европи. Санкције из деведесетих а потом и лоша политика према овој привред-ној грани, довели су је до просјачког штапа. Уништени су велики системи попут Бека, Клуза, Рудника, Јумка... затим неконтроли-сани увоз робе углавном лошег квалитета, свели су ову грану на око тридесетак хиљада радника.

-Након ступања на снагу Споразума о сло-бодној трговини текстилом са ЕУ 2005, одев-ни предмети постали су трећи производ у извозу Србије одмах после челика, воћа и поврћа - каже Весна Васиљевић, секретар Удружења текстилаца Србије. Држава још није препознала снагу ове гране и зато тре-ба да смањи узимања из ње, уведе ред на тр-жиште и пре свега спречи неконтролисани увоз несертификоване и неквалитетне робе. Обавезе текстилних фирми да унапред пла-те ПДВ мора бити коригована - наглашава Васиљевићева.

СРПСКА КОНФЕКЦИЈА ПОДНЕЛА НАЈВЕЋИ ТЕРЕТ САНКЦИЈА

-Српска конфекција поднела је највећи терет санкција из деведесетих а потом су је дочекале изузетно лоше приватизације које су је скоро сатрле - каже Слободан Мимовић директор „ГМ текса“ из Горњег Милановца. Квалитет наше конфекције познат је Евро-пи и зато не изненађује повратак Бенетона, Боса, Голдреса, Голден лејди, Калцедонија, Фалке... Обученост наших радника, солидан машински парк и близина тржишта су наше велике предности. Ипак, пред нама је про-блем који ће нас стићи за седам-осам година а то је радна снага. Лош положај ове гране узроковао је изузетно ниске зараде које су далеко испод просека и крећу се око 15.000 а то је дестимулативно за младе. Стручне шкoлe су скоро позатваране па ћемо уско-ро остати и без неопходног, посебно средње стручног кадра - наглашава Мимовић.

-Запад има интереса да производњу кон-фекције измести у Србију баш због познатог квалитета и близине - каже Небојша Пре-ковић власник конфекције „Студио 034“ из Аранђеловца, ја сам због тога велики део производње из фабрике у Паризу пребацио овде и не треба да изненађује повратак во-дећих светских кућа у Србију. Наша велика предност је израда малих серија које захте-

вају квалитет и брзину, то је оно где можемо успешно да парирамо Кини, Турској, Егип-ту, Мароку и осталима са Истока - упозора-ва Прековић.

-Велико тржиште које нам се отвара су Ру-сија и Белорусија - каже Тигрин Качар вла-сник конфекције „Стиг“ из Новог Пазара, док на друга тржишта углавном радимо по систему лон послова овде можемо пласи-рати комплетно свој производ. Нажалост у Србији произвођачи тканине скоро не по-стоје па смо принуђени да је увозимо а то додатно оптерећује пословање - наглашава Качар.

КУПИ , ОПЉАЧКАЈ, ПРЕПРОДАЈ

Већи део приватизација у Србији је углав-ном лоше изведен а једна од најлошијих оба-вљена је 2006. године. „Ирва инвестиције“, власништво Ђорђија Ницовића у једном та-ласу откупљује три највеће српске конфек-ције „Први мај“, „Нитекс“ и „Рудник“. Од приватизације па до покретања производње није било ништа или још горе, многи погони ових фабрика су опустошени и позатварани.

Горњомилановачки „Рудник“ је од седам фабрика затворио погоне у Краљеву, Аран-ђеловцу, Прањанима и на Руднику. Радници су отпуштени, опрема отерана а хале зврје празне. Фабрика у Аранђеловцу је својевре-мено запошљавала 800 радника и са седам хиљада сашивених дневно била највећи произвођач кошуља у Европи.

Да се приватизација спроводила по мо-делу: купи, опљачкај, препродај, говори и податак да се опрема није продавала као средство за производњу које има своју на-мену, очуваност, књиговодствену вредност, већ по тежини!? Машина која је тешка пола тоне, тону, две тоне!? Тако је машина која вреди неколико десетина хиљада евра про-дата као машина од једне тоне!?

Када је крах већ био пред вратима, рад-ници Нитекса а потом и Првог маја крећу у штрајк, нису више могли да гледају пропаст својих, некада моћних фабрика. Држава је била принуђена да интервенише и привати-зација је поништена. Фабрике су скоро уни-штене али не и њихова репутација па зато не изненађује долазак Боса и Бенетона.

Сведоци смо да се страни инвеститори стављају у далеко повлашћенији полажај од нас - једногласни су Мимовић, Прековић и Качар, они по једном раднику добијају од 5 до 10 хиљада евра! Ми ништа! Наша ори-јентација је извоз а све је више произвођача са брендираним производима као кошуље „Леонардо“, „Ариљски веш“, „Зекстра“, „Ја-смил“... Неколико страних модних кућа већ је показало интерес за куповину брендира-них производа што је далеко исплативије него лон пословање.


Небојша Прековић

Милан Кнежевић

Рудник, Аранђеловац

Конфекцијска радионица


ЈУН 2013.

СА АРАНЂЕЛОВАЧКИМ САВЕТОДАВЦИМА КОЈЕ ЈЕ ЈЕДНО МИНИСТАРСТВО ПОЉОПРИВРЕДЕ ЗАПОСЛИЛО А ДРУГО СМС ПОРУКОМ ОТУСТИЛО

ДОБРА ИДЕЈА У ПОГРЕШНО ВРЕМЕСТРАТЕГИЈА

Србији по речима Филимоновића недо-стаје стратегија пољопривредне производ-ње од најмање пола века.

-Словенија која је толико пута мања од Србије има 4500 агронома а ми нисмо могли са издржимо ни 1500!? Пољопривредници-ма у Србији су потребни саветодавци али код нас постоји неки увозно-извозни лоби који диктира услове рада. Произвођачи би требали да у фебруару знају цену производа који треба да беру у јуну месецу, наглашава Филимоновић.

Од 1500 агронома-саветодаваца које је бивше Министарство пољопривреде,

шумарства и водоприврерде Републике Ср-бије запослило у пролеће 2011. године, њих десеторо било је ангажовано и на подручју општине Аранђеловац. Уз Драгољуба Стоја-новића, Милуна Филимоновића, Весну Ми-лошевић и Анкицу Ускоковић посао је до-било и четворо дипломираних инжењера из Београда и по један незапослен стручњак из Прибоја и Неготина. Добра идеја нажалост дошла је у погрешно време, у предвечерје из-бора.

Када је ангажован за саветодавца Дра-гољуб Стојановић из Аранђеловца у својој радној књижици имао је уписану 31 годину радног стажа.

-Био сам задужен за три села, два села сам држао самостално (Вукосавце и Горњу Трешњевицу) а једно (Брезовац) делио са кoлeгиницом, све укупно око 200 регистро-ваних пољопривредних газдинстава. Идеја је била добра али нама су давани неки, рекао бих, административни послови. Морали смо да спроводимо налоге из Министарства и ништа самостално нисмо могли да урадимо.Чак сам једном добио и „грдњу“ кординатора што сам нешто урадио ван онога што нам је прописано - каже Драгољуб Стојановић.

Милун Филимоновић, дипломирани ин-жењер агроекономије био је задужен за пет села; Босуту, Јеловик, Гараше, Прогореце и Даросаву. Два дана радио је у Прогорецима и Даросави а по један у остала три села.

-За тих десетак месеци ја са терена носим само лепа искуства. Проблем је што је то тра-јало јако кратко тако да практично ефекат нашег рада није могао да се види одмах, већ би можда био видан после годину, две дана. Требао је да буде ангажован већи број саве-тодаваца и да нам се да већа слобода у раду - каже Филимоновић и додаје: -Ми смо ан-гажовани у незгодном тренутку и то је више изгледало као предизборна кампања него као пројекат који ће мало дуже да траје. Сви они који мало боље познају пољопривреду знају да резултати не могу доћи преко ноћи већ за то треба време, код неке производње резул-тати долазе после годину дана а код друге по-сле чертири-пет. Било би боље да се за неке ствари питала струка а не политика и ефекти би били много бољи.

Филимоновић сматра да би резултати ула-гања у пољопривреду били бољи да се о њој не води брига само у време и пре избора већ на много дужи временски период.

Весна Милошевић, дипломирани инжењер хортикултуре била је „задужена“ за Бању и Брезовац.

-У почетку сам била мало скептична али временом током дружења са људима могу рећи да нас и данас зову због неких нејасно-ћа, бонова, регистрације газдинстава иако већ 10 месеци не радимо, каже Весна Мило-шевић.

После неколико послова ван струке Ан-кица Ускоковић, дипломирани инжењер во-

ћарства и виноградарства добила је посао у струци и била је „задужена“ за Врбицу и део града (Аранђеловац 1.).

-Жао ми је што се све ово овако заврши-ло. Имали смо посао, плату, плаћене путне трошкове. Радили смо посао који волимо и за који смо се школовали. Првих месец, два, било је малих отпора од стране власника га-здинстава јер им „неко долази у домаћинство и тражи неке податке, колико имају земље, број грла стоке“. Домаћини одмах питају да ли ће то да се опорезује! Ми смо остали у контакту са појединим газдинствима и данас се чујемо а опрему коју смо добили морали смо да вратимо, каже Анкица Ускоковић.

Србија је по много чему специфична зе-мља. Сваки посао, па и онај са добрим на-мерама мора бити обавијен у обланду неке странке. За разлику од запада, где се за про-машаје губе фотеље и положаји овде све гре-шке плаћају порески обвезници. Људи се на положајима мењају али навике остају.

После свега произвођачи у Србији се пита-ју која је то производња и који производ који им може донети пристојне приходе на дуже стазе јер до сада сви други у ланцу од „њиве до трпезе“ добијали су већи део колача од оних који су направили основни производ.

Простора за производњу има. Велике по-вршине пољопривредног земљишта су недо-вољно искоришћене. У сточарству због (не)организованог откупа накупци „коло воде“ већ деценијама, воћарство и виноградар-ство је у успону али траже и велика улагања. Средства за заснивање производње, заштиту и складишне капацитете већи део произво-ђача нема па су принуђени да раде по ценама велетрговаца и накупаца. Све у свему узевши мали произвођачи могу да зараде само гла-вобољу.

Потпуно укидање царина на пољопривред-не производе из Европске уније 1. јануара 2014. године велики је испит не само за про-извођаче хране у Србији већ и за ову власт.

Текст и фотографије:Миодраг Петровић

Аранђеловачки саветодавци: Филимоновић, Ускоковић, Милошевић и Станојевић, с лева на десно

Савремени воћњаци

Овце на паши

Село лети

Жетва

ПОЉОПРИВРЕДА


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

АКАДЕМИК ЗОРАН ПОПОВИЋ

БЕСЕДОМ „ОВЕРИО“ УЛАЗАК У „КУЋУ БЕСМРТНИХ“После 37 година научног рада и избора за редовног члана Српске академије наука и уметности, академик Зоран В. Поповић приступном беседом, крунисао свој научни рад и постао први Аранђеловчанин који се окитио „ореолом славних“ Срба

Приступном беседом у Српској академији наука и уметности Аранђеловчанин ака-

демик Зоран В. Поповић, професор београд-ског универзитета, „оверио“ је, 20. маја ове године, свој прошлогодишњи (1. новембар 2012) избор за редовног члана ове угледне установе. Др Поповић је ушао на велика врата у „кућу бесмртних“ Срба и тако крунисао 37 година свог научног рада. Његов стваралач-ки опус, у најкраћем, обухвата: седам књига и монографија, 362 научна и стручна рада (као аутор и коаутор), 23 чланка у националним научним часописима, 64 чланка штампана у зборницима радова са међународних или до-маћих конференција, а 85 радова објављено је у виду конференцијских резимеа. Попови-ћева научна остварења побудила су значајну пажњу светске научне јавности, па су их дру-ги научници користили у својим радовима и цитирали га преко 1200 пута.

Вест о избору и беседи др Зорана Поповића у САНУ наишла је на изузетан одјек у Аран-ђеловцу, јер је Поповић први Аранђелов-чанин који је ушао и „кућу славних“, после више од 150 година постојања града под Бу-куљом. Овим поводом, нико од представника аранђеловачке власти није нашао за сходно да ода признање овом угледном научнику и удостоји га пријема.

Одмах по приступној беседи у САНУ, ака-демик Зоран Поповић, одазвао се позиву наше Редакције и дао екслузиван интервју за „Стварност“.

Аранђеловац је после више од 150. година постојања добио првог човека у „друштву бесмртних“ Срба. Како гледате на чињеницу да ћете остати уписани у историју роднога града као први међу толико умних и позна-тих суграђана који ће бити овенчан ласка-вим признањем, чланством у Српској акде-мији наука и уметности?

Добро сте приметили да је Аранђеловац имао велики број умних и познатих сугра-ђана. Ја сам једноставно био „срећнији“ од осталих. Радио сам пуно и остварио много резултата који су имали одјека како у ино-странству тако и код нас. То је помогло да мој научни опус буде запажен и да чланови САНУ одлуче да ми је место у тако угледном дому. Посебно је задовољство када сте из јед-не средине први јер се у историји та чињени-ца, можда и неправедно, увек истиче.

решавајући низ актуелних проблема у доме-ну физике и технике материјала. У посебне успехе које је од избора у САНУ др Зоран В. Поповић остварио спадају: публиковање преко 60 радова у међународним часопи-

Како доживљавате избор за редовног чла-на САНУ и шта он Вама лично значи као угледног научника?

Избор за редовног члана је последња сте-пеница у научној каријери код нас, као што сте већ истакли „упис у друштво бесмртних Срба“. Велико је задовољство наћи се у та-квом друштву, а и обавеза.

Да ли су Вас звали Ваши школски друго-ви из гимназије или осмогодишње школе из Аранђеловца и честитали Вам чланство у САНУ?

Не овога пута, али када сам пре 6 година примљен за дописног члана САНУ то је био случај. Најтеже је ући у Академију. Зато је права радост постати дописни члан. Постати редован члан САНУ је нешто природно, што се од дописног члана једног дана очекује. Тек избором за редовног члана стиче се звање академик.

С друге стране, приступне беседе нових академика у овој земљи, где је важније ко ће тог дана бити избачен са „Фарме“, нису „ме-дијски интересантне“. Јавност се усмерава на сазнање ко је већа будала, шта је рекла и урадила. Шта и ко је постигао великим радом и трудом је за креаторе наше медијске сцене неважно. Зато се наша јавност и не обавешта-ва о таквим догађајима, нити се они унапред најављују. Тако да многи, који би дошли или ми честитали на пријему у редовни састав академије, нису били обавештени.

Како сте се осећали 20. маја када сте одр-жали приступну беседу пред својим колега-ма поводом Вашег избора за редовног члана САНУ?

Приступна беседа је јединствена прилика да својим колегама академицима и широј јавности, прикажете своја постигнућа, шири прилаз науци и истраживањима, и ако хоће-те и животу. То све мора да буде саопштено беседом не дужом од 30 минута. Због тога треба да изаберете један проблем о којем ћете причати и то учините на начин који ће бити јасан широком аудиторијуму коју чине стручњаци различитих специјалности. Мо-рам да признам да сам био забринут како ће моја беседа бити примљена, јер се на основу ње ствара утисак о квалитету и опусу једног научника. Задовољан сам како је моја беседа прихваћена.

Приликом Вашега избора за редовног члана САНУ, 1. новембра прошле године, за Ваш пријем је гласало 55 чланова, што иде у прилог мишљењу већине да сте апсолутно заслужили улазак у „кућу славних“?

Период од избора за дописног члана 2006. године до избора за редовног члана 1. но-вембра 2012. је био најплодоноснији период у мојој каријери. У том периоду, како су пре-длагачи за мој избор за редовног члана у за-кључку предлога истакли:

„Од избора за дописног члана САНУ до данас, др Зорана В. Поповић је наставио са интензивним, плодним и креативним радом,

После промоције - са мајком Драгом, оцем Војиславом и сином Вуком

КРАТКА БИОГРАФИЈА ЗОРАНА В. ПОПОВИЋА

Академик др Зоран В. Поповић, науч-ни је саветник Института за физику у Београду и редовни професор Електро-техничког факултета у Београду. Рођен је 23. фебруара 1952. године у Аранђелов-цу, где је завршио осмогодишњу школу и гимназију. На Електротехничком фа-култету у Београду је дипломирао 1975. године на одсеку техничка физика и смеру физика материјала. Докторирао је 1984. године из области вибрационе спектроскопије на Универзитету у Љу-бљани. Др Зоран В. Поповић је као аутор или као коаутор до сада објавио 362 на-учна и стручна рада, од тога 100 после избора за дописног члана САНУ, од којих је 181 објављен у часописима изузетне научне репутације, односно 63 од избора за дописног члана САНУ. Поред тога, об-јавио је седам књига, 23 чланка у нацио-налним научним часописима, 64 чланка у зборницима међународних и домаћих конференција и 85 конференцијских ра-дова објављених у виду резимеа. Укупна цитираност радова Зорана Поповића је преко 1.200, без аутоцитата и цитата коаутора.

Зоран В. Поповић је старији син при-маријуса др. Војислава Поповића (88 го-дина) познатог аранђеловачког зубног лекара и Драге Поповић. У браку са Аран-ђеловчанком Оливером, дипломираним инжењером пејзажне архитектуре, има сина Вука (стоматолог) и ћерку Петру (фармацеут).

Др Зоран Поповић на свчаној седници СО Аранђеловац награђен је признањем „26. јул“.

Зоран Поповић - беседа у САНУ

ПОЗНАТИ АРАНЂЕЛОВЧАНИ


ЈУН 2013.

сима највеће репутације; издавање обимне монографије о оптичким својствима нано-материјала; добијање статуса међународног и националног центра изврсности за Центар за физику чврстог стања и нове материјале којим руководи, увођење нових експеримен-талних техника и технологија, одржавање великог броја предавања по позиву на међу-народним конференцијама и припрема већег броја прегледних радова, организација ме-ђународних конференција, реализација про-грама капиталног опремања науке у Србији, вођење комисије за акредитацију научнои-страживачких организација у Србији. Његов научни опус потврђује и велики број цитата у часописима, монографијама и уџбеницима. Као професор на докторским студијама дао је значајан допринос развоју младог научног кадра. Истовремено је био успешан и у при-мењеним истраживањима која су имала за резултат готове производе“.

Све то је било препознато и подржано од стране академика који су великом већином, тајним гласањем, одлучули да подрже овај предлог одељења за Техничке науке САНУ и изаберу ме за свог члана.

Откријте, ексклузивно за читаоце „Ствар-ности“, на чему тренутно радите у својој на-учно-истраживачкој области?

Радим на две групе проблема. Једно су нова класа високотемпературских суперпровод-ника на бази гвожђа, а друга широка област су нанооксидни материјали.

Молимо Вас објасните, за мање упућене, шта су то нанонаука и нанотехнологија и која сте светски призната достигнућа оства-рили у овој области?

Дозволите ми да, пре него што пређем на излагање научних резултата, кажем неколико речи о научним прилазима и типовима науч-ника, како ја то гледам и који имају везе и са мојим поимањем научног рада.

Условно речено научне прилазе поделио сам на три врсте. Први сам назвао „Викинг“, дуги „Титаник“ , трећи „Колумбо“ прилаз.

„Викинг“ прилаз има мото „помоћу штапа

БЕСЕДА ЗОРАНА В. ПОПОВИЋА

„КОЛУМБО“ ПРИЛАЗ - ОТКРИВА АМЕРИКУ(Уз сагласност Зорана В. Поповића, „Стварност“ прва ексклузивно објављује део приступне беседе чији је наслов: „Наномагнетизам. Суперпарамагнетизам у Се1-xFexО2-у нанокристалима“, а поводом његовог избора за редовног члана САНУ)

и канапа“, а може и да се посрећи. Заснива се на екипи која је храбра, која нема опрему нити велико знање, тако да резултати који се по-стижу, нису запажени.

„Титаник“ прилаз подразумева да све што се ради и на чему се ради је најбоље могуће. Нај-већи брод, најскупља опрема, најспособнија посада. Међутим, баш та ексклузива доводи до занемаривања важних чињеница и упозо-рења, што може да има за последицу и ката-строфалан исход. У физици и науци уопште, није редак случај да најграндиознији експери-менти често не раде.

„Колумбо“ прилаз је онај који изгледа нај-лепши. Подразумева да су за одређена истра-живања обезбеђени ресурси, од најквалитет-нијих истраживача, преко адекватне опреме до финансијских средстава за одвијање ис-траживања. У Колумбовом „експерименту“ пажљиво је изабрана посада предвођена врло искусним морепловцем, скупљене најкомплет-није мапе тога времена, одабрани релативно брзи бродови који су могли да понесу велике терете. Оно што је најважније, имали су ја-сан циљ да, пловећи према западу, пронађу нов пут до западне Индије, данашње Индонезије. Резултат је много већи и значајнији него што је то планирано, а то је било откриће Амери-ке.

Кад говоримо о типовима научника, ја их разликујем као ровокопаче и антилопе. Рово-копачи су они који своју истраживачку бра-

зду продубљују, продужавају и целога живота остају у њој. „Антилопе“ скачу са проблема на проблем. Због опасности од ровокопача, мора-ју добро да познају области по којима се крећу, односно „скачу“. Овај приступ је много захтев-нији, али је и одјек ових истраживања много већи него у првом случају.

Мој научни опус је почео као „викинг“, а развијао се тежећи да сваки резултат има „колумбовски“ карактер. Моје истраживач-ко поље је физика чврстог стања и физика материјала. Радио сам на синтези и карак-теризацији својстава различитих врста ма-теријала, од метала, преко полупроводника, суперпроводника, изолатора и материјала са магнетским својствима.

У својој 37-годишњој научној каријери до сада радио сам на великом броју система. Почео сам са полупроводницима слојевите структуре, затим са уско зонским и полумаг-нетним полупроводницима, полупроводичким супер-решеткама, типа GaAs/AlAs. Након тога су дошли високотемпературни супер-проводници, тада на бази бакра, данас на бази гвожђа, а затим једна широка група материја-ла која се означава као јако корелисани елек-тронски системи. То су купрати, ванадати, манганати, титанати. Реч је о системима са различитим начинима спинског и орбитног уређења, као и уређења наелектрисања. Ма-теријали са колосалном магнетоотпорношћу, термоелектрични материјали и у овом низу последњи су нанооксидни материјали: CeO2,

Нанонауке и нанотехнологије означавају истраживање, развој и примену материјала и структура нанометарских димензија (од 0.1 до 100 нм). Оне обухватају низ техника и технологија у оквиру физике чврстог стања и физике материјала, био-инжењеринга, хеми-је и информатике који конвергирају „одозго“ (топ-даун) или „одоздо“ (ботом-ап) ка нано-скали. Реч нано потиче од грчке речи нанос, што значи патуљак, а означава јединицу која је 109 пута мања од основне јединице. Када се ради о дужини, 1 нм износи 10-9 м, што је, на пример, око 5 пута веће од димензије атома, 70 пута мање од величине црвених крвних зрнаца, или 10000 пута мање од пречника људске длаке. Јединствена (стандардизова-на) дефиниција нанонауке и нанотехнологије још увек не постоји. Обично се наводи да је нанонаука истраживање појава и манипула-ција материјалима на атомском, молекулском и макромолекулском нивоу, где се својства материјала значајно разликују од истих на већој скали. Нанотехнологије су дизајн, ка-рактеризација, израда и примена структура, направа и система контролисањем облика и величине на нанометарској скали.

Промене својстава оксидних материјала при снижавању димензије честица ка нано-скали биле су предмет наших интересовања у последњих десетак година. Посебно је појава феромагнетизма на собној температури код оксидних материјала у нано фази изазвала велику пажњу истраживача. Феромагнетско уређење на собној температури код оксидних материјала у нанофази има велики потенци-јал примене у спинтроници, техници елек-тронских направа код којих се независно

контролише наелектрисање и спин носилаца. Показали смо да је појава феромагнетизма код СеО2 повезана са концентрацијом ва-канција (дефеката) и примеса (код допира-них узорака), тако што ова стања формира-ју нивое у забрањеној зони. Делокализација носилаца наелектрисања са примесних нивоа (метализација узорака у нанофази) потврђе-на је коришћењем Раманове и инфрацрвене спектроскопије. Утврђено је да магнетско уређење потиче од спинова проводних носи-лаца (тзв. зонски магнетизам), а не услед уре-ђења магнетских момената јона у кристалној решетки. Ова истраживања су дала ново све-тло у објашњењу феромагнетизма на собној температури код нанооксида.

Какве планове имате у погледу Вашег да-љег научног рада?

Нажалост услови за научни рад су се у на-шој земљи у последње две године драстично погоршали. Материјални трошкови за рад на пројекту се финансирају од стране ресорног министарства са око 250 евра по истражива-чу годишње. Од овога износа треба платити докторске студије, обезбедити материјал за рад, учествовати на међународним и дома-ћим конференцијама, одржавати опрему у радном стању, што је апсолутно немогуће. Не постоји ни перспектива да ће се нешто у наредној години променити. У таквим условима биће успех да експертизу коју смо постигли задржимо на постигнутом нивоу. Квалитет истраживања одржавамо и кроз врло разгранату међународну сарадњу.

Мирослав Живановић


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

TiO2, ZnO. У том периоду у којем сам радио у Институту за физику у Београду развијене су технике и технологије које су јединствене, не само у Институту за физику, него на целом српском простору и шире. Из низа техника и материјала којима сам се бавио, изабрао сам да вам даље говорим о магнетским мерењима на CeO2. За објашњење уочених ефеката било је потребно да се укључе и резултати спек-троскопских техника: Раманове спектро-скопије, далеке инфрацрвене спектроскопије и фотолуминесценције. Целокупна истражи-вања су комплетирана у нашој средини. Део узорака је добијен од стране др Б. Матовића из ИНН „Винча“, а мерења су радили моји са-радници из Института. Нешто од овога што ћу речи је део докторске тезе мог студента Новице Пауновића.

Истраживања која се у овој беседи приказу-ју спадају у нову област која се назива Спин-троника. То је област истраживања настала повезивањем магнетизма и електронике. У традиционалној електроници електрон је разматран само као носилац наелектрисања. У спинтроници се тежи да се постигне ма-нипулација, подједнако, и наелектрисањем и спином електрона. Направе које имају ова два степена контроле имаће много фунционални-ја својства од до сада реализованих на бази контроле само наелектрисања. Од материја-ла који се користи за ову сврху захтева се да буде врло добар полупроводник, то значи да

има велику покретљивост носилаца наелек-трисања и да буде феромагнетик већ на собној температури. Посебно је појава феромагне-тизма, на собној температури код оксидних материјала у нано фази, изазвала велику пажњу истраживача због велике могућности примене у спинтроници.

Ми смо нашу пажњу усмерили на СеО2 који показује феромагнетизам на собној темпера-тури у нано фази. Очекивали смо да ће фе-ромагнетизам бити још више изражен када будемо смањивали величину честица, што до-води до повећања броја кисеоничних ваканци-ја, што одговара повећању број Се3+ јона који су носиоци спина. С друге стране, допирањем гвожђем у двовалентном и тровалентном стању, очекивали смо да ће се феромагнетска својства још више појачати. Уместо планира-ног, а у складу са колумбовским прилазом по-менутим раније, добили смо да материјал има суперпарамагнетска својства Показали смо да је појава феромагнетизма код СеО2 повеза-на са концентрацијом ваканција (дефеката) и примеса (код допираних узорака), тако што ова стања формирају нивое у забрањеној зони. Делокализација носилаца наелектрисања са примесних нивоа (метализација узорака у нано фази) потврђена је коришћењем Рамано-ве и инфрацрвене спектроскопије. Утврђено је да магнетско уређење потиче од спинова про-водних носилаца (тзв. зонски магнетизам), а не услед уређења магнетских момената јона

За добре познаваоце аранђеловачких му-зичко-спортских прилика нема дилеме:

пензионисани професор музичког Алојз Хо-чевар Лојзи најбољи је фудбалер међу му-зичарима и ненадмашни мајстор нота међу спортистима. И Лојзи се никада није двоу-мио: „Са подједнаком страшћу и љубављу пикао сам лопту и пребирао ноте, али сам од музике живео и зато је имала предност!“

Заправо, седамдесетосмогодишњи Лојзи у овој години обележава несвакидашњи јубилеј - шест деценија на музичкој сцени. Аранђело-вачки музичко-фудбалски маестро на питање да ли је био већи музичар или ногометаш, ла-конски примећује: „Има ли шта лепше него пикати лопту „по нотама“ и „свирати ситан вез“ на ногометном игралишту!?“

Прво музичко образовање Хочевар добија у аранђеловачкој такозваној нижој гимнази-ји. Да ноте пригрли као једну од две највеће љубави побринула се наставница музичког Љубица Младеновић Љубче. На самом почет-ку школске 1952-53. године напише она на та-бли музичку вежбу и „баци рукавицу у лице“ ученицима: „Ко ово отпева, даћу му петицу за крај године!“ На тражење наставнице, пошто се нико није јавио, Лојзи прихвати „бачену рукавицу“, отпева вежбу без грешке и Љубче му закључи петицу. „Ту „бачену рукавицу у лице“ никада нећу зборавити, јер ме је сил-но мотивисала па сам се трудио и морао сам увек да будем спреман за час да не изневерим

поверење Љубчетино“, наглашава Алојз и до-даје да су од тада почели да му се остварују најлепши снови.

Стекавши додатно музичко образовање, Хочевар са 17 година, почиње да свира у орке-стру забавне музике КУД „Абрашевић“ на не-заборавним игранкама и музичком ревијама у Сали кнежева у „Старом здању“ и Дворани парк у Аранђеловцу. Са Живаном Сараман-дићем, Ацом Рељићем, Микицом Анићем и осталима из оркестра, побира прве плодове успеха на концертима забавне музике, ста-роградских песама и романси широм Србије. Међутим, не опија га улога музичке звезде. Напротив, чврсто стоји на земљи и корак по корак остварјује своје планове.

Још увек гладан већег музичког напредова-ња, солидно поткован знањем понетим из ги-манзије, упише средњу музичку школу у Кра-гујевцу. Међутим, стицајем непредвидљивих околности у које је било уплетено и пикање лопте, настави да похађа школу и успешно је заврши. У Крагујевцу успе да остави дубок траг у музичком животу, припремајући му-зички део прослева државних празника и се-осеке спортске игре, за шта пристижу и прва признања.

По повратку у Аранђеловац, Алојз Хочевар предаје музичко у ОШ „Душан Илић Чича“. Будући да то не задовољава његове амбици-је, у првој приватној послератној музичкој школи у Аранђеловцу, коју је основао Душан

Коњовић предаје хармонику, клавир и солфе-ђо. По одласку Коњовића у Тополу, Лојзи га наследи. Из тог периода остало му је у сећању, сељење из куће где је била музичка школа три године, када је суд наложио да се она врати власнику. Онда долази велика поплава 1969. године, када је вода продрла у просторије биоскопске дворане „Парк“ и уништила ин-струменте, ношњу и гардеробу драмске сек-ције, које су силом прилика сместили овде, док се не нађу нове просторије за музичку

НЕСВАКИДАШЊИ ЈУБИЛЕЈ АЛОЈЗА ХОЧЕВАРА ЛОЈЗИЈА

ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА НА МУЗИЧКОЈ СЦЕНИМеђу аранђеловачким музичким ствараоцима име Лозија Хочевара налази се међу најугледнијима. Нема значајније музичке установе и догађаја који нису везани за његово име. Његов редак јубилеј, својеврсни је културни догађај за Аранђеловац.

Алојз Хочевар

у кристалној решетки. Ова истраживања су дала ново светло у објашњењу феромагнети-зма на собној температури код нано оксида.

Примена наномагнетизма је пре свега веза-на за електронику и биомедицину. У магнет-ским дисковима је у последњих 50 година гу-стина магнетских записа повећана 17 милона пута. Већ је достигнуто суперпарамагнетско ограничење, значи не може да буде гушће. Друга примена наномагнетизма је у биомедицини и то у терапеутским техникама (хипертерми-ја, транспорт лека) и дијагностичким техни-кама, пре свега за појачање контраста слика које се добијају на скенеру на бази нуклеарне магнетске резонанце. Коришћење суперпа-рамагнетских наноматеријала као појача-вача слике има предности над коришћењем феромагнетских наноматеријала јер када се искључи магнетско поље, материјал који се користи за контраст, ако је феромагнетик остаје намагнетисан, што није случај са су-перпарамагнетским материјалом.

(Следио је приказ резултата мерења и мо-деловања физичких ефеката који су уочени и који потврђују напред наведене закључке. С обзиром на то да је овај део беседе уско специ-јализован и разумљив само за познаваоце ове научне области, изостављен је из сажетог приказа беседе који је припремљен за читаоце „Стварности“.)

ПОЗНАТИ АРАНЂЕЛОВЧАНИ


ЈУН 2013.

ИЗ БИОГРАФИЈЕ АЛОЈЗА ХОЧЕВАРА

Алојз Хочевар Лојзи рођен је 20. августа 1935. године у Параћину. Он је један од че-творице синова Франца (Словенца) и мајке Ане (Чехиње). Франц је као искусан стаклар добио посао у новој стаклари у Аранђеловцу 1947. године и преселио се са породицом у град под Букуљом.

Алојз је завршио основну школу и нижу гим-назију у Аранђеловцу, а средњу музичку шко-лу у Крагујевцу. Дипломирао је на Музичкој академији у Београду 1969. године.

Хочевар је радио као наставник музике у основним школама „Светолик Ранковић“, „Милан Илић Чича“ и гимназији „Милош Савковић“, где је био и директор. У аранђе-ловачком средњошколском центру био је по-моћник, а потом и директор. Дванаест годи-на је био директор школе за основно музичко образовање „Петар Илић“ у Аранђеловцу. У пензију одлази 1998. године.

Занимљиво је да су се четворица браће Хочевар: Рихард ( најстарији, умро), Алојз, Виктор (умро) и Хајни (најмлађи) рађали је-дан за другим на сваке четири године.

школу. Захваљујући Лојзијевој предостро-жности, остане сачувана слика Петра Илића, једног од оснивача и документација музичке школе у којој је и списак свих ученика ове установе.

Оснивање тамбурашког оркестра налази се, према Лојзијевим речима, на његовој листи догађаја за сва времена. Пре свега „тамбура-ши“ су најавили обнављање „Абрашевића“, а незаборавна су гостовања у Украјини, Немач-кој и Пољској.

Посебно поглавље у богатој музичкој кари-јери Лојзија Хочевара је оснивање Музичке омладине Аранђеловац 15. децембра 1968. го-дине. У жељи да млади добију што боље основ-но музичко образовање, Лојзију је пошло за руком да од посматрача музичких догађања, своје најталентованије „музичке бебе“ изгура до актера на подијумима многих престижних концертних дворана. Не малом броју члано-ва музичке омладине остали су у сећању као врхунски доживљаји бројни коцерти, клуб-ске активности, акција „Аутобусом у оперу“, прво место у Југославији и Србији у оквиру такмичења музичке омладине, треће место и неколико пласмана у самом врху у међуна-родном музичком квизу. Ипак, издвајају при-вилегију да присуствују концерту Берглинске филхармоније у Београду, којим је дириговао највећи пијаниста Фон Карајан. Захваљујући Хочевару, међу ретким слушаоцима била је и аранђеловачка музичка младеж.

У музичком мозаику стваралаштва Алојза Хочевара оснивање Школе за основно музич-ко образовање „Петар Илић“ у Аранђелов-

цу 2. октобра 1986. године на неки начин је круна његове посвећености музици. Његови убедљиви аргументи и упорност да младе музички образује, нису оставили равноду-шне челнике аранђеловачке општине, који су помогли да установа буде основана. Овај пе-риод остаће проткан нераскидивим пријате-љаством Хочевара и Трипе Симонутија, који је прихватио да предаје виолину. Виртуозни Трипо је пуну деценију долазио из Београда за Аранђеловац аутобусом на часове, ника-да не изостајући, мада је било проблема око превоза и тако одржао реч да ће „привремено помагати док не нађу неког другога“. Школа је постала толико популарна да ју је годишње похађало од 150 до 200 ученика. Проширила је своју активност и у Тополи. Неки од њених највећих талената прочули су се у свету музи-ке. Лојзи по таленту и ономе што је остварила издваја Ану Станисављевић која је дипломи-рала клавир у Италији.

Алојз Хочевар међу највеће домете у свом стваралачком опусу издваја неколико дела такозване уметничке, озбиљне музике, која је свуда где је извођена, изванредно примљена. Није мала ствар кад вас прихвате музички критичари и пробрана публика на београд-ском Коларцу, у Војводини, Црној Гори и ши-ром Србије. Нарочито му пуно значи што је гостовао на смотри „Мемер и звуци“ и што је једно вече било посвећено његовом ствара-лаштву.

Прва свеска Камерне музике, у издању аранђеловачке Народне библиотеке „Свети Сава“ 2008. године, коју је Алојз Хочевар по-

Алојз Хочевар свира на хармоници у оркестру

Алојз Хочевар у разговору са Мирославом Живановићем

Алојз Хочевар: клавир - инструмент - од кога се не раздваја

Браћа Хочевар. С лева на десно: Хајни, Виктор, Алојз и Рихард

светио Трију Симонути (Трипу Симонутију и његовим ћеркама Ани и Ирени) наишла је на запажен одјек у музичким круговима.

На прагу осме деценије Алојз Хочевар није „окачио о клин“ музичке ноте. Напротив, кује нове планове у музици. Намерава да ове го-дине, поводом шест деценија свог присуства у музичком животу, објави материјал са кон-церта Трио Симонути који је изводио његове композиције на Смотри „Мермер и звуци“ и на Коларцу. Ту су и снимци дечјих песа-ма и забавне музике које је изводио у Сали кнежева у „Старом здању“. У припреми је и издавање књиге композиција која ће, поред осталог, садржати и све песме Лојзија посве-ћене Аранђеловцу, Буковичкој Бањи, Букуљи и Циган Мали.

Познаваоце Лојзијевог музичког (и фудбал-ског) стварања увек је привлачила лакоћа ко-јом је он предано неговао и усавршавао сво-је таленте. Никада није тежио помпезности, него је као сваки велики стваралац, радио у тишини. Зато је немогуће набројати све што је остварио и допринео у музичком животу. Ово је скроман осврт на његова најважнија достигнућа.

Шест деценија плодног живота у музици и за музику није само јубилеј Алојза Хочевара, него је и значајан културни догађај за Аран-ђеловац.



ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

Добитник овогодишње књижевне награде за прозно дело „Данко Поповић“ је Јован

Радуловић, познати писац из Београда. Жири који су сачињавали академик Мирослав Еге-рић, Александар Јовановић, Радивоје Микић, Саша Миленић и Марко Недић, од тридесет понуђених дела одабрао је збирку приповеда-ка „Сумњива сахрана“.

Романописац и приповедач снажног дара и највећих признања, Јован Радуловић у десет нових приповедака исписује десет различи-тих мини романа, догађаја и портрета људи, наших савременика, који живе између старог и новог света, морала и духа две укорење-ности: у далматинској Крајини и Београду, у исто време. Наизглед груби живот и лик крију у себи танане анализе и психолошке потресе сложене човекове природе. Сумњива сахрана је подсећање на нешто што се дого-дило, не тако давно, и не тако далеко.

Награда Јовану Радуловићу уручена је у не-дељу, 18. августа, на Отвореној сцени у парку Буковичке Бање у присуству многобројних поштовалаца писане речи.


ДОДЕЉЕНА КЊИЖЕВНА НАГРАДА "ДАНКО ПОПОВИЋ“

ЛАУРЕАТ ЈОВАН РАДУЛОВИЋ

ЛАСКАВО ПРИЗНАЊЕ АРАНЂЕЛОВЧАНИНУ

ДВОСТРУКИ ДОКТОР НАУКА ЈОВАН ФИЛИПОВИЋИзузетно интересовање српске јавности за садржај друге докторске дисертације др Јована Филиповића коју је посветио растућем потенцијалу капитала српске дијаспоре

Презентацијом монографије професора др Јована Филиповића Виртуелни унив

езитет српске дијаспоре: настајуће лидер-ство једне нације, средином априла ове годи-не у Београду, српска јавност је имала прили-ке да се први пут упозна са садржајем његове друге докторске дисертације, којом је стекао звање доктора управних наука на Факултету за управу у Љубљани 2011. године.

Тиме је др Јован Филиповић, као дугогоди-шњи становник града под Букуљом, обезбе-дио достојно место у пантеону најистакнути-јих Аранђеловчана.

Пводом презентације своје студије др Фи-липовић, у ексклузивној изјави за часопис „Стварност“, каже:

- У докторској дисертацији изложио сам дугогодишње истраживање растућег потен-цијала капитала српске дијаспоре ( интелек-туалног, дружбеног и финансијског), који представљају плодно тле за истраживање ра-зличитих аспеката дијаспоре. Монографија, такође, представља апел творцима политика, који морају схватити да дијаспора није само неискоришћен национални ресур, већ и нео-правдано маргинализована заједница. Велика база података, која између осталог садржи и податке о близу 7.000 српских доктора наука, указује на чињеницу да практично не посто-ји област ( академска, истраживачка, култур-на, предузетничка и спортска) у којој српска дијаспора није значајно заступљена. Модел виртуелног универзитета дијаспоре, кроз ме-ђусобно и повезивање са матицом, омогућава

трансформацију „одлива“ у „прилив“ знања, експертизе и пословних шанси.“

Професор др Јован Филиповић (рођен 1962.) завршио је Машински факултет у Бео-граду, а после магистратуре и доктората на машинском факултету у САД, 1995. године вратио се у Србију.

Редовни је професор, шеф катедре за упра-вљање квалитетом и донедавно продекан Фа-култета организационих наука у Београду. Био је саветник за експертске ресурсе, науку и ви-соко образовање премијера др Зорана Ђинђи-ћа, подпредседник Привредне коморе Србије, државни секретар за дијаспору и члан Савета за дијаспору. Аутор је више књига и монога-фија, као и више од сто научних и стручних радова. Предавао је и предаје на више свет-ских и српских универзиитета. Председник је удружења грађана ГЕПС, посвећеног умрежа-вању матице и дијаспоре, посебно интелекту-алне.

Др Јован Филиповић ожењен је др Јеленом Филиповић, редовним професором Филоло-шког факултета у Београду, са којој има деве-тогодишњу близанчад Јелицу и Миодрага.

Ове године добио је признање Аранђеловца „26. јул“.

На крају изјаве за „Стварност“, др Јован Фи-липовић је открио део својих интимних осе-ћања која га везују за Аранђеловац:

„Рођен сам у Београду, то је мој град. Поред Београда, својим градом сматрам и Аранђело-вац, у коме сам провео део детињства и где и данас врло радо боравим. Често увиђам да је

најлепши део пута у иностранство повратак у Београд, Аранђеловац и Србију. Када ме пи-тају зашто сам се вратио из Америке, кажем да на целом свету постоји само једна улица у којој су моја основна школа „Карађорђе“, моја кућа, моја XII београдска гимназија, Вождо-вачка црква у којој је мој прадеда био свеште-ник пре скоро осамдесет година и ФОН на коме сам професор. То је Улица Јове Илића. Због тога сам се вратио!“

М. Живановић

Проф. др Јован Филиповић

Проф. др Јован Филиповић


ЈУН 2013.

Добровољно давање крви у Србији има дугу традицију и на то се никада није

гледало као на нешто што доноси одређе-ну корист, већ као на хумани, људски чин. Распадом великих фирми („Шамот“, ИЕП, Модна конфекција „Рудник“…) пресахнуло је и масовно прикупљање криви. На ширем плану војска је била велика „база“ давалаца, али и њеним свођењем на данашњи ниво, све је постало другачије.

Охрабрује чињеница да је број младих, ученика, студената у знатном порасту.

-Социјално економска ситуација се сва-како негативно одражава на добровољно давање крви али смо зато повећаним едука-тивним радом са младима и грађанима одр-жали, а у одређеним регионима и повећали број давалаца - каже др Душан Вујиновић, председник УО Црвеног крста. Просек да-валаца се креће око 4 одсто, у Војводини је нешто већи, али укупно предњачи подручје Пожаревца са седам посто. Укинуте су разне привилегије, али неке свакако треба врати-ти, посебно из области медицинских услуга.

-Дао сам крв 80 пута, некада на акције али много пута на позив пријатеља, комшија, кoлeга у невољи - каже Добривоје Дишић из Даросаве. Први пут сам дао крв у Сарајеву у

ЈНА, била је нека велика железничка несре-ћа.Много нас је дало и чинило нам се дас мо урадили неко велико дело. Наставио сам по-том у Електропорцелану где сам радио. Сада мој син Предраг наставља мој пут а, надам се и унук када ускоро напуни пунoлeтство, давање крви нам је у „крви“.

-Први пут сам дао крв када сам напунио 18 година, одмах сам и почео да радим у Ливници - каже Братислав Благојевић из Топoлe. До сада сам дао 118 пута. Поносан сам на синове Слободана и Радосава који су пошли мојим стопама. Слободан ради у Електродистрибуцији и они су добар при-мер организованог давања где фирма стиму-лише даваоце, млађи Радосав дао је крв, по позиву, десетак пута. Ја сам подпредседник Црвеног крста у Тополи и доста сам ангажо-ван у акцијама прикупљања крви. Осећа се одсуство великих фирми где је било доста добровољаца, данас се боримо да привучемо младе, а запослених међу даваоцима скоро да нема.


СВЕ ВИШЕ ДОБРОВОЉНИХ ДАВАЛАЦА

Добривоје и Предраг Дишић

БРИГА О НАЈМЛАЂИМА

-Велики јубилеј, не само за Планинарско дру-штво „Букуља“ већ и за Аранђеловац и Србију, провели смо у свечаној атмосфери, код наше планинарске куће на Букуљи. На свечаност су дошле све званице, од председника општине Аранђеловац Бојана Радовића и представни-ка Спортског савеза општине Аранђеловац, као и Планинарског савеза Србије и делегације планинарских друштава: ПСД „Рудник'“ Гор-њи Милановац, ПД ПТТ Београд, ПД „Победа“ Београд, ПСД „Маглеш'' Ваљево и ПД „Жежељ“ Крагујевац, прјатељи и чланови ПД „Букуља“. Том приликом уручене су повеље најстари-јим члановима друштва. Посебна признања – захвалнице, добили су донатори јубилеја: „Фортуна маркет“, „Домино маркет“, Пека-ра „Неша“, „Књаз Милош“ а. д. и Црвени крст Аранђеловац. Награђени су и чланови дру-штва за допринос у развоју Планинарског дру-штва „Букуља'“, међу којима нису изоставље-ни ни најмлађи планинари. Весеље уз музику и дружење трајало је до вечерњих сати. Јубилеј каквим се не могу похвалити ни много већи градови Србије, вредан пажње и поноса - рекао нам је Александар Аца Милинковић, председ-ник планинарског друштва „Букуља“.

Планинарско друштво „Букуља“ просла-вља редак јубилеј, 80 година постојања.

Када је основано, давне 1933. било је то једно од четири спортска друштва у Аранђеловцу, суочавало се са свим недаћама, успонима и падовима, нестајало и постизало велике успе-хе.

-Планинарство је спорт који увек тежи успо-нима и зато је „Букуља“, без обзира на време у

ПЛАНИНАРИ

ОСАМ ДЕЦЕНИЈА НА ВРХОВИМА

др Душан ВујиновићМихаило Крстић Вељко Антонијевић

Аранђеловац је на спортској мапи веома добро котиран, рукомет свакао предња-

чи, у обе категорије имамо одличне екипе. До-минација мушкараца у спорту полако се сма-њује па је оснивање женског фудбалског клуба привукло доста пажње.

Пре пет година заљубљеник у фудбал, Бра-тислав Ђедовић са тридесетак девојака осно-вао је фудбалски клуб „Буковичка Бања“. Вредне и амбициозне девојке брзо су напре-довале на лигашкој лествици, сада су у Другој републичкој лиги, али имају и веће амбиције.

-Девојке вoлe фудбал, упорне су и то је брзо дало резултате. Пре две године играле у фина-ле купа Западне Србије, а то је за екипу са не-колико година стажа велики успех - каже Ђе-довић. За улазак у виши ранг потребо је много више средстава што не зависи од нас, наше су добре игре и вредан однос према спорту и раду.


ЖЕНСКИ ФУДБАЛ

ФУДБАЛ ОСВОЈИО ДЕВОЈКЕ

Женски фудбалски клуб „Буковичка Бања“

ком је била, увек тежила напред. Од поновног активирања 1975. године стално смо у успону, стално на планинама, нема значајније плани-не у Југославији на коју наша нога није крочи-ла. Има наравно увек нових изазова а нама је у крви да идемо ка њима или на њих - каже др Душан Вујновић.

-Многи су ме питали шта је то што ме при-влачи, вуче на планине. Не знам, нисам могао да им објасним. Када се пењете на врх неке планине кипите од адреналина, када изађете на њега одмах размишљате о следећем, овај сте освојили, покорили - каже Михајло Кр-стић, најстарији члан друштва.

-Почео сам да планинарим са оцем и њего-вим пријатељима. Био сам са њима на многим планинама, најдраже ми је освајање Дурмито-ра - каже Вељко Антонијевић, најмлађи члан.



ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

У периоду између два броја „Стварност“ је основала и електронско издање часописа „Стварност“ - „Из-

међу два броја“, због указане потребе за објављивањем актуелних информација, попут обавештења - апела ЈКП „Букуља“ ради плаћања дугова за воду и комуналне услуге.

Апел аранђеловачких комуналаца је имао ефекта, али велики проблем наплате потраживања од правних лица и грађана мучиће запослене у ЈКП „Букуља“ и у наред-ном периоду. После различитих метода принудног на-плаћивања и опраштања дуговања, најважнија новина је што су сви корисници схватили да дугови морају бити плаћени и да некадашњих отписа (поклона) више неће бити.

Томе су се највише обрадовали Аранђеловчани са нај-нижим приходима, попут пензионера, који су и најре-довнје платише, док ће сви велики дужници морати да се маше за џеп.

Дакле, највећи ефекат апела ЈКП „Букуља“ је постиг-нут: свима је јасно да више нема „поклона и застаре-вања“, као и да не постоје „мала врата“ за избегавање плаћања комуналија. Добро је бар да је прошло време у коме су грађани са најмањим приходима, редовним пла-ћањем рачуна, обезбеђивали воду за оне који баш и не оскудевају.

Осим због матурских свечаности, ученици аранђе-ловачких средњих школа посећују хотел „Извор“

и зарад обављања стручне праксе, али и упознавања са садржајима хотела. Ове године матурским баловима че-творогодишње школовање крунисали су ученици и про-фесори све три овдашње средње школе: Техничка шко-ла „Милета Николић“, Економско-угоститељска школа „Слободан Минић“ и Гимназија „Милош Савковић“. Амбијент и забава, весело дружење и јединствено распо-ложење, какво само лепота младости може да створи, остаће свима у трајном сећању. Са Зорицом Ћираковић, директорком Економско-уоститељске школе, менаџмент „Извора“ је закључио уговор о обављању професионал-не праксе. После једномесечног рада у најлепшем хотелу у Србији и ученици, и менаџери и запослени у хотелу „Извор“, имају једни о другима само речи хвале.

Посебну пажњу запослених и менаџмента „Извора“ изазвао је предлог професора у Економско-угоститељ-ској школи Милосава Булатовића о жељи ученика оде-љења II1 да посете хотел „Извор“. Долазак ученика је ор-ганизован 19. априла ове године. На улазу у хотел госте је дочекао Славиша Живановић, портир, а о садржајима хотела говорио је Драган Тодоровић, директор.

После неколико дана у „Извор“ је приспела фотогра-фија коју објављујемо, и то са потписима свих ученика и професора Булатовића.

Фотографија са потписима посетилаца је архивирана у сефу драгоцених успомена хотела „Извор“, а о лепом гесту сведочи и „Стварност“.

АПЕЛ КОМУНАЛАЦА

СРЕДЊОШКОЛЦИ У „ИЗВОРУ“

(фотографија са ученицима)

(полеђина фотографије - потписи)

(факсимил ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈА СА ОБАВЕШТЕЊЕМ ЈКП "БУКУЉА“)

ИЗМЕЂУ ДВА БРОЈАел

ектр

онск

о из

дањ

е ча

сопи

са м

ожет

е по

глед

ати

на а

дрес

и w

ww

.stv

arno

st.rs

/cas

opis


ЈУН 2013.

Раде Мрљеш, млади дипломирани инжењер архитектуре, запослен у Заводу за заштиту споменика културе у Београду, кога Аранђелов-

чани памте по презентацији дипломског рада о реконструкцији „Ста-рог здања“ (презентација пре неколико година организована у Народ-ном музеју у Аранђеловцу), покренуо је занимљиву иницијативу - "за израду постамента скулптуре „Лава“ у парку Буковичке Бање у оквиру манифестације Смотра уметности „Мермер и звуци“.

„Стварност“ се придружује иницијативи амбициозног и вредног Рада Мрљеша и позивамо све наше читаоце да нам напишу своје мишљење (на адресу редакције или преко Интернета). Желимо да организујемо својеврсну трибину о овој иницијативи, јер је свим Аранђеловчанима познато да је „Лав“ мењао места (испред извора „Победа“, иза Пави-љона „Књаз Милош“...), изглед (прво је остао без постамента, а затим и без доње вилице...). Зашто? Одговори различити, а преовлађујући: направили Аустријанци када су окупирали Србију, у знак победе, па испод лава било копље са српском заставом коју гази „аустријски лав“! Дакле, следи одговор - објашњење „шиканирања лава“: нећемо ваљда да величамо окупаторску војску, а самим тиме и окупаторске уметнике, без обзира што је лав исклесан од белог венчачког мермера!?

Слични парадокси прате и Спомен-костурницу подигнуту у знак трајног сећања на погинуле војнике у Колубарској битци у Првом свет-ском рату. Сахрањено је око 4. 000 војника, српских, али и окупатор-ских, аустријских (па због тога, као, није све то ваљано уређено...). Ни-смо сигурни да би Спомен-коструница лепше изгледала ни да су испод грађевине само српски војници! Историјски споменици више говоре о нама, него о себи самима - давно је речено, а и сопственим очима уве-равамо се да је тако. Докле само тако - наопако?

Р. С.

Чланови и симпатизери Удружења грађана „Павле Бакић“ (основа-но 4. фебруара 2007.) обележили су 12. јула на археолошком лока-

литету „Дворине“ Петровдан, славу Павла Бакића, последњег српског деспота, који је на Венчацу столовао до 1525. године. Традиционално окупљање протекло је у подсећањима на историјски значај Павла Ба-кића, који је из свог двора на падинама Венчаца управљао са 50 села у Шумадији. После одласка у аустријску царевину, са Шумадинцима је бранио Европу од најезде Турака све до 12. октобра 1537. године, када је погинуо у битци код Горјана у близини Ђакова.

Присутне представнике Амбасаде Русије у Београду, општине Топо-ла, мештане Бање и Брезовца, госте из Београда и Лазаревца... чароб-ним појављивањем коњаника из Коњичког клуба „Аранђеловац“, као да су „преселили“ у Бакићев средњи век, а недостајао је само белац Павла Бакића, којег је описао Војислав Веселиновић у књизи „Павле Бакић последњи српски деспот“, чији су издавачи „Стварност“ и Удру-жење грађана „Павле Бакић“!

Представници општине Аранђеловац, Туристичке организације и Музеја у Аранђеловцу, нису се појавили. Иначе, за разлику од дру-гих удружења за „Павла Бакића“ ни ове године из буџета није било подршке. Представници општине Аранђеловац су почетком године најављивали улагање у вредности од 1, 7 милиона динара за наставак истраживања локалитета „Дворине“. Пре две године пронађени су те-мељи средњовековне цркве, са сачуваним осликаним фрескама, али је све убрзо затрпано земљом. До сада ове године није било никаквих истраживања... Речи захвалности са „Дворина“ су упућене на адресе ЈКП „Букуља“ и ЈКП „Зеленило“ одакле је ове године, по први пут од 2007. године, стигла помоћ у рашчишћавању „Дворина“ од корова и самониклог дрвећа. До сада су чланови УГ „Павле Бакић“ сами косили и крчили локалитет, тако да, ипак, није да нема помака... можда идуће године Општина буде и покровитељ превода књиге „У заточеништву у холичској тврђави“ словачког књижевника Јана Чајака Млађег, који је објављен 1968. године. То је историјско-љубавни роман о Петру Бакићу (синовцу Павла Бакића) и Сузани Форгеч (погледајте фељтон у овом броју „Стварности“)? За почетак, ваљало би да представници Општи-не, бар једном дођу на „Дворине“ и виде како изгледа тај део Венчаца.

Р. С.

ПЕТРОВДАН НА ДВОРИНАМА

СЛАВА ПАВЛА БАКИЋА

ИНИЦИЈАТИВА РАДА МРЉЕША

РЕКОНСТРУИСАТИ ЛАВА

(Цртеж лава)

(пис

мо Р

ада

Мрљ

еша)


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

БОЈАН РАДОВИЋ, ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ АРАНЂЕЛОВАЦ

УЧИНАК НАШЕ ВЛАСТИ ОЦЕНИЋЕ ГРАЂАНИ НА ИЗБОРИМАСледеће године бољи пословни амбијент за привлачење инвеститора у Аранђеловац. -Локалној власти није потребна реконструкција. -Туризам и пољопривреда основне полуге развоја. -Без цензуре у информисању

Бојан Радовић, председник општине Аранђеловац

После прошлогодишњег коалиционог преокрета у Скупштини општине Аран-

ђеловац, и избора Бојана Радовића (Српска напредна странка) за председника општине, порасла су и очекивања грађана: незапослени су се понадали бржем запошљавању, болесни ефикаснијој здравственој заштити, ђаци и родитељи бољем стању у просвети, лица без прихода већим социјалним давањима, а сви заједно - консолидовању упропашћених пре-дузећа и новим инвестицијама, као једином извесном гаранту привредног, а самим тиме и свеукупног развоја...

После близу годину дана на месту председ-ника Општине, господине Радовићу како би гласио Ваш кратак извештај?

После скоро годину дана на месту председ-ника општине о много чему можемо да при-чамо: после деценијске агоније отворена је најмодернија и најлепша аутобуска станица у Србији, завршава се четврта фаза рекон-струкције главне градске улице динамиком и квалитетом у који је ретко ко веровао, за-вршена је и филтер станица воде за пиће, а ускоро следи и технички пријем, после више година завршена је зграда солидарности, ре-конструисана је и биоскопска дворана, у току су радови на водоводу (који је започет и на-пуштен пре две деценије) у Даросави, Про-гореоцима и Венчанима, у парку Буковичке Бање завршавамо пројекат „Шарена капија“! Планирамо изградњу балон-сала у сеоским школама, реконструкцију школа и велике ин-вестиције када је у питању инфраструктура на селу. Све је до сада рађено без задуживања, чак смо почели репрограм и старих дугова за гасификацију школа и вртића.

Наставља се ревитализација Буковичке Бање, очекује се почетак реконструкције хо-тела „Шумадије“ и „Старог здања“, као и из-градња новог хотела - депаданса на просто-ру руинираних објеката отвореног базена, са зградом са кабинама и свлачионицом у бли-зини, са 400 смештајних јединица. С правом претендујемо да постанемо најквалитетнија туристичка дестинација, за шта су најзаслу-жнија велика инвестициона улагања г. Миро-љуба Алексића. Аква парк ће и овог лета при-вући на десетине хиљада гостију. У септембру ће у најлепшем хотелу у Србији, „Извору“, бити одржан и Балкански конгрес бања.

Велику пажњу посвећујемо и безбедности у саобраћају, постављамо и пројектујемо више семафора у граду. Посвећујемо велику пажњу решавању социјалних питања, финансирамо више пројеката везаних за Центар за социјал-ни рад од којих је можда најважнији за децу ометену у развоју који финансирамо из буџе-та. Стипендије, беби-пакети, превоз најста-ријих, подстицајна средства за пољопривре-ду, оснивање регионалног центра за таленте, награђивање најбољих ђака, су један од пока-

затеља односа локалне самоуправе према на-шим суграђанима.

Опишите Вашу животну и радну биогра-фију.

Рођен сам 1971. у Аранђеловцу, од оца Вла-дете и мајке Маре, као девето колено једног од најзначајнијих Карађорђевих устаника - Димитрија Радовића из Врбице, по коме и мој син носи име. Завршио сам основну школу и гимназију у Аранђеловцу, Технолошко-ме-талорушки и Физички факултет у Београду. Служио војни рок у Винковцима у периоду 1990-91. и имао сам срећу да преживим рат, а много мојих пријатеља се нису вратили кући.Радио сам у привреди, просвети, 2009. се учланио у Српску напредну странку и од тада сам активан у политици.

Хоће ли бити нових инвестиција и има ли наде за веће запошљавање Арађеловчана?

Планирамо велика инвестициона улагања, нека сам већ навео, али да додам и два најве-ћа пројекта која су директно везана за квали-тет живота и запошљавање наших суграђана: изградња нове трафо-станице и планирање индустријске зоне су основни предуслови за довођење нових инвеститора. Пронашли смо локацију, следеће године обезбеђујемо средства и сигуран сам да ће то дефинитивно побољшати наш пословни амбијент и усло-ве за довођење инвеститора. Други пројекат се тиче побољшања водоснабдевања и већег коришћења реке Качер. Обе ове инвестиције имају појединачне вредности преко четири милиона евра и од виталног су значаја за гра-ђане аранђеловачке општине.

Пад стандарда грађана је и последица лоше приватизације некадашњих друштве-них предузећа. Какве су шансе фирми у ре-структурирању?

Кад прошетате градом, поготово викендом, чини се да је живот у нашем граду прилично динамичан, међутим, економски показатељи кажу да је незапосленост на високом нивоу. Са друге стране, послодавци кажу да не могу лако да нађу одговарајућу радну снагу. Ми-слим да је једно од решења и преквалифика-ција млађих људи ка неким дефицитарнијим занимањима.

Све приватизације су добре где су фирме сачуване, али исто тако су лоше и све оне где је и један радник отпуштен. Транзиција је те-шка, неминовна, и јако је битно да што пре изађемо из тога, да се заврши реструктурира-ње и направи пресек како бисмо знали шта ради, а шта не ради, односно која предузећа имају, а која немају тржишну шансу. Мислим да наша привреда и наше фирме које су у ре-структурирању имају шансу да, после више године, изађу на прави пут, макар са мањим капацитетима и обртом, али са сигурним мо-гућностима опстанка и запошљавања одређе-ног броја људи, јер данас је свако радно место

драгоцено. Број нових радних места биће и главни репер за оцену успешности локалне власти.

Има ли Општина судских спорова, и ако има - колико их је?

Наравно, то је један од већих проблема које смо наследили, превелики број изгубљених судских спорова, као и спорови који су у току и за које је такође извесно да ћемо их изгуби-ти! Општина мора убудуће да води рачуна да треба да штити интересе радника и грађана, а не да их угрожава!

Какви су закључци ревизора, који је кон-тролисао буџет Општине Аранђеловац?

Ускоро очекујемо нацрт ревизора и можемо дати примедбе на њихов извештај! Видећемо да ли ће уопште бити потребно достављати примедбе на рад ревизорске комисије, а у сва-ком случају усагласићемо са законом све што је сугерисано током ревизије и што ће бити наведено у извештају. Циљ ревизорске коми-сије и јесте да нас уведе у потпуно поштовање процедура и закона.

Каква је визија развоја Аранђеловца у на-редном периоду?

План генералне регулације треба да детаљ-но дефинише нашу будућност, визију нашег развоја, важно је да буде што пре усвојен, али свакако још је важније да буде и сврсисхо-дан, применљив и јасан. Очекујемо усвајање Плана генералне регулације до краја године, а већ смо почели и активности израде Плана детаљне регулације „Парк Буковичка Бања“, чиме ћемо створити урбанистичке услове за претварање парка у најлепшу парковску по-вршину у овом делу Европе, али и изградњу новог депаданса, који ће са хотелом „Извор“ чинити јединствену смештајну целину висо-

НАШ САГОВОРНИК


ЈУН 2013.

ЗАРАДЕ ФУНКЦИОНЕРА И ЗАПОСЛЕНИХ

Зараде општинских функционера: пред-седник општине 118. 546, 80 динара, заменик председника општине 100. 751, 40 динара, помоћник председника општине 75. 231, 00 динар, председник Скупштине 100. 751, 40 динара, заменик председника Скупштине 69. 308, 40 динара, секретар скупштине 71. 633, 25 динара, члан Општинског већа 69. 308, 40 динара, начелник управе 78. 156, 00 динара, општински јавни правобранилац 74. 909, 25 динара, начелник одељења 55. 270, 53 динара.

Зараде запослених: возач 29. 638, 81 ди-нар, референт 30. 921, 87 динара, виши ре-ферент 31. 157, 10 динара, сарадник 32. 803, 70 динара, виши сарадник 35. 733, 73 динара, стручни сарадник 38. 962, 42 динара, виши стручни сарадник 40. 651, 79 динара, само-стални стручни сарадник 44. 714, 83 динара и инспектор 51. 429, 54 динара.

ком стандарда. Посебно ми се допала идеја о повезивању свих смештајних капацитета тзв. топлим везама и „мостом који спаја векове“ између хотела „Извор“ и будућег депаданса.

За развој туризма и пољопривреде има-мо компаративне предности и то су основне полуге развоја нашег краја. Акредитовањем смера за менаџмент у туризму при Високој технолошкој школи створени су услови и за знатно већи утицај науке за развој туризма у овом делу Шумадије. Природни ресурси нам омогућују и развој индустрије, која је лошом приватизацијом остала у другом плану. При-родне и људске ресурсе морамо на најбољи могући начин да спојимо са свеукупним ту-ристичко-пољопривредно-привредним ра-звојем у наредном периоду. Свему томе мора да допринесу и јавна предузећа, установе и сви општински органи. Свако ко прима зара-ду из буџета мора да зна да су за то заслужна сва предузећа и сви грађани аранђеловач-ке општине. Примерено томе, потребно је и одговарајуће понашање и поштовање преду-зетника и свих грађана приликом обраћања представицима локалне власти и општин-ским чиновницима на свим нивоима.

Имате ли стручне и вредне сараднике за остваривање планова?

Мислим да имамо, на крају резултати то и показују. Искрено, неко је заслужан више, неко мање. У току су многе анализе и про-цене, на основу извештаја које добијам еви-дентно су потребне озбиљне реформе у уста-новама и јавним предузећима, док нама није потребна реконструкција локалне власти, јер за неколико месеци имамо редовне изборе, па нека грађани оцене наш рад. Тежимо да по-штујемо законске прописе, о свему отворено разговарамо, консултујемо и агенцију за бор-бу против корупције, јер што је власт транс-парентија мање је личног интереса и више преовлађује општа корист, па је и власт од-говорнија. Честе седнице скупштине, са мало тачака, су најбољи показатељ транспарентно-сти. Нов закон о јавним предузећима јасно дефинише критеријуме које треба да испуне директори јавних предузећа, као и надзорни одбори. Директори морају бити нестраначке и стручне личности. Кад су у питању устано-ве за њих важе друга правила.

Какву сарадњу имате са суседним општи-нама, републичким органима и једином по-сланицом у Народној скупштини госпођом Љубицом Милошевић?

Имамо изузетну сарадњу са суседним оп-штинама и планирамо заједничке инфра-структурне радове. Као што знате, очекује се реконструкција владе Републике Србије, а одмах после тога разговараћемо озбиљније о свим отвореним питањима, а посебно и о реализацији изградње ауто-пута кроз Шума-дију, који би повезао ауто-пут Београд-Ниш са Ибарском магистралом. Изградња тзв. „Вељиног пута“ знатно би допринела могућ-ностима развоја туризма, јер бисмо на само седам километара од Аранђеловца, имали модерну саобраћајницу, али би велику ко-рист имала и привредна друштва у области грађевинаства и комплементарних делатно-сти, како у аранђеловачкој, тако и суседним општинама.

Доста времена госпођа Љубица Милоше-вић, посланица у Народној скупштини Репу-блике Србије, и ја проводимо у разним ми-

нистарствима и агенцијама, како би решили нагомилане проблеме у нашој општини, а који се тичу многих фирми. До сада су сви у извр-шној власти бежали од проблема везаних за фирме које су у тешкој ситуацији. Чинило се у почетку да је то немогућа мисија, али сад, кад су радници угоститељства добили социјални програм, кад се назире комплетно решење њиховог проблема, кад се питање „Електро-порцелана“ и „Шамота“ отвара и размишља о њиховој судбини, види се да се уложени труд исплати. Наставићемо да се боримо за наша предузећа докле год је то могуће, и надам се ћемо наше раднике у тим фирмама збринути на одговарајући начин.

Колико у структурама локалне власти има плаћених функционера, и да ли сте задово-љи њиховим радом? Да ли сте у родбинским односима са неким функционерима?

У нашој општини је све транспарентно, овај податак имате на сајту као и плате функцио-нера, има седам чланова већа, три помоћника, заменик и председник општине. Ови подаци се тичу извршне власти, кад је у питању зако-нодавна власт имамо председника, заменика и секретара скупштине на сталном раду, као и четрдесет једног одборника који примају само дневнице. Са многима сам у родбинским односима, ово је мали град и сви смо на неки начин повезани. Најближи ми је рођак Мики-ца Милојевић, члан већа за инфраструктуру, а драго ми је да је баш он функционер који има највећу заслугу што се у нашем град то-лико брзо гради, и што је у погледу инфра-структуре за непуних годину дана урађено више него у претходних десет година.

Дошли сте на место председника општине из просвете, па сви очекују да ћете образова-њу поклонити потребну пажњу?

Образовање је изузетно значајно за нашу будућност. Познајем проблеме са којима се сусрећу запослени у аранђеловачким школа-ма и учинићу све да побољшамо услове како бисмо имали што боље стање у образовним установама. Ученици основних и средњих школа, као и студенти Високе школе стру-ковних студија, постижу врхунске резултате на бројним такмичењима, регионалним и ре-публичким. Поносан сам што имамо тален-товане ђаке, али и часне и вредне просветне раднике, који су посвећени свом послу. Време које је иза нас и догађаји су довели до уруша-

вања моралних и етичких вредности, на срећу околности се мењају, а са тим и свест наших суграђана. Просвета је стуб друштва и свака-ко да је један од најважнијих замајаца нашег развоја, чак је и бруто друштвени производ директно везан за систем образовања, ко то што пре не схвати изгубиће много драгоценог времена. Надам се да ће и најновије измене закона о образовању допринети много бољем стању у просвети.

Иначе, постоји више начина да утичете на младе људе да се баве озбиљним стварима, не би имали и мање времена за девијантна по-нашања и разне пороке. Систем образовања, спорт, култура и уметност, смањење незапо-слености, су једина права решења и начини да се млади усмере у правом смеру.

Здравству је потребно много нових ин-јекција, како би и заштита здравља жите-ља аранђеловачке општине била на вишем нивоу: од финансијских и унапређивања материјалног стања до кадровских и орга-низационих промена. Како коментаришете прилике у аранђеловачком здравству? Кад ће прорадити амбуланте у селима?

Здравство је у тешкој ситуацији, нагоми-лани су дугови које ће бити тешко превази-ћи. Ускоро нас очекује и подела здравственог центра, извршен је деобни биланс и до краја године то мора да се заврши! Амбуланте у се-лима су неопходне како би услови за живот на селу били подношљиви. Ингеренције локалне самоуправе ће бити веће кад дође до одвајања дома здравља од болнице и тада ћемо директ-но одлучивати о судбини сеоских амбуланти.

Како оцењујете прилике у области култу-ре?

Култура и уметност нас разликују од сусед-них општина, и по створеној лепоти смо пре-познатљиви и у Србији. Смотра „Мермер и Звуци“ је ове године на високом нивоу, о чему сведоче хиљаде посетилаца прелепих позо-ришних и музичких представа на отвореној сцени, успешне књижевне вечери и, нарав-но, учешће једног од најпознатијих светских вајара Чарлса Дикона који ће својим радом у јулу обогатити нашу изложбу у парку својом прелепом скулптуром. Најзад је реконструи-сан и биоскоп, тако да са још мало додатних радова у следећој години биће поново најлеп-ши и највећи биоскоп у региону. Не смемо да заборавимо и изложбу керамичких експоната у Музеју, насталих у оквиру Међународног фестивала „Свет керамике“ Смотре „Мермер и звуци“, а за које још увек немамо примерен изложбени простор.

Да ли сте присталица слободе информиса-ња?

По први пут после дужег времена нема цен-зуре у информисању, једино што сам тражио од новинарских кућа које финансирамо јесте да крајње објективно преносе све информа-ције! Увек сам доступан новинарима, чак и више него што је потребно, обилазили смо села, важне догађаје, чак и више пута у току дана. Свакако да општина свакодневно има много тога да понуди и промовише, а без по-моћи медија то је готово немогуће. Сајт оп-штине и неких установа подигнут је на виши ниво, а оно што нам у овом тренутку недо-стаје јесте боља свакодневна комуникациона спона између општине и представника свих медија, што ћемо ускоро поправити.

Д. Т.


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

ИЗ СУДСКЕ ПРАКСЕ

КО ЈЕ ГДЕ?Општа неизвесност која влада у друштву није поштедела ни законодавство које углавном штити оне који из његових недостатака умеју да нађу корист за себе

У наредних неколико бројева на страница-ма „Таковских новина“ читаћете написе о људима и њиховим судбинама, о сукоби-ма који су одавно прерасли оквире ситних размирица, о законима, положају жене у друштвеној заједници, бризи о старим и бoлeсним, малoлeтничкој делинквенцији. Сваки сукоб неминовно је праћен и људима који у свему томе имају најнезахвалнију улогу - да уз помоћ закона одреде на чијој је страни правда.Данас многи од нас заборављају књиге

које су некада читали. Често је исчита-вање већине књига било морање, јер су се обрађивале за лектиру, па су очи прелетале садржај, а мозак слабо регистровао много лепих редова које је требало запамтити, јер их је саткао живот и јер су и саме живот. Неретко је „Слуга Јернеј“ изазивао сузе у очима девојчица, тренутно сажаљење и по-мисао да је добро што је тако нешто данас немогуће. Ко зна колико би се суза пролило спознајом да је данас тако нешто не могуће, него пракса, свакодневица, стварност.

Жалосно је колико је човеку потребно да докаже како је оно за шта га оптужују бе-смисленост произишла из непредвидиво компликованих односа и ситуација у којој се нашао у центру јавне осуде не знајући, за-право, зашто је осуђен, нити какво је дело починио. Због оваквих сазнања, као и оних да се, не ретко, дешава да су људи на ивици закона ти који из такве ситуације одшетају као случајни пролазници, баца нову сенку сумње на исправност одлуке, на коректност која би требало да постоји: да се кривци

ИЗ БИОГРАФИЈЕ СИЛВИЈЕ ПАВИЋРођена 2. јуна 1970. у Горњем Милановцу (мај-ка Вера, отац Пера) - трагично настрадала у саобраћајној несрећи 26. августа 1989. године (током посете очевим рођацима, у Славонији). Била изузетно обдарена за писање (први рад као дете објавила у „Илустрованој политици“, од своје десет године члан редакције „Дечијих нови-на“, прозни радови и песме у бројним часописима широм тадашње Југославије), спорт (одбојка, карате), певање (Мешовити хор у Горњем Ми-лановцу), манекенство (манекен Модне конфек-ције „Рудник“). Сарађивала у неколико часописа, објављивала уметичке фотографије. Пленила духовитошћу и лепотом. Књижевни клуб „Мом-чило Настасијевић“ (чији је била најмлађи члан) од 2011. године додељује меморијалну награду „Силвија Павић“, у оквиру традиционалне ма-нифестације „Рудничка врела“.

казне, а недужни ослободе. Препуно је ап-сурда у врло замршеним случајевима који изненађују својом маштовитошћу, али ис-товремено плаше са колико су бoлeсног ума почињени.

Због чега је све тако како јесте тешко је од-говорити. Око тога би се помучили и многи компетентнији од писца ових редова. Ако је неколико закључака, изведених не само-вољом већ чињеничним стањем и статисти-ком, осветлило и разјаснило слабост и про-тивречности које владају око нас и у нама, постигнут је напредак. Јер закон није само мноштво изведених чланова, већ и њихова примена, али тамо где је то најцелисходније решење чије ће спровођење нормализовати односе у друштвеној средини. Ако није тако онда је ситуација слична закључку: „Лопови су међу нама, а ми међу њима“.

КРАЈ(„Таковске новине“, 18. мај 1989. године,

пише: Силвија Павић)

Када је давне 1960. године у Аранђеловцу основана Виша технолошка школа за не-

метале, била је једна од ретких виших школа изван великих центара која је, тада моћној аранђеловачкој привреди у којој је примат имала производња неметала и грађевин-ског материјала, могла да обезбеди стручни високообразовани кадар. Од тих времена много шта се променило па је и производња шамота и електропорцелана скоро нестала, а са њом и потребе за овим стручњацима. Због тога је и сама школа морала да прила-годи своје наставне програме захтевима тр-жишта рада и могућностима запошљавања свршених студената.

-Наше студијске програме смо темељито иновирали и из сфере технологије немета-ла и грађевинских материјала, преусмерили према технологијама услуга - каже дирек-тор шкoлe проф. др Ђорђе Михаиловић.

ТЕХНОЛОШКА ШКОЛА

АТРАКТИВНЕ СТУДИЈЕ - ШАНСА ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ

проф. др Ђорђе Михаиловић и др Љиљана Плећевић

Наша нова образовна мисија је оријентиса-на према високообразованим стручњацима за прераду воде, заштиту животне средине и информационо комуникационим техно-логијама. Од ове године крећемо са новим програмом менаџмента у туризму и хотели-јерству а у припреми нам је и акрeдитовање за испитивање пољопривредног земљишта.

-Наши студенти су препознали ове про-мене које им нуде атрактивне студије и могућности запошљавања, јер се привреда Србије све више оријентише према разво-ју туризма,бањским делатностима и неким гранама агрокомплекса. И поред смањења укупне студентске популације, број прија-вљених бруцоша код нас се већ у првом упи-сном року повећао за 2,5 пута у односу на раније године - каже проф. др Михаиловић.

Повећаном интересовању студената за Високу технолошку школу у Аранђеловцу,

допринело је и успостављање чврсте сарад-ње са Факултетом организационих наука и Технолошко металуршким факултетом из Београда, на којима је омогућено продужа-вање студија на мастер степену. Ипак, чини се да су највећи подстицаји добијени у са-радњи са хотелом „Извор“ и системом „А“ хотела, као и неколико јаких привредних организација. Оживљавање привреде под-стиче младе људе, а поред судената из Срби-је, све више их је из Црне Горе и Републике Српске.


А р а н ђ е л о в а ц

с.з.т.р. Ул. Цаке и Благоја Јовановића 2 т/ф +381 34 720 303

[email protected] www.danplast.rs


ЈУН 2013.

Да се у Аранђеловцу и овог лета говори језиком уметности потврђује и управо

отворенa 48. Смотрa уметности „Мермер и звуци“. Уметничко лето у нашем граду ове го-дине званично је почело 24. јуна и трајаће до 31. августа, мада учесници симпозијума „Бели Венчац“ и „Свет керамике“ раде и изван зва-ничних датума. У улози домаћина вечери била је глумица Тања Бошковић, а пред не-колико стотина гледалаца на Отвореној сце-ни у парку Буковичке бање свирао је чувени лаутиста Един Карамазов у пратњи гудачког квартета ТАЈЈ. Претходно, у Галерији „Алек-сандар Алек Ђоновић“ отворена је изложба скулптура вајара проф. Душана Петровића које су настале током прошлогодишњег Сим-позијума „Бели Венчац“.

Смотра уметности „Мермер и звуци“ може се похвалити 48 година дугом традицијом уметничког стварања и излагања. Од далеке 1966. године па до данашњих дана печат овој манифестацији дали су домаћи и инострани културни посленици из различитих умет-ничких дисциплина.Кроз Симпозијум „Бели Венчац“, затим Међународни фестивал „Свет керамике“ и богат сценски програм (музички, позоришни, филмски, књижевни...) створен је својеврсни уметнички синкретизам. Резул-тати уметничког делања видљиви су како у нашем граду, тако и шире. И док је у Народ-ном музеју у Аранђеловцу изложена збирка уметничке керамике настале током ове ма-нифестације, парк Буковичке бање постао је својеврсни музеј скулптуре на отвореном. Један део скулптура краси и тргове градо-ва бивше Југославије. Нека од имена која су обележила ову манифестацију су Александар Ђоновић, Зоран Христић, Душан Матић, Ото Лого, Душан Џамоња, Никола Коља Милуно-вић, Клод Лост...

О програму овогодишње смотре, њеним

посебностима, начину селекције разговарали смо са директором Миодрагом Фишекови-ћем.

-Љубитеље уметности на овогодишњој Смотри очекују пре свега изузетни уметници и програм који кроз све своје аспекте настоји да одржи високе стандарде и да истовремено задовољи критеријуме и укус публике - каже Фишековић. -А публике је из године у годину све више. Притом не говоримо само о нашим суграђанима, већ и о публици која долази из Београда, Младеновца, Лазаревца, Тополе - додаје он.

У овогодишњем програму Смотре Фишеко-вић издваја учешће вајара Ричарда Дикона у оквиру Симпозијума „Бели Венчац“.

-То је вајар светског гласа који за себе каже да не ваја и обликује, већ производи. Особе-ност његове уметности је у томе што не поку-шава да сакрије спојеве на својим скулптура-ма. Штавише, он их наглашава. Самостално излаже од 1978. године. У Француској је про-глашен 1996. године Витезом реда уметности и књижевности - објашњава Фишековић.

Током разговора подсетили смо се и богате традиције ове манифестације која је седамде-сетих година сврставана у исти ранг са „Ду-бровачким летњим играма“ и „Охридским летом“. Било је то „златно доба“ове најком-плексније и најдуже уметничке смотре на на-шим просторима.

-У погледу ликовних уметности, пре свега мислим на Симпозијум „Бели Венчац“, веру-јемо да смо досегли некадашње „златно доба“. Што се тиче сценског дела програма, ми се трудимо да одржимо завидан уметнички ниво, али проблем представљају ограничена новчана средства. Сналазимо се на различи-те начине, а олакшавајућа околност је и то што многи уметници гостују без новчане на-докнаде. Управо то говори у прилог тези да

је Смотра „Мермер и звуци“ остала позната и призната упркос осцилацијама током прет-ходних деценија - тврди Фишековић.

Скоро све велике пројекте код нас често прате проблеми у реализацији, укључујући и ограничена новчана средства. Управа Смотре, чини се, представља уигран тим који у конти-нуитету ради на превазилажењу проблема.

-Уз истакнутог вајара и професора Мрђана Бајића који је селектор овогодишњег Симпо-зијума „Бели Венчац“, за остатак програма задужена је Тања Бошковић и моја мален-кост. Програм се ствара на основу буџета и критеријума који су унапред задати, а то је некад тешко усагласити. Позоришни програм је увек у складу са манифестацијом. Kроз му-зички део настојимо да задовољимо укус ши-роке публике па имамо углавном све жанро-ве уметничке музике. Ове године током јула на програму је концерт Бисере Валетанлић и Васил Хаџиманов бенда, као и концерт Јо-вана Маљоковоћа и Салса бенда. То су ипак својеврсни класици, па нам је задатак уто-лико олакшан. Ипак, треба истаћи да никад не подилазимо маси, већ настојимо да кроз програм остваримо уметнички квалитет не заборављајући ни едукативни моменат. Под-сећам и да су сви садржаји Смотре уметности бесплатни што, као што претпостављате, има своје добре и лоше стране - објашњава Фише-ковић.

Покровитељи овогодишње Смотре уметно-сти „Мермер и звуци“ су Министарство кул-туре Републике Србије и Скупштина града Аранђеловца. И док се са нестрпљењем иш-чекује ребаланс државног буџета, договори са градским институцијама су свакако јаснији и извеснији.

-Да се одмах разумемо, ми нисмо неза-довољни средствима која добијамо од Ми-нистарства.Ипак, то није увек довољно за остваривање свих наших циљева. А што се тиче сарадње са градским институцијама, чини нам се да је из године у годину све боља. Притом, стратегија града у области културе поклапа се са нашим плановима па је могућ-ност сарадње и међусобног разумевања већа. Ипак, без приватних фирми неки од радова на припреми Смотре готово су неизводљи-ви, како због техничких разлога, тако и због скупих поступака у припреми камена. Не заборавите, ово је мултидисциплинарна рад-ностваралачка манифестација. Састоји се од два симпозијума и богатог сценског програ-ма, окупља уметнике из земље и света, траје током читавог лета. Због тога је и припрема за њено остваривање сложена и мукотрпна - сматра Фишековић.

-Култура је најлепши и најбољи сегмент овог малог и осиромашеног града, зато помно пратите програм овогодишње Смотре - пору-чио је суграђанима на крају разговора дирек-тор Миодраг Фишековић.

У програму 48. Смотре осим већ поменутих садржаја издвајамо и два позоришна комада. Представа „Тајна Грете Гарбо“ позоришта Ма-дленианум из Земуна, са Тањом Бошковић у главној улози, изведена је 3. јула на Отвореној сцени парка Буковичке бање. Друга је коме-дија „Савршен крој“ БДП-а која је на сцени овог позоришта такорећи тек постављена. У комедији играју Слободан Бода Нинковић и Драган Петровић Пеле.

Светлана Дамњановић

Миодраг Фишековић, директор

РАЗГОВОР СА МИОДРАГОМ ФИШЕКОВИЋЕМ, ДИРЕКТОРОМ СМОТРЕ „МЕРМЕР И ЗВУЦИ“

ИЗУЗЕТАН УМЕТНИЧКИ ПОГРАМ


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

Приликом недавног доласка у госте у град под Букуљом, један странац (држављанин

друге државе), уз позитивне утиске о тради-ционалној гостољубивости, предусретљиво-сти и топлини Аранђеловчана, одавао је ути-сак забринутог човека.

Објашњавајући зашто га, упркос многим ле-пим и несвакидашњим доживљајима, окупи-ра такво расположење, констатовао је: „Ипак, Аранђеловац је, према ономе што сам видео, тужан град! Бираним речима, да не повреди домаћине, који су остали затечени његовом констатацијом, питао је: „Да ли је могуће да толико људи умире у вашем граду?“ Док су до-маћини још увек у шоку, покушавали да про-слове коју реч, странац је наставио: „Како сти-жете да сахраните толике људе? Mртвачнице су вероватно препуне!? Погребно предузеће ради нон-стоп!?“

Видевши запрепашћење на лицима својих домаћина, странац је одаганао недоумицу: „Многобројне умрлице, закачене по стабли-ма дрвећа, капијама и излепљене на вратима стамбених зграда, наводе на овакво разми-шљање и буде тугу!“

Домаћинима, у први мах, лакну, али већ сле-дећег тренутка добро се замислише. Требало им је доста времена да разувере госта да смрт није масовна појава у Аранђеловцу. Појасни-ли су и да окачене умрлице остају данима на

„погодном месту“, а да их нико не скида. Тако многе „бајате“ налазе место међу новозале-пљеним, па се добија погрешан утисак о већој бројности оних које пратимо на онај свет.

Међутим, објашњавање застаде приликом тумачења принципа: „Где год нађеш згодно место, умрлицу „окачи“!

Оставимо по страни домаћине и њихове муке док се правдају и објашњавају странцу. Остаје да сами са собом разрешимо ружну праксу. Заиста, зар су нам толике умрлице нужне и уопште потребне да помоћу њих по-зивамо родбину и пријатеље да са њима по-делимо своју интимну, породичну и људску трагедију?

Губитак најближих рођака, пријатеља и познаника, треба ли уопште истицати, (пре)тежак је и (непре)болан. Угледни познавалац српске традиције и обичаја Веселина Чајкано-вића тврди: „Култ мртвих најстарији је и најја-чи међу свим култовима. Могуће је да у њему треба тражити почетак религије уопште.“

Ако су умрлице, којима се најближа родби-на, пријатељи и познаваоци покојника пози-вају на одавање последње поште умрлом, при-падале времену прве штампане комуникације, онда је тешко прихватити њихово опстајање у ери развијених медија, електронике, компју-тера и телефоније.

Непримерена пракса лепљења умрлица по

МИ И НАШЕ НАРАВИ

ГДЕ ГОД НАЂЕШ ЗГОДНО МЕСТО - УМРЛИЦУ „ОКАЧИ“Или: Лепљење умрлица по граду нема корена у српској традицији и обичајима, него је део фолклора који се уклапа у естрадну културу изражавања најдубљих осећања на нападно јаван начин

граду, нема корена у српској традицији и оби-чајима, него је део ружног фолклора који се уклопио у естрадну културу изражавања нај-интимнијих осећања на нападно јаван начин. Лепљење умрлица по стаблима дрвећа дуж градских улица, не само да оставља ружну слику, него показује да се споро ослобађамо лоших навика.

Будући да паланачки дух не признаје смрт као неминовност, Радомир Константиновић у „Философији паланке“ каже: „Ритуализована смрт је овде обред племена, још један његов чин али још један повод да оно искаже себе себи самом као оно што преживљава.“

Несумљиво је да део овог обреда духа палан-ке треба тражити и у помами за умрлицама. У суштини, затрпавањем града умрлицама, ис-кежени дух паланке нам се руга умножавајући смрт(овнице). На тај начин обезличује неми-нован, индивидални чин и претвара га у ко-лективно-ритуални доживљај.

Ритуал и наша немоћ измешани показују и на овом примеру да као организована заједни-ца не знамо да реагујемо примерено и циви-лизовано.


МОДЕРНО НА ТЕМЕЉИМА ТРАДИЦИОНАЛНОГ

‘ ‘ С У В Е Н И Р И ’ ’Ум е т н и ч к о с т в а р а л а ш т в о

Т е л : 0 6 4 / 9 0 8 9 - 7 7 00 6 9 / 5 2 9 8 - 3 2 3

е - п о ш т а : i l i j a b u n t i c @ y a h o o . c o m

‘‘ИДИЛА КРАЈ БУНАРА’’

Оригиналан и усвету јединственпроизвод, макетасеоскогдворишта.Производ сеизрађује у различитимвеличинама самотивима позахтеву купца.


ЈУН 2013.

ДУГО ОЧЕКИВАНА ВЕСТ

СТАНИЦА КОНАЧНО ПРОРАДИЛА

Проблем који је осам година мучио Аранђеловчане коначно је отклоњен -

аутобуска станица је почела са радом. Разум је, ипак, победио - мањински акционари по-вукли су блокаду новосаграђене станице, а „Пештан“ је још једном показао да се пона-ша као друштвено одговорна фирма испла-тивши акционарима предвиђену суму.

-Поводом аутобуске станице, проблема са АТП „Стрелом“ и њиховим радницима има доста неразјашњених тема. Сви су упи-рали прстом у нас као једине кривце, а ми смо били трећи купац после приватизације „Стреле“. Наравно, проблем нико није желео да реши, а испаштали су грађани и бивши радници. Ми смо донели одлуку да ту аго-нију прекинемо и направили смо договор са мањинским акционарима. Град је коначно отишао са неславне листе као једини град у Србији који нема аутобуску станицу. Нека то буде наш допринос развоју града, јер грађани Аранђеловца то заслужују - каже за „СТВАРНОСТ“ Александар Ћамиловић, директор општих послова „Пештана“.


Аутобуси на перонима - коначно

Александар Ћамиловић

ДЕЛАТНОСТ:

- ПРОЦЕНА РИЗИКА НА РАДНОМ МЕСТУ И РАДНОЈ ОКОЛИНИ

- МИШЉЕЊЕ НА ПРОЈЕКТЕ И ТЕХНИЧКУ ДОКУМЕНТАЦИЈУ

- ИЗРАДА ЕЛАБОРАТА ЗА ГРАДИЛИШТЕ

- АТЕСТ ЗА МАШИНЕ И ОПРЕМУ

- ПРЕГЛЕД ЕЛЕКТРИЧНИХ ИНСТАЛАЦИЈА

- ПРЕГЛЕД ГРОМОБРАНСКИХ ИНСТАЛАЦИЈА

- МЕРЕЊЕ И ИСПИТИВАЊЕ УСЛОВА РАДНЕ ОКОЛИНЕ

- ОСПОСОБЉАВАЊЕ ЗАПОСЛЕНИХ ЗА БЕЗБЕДАН И ЗДРАВ РАД

- СТРУЧНА ОБУКА ЗА РАДНА МЕСТА ЗАПОСЛЕНИХ

- ВОЂЕЊЕ ПОСЛОВА БЗР

- ПРЕТХОДНИ И ПЕРИОДИЧНИ ЛЕКАРСКИ ПРЕГЛЕДИ

- ОСПОСОБЉАВАЊЕ ЗА ПРУЖАЊЕ ПРВЕ ПОМОЋИ

- СВЕ ИЗ ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРА

- СВЕ ИЗ ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

----------------------------------------------------------------------

ДРАГАН М. ЂУРОВИЋ, ДИРЕКТОРДИПЛ. ИНЖ. ЗАШТИТЕ НА РАДУ

ТЕЛЕФОН: 064/15 883 15 ФАКС: 034/713 133Е-ПОШТА: [email protected]

&

ДРУШТВО ЗА БЕЗБЕДНОСТ И ЗДРАВЉЕ НА РАДУ,

ЗАШТИТУ ОД ПОЖАРА И

ЗАШТИТУ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

''ПРЕВИНГ'' Д. & М. Д.О.О.СРБИЈА, АРАНЂЕЛОВАЦ, ЉУБИЋКА 10/3-2


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

Одржано је још једно, по реду девето „Водичко прело“. Била је то лепа мани-

фестација која је у сваком посетиоцу, у сва-ком извођачу разноврсног програма, будила наду. Док је таквих људи као што је Мића За-горчић, председник Завичајно-туристичког удружења „Видовача“, за чување традицио-налних вредности не треба бринути. Јер, „Во-дичко прело“ спаја прошлост и садашњост и из таме заборава извлачи и оживљава оно највредније: песму коју је сачувала сама њена лепота, игру у чијем кораку се препознаје биће једног народа, занате и људске вештине који трају упркос новом добу.

И све се сплело у венац народне културе који мирише на време кад су се на водичким пољанама палиле прелске ватре и разбук-тавале љубави које су доцније пуниле куће и разгранавале породична стабла. Прела су била места сусретања и разговора, оазе наде, она су чувала народну културу чије делове баштине и садашње генерације. У Водицама се већ скоро једну деценију живи за прело, зато је и учешће у његовом програму поста-ла привилегија одабраних чувара народног памћења.

Водитељ програма прела, паланачки нови-нар Мирослав Миловановић, није случајно на самом почетку именовао чланове „Мићи-не екипе“ који су и овог пута с пуно љубави и стваралачког жара приступили организа-цији ове јединствене манифестације која у себи, поред осталог, носи и етно нагласак. „Водичко прело“ постало је својеврсна смо-тра свеколиког народног умећа, а у завичај славног Пере Тодоровића, долази се с часном и препознатјивом намером: да се покаже ко-лико је ко напредовао у шареници култур-ног програма. Ту прилику овога пута имали су КУД „Ђура Јакшић“ из Трновча, оркестар Милана Живојиновића из Клоке, водички „славуј“ Гане Мировић, певач Горан Вида-ковић, свирач Живота Тројановић из Сме-деревске Паланке, глумица Радица Митро-вић, КУД „Карађорђе“ из Радовања, чланови Секције за културу Општинске организације пензионера…

Част да отвори једну овакву манифеста-цију припала је председнику Скупштине оп-штине Славољубу Ђурићу који је на самом почетку истакао да се и на овај начин чува национални идентитет. Он је подсетио да се на подручју општине одржава неколико та-квих манифестација као што су „Главашеви дани“ у Глибовцу, „Дани погаче“ у Азањи, „Ђакови дани“ у Кусатку, „Дани комбајнера“ у Влашком Долу и др.

-Оне треба да опстану по сваку цену - за-ложио се Ђурић.- Јер, чувају душу нашег на-рода, наше обичаје, оне су корен нашег бића, наша прошлост и темељ опстанка. Водице су леп пример за све то и за њих ће се далеко чути. У овом селу је рођен знаменити Пера Тодоровић, његова спомен кућа је стављена

под кров а у њој ће се окупљати новинари Србије и ширег окружења. Удружење нови-нара Србије, уз локалну самоуправу и ЗТУ „Видовача“, томе је дало посебан допринос. Надам се да ћемо је до идућег „Водичког пре-ла“ довршити и у њој окупити новинарску и научну елиту да промовишемо зборник радо-ва о Пери Тодоровићу.

У наставку програма, уручена су пригодна признања онима који су дали посебан допри-нос раду ЗТУ „Видовача“ и његовим мани-фестацијама „Водичко прело“ и „Дани Пере Тодоровића“.

-Добро је што сте се и овога пута у оволи-ком броју окупили под стoleтним храстом у школском дворишту у Водицама да зајед-но у летопис нашег села упишемо још једно, девето по реду „Водичко прело“ - казао је председник „Видоваче“ Мића Загорчић. -Бо-јали смо се најављеног невремена које нас је, на срећу, иако је киша потребна усевима, заобишло и допустило да програм изведемо до краја. Као и ранијих година, између два прела, ми смо вредно радили и тако приве-ли крају грађевински део спомен-куће Пере Тодоровића. У овој години треба да буде од-штампан и зборник радова са научног скупа о овом нашем великану.

Захвалница ЗТУ „Видовача“ припала је Културно-уметничком друштву „Ђура Јак-шић“ из Трновча. Исто признање, као знак захвалности за неговање народних обичаја и умећа, додељено је Водичанкама Веросла-ви Тодоровић и Бранки Јовичић, Култур-но-уметничком друштву „Карађорђе“ из Радовања и Општинској организацији пен-зионера Смедеревске Паланке. Професор Срђан Тодоровић примио је статуету Пере Тодоровића.

-Статуета која ми је управо уручена заве-дена је под редним бројем два, а прва је до-дељена Удружењу новинара Србије - казао је Тодоровић. -Осећам неку симболику која се везује управо за број два. Лаза Костић је био први председник Удружења новинара Србије, а мој предак Пера Тодоровић други. Осећам и симболику везану за Ковиљ, родно село Лазе Костића и за Водице, родно место Пере Тодоровића. Ја сам седма генерација То-доровића која обитава у овом селу.

По завршетку званичног програма мани-фестације, развило се велико народно коло, а добро расположење настављено је у сали „Смиљево“ спомен-куће Пере Тодоровића, као први догађај под њеним кровом. Овај објекат који се гради у „најтеже време“ тако постаје састајалиште и прибежиште после-ника културе и журнализма. Саграђен је и успомене ради на Перу Тодоровића, као во-дећу завичајну личност, у чију част се сваке године, у мају, оржава традиционална мани-фестација посвећена његовом лику и делу.

Д. Јанојлић

НАШ РЕПОРТЕР НА 9. „ВОДИЧКОМ ПРЕЛУ“ У РОДНОМ СЕЛУ ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА

ЧУВАРИ НАРОДНЕ КУЛТУРЕОва манифестација постала је својеврсна смотра народног стваралаштва

Фолклорци КУД-а „Ђура Јакшић“

Мића Загорчић уручује признања „Видоваче“

Славољуб Ђурић отвара манифестацију

Програм привукао пажњу посетилаца

Мајстори за добро расположење


ЈУН 2013.

Сеоба Срба у Угарску под патријархом Ар-сенијем Чарнојевићем године 1690. про-

извела је силан утисак и на савременике и на потомство. Много народа на челу са својим патријархом кренуло је из хиљадугодишње домовине у нове крајеве носећи са собом све покретно имање: понео је тај народ и један део своје националне тековине, понео је ар-хив пећке патријаршије, узео је са собом бо-гате црквене утвари и друге драгоцености као и мошти српских светитеља.

У новој домовини постаде српски народ важан чинилац, заузе нарочити положај и према средишној власти аустријској и према староседеоцима, које је затекао у Угарској. Знаменита сеоба ова са крупним последица-ма својим бацала је, међутим, у засенак и за-борав живот оних српских досељеника који су се настанили у Угарској, Хрватској и Сла-вонији много пре патријарха Чарнојевића. Значај ове сеобе засенуо је очи и српским и страним писцима, те поглед њихов није мо-гао тако рећи ни да допре до ранијих догађа-ја, него су својим научним радовима главну пажњу обраћали на сеобу под Чарнојевићем и на живот Срба у Угарској после те сеобе.

Овом околношћу морамо протумачити, што су у српској науци и данас потпуно не-познати многи догађаји из живота угарских Срба током 16 и 17 века. Чак и српским исто-ричарима једва ће на пример бити познато, да је у шмалкадској војни године 1547. Србин Петар Бакић (старији) брат Павла Бакића, са својим четама потукао Немце у боју код Милберга и заробио том приликом саксон-ског изборнога кнеза Јована Фридриха, а у повратку отео од аустријских непријатеља престоницу Чешке Праг. Исто тако мало ће њима бити познато и то, да се влашки владар војвода Александар оженио при крају 1563. године ћерком северинског бана Србина Ни-коле Череповића, моћног властелина у држа-ви краља Јована Жигмунда, сина краља Јова-на Запоље и да је касније ради ове Српкиње на влашком престолу вођен читав рат.

* * *Наумио сам да прикажем читаоцима једну

цртицу из живота српског у Угарској пре се-обе Чарнојевићеве, цртицу, која је страним писцима одавно позната, али о којој ћемо заман тражити спомена у српским историј-ским делима. Цртицом овом хоћу да упознам читаоце са капетаном Петром Бакићем мла-ђим, једним од последњих изданака власте-оске породице Бакићеве, који додуше нема ни издалека онолико значаја за српски народ

као преци његови, али му је ипак живот пун романтике и занимљивости.

Брат од стрица Павлу Бакићу Петар Бакић (старији, умро 1552) оставио је после себе сина Михаила и кћер Маргиту и сина Петра Бакића млађег. Ана се удала за барона Миха-ила Ревајиа, с којим је родила два сина, Пе-тра и Фрању. Обе фамилије, Реваји и Бакићи имали су у поседу многобројне градове, а је-дан град Холић делиле су обе фамилије изме-ђу себе. Браћа Петар и Фрања Реваји ожени-ше се при крају шеснајестог столећа и узеше две сестре, кћери грофа Имре Форгача. Ста-рији брат, Петар Реваји, оженио се Маријом, а млађи Фрања венча се 25. фебруара 1598. Сузаном Форгечовом којој је тада било тек 16 година.

Барон Фрања Реваји се после венчања по-вукао са млађаном супругом својом у град Склабињу, где га због фамилијарних ствари посети године 1600 брат од тетке Петар Ба-кић. Реваји задржи сродника свог дуже вре-мена код себе. И домаћици се јако свидео овај млади гост. Духовит, леп као уписан, снажно развијен и свагда добре воље. У свако доба с цветом у капуту, одело му као саливено, окретан и мио причао је о далеким крајевима и земљама, кроз које је он путовао, и о јунач-ким доживљајима и бојевима, у којима је он од ране младости учествовао. Наскоро после ове прве посете дође Петар поново у госте у Склабиње. Млада домаћица обрадовала се од срца доласку Петрову и заједно са мужем на-стојала је, да госту свом начини боравак што пријатнијим. Међутим Петрове посете по-стадође све чешће. Поједине нехотичне речи и покрети млађане властелинке побудише пажњу њених дворјана, који су већ и пре тога приметили, да је њихова госпођа само онда расположена и весела, кад се код њих налази у гостима капетан Бакић.

При крају 1604. пресели се барон Фрања Реваји из Склабиња у Св. Јован (пожунска жупанија), где је у близини било и Бакићево властелинство. Од сад су састанци Петро-ви са Сузаном бивали још чешћи, те Фрања стаде да подозрева на свог рођака и да пре-бацује Сузани његове честе посете. Једном је морао Фрања да отпутује натраг у Склабиње, а Петар Бакић у договору са Сузаном дође баш тада у госте и остао је пуна три дана код млађане рођаке своје. Кад се Фрања врати у Св. Јован, испричају му слуге, да је за вре-ме његова одсуства Бакић данима проводио код госпође. Љубоморни барон наложи, да супругу његову одведу у град Холић, где ће одвојена од свега света испаштати за лакоми-

сленост и неверство.Дуго времена проводила је Сузана у гра-

ду Холићу, а сви покушаји Петра Бакића, да олакша судбину њену, остали су безуспешни. Напослетку се потајно споразуму обоје, да је-дан очајан корак предузму. Ноћу између 27. и 28. јануара 1607. украде се Сузана из својих одаја па изађе на градску капију, где је дочека Петар са двојицом пратиоца, узме је собом на коња па одјури у трку према граду Детреке, својини старије сестре његове Маргите Баки-ћеве, удовице барона Мењхарта Балаше.

Муњевитом брзином пуче глас по целој држави о овом догађају. Сталежи и властела грозили се на поступак Бакићев. Надвојвода Матија изда налог капетанима у околини Де-треке-а да силом отму од Бакића Сузану и да је врате мужу. И сам барон Фрања се спремао да нападне оружјем на Петра, али овај пору-чи, нека дође ко год хоће на њега, бар ће моћи сваког уверити, да су добри сви нови топови, које је поставио на зидове града Детреке. Кад се нико не усуди, да нападне Бакића, окане се тог плана и Фрања, него се обрати држав-ном сабору, да код њега потражи правду. На сабору 1608. године владало је тако огорче-ње на Бакића да он, који се и сам био појавио међу великашима, мораде устукнути испред бујице и повући се у свој град. Сабор доне-се закључак, да се и Бакић и Сузана морају подврћи суду коме ће председавати Палатин и који ће изрећи пресуду у њиховој ствари.

Овај се суд провлачио дуго година. Петар Бакић је успео да изигра барона Фрању, да придобије полагано јавно мнење за себе и да се ствар на послетку сасвим забашури. Су-зана је живела срећно и задовољно у граду Детреке, а барон Фрања се одао пићу, које га је и у гроб срушило. Љубав Сузанина према Бакићу није се гасила све до последњег дана. Пред смрт своју начинила је она тестаменат, у коме са топлином говори о Петру и оставља му свој иметак. Тестамент је сачињен 21. ок-тобра 1631., а у току 1632. је умрла Сузана, јер се почетком 1633. спомиње већ као покојна.

Дуготрајно суђење и истраге, што су вођене у ствари ове романтичне Бакићеве, можемо и данас у свима појединостима да пратимо, јер су сачувани сви истражни списи. Петар је у току ислеђења за храброст своју, показану у бојевима против Турака, именован од папе светим витезом, а од цара му је дато краји-шко капетанство (данашњи чин генерала) у Паланци. У више прилика спомињу се у ово доба и српске чете, које су стојале под упра-вом капетана Петра и бориле се с њиме зајед-но против Турака.

„Застава“

* * *

ДР АЛЕКСА ИВИЋ

БАКИЋ И ФОРГАЧЕВАФЕЉТОН - "ПОЛИТИКА" , бр. 2143, 5.јануар 1910. године

ТЕЛЕФОН БРОЈ 704. ТЕЛЕФОН БРОЈ 704.

БРОЈ 2143 БРОЈ 2143БЕОГРАД, УТОРАК 5. ЈАНУАР 1910. ГОДИНЕ.

Власник и уредникВЛАДИСЛАВ РИБНИКАР.

Уредништво и администрација

ПОЛИТИКЕналази се: у Краљ Михаиловој ул. бр. 12

Огласи се примају по тарифној цениНеплаћена писма се не примају и ру-

кописи се не враћају.Радним даном Политика излази у 1 час по подне, а недељом и праз-

ником у 6 часова изјутра.

= БРОЈ 5 ПАРА =

ПОЛИТИКАИЗЛАЗИ СВА КОГ ДА НА

Претплата за Србију стаје:На годину . . . . . 12 динара

. пола године . . . 6 .

. три месеца . . . . 3 .

. месец . . . . . . 1 .За инистранство:

На годину 30 круна или дин. у зл.. пола год. 15 . . . . .. три мес. 7,50 . . . . .


Ф Е Љ Т О Н .

-Др Алекса Ивић.-

Сеоба Срба у Угарску под патријархом Арсенијем Чарноје- вићем године 1690. произвела је силан утисак и на савреме-нике и на потомство. Много народа на челу са својим патријархом кренуло је из хиљадугодишње домовине у нове крајеве носећи са собом све покретно имање: понео је тај народ и један део своје националне тековине,

Угарској, Хрватској и Славони-ји много пре патријарха Чар-нојевића. Значај ове сеобе засе-нуо је очи и српским и страним писцима, те поглед њихов није могао тако рећи ни да допре до ранијих догађаја, него су сво-јим научним радовима главну пажњу обраћали на сеобу под Чарнојевићем и на живот Срба у Угарској после те сеобе.Овом околношћу морамо про-

тумачити, што су у српској на-уци и данас потпуно непознати многи догађаји из живота угар-ских Срба током 16 и 17 века. Чак и српским историчарима је-два ће на пример бити познато,

ТЕЛЕФОН БРОЈ 704. ТЕЛЕФОН БРОЈ 704.

БРОЈ 2143 БРОЈ 2143БЕОГРАД, УТОРАК 5. ЈАНУАР 1910. ГОДИНЕ.

Власник и уредникВЛАДИСЛАВ РИБНИКАР.

Уредништво и администрација

ПОЛИТИКЕналази се: у Краљ Михаиловој ул. бр. 12

Огласи се примају по тарифној цениНеплаћена писма се не примају и ру-

кописи се не враћају.Радним даном Политика излази у 1 час по подне, а недељом и праз-

ником у 6 часова изјутра.


ПОЛИТИКАИЗЛАЗИ СВА КОГ ДА НА

Претплата за Србију стаје:На годину . . . . . 12 динара

. пола године . . . 6 .

. три месеца . . . . 3 .

. месец . . . . . . 1 .За инистранство:

На годину 30 круна или дин. у зл.. пола год. 15 . . . . .. три мес. 7,50 . . . . .


Ф Е Љ Т О Н .

-Др Алекса Ивић.-

Сеоба Срба у Угарску под патријархом Арсенијем Чарноје- вићем године 1690. произвела је силан утисак и на савреме-нике и на потомство. Много народа на челу са својим патријархом кренуло је из хиљадугодишње домовине у нове крајеве носећи са собом све покретно имање: понео је тај народ и један део своје националне тековине,

Угарској, Хрватској и Славони-ји много пре патријарха Чар-нојевића. Значај ове сеобе засе-нуо је очи и српским и страним писцима, те поглед њихов није могао тако рећи ни да допре до ранијих догађаја, него су сво-јим научним радовима главну пажњу обраћали на сеобу под Чарнојевићем и на живот Срба у Угарској после те сеобе.Овом околношћу морамо про-

тумачити, што су у српској на-уци и данас потпуно непознати многи догађаји из живота угар-ских Срба током 16 и 17 века. Чак и српским историчарима је-два ће на пример бити познато,


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

Када се са брда Пресека погледа према Букуљи и граду Аранђеловцу, укаже се

предиван предео, као из бајке. На први поп-глед стиче се утисак да је Бог, баш ту, желео да споји све што је лепо и корисно - град подно планине, изворе минералне воде, бању, реку (које више и нема) и све оста-ло, подарено за мир, здрав живот и искон-ску целовитост. То је видљиво свачијем оку, али оно што се посебно, са овог места жели показати, свакако је магична привлачност планине Букуље. Специфичност глобалног положаја и бурна геолошка прошлост усло-вили су да Букуља буде значајна тачка гео и биодиверзитета Србије. Полазећи од тога, желим да за „Стварност“ објасним неке од најзначајнијих топонима на овом делу пла-нине о којима, иначе, шира јавност нема до-вољно информација.

ПРЕСЕКА се налази северно од Букуље, одакле се према истоку настављају златар-ско и орашачко брдо, закриљујући котлину реке Кубршнице и град Аранђеловац. По предању, које је записао Јован Ердељановић, „просечени брег од Проклете Јерине народ назва Просека, а њене становнике Просеча-ни“. Током времена промени назив у брдо Пресека, 455 м надморске висине, као зна-чајну тачку у топонимији Централне Шу-мадије и аранђеловачке општине. У народу постоји веровање да је назив могао настати према несвакидашњем природном феноме-ну, који се често догађа. Наиме, у одређеним временским (не)приликама кишни облаци, при надирању од запада према истоку, и обрнуто, стигну до Пресеке, али ту и ста-ну, као да их нека невидљива сила пресече (Пресека) и спречи даље надирање. Док на једној страни пада киша, друга је сунчана и без падавина.

БУКУЉА као несуђени национални парк је планинска област изузетних природних

вредности. Одувек је била у жижи интере-совања, како са аспекта научних истражива-ња, тако и по питањима геологије, хидрогра-фије и климатских карактеристика.

Северна страна планине доста стрмо пада према раседним линијама у долини Кубр-шнице и Пештана где су, углавном, раз-мештени извори минералне воде. Велика пошумљеност скрива од погледа многе зна-чајне топониме о којима ће овде, за неке од њих, бити више речено.

КАМЕНАЦ као некадашња изузетна при-родна вредност на овој планини, непоно-вљива на ширем простору централне Шума-дије, налази се одмах подно осматрачнице, између потеса Мали Буковик и Велике Бу-куље, са десне стране Планинарске стазе др Душан Митровић Спирта. Назив је добио по огромним громадама камена, што их је вулканска активност пре више милиона го-дина, ту оставила као ремек дело природе. Стене од ко зна колико тона биле су поре-ђане у луку, с десне на леву страну, (облик обрнуте запете). Уједно су обележавале по-менути планински венац од врха Букуље до Пресеке. Према генералу Мишковићу, ту, на Каменцу, је некада била једна мала пећина, која је сад зарушена. Нешто ниже налазио се „Хајдучки извор“ или „Изворац“. Није те-шко одгонетнути како је добио назив. Сад је зарушен. Према предању, хајдуци су ту, међу стенама, налазили себи сигурно склониште од честих потера. У роману Светолика Ран-ковића „Горски цар“ има назнака о потерама против хајдука на Букуљи.

Вероватно да је Књаз Милош, у време своје друге владавине, решио да се трајно отараси Каменца и хајдучије, али истовремено и јед-ног изузетног природног дара, јединственог у топонимији шумадијских гора. Како би то урадио довео је каменоресце из Италије (Србија тада није имала каменорезаца) да редом секу и цепају громаде камена, обра-ђују квадре на лицу места, и тако прерађени материјал су превозили на место изградње „Старог здања“. За ту прилику изграђен је посебан пут од „Старог здања“ до Камен-ца, који је водио поред данашњег хотела

„Извор“, некадашњим Сарамандића воћ-њаком, затим даље према Букуљи косином све до увале на гарашком путу, испред нека-дашње кафане „Мали викенд“, даље завоји-ма до Каменца. Како би решили несметани утовар камена, пут је на завршници имао окретницу (кружни ток). Воловска запре-га је долазила под мајдан у колони једна за другом. Сви су истовремено товарили камен и кружно се враћали на почетак окретнице и тако, без застоја, враћали на градилиште „Старог здања“.

Према казивању пок. Душана Сараманди-ћа, након завршетка градње „Старог здања“, сељаци су остатак камена користили за зи-дање својих зграда и бунара. Зграда је једно време служила као шумска кућа, која је ка-сније пресељена на подручје КО Врбица, не-далеко од асфалног пута према врху Букуље. Зграда је тотално порушена. Тако временом нестадоше главни трагови Каменца и ремек дела природе. Оста само за успомену једна мања громада коју народ назва „Хајдучка стена“. Ипак, и оно што је остало могло би да буде преуређено у занимљиву туристич-ку атракцију, попут Јантара на Мокрој гори, на пример.

КОВАЧЕВАЦ као природно значајна по-врш на овом простору налази се десно од Каменца, познат по истоименом извору, са кога се околно становништво Буковика на-пајало квалитетном водом, какве није било у широј околини. Након 1945. године вода са Ковачевца одведена је за изградњу фабрике „Шамот“.

Подсећање на овај извор, кога више нема, чува приче с почетка педесетих година про-шлог века. Прича каже како су жене из око-лине једне суботе на извору прале веш, а после завршеног посла нису добро угасиле ватру испод казана у коме су грејале воду. Током ноћи ватра се полако распламсавала и наредног јутра дође до великог пожара. Беше недеља, каже стари Душан. Фудбалски стадион код Соколане пун навијача. Док на једној страни гори Букуља, на другој „гори“ стадион од силног навијања. Полиција, како би решила проблем, дође са камионима, по-купи осионе навијаче и све одведе на гаше-ње пожара.

ЦИГЛАНА као једно значајно место етно-фолклористике Аранђеловца налазила се на простору код некадашњег Дома за ратну сирочад „Српска мајка“, где је сад Рударски институт „Шамота“. Ту, уз пут према Бу-куљи, налази се ливада, на којој је - према речима пок. виолинисте Радивоја - некада била циглана, чијим циглама су изграђени хотели „Старо здање“, „Шумадија“, „Арка-де“, цео бањски комплекс и околне виле. Вода за циглану је доведена са суседног извора „Баштине“, али је постојао и још јед-нан бушен бунар. По завршетку модерни-зације Буковичке Бање Дунавска бановина, чије је седиште било у Новом Саду, сматра-ла је да циглани више није ту место, па су је преместили на други део града, где сад по-стоји под називом „Универзум - Кубршни-ца“, а стари назив беше - „Ринглов“.

Александар Аца Милинковић

ТОПОНИМИ ШУМАДИЈЕ

Географско-историјска скица генерала Јована Мирковића, Годишњица Николе Чупућа, 1899, књига X, стрна 203-227, и карта НБС 140п-1

ИСТРАЖИВАЊА


ЈУН 2013.

У Државном архиву у Бечу, у одељењу Сер-бинен, и у актима петроварадинске Ге-

нералне команде, који се чувају у Државном архиву у Загребу, налазе се занимљиве по-јединости из живота Јелена Карађорђевић, супруге вожда Првог српског устанка. Она се заправо највише спомиње у извештајима аустријских конзула који су били на служби у Београду. Др Алекса Ивић, бавећи се овом темом у „Српском књижевном гласнику“ да-леке 1928. године, примећује како је о кнеги-њи Љубици, „тој страственој и борбеној жени кнеза Милоша Обреновића, остало у архив-ским документима доста података, а о Јелени, повученој и скромној Карађорђевој супрузи, мало вести.“

Др Ивић тако бележи да је нашао нове ар-хивске белешке из Јелениног живота након Карађорђеве смрти, дакле из времена који је дотле био мање познат.

Ови нови подаци ни у колико не мењају досадашњу карактерну слику Карађорђеве супруге - наводи др Ивић, подсећајући да је њу вест о његовом мучком убиству у Радо-вањском лугу затекла у Хотину у Бесарабији. Руска влада, која је давала пензију српском вожду, пренела ју је после на његову удовицу, која је са синовима и кћерима остала и даље у Хотину. Она је сина Александра послала на школовање у Кишињев, где је научио руски и немачки језик. Старији син Алекса оженио се Рускињом Маријом Троникин, која му је у Скињеву родила сина Ђорђа и умрла. Ни Алекса се није много забавио. Умро је крајем 1830. у Кишињеву. Још за Алексина живо-та његов млађи брат Александар, венчао се 20. маја 1830. са Персидом, ћерком Јеврема и Јованке Ненадовић. Јеврем је био син Јакова Ненадовића, а Јованка ћерка Младена Мило-вановића.

Године 1830., пошто је руска влада одузела право издржавања српских емиграната, Је-лена Карађорђевић је одлучила да се врати у Србију. Тако је после смрти сина Алексе, 1831. године напустила Хотин и са сином Алексан-дром, његовом женом и унучетом, кренула у Србију. Међутим, кнез Милош, позивајући се на одлуку Порте по којој је Карађорђу и њего-вој породици био забрањен боравак у Србији, спречио је њихов долазак у отаџбину. Тако се Јелена прво настанила у Букурешту и убрзо прешла у Крајову, где је купила кућу, а њен син закупио имање у околини тог места.

Занимљиво је да је кнез Милош, према ау-стријским изворима, својој куми Јелени Кара-ђорђевић, слао новчану годишњу потпору. У Крајови су се, побегавши из Србије у Влашку, 1836. године, настанили Милутин Петровић Ера, брат хајдук Вељка Петровића и Аврам Стојковић. У кући Карађорђеве удовице, све-доче архивски извори, стварали су завере-ничке планове против кнеза Милоша. И сам Милош, пошто је 13. јуна 1839. године дао оставку на кнежевски престо, кренуо је у Вла-

шку на своје имање. Задржавши се неко време у Крајови, пожелео је да види Карађорђевог сина Александра. Извештаји који се чувају у Бечу говоре да се срео са с њим и богато га обдарио. Занимљиво је да се Јелена тада није састала са кумом Милошем, а у поменутој ар-хивској грађи стоји констатација да је „њих једно од другог раздвалаја одсечена глава во-жда Карађорђа.“

Кнез Милош је у Влашку повео млађег сина Михаила, пошто је старијем Милану оставио кнежевски престо. Како је Милан већ 8. јула 1839. године умро, поставило се питање хоће ли се Милош растати од млађег сина и дозво-лити да прими кнежевско достојанство. Др Алекса Ивић пише како се тих дана у Србији помишљало да, у случају ако се Михаило не прими, за кнеза треба изабрати Карађорђевог сина Александра. „Јелена је“ - наводи др Ивић - „осетила да је дошло њено време, па је већ у августу те 1839. године с породицом напу-стила Крајову и прешла у српски контумац у Радујевцу.“ Међутим, намесници кнежевског достојанства, ускратили су јој да дође у Бео-град и наложили да се настани у Неготину, а њеном сину Александру да се удаљи из Срби-је, док Порта не повуче одлуку о прогонству Карађорђеве породице.

Александар се зато настанио у Видину, где је убрзо дошао изасланик кнежевске владе Алекса Симић, те су обојица настојали код видинског гувернера Хусеин паше да се за-узме код Порте и „да изради Карађорђеви-ћима дозволу повратка у Србију.“ Имајући у виду расположење народа према Карађорђу, Државни савет је одлучио да се његовој удо-вици да пензија од 500 талира годишње, али да се исплата обави тек после доласка кнеза Михаила у Србију. Тако је Порта, на заузима-

ње Хусеин паше, повукла одлуку о прогонству Карађорђевића, па је Јелена са унуком Ђорђем 17. октобра 1839. дошла у Београд. Убрзо је учинила посету руском конзулу Вашченку и митрополиту Петру Јовановићу. Њу је, у име кнежевске владе, тих дана посетио члан ре-гентства и директор спољних послова Аврам Петронијевић.

Исте године, 15. новембра, у Београд је сти-гао и њен син Александар. Пет дана касније у Београду, на светог Архангела Михаила, про-слављен је имендан кнеза Михаила, који је тада још био у Влашкој. На ручку који је при-редио председник Државног савета Јеврем Об-реновић, био је и Карађорђев син Александар. Његова мајка Јелена била је узела у најам кућу Хаџи Брзака у коју се уселила са сином, сна-хом и унучићима. Кнез Михаило је с прoлeћа 1840. дошао у Србију и Александра Карађор-ђевића именовао за члана београдског Окру-жног суда, али се он није тога примио, па га је Михаило поставио за свог ађутанта са чином поручника.

„У борби уставобранитеља против кне-за Михаила, Јелена Карађорђевић и њен син Александар се нису мешали“ - констатује др Ивић. Александар Карађорђевић је и даље уживао кнежевску наклоност, а кнегиња Љу-бица је посећивала своју куму Јелену и оне су се често заједно појављивале на јавним мести-ма. Кнез Михаило је дао Александру на по-клон 400 дуката да купи кућу и уз плату још и нарочити додатак.“

Карађорђева удовица је умрла 11. фебруа-ра 1842. године. У погребној поворици била је и кнежева мајка, кнегиња Љубица. Јелену су опојали у Београду, а онда су је пренели у Тополу и сахранили покрај мужа Карађорђа.

Јелену је у време боравка у Београду насли-као Јован Поповић. Ту слику је публиковала Матица српска у јубиларном албуму српске војвођанске уметности. Аутори албума В. Пе-тровић и М. Кашанин, пошто нису били си-гурни да је он аутор, ставили су Поповића под знак питања. Међим, убрзо после Јеленине смрти 1843. године, начињен је литографски снимак те слике у Бечу од стране Анастаса Јовановића. На том снимку пише да је Јеле-ну насликао Јован Поповић. Како је угарско Намесничко веће у Будиму, као и Врховно полицијско звање у Бечу, 1843. године забра-нило продају литографских снимака српских виђенијих личности, одузети су и поништени, поред осталих, и снимци Карађорђеве жене Јелене. Међутим, један примерак литографије с Јелениним ликом, није био узапћен и налази се у Хоф-бургу у Бечу, односно у Фидео-коми-ес библиотеци. Поповићева слика приказује Јелену у дубокој старости, непосредно пред смрт.

Д. Јанојлић

У ДРЖАВНОМ АРХИВУ У БЕЧУ НАЛАЗИ СЕ ЗАНИМЉИВА ГРАЂА О ЖИВОТУ КАРАЂОРЂЕВЕ УДОВИЦЕ

ЈЕЛЕНУ И МИЛОША РАЗДВАЈАЛА ЈЕ ОДСЕЧЕНА ВОЖДОВА ГЛАВАКнегиња Љубица је посећивала своју куму Јелену и њих две су се често заједно виђале на јавним местима

Јелена Карађорђевић

www.stvarnost.rs38 СТВАРНОСТ

ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

Драган Јовановић, власник ФОРТУНЕ - са свечаности уручења награде

Престижну награду „Бизнис партнер“, коју већ две деценије додељују При-

вредна комора Србије и „Масмедија“, за најбољег привредника у овом делу Европе, понело је ове године неколико успешних фирми, а међу њима и трговински систем „Фортуна“ у Аранђеловцу.

-Добијање ове престижне награде је за-право оцена нашег пословања, поштовања купаца, добављача, сарадника, свих који су у пословном систему „Фортуне“ - каже Ката-рина Јовановић, директор маркетинга. Бити у друштву награђених као што су „Кока кола“, „Техноманија“, „Подравка“, ТЕНТ „Никола Тесла“... је нешто што се једном до-гађа, то је ствар престижа и огромног рада. Обавезује нас вредно признање да још боље радимо, на задовољство како наших купаца тако и запослених у нашој „Фортуни“.

Иначе, до сада су у Аранђеловцу награду „Бизнис партнер“ добили „Књаз Милош“ а.д. и „Хотел Извор“ д.о.о.


ТРЕЋИ „БИЗНИС ПАРТНЕР“ У АРАНЂЕЛОВЦУ

„ФОРТУНИ“ ВРЕДНА НАГРАДА

KNEZA MIHAILA BB34300 ARANĐELOVACTEL/FAKS: 034-725-444

MAIL: [email protected]

WEB: WWW.FORTUNAMARKET.RS

KOMERCIJALA: 034-712-520VELEPRODAJA: 034-710-300RECEPCIJA I PORUDŽBINE: 034-710-301


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

WWW.PARKSRCE.RS


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

Пети фестивал изворне српске песме мла-дих група певача Србије „Под Букуљом

- крај Извора“ одржан је 21. јула у Ранилови-ћу. Учестововало је више од 500 такмичара из Србије и Републике Српске. Фестивал је прогласио отвореним Бојан Радовић, пред-седник општине Аранђеловац, који је ука-зао на значај неговања народне традиције за културу српског народа. Покровитељи ма-нифестације били су Министарство културе Републике Србије, Општина Аранђеловац и Месна заједница Раниловић. Фестивал је ор-ганизовало Удружење „Сретењска свитања“ у Раниловићу, уз помоћ Туристичке органи-зације и Центра за културу Аранђеловца.

Жири у саставу: проф. др Димитрије Гoлeмовић са Факултета музичких уметно-сти у Београду, Радомир Милошевић, пу-блициста из Аранђеловца и Никола Везмар, председник Удружења „Никола Тесла“ из Пландишта, је најбољима доделио и награ-де у четири категорије. Награде је уручио Раде Павловић, председник Месне заједни-це Раниловић. У категорији младих женских певачких група прво место припало је Етно групи „Лазарице“ из Крушевца, а призна-ња су добили и „Шамот“ - Аранђеловац, „Ирис“ - Ивањица и „Штаваљ“ - Сјеница. У категорији млађих мушких певачких група најбољи су били чланови групе „Штаваљ“ - Сјеница и „Златан бор“ - Ивањица. У катего-рији старијих женских певачких група прво место припало је групи „Света тројица“ - Фоча, а признања су добили и „Завичај“ - Злакусе, „Вукасовчанке“ из Вукасоваца у аранђеловачкој општини, „Ђердан“ - Ива-њица и „Дукат“ - Косјерић“. У категорији старијих мушких певачких група прво место су освојили „Кадњача“ - Ужице, „Завичај“ - Банија код Шапца, а награђени су и „Света тројица“ - Фоча, „Славуји“ - Севојно, „Бро-јаница“- Буковица и „Српски соколови“ - Војковићи Источно Сарајево.

А. Т.

ФЕСТИВАЛ СРПСКЕ ИЗВОРНЕ ПЕСМЕ У РАНИЛОВИЋУ

НЕГОВАЊЕ НАРОДНЕ СРПСКЕ ТРАДИЦИЈЕ И КУЛТУРЕЧланови Удружења „Сретењска свитања“ окупили ове године више од 500 учесника

Србија и Палестина су две пријатељске зе-мље, два народа која се међусобно веома

поштују, али једни о другима врло мало зна-ју. Заправо, Срби о Палестини не знају много али су је увек доживљавали као себи сличну, седамдесетих година међу првима су при-знали покрет Јасера Арафата па до недавне посете председника Томислава Николића. У Аранђеловцу је 26. јула са Бирзетом, универ-зитетским градом на Западној обали потпи-сана повеља о братимљењу.

-Иако нас ви Срби не познајете најбоље, осетили смо велико пријатељство према нама. Простора за сарадњу има у многим областима, привреди, туризму, школству, и надам се да ћемо брзо доћи до идеја. Многи овде нису знали да је трећина Палестинаца православне вероисповести, међу њима сам и ја, и да нас и у томе много шта повезује - каже Ноур Д. Асфоур, члан градске владе Би-зрете.

-У некадашњој Југославији је студира-ло преко десет хиљада палестинаца, од тога само у Београду, Новом Саду, Нишу и Кра-гујевцу око седам хиљада. После Египта, нај-више наших студената било је овде, сви они носе у срцу гостопримство које сте нам ука-зали и то је највећа предност будуће сарадње. Ови људи су сада на истакнутим местима у свим порама Палестине, одлично вас познају и искрено желе наставак сарадње, они су сво-јеврсни амбасадори Србије. Ваши факултети су цењени у свету, овде у Аранђеловцу је је-дина високошколска установа где се проуча-ва обрада и експлоатација камена и воде, а то су управо стручњаци коју су нам потребни - каже Надер Салаjмех, председник Удружења палестинских студената у Југославији.

-Посао Амбасадора је да ствара услове за међусобну сарадњу. Овде је тај посао задо-вољство радити. Свуда смо добродошли, отварају нам врата. Судбина нам је веома слична и зато се наши народи веома добро разумеју - каже Мохамед Набхан Амбасадор Палестине који је политичке науке завршио у Београду.

-Србија у Палестини има седам хиљада ам-басадора. Сви Палестинци коју су овде завр-шили студије сматрају Србију за другу домо-вину и зато су спремни да јој у свему помогну - каже Талал Елзик, конзул који је машинство завршио у Крагујевцу.


ПОСЛЕ БРАТИМЉЕЊА - ПИКНИК У ПРИРОДИ

СЕДАМ ХИЉАДА АМБАСАДОРАЛепо дружење Палестинаца и Аранђеловчана

Ноур Д. Асфоур

Надер Салајмех

Проф. Аца Милојевић и Талал Елзик

Салам Одех

Пикник у природи, за земљаке из Па-лестине и представнике аранђеловачке општине, кoлeге и пријатеље, организо-вао је Абдулсалам Одех, који је 1982. го-дине из родног Наблуса дошао на студије електротехнике у Београд, а годинама живи и ради у граду под Букуљом. Сала-ма познају Аранђеловчани као врхунског произвођача „тахан халве“, коју у Бањи, производи за српско и инострано тржи-ште. „Тахан халву“ Салам производи по рецептима старих мајстора из Сирије, а спретним роштиљањем показао је да је савладао и вештине којима се поносе Шумадинци.


ЈУН 2013.

Дипломе и повлеље најбољима

На позорници у Раниловићу смењуивале су се бројне певачке групе

Женске певачке групе звонким гласовима старих песама најчешће мамиле аплаузе

Бојан Радовић, председник општине Аранђеловац, у пратнји Радована Гавриловића, власника штампарије Запис

Гости и учесници фестивала

Шумадијско коло у центру Раниловића

Мис Сребрног језера 2013. постала је Те-одора Ристић, из Смедерева, I пратиља

Ирена Јовановић, Трст, Италија, II пратиља Милена Милошевић, Медвеђа код Свилајнца. Победница је поред школарине Академије за пословну економију из Чачка, вредне 4.800,00 евра, добила летовање у Грчкој за две особе, дар туристичке Агенције „Стела Марис“, злат-ни накит Галерије накита „Ђани“ из Крагује-ваца, викенд за две особе у хотелу „Голубачки град“ и вина „Вршачких винограда“, винарије „Александровић“….

Потврђен је висок квалитет организације и лепота учесница, а избор је ове године про-славио пунoлeтство, 18. година од првог так-мичења на Сребрном језеру.

Жири у саставу Максо Ђукић, председник Центра пословних иницијатива, из Београда, председник жирија, Дејан Несторов, комер-цијални директор „Вршачких винограда“, Ро-сица Марковић-Пејић, директор хотела „Го-лубачки град“, Голубац, Драгослав Перишић Куле, прослављени мото ас, Слободан Ивано-вић, бизнис менаџер, Трст, Италија и продукт менаџер „Сат“ ТВ, Пожаревац, готово једно-гласно донео је одлуку да Мис Сребрног језе-ра 2013. постане Теодора Ристић из Смедере-ва, I пратиља Ирена Јовановић, Трст, Италија, II пратиља Милена Милошевић, медвеђа код Свилајнца, топ модел Сребрног језера, Боба-на Кубуровић, лице године Сребрног језера Анђела Јовановић из Топoлe, најлепши осмех Сребрног језера, Миљана Милошевић, Ме-двеђа код Свилајнца.

У предивном амбијенту баште одмарали-шта „Сребрно језеро“, прве августовске ноћи публика је имала прилику да, поред лепотица, ужива и у наступу оркестра „Флеш“, Мирка Лазића, промоцији књиге „Последњи српски Деспот, Павле Бакић“, а била је организова и наградна игра.

Избор је прогласио отвореним Слађан Марковић, заменик председника општине Ве-лико Градиште.

Текст и фотографије: Горан Ковачевић

ПОБЕДИЛА ЛЕПОТАОдржано финале јединственог фестивала лепоте на нашим просторима, престижног 18. интернационалног избора за Мис Сребрног језера 2013. у организацији агенције “Фаворит“

Са полуфинала одрзаног 12. јула у Даросави. Мис полуфинала Сузана Ковачевић, Чачак, I пратриља Блажица Дабижљевић, Пожега, II пратиља Јелена Миловановић, Крагујевац, Мис шарма Бобана Кубуровић, Златибор, лице године Данијела Јакшић, Београд, топ модел Даросава 2013. Александра Николић, Ниш. Са члановима жирија и извршним продуцентом Гораном Ковачевићем, први с десна

Део стручног жирија:Драгослав Куле Перишић, мото ас, Максо Ђукић, председник Центра пословних иницијатива, Београд, председник жирија, Дејан Несторов, комерцијални директоир „Вршачких винограда“, Слободан Ивановић, Бизнис менаџер, Трст, Италија и Продукт менаџер ТВ „Сат“ Пожаревац

Извршни продуцент избора за Мис Сребрног језера 2013. Горан Ковачевић са победницама: Теодором Ристић, Мис Сребрног језера 2013. Смедерево, I пратиља Ирена Јовановић, Трст, Италија, II пратиља Милена Милошевић, Медвеђа код Деспотовца


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs


ЈУН 2013.

IVA procesna oprema d.o.o.Firma iz Srbije čiji je osnovni proizvodni program projektovanje i proizvodnja opreme i postrojenja iz oblasti procesne tehnike.Posebno smo se specijalizovali za oblast nemetalne prerađivačke industrije, kao što je prerada kamena u svim fazama od kamenoloma do mikronizacije, linije za proizvodnju suvih i tečnih fasadnih materijala, glet masa, mašinskog maltera i njihova automatizacija, linija za pakovanje i robotizovano slaganje (vreće, kutije, kante...), njihova paletizacija i zaštita STRETCH i STRETCH HOOD folijom.

STRECTH HOOD TEHNOLOGIJAU zadnjih desetak godina razvijen je novi sistem za pakovanje paleta, kao rezultat saradnje između proizvođača mašina za pakovanje i proizvođača poliolefi na. Rezultat je revolucionarni način pakovanja paleta hermetički, jako, jeftino i brzo.Tehnologija pakovanja STRETCH HOOD folijom podrazumeva poboljšan kvalitet pakovanja. Palete upakovane STRETCH HOOD folijom apsolutno su vodootporne sa UV zaštitom - folija potpuno obuhvata paletu. Ovo je veoma važno kada se radi o nestandardnim oblicima i veličinama palete.Sa običnom i streč folijom postiže se samo horizontalno zatezanje palete a sa STRECH HOOD folijom se postiže zatezanje i u vertikalnom i horizontalnom smeru, što znači da je roba pritisnuta i nadole prema paleti. U poređenju sa običnom i termoskupljajućom folijom, STRETCH HOOD folija mnogo čvršće i jače drži robu na paleti. Ova tehnologija ne iziskuje toplotne komore, niti bilo kakvu vrstu zagrevanja, što doprinosi velikoj uštedi energije i doprinosi većoj sigurnosti u radnom procesu kao i smanjivanje troškova

osiguranja od požara.STRETCH HOOD folija se ne lepi za robu poslaganu na paletu. Korišćenje termoskupljajuće folije može dovesti do oštećenja na materijalima kao što je metalizirana plastika usled njenog prijanjanja uz robu tokom termoprocesa, takav rizik ne postoji kod STRETCH HOOD folije.Sa istom količinom folije moguće je pakovati različite veličine palete od EURO-palete 60x80cm do duple EURO-palete dimenzija 120x160cm.Optička svojstva STRETCH HOOD folije su mnogo bolja. Ona ima izuzetnu providnost i visok sjaj. Potrošnja folije je manja sa STRETCH HOOD-om nego sa termoskupljajućom folijom. Tanja folija znači ekonomičnije pakovanje, a sa uštedom materijala i energije za manipulaciju STRETCH HOOD je i bolji prijatelj prirode od konkurenata.Usavršavanje STRETCH HOOD tehnologije dovelo je do pojednostavljenja procesa pakovanja, a samim tim i do značajnog smanjivanja troškova održavanja mašina za pakovanje u odnosu na sve ostale sisteme.

Industrijska zona bb34300 AranđelovacTel/Fax: +381 34 727 271Mob: +381 64 643 75 19Web: www.ivaprocesnaoprema.comE-mail: offi [email protected]

Под називом Државна сахрана на Оплен-цу су коначно свој мир у недељу 26. маја

пронашли Њ. В. Краљ Петар II, Њ. В. Кра-љица Александра, Њ. В. Краљица Марија и Краљевић Андрија. У присуству највишег државног врха, на челу са председником Ср-бије Томиславом Николићем, премијером Ивицом Дачићем, патријархом Иринејом, и мноштвом гостију из Србије, Републике Српске и иностранства, Опленац је у сво-је широко шумадијско срце примио више хиљада намерника, који су дошли са свих страна, да се опросте од последњег југосло-венског краља.

Церемонија је започела око 10 сати, у Мау-зoлeју на Опленцу, да би земни остаци кра-ља Петра II, Краљице Александре, Краљице Марије и Краљевића Андреја око 13 сати били спуштени у крипту. Потом су се оку-пљеном народу обратили патријах Иринеј, престолонаследник Александрар II Кара-ђорђевић, док се обраћање премијера Ивице Дачића претворило у фудбалску утакмицу, праћено звиждуцима, а тензију је, донекле смирио председник Томислав Николић, по-зивајући, по ко зна по који пут Србе на је-динство, које је толико свима нама потребно да бисмо сложно кренули даље, што се није дешавало у не тако далекој прошлости када смо били подељени на партизане и четнике.

Текст и фотографије; Горан Ковачевић

ИСПРАВЉЕНА ИСТОРИЈСКА НЕПРАВДА

ПОСЛЕДЊА ПОЧАСТ АРАНЂЕЛОВЧАНА

Ковчеге припадника династије Карађорђе-вић до крипте су донели: 1. Драган Адамовић - Орашац 2. Анђелко Ненадовић - Орашац 3. Милош Јоксимовић - Орашац 4. Дејан Лазаревић - Орашац 5. Рајко Лазаревић - Мисача 6. Младен Ђорђевић - Мисача 7. Петар Швабић - Буковик 8. Стефан Јовановић - Копљари 9. Марко Стојановић - Копљари 10. Саша Бошковић - Врбица 11. Зоран Милосављевић - Врбица 12. Иван Радовић - Врбица 13. Милош Сундић - Стојник 14. Мирослав Мика Бошковић - Врбица 15. Миодраг Миле Бошковић - Врбица 16. Миодраг Бошковић - Врбица 17. Мирослав Пандуровић - Врбица 18. Небојша Благојевић - Врбица 19. Љубомир Радовановић - Винча 20. Пера Живковић - Страгари 21. Миодраг Лукић - Пласковац 22. Милован Лукић - Пласковац


ЈУН 2013.

www.stvarnost.rs

Када се половином 1990. године из саста-ва Радне организације „Буковичка бања“

издвојио „Књаз Милош“, прелепи и надалеко чувени парк посто је ничији! „Књазу“ парк више није био потребан, а тадашње угости-тељско предузеће „Буковичка бања“ имало је интерес да парк буде што лепши, како би гости хотела могли да уживају у лепоти при-роде, али угоститељи нису имали средстава за одржавање парка. Тако је брига о парку прешла на Туристичку организацију и Јавно комунално предузеће „Букуља“ у Аранђелов-цу. Парк је постао, на неки начин, свачији и ничији, па је и старање било такво.

Време санкција, које је од маја 1992. године жестоко притисло Србију, зауставило је ско-ро све привредне токове, а туризам је први страдао. Окосница Буковичке Бање, као ту-ристичке дестинације, три овдашња хотела, једва су „састављали крај са крајем“ (током 90-их година у хотелима је боравило више од 2. 000 рањеника из Републике Српске, који су месецима, а многи и годинама, боравили у хо-телима, који су били претворени у стациона-ре), па нису ни размишљали о стању у коме се налази парк. Сви су очекивали да ће Општи-на сачувати парк, али се показало да је буџет недовољан, као и да се Општина није ни по-казала као добар домаћин и управљач парка.

Када се, пре шест година, коначно схвати-

ЈКП „ЗЕЛЕНИЛО“ И ПАРК БУКОВИЧКЕ БАЊЕ

ЛЕПОТА КОШТАПарк Буковичке Бање проглашен је за културно добро 1989. године, а за Споменик природе 2011. године. -Нема европског изгледа парка без великих улагања

Милоје Вујановић

Сфинга

ло да о овом драгуљу неко мора да преузме бригу, основано је ЈКП „Зеленило“ - каже Милоје Вујановић, директор. -Преузели смо бригу о парку, који је тад изгледао као и сва-ка шума, али и о свим зеленим површинама у граду. Парк данас све више добија стари сјај и постаје место где туристи и Аранђеловчани радо долазе. Република је после свега што смо урадили на ревитализацији, доделила пре две године парку статус Споменика природе. То је велико признање, али и обавеза ради пре-дузимања свих мера у циљу сталног побољ-шања. Највећи проблем је инфраструктура, посебно стазе и чесме са водом у парку. Стазе ћемо постепено мењати, уместо асфалта, не-примерног за овај простор, поставићемо пло-че. Гости нам указују на чесме које не раде, а у граду коме је минерална вода симбол то није прихватљиво. Покушаћемо да чесме што пре оспособимо, али је зато потребна сарадња и осталих корисника парка, Специјалне болни-це и „Књаз Милоша“ - рекао нам је директор Вујановић.

-Ако желимо да имамо парк европског из-гледа онда у њега морамо и уложити - каже др Александар Дамњанић, заменик председ-ника Општине. За реконструкцију парка, али и даљу градњу, конкурисали смо код Републи-ке са неколико програма и ако се део од тога оствари, преуредићемо инфраструктуру, пре

za ekološki čisu sredinu

Ul. Pilota Zorana Tomića 3234310 Topola

Тel/fax: (034) 811 633 ; 812 633 ; 813 633

e-mail [email protected]. Jedinica 2, Smed. Palanka

Glavaševa bb

(026) 317 319 ; 317 321 ; 312 527

U sklopu poslovnog prostora u Topoli je ugostiteljski objekat sa konačištem. Kapacitet ugostiteljskog objekta - restorana je do 80 mesta a postoje i 4 sobe, od toga 2 dvokrevetne i 2 jednokrevetne.

Osnovna delatnost preduzeća je reciklaža otpadnog gvožđa, lima, čelika, obojenih metala. Tačnije otkupljuje, skladišti, sortira, priprema, seče, balira i šalje - prodaje livnicama kao sirovinu.

свега „Алеје Борова“ и „Живана Сараманди-ћа“, имамо још радова на Отвореној сцени, а почињемо и уређивање улаза у парк, код Сфинге.



ЈУН 2013.

Паркинзи су свакако врло значајан део сао-браћајне инфраструктуре и Аранђеловцу

је то био проблем који је трајао деценијама. Почетком седамдесетих година Аранђеловац се снажним развојем индустрије и туризма брзо сврстао у сам врх најразвијенијих гра-дова у тадашњој Југославији. Благодет коју је тај развој донео је и све већи број аутомобила па се град сврстао међу пет по броју возила у земљи! Аранђеловац и данас има импресиван возни парк па је и паркирање једно од најзна-чајнијих комуналних питања.

Доласком „Метропаркинга“ значајно је уве-ден ред у овој области, али је створио и одре-ђену нервозу код грађана. Методи присиле, у шта спада и „паук“, нигде нису популарни, али су свакако неопходни.

-Када је наша фирма преузела старање о паркирању на простору града, било је одре-ђених негодовања, поједини су тешко прихва-тали то „ограничење слободе“, али су грађани брзо схватили да је регулисање паркирања пре свега у интересу саобраћаја и самих грађа-на - каже директор Светлана Катанић. Нисмо ни ми у старту све поставили идеално, имали смо велико искуство из других градова, али свака средина има нешто специфично, па смо проблеме и то скоро увек уз помоћ самих гра-ђана, решавали. Наша надлежност су уређене паркинг површине. Непрописно паркирање на пешачким прелазима, тротоарима и зеле-

ним површинама грађанима највише смета, а у сарадњи са надлежним институцијама уче-ствујемо у решавању тог проблема. Прихвати-ли смо сугестије да се на неким местима, Дом здравља на пример, повећа време зауставља-ња до 60 минута, али ни ми ни грађани нисмо сигурни да се то не злоупотребљава. Још увек има возача који неовлашћено користе места за инвалиде, ту „паук“ најчешће интервенише, а још важније је да то грађани на улици апсо-лутно подржавају.

-Основни план сваке фирме па и наше је успешно пословање - наставља Светлана, ми запошљавамо раднике и нормално је да се брину за своје зараде. Међутим, постављајући се пре свега као друштвено одговорна фирма, увек подржавамо акције и иницијативе који ће нашим суграђанима донети погодности. Да би помогли трудницама и тиме дали скроман допринос у борби против беле куге омогућили смо им бесплатно паркирање у свим зонама и без ограничења. Учествовали смо у акцији поделе сигналних прслука ђацима првацима, спроводимо донације и спонзорства. Много је и оних мањих, свакодневних дешавања која и не публикујемо. Овде смо због свих учесника у саобраћају, возача и пешака и увек смо отво-рени за коректне сугестије и сарадњу - кажеСветлана Катанић.

М. М.

УВЕДЕН РЕД У ПАРКИРАЊЕ

САРАДЊА СА ГРАЂАНИМА -ПРЕ СВЕГА

Свет

лана

Кат

анић

Documents

Casopis stvarnost issue no2