CEVOVODI, POLITIKA I MOĆ - arhiva.emins.orgarhiva.emins.org/uploads/useruploads/knjige/09-cevovodi.pdf · Cevovodi, politika i moć vih polja. Međutim, odbijaju da Rusiji predoče

Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx 1

CEVOVODI, POLITIKA I MOĆBudućnost energetskih odnosa EU-Rusija

Urednica Katinka Bari{

2 3

Cevovodi, politika i moćBudućnost energetskih odnosa EU-Rusija

Pavel Baev, Vaclav Bartu{ka,

Kristijan Klotin, Kliford Gedi,

Ronald Gec, Danijel Gros, Beri Ikes,

Andrej Konopljanik,

Konstantin Kosačev, Tatjana Mitrova,

Andris Pibalgs, Džefri Pajper,

Pavel Svieboda, Dmitri Trenin i

Sergej Jastržembski

Urednica Katinka Bari{

5Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx4 CER studija predgovor

Sadržaj

1 Uvod Katinka Bari{ (Katinka Barysch) 1

2 Geopolitika energije u odnosima Rusija – EU Dmitri Trenin (Dmitri Trenin) 15

3 Energetski dijalog EU – Rusija Kristijan Klotin i Džefri Pajper (Christian Cleutinx, Jeffrey Piper) 25

4 Poverenje, a ne dvostruki standardi: [ta Rusija o~ekuje od EU Sergej Jastržembski (Sergey Yastrzhembsky) 35 Boks: Obja{njenje energetske solidarnosti Pavel Svieboda (Pawel Swieboda) 41

5 Da li imamo zajedni~ku budu}nost u energiji? Konstantin Kosačev (Konstantin Kosachev) 45

6 Mogu}a je obostrano dobitna saradnja u energiji Andris Pibalgs (Andris Piebalgs) 53 Boks: Prvo odgovornost, potom solidarnost Vaclav Bartu{ka (Vaclav Bartuska) 57

7 Usporavanje proizvodnje u Rusiji: Politi~ki propust ili strate{ka odluka? Kliford Gedi i Beri Ikes (Clifford Gaddy, Barry Ickes) 61

8 Dinami~an razvoj ruskog gasnog sektora Tatjana Mitrova (Tatiana Mitrova) 71 Boks: Nov~ane koristi diverzifikacije Danijel Gros (Daniel Gros) 79

PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU

Pred čitaocima se nalazi prevod na srpski jezik studije londonskog Centra za evropsku reformu „Cevovodi, politika i moć“, objavljene krajem 2008. godine.

Početkom ove godine gasni spor Rusije i Ukrajine, praćen obustavom zna-čajnog dela isporuka ruskog gasa za Evropu, uključujući i Srbiju, dodatno je aktuelizovao pitanje energetskih odnosa Evropske unije i Rusije. Upravo to je tema ove jedinstvene studije. Vrlo složen i višeslojan odnos EU i Rusije u oblasti energije prikazan je kroz spektar različitih mišljenja nekih od ključnih aktera tih odnosa, ali i eksperata, sa obe strane.

Iako se većina autora slaže da se radi o svojevrsnoj međuzavisnosti, ishod dijaloga je daleko od jednostavnog. Tekstovi su koncizni i usredotočeni na ključne teme i probleme u energetskom dijalogu, tako da čitaoca, uz pomoć kvalitetnih mapa i grafikona, lako vode kroz koloplet jedne od najaktuelnijih, ako ne i najvažnije oblasti saradnje EU i Rusije.

Na putu evropskih integracija Srbija je, za sada, indirektni učesnik energet-skog dijaloga EU-Rusija. Jer, pristupanjem Energetskoj zajednici Srbija je zapravo sektorski integrisana u energetsko tržište EU, pre svega kada se radi o gasu i struji. To pred nosioce vlasti postavlja zadatak prilagađavanja našeg zakonodavstva pravnom nasleđu EU. Taj proces dodatno dobija na težini i značaju sa potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Upravo zbog toga ovo izdanje može biti višestruko korisno, kako za naše političke protagoniste, tako i za poslovnu zajednicu, medije i širu javnost.

Posebnu zahvalnost za ovo izdanje dugujemo gospođi Katinki Bariš, zame-nici direktora Centra za evropsku reformu koja je ljubazno, bez nadoknade, ustupila autorska prava. Takođe zahvaljujemo i gospodinu dr Mihaelu Erkeu, direktoru regionalne kancelarije Fondacije Fridrih Ebert u Beogradu koja je finansijski podržala ovu publikaciju.

Beograd, 15.03.2009.

Milan Simurdić, predsednik Foruma za međunarodne odnose EPuS

6 7Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxxXxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx

1. Uvod

Rusija je najveći svetski proizvođač gasa. Sa druge strane, EU je naj-veće svetsko tržište gasa. Istovremeno, oni su susedi. Logično je da bi EU i Rusija trebalo da imaju dobro razvijene energetske odnose. EU dobija oko 40 posto potrebnog gasa uvozom iz Rusije, a dve trećine ruskog izvoza gasa ide u države Unije. Rusija je, takođe, izvor skoro trećine nafte potrebne Uniji i četvrtine njenog uvoza uglja. Evropske kompanije su među najvećim investitorima u ruskim sektorima naf-te, gasa i električne energije. U isto vreme, ruski energetski giganti teže većem pristupu tržištu Unije, kako bi sakupili kapital i kupili elektrane i gasovode.

Energetski odnosi Unije i Rusije bi trebalo da budu direktni, međusobno korisni i u fazi brzog razvoja. No, oni to nisu. Mnogi Evropljani danas doživljavaju kao pretnju njihovu zavisnost od ru-skih energenata, pogotovo gasa.1

Pojedinici govore da Rusija koristi energiju kao političko oružje i da joj se, kao snabdevaču, ne može verovati. Drugi manje brinu o ruskoj spremnosti da izvozi energiju, a više o njenoj sposobnosti da to i čini. Uprkos rekordno visokim globalnim cenama, ruska proizvodnja nafte i gasa stagnira, pošto ruske kompanije ne investiraju dovoljno u istraži-vanje novih polja. Istovremeno se govori o prodaji većih količina gasa u Aziji i o ulasku na globalno tržište LNG (tečni prirodni gas). Zbog toga Unija pojačava napore da pronađe alternativne izvore snabdeva-nja, kako geografski (uglavnom iz Severne Afrike i iz Kaspijskog regi-ona), tako i kroz razvoj obnovljivih izvora, čistog uglja i, u pojedinim državama, nuklearne energije.

Sa ruske tačke gledišta, evropska debata nema smisla. Evropljani stal-no zahtevaju od Rusije da troši ogromne količine novca za razvoj no-

1 Nafta je mnogo „utrživija roba“ kojom se trguje na globalnim tržištima, dok se gas uglavnom dostavlja gasovodima, tako da je prisutna mnogo direktnija veza između snabdevača i potrošača.

9 Azija, Pacifik i LNG: Privla~nost novih tr‘i{ta Pavel Baev (Pavel Baev) 83

10 Trka u cevovodima izme|u EU i Rusije Ronald Gec (Ronald Goetz) 93 Boks: [ta je Energetska povelja? Andrej Konopljanik (Andrey Konoplyanik) 103

11 Regulisanje energetskih odnosa: Acquis ili Energetska povelja? Andrej Konopljanik (Andrey Konopolyanik) 107

Zahvalnost urednice izdanja na engleskom jeziku 117

Karte, grafikoni i tabele

11 Pregled ruske nafte i gasa 12

11 Potro{nja gasa, EU i biv{i Sovjetski Savez, 1997-2007. 56

11 Proizvodnja nafte u Rusiji, 1970-2007. 63

11 Vladin predlog dalekoistočnih naftovoda i gasovoda 91

11 Osnovni ruski naftovodi i gasovodi prema Evropi 92

11 Predviđeni izvoz ruskog gasa izvan Zajednice nezavisnih država 95

11 Zajednička pravila za razvoj evroazijskog energetskog trži{ta: Ugovor o energetskoj povelji ili aquis 114

32 Uvod

i Istočnoj Evropi pretnja ruskog „energetskog oružja“ je dodatni ra-zlog da EU bude „čvrsta“ sa Rusijom. Iz te perspektive, energetske veze izazivaju podele koje su paralisale politiku EU prema Rusiji. Najbolji savet za EU bi bio da umanji važnost pitanja energije u odnosima sa Rusijom. Jer, njeno stavljanje u fokus odnosa će uvek Moskvi davati bolju poziciju. U najmanju ruku, EU mora da razvije efikasnu energetsku politiku kroz integrisanje sopstvenog tržišta gasa i struje i jasnije definisa-nje energetskih ciljeva u inostranstvu. Tek tada se može očekivati zauzimanje jedinstvenog sta-va u Uniji prema Rusiji.3

Drugi posmatrači imaju pozitivnije viđenje uloge energije u odnosi-ma Unije i Rusije. Oni ukazuju na energetsku međuzavisnost: skoro četvrtina ruskog BDP, skoro dve trećine prihoda od izvoza i polovina prihoda federalnog budžeta, dolazi od nafte i gasa. Upravo je Unija daleko najveće i najlukrativnije tržište za prodaju ruske energije. U odnosima u kojima izgleda da je sve teže pronaći zajedničke interese, energija se izdvaja kao oblast u kojoj je konstruktivna saradnja još uvek moguća. Odnosi EU i Rusije bi baš oko ove međuzavisnosti trebalo da se obnove.

Nijedna publikacija ne može da pokrije sva kompleksna tehnička, eko-nomska i geostrateška pitanja koja definišu energetske odnose Unije i Rusije. Ovaj izveštaj zapravo predstavlja fascinantnu lepezu gledišta na mnoga ključna pitanja. Da li Rusija koristi energiju kao oružje za ostvarenje političkih ciljeva? Treba li Unija da pozdravi ruske investi-cije u sopstveni energetski sektor? Šta znači energetska solidarnost? Zašto je gasovod Severni tok tako sporan? Šta pokreće rusku proi-zvodnju nafte i gasa? Koji je najbolji pravni okvir za razvoj energetskih odnosa Unije i Rusije? Da li Unija može da smanji udeo nafte i gasa koji kupuje iz Rusije? Da li su realni ruski planovi diverzifikacije?Mnoga razmišljanja izložena na stranama koje slede su originalna i neortodoksna. Pojedini autori nastoje da prihvate hladan, analitič-ki pogled na razvoj energetskih tržišta. Drugi jasno iznose politič-

Cevovodi, politika i moć

vih polja. Međutim, odbijaju da Rusiji predoče jasnu ideju o tome koliko će gasa želeti da kupuju od nje za recimo, 20 godina. Žele da Rusija dozvoli zapadnim energetskim kompanijama da više investi-raju u ruski energetski sektor. Donose nova pravila kako bi sprečili ruske kompanije da kupuju gasovode i naftovode u Uniji. Uprkos ple-menitim rečima o „energetskoj solidarnosti EU“, kompanije iz poje-dinačnih članica EU su zadovoljne što potpisuju dugoročne ugovore o snabdevanju sa Rusijom. Neke od ovih kompanija su se ujedinile sa Gaspromom u izgradnji novih podmorskih gasovoda koje druge čla-nice Unije doživljavaju kao pretnju njihovoj energetskoj bezbednosti. Zato se Rusiji upućuju optužbe za strategiju „zavadi pa vladaj“.

Naravno, energetske veze EU i Rusije nisu u političkom vakuumu. One su integralni deo političkih, ekonomskih i bezbednosnih odnosa koji po-staju sve kompleksniji i teži. Tenzije u odnosima su već nekoliko godi-na u porastu. Evropljani se bore da pronađu pravac kako da sarađuju sa Rusijom koja ograničava demokratiju kod kuće, pritiska svoje susede i opstruiše međunarodne inicijative, na primer na Kosovu. Sa sve više sa-mopouzdanja i opskrbljena gotovim novcem, Rusija, s druge strane, ne želi da joj Unija, koju smatra slabom i arogantnom, drži lekcije. Rat u Gruziji, iz avgusta 2008. je samo pogoršao stvari. Evropljani prihvataju da treba da preduzmu veću odgovornost u stabilizaciji svog istočnog su-sedstva. Međutim, u isto vreme, oni se osećaju nemoćnim, suočeni sa ru-

skim nastojanjima da u istoj oblasti konsoliduje i proširi svoj uticaj.2 Brojni posmatrači su primetili da je Evropskoj uniji zavisnost od ruske energije vezala ruke u odgovoru na krizu u Gruziji.

Uloga energije u odnosima EU i Rusije

Šta je onda uloga energije u odnosima Unije i Rusije? Jedni kažu da upravo ona definiše te odnose. Tvrde da će Nemačka, Italija i dru-ge države koje kupuju velike količine ruskog gasa (i čije kompanije imaju lukrativne investicije u Rusiji) biti oprezne sa kritikama na račun Moskve. S druge strane, za nove države-članice u Centralnoj

2 Tomaš Valašek „Šta rat u Gruziji znači za spoljnu politiku EU?“, CER beleške, avgust, 2008.

3 Katinka Bariš „Nova ruska politika EU počinje kod kuće“, CER beleške, jun 2008.

54 UvodCevovodi, politika i moć

ke argumente4. Neki od naših autora otvoreno protivureče jedni drugima, što pokazuje da ne postoji „tačna“ interpretacija sadašnjih kretanja u energetskim odnosima Unije i Rusije. Svi oni

pružili su vredan doprinos debati koja će i dalje biti u samom sredi-štu odnosa EU i Rusije.

Prikaz Izveštaja

Dmitri Trenin iz moskovskog Karnegi centra (Carnegie Moscow Center) postavlja, u 2. poglavlju energetske odnose Unije i Rusi-je u širi politički kontekst. Da, energetski odnosi su postali teži za upravljanje upravo u vreme kada je ruska spoljna politika postala agresivnija. Ali, gde je veza? Trenin se ne slaže sa rasprostranjenom pretpostavkom da Kremlj koristi energiju kao političko oružje. „Ru-ski biznis je biznis“, piše Trenin. Mnogi potezi Gasproma, kao što su veliko povećanje cena gasa za Ukrajinu i druge susede iz ZND (Zajednica nezavisnih država), su interpretirani kao vulgarna taktika u novom Hladnom ratu, zasnovana ne samo na nuklearnom odvra-ćanju već i na produženoj pretnji hladnim kućama i praznim fabrika-ma. Ipak, Trenin tumači da Gasprom nastoji da, očigledno čvrstom rukom, maksimizira svoj profit i udeo na tržištu. Zapad ne treba da strahuje od „Rusije Inc.“, već treba sa njome da posluje što je više moguće: „Što je veći stepen međusobne zavisnosti, manje je verovat-no da će dolaziti do politički motivisanih pretnji“.

3. poglavlje se okreće perspektivi EU. Kristijan Klotin i Džefri Paj-per su lično uključeni u Energetski dijalog EU – Rusija od njegovog početka 2000. Oni se ne slažu sa generalnom percepcijom da se EU, kada je reč o značaju njenih energetskih odnosa sa Rusijom, probudila tek nakon što je Gasprom početkom 2006. prekinuo isporuke gasa Ukrajini.

Saradnja između EU i Rusije u sferi energije datira iz ranih devede-setih godina XX veka. I ovde, nasuprot uobičajenom mišljenju, dve

strane ostvaruju napredak. Ipak, nije sve u redu, priznaju autori. Rusija ne investira dovoljno u istraživanje novih polja i zbog toga možda neće biti u mogućnosti da izađe u susret rastućoj evropskoj tražnji. U isto vreme, za evropske kompanije postaje sve teže da investiraju u Rusi-ji, i de facto (BP i Šel su morali značajno da smanje svoje ambicije u Rusiji) i de jure (novi ruski zakon o „strateškim“ sektorima dodeljuje međunarodnim naftnim kompanijama ulogu podređenog partnera). Uprkos tome, autori su uvereni da EU i Rusija, na osnovu brojnih malih uspeha u Energetskom dijalogu, mogu da iskoriste pregovore o novom Sporazumu o partnerstvu i saradnji kako bi prevazišle postoje-će nesporazume i teškoće.

Sergej Jastržembski, koji je donedavno u Kremlju bio zadužen za od-nose sa EU, u 4. poglavlju se slaže da energetska međuzavisnost zahte-va saradnju između EU i Rusije. Takođe, i on hvali Energetski dijalog. Međutim, oseća se „razočarano“ zbog Unije koja na Rusiju gleda sa sumnjama primenjujući dvostruke standarde. Evropljani ističu značaj otvorenih energetskih tržišta, ali se ne ponašaju u skladu sa time. Klau-zula o „pristupu treće strane“ u novoj Direktivi za gas govori o tome da će se samo energetskim kompanijama koje „razdvoje“ aktivnosti pro-izvodnje, transporta i prodaje dozvoliti kupovina gasovoda i imovine prilikom plasmana energije u Uniji. Da li to znači da Rusija treba da razdvoji Gasprom? „U suštini“, piše autor „radi se o pokušaju mešanja u unutrašnju politiku trećih država, prvenstveno (ali ne samo) Rusije“. Slično tome, EU insistira na transparentnim, tržišno zasnovanim ce-nama, a potom prebacuje Rusiji što vrši pritisak na Ukrajinu i ostale tranzitne države sa zahtevima za takvim formiranjem cena.

Konstantin Kosačev, predsednik Komiteta za spoljnu politiku ruske Dume ide korak dalje u 5. poglavlju i optužuje EU za defetizam. Šta je svrha, pita se autor, „zastrašivanja evropskih građana autoritarnim gasnim medvedom sa Istoka koji se hrani mladim, tek nastalim, de-mokratijama?“ Energetski dijalog se ne zasniva na jednakosti, već je dizajniran da minimizira rizik za koji mnogi Evropljani smatraju da potiče od Rusije. EU je prezentirala Rusiji dugu listu onoga šta treba

4 Prilozi za ovaj izveštaj su pisani pre rata u Gruziji i narušavanja odnosa Rusije i Zapada, avgusta 2008.

76 Cevovodi, politika i moć Uvod

da uradi, od ratifikacije Ugovora o Energetskoj povelji do smanjenja uloge države u naftnom i gasnom sektoru, a sve to kako bi Rusija uve-rila Evropu da je, nakon svega, pouzdan snabdevač. Što se tiče izvo-ra ovih sumnji, autor ukazuje na istočno proširenje EU, koje je, po njegovom mišljenju, smanjilo sposobnost EU da razmišlja strateški. EU izgleda spremnija da se oslanja na energiju iz udaljenih islamskih država nego da razvija pravo energetsko partnerstvo sa Rusijom, što bi značilo jednak pristup investicijama, puno priznavanje interesa par-tnera i, pre svega, pretpostavku nevinosti.

Andris Pibalgs, komesar za energiju EU, daje pozitivniji ton u 6. poglavlju. Energija je „dobra osnova za razvoj šireg partnerstva EU i Rusije“, ističe autor. Priznaje da je prisutna zabrinutost zbog pre-tećeg „manjka gasa“ (ne pre 2010), jer nova proizvodnja ne može da drži korak sa rastućom domaćom tražnjom u Rusiji i izvoznim obavezama. Moguća rešenja postoje i do njih se najlakše može doći ukoliko EU i Rusija rade zajedno. Na primer, ruske energetske kom-panije sada „spale“ većinu gasa koji se dobija eksploatacijom nafte. Količine su ogromne, prema nekim procenama, ravne četvrtini gasa koji Rusija prodaje Evropi. Radi smanjenja ovog gubitka, Rusija tre-ba ne samo da zabrani spaljivanje, već da dozvoli nezavisnim naftnim i gasnim kompanija pristup do potrošača. Drugim rečima, treba da olabavi Gaspromov gasovodni monopol, što je zahtev koji Evropljani ističu godinama.

Šta ako Rusija zapravo ne želi da proizvodi više energije? Moguće je da stagnacija proizvodnje nafte i gasa u Rusiji nije neželjeni nusproi-zvod loše vođene vladine politike (ne samo Gaspromov monopol, već i renacionalizacija najvećeg dela naftnog sektora i izuzetno visoki porezi na energiju). Ukoliko je tako, da li će sva nastojanja EU da privoli Ru-siju na liberalizaciju naftnog i gasnog sektora biti neuspešna u smislu jačanja bezbednosti evropskog snabdevanja? Ovo je nezgodno pitanje koje u 7. poglavlju analiziraju Kliford Gedi i Beri Ikes, dvojica emi-nentnih američkih ekonomista, specijalista za Rusiju. Nakon godina rasta od 8 i više procenata, proizvodnja nafte u Rusiji od 2007. opada.

Pošto je Rusija poslednjih godina zadovoljavala značajan deo dodatne globalne tražnje, ovaj pad proizvodnje ima značajan uticaj na globalnu cenu nafte. Ukoliko ruski proizvođači nafte odgovore na astronomske cene povećanjem proizvodnje, dodatno će se povećati, uvek značajan, rizik iznenadnog pada globalne cene nafte, kao i za Rusiju štetna za-visnost od energetskih profita. Gedi i Ikes stoga smatraju da Putinov režim namerno koristi nesigurnost u pogledu vlasničkih prava i visoke stope poreza kako bi podstakao domaće proizvođače da ostave naftu pod zemljom.

Posmatrajući gasni sektor, Tatjana Mitrova, vodeći ruski ekspert za energiju, nudi optimističniju prognozu u 8. poglavlju. Ona kaže da Gasprom ima i finansijsku snagu i kapacitete strateškog planiranja kako bi održao svoju poziciju najvećeg svetskog proizvođača gasa. Kompanija nastoji da diverzifikuje svoja izvozna tržišta dalje od Evrope i da postepeno prebaci fokus svojih proizvodnih aktivnosti sa etabliranih velikih polja u Zapadnom Sibiru u kojima proizvodnja opada na nova polja kao što su Jamal (Yamal) i Štokman (Shtok-man). Ovaj proces će biti veoma skup. Za Rusiju je potrebno da se dogode dve stvari kako bi sakupila neophodan kapital. Prvo, doma-će cene gasa moraju nastaviti da rastu. To će Gaspromu (i drugim kompanijama) obezbediti dodatni novac za investicije, ali će takođe podstaći štednju energije i okretanje prema alternativnim izvorima energije kao što su ugalj i nuklearna energija. Drugo, Gaspromu je potrebna bezbednost tražnje. Više od pokretanja panične debate o tome kako da se smanji njihova „prevelika zavisnost“ od ruskog gasa, Evropljani bi trebalo da potpišu sa Rusijom nove dugoročne ugovore o snabdevanju.

Pavel Baev, iz norveškog Međunarodnog instituta za istraživanje mira, takođe savetuje Evropljane da ne brinu mnogo o tome da li će Rusija i u budućnosti želeti da prodaje svoj gas. Nema sumnje da su za Rusiju atraktivna brzo rastuća tržišta LNG iz Azije i da bi za njene političke odnose sa SAD bila korisna jača ekonomska podrška u formi prodaje energije. Međutim, u 9. poglavlju Baev gleda trezveno na ambicio-


znu rusku strategiju diverzifikacije. Energetski dijalog SAD i Rusije stagnira. Fleksibilno, globalno tržište LNG je strano Gaspromovoj monopolističkoj korporativnoj kulturi. Ekspanzija u Aziji napreduje brzinom puža. Nasuprot razvikanom političkom približavanju Kini, Rusija još uvek prodaje samo 5% nafte koju izvozi svom najvećem susedu. Možda je najvažnije to što konstantno nedovoljne investicije u nova naftna polja znače da Rusija jednostavno neće imati dodatne količine nafte i gasa neophodne za diverzifikaciju. Bilo bi mnogo bo-lje prodavati ograničene količine nafte i gasa koje su raspoložive za izvoz na Zapad, gde nije potreban razvoj infrastrukture koja košta više milijardi. „U ovom periodu relativne nedovoljnosti“, zaključuje Baev, „diverzifikacija prema novim tržištima je luksuz koji Rusija sebi ne može da dozvoli“.

Ronald Gec, jedan od najistaknutijih nemačkih eksperata za rusku energiju u 10. poglavlju posmatra rusku strategiju diverzifikacije iz donekle drugačije prizme – kroz gasovode. Rusija se pomera sa tran-zitnih gasovoda (onih koji idu preko Ukrajine, Belorusije i drugih su-sednih država) na direktne, kao što su podmorski pravci - Severni i Južni tok. Mnogi Evropljani pretpostavljaju da je razlog za ovaj potez politički: Gasprom je sredstvo koje Kremlj koristi da bi kaznio one bivše sovjetske države koje nastoje da pobegnu od njegove dominaci-je. Gaspromova gasovodna strategija zbog toga pojačava strahovanja da Rusija koristi energiju kao političko sredstvo. Ipak, Gec obrazlaže da takva strategija ima komercijalnog smisla: za podmorske gasovo-de Gasprom ne mora da plaća tranzitne takse, jača svoju poziciju u komercijalnim pregovorima sa tranzitnim državama i pomaže da se „ograde“ lukrativna tržišta gasa, poput turskog, od neželjene konku-rencije. Autor upozorava da Evropa na pogrešan način reaguje na Ga-spromovu strategiju, nastojeći da kupuje gas iz veoma nesigurnih izvo-ra, kao što je Turkmenistan i izgradnjom gasovoda čija je komercijalna održivost dubiozna, poput Nabuka. Umesto toga, EU bi trebalo da prihvati činjenicu da može da očekuje bezbednost u snabdevanju samo ukoliko ponudi Rusiji realan dijalog o bezbednosti tražnje i tranzitnim pravcima.

Danijel Gros, direktor CEPS iz Brisela se ne slaže sa tim ocenama. Evropljani mogu samo da budu na dobitku ukoliko diverzifikuju izvore snabdevanja gasom. Na strani 79. on ukazuje da Gasprom nastupa kao monopolista prema gasnim kompanijama u državama članicama Unije, što znači da određuje cene gasa na što je moguće višem nivou. Kada bi Evropljani imali alternativne izvore uvoza, Gasprom bi morao da snizi cene. Gros daje jednostavnu kalkulaci-ju koja pokazuje da Evropljani mogu bez problema da potroše 30 milijardi evra na projekte kao što su Nabuko i terminali za LNG, te da potpuno povrate uloženi novac kroz nižu cenu gasa. Ipak, pošto bi koristi od diverzifikacije delili evropski potrošači, EU bi morala direktno da interveniše kako bi pokrenula neophodne investicije.

Pavel Svieboda, koji predvodi demosEUROPA centar u Varšavi, takođe smatra da EU treba da ima ulogu u izgradnji strateške in-frastukture (str. 40). To je samo jedan od načina na koji EU može da pokrene debatu oko „energetske solidarnosti“ od prazne retorike prema praktičnoj akciji. Takođe, treba da ohrabri izgradnju više in-terkonektora između nacionalnih tržišta struje i gasa, kako bi države koje u velikoj meri zavise od ruskog gasa (većina država Centralne i Istočne Evrope) i struje (baltičke države) bile bolje povezane sa širim evropskim tržištem. EU treba više da investira u strateška skladišta gasa i da upravljanje ovim skladištima poveri agenciji koju bi finan-sirala Unija. Takođe, treba da poveća napore da ostvari energetsku efikasnost, ne samo u okviru EU, već i u saradnji sa Rusijom gde je potencijal za uštede energije enorman. Bez energetske solidarnosti oko zajednički definisanih energetskih interesa, zajednička energet-ska politika EU će biti teško ostvariva, kaže Svieboda.

Vaclav Bartuška, koji slovi za cara energetske bezbednosti Češke Republike, na 57. strani predstavlja drugačije razmišljanje o energet-skoj solidarnosti. Neuobičajeno za nekoga iz nove države članice, on se svrstava uz one koji smatraju da se od EU ne može očekivati da podnese finansijski teret garantovanja energetskog snabdevanja za 27 članica (argument koji se često čuje u Nemačkoj i drugim bogatim


velikim državama od kojih se očekuje da plate lavovski deo takvih investicija kroz budžet EU). Ono što je potrebno novim članicima je, ističe Bartuška, „ne više zaštite već više odgovornosti“. Njihovi pozivi na energetsku solidarnost nisu ništa više od jeftinog i jednostavnog načina da se skrene pažnja sa sopstvene neaktivnosti. Prošlo je 17 godina otkad su države Centralne i Istočne Evrope izašle iz sovjetske dominacije. Ipak, sa izuzetkom Češke, nisu uradile ništa da smanje svoju energetsku zavisnost od Rusije. Sada treba da „zagrizu metak“ i obave neophodne investicije u infrastrukturu, a ne da krivicu pre-bacuju na EU.

Ovakva neslaganja oko energetske solidarnosti su jedan od razloga zašto je Uniji trebalo toliko mnogo vremena da se dogovori o man-datu za novi bilateralni ugovor sa Rusijom koji bi trebalo da zameni Sporazum o partnerstvu i saradnji iz 1994. god. Zvaničnici EU koji su dali svoj doprinos ovom Izveštaju izražavaju nadu da pregovori o novom sporazumu mogu da ponude mogućnost da se izgradi pouz-dan, pravni okvir za energetske odnose EU i Rusije o kojem su stra-ne postigle dogovor. Taj okvir je inicijalno trebalo da bude Ugovor o Energetskoj povelji koji reguliše investicije, tranzit i ostala važna energetska pitanja. Rusija je potpisala Ugovor, ali je odbila da ga ra-tifikuje. Mnogi zvaničnici EU se nadaju da će ipak uspeti da uključe neke principe iz Energetske povelje u novi sporazum Unije i Rusije. Međutim, članice Unije su i dalje duboko podeljene oko toga kakva treba da bude pozicija EU prema Rusiji, a rat u Gruziji je značajno odložio zaključenje novog sporazuma. Moguće je da će se pitanje ratifikacije Energetske povelje vratiti na dnevni red.

Andrej Konopljanik, koji je bio zamenik generalnog direktora Se-kretarijata Energetske povelje smatra da je to svakako potrebno. U 11. poglavlju on ukazuje da su nastojanja da se evropski acquis izveze velikim proizvođačima energije unapred osuđena na neus-peh. Umesto toga, EU treba da se usredsredi na rešavanje preostalih otvorenih pitanja sa Rusijom oko Energetske povelje i njenog Tran-zitnog protokola. Ukoliko bi Rusija ratifikovala Energetsku povelju,

energetskim odnosima bi se upravljalo na osnovu seta pravila koja se odnose na celokupno novo evroazijsko energetsko tržište (vidi boks na strani 103).

Katinka Bariš je zamenica direktora Centra za evropsku reformu.

1312

Proizvodni regioni Perspektivni regioniNaftovodiGasovodiNaftovodi u izgradnjiGasovodi u izgradnjiPredloženi/planirani naftovodiPredloženi/planirani gasovodiPredloženi terminali za izvoz LNG

Izvor: Industry reporting

Island

Istočni Sibir

Zapadni Sibir

Norveško more

Severni Atlanski okean

Gasno polje Štokman

Gasno polje Kovitka

Karansko more

Sredozemno more

Severnomore

Južnokaspijski

Srednjokaspijski

Centralna Azija

Volgo-Uralski

Južni

Turgaj

Timan-Pečora

JužnaDružba

Severni tok

Jamal-Evropa

Nabuko

Južni Kavkaz

Transkaspijski gasovod

Južnitok

Jamal-Evropa

Projekat Kaspijskog naftovodnog konzorcijuma

Baku-Tbilisi-Džejhan

Kazahstan-Kina

Kazahstan-Kina

Baltičkinaftovodni sistem

JužnaDružba

Jamal II

Transgas

Plavi tok

Sojuz

Severno svetlo

Bratstvo

Centralna Azija-Centar

Opcija naftovoda Murmansk

Burgas-Aleksandropuli

Beloruska obilaznica

Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxxXxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx

Izvor: Energy Information Agency

Pregled ruske nafte i gasa

Nafta 2006. Prirodni gas 2006

Rezerve nafte 80 milijardi barela Rezerve gasa 48 milijardi kubnih metara

Rezerve nafte, udeo u svetskim rezervama 7 procenata Rezerve gasa, udeo u svetskim rezervama 26 procenata

Rezerve Saudijske Arabije 264 milijardi barela Rezerve Irana 28 hiljada milijardi kubnih metara

Rezerve SAD 30 milijardi barela Rezerve SAD 6 hiljada milijardi kubnih metara

Proizvodnja nafte 10 miliona barela dnevno Proizvodnja gasa 612 milijardi kubnih metara

Proizvodnja nafte, udeo u svetskoj proizvodnji 12 procenata Proizvodnja gasa, udeo u svetskoj proizvodnji 21 procenat

Proizvodnja nafte u SAD 7 miliona barela dnevno Proizvodnja gasa u SAD 524 milijarde kubnih metara

Izvoz nafte 7 miliona barela dnevno Izvoz gasa 263 milijarde kubnih metara

Izvoznici nafte, rang 2 Izvoz gasa, rang 1

Izvoz nafte u SAD 370 hiljada barela dnevno Izvoz gasa u Evropu 151 milijarda kubnih metara

21Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxxXxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx20

2. Geopolitika energije u odnosima Rusije i EU Dmitri Trenin

Kada je Kremlj 2005. počeo pripreme, za do tada, prvi samit G–8 u San-kt Peterburgu, energetska bezbednost je identifikovana kao dominantna tema. Međutim, samo šest meseci pre samita dogovorenog za sredinu 2006, konflikt oko cene gasa između Gasproma i Kijeva rezultirao je četvorodnevnim prekidom snabdevanja Ukrajine. Mnogi Evropljani i Amerikanci su zbog toga osuđivali Moskvu da koristi energiju kao oruž-je. Energetska bezbednost je postala sinonim za bezbednost od Rusije. Govoreći u predvečerje Samita NATO u Rigi, novembra, 2006. američki senator Ričard Lugar je predložio stvaranje „energetskog NATO“.

U razmišljanjima mnogih, geopolitika energetskih odnosa je zame-nila ili apsorbovala tradicionalnu geopolitiku vojnih balansa. U Ru-siji se među uticajnim konzervativcima, nafta i gas, pre nego vojska i mornarica, smatraju najvažnijim dobrima države. U Evropi, brigu oko koridora Fulda je zamenila zabrinutost oko gasovoda Severni tok. Na Gaspromove akvizicije se gleda sa skoro istom nervozom kao na partijske uspehe lokalnih komunista u zapadnim državama za vreme Hladnog rata. Zaista, sve češće se proriče dolazak neke nove verzije Hladnog rata koji se delom vodi energetskim oružjem.

Da li treba biti zabrinut zbog Rusije kao energetske supersile? Kratak odgovor je ne, jer je ruska energetska politika mnogo više okrenuta sticanju profita nego uspostavljanju političke dominacije. Za davanje dužeg odgovora, moraju se analizirati ambicije, interesi i ciljevi invol-viranih strana, kao i njihovi resursi.

Rusija će ostati energetska sila

Rusija želi da bude velika sila, što u uslovima XXI veka znači i ne-

1716 Geopolitika energije u odnosima Rusije i EUXxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx

me neće imati veći uticaj na tržište. Uz to, kada se radi o nuklearnoj energiji, ali i uglju i proizvodnji struje, Rusija zauzima važnu pozici-ju. Označavanje Rusije kao energetske supersile je preterivanje, ali je kredibilna ocena Rusije kao energetske sile, pogotovo ukoliko uspe da unapredi proizvodnju i postane efikasniji potrošač. Kada su ruske kompanije, podstaknute od strane države, odlučile da ustanove među-narodnu nagradu koja bi se mogla takmičiti sa Nobelovom, izabrale su naziv „Globalna energija“.

Širenje Russia Inc.

Ruski interes za energiju je u najvećoj meri povezan sa biznisom. Na početku XXI veka ruski biznis je biznis. Političko–ekonomski sistem države, koji se ponekad naziva „Russia Inc.“, nastoji, pre svega, da po-veća kapitalizaciju giganata koji su u najvećem delu u državnom vla-sništvu, kao što su Gasprom, Rosnjeft i novoreformisana kompanija za električnu energiju UES, u korist akcionara i ulagača u Kremlju i izvan njega. Po njihovom mišljenju, ono što je dobro za Gasprom (i za druge), dobro je i za Rusiju. Sve veći broj inicijalnih javnih ponuda u proteklih pet godina reflektuje ova nastojanja. Ona su samo vrh ambi-cija kompanija i njihovih korisnika.

Gasprom agresivno nastoji da stekne infrastrukturu u inostranstvu, kao što su tranzitni gasovodi i centri za distribuciju gasa, u rasponu od Beltrangasa, beloruske tranzitne i distributivne kompanije, do predlo-ženih gasnih čvorišta u Centralnoj i Zapadnoj Evropi.

Ono što može da izgleda kao pametna i preteća strategija širenja ru-skog političkog uticaja u proširenim granicama Evropske unije je u su-štini nastojanje motivisano biznisom radi osvajanja lukrativnih tržišta. Na sličan način, privatne ruske naftne kompanije kao što je Lukoil ku-puju rafinerije i benzinske pumpe širom Evrope, a firma iz metalskog kompleksa Severstal se neuspešno takmičila za preuzimanje kompani-je Arcelor. Zaista, ruska ideja integracije sa Evropom se može sumirati kao međusobne investicije i uzajamna kupovina akcija.

zavisni globalni igrač. Vladimir Putin je poslednjih godina odlučio da ne primenjuje raniju rusku strategiju integracije sa Zapadom. Ta odluka je bila bazirana na generalnom načinu na koji rusko ruko-vodstvo shvata odnose Rusije i Zapada od ranih devedesetih godi-na prošlog veka do prvih godina XXI veka. Na promenu su utica-la dva važna faktora. Jedan je bio namera Mihaila Hodorkovskog (Mikhail Khodorkovsky) da proda svoju naftnu kompaniju Jukos (Yukos) američkim kupcima. Drugi je bio pojava „obojenih revolu-cija“ u Gruziji i Ukrajini, dvema važnim državama za tranzit ruske energije. Rusko odvajanje od Zapada usledilo je, naravno, u uslo-vima američkog rata u Iraku, državi sa trećim najvećim rezervama nafte na svetu. Do sredine prve decenije ovog veka energija je igrala ključnu ulogu u preorijentaciji Rusije od prozapadne u nezavisnu veliku silu.

Kako bi postigla postavljeni cilj strateške nezavisnosti i međunarodnog značaja – što je, na primer, oličeno u postavljanju cilja da postane peta najveća privreda na svetu do 2020. godine – Rusija je odlučna da isko-risti svojih nekoliko važnih komparativnih prednosti, pre svega naftu i gas. Rusija poseduje nešto preko 6 posto dokazanih svetskih rezervi nafte i 2006. je zabeležila 12 posto svetske proizvodnje nafte. Takođe, poseduje jednu četvrtinu svetskih rezervi prirodnog gasa i odgovorna je za jednu petinu ukupne proizvodnje gasa u svetu.

Ekstra profiti od izvoza energije omogućili su Rusiji da stekne finan-sijsku moć, a prateći stimulativni efekti su pogodovali mnogobrojnim drugim sektorima privrede. Međutim, vlada je veoma svesna potrebe da modernizuje sektore nafte i gasa i da postigne napredak u razvoju ostalih segmenata energetske oblasti, kao što su „čisti“ ugalj i međuna-rodno konkurentna nuklearna energija. Ruska specijalizacija za ener-giju je konstanta, zasigurno na srednji i duži rok.

Rusko rukovodstvo pretpostavlja da će međunarodne cene energije ostati na visokom nivou neko vreme, uprkos povremenim fluktuaci-jama. Alternativni izvori energije, osim nuklearne, u dogledno vre-

Cevovodi, politika i moć 1918 Geopolitika energije u odnosima Rusije i EU

kao i cene podignute na „evropski“ nivo. U poslednjoj deceniji prošlog veka Moskva je nastojala da kupi lojalnost Kijeva i ostalih naplaćujući gas samo delićem cene koja je tražena od baltičkih država, Poljaka ili Nemaca. Kada su konačno uvideli da to ne funkcioniše, promenili su pristup. Drugi, više unutrašnji, način kupovine uticaja je bilo uključi-vanje u mutne šeme u trgovini gasom. Rusko-ukrajinski odnosi de-vedesetih godina i početkom ovog veka za to su najbolji primer. Obe ove tehnike nakon Narandžaste revolucije padaju u zaborav. Rusija je izgubila iluzije, ali je kao rezultat toga donekle bogatija. Ukrajina je konačno slobodna, čak i ako za to treba da plaća.

Ipak, cilj iskazivanja oštrine prema bivšem pograničnom području ni-kada nije bio dovođenje Evrope u podređen položaj. Gasprom nema razloga da to radi. Prvo, jer su države članice EU plaćale najbolju cenu za ruski gas i drugo, svako nastojanje da se Evropljani ucene (a time i okrenu od Rusije) bilo bi glupo, imajući u vidu koliko je ruski budžet zavisan od priliva od izvoza nafte i gasa, od čega 60 posto ide u EU. Jedino čemu je Rusija mogla naivno da se nada bilo je da pridobije Evropu kao partnera u vraćanju Kijeva na razumnu politiku. Zapravo, Ukrajinci su, isključeni iz ruskog snabdevanja, oduzimali deo gasa za izvoz u EU i prošli su bez posledica. Tada su se samo Rusi krivili za povremene nestašice u državama EU.

Čak i pre ukrajinske gasne krize, Gasprom je imao sličan problem sa Belorusijom. Politički autoritarni Minsk je veoma udaljen od plurali-stičkog Kijeva. Belorusija je postala još zavisnija od jeftine nafte i gasa iz Rusije, od kojih jedan deo prodaje uz priličan profit. Kada je Ga-sprom 2004. na kratko prekinuo isporuke gasa za Belorusiju, navodeći kao razlog izostanak plaćanja, to je, osim Poljaka, malo ko primetio u Evropi. Kada je Rusija zaustavila dotok nafte u Belorusiju 2007. godine, Evropa se brzo digla na noge. Kremlj je bio zapanjen. Godi-nama su verovali da Zapad od Rusije očekuje da pritisne „poslednjeg dikatatora“ u Evropi. Naravno, Rusija nije želela da kazni Lukašenka: želela je samo da naplati dug i ispuni davno dato obećanje o prodaji Beltrangasa Gaspromu.

U celovitom predlogu nemačkoj kancelarki Angeli Merkel iz 2007. go-dine, Putin je ponudio veliku razmenu imovine prema kojoj bi Gasprom dobio udeo u nemačkim mrežama za distribuciju gasa u zamenu za ne-mačke akvizicije prava na eksploataciju gasa u Rusiji. Iako je Nemačka odbacila ovu inicijalnu ponudu, ideja velike energetske pogodbe nije sklo-njena sa stola. U međuvremenu, Gasprom je zauzet jačanjem bilateralnih veza sa najvećim evropskim energetskim kompanijama. Nemački E.ON i BASF, italijanski Eni i Enel, Gaz d Frans (Gaz de France) i holandski Gasuni (Gasunie) su zaključili dugoročne poslove sa Gaspromom.

Daleko najdramatičnije promene su se dogodile na bivšem sovjetskom prostoru. Počevši od 2005. Gasprom odbacuje svoj sistem de facto impe-rijalnih preferencijala koje su omogućavale pojedinim državama ZND da kupuju gas po znatno nižim cenama. Ovo je deo generalne politike Moskve da svoje odnose sa ZND pomeri na komercijalnu osnovu.

Ono što su mnogi spoljni posmatrači videli kao hladnokrvno nastoja-nje Kremlja da uguši Ukrajinu, orijentisanu na samostalno razmišljanje i demokratiju, je zapravo bilo očajničko nastojanje da se ona „čvrstom rukom“ primora da adekvatnije plaća resurse koje troši. Istina, „naran-džasta revolucija“ iz 2004. je šokirala do tada zadovoljni Kremlj. Novi pristup je primenjen širom bivšeg sovjetskog prostora, od revolucio-narne Ukrajine i Gruzije do saveznika u Minsku i Jerevanu.

Tajming povećanja cena bio je šokantan (Belorusija je dobila grejs pe-riod, kako se ne bi naškodilo predsedniku Lukašenku uoči izbora), a aktuelna cena se donekle razlikovala (prijateljska Jermenija je dobila bolje uslove od neprijateljske Gruzije), ali niko nije pošteđen. „Bivši“ Sovjetski Savez je prestao da postoji: sa apekta Gasproma (ili Moskve) sve je bilo inostranstvo. Rusija više nije sebe smatrala bivšom i budu-ćom imperijom. Umesto toga, počela je da se ponaša kao velika sila vis-à-vis svojih malih suseda.

Jasno, igra je bila politička i energija je igrala ulogu u računicama Kre-mlja. Ipak, subvencionisane cene gasa su u istoj meri političko sredstvo

Cevovodi, politika i moć 2120

liko se realizuje, mogao da učini nepotrebnim gasovod Nabuko koji favorizuje EU. Nabuko bi trebalo da doprema centralnoazijski, a po-tencijalno i iranski gas do Evrope, smanjujući oslanjanje EU na ruski gas i gasovode.

Pre objavljivanja projekta Južni tok, Rusija je osigurala aranžmane sa Kazahstanom, Turkmenistanom i Uzbekistanom o nastavku transporta njihovog gasa preko teritorije Rusije, u zamenu za značajno povećanje cena gasa koji plaća Moskva. Umesto predloženog gasovoda preko Kas-pijskog mora koji bi pumpao gas u gasovod Nabuko, države iz Central-ne Azije su saopštile da će modernizovati priobalni gasovod koji vodi na sever prema Rusiji. Takmičenje gasovoda je daleko od završenog. Države u Centralnoj Aziji sasvim očigledno uživaju u praktikovanju onoga što one nazivaju multivektor politikom. Moskva, sa svoje strane, ne samo da nastoji da minira Nabuko, ona je već raspršila ukrajinske nade da će dobijati jeftin gas iz Turkmenistana. Gledajući iz Kijeva, Ga-spromove aktivnosti u Centralnoj Aziji izgledaju kao nastojanje da se izgradi „gasni kalifat“. Ipak, izgleda da će u igri biti nekoliko „kalifata“.

Gasni OPEC

Vladimir Putin je, u jednoj prilici, ideju stvaranja gasnog OPEC na-zvao „interesantnom“. Međutim, Moskva nije posebno voljna da bude organizator nove gasne zajednice. Ona ceni suverenost sopstvenog od-lučivanja i preferira da joj ruke budu odrešene, pragmatično se svrsta-vajući uz različite partnere, zavisno od interesa. Centralnom Azijom se upravlja uglavnom na bilateralnoj osnovi. Rusija aktivno širi saradnju sa gasom bogatim državama Persijskog zaliva, kao što su Katar, Iran i Saudijska Arabija, ali i sa Alžirom. Moskva galami i blefira budeći zastrašujuće uspomene i igra se posebno tamnom stranom geoekono-mije, ali njen stvarni cilj, u skladu sa generalnim nastupom, jeste da ostvari komercijalne koristi.

Zbog toga je moguće da je diskusija o gasnom OPEC deo rata nerava između Rusije i EU. Povremene opaske Gaspromovih čelnika i zva-

Geopolitika energije u odnosima Rusije i EU

Direktan pravac prema Evropi

Kao tranzitne države, Ukrajina i Belorusija zajedno su kontrolisale la-vovski deo ruskog izvoza nafte i gasa u Evropu. Kada je Kremlj zaklju-čio da su obe države nepouzdane, odlučio je da značajno smanji rusku zavisnost od njih. Gasprom je 2006. uz ukrajinsku saradnju, zamenio barter plaćanje za tranzit preko Ukrajine novčanim transakcijama. To je pojednostavilo proceduru plaćanja, smanjilo sporove i povećalo ru-ske prihode. Ipak, još važnija je bila odluka Moskve da prebaci izvozne gasovode sa kopna na more i da time smanji potrebu za tranzitom ili da je u potpunosti eliminiše.

Ovaj trend je otpočeo sa novim vekom, kada je Rusija obustavila dotok nafte kroz naftovode do luka u baltičkim državama, koristeći umesto njih sopstvene terminale na Baltičkom moru u Primorsku i Ust–Lugi. Estonci i Letonci su ovaj potez videli kao kaznu zbog ruskih tvrdnji o neosnovanoj i oštroj naturalizaciji i politici integracije koja je ostavila stotine hiljada lokalnih Rusa bez državljanstva. Što je još važnije, Ru-sija je želela da razvije sopstvenu lučku infrastrukturu i da zadrži no-vac za sebe. Još devedesetih godina Gasprom je izgradio gasovod Plavi tok ispod Crnog mora do Turske, izbegavajući time politički rizičnu kopnenu trasu duž obala Kavkaza.

Najveću pažnju je privukao dogovor predsednika Putina i nemačkog kancelara Šredera iz 2005. o izgradnji gasovoda Severni tok. Ovaj ga-sovod (prvobitno dogovoreno okončanje radova se planiralo za 2011) će transportovati gas po dnu Baltičkog mora, od Rusije do Nemačke i odatle do Holandije i moguće, drugih članica EU. Očigledna svrha Severnog toka je da zaobiđe Poljsku, Belorusiju i baltičke države koje se sve smatraju potencijalnim (ili stvarnim, u slučaju Belorusije) pro-blemom.

Sličan potez je usledio 2008. kada su se Rusija i Italija dogovorile da izgrade gasovod Južni tok po dnu Crnog mora i preko nekoliko bal-kanskih država, ali ne i Ukrajine. Neki strahuju da bi Južni tok, uko-

Cevovodi, politika i moć 2322 Geopolitika energije u odnosima Rusije i EU

Rusko odbijanje da pumpa naftu u letonsku kom-paniju Ventspils Nafta 2003. ili litvansku Mazei-kiu Nafta 2006. koje ima više tehničke razloge u pozadini, predstavlja očigledno korišćenje taktike čvrste ruke u ekonomskim sporovima5.

U osnovi, Rusija veruje da baltičke države nisu (bar još nisu) u istoj kategoriji kao etablirani ve-liki kupci iz Zapadne Evrope, tako da se oseća slobodnom da odgovori brutalnije kada vidi da su joj interesi ugroženi. To zaista predstavlja slučaj korišćenja energije kao oružja, ali u formi granične čarke, a ne rata punog obima.

Diverzifikacija izvoza i uvoza u principu je dobra stvar. EU pogledava u pravcu Centralne Azije i Irana, ali i snabdevanja LNG, dok Rusija gleda prema Istočnoj Aziji i takođe razmišlja o LNG. U doglednoj bu-dućnosti energetske veze će predstavljati ekonomsku suštinu odnosa između Rusije i EU.

Gasprom je Rusija, a Rusija je u takmičarskom i nacionalističkom raspoloženju. To ne obećava jednostavne odnose u budućnosti. Ipak, što više imovine kupi u Evropi i što više imovine Evropljani kupe u Rusiji, ulozi svake strane u ekonomskom zdravlju i prosperitetu one druge biće veći, a svaka od strana će biti ranjivija na pretnje sa kojima može da se suoči. Kao i Rusija, Gasprom želi da zaradi novac, da bude snažan, bogat i poštovan. Ne postoji „geopolitika energije“ per se. Ga-spromovi potezi se često pogrešno tumače kao sredstvo neke političke strategije. Realnost je drugačija: energija je politički posao, ali je, u celini uzevši, biznis.

Dmitri Trenin je viši saradnik u Karnegi zadužbini za međunarodni mir (Carnegie Endowment for International Peace) i zamenik direktora mo-skovskog Karnegi centra.

ničnika ruske vlade o preusmeravanju izvoza gasa od Evrope prema Aziji spadaju baš u tu kategoriju. Rusija je ljuta zbog proklamovanog cilja EU o smanjenju zavisnosti od Rusije. Stoga želi da pošalje poruku da ima druge potencijalne kupce na drugom kontinentu. U stvarno-sti, najozbiljniji takmac Evropi kao kupac Gaspromovog gasa je sama Rusija. Uprkos porastu cena gasa, domaća tražnja raste, a Gaspromova proizvodnja stagnira, dok je Centralna Azija manje sposobna ili manje voljna da nadomesti razliku.

Povratak geopolitike

Austrija kupuje prirodni gas od tadašnjeg Sovjetskog Saveza od 1968, a Nemačka od 1973. Od tada energetska međuzavisnost Rusije i Evro-pe stalno raste, a tako će biti i na srednji i na duži rok. Što je veći nivo međusobne zavisnosti, manje je verovatno da će dolaziti do politički motivisanih pretnji. Čak i Sovjeti, u doba Hladnog rata, nikada nisu zapretili isključenjem gasa, a sa isporukama se nastavljalo i u vreme dezintegracije SSSR-a. Danas ima mnogo manje razloga da se sumnja da Rusi imaju zle namere.

Nekoliko velikih zapadnih naftnih kompanija moralo je značaj-no da smanji svoje ambicije. Restrikcije koje je Kremlj postavio za kompanije kao što su BP (British Petroleum) ili Šel (Shell) su u skladu sa generalnom politikom Moskve usmerenom na vraćanje kontrole nad energetskim sektorom i nisu poseban rezultat politič-kih mahinacija.

Slučajevi nedavnog, navodnog, ruskog korišćenja energije kao oružja zahtevaju temeljno ispitivanje. Što se tiče Ukrajine, Belorusije i ostalih država ZND, može se polemisati da niže cene gasa predstavljaju kre-dibilniji instrument političkog uticaja od cena na svetskom nivou koje ne zahtevaju plaćanje u naturi. U svakom slučaju, energetsko oružje se može koristiti samo jednom, u samoubilačkom napadu koji rezultira privremenim smetnjama za potrošače i trajnim obogaljenjem proizvo-đača. Rusi nisu džihadisti.

5 Rusija je prestala sa isporukama nafte u Mazeikiu rafineriju u julu 2006, nakon što je prodata poljskoj, a ne ruskoj kompaniji. Ruska strana je krivicu objasnila tehničkim problemima na naftovodu Družba, ali nije odgovorila na litvanske ponude da pomogne u njihovom rešavanju.

Cevovodi, politika i moć30 31Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx

3. Energetski dijalog EU–Rusija Kristijan Klotin i Džefri Pajper

Kada se čita današnja štampa, stiče se utisak da je Evropska unija počela da reaguje na izazove energetske bezbednosti tek pred kraj 2005, na ne-formalnom Samitu EU u Hempton Kortu i nakon gasnog spora Rusije i Ukrajine u januaru, 2006. godine. Navodno, evropskim političarima je iznenada postalo jasno da sopstvena proizvodnja ugljovodonika nije beskonačna i da bi EU mogla postati sve više zavisna od međunarodnog tržišta za sopstveni uvoz energije.

To je potpuno pogrešno. Interno, EU je već niz godina veoma ak-tivna u izgradnji potpuno integrisanog tržišta struje i gasa na celoj teritoriji Unije, promociji neophodne dodatne infrastrukture putem programa transevropskih energetskih mreža, osiguranju da sve države članice imaju dovoljne zalihe nafte i promociji energetske efikasnosti, štednje energije i upotre-bi obnovljivih izvora energije. Sve ovo je dobi-lo dodatni podsticaj nakon sastanka Evropskog saveta marta 2007. ali je puno posla obavljeno i pre toga6.

Na spoljnom planu, Energetski dijalog EU–Rusija, ustanovljen na Sa-mitu EU–Rusija u oktobru, 2000. godine je bio prvi stvarni dijalog o energetskoj politici uspostavljen sa jednim spoljnim energetskim partnerom. Rusija, kao ključni trgovinski partner EU, je bila prirodan izvor, kao što je to bila i 1999. sa prvom od „zajedničkih strategija“ EU u okviru tada ratifikovanog Ugovora iz Amsterdama.

Od samog početka Energetski dijalog je imao jasan mandat da „omo-gući postizanje progresa u definisanju energetskog partnerstva EU–

6 Na ovom samitu lideri EU su usvojili ciljeve da se do 2020. smanje emisije štetnih gasova za 20 posto (ili 30 posto kao deo post-Kjoto sporazuma), postignu uštede energije od 20 posto i poveća udeo obnovljivih izvora u ukupnoj potrošnji energije takođe za 20 posto.

Cevovodi, politika i moć 2726 Energetski dijalog EU – Rusija

tegrisano energetsko tržište širom EU, sa svim nepohodnim fizičkim interkonekcijama koje bi ohrabrile politiku pune solidarnosti. Zaista, princip solidarnosti je jedan od kamena teme-ljaca Ugovora iz Lisabona i specifično se odnosi na energetski sektor.7

EU ima sreće da je okružena sa tri, trenutno glavna, izvoznika gasa – Rusijom, Norveškom i Alžirom. Međutim, rezerve za buduću proi-zvodnju gasa su uglavnom koncentrisane u Ru-siji i na Bliskom Istoku. Zato je Rusija sada, a ostaće i u budućnosti, naš ključni snabdevač. Izazov predstavlja dovođenje ruskog gasa do tržišta. Ruske rezerve su geografski udaljene od tržišta – bilo ono evropsko ili neko drugo – i nalaze se u, kako klimatski tako i geološ-ki, izazovnom okruženju. To zahteva velika ulaganja i upravo je zbog toga EU veoma zabrinuta.

Razlog za zabrinutost je ruska sposobnost – ili spremnost – da ispo-ruči dovoljne količine gasa u EU i u budućnosti. Evropljani su zabri-nuti zbog nastupajućeg kraha u snabdevanju zbog veoma značajnog rasta potrošnje gasa unutar Rusije i pretpostavljenog nedostatka in-vesticija za razvoj novih gasnih polja.

Do 2030. uvoz gasa u EU bi mogao da poraste za dodatnih 200 milijardi m3 godišnje, sa sadašnjih 300 milijardi m3 . U isto vreme, najnovije prognoze ruskih eksperata govore o porastu izvoza gasa od nekih 100 milijardi m3 godišnje do 2030. u svim pravcima, uključu-jući i tržišta u Aziji. Imajući u vidu ovaj neizbežan fizički limit, ali i činjenicu da je razumna diverzifikacija snabdevanja i tražnje uvek i u svim sektorima ekonomije razumna politika, EU traži načine da di-verzifikuje svoje izvore snabdevanja za neophodne dodatne količine iz država kao što su Egipat, Katar, Nigerija i Libija. To ne znači da u praksi Unija želi da se udalji od Rusije, već se samo radi o potrebi da se osigura potpuno zadovoljenje buduće tražnje.

Rusija i aranžmanima potrebnim za to“. Osnovni cilj je bio da se iz-gradi efektivna energetska zajednica između EU i Ruske federacije. To je trebalo da se postigne izgradnjom solidno utvrđenih odnosa u obla-sti trgovine energijom koji u domenu nafte traju duže od 150 godina, dok je prvi ruski gas dospeo gasovodom do Austrije 1968. godine. Već juna 1991, na Samitu EU u Dablinu, tadašnji holandski premijer Rud Lubers je izneo predlog o „Evropskoj energetskoj zajednici“ sa ciljem razvoja saradnje u oblasti energije između država Evroazije. Možda je ta ideja u to vreme bila preuranjena. Ipak, ona je izrasla u multilateral-ni ugovor – Ugovor o energetskoj povelji – koji su do sada potpisale 53 države iz Evrope i Azije, kao i Australija (vidi boks na strani 103).

Energija je izazov i rešenje

Rusija je danas najvažniji spoljni snabdevač EU naftom, gasom i ugljem. Ovakav odnos bliskih suseda je logičan i međusobno koristan kada se imaju u vidu rezerve energije u Rusiji i pouzdano i rastuće tržište uvozne energije u EU.

Jasno je da odnosi između bliskih suseda imaju svoje uspone i padove, a i evidentno je da nedavna prošlost nije bila jedan od svetlijih perioda u odnosima EU i Rusije. Energetski sektor je istovremeno ključni deo izazova, ali i glavni deo odgovora.

Odgovornost za nedavne probleme je podeljena. U Evropi postoje oni koji kritikuju Rusiju za navodnu strategiju „podvajanja“ – sklapanje bilateralnih poslova sa pojedinačnim državama članicama – u nasto-janju da se spreči razvoj zajedničke energetske politike EU. Međutim, u realnosti Rusija koristi nesposobnost država članica EU da govore jednim glasom. Ono što se smatra ruskom strategijom je zapravo ogle-dalo slabosti EU, a ne njen uzrok.

Ključ bezbednosti snabdevanja za EU predstavljaju integracija trži-šta i solidarnost. Pojedinačne članice Unije bi mnogo manje brinule svojoj zavisnosti od ruskih isporuka kada bi postojalo efikasno in-

7 Član 122 Ugovora o Evropskoj uniji sa amandmanom u Ugovoru iz Lisabona kaže da „Savet, na predlog Komisije, može da odluči , u duhu solidarnosti između država članica, o neophodnim merama...ukoliko dođe do ozbiljnih teškoća u snabdevanju pojedinim proizvodima, pogotovo u oblasti energije“.


njegova uveliko restriktivna priroda u odnosu na kompanije iz trećih zemalja mogla rezultira-ti usporavanjem stranih investicija u naftni i u gasni sektor Rusije. Ukoliko rezultat bude pad proizvodnje, gubitnici će biti ne samo potroša-či i kompanije iz EU, već i ruska država i njeni građani koji će biti uskraćeni za punu korist od poreza i ostalih prihoda koji su rezultat trenutno vioskih cena ugljovodonika.

Sve veća međuzavisnost EU i Rusije na evropskom kontinentu je pri-rodna i treba da se procenjuje pozitivno u svetlu bezbednosti snab-devanja i bezbednosti tražnje, ali treba da bude balansirana u smislu pristupa tržištu.

Kada se radi o pitanju energetske infrastrukture, ruske i evropske kompanije su pokrenule nekoliko važnih projekata kreiranih kako bi se ojačala zajednička energetska bezbednost. Imajući u vidu dodat-ni uvoz gasa koji će biti potreban EU, na njih ne treba gledati kao na konkurentne projekte. Tražnja gasa bi trebala biti dovoljna za sve projekte, ali pitanje je da li je snabdevanje dovoljno.

Jedan od najspornijih projekata je gasovod Sever-ni tok, od kojeg se očekuje da kada bude završen, 2015, transportuje 55 milijardi m3 gasa. Rezultati studije o uticaju na životnu sredinu u skladu sa ESPOO konvencijom bi trebalo da odgovore na niz pitanja koja se postavljaju u vezi sa ovim ga-sovodom.9

Isto tako važno je jasno projektovati odakle će dolaziti gas za punje-nje gasovoda. Gas ne sme da bude preusmeren iz postojećih gasovoda kako bi se izbegao bilo kakav utisak da će Severni tok dati Rusiji ko-mercijalni ili čak politički uticaj nad sadašnjim tranzitnim državama.

Prirodni gas je poveznica u odnosima EU i Rusije i tako će ostati ne-koliko decenija.

★ Za Rusiju su prihodi od izvoza gasa u EU, zajedno sa onima od izvoza nafte, od suštinskog značaja za podsticanje brzog ekonom-skog rasta u nekoliko proteklih godina.

★ Za EU, 42 posto uvoza gasa i 30 posto uvoza nafte koji potiču iz Rusije jasno obezbeđuju energetsku sigurnost Evrope i održavaju njen ekonomski rast.

Odatle i smisao dubokog, strateškog energetskog partnerstva. Energi-ja može biti sredstvo za integraciju, a ne oružje kojim se hrani nepo-verenje i nerazumevanje.

Rusija stavlja do znanja da želi da ostane „osnovni snabdevač“ EU gasom (snabdevač koji je dovoljno velik i pouzdan da ispuni svakod-nevnu tražnju, a ne samo da bude pouzdan za vreme vrhunca tražnje). Istovremeno, želi bezbednost tražnje, nasuprot statusa rezervnog snab-devača. Zbog toga je potrebno više simetrije u našem partnerstvu i tu tek treba postići napredak.

U Uniji i Rusiji se često čuje da je potrebno više „reciprociteta“. Na nesreću, ovaj termin ima različito značenje za različite ljude. U Rusiji on podrazumeva jednakost u konačnom rezultatu, što znači zamenu aktive jednake finansijske i komercijalne vrednosti. Za EU označava zajednički dogovorene principe pristupa tržištima i investicijama – iste uslove poslovanja sa konačnim rezultatom koji se prepušta slobodnoj konkurenciji. Tako, za EU, reciprocitet u ruskom smislu zamene aktive može biti samo jedan korak u pravom pravcu, ali ne i krajnji cilj.

Nedavni primer razlike u pristupu može da se pronađe u novom ru-skom zakonu o stranim investicijama u strateškim sektorima.8

Dok zakon definiše mogućnosti investiranja, prisutan je rizik da bi

Energetski dijalog EU – Rusija

8 Zakon „O procedurama za strane investicije u kompanije od strateškog značaja za nacionalnu odbranu i bezbednost“ iz aprila 2008. postavlja limite za imovinu koju strani investitori mogu steći u 42 sektora, od kojih su neki niski, od 10–25 posto.

9 ESPOO - Konvencija UN o analizi uticaja prekograničnih projekata na životnu sredinu obavezuje potpisnice da procene uticaj prekograničnih projekata (kao što su gasovodi) na životnu sredinu i to u ranoj fazi planiranja i da obaveste i konsultuju jedna drugu da li će projekti imati značajan negativan prekogranični uticaj na okolinu.


getskog dijaloga EU– Rusija, uključujući i tri tematske grupe u kojima ključnu ulogu imaju države članice Unije, ruska vlada i predstavnici biznisa iz Unije i Rusije, kao i Komisije EU.

Pojedini eksperti smatraju da izostaje napredak u dijalogu. Kako bi se odgovorilo na ovaj primedbu, važno je pre svega krenuti od činjenice da se radi o pragmatičnom dijalogu. U njemu je prihvaćen pristup „od dole prema gore“ u identifikovanju osnovnih pitanja od zajedničkog interesa na kojima je potrebno raditi. Nema velikih političkih deklara-cija, već se posao obavlja i ostvaruje se stalni napredak.

Nedavni primer je zajedničko pronalaženje rešenja kako da se bolje razmenjuju informacije i ublaže problemi snabdevanja koji su se po-javili u januaru 2006. i 2007. godine. To je rezultiralo usvajanjem spo-razuma o uspostavljanju mehanizma za rano upozoravanje na Samitu EU–Rusija, oktobra 2006. u portugalskoj Mafri. Takav mehanizam će unapred identifikovati probleme ponude i tražnje i omogućiti Rusiji i EU da budu pripravne da minimiziraju uticaj svih poremećaja na kratki, srednji i duži rok.

On je svoju korisnost već potvrdio u praksi. Značajna je snažna po-drška koju je ovom mehanizmu dao predsednik Dmitrij Medvedev u svom govoru 5. juna 2008. u Berlinu.

Lista uspešnosti Energetskog dijaloga je mnogo šira od toga. Dijalog je doprineo:

★ ruskoj ratifikaciji Protokola iz Kjota, što je veliki uspeh, jer bez toga Protokol ne bi stupio na snagu;

★ jačanju pomorske bezbednosti transporta teške nafte tankerima;

★ rešavanju problema konkurencije. EU i Rusija su, uz priznavanje važnosti koju dugoročni ugovori za gas predstavljaju za osigu-ranje finansiranja projekata i garantovanje buduće tražnje, ot-

Na primer, jasnije povezivanje Severnog toka sa razvojem ruskog ga-snog polja Štokman (veliko, ali još nerazvijeno polje u Barencovom moru) bi na određeni način otklonilo takva strahovanja.

U vezi sa infrastrukturom prisutno je još nekoliko drugih nerazjašnjenih pitanja, kao na primer, snabdevanje naftom kroz severni krak naftovoda Družba do rafinerije Mazeikiu u Litvaniji, koje je Rusija obustavila sre-dinom 2006. godine. Nažalost, na nekoliko instanci stvoren je utisak da je Rusija pojedine odluke oko infrastrukture donela arbitrarno i ne uvek u skladu sa čisto komercijalnim, ekološkim ili bezbednosnim kriterijumima.

Verovanje, poverenje, transparentnost

Verovanje, poverenje i transparentnost moraju biti ključne reči za sa-radnju sa Rusijom. Energija je previše važna za budućnost, kako Uni-je, tako i Rusije, da bi se dozvolila kulminacija nerazumevanja, te sve veće neznanje i političke kontroverze, što bi vodilo jedino strahovanju jednih od drugih i međusobnom neprijateljstvu. Investicije u infra-strukturu moraju biti usmerene samo u najkomercijalnije projekte, a probleme treba rešavati pre svega na tehničkom nivou.

Infrastruktura je sigurno činilac od izuzetnog značaja za kompletira-nje integralnog energetskog tržišta širom EU. Radi objedinjavanja 27 nacionalnih tržišta i osiguranja jasnih podsticaja za razvoj neophodne infrastrukture, Evropska komisija je predložila razdvajanje prenosa od snabdevanja i proizvodnih aktivnosti. Te mere nisu specifično usmere-ne na Gasprom kako to pojedinci sugerišu. Sasvim je normalno da sve kompanije treba da funkcionišu po istim pravilima, bez obzira na to odakle dolaze. Stoga je logično da se uslovi rada odnose, na nediskri-minatoran način, i na kompanije izvan EU koje deluju na unutrašnjem tržištu Unije.

Dostignuća Energetskog dijaloga

O svim ovim pitanjima se na otvoren način diskutuje u okviru Ener-

Energetski dijalog EU – Rusija

Cevovodi, politika i moć 3332 Energetski dijalog EU – Rusija

Novi sporazum će ponuditi pravu priliku za izgradnju međusobno po-štovanog okvira u kome se može obnoviti poverenje kroz razmatranje tema od stvarnog interesa u korist svih građana evropskog kontinenta.

Kristijan Klotin je zadužen za koordinaciju Energetskog dijaloga EU – Rusija koji je u delokrugu komesara za energiju Andrisa Pibalgsa u Evrop-skoj komisiji.

Džefri Pajper je politički oficir u Grupi za energetsku bezbednost i nukle-arnu sigurnost u Generalnoj direkciji za spoljne odnose Evropske komisije.

Autori su uključeni u Energetski dijalog EU–Rusija od njegovog početka u oktobru, 2000. Ipak, gledišta izneta u ovom tekstu predstavljaju stavove autora i ne odražavaju stavove Evropske komisije.

klonile za konkurenciju restriktivne klauzule o destinaciji;10

★ potvrdi činjenice da nema kvantitativnih ogra-ničenja na izvoz ruskih fosilnih goriva u EU;11

★ upoređivanju energetskih strategija kako bi se razumeli budući trendovi ponude i tražnje i postigla veća sinergija politika i poteza koji se povlače;

★ promociji kontakata i razmene između ener-getskih industrija u EU i Rusiji;

★ saradnji kroz radionice i seminare o pitanjima kao što je smanjenje sagorevanja gasa, obnovljivim izvorima i energetskoj efikasnosti;

★ kompletiranju studije izvodljivosti o povezi-vanju evropske UCTE električne mreže sa ru-skom mrežom EPS/UPS; 12

★ uspostavljanju redovnih „stalnih saveta za par-tnerstvo“ u energiji u okviru Sporazuma o par-tnerstvu i saradnji.

Na kraju, EU i Rusija su međusobno zavisne u energetskom sektoru. Struktura kopnene energetske transportne mreže na evropskom kon-tinentu je jasna potvrda ove činjenice. To se neće promeniti. Rusija će ostati ključni energetski izvoznik u EU, dok će Unija ostati ključno energetsko tržište za Rusiju.

Evropska komisija je juna 2008. god. konačno dobila mandat država članica za otvaranje razgovora o novom sporazumu EU i Rusije. Oni bi trebalo da se vode na konstruktivan način na osnovu iskustva i dosti-gnuća Energetskog dijaloga EU i Rusije i ostalih bilateralnih dijaloga.

10 Klauzule o teritorijalnoj restrikciji koje su bile deo ranijih dugoročnih ugovora, zabranjivale su evropskim kompanijama da dalje prodaju ruski gas koji prevazilazi njihove potrebe drugim članicama Unije.

11 Rusija je jedno vreme sumnjala da EU ima tajno pravilo koje limitira udeo energije koji se kupuje od svakog spoljnog snabdevača.

12 Unija za koordinaciju transmisije energije (UCTE) je udruženje operatera prenosnih sistema u kontinentalnoj Evropi.

40 Cevovodi, politika i moć 41Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx

4. Poverenje, a ne dvostruki standardi: [ta Rusija očekuje od EU Sergej Jastržembski

Energija je prioritetna oblast u saradnji između Rusije i Evropske unije, jednako važna za obe strane. Poslednjih godina njihova je međuzavi-snost i integracija u energiji je dodatno porasla. Zbog toga je energetska bezbednost – bezbednost snabdevanja za EU i bezbednost tražnje za Rusiju – postajala sve važnija.

Energetski dijalog je među centralnim tema-ma „mape puta“ za zajednički ekonomski pro-stor.13 Njegova važnost prevazilazi bilateralne donose i direktno utiče na globalnu energetsku bezbednost.

Osnovni principi dijaloga sa EU u ovoj oblasti, kao i sa ostatkom sveta, su jasno definisani 2006. na Samitu G–8 u Sankt Peterburgu: transpa-rentnost, predvidljivost, stabilnost energetskih tržišta, međusobna odgovornost proizvođača i potrošača zasnovana na ravnomernijoj podeli rizika i bezbednosti snabdevanja, ali i tražnje. Rusija zavisi od stabilne, dugoročne evropske tražnje u ništa manjoj meri nego što EU zavisi od našeg stabilnog snabdevanja. Mi gledamo pozitivno na ovu međuzavisnost.

Naša diskusija o energiji je omogućila partnerima u EU da razumeju našu politiku u ovoj oblasti, da prevaziđu sumnje i da prestanu da tra-

13 EU i Rusija su se na Samitu u Sankt Peterburgu u maju 2003. dogovorile da započnu sa radom na stvaranju četiri „zajednička prostora“ odnosno tešnjoj saradnji i integraciji privreda i energije, unutrašnjoj bezbednosti i pravosuđu, spoljnoj i bezbednosnoj politici, te obrazovanju i kulturi. Dogovor o „mapama puta“ četiri prostora postignut je 2005.


Posebno smo iznenađeni ovim predlogom u svetlu tekuće konsolida-cije evropskog energetskog sektora, kao što je povezivanje belgijsko – francuskih kompanija Suez i Gaz d Frans. Takođe, pitamo se, do koje mere je ovaj „mehanizam zaštite“ u skladu sa pravnim obavezama iz Sporazuma o partnerstvu i saradnji, posebno njegovog Člana 28. koji se odnosi na nediskriminaciju ruskih kompanija i podružnica.

Na isti način, Evropski parlament je 2007. usvojio rezoluciju o ener-giji. Ceo sadržaj koji se odnosi na Rusiju može da se sumira u jednoj rečenici: dok EU teži punom pristupu ruskim resursima i cevovodima, Evropski parlament nije spreman da dopusti ruskim investitorima ku-povinu u energetskom sektoru Unije. Da li bi EU bila zadovoljna kada bi ruski Parlament usvojio sličnu rezoluciju?

Stalno naglašavamo našim evropskim partnerima da jedni sa drugima moramo da radimo pod istim uslovima. Rusija treba da dobije adekva-tan pristup, ne samo sredstvima za distribuciju energije u Uniji, već i u drugim sektorima koji su za EU važni isto kao što je energija važna za Rusiju. Na primer, ruski sektor električne energije je u procesu restruk-tuisanja. Strane kompanije aktivno učestvuju u ovom procesu, kako u privatizaciji, tako i kroz investicije u novu infrastrukturu. Kompanije Enel i E.ON su kupile elektrane u Rusiji.

Jasno je da su nama potrebne garancije da će se poštovati postojeći sporazumi o funkcionisanju ruskih kompanija u energetskom sektoru EU. U suprotnom će oni u Rusiji koji se protive dubljoj energetskoj integraciji sa EU imati još jedan razlog da podrže preorijentaciju naših energetskih snabdevanja prema Istoku ili prema SAD.

Bez ucene tranzitnih država

Prisutan je još jedan aspekt koji bih želeo da osvetlim. Naši zapadni partneri su izgleda zainteresovani da se Rusija kreće prema čisto tržišno zasnovanom transparentnom mehanizmu cena za isporuke energenata u države kao što su Ukrajina i Belorusija. Već vidimo nastojanja država

Poverenje, a ne dvostruki standardi: [ta Rusija očekuje od EU

gaju za nepostojećim imperijalističkim planovima. Međutim, nažalost, s vremena na vreme mi bivamo razočarani.

EU: nepredvidljiva i sumnjičava

Dogovorili smo se da bi trebalo ne samo da upoređujemo i usklađuje-mo naše energetske strategije već i da ih zajednički razvijamo. Potrebno je da se uzajamo razumemo oko toga koliko gasa će biti potrebno EU za, recimo 10, 20 ili 30 godina, i koliko od toga očekuje da kupuje od Rusije. Na osnovu toga možemo da uskladimo naše planove. Umesto takvog pristupa, slušamo panične izjave o potrebi da se smanji evropska „preterana zavisnost“ od Rusije. Kako u takvim uslovima možemo da razvijamo i koordinišemo našu energetsku strategiju?

Uzmimo, na primer, predlog Evropske komisije o Trećoj direktivi za gas u vezi sa liberalizacijom tržišta gasa i struje, koji je iznet u septem-bru 2007. Predlog je pun sumnji prema Rusiji i nastoji da ograniči naše opravdane ciljeve investiranja u energetski sektor država članica Unije.

Naravno, EU je slobodna da definiše uslove za kompanije koje deluju na jedinstvenom evropskom tržištu i ruske kompanije će to poštovati. Ipak, uz paket iz septembra 2007. Komisija je otišla mnogo dalje. Predlaže da se samo kompanijama koje ispunjavaju ciljeve EU o „razdvajanju“ – oni-ma koje se ne bave istovremeno proizvodnjom gasa, transportom i pro-dajom potrošačima – dozvoli investiranje u transportnu infrastrukturu Unije. Ovo izgleda kao nastojanje Komisije da diktira Rusiji način na koji bi trebalo da reguliše rad svojih energetskih kompanija na sopstve-nom, domaćem tržištu. U suštini, radi se o pokušaju mešanja u unutraš-nju politiku trećih država, pre svega (ali ne samo) Rusije.

Komisija nije do kraja razmislila o implikacijama koje bi takvo re-strukturisanje imalo na rusko energetsko tržište i na politiku cena. Cena gasa za isporuke u Evropu bi značajno porasla, jer bi uključivala maržu kako proizvodnih, tako i transportnih kompanija. Komisija bi nam verovatno prebacila diskriminatorno formiranje cena.

Cevovodi, politika i moć 3938 Poverenje, a ne dvostruki standardi: [ta Rusija očekuje od EU

prelazak na tržišne principe sa svim državama sa kojima poslujemo, uključujući tranzitne – što znači da one nisu sklone tome da sa nama posluju na bazi političkih razmatranja.

Energetski dijalog je, kao i svaki dijalog, dvosmerna ulica. Očekuje-mo recipročne korake od strane Unije, pogotovo nediskriminatoran pristup za ruske kompanije u različitim segmentima energetskog tr-žišta EU. Jasno je da energetski odnosi EU i Rusije nikada neće biti jednostavni i bez problema. Teškoće ne bi trebalo da budu prepreka u razvoju odnosa Unije i Rusije. Upravo suprotno, naša nastojanja da prevaziđemo takve teškoće treba da postave put za našu širu saradnju.

Sergej Jastržembski je do maja 2008. bio specijalni izaslanik predsednika Rusije za odnose sa EU.

koje su locirane između Unije i Rusije da ucenjuju obe strane. Takvim nastojanjima moramo da se suprotstavimo putem zajedničke, jasne i snažne politike. Teškoće sa tranzitnim državama mogu biti dodatni argument za izgradnju novih cevovoda projektovanih za energetsko snabdevanje direktno do potrošača. Nažalost, države članice EU su često koristile probleme sa tranzitnim državama kako bi osnažile stra-hovanja od Rusije.

Prioriteti naše energetske politike zbog toga uključuju diverzifiko-vanje pravaca snabdevanja, smanjenje naše zavisnosti od tranzitnih država i ubrzanje izgradnje novih cevovoda. Projekti kao što su ga-sovodi Severni tok, Južni tok, ali i transbalkanski naftovod između Burgasa i Aleksandropulija treba da se posmatraju u tom kontekstu. Severni tok je odobren od Evropske komisije i realizuje se zajednič-ki od strane Rusije i Nemačke, a od novembra 2007. i Holandije. Međutim, pojedine članice Unije guraju klipove u točkove ovog projekta uprkos činjenici da sledi zajednički cilj Evropske unije i Rusije. Naime, radi se o diverzifikaciji pravaca snabdevanja, ali se u isto vreme smanjuju politički, ekonomski i ekološki rizici tranzita energije.

Ono što je pozitivno, gasovod Južni tok preko Crnog mora napredu-je. Uspešno okončanje ovog projekta bi doprinelo pouzdanom, dugo-ročnom snabdevanju članica Unije, sa Italijom kao jednim od glavnih korisnika, tako da nije slučajno što je Južni tok zajednički projekt Ga-sproma i italijanskog ENI.

Prema sadašnjim procenama, pored postojećeg pravca Jamal–Evropa, završetak ova dva projekta će značajno povećati naš izvoz gasa u Evro-pu, na 200 milijardi m3 godišnje, u odnosu na 150 milijardi m3 u 2007. Norveška, drugi najveći spoljni snabdevač Unije prodala je te godine 88 milijardi m3 prirodnog gasa.

Želim još jednom da naglasim da je ruska politika usmerena na us-postavljanje transparentnih pravila i uslova za energetsku saradnju i

4146

Obja{njenje energetske solidarnosti Pavel Svieboda

Fragmentacija evropskog energetskog tržišta datira od sedamdesetih godina prošlog veka,

kada su države članice EU, svaka za sebe, odgovorile na naftnu krizu. Pojedine države, kao

Francuska, su diverzifikovale svoje energetske izvore, druge su nastavile da brzo troše sop-

stvene rezerve, kao što je to radila Velika Britanija u Severnom moru. Nemačka je ustanovila

strateške rezerve gasa i značajno je investirala u infrastrukturu. Sinatrina strategija „radi na

moj način“ je u središtu današnje nespremnosti da se izgradi snažna i koherentna evrop-

ska energetska politika. To je pojačano politikom konkurentnosti Evropske komisije koja je

90-tih kao referentnu tačku u odluci o spajanjima i akvizicijama uzela nacionalna tržišta, a

ne evropsko tržište. Tu situaciju neće biti lako promeniti. Bez promene ili makar korekcije,

Evropa nikad neće biti sposobna da pregovara sa Rusijom sa pozicije sopstvene snage.

Od ključnog značaja je solidarnost i bolje razumevanje zajedništva interesa među evrop-

skim državama. Razlozi su trostruki: prvo, energija se ne prodaje kao druge robe na

tržištu. Distorzije i greške tržišta su široko prisutne. Potreba da se klimatske promene

spreče i izvrši neophodna adaptacija je postala imperativ. Rezultat je da je potrebno

strateško i zajedničko planiranje evropske energetske politike. Drugo, nema razloga

zašto bi energija bila izuzeta iz delokruga jedinstvenog tržišta – pogotovo u vreme kada

energetske cene i nesigurnost u snabdevanju imaju sve veći uticaj na širu privredu. Ipak,

imajući u vidu različite polazne pozicije u projektu izgradnje jedinstvenog energetskog

tržišta, biće potrebna solidarnost. Treće, EU treba da bude jedinstvena kako bi se osi-

gurali najbolji mogući uslovi u sporazumima sa državama proizvođačima, pogotovo

Rusijom. Imajući u vidu da su ruske isporuke gasa za EU regulisane dugoročnim ugovo-

rima, koordinacija između glavnih evropskih aktera je neophodna kako bi se osiguralo

da Rusija ne proigrava jednog kupca na štetu drugoga.

Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxxCevovodi, politika i moć

4342

Solidarnost ne znači jeftino rešavanje pitanja energetske bezbednosti. Prema bri-

selskom institutu Brojgel (Bruegel), Poljska je rangirana na drugo mesto u EU u

smislu energetske bezbednosti, pošto poseduje ogromne rezerve uglja. Gas igra

sekundarnu ulogu u njenom energetskom miksu sa nešto preko 20 posto, što je

znatno ispod proseka u EU. Bez obzira na tu činjenicu, Poljska je zabrinuta zbog

uticaja koji odluke o trasi gasovoda imaju na funkcionisanje tržišta. I pored rasta u

LNG sektoru, prirodni gas se još uvek pretežno transportuje gasovodima. To znači

da sticanje mogućnosti kontrole nad mrežama pruža proizvođačima veliku polugu

uticaja nad potrošačima. Pojedine države članice EU su se saglasile sa planovima za

izgradnju novih gasovoda sa Rusijom nakon što im je Moskva obećala značajniju

ulogu čvorišta za izvoz ruskog gasa. Rezultat toga je da je Evropa kao celina prošla

gore. Podele unutar EU olakšavaju Moskvi diktiranje uslova kada je reč o ceni gasa i

ugovorima o snabdevanju.

Prema idealnom scenariju, EU bi trebalo da izradi strateški plan o tome kakva je vrsta

mreže gasovoda potrebna radi osiguranja adekvatne diverzifikacije snabdevanja. Kad

jednom definiše prioritete, Unija će videti da je tada lakše postići neophodne sporazu-

me sa državama snabdevačima i kompanijama u privatnom sektoru. Evropi je istovre-

meno potrebno više investicija u strateške rezerve gasa. Tržište gasa EU bi mnogo bolje

funkcionisalo kada bi, u slučaju nestašica u snabdevanju, stalno bila na raspolaganju

dovoljna količina gasa. Imajući u vidu strateški značaj tržišta energije koja dobro funk-

cioniše, evropskim skladištima gasa bi trebalo da upravlja jedna agencija EU, a njen rad

bi trebalo da se finansira iz budžeta Unije.

Izazov klimatskih promena znači da EU mora da stavi veći naglasak na tražnju

energije, nego na nastojanja da obezbedi trajno veća snabdevanja. Potencijal za

energetske uštede i efikasnost ostaje ogroman, ne samo u EU već i u državama

proizvođačima. Ako se uzme u obzir velika energetska neefikasnost ruske privre-

de, Moskva i Sankt Peterburg predstavljaju, u određenom smislu, veći rezervoar

energije nego nova gasna polja u udaljenim delovima Rusije. Uniji i Rusiji je po-

trebno više saradnje u oblasti energetske efikasnosti, kao i inovativnog finansira-

nja, na primer, na način koji je ponuđen u programu Severne dimenzije Evropske

unije.

Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxxCevovodi, politika i moć

U praksi, solidarnost u oblasti energije može biti postignuta kroz sledeće korake:

★ pomoć u uvođenju jedinstvenog tržišta u oblasti energije i prevazilaženje preostalih

barijera;

★ ohrabrivanje energetske efikasnosti;

★ investiranje u stratešku infrastrukturu – gasovode i skladišta gasa;

★ koordinacija pozicije prema Rusiji i ostalim državama proizvođačima i osiguranje

transparentnosti dijaloga sa trećim državama.

Upravo zbog nedostatka solidarnosti nemamo evropsku struju i gasnu mrežu. Skloni

smo da zaboravimo da je takva fragmentacija bila normalna u Evropi pre 1970. godine:

autoputevi, železničke pruge i telefonske linije su prestajale na granicama. Sredstva

komunikacije i, u nešto manjoj, meri, transporta, su od tada integrisana širom Evrope.

Međutim, sa energijom se kasnilo, a to je i danas slučaj.

Na Evropskom savetu u Barseloni 2002, članice EU su se založile za bolje među-

sobno povezivanje njihovih električnih mreža, u obimu od najmanje 10 posto od

instalisanog proizvodnog kapaciteta do 2005. Lideri su prepoznali da neadekvatna

infrastruktura predstavlja prepreku potpuno integrisanim tržištima. Ipak, u mnogo

regiona interkonekcije još uvek nedostaju. Rezultat takvog stanja je da neke države

imaju višak struje dok se druge bore sa nestašicama. Problem interkonekcija je tako-

đe prisutan i na tržištu gasa. Na tom tržištu nedostatak adekvatnih prekograničnih

gasovoda sprečava nastajanje izvorne konkurencije i jačanje uloga energetskih čvo-

rišta. Takva situacija omogućava Rusiji da ima veću kontrolu nad evropskim tržištem

gasa posredstvom matrice specijalnih odnosa sa odabranom grupom operatora.

Dominantna doktrina EU o liberalizaciji tržišta je preduslov efikasnog korišćenja po-

stojeće infrastrukture. Međutim, to nije dovoljno. Razlike između nacionalnih tržišta

značajno otežavaju nastanak jednog evropskog regulatora, što će biti neophodno

kako bi se otklonila prekogranična uska grla i omogućile veće investicije u infrastruk-

turu za međusobno povezivanje.

50 51Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxxCevovodi, politika i moć

5. Da li imamo zajedničku budućnost u energiji? Konstantin Kosačev

Sasvim je čudno što je, umesto da ujedini celu Evropu (kojoj Rusija pripada geografski, istorijski, kulturno i psihološki), pitanje energije po-slednjih godina postalo tema koja deli kontinent. To je pitanje tenzija koje zahteva značajne napore i resurse kako bi se one smirile.

Čudno je to što se dešava, jer ovde imamo klasičan slučaj potrošača i snabdevača koji su jednako zavisni jedni od drugih i koji dele očigledan ekonomski interes. Svojevremeno je to dovelo da poznatog projekta ga-sovoda između Sovjetskog Saveza i Zapadne Evrope. Implementacija tog projekta bila je podsticaj za niz promena u međunarodnoj klimi.

Međutim, ovih dana, umesto da radimo na tome kako da stvorimo uje-dinjeni evropski (ili čak evroazijski) energetski sistem – a to znači model za budućnost, mi govorimo o tome kako da se konstruiše mehanizam međusobne kontrole i osiguranja – a to je model prošlosti. Ovakva pot-puno neprirodna situacija koja je suprotna zdravom razumu i ekonom-skom interesu obeju strana, nastala je zato što je pitanje energije postalo previše politizirano.

Da li će Rusija od toga imati koristi? Oni koji su svesni situacije u našoj državi i planova rukovodstava da modernizuje celu državu – od mehanizma upravljanja do privrede – reći će odmah da Rusija zaista nema vremena da sada vodi takve igre. Šta bi bila poenta zastrašivanja prosečnog Evropljana „autoritarnim gasnim medvedom sa Istoka“ koji se „hrani mladim demokratijama“?

Ukoliko analiziramo stvarni sadržaj Energetskog dijaloga Rusije i EU

Solidarnost nije besplatan ručak. Kalkulacija i distribucija troškova su složene. Investira-

nje u stratešku infrastrukturu će biti potrebno na evropskom nivou, ali će koristi često

biti neravnomerno raspoređene među državama članicama i mnogi će proći bolje u

smislu nižih cena za krajnje korisnike. Polazeći od značaja energetske politike EU i kli-

matskih promena, Unija bi trebalo da iskoristi reviziju tekućeg budžeta da doznači više

sredstava za ove oblasti. Trebalo bi da identifikuje investicione projekte od evropskog

interesa koji bi se mogli finansirati putem takse na energiju u celoj Evropi. Takvi koraci

bi Uniji omogućili da postigne stvarnu promenu u energetskoj bezbednosti njenih ljudi

i država članica.

Pavel Svieboda je direktor demosEUROPA, Centra za evropsku strategiju iz Poljske.

44

Cevovodi, politika i moć 4746 Da li imamo zajedničku budućnost u energiji?

pravcima koji izbegavaju nepouzdane tranzitne države. Kako pojedini Evropljani odgovaraju na to? Nastoje da po svaku cenu blokiraju di-rektne pravce snabdevanja. Žele da vide Rusiju kao pretnju. Na jed-nom ili drugom nivou, ovo se već pretvara u komediju apsurda u kojoj nama postaje sve teže da shvatimo logiku naših partnera.

Možda je njihova logika teška za razumevanje ako je posmatramo is-ključivo kroz ekonomsku prizmu. Iz te perspektive, sigurno je teško sagledati zašto bi potrošač izbegavao direktan odnos sa svojim snab-devačem. Ukoliko se na to gleda politički, sve postaje jasno. U toku je određeno kretanje u pravcu svrstavanja Ukrajine (pogotovo) u evroa-tlantske strukture, a istovremeno se koristi jeftino snabdevanje gasom iz Rusije da bi se osigurao mir i stabilnost unutar Ukrajine tokom ovog teškog perioda. Sasvim je lako razumeti kako ovo pomaže EU. Ali, gde je tu politički (ostavimo po strani finansijski) interes Rusije? Ili, na kra-ju, kako da to ima smisla za Rusiju? Na ovo jednostavno pitanje ne dobijamo odgovor.

Postoji i dodatni argument koji se često sugeriše, iako nam nikada nije otvoreno predočen. Rečeno je da Rusija nije potpuno demokratska dr-žava (ovo je najsuzdržanija karakterizacija koju čujemo od političara i medija u Evropi i SAD), da ne pripada zapadnom svetu i da su zbog toga njene namere nepredvidljive. Rusija bi mogla odlučiti da koristi evropsku zavisnost od ruskog snabdevanja za ucenjivanje država EU i da koristi svoje prirodne resurse kao energetsko oružje. Zato Evropa mora da pokuša da, što je moguće više, neutrališe rizik oslanjanja na Rusiju.

Saradnja? Ili samodbrana?

Iz tog razloga Moskva je pozvana da ratifikuje Ugovor o energetskoj povelji i njegov Tranzitni protokol, što bi u potpunosti garantovalo evropske interese. Mi uopšte ne sumnjamo da bi se time osigurali ti in-teresi, jer su ovi dokumenti i sačinjeni imajući upravo to na umu. Time bi Rusija u potpunosti pristala na uslove evropskih potrošača. Štaviše, potrošači sebe ne smatraju na isti način obavezanim sadržajem ugovora.

(i Zapada kao celine), nije jasno koja objektivna osnova postoji za sve preteće namere koje Rusija navodno ima. Uzmimo, na primer, problem energetske bezbednosti. Taj problem jednostavno ne postoji za Rusiju, bar ne na način na koji se sa njime suočava većina evropskih država koje su skoro u potpunosti zavisne od uvoza energije. Ipak, upravo je Ru-sija, tokom predsedavanja G–8, prva postavila fundamentalno pitanje energetske bezbednosti, pitanje od prioritetnog značaja ne toliko za nju koliko za njene partnere. I šta čujemo kao odgovor? Jedan od dva kan-didata za novog predsednika SAD smatra da bi Rusija trebalo da bude izbačena iz G–8.

Kada Evropljani pozovu Rusiju da „razmotri pitanje energetske bez-bednosti“ oni mnogo češće misle na to da se „razmotre načini smanje-nja straha njenih partnera u Evropi“. Prirodno, mi razumemo straho-vanja članica EU, pogotovo kada se pregovori Gasproma sa Ukrajinom i Belorusijom drastično naruše. Takođe, nastojimo da ovu zabrinutost imamo u vidu i u našim pregovorima sa tranzitnim državama. Uvek insistiramo da, bez obzira na ishod pregovora, evropski interesi treba da budu očuvani.

Zamislite kada bismo odgovorili na zabrinutost naših zapadnih kolega na isti način na koji oni tretiraju naše sumnje u vezi sa širenjem NATO koje obuhvata naše susede, razmeštaja strateškog oružja u blizini Rusije, ili oko mesta na kojima žive Rusi u baltičkim državama – a to je prak-tično ignorisanje te zabrinutosti. To bi izazvalo novi talas indignacije u Evropi i SAD u vezi sa ruskom „izdajom i sebičnošću“. Iz nekog razlo-ga, pristup koji se traži od nas u jednoj oblasti – energetskoj – smatra se neprimenjivim u ništa manje važnoj oblasti bezbednosti. Očekuje se da razumemo da je energija kao Kosovo, „poseban i jedinstven slučaj koji ne može biti presedan“.

Bez obzira na to, predlažem da pogledamo kako Rusija nastoji da reši naše zajedničke (da, mi ih smatramo zajedničkim) probleme. Mi ula-žemo značajne napore i investiramo velike sume novca kako bismo isporučili energetske resurse direktno do potrošača, severnim i južnim


koji su štetni za Rusiju. Ishod bi zaista bio perverzan: uzor demo-krate pretvorio bi se u nekoga ko zaboravlja na stare i decu na severu države i pridaje veću važnost interesima drugih država, u nekoga ko uvlači svoju zemlju u NATO protiv volje sopstvenog naroda ili u nekoga ko dozvoljava razmeštanje sistema strateškog naoružanja (ponovo bez traženja odobrenja od strane naroda). Možda oni koji smatraju da se naše vrednosti razliku od drugih uopšte i ne greše?

Da li Rusija mora da se dokazuje?

Vreme je da odbacimo logiku po kojoj Rusija mora da se dokaže i bez pogovora prihvati sve uslove koji joj se postavljaju. Moramo da odbacimo onu logiku koja svako drugačije ponašanje Rusije treti-ra kao pretnju za Zapad, kao znak autoritarizma, nekog „energet-skog rata“, ili da „Rusi dolaze“ i tako dalje. Polazna tačka izvornog dijaloga mora da bude prihvatanje da svaka strana ima sopstvene interese. Ovi interesi nisu uvek identični (između snabdevača i po-trošača to je normalno), ali to nikako ne znači da se oni međusobno isključuju i da se razlike ne mogu prevazići. Upravo suprotno, oni su prirodno komplementarni. Unija je već decenijama, a tako će i ostati, naš najveći ekonomski partner i nemamo razloga da tako ne razmišljamo.

Bilo bi u potpunosti u ruskom interesu da sarađuje sa svojim glavnim trgovinskim partnerima u energiji i u drugim sektorima, ne samo zbog ekonomskih razloga. Međutim, uslovi treba da budu recipročni. Prilaz „prvo treba da se dokažeš... i zato ovde potpiši“ pripada prošlosti. U stvarnosti, sveevropska energetska strategija treba da bude zasnovana na poverenju, na poštovanju interesa partnera, striktne jednakosti u razmeni, kao i na pretpostavci nevinosti i bez loših namera.

Pristup Energetskom dijalogu EU i Rusije koji najmanje obećava bi bio onaj da se čeka da Rusija postane toliko slaba ili „demokratska“ da se bezuslovno saglasi sa uslovima koji joj budu ponuđeni. Rusija nije neki skromni kandidat koji kuca na vrata evroatlantskih insti-

Upravo je na inicijativu EU famozni Član 20. uključen u nacrt Tran-zitnog protokola (odredba o regionalnoj ekonomskoj integraciji). Ta odredba bi u suštini oslobodila države članice EU svake obaveze usva-janja normi protokola na sopstvenoj teritoriji time što će dokument biti obavezujući samo za države izvan EU (vidi poglavlje 11).

Da budemo iskreni, Evropa koristi ovu vrstu pristupa ne toliko zbog saradnje sa Rusijom, koliko da se odbrani od nje. Praktično nijedna ponuda koju nam je iznela EU ne predstavlja model saradnje, već me-hanizam neutralisanja Rusije kao faktora rizika. Postoji obiman spisak onoga što Rusija treba da uradi. Ona treba drugima da omogući pri-stup svojim cevovodima. Rusija treba da dozvoli stranim kompanijama potpuno slobodan razvoj svojih ležišta ugljovodonika i zbog toga treba da se otkloni svako uključivanje države u ovaj sektor. Dalje, treba da podigne domaće cene energije (tako bi penzioneri u polarnim regio-nima plaćali gas za domaćinstvo i grejanje po višim cenama od onih u toploj Ukrajini). Treba da potpiše sve relevantne dokumente pod tržišnim uslovima i tako dalje. Radi se samo o listi koju Rusija treba da primeni u sektoru energije, a mogli bismo da iznesemo niz primera sličnih obaveza u drugim oblastima.

Zašto bi Rusija to radila? Da li je za Rusiju u redu da bude tretirana razumno, da se njeni interesi uzimaju u obzir, da ima pristup evrop-skim tržištima i sredstvima u vodećim kompanijama na kontinentu, ali i u stvaranju sveevropskog tržišta energije na kome svi članovi imaju podjednako važeći glas? Ništa od toga se ne nudi. Sve se to traži od Rusije kako bi se zacementirala njena reputacija pouzdanog snabde-vača i otklonile sumnje partnera. Pošto je Vladimir Putin odbio da se saglasi sa tako „pravednom“ razmenom – resursi i cevovodi u zamenu za slatkorečivost – neki sada polažu nade u novog ruskog predsednika. Rečeno je da bi on mogao da potvrdi svoju reputaciju liberala i demo-krate ukoliko prihvati uslove EU.

Za nas je demokrata, pre i iznad svega, osoba koja deluje u interesu ljudi koji su ga izabrali. Izborno telo neće dati mandat za sporazume


Isto se odnosi i na mentalitet političara iz novih članica Unije koji šetaju hodnicima EU. Međutim, jasno je da je u žurbi za kvantitativ-nom ekspanzijom – koja je možda diktirana utiscima nakon Hladnog rata i nestrpljivošću da primi dezertere iz neprijateljskog tabora, više nego stvarnom potrebom evroatlantskih institucija – Evropa izgubila u smislu kvaliteta.

Devedesetih godina prošlog veka postojala je realna mogućnost da se Rusija uključi u procese evropske institucionalne integracije. Sve što je bilo potrebno bila je spremnost da se pristane na tako trivijalne kon-cesije kao što su prava Rusa da od takve integracije imaju iste koristi kao i Evropljani. Međutim, bilo je onih koji su verovali da je Rusija već saterana u ugao i da bi mogla da bude zakačena za Evropu kao „siro-vinski dodatak“, bez da išta dobije zauzvrat. Neko je odlučio da je, dok Rusija spava, važnije da se Poljska i baltičke države – a sada Ukrajina i Gruzija – prime u EU i NATO, ne iz potrebe već iz inata.

Bivši nemački kancelar Šreder jednom je rekao u intervjuu za Le Monde, da bi Evropljani trebalo da se zapitaju kako žele da vide Ru-siju. Da li ona treba da bude država usko povezana sa Evropom kroz političke, ekonomske i kulturne veze? Ili žele da Rusija, kojoj zagor-čavamo život, postane nova azijska velika sila?

Razlog zašto se Rusija ne približava jednostrano EU nije u tome što Rusija nije spremna za evropske integracije ili za prihvatanje zapadnih vrednosti, kao što pojedinci tvrde, implicirajući da treba ili čekati da se Rusija transformiše ili stimulisati njenu transformaciju. Pre će biti da Unija ni u snu ne može da zamisli svoje granice sa Kinom ili da deli more sa Iranom i Japanom. Što se tiče njenog najbližeg saveznika, SAD, više ih ne bi delio Atlantik, već uski Beringov moreuz.

Sreća prati hrabre i na prvi pogled utopijske projekte. Nekada je ideja ujedinjene Evrope, otelovljena u EU, bila upravo primer jednog takvog projekta. Moguće je da su u Evropi odlučili da treba sačekati novu generaciju ruskih političara koji su spremniji da svoju državu vide kao

tucija. Iza njenih istočnih granica nema ekonomskog vakuuma, već se radi o delu sveta koji se najbrže razvija i ima najveću ekonomsku perspektivu.

Rusija poseduje 26,6 posto svetskih rezervi gasa, između 6,2 i 13 po-sto poznatih rezervi nafte i oko 20 posto poznatih rezervi uglja. Naša država je svetski lider u trgovini gasom i izvoznik nafte u rangu sa Saudijskom Arabijom. Ove činjenice bi same po sebi trebalo da obe-shrabre Evropljane, da ne koriste rečnik ultimatuma i unapred pri-premljenih šema koje su stvorene samo zato da omoguće komotnu egzistenciju njihovim kreatorima.

Bilo bi korisno da naše evropske kolege posvete svoja razmišljanja sle-dećim činjenicama: danas EU uvozi više od 80 posto nafte i 60 posto potrebnog gasa. Prema procenama iz Evropske komisije, do 2030. god. će uvozna zavisnost Unije porasti na preko 90 posto kada se radi o nafti i na 80 posto kada je u pitanju gas.

Poznato je da se 75 posto svetskih rezervi nafte nalazi u islamskim državama. Na sastanku Organizacije islamskih država, održanom 2002. predsednik vlade Malezije, Mahatir, rekao je da je nafta jedina roba koju poseduju arapske zemlje, a koja je potrebna svetu, pa bi smanjenje proizvodnje nafte moglo da se iskoristi za odbranu intere-sa muslimana. Kako bi se u punoj meri priznao evropski propust da vrednuje Rusiju kao (potencijalnog) strateškog partnera, potrebno je samo da se uporede komentari u zapadnoj štampi o državama člani-cama OPEC i Rusije, koja je sused Zapada i njen duhovni i kulturni partner.

Strateška greška Evrope

To je, po mom mišljenju, najozbiljnija strateška greška evropskih poli-tičara koja bi EU čak mogla koštati globalnog liderstva. Mera u kojoj su atlantske konsideracije (koje iskrsnu uvek kada se Evropa približi Rusiji) odgovorne za ovaj pogrešni izbor nije u ovom momentu važna.

Cevovodi, politika i moć52 59Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx

kuče Zapada. Sa naše strane, mi ćemo čekati na pojavu novih De Gola i Adenauera, koji će biti sposobni da prevaziđu granice sebičnih naci-onalnih i regionalnih interesa i vekove predrasuda i koji će budućnost kontinenta videti u pravom i punom jedinstvu.

Konstantin Kosačev je predsednik Komiteta za međunarodne odnose ruske državne Dume.

6. Moguća je obostrano dobitna saradnja u energiji Andris Pibalgs

Rusija je za Evropsku uniju najvažniji spoljni snabdevač energijom. U 2005. godini je 42 posto gasa, 32 posto nafte i 24 posto uvoza uglja doš-lo iz Rusije. S druge strane, evropske kompanije su najznačajniji strani investitori, a Unija je najvažnije izvozno tržište Rusije, kako za energiju, tako i uopšte. Ne treba ni reći da će Rusija i ubuduće ostati pojedinačno najvažniji izvor uvoza energije u EU u interesu oba partnera. U skladu sa time, obe strane moraju da tretiraju jedna drugu u duhu istinskog partnerstva.

Naša međuzavisnost znači da je energija sektor koji može da posluži kao osnova za dalji razvoj strateškog partnerstva EU i Rusije. Specifični ciljevi našeg Energetskog dijaloga – kako su izvorno formulisani – su unapređenje investicionih mogućnosti u ruski energetski sektor, una-pređenje i širenje energetske proizvodnje i transportne infrastrukture, minimiziranje uticaja na životnu sredinu, podsticanje otvaranja tržišta energije i unapređenje energetske efikasnosti i štednje energije.

Prema razgovorima vođenim na raznim forumima i sastancima temat-skih grupa EU-Rusija o energetskim strategijama, scenarijima i pro-gnozama, EU će u budućnosti biti potrebno da uvozi sve veće količine nafte i gasa. Analize o preciznim podacima se razlikuju, ali činjenica je da sopstvena proizvodnja EU u Severnom moru opada i da će Unija uvoziti sve veće količine nafte i gasa iz Rusije.

Kada je reč o ruskoj ponudi, jasno je da je od najvećeg interesa za Uni-ju da vidi koje se količine ugljovodonika mogu realistično očekivati za uvoz iz Rusije – imajući u vidu iscrpljenost tri velika ruska gasna

Cevovodi, politika i moć 5554 Moguća je obostrano dobitna saradnja u energiji

sporazum EU i Rusije (koji će zameniti postojeći Sporazum o partner-stvu i saradnji) bi trebalo da uključi sve neophodne aspekte i pravila. Ova pravila bi trebalo da omoguće kompanijama na obe strane da dobiju recipročan i jednak pristup energetskim resursima, mrežama i tržištima. Takav okvir za investicije bi doprineo bezbednosti snabdevanja. Istovre-meno, omogućio bi i unapredio razvoj ležišta ugljovodonika u Rusiji od strane nezavisnih kompanija, a time i povećanje efikasnosti i različitosti investicija, što bi pomoglo ublažavanju potencijalnog „nedostatka gasa“.

Strategije cevovoda

EU preispituje svoju politiku u oblasti infrastrukture imajući u vidu glo-balnu viziju, uključujući Rusiju, Centralnu Aziju i Kavkaz. Ovaj posao povezuje sa sadašnjim energetskim prognozama. U okviru novog Stra-teškog pregleda energije i Zelene knjige o transevropskim energetskim mrežama koji se pripremaju u Komisiji EU, treba da definišemo novu strategiju cevovoda koja povezuje unutrašnje tržište sa trećim državama.

EU i Rusija imaju zajednički interes za izgradnju dugoročnog partner-stva zasnovanog na obostrano korisnim energetskim odnosima. Radi toga je potrebno da se povećaju uspesi koji su postignuti u Energetskom dijalogu. Pravo strateško energetsko partnerstvo Unije i Rusije trebalo bi da obezbedi izvesnost, bezbednost i predvidljivost na duži rok za obe strane do stepena koji je moguć i poželjan u uslovima otvorenog tržišta. To će, zajedno sa punom transparentnošću, utabati put za neophodne dugoročne investicije obe strane u postojeću i novu proizvodnju, ali i u neophodnu transportnu infrastrukturu.

Kao zaključak, želeo bih da potvrdim da Unija i Rusija imaju mnogo toga da ponude jedna drugoj. Naša saradnja nije jednosmerna ulica već korisno partnerstvo koje treba da teži ne samo razvoju naših energet-skih sektora, već i obezbeđenju solidne osnove za plodnu saradnju u drugim oblastima.

Andris Pibalgs je komesar EU za energiju.

polja.14 Da li su ulaganja u proizvodnju u Rusiji dovoljna da bi ona i dalje bila glavni proizvođač za Uniju? Da li nastavak rasta ruske domaće po-trošnje gasa i kašnjenje sa početkom eksploatacije novih gasnih polja kao što je Štokman znači da će u periodu 2010–2015. doći do nestašice gasa? Preliminarne brojke iz EU ukazuju da nezavisni

proizvođači u Rusiji imaju potencijal da do 2013–2014. značajno do-prinesu izvozu gasa u Uniju. Ipak, Unija treba da ima potpuno jasnu sliku o ruskim projekcijama snabdevanja i treba da bude sposobna da odgovori na potencijalne nestašice.

Spaljivanje gasa

Kako bi umanjili rizik „nedovoljne isporuke gasa“, Unija i Rusija imaju zajednički interes da ojačaju svoju saradnju na smanjenju sagorevanja gasa i da unaprede energetsku efikasnost u Rusiji. Prema nekim anali-zama, obim „pratećeg gasa“ koji se spali u Rusiji odgovara količinama ravnim skoro jednoj četvrtini ukupnog ruskog izvoza gasa u Uniju. EU zbog toga pozdravlja rusku odlučnost da proširi saradnju u ovim obla-stima, te da nastavi dijalog sa EU, pogotovo o proceni njenog zakono-davstva i regulative na planu energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije, kao i o prenošenju znanja i iskustava Unije u ovim oblastima.

Pozdravljamo nedavne pomake na vladinom nivou u vezi sa sagoreva-njem gasa koji su obavezali kompanije da ne spaljuju svoj gas. Ipak, ovo bi trebalo biti praćeno merama koje bi dozvolile kompanijama da ko-mercijalizuju nespaljeni gas. Drugim rečima, nezavisnim proizvođačima bi trebalo omogućiti pristup gasovodima kojima gazduje Gasprom kako bi bile u mogućnosti da prodaju svoj gas.

Pregovori nakon Sporazma o partnerstvu i saradnji

Potreban je odgovarajući pravni okvir kako bi se osigurale trgovinske i investicione aktivnosti u sektoru energije između Unije i Rusije. Novi

14 Gasna polja Medvežje (Medvezhye), Urengoj (Urengoy) i Jamburg (Yamburg) zajedno obezbeđuju oko 70 posto sadašnje ruske proizvodnje gasa.

Cevovodi, politika i moć56 57Moguća je obostrano dobitna saradnja u energiji

Izvor: BP statistički pregled 2008.

Prvo odgovornost, potom solidarnost Vaclav Bartu{ka

Ne postoji besplatan ručak. Isto tako, nema energetske bezbednosti bez spremnosti da

se ona plati – novcem, teškim radom i političkim kapitalom. Zato se čuvajte kada vam

neko kaže da Evropa može da postigne energetsku bezbednost prvenstveno kroz soli-

darnost. Naravno, treba da budemo jedni uz druge. Da, mi smo najveći trgovinski blok

na svetu, sa pola milijarde potrošača. I naravno, ako bismo stvorili jedinstveno tržište

energije bili bismo mnogo snažniji vis-à-vis naših snabdevača. Međutim, solidarnost ne

treba da označava „provlačenje“ za one koji nisu uradili domaći zadatak.

Pretpostavimo da Rusija odluči da značajno podigne cene gasa za Poljsku ili Slovačku.

Ona bi to mogla da uradi jer ove države nemaju alternative (bar ne na kraći rok): one

mogu ili da se slože sa povećanjem cena ili da ostanu bez gasa. Ukoliko bi, s druge

strane, Alžir pokušao da pritisne Francusku ili Veliku Britaniju, vrlo brzo bi se našao van

tržišta: ove dve države su, između ostalog, investirale u terminale za LNG i mogu da

kupuju gas iz više izvora. Njih nije lako uceniti.

Da postavimo stvari jednostavno: većina država Centralne i Istočne Evrope uradila je

veoma malo da smanji svoju energetsku zavisnost od Rusije. Imale su dovoljno vremena

od propasti komunizma 1989–91. Međutim, vlade i ljudi u regionu su uglavnom mislili

da će pridruživanje NATO i Evropskoj uniji doneti dovoljno bezbednosti u svim oblasti-

ma. Tek su u januaru 2006, za vreme rusko–ukrajinske gasne krize, shvatile koliko su

ranjive, ali i činjenicu da ni NATO ni EU ne obezbeđuju energetsku bezbednost. Zato je

njihov poziv na solidarnost izgledao kao najbrže (i najjeftinije) rešenje.

U pozadini plemenite retorike o jedinstvu krije se fragmentirana realnost. Na primer,

Potrošnja gasa EU i Bivšeg Sovjetskog Saveza u periodu 1997-2007. izražena u milijardama m3

Cevovodi, politika i moć 5958 Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx

To je sigurno koristilo proizvođačima nafte (uključujući Rusiju) i naškodilo potrošačima,

uključujući EU. Ali šta je Unija uradila da spreči rast cena? Kratak odgovor je: ništa. Duži

odgovor je: ništa, jer nije bilo ničega što je mogla da uradi. Unija nema instrumente da

utiče na cenu roba, makar na kraći rok. Ono što može i treba da uradi je da ograniči

svoje oslanjanje na uvoz energije. Nastojanje Komisije EU na ostvarivanju veće uštede i

energetske efikasnosti u tome igra ključnu ulogu. Jednostavno: ne možemo uticati na

cene sirovina, ali možemo smanjiti količinu koja nam je potrebna. Upravo je to oblast

u kojoj je poželjna evropska solidarnost: u podršci strukturnim promenama u svim dr-

žavama članicama koje bi vodile ka većoj energetskoj efikasnosti, nižoj tražnji energije i

manjoj zavisnosti od uvoza energije iz problematičnih država.

Samo da se ne poziva na neku „solidarnost“ koja bi bila konkretno usmerena na Cen-

tralnu i Istočnu Evropu. Ovom regionu je potrebno više odgovornosti, a ne više zaštite.

Kada su Češka i Nemačka, devedesetih godina, pregovarale o novom naftovodu, Češka

nije bila članica ni NATO ni EU. Niko nije podsticao Nemce da budu blagonakloni prema

Česima. Pomogli su nam jer su uvideli našu odlučnost da se stvari urade i našu spre-

mnost da podnesemo troškove. Zapravo, ni u jednom trenutku tokom tih pregovora

češke i nemačke vlasti nisu upotrebile reč solidarnost. Nije pomenuta ni reč Evropa.

Možda je zbog toga, u stvari, naftovod i sagrađen.

Vaclav Bartuška je ambasador za energetsku bezbednost Češke.

baltičke države – Litvanija, Letonija i Estonija – redovno traže podršku za priključenje

na UCTE, najveću evropsku mrežu za električnu energiju. Na površini ništa ne može biti

jasnije: tri žrtve sovjetskog režima žele da se priključe zapadnom klubu. Ipak, činjenica

je da 17 godina nakon sticanja nezavisnosti (i četiri godine nakon priključenja NATO i

EU) te tri baltičke države i dalje pripadaju postsovjetskoj mreži IPS/UPS koja pokriva svih

15 bivših sovjetskih republika i Mongoliju. Baltičke države su u toj grupi jer je to profita-

bilno: jeftina struja iz Rusije, bez potrebe za brigu o tehničkim temama. S druge strane,

UCTE zahteva skupe korake: svaka članica treba da ima rezervne kapacitete (kako bi

bila u mogućnosti da nadomesti povećanje tražnje u roku od 15 minuta), da poseduje

nacionalnu kontrolu mreže i tako dalje. To nije lak zadatak, kako su to uvidele države

Centralne i Istočne Evrope, od Poljske do Bugarske, kada su se pridružile UCTE. Balti

možda smatraju da je ta cena previsoka i da je energetska ponuda iz Rusije neodoljiva.

Istočna Evropa nije dovoljno investirala

To je razlog zašto je u poslednjih 15 godina bilo tako malo investicija u energiju u Istoč-

noj Evropi. Velika Britanija je izgradila velike kapacitete za LNG jer to ima ekonomskog

smisla. Oni sada mogu da raspolažu sa 40 milijardi m3 gasa godišnje koji dolazi od

raznih spoljnih snabdevača. U međuvremenu, mnogi bivši sovjetski sateliti su plaćali

pravu sovjetsku cenu, značajno ispod tržišne. Zašto se zamarati novom infrastrukturom

kada postojeći sistem obezbeđuje subvencionisanu energiju?

Češka je jedina država u Centralnoj i Istočnoj Evropi koja je diverzifikovala svoje snab-

devanje naftom i gasom – mnogo pre nego što je tema energetske bezbednosti ušla u

modu. Izgradili smo naftovod prema Nemačkoj 1994–1996. po tadašnjoj ceni od 400

miliona dolara i 1997. zaključili dugoročni ugovor o gasu sa Norveškom. Mudrost ovih

poteza se dovodila u pitanje od strane niza naših prijatelja i suseda.

Sada, nakon serije strahova i kriza, pojedinici traže ujedinjeni evropski odgovor kako bi

se Rusija sprečila u daljem podizanju cena energije za potrošače u Centralnoj i Istočnoj

Evropi. Na osnovu čega? I šta EU zaista može da uradi?

Nameće se jedna paralela: cena nafte je u poslednjih sedam godina porasla 10 puta.

6766 Cevovodi, politika i moć Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx

7. Usporavanje proizvodnje u Rusiji: Politički propust ili strate{ka odluka? Kliford Gedi i Beri Ikes

Ruska proizvodnja nafte je 2007. počela da opada, nakon osam godina konstantnog rasta. Pošto je ovaj rast proizvodnje tokom poslednje dece-nije bio značajan faktor umerenog rasta globalnih cena nafte, opadanje je razlog za opštu zabrinutost za potrošače širom sveta. Kao objašnje-nje za usporavanje su ponuđena tri osnovna razloga. Prvi je da Rusija jednostavno ostaje bez nafte. Drugi, da je to rezultat povećane državne kontrole nad naftnim sektorom. Treći razlog je da se radi o posledici loše, konfiskatorne poreske politike.

Svako od ponuđenih objašnjenja ima određenu validnost. Na način kako se predstavljaju, ova objašnjenja uključuju i pogrešne pretpostavke o naftnoj industriji i prirodi političke moći u Rusiji. Mi smatramo da usporavanje nije ni neizbežna niti nepoželjna ili nužna posledica loše politike. Pre će biti da se radi o svesnom i racionalnom, složenom procesu odlučivanja na najvišem državnom nivou. Kompleksnost odlučivanja proizlazi iz, s jedne strane, rizika sa kojima je Rusija neizbežno suočena kao proizvođač nafte i s druge, iz inherentnih suprotnosti u nastojanju njenog rukovodstva da upravlja „zavisnošću od rente“ koja karakteriše rusku privredu.

Peak oil

Rusija ne ostaje bez nafte. Ta zemlja ima velike neistražene potencijale. Međutim, ona ostaje bez nafte iz lako pristupačnih ležišta. Radi se o nafti koja je zaobiđena osamdesetih godina prošlog veka na račun loše prak-se njene eksploatacije u kasnom sovjetskom periodu i koja nije crpljena

Cevovodi, politika i moć 6362 Usporavanje proizvodnje u Rusiji: Politički propust ili strate{ka odluka?

kazom neefikasnosti kompanija kontrolisanih od strane države. Nasuprot privatnim kompanija, one ne posvećuju dužnu pažnju tržišnim signalima.

Iako je možda tačno da su privatne kompanije efikasnije, ovo nije najbolji argument u slučaju Rusije od 2000. do 2004. godine. Još niz drugih okol-nosti obeležava taj period izuzetnog rasta. Jedna od njih je već navedena, a radi se o nafti iz lako pristupačnih ležišta. Proizvodnja te zaboravljene nafte je mogla da se obavi brzo i bez velikih investicija u novu infrastruk-turu. Ono što je bilo potrebno nisu bila ogromna ulaganja u nova polja.

devedesetih godina zbog post-sovjetskog ekonom-skog rasula.15 Zahvaljući nafti iz lako pristupačnih ležišta koja je ostala pod zemljom i postojećoj in-frastrukturi, Rusija je bila u mogućnosti da poveća proizvodnju sa 305 miliona tona godišnje (mtg) u 1999. na 470 mtg u 2005. – što je povećanje od 54 posto (vidi grafikon, str. 63).

Međutim, sada je gotovo sa fazom eksploatacije nafte iz lako pristupač-nih ležišta. Nafta iz novih ležišta se teže crpi i ona se nalaze u hladnijim i zabačenijim oblastima. Rusija ima nafte, ali je pitanje koliko će koštati razvoj proizvodnje i kakva je perspektiva povrata troškova – zapravo, šta je buduća cena nafte. Činjenica da se ne mogu pouzdano predvideti ni troškovi proizvodnje, ali ni prodajna cena, predstavlja najveći problem za rusku naftnu industriju. Sve investicije u buduću proizvodnju su vi-soko rizične.

Državno preuzimanje?

Grafikon 2 (vidi stranu 64) pokazuje zašto je najjednostavnije da se za pad proizvodnje okrivljuje država. Krajem 2004. i početkom 2005. godine nakon 14 kvartala povećanja proizvodnje po godišnjoj stopi od 8 posto i više, stopa rasta je iznenada pala na 2-3 posto godišnje. Od sredine 2007. proizvodnja se smanjuje. Do porasta stope rasta je došlo kada su privatne kompanije dominirale naftnim sektorom. Pad je usle-dio ubrzo nakon što je glavna privatna naftna kompanja Jukos oduze-ta njenom vlasniku Mihailu Hodorkovskom i predata na upravljanje kompaniji Rosnjeft koja je bila u državnom vlasništvu.

Za mnoge posmatrače, ovakav tajming vodi do jednostavnog zaključka: opadanje ruskog učinka se direktno pripisuje državnom preuzimanju naf-tnog sektora. Neefikasnost državne politike je pojačana činjenicom da proizvodnja opada u uslovima rasta cena. Kada su Jukos i druge privatne kompanije najbrže širile proizvodnju, cena nafte je bila oko 30 dolara za barel. Od 2004. porasla je na preko 100 dolara. To se smatra dodatnim do-

15 Za verovatno najbolji kratki pregled ruskog naftnog potencijala vidi Lesli Dinz (Leslie Dienes) „Opservacije o problematičnom potencijalu ruske nafte i kompleksnostima Sibira“ Eurasian Geography and Economics, br. 5/45, 2004.

Ruska proizvodnja nafte, 1970-2007. u milionima tona godišnje

Napomena: Podaci za 1970-2007. su za naftu proizvedenu na teritoriji Ru-ske Federativne Sovjetske Socijalističke Republike (RFSSR) u okviru SSSR; podaci za period 1992-2007. su za proizvodnju nafte u Ruskoj Federaciji.

Izvor: Sovjetski i ruski statistički pregledi, različita izdanja


Konačno, važno je pogledati i argument da danas ruski proizvođači ne odgovaraju adekvatno na visoke cene kroz povećanu proizvodnju. Nafta nije ista kao i druge robe. Lakše je da se skladišti pod zemljom nego da se proizvodi. Zbog toga, odluka o tome kojom brzinom da se nafta danas eksploatiše ne zavisi od aktuelnih cena, već od toga kako se aktuelne cene upoređuju sa očekivanim, budućim cenama. Proizvo-đači koji znaju da će aktuelne cene neizbežno padati, u budućnosti će proizvoditi koliko god mogu kako bi iskoristili prednost ogromne za-rade. S druge strane, ukoliko su sigurni da će cene sutra biti više, mu-dra strategija bi bila da se eksploatacija odloži za kasnije. Ova logika podjednako važi i za privatne i za kompanije u državnom vlasništvu. Optimalna eksploatacija nafte u oba slučaja može biti brza ili spora, zavisno od budućeg kretanja cene. Međutim, problem je u tome što je buduća cena veoma neizvesna.

Kuda ide cena nafte?

Mnogi će, naravno, sporiti da postoji toliko nesi-gurnosti. Izgleda da je prisutan konsenzus da će se visoke cene zadržati. Međutim, istorijat „ek-spertskih“ prognoza o budućnosti nafte zahteva da se razmisli. Od početka naftne ere, prognoze o količinama nafte i njenoj ceni su, u svakom po-gledu, bile veoma pogrešne.17 Najviši menadžeri u naftnom sektoru su – kao praktično i svi drugi – bili neobuzdani u projekcijama koje su iznosili pre nekoliko godina. Predsednik kompanije Šel (Royal Dutch Shell) je početkom 1999. predvideo da će se nafta 2004. prodavati za 14 dolara po ba-relu. Aktuelna cena je ispala 40 dolara.18 Njegov oprezniji naslednik se suzdržao od specificiranja precizne brojke i umesto toga je ponudio raspon cena, od niske od 14 dolara, do visoke od „preko 30 dolara za barel“ (za koju je rekao da će biti „teško održiva“).19 U februaru 2005. generalni direktor BP je izjavio da „osnovni pokazatelji

Pre se radilo o preduzetničkoj viziji, novim tehnikama menadžmenta i modernoj tehnologiji. Upravo su to bile osobine koje su posedovali novi ruski privatni vlasnici. Jednako je važno to što su ti vlasnici bili veoma mo-tivisani da eksploatišu ovu zaboravljenu naftu jer su njihova vlasnička pra-va bila veoma delikatna. Pretnja eksproprijacijom koja je lebdela nad nji-hovim glavama čak i pre afere Jukos primoravala ih je da eksploatišu naftu

što je moguće brže, pre nego što se neka od pretnji materijalizuje. Na drugim mestima smo ukazali da je Putinov režim svesno iskoristio određeni stepen nesigurnosti vlasničkih prava kao instrument za re-gulisanje stopa korišćenja u naftnom sektoru.16

16 Kliford Gedi i Beri Ikes: „Resursna renta i ruska privreda“, Eurasian Geografy and Econimics, Sveska 46, br. 8, 08. 12. 2005.

Ruska proizvodnja nafte, kvartalna stopa rasta, 1997-2008. godišnji rast u procentima

Napomena: Podaci su za sirovu naftu i kondezate

Izvor: Ruska Federalna služba za statistiku

17 Jedan državni geolog iz Pensilvanije je 1874, u vreme kada je ta država bila vodeći proizvođač nafte u SAD, procenio da nafte ima dovoljno da lampe na kerozin gore još četiri godine.

18 Predsednik Royal Dutch Shell, Mark Modi Stjuart (Mark Moddy Stuart), The Economist, 4. marta 1999.

19 Filip Vots (Philip Watts), predsednik Izvršnog odbora Royal Dutch Shell u govoru na Ruskom ekonomskom forumu, London, 18. aprila 2002.


stoji namera. Ona je motivisana sledećim: prvo, da se smanji ruska izloženost riziku od pada svetskih cena nafte i drugo, da je u pitanju kontrola onoga što mi nazivamo „zavisna priroda“ ruske privrede.

Trenutno, vlada visoko oporezuje ekstra prihode koje ruske kompa-nije izvlače iz današnjih visokih cena nafte. Vlada taj novac ulaže u specijalni suvereni investicioni fond (koji se ranije zvao „Stabilizaci-oni fond“, a sada je podeljen na „Rezervni fond“ i „Fond nacionalnog blagostanja“). Da je oporezivanje nafte značajno niže, naftne kompa-nije bi umesto toga ovako velike prihode investirale u širenje rezervi i proizvodnih kapaciteta. Rezultat bi bilo povećanje proizvodnje, što bi, zauzvrat, povećalo ukupne prihode vlade od nafte. Isto tako, dodatno bi se povećala izloženost ruske privrede riziku od pada cene nafte – riziku koji smo upravo razmatrali.

Na drugom mestu opisujemo sadašnji ruski režim kao upravni odbor korporacije – Kremlj Inc. – čiji je posao upravljanje rentom.21 Pred-metna renta je zapravo ukupna vrednost ruske nafte i gasa, vrednost koja se trenutno kreće na nivou od 500 hiljada milijardi dolara godišnje, umanjeno za troškove eksploatacije.

Primetili ste da ne govorimo samo o novcu zarađenom od izvoza ovih proizvoda, jer značajan deo te vrednosti ostaje kod kuće. Ta vrednost se, kao i prihod od izvoza, distribuira. Postoje tri glavna načina na koji se to radi. Jedan deo vrednosti se distribuira kao profit vlasnicima i akcionarima. Drugi deo se plaća u formi poreza – izvo-zne takse, akcize, porez na korišćenje nafte, porez na dodatu vrednost i porez na profit. Treći deo se distribuira kao „neformalni porez“, a to obuhvata kombinaciju mehanizama podele rente koja se kreće u rasponu od direktno kriminalnih (potplaćivanje, mito) do pravnih, ali pažljivo manipulisanih („dobrovoljne“ kontribucije korporacija za društvene projekte, previsoki troškovi proizvodnje i privatno–javno partnerstvo). Upravo je kontrola nad tokovima ove rente ključ moći Putinovog režima.

sada sugerišu cenu koja se stabilizuje na oko 30 dolara za barel“.20 Za godinu dana cena je dose-gla 60 dolara.

Sa aspekta zdravog razuma, činjenica da su pro-gnoze cene nafte notorno pogrešne nije novost. Na veoma kratak rok, cene su osetljive na pot-puno nepredvidljive političke i ekonomske do-gađaje. Za proizvođača kao što je Rusija ono što

je važno su faktori koji mogu da utiču na značajan pad cene. I dok bi većina kratkoročnih političkih događaja izazvala kretanje cena na gore, moguća su zbivanja koja na srednji i kratki rok spuštaju cenu. Na strani tražnje, ekstremno visok nivo cena će pokrenuti veće na-pore da se razvijaju alternativna goriva, a potrošači će smanjivati tra-žnju. Na strani ponude, mogu biti otkrivena potpuno nova nalazišta, a nove tehnologije mogu da učine eksploataciju postojećih nalazišta jeftinijom. Posebno je važno uzeti u obzir da postoje naftna polja u Persijskom zalivu koja se trenutno drže van proizvodnje, a koja mogu da se uvedu u proizvodnju. Velika promena na bilo kojoj od ovih tačaka bi mogla biti dovoljna da naglo smanji očekivanja u pogle-du buduće cene. Proizvođači nafte bi se tada utrkivali u ubrzavanju postojeće proizvodnje kako bi iskoristili prednost velike zarade pre nego što se okolnosti promene. Naravno, takvo ponašanje bi samo ubrzalo pad cene.

Porezi, rizik i zavisnost

Uopšte se ne postavlja pitanje da će veoma visoka stopa marginalnog poreza (poreska stopa na svaku dodatnu jedinicu) na naftu limiti-rati proizvodnju. Isto tako je nesporno da Rusija zaista ima veoma visoku marginalnu stopu na neke kvalitete nafte (uprkos smanjenju poreza uvedenom krajem 2008). Neadekvatnost argumenata, kako se obično predstavljaju, jeste u tome što impliciraju da je uticaj visokih poreza na obim proizvodnje na neki način neželjeni rezultat poli-tičke greške. Po našem mišljenju, upravo suprotno, iza takvog efekta

21 Vidi Kliford Gedi i Beri Ikes: „Ruska zavisnost: Politička ekonomija zavisnosti od resursa“, Brookings, 2008.

20 Džon Braun ( John Brown), u govoru na Institutu za međunarodnu ekonomiju, Vašington, SAD. Treba reći da je Lord Braun vrlo korektno kvalifikovao svoje izlaganje kada je dodao: „Ovo nije prognoza. Događaji uvek prevaziđu osnovne pokazatelje“.


va. Stoga je najbolja strategija da do nje uopšte ne dođe. Tu na scenu stupa poreski sistem. Visoki porezi ne služe samo prikupljanju ren-te u centar. Njima se istovremeno sprečava da se proizvodnjom nafte odgovori na privremena povećanja i odatle limiti za stvaranje novih grupa zavisnika. Ukoliko se pojavi potreba za dodatnim povećanjem proizvodnje, poreski teret se može privremeno olakšati, što se izgleda i događa u vreme pisanja ovog teksta.

Rusija ima dovoljno nafte za proširenje postojećeg nivoa proizvodnje. Međutim, veliko proširenje bi zahtevalo vreme, bilo bi skupo i što je najvažnije, rizično. Na drugoj strani su čisto finansijski rizici. Zapad želi da Rusija investira u nova ležišta nafte. Zapad bi naravno profiti-rao od povećane ponude, ali ukoliko bi cena pala, Rusija bi snosila sve rizike. Ukoliko, s druge strane, cene nafte nastave sa rastom, širenje proizvodnje bi izložilo Rusiju drugoj vrsti rizika, a to je povećanje za-visnosti od rente. Kontrola tokova rente je najveća svakodnevna preo-kupacija sadašnjeg ruskog rukovodstva.

Putinova vlada ne može da eliminiše rusku zavisnost od rente. Ona to i ne želi. Jer, na njoj upravo i počiva moć režima Putina i Medvedeva. Međutim, ruski lideri znaju da ona može da ih uništi ukoliko se ne obuzda. Prvih osam godina Putinove vlasti su bile posvećene stvaranju optimalnih mehanizama za upravljanje zavisnošću. To znači organi-zovanju distribucije rente i regulisanju njenih tokova. Stepen državne kontrole i nivo oporezivanja, kao i njihov stepen odvraćanja od proi-zvodnje nisu pitanje greške. Radi se o političkom izboru. To su instru-menti za regulisanje obima rente. Potpredsednik Lukoila Leonid Fedun je izjavio: „Biće proizvodnje nafte, bez obzira šta vlada odluči“.24

Kliford Gedi je ekonomista specijalista za Rusiju na Institutu Brukings (Brookings), Vašington.

Beri Ikes je profesor ekonomije na Državnom univerzitetu Pensilvanija.

Ono što problem upravljanja rentom čini posebno komplikovanim jeste činjenica da je ruska privreda „zavisna“ od rente. Ta zavisnost ima svoje korene u sovjetskoj eri. Ogroman priliv rente od ekstra prihoda iz `70-tih godina u privredni sistem koji nije imao predstavu o operativnim troškovima, promenio je fizičku strukturu privrede. Fabrike, gradovi i cela industrija su sagrađeni na pretpostavci kontinuiranog priliva novca od nafte. Ta struktura, a sa njome i zavisnost, je nasleđena i u postso-vjetskoj Rusiji. Za vreme perioda izuzetno niske rente u devedesetim godinama prošlog veka, zavisnost se manifestovala u ideosinkratičnoj

formi koju mi opisujemo kao ruska virtuelna pri-vreda.22 Zavisnici su opstali i novi veliki prihodi tokom ove decenije su ih vratili u život.

Sadašnje rusko rukovodstvo je učilo iz istorije. Naučilo je da je loše upravljanje naftnom rentom tokom buma `70-tih i ranih `80-tih godina bilo glavni uzrok pada SSSR-a.23 Priča o Putinovom predsedničkom mandatu može da se zaokruži kao

traganje za modelom ekonomskog upravljanja koji prihvata postoja-nje zavisnosti, ali izbegava razarajući efekat koji je zavisnost od rente imala na SSSR. U svom liderstvu, Putin i Medvedev su na određeni način svesni prirode ruske zavisnosti. Poznato im je da u privredi koja pati od zavisnosti od resursne rente, povećanje rente verovatno vodi povećanju zavisnosti. Ukoliko se rukovodstvo suoči sa (onim što sma-tra) privremenim povećanjem cena nafte i dozvoli širenje proizvodnje, zavisnost će porasti, priliv rente potrebne za održavanje sistema će biti viši, a period povlačenja bolniji. Stoga bi trebalo odlučiti da se izbegne porast zavisnosti.

Drugim rečima, glavni problem sa kojim se Putin suočava kao naj-odgovorniji u procesu odlučivanja u ovoj privredi zavisnoj od rente je kako da izbegne povećanje nivoa zavisnosti kao odgovor na perci-pirano prolazno povećanje cena nafte. Imajući u vidu prirodu ruske privrede (njenu „genetsku predizpoziciju“ na zavisnost) i režim koji je vodi, nije jednostavno sprečiti stvaranje zavisnosti povećanjem toko-

23 Vidi Jegor Gaidar (Yegor Gaidar), „Propast jedne imperije: Lekcije za modernu Rusiju“, Brookings, 2007, i Gedi i Ikes, Brookings, 2008.

24 The Economist, 10. avgusta 2008.

22 Kliford Gedi i Beri Ikes, „Ruska virtuelna privreda“, Brookings, 2002.

77Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxxCevovodi, politika i moć76

8. Dinamičan razvoj ruskog gasnog sektora Tatjana Mitrova

Budućnost ruske industrije gasa je ključna ne samo za njen energetski sektor i širi ekonomski razvoj, već i za evropsko tržište. Njena početna pozicija je dobra nakon uspešnog preokreta poslednjih godina. Iza sebe je ostavila pro-bleme iz devedesetih, pogotovo krizu neplaćanja i trend opadanja investicija u istraživanje i proizvodnju. Gasprom je, kao vodeći proizvođač, konsoli-dovao svoje resurse. Liberalizovana je dostupnost njegovih akcija investi-torima, što je rezultiralo četvorostrukim povećanjem tržišne kapitalizacije. Više cene gasa, kod kuće i na svetskim tržištima, pomogle su Gaspromu da stabilizuje svoje finansije, što je rezultiralo skoro prepolovljenim odnosom duga prema kapitalu u periodu između 2000. i 2006. godine (sa 17 na 9 procenata). Istovremeno, tržišni udeo nezavisnih proizvođača gasa je pora-stao sa 10 na 16 posto, što im je donelo dodatni kapital za investicije.

Izvoz: od velikog gasovoda do velikog biznisa

Verovatno najveća promena od 2000. godine je promena ruske izvozne strategije za gas. Stara izvozna strategija učinila je da ruska gasna in-dustrija nalikuje „velikom gasovodu“: bila je orijentisana prema jednom spoljnom tržištu – Evropi; težila je povećanju količina za izvoz; oslanja-la se samo na resurse u Rusiji. Dva vladajuća principa su postojala: nema stranog učešća u proizvodnji i prodaja gasa na granici.

Nova ruska izvozna strategija najbolje bi se mogla opisati kao „veli-ki biznis“. Ona uključuje diverzifikaciju tržišta i transportnih pravaca; maksimalizaciju profita; povećani uvoz i tranzit gasa iz Centralne Azije; povećano angažovanje, kako ruskih gasnih kompanija na globalnim tr-žištima, tako i stranih kompanija u domaćoj proizvodnji gasa.


Začarani krug energetske nesigurnosti

Gasne veze Rusije i Zapadne Evrope datiraju od 1968. godine, kada je Sovjetski Savez isporučio prvi gas u Austriju. Odnosi su nastavili da se razvijaju uprkos Hladnom ratu. Sada su, međutim, ušli u težak period. Potrošači su zabrinuti zbog bezbednosti snabdevanja, a proizvođače brine bezbednost tražnje.

Evropska unija, koja sada iz Rusije uvozi oko 30 posto od ukupnih potreba za gasom, već dugo govori o potrebi da diverzifikuje svoje izvore snabdeva-nja. Unija traži načine da dobije više gasa iz gasovoda iz Centralne Azije, sa Bliskog Istoka i iz Severne Afrike, kao i LNG. Međutim, alternativni izvo-ri – od Irana do Turkmenistana i od Alžira do Nigerije – uglavnom su dr-žave sa visokim političkim rizicima i nestabilnim ekonomskim sistemima. Takođe, ima i mnogo država kroz koje bi se prosezali novi pravci. Uz to, udaljenost ovih novih snabdevača od središnjih evropskih tržišta ukazuje na potrebu za velikim investicijama u transportnu infrastrukturu. Zajedno sa troškovima grinfild projekata u tako nerazvijenim oblastima, to budi sumnje o komercijalnoj održivosti niza navedenih alternativnih izvora.

Ipak, planovi EU za diverzifikaciju izazivaju zabrinutost kod ruskih proizvođača gasa. Važi i obrnuto, ruske aspiracije da se izvoz gasa pove-ća ne samo na Zapad, već i na Istok izazivaju zabrinutost u Uniji. Tako ove brige formiraju začarani krug. Evropski potrošači strahuju da bi Rusija mogla ne samo da preusmeri resurse (finansijske i upravljačke) u razvoj novih gasnih projekata za Aziju, već i da preusmeri snabdevanje koje sada ide u Evropu. Takva strahovanja su bez osnove. Izvoz u pravcu Istoka će doći iz gasnih polja u Istočnom Sibiru i na Dalekom Istoku, koja su previše udaljena od evropskog tržišta da bi se na komercijalni način moglo izvoziti u zapadnom pravcu.

Zašto su nam potrebni dugoročni ugovori

Iako nema sumnje da su i Unija i Rusija ozbiljne u vezi sa diverzifika-cijom, neophodno je imati u vidu da se ova strategija odnosi samo na

Rusija je na putu da poveća izvoz gasa za 25 posto između 2005. i 2015. godine, te da očuva svoju stratešku poziciju kao najvećeg svetskog izvo-znika gasa. Međutim, moraće da nastavi sa promenama svoje izvozne politike kroz smanjenje isključivog fokusiranja na evropsko tržište i ula-zak na druga nova, atraktivna tržišta.

Očekuje se da će rusko snabdevanje Evrope gasom samo umereno porasti, delom usled politički kodifikovanog traganja EU za diverzi-fikacijom snabdevanja. Još više zbog toga što Evropa nastavlja sa revi-zijama prognoza svoje tražnje za gasom, a alternativni izvori energije, uključujući obnovljive, u uslovima viših cena gasa postaju sve atraktiv-niji. Tokom poslednjih pet godina prognoze o godišnjoj tražnji gasa u EU u periodu 2005–2020. su smanjene za 150 milijardi m3 gasa na godišnjem nivou, u poređenju sa prognozama iz 2005. U poslednjim projekcijama Međunarodne agencije za energiju i Evropske komisije, evropske uvozne potrebe za period 2005–2020. god. su bile za 40% niže nego što su to bile u prognozi iz 2002–2003. To znači da čak i u optimističnom scenariju, evropska tražnja za ruskim gasom iz ga-sovoda neće preći 200 milijardi m3 gasa do 2020. u poređenju sa 154 milijardi m3 gasa 2007.

Evropska tražnja je zasićena, ali je pokreću i politički faktori. U isto vreme, ruska politika pomeranja prema evropskim cenama gasa koji se izvozi u države ZND će usporiti, a možda i zaustaviti tamošnji rast tražnje. ZND će takođe sve više tražiti alternativne izvore gasa. Zbog toga Rusija istražuje nova tržišta, pre svega brzo rastuće tržište LNG. U narednih pet godina Rusija će ući na tržište LNG na Pa-cifiku i potom na Atlantiku. Ona namerava da poveća svoj udeo na globalnom tržištu LNG na 10% do 2015. (to bi značilo da će 15% ruskog izvoza gasa imati formu izvoza LNG). U međuvremenu, Ru-sija će izgraditi gasovode za prenos gasa iz Sibira i sa Dalekog Istoka do Kine i Južne Koreje. Ovaj izvoz je projektovan u obimu od 20% ukupnog izvoza u 2020. Ovakva geografska diverzifikacija ruskog izvoza gasa se često shvata u Evropi kao opasnost za bezbednost snabdevanja gasom.

Dinamičan razvoj ruskog gasnog sektora


gasa će se dramatično promeniti, sa pomeranjem proizvodnje prema novim oblastima. Pad proizvodnje iz velikih polja (Medvežje, Uren-goj i Jamburg) u severozapadnoj sibirskoj oblasti Nadim–Pur–Taz (Nadym-Pur-Taz) će u početku biti kompenzirano razvojem u dru-gim severnim oblastima, pre svega u regionu Tjumen (Tyumen) i na poluostrvu Jamal. U evropskom delu Rusije, radi se o velikom ofšor projektu Štokman, koji će biti uključen i u proizvodnju LNG, kao i o novim projektima u Kaspijskoj oblasti koji će povećati udeo kaspijskog gasa u ukupnoj ruskoj proizvodnji sa 7 posto u 2005. godini na 15 posto u 2015. godini. Uz to, novi projekti za proizvodnju i preradu će biti pokrenuti na Sahalinu (Sakhalin), u Istočnom Sibiru i u Jakutiji (Yakutia), što će povećati njihov udeo u ukupnoj ruskoj proizvodnji gasa sa 1,2% u 2005. na 13% u 2030. godini.

Planovi povećanja i diverzifikovanja proizvodnje gasa će zahtevati po-većanje bar za 10% na dužinu postojeće mreže ruskih gasovoda do 2015. i do 25% do 2030. Ovo obuhvata i izgradnju novih postrojenja za LNG i širenje Jedinstvenog sistema za snabdevanje gasom - UGSS - do sibirskih i dalekoistočnih regiona. Cilj je da se tamošnjim potro-šačima omogući pristup gasu i da se mreža iskoristi za izvoz u azij-sko–pacifički region, kada i ukoliko to bude komercijalno atraktivno. Razvoj proizvodnje gasa i transporta će zahtevati enormne kapitalne troškove od najmanje 150 milijardi dolara, posebno zato što troškovi razvoja proizvodnje brzo rastu širom sveta.

Najveći izazov za niz globalnih naftnih i gasnih kompanija su ogra-ničene rezerve ovih energenata. Za ruske gasne kompanije najveći problem je finansiranje veoma visokih kapitalnih troškova potrebnih za razvoj novih proizvodnih kapaciteta, kao i unapređenja upravljanja troškovima. Više cene gasa – kako na domaćem, tako i na globalnom tržištu – bi bile najbolji način da se smanji rizik nedovoljnog investi-ranja u ruski gasni sektor.

Globalne cene gasa već su porasle sa 250 dolara za hiljadu m3 gasa u 2006. na 340 dolara za hiljadu m3 u 2008, a očekuje se da će ostati viso-

dodatna snabdevanja. Postojeća snabdevanja gasa za EU se realizuju na osnovu dugoročnih ugovora, na rok od 20 do 25 godina. Takvi du-goročni ugovori igraju stabilizacionu ulogu u gasnom biznisu. Stoga, kada evropski eksperti izražavaju sumnje u sposobnost Rusije da za-dovolji rastuću evropsku uvoznu tražnju, moraju biti jasniji u tome na šta zapravo misle.

Naravno, Rusija neće biti u mogućnosti – ili zapravo, neće biti spremna – da pokrije ceo rast tražnje gasa u Evropi. Međutim, potrebna nam je izvesnost u vezi sa količinama koje će Unija želeti da kupuje iz Rusije. Jedini način da se to postigne je potpisivanje dugoročnih ugovora. Kr-šenje takvih ugovora se kažnjava skupim sankcijama, što je glavni razlog zašto Rusija nikada nije prekršila svoje obaveze snabdevanja. Imajući u vidu velike i rastuće zahteve za kapitalom potrebnim za nove gasne projekte kao što su Jamal i Štokman, izvesnost koju pružaju dugoroč-ni ugovori postaje sve važnija. Neće biti od pomoći ukoliko Evropljani nastave da izražavaju sumnje u pogledu budućeg snabdevanja sa gasnih polja za koja ugovori još nisu ni potpisani. Očigledno, Rusija neće imati jake podsticaje da investira ogromne količine novca u razvoj novih po-lja i transportne infrastrukture bez potpisanih, adekvatnih, dugoročnih ugovora.

Nasuprot, u poslednje vreme, negativnoj retorici, mnogobrojne evrop-ske kompanije su zaključile nove dugoročne ugovore sa Rusijom. To će dodatno pojačati rusku ulogu na evropskom energetskom tržištu, s godišnjim isporukama koje neće biti ispod 165 milijardi m3 gasa 2013. godine. Novi ugovori pokazuju da biznis gleda pozitivno na pouzdanost i komercijalnu održivost ruskog snabdevanja gasom. Ipak, ovi ugovori ne zahtevaju razvoj novih, velikih polja kao što su Jamal i Štokman. Kako bi privukla velike investicije potrebne u ovim oblastima, Rusiji su potrebne dodatne, dugoročne garancije za povećane količine gasa.

Geografsko pomeranje proizvodnje gasa

Od danas pa do 2030. godine geografska šema ruske proizvodnje



aspolutnom iznosu. Čak i prema najoptimističkijim projekcijama, po-trošnja gasa u Rusiji će porasti za skoro jednu četvrtinu do 2015. god. (u poređenju sa 2005) i za 40 posto do 2030. godine.

Termoelektrane će ostati najveći potrošači gasa. Projektovano je da uče-stvuju sa oko 40 posto u ukupnoj potrošnji gasa do 2030. god. Međutim, čak i ovaj udeo se, polazeći od brzog rasta tražnje struje, može održati samo putem velikog restrukturisanja strujnog sektora. Rusija će morati sve više da se oslanja na hidro i nuklearne elektrane (potrebno je da nji-hovo kombinovano učešće u proizvodnji struje poraste na oko 45 posto 2030. sa 34 posto 2005). Udeo gasa u proizvodnji struje će pasti sa 69 na 58 posto.

Pored toga, nove elektrane, a pogotovo proširenje postojećih u oko-lini najvećih ruskih gradova, zahtevaće oslanjanje, pre svega, na ugalj. Relativno čistiji gas će ipak biti potreban za kombinovano grejanje i proizvodnju struje u urbanim oblastima, kao i za toplane sa genera-torima za proizvodnju struje. Biće potrebno smanjenje potrošnje gasa ne samo u proizvodnji struje, već i u transportu, industriji i u sektoru stanovanja. Brojna oprema za proizvodnju, na primer, kompresorske stanice duž 155 hiljada km dugačke ruske mreže gasovoda će biti elek-trificirana i napajana strujom dobijenom iz uglja ili iz nuklearki.

Izazovi u energetskim odnosima EU i Rusije su stvarni. Nijedan od problema koji su navedeni nije nerešiv. Isto tako, oni ne mogu da po-kvare obostrano korisne energetske odnose između Unije i Rusije koji su se razvili tokom proteklih godina i decenija. Rusija i EU su među-sobno komplementarne u smislu geografske bliskosti, postojeće tran-sportne infrastrukture i njihovih dugogodišnjih odnosa.

U gasnom biznisu – po prirodi dugoročnom – glavni uslov za plodnu saradnju je međusobno poverenje. Rizici prisutni u veoma međuzavi-snim energetskim odnosima su tako visoki da ih ne može eliminisati ni jedan oblik osiguranja. Pretnja da će se jedna od strana ponašati opor-tunistički će uvek biti prisutna. Sa druge strane, koristi koje dolaze od

ke. Što se tiče domaćih cena, ruska vlada je objavila postepenu liberali-zaciju cena gasa tokom narednih godina (vidi u nastavku). Takav razvoj cena će omogućiti ruskim gasnim kompanijama da finansiraju velike nove investicije iz profita. Visoke cene gasa podstiču interes stranih in-vestitora, pre svega za projekte koji zahtevaju kompleksnu tehnologiju i upravljačke veštine, kao što je ofšor proizvodnja (na primer učešće nor-veškog Štatoilhidro (StatoilHydro) i francuskog Totala na gasnom polju Štokman), duboka ležišta (kao što je zajedničko ulaganje Ahimgas (Ac-himgaz) u Sibiru između Gasproma i nemačkog Vinteršala (Winters-hall) i proizvodnja LNG (ulozi kompanija Šel (Shell), Micui (Mitsui) i Micubiši (Mitsubishi) na polju Sahalin-2). Istovremeno, učešće stranih naftnih kompanija u razvoju najvećih ruskih naftnih polja će biti ogra-ničeno novim zakonom o strateškim sektorima, koji se čini razumnim imajući u vidu stratešku ulogu industrije gasa za rusku privredu.

Cene su ključ za razvoj gasnog sektora

Preko polovine gasa koji Rusija proizvede se potroši na domaćem trži-štu, a ruska privreda je visoko neefikasna u korišćenju energije. Glavni problem je u tome što je, bez obzira na snažan rast privrede od 1999. godine, vlada održala limit za domaće cene gasa. Usled veštački niskih cena gasa, tražnja je nastavila da raste – u proseku 2,3 posto godišnje u periodu 2000–2006. godine, što daleko prevazilazi prosečan rast uku-pne potrošnje energije (1,3 posto). Udeo gasa u energetskom bilansu je nastavio da raste, sa 49,6 posto u 2000. na 52,7 posto 2006. godine.

Radi usporavanja porasta tražnje gasa Rusija bi trebalo da intenzivira svoje napore da štedi energiju i da zameni gas drugim izvorima energije, kao što su ugalj i nuklearna energija. Glavno sredstvo u postizanju ovog cilja će biti više domaće cene gasa. Zbog toga je posebno važna odluka vlade iz 2006. godine da dozvoli postepeni rast cena gasa na evropski nivo (minus transportni troškovi i izvozna carina) do 2011. godine. Po-većanje cene gasa će pomoći da se preokrene trend sve većeg oslanjanja na gas kao domaći energent, što je štetno za energetsku bezbednost Rusije. To ne znači da će domaća tražnja za gasom biti redukovana u


Cevovodi, politika i moć78 85

saradnje i efikasna međunarodna podela rada se sigurno isplate obema stranama i doprinose razumevanju međusobnih namera i strahovanja, ali i pronalaženju obostrano korisnog kompromisa.

Tatjana Mitrova je šefica Centra za studije međunarodnih energetskih trži-šta u Institutu za istraživanje energije Ruske akademije nauka u Moskvi.


Novčane koristi diverzifikacije Danijel Gros

Energetski odnosi EU–Rusija mogu da se opišu kao bilateralni kvazimonopol. Rusija je

glavni snabdevač Evrope prirodnim gasom, a Evropa je, zbog očiglednih geografskih

razloga, glavni prirodni izlaz za rusku proizvodnju gasa. Međutim, pošto postoji samo

jedan ruski proizvođač (Gasprom, isprepletan sa ruskom vladom), ali i niz evropskih

potrošača koji se nadmeću (velike, obično nacionalne kompanije za distribuciju gasa),

možda bi bilo tačnije opisati Gasprom kao monopolističkog proizvođača suočenog sa

mnoštvom potrošača.

Kao (kvazi)monopolista, Gasprom će biti u mogućnosti da formira svoju cenu iznad

dodatnog troška proizvodnje gasa. Sposobnost Gasproma da izvlači rentu iz privilego-

vanog položaja glavnog snabdevača evropskog tržišta gasa će očigledno zavisiti od ste-

pena u kome se alternativna snabdevanja mogu dovesti do Evrope. Što je veće poten-

cijalno snabdevanje od strane konkurencije, niža je monopolska renta koju će Gasprom

moći da izvlači. Za sada, nerusko snabdevanje je striktno ograničeno na transportne

kapacitete postojećih gasovoda (uglavnom iz Norveške i Severne Afrike) i veoma limiti-

ran broj i kapacitete terminala za LNG u Evropi. Kada bi bili dostupni dodatni gasovodni

kapaciteti (koji bi povezali Evropu sa proizvođačima u Centralnoj Aziji i na Bliskom Isto-

ku), Gasprom bi morao da snizi svoje cene.

Polazeći od takve situacije, moguće je pro-

ceniti koristi koje bi države članice EU imale

od izgradnje dodatnih gasovoda i postrojenja

za uvoz LNG. Uzimamo u obzir vrednost Ga-

spromove prodaje u EU, koja godišnje dostiže

vrednost od 30 milijardi dolara.25 Pretposta-

vimo da bi dodatna uvozna postrojenja do-

25 Računica vrednosti uvoza u EU nije jednostavna. Gaspromov veb-sajt izveštava da je prodaja gasa u „Evropu“ vredela oko 28 milijardi dolara u 2006. Od tada cena nafte se skoro udvostručila, što podrazumeva da su cene gasa porasle za 50 posto. To znači da će za 2008. i nadalje Gaspromova prodaja „Evropi“ dostići vrednost od oko 30 milijardi dolara.

79

80 Cevovodi, politika i moć 81Dinamičan razvoj ruskog gasnog sektora

zvolila potrošačima u EU da pregovaraju sa Gaspromom o smanjenju cena za 10%.

Prihod od te investicije bi bio 3 milijarde dolara godišnje. U principu, ta dobit bi bila

na raspolaganju za nedefinisan vremenski period. Sa popustom od 10%, sadašnja neto

vrednost projekta koji bi primorao Gasprom da smanji svoje cene za Evropu u iznosu od

10% bi stoga bila oko 30 milijardi dolara. Ovo je velika suma – veća od procenjenih troš-

kova raznih alternativnih projekata gasovoda o kojima se danas raspravlja ili od troška

izgradnje novih postrojenja za LNG u različitim državama članicama.

Ova ilustrativna kalkulacija pokazuje da alternativni izvori snabdevanja Evrope gasom

mogu da donesu veoma velike koristi za Evropu. Međutim, nijedan nacionalni distribu-

ter gasa ne bi izvukao ovu korist, pogotovo ukoliko propisi EU dozvoljavaju uvoznicima

gasa da prebacuju (povećanu) cenu koju plaćaju Gaspromu na sopstvene potrošače.

Zato u Evropi nema kompanije u privatnom sektoru koja bi imala interes da investira u

alternativne pravce za uvoz gasa u Evropu. Radi se o klasičnom slučaju koji traži inter-

venciju vlada.

Naravno, stvarnost je mnogo kompleksnija od ovih jednostavnih kalkulacija. Novi ga-

sovodi imaju smisla samo ako idu prema mestima gde je gas dostupan. Nema potrebe

da se traži alternativni snabdevač gasom obima sličnog onome koji ima Rusija. Do pro-

mene u tražnji gasa ne dolazi brzo kada cena raste ili pada (ekonomisti to zovu niska

elastičnost tražnje). To znači da čak i relativno mala količina dostupna iz alternativnog

izvora može imati snažan uticaj na cenu koju plaćaju Evropljani.

Osiguranje dodatnog snabdevanja gasom za Evropu bi trebalo doneti i jednu ekstra ko-

rist: stimulisanje Gasproma da više investira u sopstvene proizvodne kapacitete. Pošto je

tražnja za prirodnim gasom prilično neelastična, dodatno rusko snabdevanje bi moglo

rezultirati nižim cenama, ali ne i prodajom većih količina. Zato Rusija – kao monopolista

– ima slab interes za investiranje u dodatne kapacitete. Nasuprot tome, kada bi Rusija

morala da prodaje svoj gas na konkurentnom tržištu, jedini način da poveća prihode bi

bio da prodaje više gasa. Sve u svemu, trebalo bi biti jasno da evropski potrošači mogu

imati samo koristi ukoliko se poveća konkurentnost u sektoru prirodnog gasa.

Danijel Gros je direktor Centra za studije evropske politike (CEPS) u Briselu.

NemačkaItalija

TurskaFrancuskaMađarska

Velika BritanijaPoljska

ČeškaSlovačka

AustrijaRumunija

FinskaHolandija

BelgijaGrčka

BugarskaSrbija

HrvatskaSlovenija

ŠvajcarskaBosna i Hercegovina

MakedonijaOstale

Izvor: Gasprom

Prodaja gasa Gasprom grupe u evropskim državama 2006. g. izražena u milijardama m3


9. Azija, Pacifik i LNG: Privlačnost novih trži{ta Pavel Baev

Činjenica da je Rusija bogatija, sa većim i raznovrsnijim resursima ener-gije, od bilo koje druge države na svetu, sama po sebi ne određuje nje-nu sudbinu, ali zasigurno ima velike političke posledice. Pad globalnih cena nafte 1991. godine je bio jedan od najsnažnijih pokretača bankro-ta i kolapsa SSSR, a naredni pad cena, 1998, doveo je rusku privredu na ivicu katastrofe. Logično, obezbeđenje od takvih nesreća jedan je od centralnih bezbednosnih ciljeva svakog ruskog rukovodstva. Broj-ne, naizgled iracionalne ekonomske odluke, posebno u domenu jačanja državne kontrole nad energetskim sektorom, mogu imati smisla ako se razumeju kao mere za upravljanje bezbednosnim rizicima.

Vladimir Putin, dok je bio predsednik, kao i njegov naslednik Dmitrij Medvedev, su više puta naglasili da je njihova zemlja najpouzdaniji snabdevač Zapada energijom. Ipak, EU je u niz navrata izrazila zabri-nutost zbog kontinuiranog nedostatka investicija u nova polja nafte i gasa u Rusiji. Sada je ova zabrinutost povećana novom ruskom stra-tegijom koja zagovara diverzifikaciju njenih tržišta, uglavnom prema Kini i Pacifiku.

Ukoliko bi Moskva uspela da sprovede ovu diverzifikaciju, ona bi mo-gla, do određene mere, da bude u mogućnosti da bira u kom pravcu će izvoziti svoju naftu i gas. To bi bio ruski san kao proizvođača, odnosno noćna mora za potrošače koji bi možda morali da se nadmeću jedni protiv drugih. To bi značilo eliminsanje svakog uticaja tranzitnih drža-va. Međutim, ruski planovi diverzifikacije će verovatno biti teže izvod-ljivi nego što Kremlj veruje i manje opasni nego što Evropljani strahuju, posebno zato što Rusija preferira dugoročne ugovore.

Proboj na tržište SAD?

Postoji mnogo dobrih razloga za ruska nastojanja da osvoji deo kolo-salnog energetskog tržišta SAD koje prelazi 20 posto globalne primar-ne tražnje za naftom i gasom. Ova nastojanja su davala određene re-zultate do kraja 2003. kada je prekinut energetski dijalog SAD–Rusija, nakon što je uhapšen Mihail Hodorkovski, jedan od njegovih glavnih zagovornika. Nakon nasilnog bankrota Jukosa i uključivanja njegove imovine u Rosnjeft, odbačen je projekat diverzifikacije koji je najviše obećavao – naftovod do novog terminala u Murmansku (luka bez leda, na krajnjem severozapadu Barencovog mora). Umesto toga, Kremlj je odlučio da glavni pravac za izvoz nafte sa novih polja u Zapadnom i Istočnom Sibiru treba da ide u pravcu Istoka, sa naftovodom Istočni Sibir–Pacifik (ESPO, vidi dole). Ruska odluka iz 2007. da pozove Total i Štatoilhidro, a ne američke kompanije, da pomognu u razvoju gasnog polja Štokman, zajedno sa pritiskom Gasproma na projekat Sahalin–1 koji vodi Eksonmobil (ExxonMobil) nisu pomogli unapređenju ener-getskih odnosa Rusije i SAD.

Podsticaj za ovakvu promenu trenda i nastojanje da se uđe na tržište SAD26, za Moskvu je prvenstve-no politički: bez ekonomske osnove bezbednosni odnosi su podložni fluktuacijama, a čak je i sistem kontrole naoružanja postao nestabilan. Glavni energetski interes Vašingtona je nafta, u čemu bi Moskva mogla da svoj mali izvoz nafte (na primer, iz projekta Sahalin–3) nadopuni izvozom LNG (prvenstveno sa polja Štokman). Podmorje istoč-nosibirskog Arktika bi moglo postati atraktivno odredište za zajednička istraživanja, što bi dopri-

nelo raspršivanju povećanih špekulacija u geopolitičkom nadmetanju na Arktiku. Druga tema za obnovljeni energetski dijalog SAD–Rusija bi mogla biti razvoj ležišta ugljovodonika u Kaspijskom regionu. Oni koji predviđaju novu „veliku igru“ tipično pretpostavljaju sukob interesa između SAD i Rusije i potcenjuju prostor za saradnju.27

84 Cevovodi, politika i moć 85Azija, Pacifik i LNG: Privlačnost novih trži{ta

Problem sa ovim opcijama je u tome što bi, čak i kada bi uskoro bile pokrenute, njihova imple-mentacija bila pomerena daleko u narednu de-ceniju. Takođe, moguće je da će, ukoliko i kada Medvedev preuzme vlast nad ruskom spoljnom politikom, tradicionalna opsednutost SAD biti manje naglašena, jer postsovjetska generacija ima drugačije referentne tačke. Tada bi se poli-tički podsticaji za „osvajanje“ američkog tržišta mogli raspršiti. Konačno, strategija Gasproma za LNG, odobrena u aprilu 2007. ostaje am-bivalentna – ne samo zbog zaostajanja domaće tehnologije, već i zbog toga što je fleksibilnije tržište LNG strano njegovoj monopolističkoj filozofiji.28

Let sa zmajevima?

Putinova tvrdnja da će, u narednih deset do pet-naest godina, Rusija usmeriti 30 posto svog izvo-za energije prema Aziji, navela je brojne eksperte da dobro razmisle o mudrosti obećanja nemo-gućeg.29 Očigledan je rastući međusoban afini-tet Moskve i Pekinga. Međutim, konvergencija njihovih državnih ideologija „demokratije bez prosperiteta“ ne čini Moskvu manje odbojnom prema ideji da postane „sirovinski dodatak“ Kini u usponu. Stoga Moskva sa velikim interesom baca pogled prema drugim azijskim tržištima. Nakon niza godina prijateljskih razgovora, manje od 5 posto ruskog izvoza nafte sada ide u Kinu. Inauguralna pose-ta Medvedeva Pekingu, maja 2008, nije ponudila raspored za ostvarenje Putinovih obećanja o po-većanju izvoza.30 Bez obzira na to, Evropljani sa interesom i povećanom zabrinutošću prate dva ruska najambicioznija poduhvata u pravcu Isto-

26 Na njihovom poslednjem samitu, aprila 2008. u Sočiju, predsednici Buš i Putin su se dogovorili o Okvirnoj strateškoj deklaraciji koja proklamuje nameru da se pokrene „novi, više strukturisan energetski dijalog koji bi spojio najbolje ruske i američke ideje radi fokusiranja na širenje energetskih snabdevanja.“

27Ovaj stav je obrazložen u autorovoj knjizi „Perspektive američko–ruske saradnje u Centralnoj Aziji“, Ratna škola Armije SAD, 2008.

28 Natalia Grib (Natalya Grib): „Gasprom počinje da utečnjava gas“ Komersant, 27. mart 2008. Za precizan uvid u Gaspromovu korporativnu kulturu pogledaj knjigu Valerija Panuškina (Valery Panyshkin) i Mihaila Zugara (Mikhail Zygar) „Gasprom – novo rusko oružje“, Zaharov, 2007.

29 Vladimir Milov, „Planovi neokonzervativaca i trezvena realnost“ Rusija u globalnim poslovima (Russia in Global Affairs), oktobar–decembar 2006.

30 Aleksandar Gabuev (Aleksandr Gabuev), Aleksandra Grickova (Aleksandra Gritskova) i Konstantin Lantratov „Strateško pretvaranje“ (Strategic pretences), Komersant 23. maj 2008“.

ka: naftovod Istočni Sibir–Pacifički okean (ESPO) i Altajski naftovod do Kine (vidi kartu na strani 91).

Prema sadašnjim planovima, naftovod ESPO će se protezati u dužini od 2.500 km od Tajšeta (Tayshet) u Istočnom Sibiru do luke koja tek treba da se izgradi u zalivu Kozmino (blizu Nahotke na ruskom Da-lekom Istoku), sa krakom naftovoda koji ide do Dadžinga (Daqing) u Kini. Iako se naftovod ESPO podstiče „stahanovskim naporima“, on bar godinu dana kasni (završetak prve linije se sada očekuje krajem 2009), a cena je više nego udvostručena na 12,5 milijardi dolara. To ne treba da čudi, jer i sam pogled na kartu govori o rastojanju, teškom terenu i potpunom nedostatku infrastrukture. Ovo odlaganje ima ne-očekivani efekat povećanja dotoka nafte u pravcu Zapada, jer prva de-onica naftovoda povezuje nova polja u Istočnom Sibiru sa postojećim naftovodima koji vode prema Uralu.

Međutim, potencijalnim teškoćama naftovoda ESPO tu nije kraj. Pla-nirani kapacitet prevazilazi verovatni maksimum proizvodnje nafte u tom regionu. Predviđeni kapacitet ESPO je 80 miliona tona godišnje, od čega je 30 miliona tona predviđeno za Kinu. Ruske kompanije ne bi trebalo da imaju problema sa pronalaženjem oko 15 miliona tona nafte godišnje (300 hiljada barela dnevno) za izvoz u Kinu do početka naredne decenije, kroz krak naftovoda koji počinje kod Skovorodina. Preostalih 15 miliona tona bi trebalo da dođe iz Zapadnog Sibira i da se transportuje železnicom preko terminala u Kozminu koji tek treba da se izgradi i koji će teško biti isplativ. Naftovod Skovorodino–Koz-

mino bi mogao da bude završen do sredine na-redne decenije, pod uslovom da se pronađe 15–20 milijardi dolara neophodnih za njegovo finansi-ranje. Vraćanje uloženog u naftna polja na kojima je eksploatacija jedva počela, teško će ići.31

Ruska domaća potrošnja nafte trenutno raste brže od proizvodnje. Operativni troškovi rastu još brže, tako da poreske olakšice za naf-tne kompanije koje su objavljene u maju 2008. teško da obezbeđuju


dovoljne podsticaje za investicije u izuzetno skupe projekte. Ukoliko proizvodnja nafte nastavi da stagnira, nafta iz Istočnog Sibira bi mo-gla i dalje da se transportuje prema Zapadu, kao što je to bio slučaj 2008. Izvoz u Evropu preko postojećih naftovoda ima više ekonom-skog smisla od traganja za novim naftovodom kroz neprihvatljivo skup istočni koridor.

Situacija sa gasom je još nesigurnija. Za vreme posete Pekingu, mar-ta 2006, Putin je obećao da će izvoz gasa u Kinu započeti 2011. i da je cilj izvoz 60–80 milijardi m3 gasa kroz dva nova gasovoda. Ovi planovi već izgledaju nerealni u smislu tajminga i obima. Ovde je ključni projekat razvoj gigantskog polja Kovikta (Kovykta), severno od Bajkalskog jezera. Gasprom je primorao konzorcijum TNK–BP da proda svoju licencu za ovo polje (pogađanje oko ovoga se pro-teglo i na 2008. godinu). Međutim, Gasprom još nije prezentirao čak ni inicijalni plan za razvoj ovih nalazišta. To nije urađeno ni za gasno polje Šajanda (Chayanda) u Jakutiji, koje mu je dodeljeno u aprilu 2008. Navodno, Gasprom namerava dugoročno da sačuva gasna polja Šajanda i Kovikta.32 Pored toga, malo je verovatno da će se gas iz Sahalina prodavati u Kini, delom zato što je taj gas rezervisan obavezujućim ugo-vorima (uglavnom sa japanskim i kompanijama iz Južne Koreje), a delom zato što je Gasprom sprečio Eksonmobil da prodaje Kini gas iz pro-jekta Sahalin-1.

Preostaje poluostrvo Jamal, za koje se govori da sadrži najveće re-zerve gasa u državi. Predloženi gasovod Altai bi isporučivao 40 milijardi m3 gasa godišnje sa poluostrva do provincije Ksindžang (Xinjiang) na severozapadu Kine.33 Pokretanje ovog projekta za-visi od ishoda aktuelnih pregovora o ceni gasa. Kina, po običaju, insistira na plaćanju znatno niže cene od Evropljana. Sada se, u principu, saglasila da plaća „evropsku“ cenu, izračuna-tu na osnovu svetske cene nafte, a ne kao do

31 Vladimir Dorofejev (Dorofeev): „Imperatorov prst“ (Emperor’s Finger), Poslovni vodič Komersanta, 24. mart 2008.

32 Natalija Grib: „Gasprom pronašao gas za buduće generacije“ (Gazprom has found gas for future generations), Komersant, 24. april 2008.

33 Sergej Pravosudov: „Kineski gasni pravac“ (The Chinese Gas Route), Nezavisimaja Gazeta 11. mart 2008.

sada na kineskoj, domaćoj ceni uglja. Međutim, Gasprom traži veću cenu kako bi pokrio ogro-mne troškove izgradnje gasovoda.34 Dodatno otvoreno pitanje je period izgradnje: višestruka smanjenja Gaspromovog investicionog progra-ma (uključujući 2006. i 2007. godinu) će od-

ložiti razvoj novog polja Bovanenkovo i drugih polja na Jamalu i pomeriti ih u drugu polovinu naredne decenije.

Najvažniji faktor ruskih planova diverzifikacije odnosi se na obim proizvodnje: do vremena kada počne proizvodnja na novim gasnim poljima, godišnja proizvodnja sa postojećih velikih polja u Zapad-nom Sibiru (tzv. „velika tri“: Medvežje, Urengoj, Jamburg) će pasti moguće čak za 100 milijardi m3 godišnje u odnosu na nivo iz 2006. godine. U međuvremenu, domaća potrošnja raste mnogo brže nego što je to Gasprom predvideo. Uprkos postepenom rastu domaćih cena (poslednji put za 25 posto u januaru 2008), apsolutna razlika između onoga što plaćaju Gaspromovi kupci kod kuće i evropski

potrošači nikada nije bila veća (skoro 250 dolara za hiljadu m3). Svaki otklon od jeftinog gasa bio bi veoma nepopularan među korisnicima gasa u ruskoj industriji, ali i kod stanovništva. Rastuća domaća tražnja znači da bi planirani umereni rast proizvodnje od 50 milijardi m3 do 2015. mogao u potpunosti da se potroši unutar zemlje.35

Gasprom će biti u mogućnosti da, u narednoj deceniji snabdeva i domaće i evropsko tržište ukoliko preduzme konstantne napore da razvije nova polja i u skladu sa tim usmeri svoj investicioni program, ali i da smanji akvizije i „politički korektne“ aktivnosti kao što je izgradnja objekata za Zimsku olimpijadu u Sočiju 2014. Međutim, iako je Gasprom veoma zadužen i i nedostaje mu tehnologija i zna-nje neophodno za razvoj novih, složenih polja, pogotovo onih na moru, i dalje je nevoljan da sarađuje sa strancima. On će možda iza-brati pojedine evropske kompanije kao manje partnere u projektima,


ali nema interesa da posluje sa kineskim gigan-tima, možda iz straha od njihovog agresivnog poslovnog stila – a moguće jer računa da se oni ne mogu podvrgnuti političkom pritisku kao na primer BP.36

Kaspijsko potezanje konopca

Pošto Rusija zaostaje u razvoju novih gasnih polja u Sibiru, svaku postojeću ili buduću nestašicu mora da nadomesti povećanjem uvo-za iz Centralne Azije. Međutim, ne želi samo Rusija više gasa iz Centralne Azije. Sredinom 2007. Putin je uspeo da postigne „veliku pogodbu“ sa liderima Kazahstana, Turkmenistana i Uzbekistana. Taj posao predviđa da će prodaja gasa iz ovih država u Rusiju porasti sa sadašnjeg nivoa od 55–60 milijardi m3 godišnje (od čega 40 milijardi m3 iz Turkmenistana) na 100 milijardi m3 (70 milijardi m3 iz Tur-kmenistana) početkom naredne decenije. Radi realizacije dogovora potrebno je da Rusija i njeni partneri izgrade nov gasovod duž istoč-ne obale Kaspijskog mora. To može ispasti lakši deo posla. Mnogo teže će biti ostvariti povećanje proizvodnje gasa u Turkmenistanu. Sektor eksploatacije gasa u Turkmenistanu već dugo nije dobio novu investiciju ili bar odgovarajuće održavanje. Gasprom, ali i zapadne naftne kompanije, tek moraju da dobiju pristup turkmenistanskim resursima. U međuvremenu, Turkmenistan je 2006. godine potpisao ugovor sa Kinom koji predviđa investicije u razvoj novih gasnih polja na desnoj obali reke Amu–Darja i izgradnju gasovoda, preko Uzbe-kistana i Kazahstana, do Kine.

Za sada, kinesko–ruske tenzije ostaju skrivene ispod mekanih slo-jeva retorike o „strateškom partnerstvu“ u okviru Šangajske orga-nizacije za saradnju. Na površini, Moskva izgleda manje zabrinuta zbog Kine nego zbog perspektive izgradnje Transkaspijskog gaso-voda koji bi povezao Turkmenistan sa planiranim gasovodom Na-buko (koji favorizuju Evropljani), ili čak zbog teško ostvarive ideje o transportu gasa iz Turkemenistana, preko Avganistana, do Paki-

35 Sergej Kulikov (Sergei Kulikov): „Nered u prognozama je zastrašujući za Zapad“ (The mess in forecasts is scarry for the West), Nezavisimaja gazeta, 28. februar 2008.

34 Ekaterina Cirlina (Ekaterina Tsyrlina): „Gasprom saterao Kinu u ćorsokak“ (Gazprom Has Lead China to a Dead-End), RBC Dnevnik, 31. januar 2008.

36 Andrej Koržubaev (Andrei Korzhubaev): „Ukrotiti zmaja“ (To tame the dragon), Sibirski Ekspert, 12. novembar 2007. godine).

stana. U stvarnosti, ipak je glavna briga da ne bude izmanevrisana od strane Kineza.

Zbog toga se Gasprom saglasio da od početka 2009. plaća partnerima u Centralnoj Aziji „evropske“ cene za gas koji uvozi od njih. Umesto beskrajnog nagađanja, cene će se izračunavati prema formuli koja se

zasniva na trenutnoj ceni nafte.37 Ovo veliko-dušno povećanje bi sprečilo Gasprom da stiče profit od preprodaje jeftinijeg gasa iz tog regio-na Evropljanima (zapravo, od 2006. Gasprom je izvezao više gasa u Ukrajinu nego što je uvezao

iz Turkmenistana). Pomeranje prema „evropskim cenama“ pri uvozu i izvozu već primorava Ukrajinu da umanji svoju veliku i neracionalnu potrošnju gasa. Takve uštede mogu biti jedini način za Gasprom da spreči „gasni slom“ u periodu od sada do druge polovine naredne de-cenije, kada se očekuje početak proizvodnje sa novih polja.

Pošto su čak i srednjoročne perspektive ruskog energetskog sektora nesigurne, ekonomski racionalan izgleda samo umeren porast izvoza u regiona Azije i Pacifika, prvenstveno nafte i potom LNG sa pro-jekta Sahalin. Rusiji će biti potreban izuzetan nivo investicija kako bi postigla neophodan rast proizvodnje energije. Ovaj novac može biti osiguran samo ukoliko ruska država relaksira kontrolu nad sektorom nafte i gasa. Čak i ako je vlada izbegla da „muze“ energetski sektor, na primer za finansiranje nanotehnologije i povećanje socijalnih davanja, trend prema stagnaciji energetske proizvodnje bi se nastavio u bliskoj budućnosti. U ovom periodu relativne retkosti, diverzifikovanje prema novim tržištima je luksuz koji Rusija sebi ne može da priušti. Ukoliko se Kremlj bude držao energetskog „pragmatizma“, minimum i dalje predstavlja povratak na najpouzdanije tržište, a to je Evropa.

Dr Pavel Baev je profesor – istraživač na Institutu za istraživanje među-narodnog mira (PRIO), Oslo.


Vladin predlog naftovoda i gasovoda za Daleki Istok

37 Ali Aliev: „Iznenađenje iz Centralne Azije“ (Central Asian surprise), Ekspert, 12. mart 2008.

Bajkal-AmurGlavni pravac (BAM)

NaftovodPredloženi naftovodMogući ogranak naftovodaNaftna poljaNaftna i gasna poljaGasna poljaGasovodPredloženi gasovodŽeleznička prugaPredloženi tankerski terminal

KinaKina

Severna Koreja

Severna Koreja

Južna KorejaJužna Koreja

JapanJapan

Kaz.Kaz.

Mongol i jaMongol i ja

Angarsk

Tajšet

Tomsk

PavlodarSkovorodino

VaninoVaninoVanino

KabarovskoKabarovskoKabarovsko

DakingDakingDakingVladivostokVladivostokVladivostok

NakodkaNakodkaNakodka

600 kilometara

Granične linije nisu bezuslovno autentične

Žutomore

Bajkalsko jezero

Japanskomore

600 milja

Zapadno sibirska naftna i gasna polja

Istočno sibirska naftna i gasna polja

Mogući ogranak do Kine

Okhotskomore


Vladin predlog naftovoda i gasovoda za Daleki Istok


10. Trka u cevovodima izme|u EU i Rusije Ronald Gec

U izvozu gasa van ZND, Rusija prelazi sa tranzitnih gasovoda (onih koji prolaze kroz druge države na putu prema krajnjem odredištu) na direktne gasovode, uglavnom položene po morskom dnu. Ovaj potez jača pregovaračku moć Gasproma naspram tranzitnih država kao što su Belorusija, Ukrajina i Moldavija. Istovremeno, Evropljani pokuša-vaju da diverzifikuju svoje izvore energije uvozom gasa iz Kaspijskog regiona i izgradnjom južnog gasnog koridora koji zaobilazi Rusiju. Izgleda kao da su EU i Rusija akteri „trke gasovoda“. Obe strane re-aguju na percipirane pretnje, čime pothranjuju međusobnu sumnju. Ipak, umesto što grade „političke“ gasovode sumnjive komercijalne vrednosti, EU i Rusija treba da ustuknu i da trezvenije procene sop-stvene strategije.

Gasprom poseduje de facto i (od 2006) de jure monopol nad ruskim izvozom gasa. Nastoji da diverzifikuje svoje izvozne pravce na dva načina: prvo, prelaskom sa tranzitnih na direktne gasovode u izvozu za Evropu; drugo, većim izvozom na neevropska tržišta. Tradicional-no, većina ruskog izvoza gasa je do Evrope dospevala preko uspostav-ljenog sistema tranzitnih gasovoda. Takozvani gasovod „Bratstvo“ je najveći i najstariji ruski gasni izvozni pravac. On prolazi kroz Ukra-jinu, Slovačku i Češku, završavajući se u Nemačkoj. Krakovi se šire do Mađarske, čak i do Turske, prolazeći kroz Moldaviju, Rumuniju i Bugarsku. Gasovod Jamal–Evropa, koji je izgrađen 2005. godine, na putu do Nemačke prolazi kroz Belorusiju i Poljsku. Međutim, ovi gasovodi mogu predstavljati „tranzitni problem“ jer nisu potpuno odvojeni od gasovoda i postrojenja za skladištenje gasa koje koriste same tranzitne države. Zbog toga, kada se Ukrajina i Belorusija ne

Osnovni ruski naftovodi i gasovodi prema Evropi

NaftovodPredloženi naftovodGasovodPredloženi gasovodCevovodi pod ruskom dominacijomTankerski terminali

Barencovo more

Austrija

RusijaRusija

MOSKVAMOSKVA

DakingDakingDakingPredloženi pravci

Murmansk naftovoda

Zapadno sibirski basen

Timan-Pečora basen

Estonija

Slovačka

Rep. Češka

PoljskaLajpcig

Novorosijsk

RoštokGdanjsk

Pečora

Švajc.

Luks.

Hol.

Jaroslavl

Varandej

Plavi tok

Južni Kavkaz

Baku –Tbilisi-Džejhan (BTC)


92

slažu sa Rusijom oko cene njihovog uvoza gasa i uzimaju neopravdane količine gasa iz gasovoda, pogođen je i izvoz gasa u EU.38

Gasprom namerava da se ubuduće više oslanja na direktne gasovode (vidi tabelu na strani 95). Već sada Rusija prodaje gas direktno u Tursku preko gasovoda Plavi tok koji je položen po dnu

Crnog mora. Takođe, planira jedan broj novih ofšor projekata, od kojih su najvažniji gasovod Severni tok ispod Baltičkog mora do Ne-mačke i gasovod Južni tok ispod Crnog mora do Bugarske, kao i kraći kopneni gasovod do Finske. Planiraju se dodatni direktni gaso-vodi do novih tržišta, na primer gasovod Altai do Kine, koji će preći preko kratkog segmenta rusko–kineske granice između Kazahstana i Mongolije, kao i gasovod iz Istočnog Sibira do Kine.

Kapacitet ruskih tranzitnih gasovoda prema Evropi će stagnirati na otprilike 200 milijardi m3 gasa godišnje, a kapacitet direktnih gaso-voda bi se trebalo povećati za istu količinu. Kao rezultat toga, ukupni kapacitet gasovoda iz Rusije prema Evropi će se povećati sa posto-jećih 200 milijardi m3 gasa na preko 400 milijardi m3 gasa do 2020. odnosno na 500 milijardi m3 gasa do 2030. godine. Međutim, ruski izvoz gasa u Evropu će teško značajnije rasti preko količine od 200 milijardi m3 gasa. Očigledna posledica je da će postojati značajni viš-kovi kapaciteta u gasovodima prema Zapadu. Zašto?

Uobičajeno objašnjenje Gaspromove gasovodne strategije je poli-tičko, da Gasprom, naime, deluje kao produžena ruka Kremlja. On preti i kažnjava države Zajednice nezavisnih država koje nastoje da pobegnu od ruske dominacije. Deo kazne je da se izvoz nafte i gasa izmesti iz tranzitnih država na nove, prekomorske gasovode. Me-đutim, ovaj argument potcenjuje autonomiju Gasproma. Iako je ru-ska vlada zaista većinski akcionar Gasproma, kompanija nije nužno obavezna da štiti interese države. Kroz snabdevanje domaćeg tržišta gasom po nižim cenama Gasprom već služi državnim ciljevima (i

94 Cevovodi, politika i moć 95

38 Ronald Gec: „Ukrajina i Belorusija: Energetska zavisnost od Rusije i njihova uloga tranzitnih država“, Daniel Hamilton i Gerhard Mangot (Mangott), „Nova Istočna Evropa“ (The New Eastern Europe), Vašington, 2007, str. 149–170.

Pravac Tačka isporuke 2004. 2010. 2020. 2030.

Ukrajina-Poljska Kodnovici 5 5 5 5

Ukrajina-Slovačka Užgorod 100 100 100 100

Ukrajina-Mađarska Beregovo 15 15 15 15

Ukrajina-Rumunija Kust 5 5 5 5

Ukrajina-Moldavija-Rumunija Izmail 28 40 40 40

Belorusija-Poljska Brest 6 6 6 6

Belorusija-Poljska-Jamal Kondrakti 33 33 33 33

Ukupan broj tranzitnih cevovoda 182 204 204 204

Finska Svetogorsk-Imatra 9 9 9 9

Turska-Plavi tok Dubka-Samsun 16 16 32 32

Balkan-Italija-Južni tok Varna 0 32 32 32

Nemačka-Severni tok Grajfsvald 0 28 55 55

Kina Altaj-Zabajkalsk - - 40 80

Ukupan broj direktnih cevovoda 25 85 168 208

LNG SAD Štokman (Barencovo more) - - 23 23

LNG SAD Jamal (Kara more) - - - 25

LNG Kanada Ust-Luga (Baltičko more) - - 5 5

LNG Azija Sahalin (Pacifik) - 13 26 39

Ukupno LNG 0 13 54 92

Ukupni kapaciteti 207 302 426 504

Predviđeni izvoz ruskog prirodnog gasa u države izvan ZND u milijardama m3

Izvor: Manfred Hafner, „Gasni koridori između EU i susednih država“, Brisel, decembar 2006, dodatne podatke obradio autor

interesima energetski intezivnih industrija, kao što su proizvodnja veštačkih đubriva i čelika). Pored toga, izgleda da Gasprom koristi svoje veze sa administracijom da promoviše sopstvene komercijal-ne interese i interese privatnih vlasnika akcija kao što je nemački E.ON. Neki od najspektakularnijih poteza Gasproma, kao što je povećanje cena gasa za Ukrajinu početkom 2006. i za Belorusiju godinu dana kasnije, u suštini su u suprotnosti sa ruskom politikom vraćanja sopstvenog uticaja u postsovjetskim državama. Takvi potezi su očigledno bili u funkciji komercijalnih interesa Gasproma.

Strategija Gasproma. Profit i tržišna dominacija

Na prvi pogled, Gaspromov plan za stvaranje viška kapaciteta u izvoznim gasovodima izgleda veoma skup. Oslanja se na relativno skupu teh-nologiju prekomorskih gasovoda, umesto jefti-nije opcije produžavanja postojećih kopnenih gasovoda.39 Međutim, to ne mora da znači da je Gaspromova strategija diverzifikacije neekono-mična. Izgradnja gasovoda i upravljanje njima je zaista mnogo skuplje u slučaju prekomorskih u odnosu na kopnene. Sa druge strane, ne postoje tranzitne takse (ili su vrlo male ukoliko gasovod ide kroz „isključive ekonomske zone“ duž obala

drugih država). Na duži rok, ove uštede mogu da nadoknade veće kapitalne troškove. Još je važnije što je izgradnja direktnih gasovoda instrument Gaspromove šire korporativne strategije da maksimizira svoje dugoročne profite i udeo na tržištu.

Na primer, izgradnjom gasovoda Plavi tok iz Rusije do Turske u pe-riodu 2001-2002. godine, Gasprom je nastojao da „ogradi“ tursko tržište gasa od konkurencije iz Kaspijskog regiona, pre svega iz Tur-kmenistana. Sa istim namerama Rusija je sprečila planove za veliki gasovod od Irana do Evrope, prethodnika projektovanog gasovoda Nabuko. Sadašnji planovi Gasproma da proširi Plavi tok (Plavi tok

96 Cevovodi, politika i moć 97Trka cevovoda između EU i Rusije

II) i da izgradi Južni tok (koji će se prosezati od južne Rusije do bu-garske crnomorske obale) su takođe deo nastojanja da se konkuren-cija drži dalje od turskog i glavnih evropskih tržišta. Stoga je tržišna dominacija prvi strateški cilj Gaspromove gasovodne politike.

Gasovod Jamal–Evropa (preko Belorusije i Poljske do Nemačke) i planirani Severni tok ispod Baltika predstavljaju drugačiji strateški pristup. Oba gasovoda obezbeđuju alternativu ekstenzivnom ukra-jinskom tranzitnom sistemu gasovoda. Zbog toga oni smanjuju pre-govaračku moć Ukrajine u pregovorima o tranzitnoj taksi i pomažu u realizaciji Gaspromovog cilja da preuzme njen sistem za transport gasa. Baltički gasovod vrši sličan pritisak na Belorusiju. Gaspromov drugi strateški cilj je da pojača svoju stratešku poziciju vis-à-vis tran-zitnih država i da zadobije veći udeo u profitu od izvoza gasa.

Gaspromov treći strateški cilj je da poveća „bezbednost tražnje“ kroz identifikovanje novih tržišta van Evrope, u prinicipu na globalnom tržištu LNG i na kineskom i severoistočnom azijskom tržištu za gas iz gasovoda. Do nedavno kombinacija dugoročnih ugovora i veziva-nja cena gasa za cenu nafte obezbeđivala je Rusiji dovoljan stepen bezbednosti na evropskom tržištu prirodnog gasa. Međutim, neko-liko događaja učinilo je da evropsko tržište izgleda manje sigurno. Prvo, konkurencija afričkih snabdevača sve je veća i kada je reč o gasu iz gasovoda i o LNG. Mnogi Evropljani strahuju da EU postaje sve zavisnija od ruskog prirodnog gasa. Rezultat bi mogao da bude da ruski udeo u ukupnom evropskom uvozu gasa zapravo opadne, sa aktuelne dve trećine na manje od pola nakon 2020. godine, jer uvoz iz Afrike i sa Bliskog Istoka raste brže od onoga iz Rusije. Drugo, kako Evropljani postaju ozbiljniji oko pitanja borbe protiv klimat-skih promena, oni će preispitati korišćenje alternativnih izvora ener-gije, uključujući biogas i nuklearnu energiju.

Odluka Gasproma da obustavi isporuke gasa Ukrajini i Belorusiji zbog spora oko cena – kao i žurba da izgradi nove direktne gasovo-de – uznemirila je države u njegovom susedstvu. Države članice EU

39 Franc Hubert (Franz Hubert) i Svetlana Ikonikova (Svetlana Ikonnikova): „Investicione opcije i pregovaračka moć u evroazijskom lancu snabdevanja prirodnim gasom“ (Investment options and bargaining power in the Eurasian supply chain for natural gas), Univerzitet Humbolt (Humboldt Univerisity), 2007.

iz Centralne i Istočne Evrope, pogotovo baltičke države i Poljska, pozivaju na energetsku politiku EU baziranu na solidarnosti ili čak na formiranje „energetskog NATO“. Gasovod Severni tok umanjuje pregovaračku poziciju tranzitnih država, kako sadašnju tako i poten-cijalnu, u odnosu na Gasprom i Rusiju. Zbog toga, baltičke države, Poljska i druge pribrežne baltičke države, kao što su Finska i Šved-ska, imaju rezerve prema ovom projektu. Pojedine države nastoje da odlože realizaciju ili pozivaju na njegovu potpunu obustavu.40 Ra-

zlozi zaštite okoline koje navode Švedska i bal-tičke države su izgleda pretekst. Baltičke države su takođe predložile alternativni kopneni proje-kat (tzv. gasovod Amber). Takva nastojanja da se odloži ili zaustavi Severni tok ignorišu činjenicu da je on u uznapredovaloj fazi i samo doprinose porastu tenzija u odnosima između Rusije i nje-nih neposrednih suseda na Zapadu.

Velika igra na Kaspijskom moru?

Pojedini posmatrači govore o tome da su države Centralne Azije i Južnog Kavkaza postale deo „velike igre“ na Kaspijskom moru. Re-zerve gasa u regionu iznose oko 6 posto ukupnih svetskih rezervi, samo nešto manje od onih u Africi. Evropljani žele da ostvare di-rektan pristup kaspijskom gasu, u nadi da bi takva diverzifikacija smanjila rusku dominaciju na tržištu EU i povećala pregovaračku poziciju kaspijskih proizvođača gasa prema Rusiji.

Ove kaspijske države ne koriste na najbolji način energetske resurse. Kazahstan poseduje najveće rezerve nafte u regionu, a Turkmeni-stan ima najveće rezerve gasa. Međutim, izjave o stvarnim rezervama gasa u Turkmenistanu su veoma nepouzdane jer dolaze od zvanič-nih izvora sumnjivog kredibiliteta ili od anonimnih izvora koji se ne mogu potvrditi. Po pouzdanim procenama, srednjoročni potencijal proizvodnje gasa u Turkmenistanu je otprilike 150 milijardi m3 gasa, od čega bi 130 milijardi m3 bilo dostupno za izvoz. Ipak, ukoliko


pretpostavimo da bi Turkmenistan poštovao svoj dugoročni ugovor o izvozu gasa u Rusiju – koji vezuje godišnje 90 milijardi m3 gasa do 2020. godine – tada bi za druge kupce preostalo samo 40 milijardi i to ne samo za Tursku i Evropu, već i za Kinu i Iran, koji već imaju ugovore o snabdevanju.

Dodatni problem je infrastruktura. Turkmenistan već ima (ili će usko-ro imati) veze sa ruskim i kineskim tržištem, ali ne i sa evropskim. SAD prednjače pozivajući na izgradnju transkaspijskog gasovoda, uglavnom iz geopolitičkih razloga. Mogući pravac za ovaj gasovod bi bio od turkmenske luke Turkmenbaši (nekada Krasnovodsk) do Ba-kua u Azerbejdžanu. Ima više razloga zašto se projekat do sada nije ostvario. Oni uključuju nerešeni pravni status Kaspijskog mora, za-brinutost zbog potencijalnog negativnog uticaja na životnu sredinu koju izražava Rusija, sumnje u dostupnost i pouzdanost turkmenskih snabdevanja gasom i pogoršanje bezbednosne situacije na Kavkazu.

Dakle, preostaje Azerbejdžan, sa njegovim dugoročnim izvoznim kapacitetom od 30 do 40 milijardi m3 gasa, kao najveći regionalni izvoznik. Azerbejdžanski gas se transportuje direktno do Turske (i Evrope) nakon završetka radova na Južnokavkaskom gasovodu 2007. godine. Ovaj gasovod se proteže od Bakua preko Tbilisija do Erzeru-ma, uglavnom duže trase naftovoda Baku–Tbilisi–Džejhan. Projek-tovan je da prenosi 16 milijardi m3 gasa godišnje. Kapacitet bi mogao biti povećan dodavanjem cevi po istoj trasi, što bi omogućilo Azerbej-džanu da prodaje celokupnu količinu dostupnog gasa Zapadu.

Evropska protivstrategija

Za mnogobrojne eksperte i zvaničnike EU kaspijska velika igra kul-minira predloženom izgradnjom južnog gasnog koridora, najvero-vatnije gasovoda Nabuko. On bi transportovao gas iz Azerbejdžana, Turkmenistana i potenci-jalno Irana, preko Balkana do Zapadne Evro-pe. 41 Unija je proglasila Nabuko za prioritetan

40 Robert Larson: (Robert Larsson) „Severni tok, Švedska i bezbednost Baltičkog mora“ (North Stream, Sweden and Baltic Sea security), Izveštaj FOI 2251, Švedska agencija za istraživanje odbrane, mart 2007.

41 Detaljnije na http://www.nabucco-pipeline.com

projekat u svojoj strategiji diverzifikovanja izvora energije i izgradnje koherentne „energetske spoljne politike“. Međutim, gasovod ne gradi ni Evropska komisija, niti države članice EU, već privatne kompani-je. Upravo privatne kompanije imaju sumnje u pogledu komercijalne održivosti gasovoda dugačkog 3.500 km. One nisu uverene da će biti dovoljno dostupnog gasa da bi se napunio čitav kapacitet gasovoda od 31 milijardi m3 gasa godišnje, jer se jedino na Azerbejdžan može gledati kao na pouzdanog snabdevača.

Neki evropski političari iznose argument da je izgradnja gasovoda previše važna da bi se prepustila komercijalnim kompanijama. Novi, alternativni gasovodi bi mogli da ublaže sve veću nacionalnu zabri-nutost u vezi sa energetskom bezbednošću, što bi olakšalo postiza-nje saglasnosti u EU. Da li bi političko uključivanje EU zaista bilo opravdano? Unija nema ni formalnu moć niti sredstva na raspola-ganju da finansira izgradnju gasovoda (osim preliminarne studije izvodljivosti).

Čak i ukoliko Nabuko bude izgrađen, on ne bi imao odlučujući uticaj na energetsku diverzifikaciju EU. Njegov kapacitet od 31 milijarde m3 gasa godišnje pokrio bi samo 6–8% evropske uvozne tražnje, za koju se očekuje da poraste na količinu od 400 do 500 milijardi m3

gasa do 2020. godine. Ukoliko bi, s druge strane, Iran preuzeo veli-ki izvoz gasa u Evropu, on bi mogao postati treći glavni snabdevač Evrope, iza Rusije i Afrike. Međutim, prioritete iranskog izvoza gasa je teško sagledati. Teheran planira izgradnju velikog gasovoda do Pa-kistana i Indije, kao i zaključenje svih poslova sa Gaspromom koji bi mu omogućili da obavlja indirektan izvoz u Evropu i da snabdeva Evropu preko Turske. Iran takođe planira i velike isporuke LNG u Kinu i Jugoistočnu Aziju.

U doglednoj budućnosti, glavni snabdevači Evrope prirodnim gasom će i dalje biti Rusija i Afrika, upravo po tom redosledu. Zbog toga se istinski ostvariva evropska energetska politika ne bi smela oslanjati na komercijalno sumnjive „političke“ gasovode, već bi trebalo da insi-


stira na povećanju Gaspromovog poverenja u pouzdanost evropskih tranzitnih pravaca i u sigurnost evropskog tržišta gasa. To znači da energetska politika EU treba da reši pitanja kao što su način obez-beđenja isporuka i distribucije gasa, ali i stabilnije prognoze tražnje. Takođe, potrebno je razmotriti ekonomsku ostvarivost, efikasnost i ekološku održivost energetskih snabdevanja. Ovakav prošireni kon-cept energetske bezbednosti bi trebalo da bude suštinski predmet razgovora u okviru Energetskog dijaloga EU–Rusija.

Ronald Gec je bio saradnik u Nemačkom institutu za međunarodne i bezbednosne poslove u Berlinu.

Cevovodi, politika i moć108 109Dinamičan razvoj ruskog gasnog sektora

[ta je Energetska povelja? Andrej Konopljanik

Energetska povelja datira od političke inicijative koju je 1990. pokrenuo tadašnji holandski

premijer Lubers na jednom od Samita EU. Okončanje Hladnog rata je ponudilo moguć-

nost bez presedana za prevazilaženje evropske ekonomske podele. Energija je bila logično

polazište jer je u toj oblasti već postojala značajna saradnja Istok–Zapad, kao i fizičke veze

preko postojećih naftovoda i gasovoda. Jer, donošenje zajedničkih pravila igre u kapital-

no-intenzivnom sektoru smanjilo bi političke rizike povezane sa rasformiranjem SSSR i

SEV, omogućilo bi transfer zapadnog kapitala, tehnologije i know-how na prostor bivšeg

Sovjetskog Saveza (FSU) i povećanje izvoza energije iz FSU na Zapad, posebno u EU. Po-

litička deklaracija o međunarodnoj energetskoj saradnji, Evropska energetska povelja42

usvojena je u decembru 1991, nakon koje je

sledio pravno obavezujući Ugovor o energet-

skoj povelji (ECT) koji je potpisan u decembru

1994, a stupio je na snagu u aprilu 1998.43

Ugovor o energetskoj povelji ima dve značajne

karakteristike. Prva je da je to jedino telo sa

pravno obavezujućim međunarodnim pravili-

ma koja su skrojena specifično za energetski

sektor. Zbog toga, za razliku od drugih eko-

nomskih ugovora, uzima u obzir širi obim rizi-

ka sa kojima se suočavaju energetske kompa-

nije (na primer, geološki rizici) i izuzetno visoke potrebe za kapitalom u industriji energije.

Ugovor pokriva oblasti kao što su energetske investicije, trgovina i tranzit i energetska

efikasnost. Ponuđeni su načini rešavanja sporova u slučaju neslaganja između država i

između država i investitora. Druga je da pristupanje članstvu uključuje širok i različit krug

država duž cele Evroazije. Do sada je ukupno 51 evropska i azijska država potpisala ili pri-

42 „Evropska“ se u njoj definiše kao „trans-Atlantik i Evropa“ u smislu helsinške Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi iz 1975.

43 Tomas Velde (Thomas Wälde): urednik, Evropski Ugovor o energetskoj povelji: Kapija između Istoka i Zapada za investicije i trgovinu, Kluwer Law International, 1996; Andrej Konopljanik i Tomas Velde, Ugovor o energetskoj povelji i njegova uloga u međunarodnoj energiji, Journal of Energy and Natural Resources Law, br. 4/2006.

Cevovodi, politika i moć 105104 Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx

moravajući države da obezbede pristup resursima ili zahtevajući transformaciju njihovih

kompanija. To ostaju suverene odluke vlada država članica. Međutim, kada dođe do in-

vesticija u sektor energije, sadržaj Povelje obezbeđuje stabilne odnose između stranog

investitora i vlade države u kojoj se investira. Stabilnost je posebno važna u sektorima

koji su naglašeno strateški i kapitalno intenzivni i tu je potrebno da se rizici procenjuju na

duži rok. Pravni okvir Povelje pomaže da se smanje nekomercijalni rizici, kao što su diskri-

minatorni tretman, direktna ili indirektna eksproprijacija ili narušavanje pojedinačnih in-

vesticionih ugovora. U ranim devedesetim godinama prošlog veka, kada se pregovaralo o

Povelji, zaštita investicija se uglavnom odnosila na zaštitu zapadnih kompanija na Istoku.

Sada ona doprinosi strategijama širenja istočnih kompanija na zapadna tržišta.

Povelja se zasniva na principu nediskriminacije koji se ogleda u obavezama vlada čla-

nica da primenjuju nacionalni tretman (jednak tretman stranih i domaćih kompanija)

ili režim najpovlašćenije nacije (proširenje maksimalnog pristupa dodeljenog jednom

stranom investitoru u odnosu na sve druge), zavisno od toga koji je korisniji. Kada se

investicija realizuje, ove odredbe su pravno obavezujuće. Međutim, u predinvesticionoj

fazi, kada investitor još uvek pregovara o pristupu tržištu, Povelja koristi „meki“ pravni

jezik i traži od strana da „nastoje“ da ispune ove principe. Države članice su prvobitno

nameravale da Povelji pridodaju dopunski investicioni ugovor koji bi proširio nacionalni

tretman na predinvesticionu fazu, ali je to nastojanje suspendovano od 1998. godine.

Dodatni prioritet Energetske povelje je promocija pouzdanih tokova međunarodnog tranzi-

ta. Ovo je veoma važno kada se ima u vidu da se u Evroaziji veliki deo nafte i gasa transpor-

tuje putem daljinskih naftovoda i gasovoda koji prelaze preko nekoliko nacionalnih granica

i jurisdikcija. Prema odredbama Povelje, države članice su obavezne da omoguće tranzit

energije u skladu sa principom slobode tranzita i nije dozvoljeno da ometaju ili umanjuju

ustanovljene tokove tranzita energije. U međuvremenu, nastavlja se rad na specifičnom

Tranzitnom protokolu uz Energetsku povelju. To će proširiti operativne klauzule člana 7

Energetske povelje o tranzitu, na primer kroz definisanje značenja „dostupan tranzitni ka-

pacitet“ ili kroz pojašnjavanje „slobode tranzita“ u smislu nediskriminatornog i konkuren-

tnog pristupa dostupnim kapacitetima, metodologije formiranja tranzitnih tarifa itd.

Andrej Konopljanik je bio zamenik generalnog sekretara Sekretarijata Energetske pove-

lje od marta 2002. do aprila 2008. godine.

stupila Ugovoru u energetskoj povelji i sve, osim pet država, su ga ratifikovale (vidi stranu

114).44 Pet država koje nisu ratifikovale Ugovor su: Australija, Belorusija, Island, Norveška

i Ruska Federacija. Belorusija i Rusija su prihva-

tile privremenu primenu Energetske povelje u

meri u kojoj je ona kompatibilna sa njihovim

sopstvenim ustavnim i pravnim odredbama.

Još 20 država i 10 međunarodnih organizacija ima status posmatrača u Energetskoj povelji,

među njima su SAD, Pakistan, Kina, Južna Koreja, Iran i ASEAN. Iako je inicijativa o Ener-

getskoj povelji bila u prvom redu fokusirana na saradnju Istok–Zapad u Evropi, njen obim

je sada značajno proširen. Zbog toga je Energetska povelja prirodna osnova za evroazijsko

energetsko tržište u nastajanju, koje uključuje (ne geografski, ali iz energetsko–ekonomske

perspektive) i Severnu Afriku.

Energetska povelja i njeni prateći, pravno obavezujući dokumenti predstavljaju jednu od

dimenzija Povelje. Drugu predstavlja međuvladin proces Energetske povelje. Proces nudi de-

politizovan međunarodni forum, orijentisan na energiju, koji je jedinstven u načinu na koji

okuplja države proizvođače, tranzitne države i države potrošače. Državama članicama je

omogućeno ne samo da raspravljaju o novim izazovima međunarodnih tržišta energije, već

i prevođenje zajedničkih problema i dogovora u nove pravno obavezujuće instrumente.

Energetska povelja podržava razvoj otvorenih i konkurentnih tržišta energije. Njena pravila

postavljaju samo minimalne standarde, što svakoj državi članici ostavlja mogućnost da prati

svoj sopstveni put i brzinu kretanja prema otvaranju tržišta. Države koje podstiču napredak

ne mogu da traže od ostalih članica da prate određeni model tržišta, niti im je, na bilo koji

način, dozvoljena diskriminacija prema kompanijama iz takvih država.

Stabilno okruženje za investicije i tranzit

Energetska povelja je zasnovana na ideji da su međunarodni tokovi investicija i tehnolo-

gije u sektoru energije dobri, kako za zemlje koje investiraju, tako i za države koje kori-

ste investicije. Zbog toga je jedan od njenih glavnih ciljeva da promoviše predvidljivost i

transparentnost koje omogućavaju velike investicije potrebne za našu buduću energetsku

bezbednost. Povelja sama po sebi ne stvara kompanijama mogućnosti za investicije, pri-

44 Sve članice EU su pojedinačne potpisnice, ali su Povelju potpisale kolektivno i Evropska zajednica i Euroatom, tako da je ukupan broj ugovornih strana 53.


11. Regulisanje energetskih odnosa: ACQUIS ili Energetska povelja? Andrej Konopljanik

EU i Rusija su na Samitu u Hanti-Mansijsku (Khanty–Mansiysk), juna 2008. postigle dogovor da započnu pregovore o novom bilate-ralnom sporazumu o partnerstvu (PA) koji će zameniti Sporazum o partnerstvu i saradnji (PCA), čiji je period važnosti od deset godina istekao 2007. Jedan od ključnih ciljeva PA je da se razradi zajednički pravni okvir za dugo planirani „zajednički ekonomski prostor“, koji uključuje i energiju.

Još uvek nije odlučeno da li PA treba da obuhvati poglavlje specijalno posvećeno energiji i, ukoliko to bude slučaj, šta bi trebalo da bude nje-gov sadržaj. Ako bude takvog poglavlja, jedno od pitanja koje će EU i Rusija morati da reše jeste: kakav treba da bude odnos između energet-skog poglavlja u bilateralnom sporazumu EU–Rusija i multilateralnog Ugovora o energetskoj povelji (ECT).

Rusija je 1994. godine potpisala ECT. Iako Moskva primenjuje pravila ECT na privremenoj osnovi i aktivno učestvuje u procesu Energetske povelje (vidi boks na str. 103), ona nije rati-fikovala Ugovor. Kada je u januaru 2001. ru-ska državna Duma (Parlament) poslednji put raspravljala o ECT, zaključeno je da se neće vraćati na pitanje ratifikacije Ugovora dok se ne ispuni određeni broj uslova. Oni uključuju dva pojašnjenja u vezi sa odredbama ECT o tranzitu (nalaze se u članu 7)45 i finalizaciju

45 Jedno pojašnjenje se odnosi na vezu između tranzita i međunarodnih transportnih tarifa (član 7.3); drugo se tiče procedure mirenja u rešavanju transportnih sporova (članovi 7.6–7.7). Više detalja o ECT i aktuelnim debatama vidi na http://www.konoplyanik.ru

Cevovodi, politika i moć 109108 Regulisanje energetskih odnosa: ACQUIS ili Energetska povelja?

jama pristup njegovom gasovodnom sistemu (po domaćim tarifama). To nije tako.47 Budući da takva neslaganja nisu zasnovana na Ugovoru, ona i ne mogu da se reše na tehničkom nivou. Ona će nestati samo ukoli-ko ostale članice ECT prestanu sa nastojanjima da „prisile“ Rusiju da ratifikuje Ugovor i umesto toga rasprave ruske suštinske primedbe u vezi sa okvirom Energetske povelje, bez otvaranja Pandorine kutije novih pre-govora.

Proces Energetske povelje može pomoći u rešavanju suštinskih pitanja na nekoliko načina: prvo, kao forum za raspravu o praktičnim pitanji-ma, nastojeći da pronađe rešenja zasnovana na međunarodnom pravu; drugo, radeći na neobavezujućim ugovorima, najboljoj praksi i smerni-cama za sporne oblasti; i treće, pružajući doprinos novim pravno oba-vezujućim pravilima, na primer u amandmanima na ugovor i protokole. Okvir Energetske povelje pruža njenim članicama sve ove opcije – iako je proces postizanja sporazuma postao kompleksniji za instrumente koji su u većoj meri obavezujući.

Izvoznici gasa ne žele acquis

EU i Rusija znaju da im je potreban međusobno dogovoren, zajednički pravni okvir za ekonomske i energetske odnose. Razmišljaju o tri razli-čita pravca za izgradnju takvog okvira. Samo jedan od njih obećava.

EU često govori o želji da „harmonizuje“ svoj pravni sistem sa onima u trećim državama, pogotovo susednim. To zapravo znači „izvoz“ unu-trašnjih propisa EU (acquis communautaire) u treće države. Takav pristup može biti realan za pojedine tranzitne države i možda za pojedine pro-izvođače energije koji EU smatraju modelom sopstvenog ekonomskog razvoja. Međutim, veliki izvoznici gasa će želeti da ostanu van pravnog dosega EU i da nastave da razvijaju svoje izvore i nezavisno upravljaju njima kako bi maksimizirali rentu koju ubiru. Moguće je da neće želeti da „razdvoje“ (odnosno da razbiju) svoje vertikalno integrisane kom-

protokola o tranzitu. Zapravo, sporazum o Tranzitnom protokolu bi ponudio najpraktičniji način rešavanja velikih neslaganja u vezi sa čla-nom 7.

Protokol, međutim, ne može biti usvojen dok ECT ne stupi na snagu jer samo države koje su ratifikovale ECT mogu da ratifikuju prateće protokole. Istovremeno, Rusija nije spremna da prihvati ECT bez Tran-

zitnog protokola, strahujući da bi takvo reše-nje štetilo njenim energetskim i ekonomskim interesima.46 Izlaz iz ovog zastoja je da se pre svega, finalizira i potpiše Tranzitni protokol, a potom da se, zajedno sa ECT, podnese na istovremenu ratifikaciju u Dumi.

EU je, u predvečerje Samita G–8, 2006. go-dine u Sankt Peterburgu (pod ruskim pred-sedavanjem) nastojala da privoli Rusiju da ratifikuje ECT bez okončanja pregovora o Tranzitnom protokolu. Ova nastojanja su bila neuspešna – osim što su ruski lideri pojačali otpor bilo kakvoj brzoj ratifikaciji ECT bez Protokola. Mnogobrojni posmatrači su po-grešno interpretirali ili iskonstruisali njihove izjave kao načelno odbijanje ruske strane da ratifikuje ECT. Zauzvrat, to je podstaklo po-

novne kritike na račun Rusije o navodom protivljenju primata prava u međunarodnim odnosima.

Celo pitanje ratifikacije ECT je postalo veoma politizovano jer Ru-sija odlučno odbacuje zapadni pritisak da ratifikuje Ugovor pre nego što se izađe u susret njenim suštinskim primedbama. Ruski zvaničnici često iznose argumente protiv ECT koji nisu zasnovani na njegovim aktuelnim odredbama, već pre na pogrešnim interpretacijama koje su raširili zapadni zvaničnici i novinari. Najbolji primer za to je uobičajena tvrdnja da bi ECT primorao Gasprom da dozvoli neruskim kompani-

46 Na primer, EU tumači da prema članu 7.3 tranzitne tarife treba da budu iste kao i tarife za domaći tranzit gasa, navodeći pravila Svetske trgovinske organizacije, acquis EU i unutrašnju praksu EU. To bi primoralo Gasprom da dozvoli tranzitnim transporterima da koriste njegove gasovode po istim tarifama sa popustom koji se odobrava (sa Gaspromom povezanim) kompanijama koje transportuju gas na domaćem tržištu. Tek kada je studija Sekretarijata Energetske povelje pokazala da u pojedinim državama članicama EU tranzitne tarife nisu jednake onima za domaće korisnike, postalo je moguće pronaći kompromisne formulacije za nacrt Tranzitnog protokola.

47 ECT (IV.1.(b)(i)) govori da „odredbe ugovora ne obavezuju nijednu stranu ugovornicu da obezbedi pravo pristupa trećoj strani.“


kao što je to uradila EU kada je usvojila Drugu direktivu za gas.

Zbog toga postoji samo jedan realan put za stvaranje zajedničkog energetskog prostora Unije i Rusije: onoga koji bi se zasnivao na po-stojećim, međusobno prihvatljivim „zajedničkim imeniteljima“, a to je ECT. Samo u tom slučaju će energetski prostor Rusija –EU biti kom-patibilan sa zajedničkim pravilima novog evroazijskog tržišta energije. Ovo tržište danas čini 51 država članica ECT i 20 posmatrača u Evro-pi, Aziji i Severnoj Africi koji su povezani gasovodima, električnim mrežama i drugom energetskom infrastrukturom. Deo Sporazuma o partnerstvu bi nakon toga mogao biti veoma kratak. Moglo bi se samo pomenuti da pravni okvir za zajednički ener-getski prostor Rusije i Unije „treba da uključi ECT“, što bi značilo da u suštini energetski pro-stor Rusija–EU može da ide i dalje od ECT.50

Umesto nastojanja da se razlike u energetici reše u okviru pregovora o Sporazumu o partnerstvu, EU i Rusija bi trebalo da se fokusiraju na rešavanje suštinske zabri-nutosti Rusije kako bi ona bila u mogućnosti da ratifikuje ECT. Ne-formalne konsultacije eksperata Rusije i EU održane u periodu 2005–2006. godine već su rezultirale nekim mogućim rešenjima za nacrt Tranzitnog protokola. Međutim, preostalo je još nekoliko izuzetno teških pitanja o kojima je potrebno postići dogovor.

Iako je ostvaren napredak u vezi sa nacrtom Tranzitnog protokola, Rusija je nagovestila dodatne probleme oko ratifikacije ECT, iako ih nije predstavila u celini. Ova „otvorena lista“ je praktično onemogućila dogovor Unije i Rusije o balansiranom kompromisu, kako za Tranzitni protokol, tako i za rusku ratifikaciju ECT.

U međuvremenu, Rusija je zabrinuta jer EU nije spremna da pri-menjuje multilateralni Tranzitni protokol u okviru sopstvenih gra-nica. Sa svoje strane, Unija smatra da je klauzula o primeni pravila Tranzitnog protokola u „organizacijama za regionalnu ekonomsku

panije48 niti da dozvole pristup svojoj energetskoj infrastrukturi trećim kompanijama, jer to može komplikovati finansiranje projekata.49 Ume-sto toga, one mogu biti naklonjene pregovaranju o pristupu trećih stra-

na, što je bilo pravilo u EU pre usvajanja Druge direktive za gas 2003. godine. Po-što Rusija i drugi veliki snabdevači Unije gasom odbijaju harmonizaciju na osnovu acquis-a, većina njih je ili član ili posma-trač u ECT (vidi kartu na strani 114). U smislu liberalizacije tržišta energije, ECT ne ide tako daleko kao Druga direktiva za gas EU. Povelja ostaje na nivou liberaliza-cije koji je zahtevala Prva direktiva za gas iz 1998. godine.

Drugi način – koji takođe ne obećava – je da se pojedini principi ECT ugrade u energetski deo novog Sporazuma o par-tnerstvu. Ovu ideju su prvi izneli pojedini ruski zvaničnici, a kasnije su je prihvatile njihove evropske kolege. Međutim, niko

nije pojasnio kako bi to funkcionisalo u praksi i kako bi prinicipi ECT bili formulisani u novom ugovoru EU–Rusija. Postoji rizik da bi se po-javila dva različita standarda za primenu principa ECT, što bi bilo po-sebno osetljivo u slučaju različitih procedura za rešavanje sporova u dva ugovora. Pre toga, pregovaranje o novom multilateralnom sporazumu (između Rusije, EU i 27 članica) „zasnovanog na principima ECT“ ne bi bilo ništa kraće i manje komplikovano od rešavanja preostalih pitanja vezanih za ECT i Tranzitni protokol.

To je posebno tako jer, šta god se dogovore EU i Rusija, razgovori ne mogu da odu dalje od ECT. Energetska povelja je deo acquis u smislu da predstavlja minimalne standarde liberalizacije za njene članice (jednake onima iz Prve direktive za gas). Pojedinačne države članice ECT narav-no mogu da idu i dalje u razvoju otvorenijeg i konkurentnijeg tržišta,

50 U tom slučaju, datum kada energetsko poglavlje u novom Sporazumu o partnerstvu stupa na snagu treba da bude efektivno vezan za rusku ratifikaciju ECT.

48 Prvi nacrt Treće gasne direktive EU iz septembra 2007. bi rezultirao protivpravnom situacijom u kojoj proizvođač/izvoznik energije istovremeno poseduje sistem za prenos i distribuciju. U junu 2008. ministri energije EU su se dogovorili da vertikalno integrisane kompanije mogu da zadrže vlasništvo nad gasovodima i strujnim mrežama, pod uslovom da ih vode kao striktno odvojeno poslovanje. Evropski parlament je, međutim, stavio veto na ovaj kompromis.

49 Praktično svi veliki, kapitalno intenzivni projekti energetske infrastrukture u EU (gasovodi, interkonektori, terminali za LNG i postrojenja za regasifikaciju) se finansiraju na osnovu derogiranja od obaveze omogućavanja pristupa trećim stranama.


★ Članice ECT finaliziraju i potpisuju Tranzitni protokol;

★ Rusija prezentira iscrpnu listu svojih interesa (koji nisu povezani sa tranzitom) u vezi sa ratifikacijom ECT;

★ Članice ECT se bave svim problemima koji imaju multilateralni karakter;

★ Duma istovremeno ratifikuje ECT i Tranzitni protokol;

★ EU i Rusija uključuju u novi Sporazum o partnerstvu odredbu o tome da pravni okvir za zajednički energetski prostor EU i Rusije treba da bude ECT i relevantni dokumenti;

★ Kada članice ECT budu u istoj poziciji, postaje moguće da se ECT promoviše i kod drugih država i da se razgovara o širenju njenog sadržaja radi jačanja međunarodne energetske saradnje između pro-izvođača, potrošača i tranzitnih država.

Andrej Konopljanik je bio zamenik generalnog direktora u Sekretarijatu Energetske povelje od marta 2002. do aprila 2008.

★

integraciju“ (OREI)51 čini neprimenjivom. Verzija koju nudi EU (kako se sugeriše za član 20 Tranzitnog protokola) govori – suprotno

odredbama ECT – da samo energetski tokovi koji prelaze preko cele oblasti OREI treba da se smatraju „tranzitnim“, a ne i oni koji prelaze samo preko teritorije pojedinačnih država čla-nica. U praksi, to bi značilo da ruske isporuke gasa, na primer za Nemačku ili Italiju, preko teritorije drugih EU-27 država ne bi predstav-

ljale tranzit (do dogovorenih tačaka duž granice starih EU–15 grani-ca). One bi bile pokrivene liberalnijim pravilima acquis-a, a ne ECT. Rusija smatra da bi ovo ugrozilo njene dugoročne ugovore i povećalo komercijalne rizike i cene koje bi korisnici plaćali za gas. Pošto člani-ce Unije čine više od polovine članstva ECT, pregovori o Tranzitnom protokolu neće voditi nigde – a Rusija neće ratifikovati ECT – sve dok se ne reši ovo pitanje.

Prema rešenju

Nakon što su eksperti iz Rusije i EU, sredinom 2006. približili svoje sta-vove, 2007. su se okrenuli raspravi o Tranzitnom protokolu na multilate-ralnom nivou između članica ECT. Do kraja 2008. oni će odlučiti da li da neformalno nastave ove razgovore ili da pokrenu zvanične pregovore.

Za finaliziranje Tranzitnog protokola potrebno je pozabaviti se svim suštinskim ruskim primedbama u vezi sa netransparentnim interpre-tacijama tranzitnih odredaba ECT. Od ruskih pregovarača zavisi u ve-likoj meri da li će članice ECT prihvatiti njihov stav. Rusija, sa svoje strane, treba da obezbedi za države članice ECT kompletnu i iscrpnu listu problema koji je sprečavaju da ratifikuje Ugovor. Ne sumnjam da bi države ECT takav ruski potez shvatile veoma ozbiljno.

Sledeći koraci bi omogućili EU i Rusiji da postignu sporazum o ener-getskim temama, ali bi istovremeno omogućili pregovore o novom Sporazumu o partnerstvu:

51 Prema ECT „OREI označavaju organizaciju formiranu od strane država na koju su one prenele kompetencije nad određenim pitanjima koja su regulisana ovim ugovorom“.

115114 Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxxCevovodi, politika i moć

Zasn

ovan

o na

kar

ti IN

OG

ATE

Proj

ekti

od p

anev

rops

kog

inte

resa

Pred

lože

ni p

riorit

etni

pra

vci

za g

asov

ode

Dec

emba

r 200

3

Post

ojeć

i naf

tovo

diG

asov

odi u

ra

zmat

ranj

u/iz

grad

nji/o

bnov

iPr

edlo

ženi

prio

ritet

ni p

ravc

i za

gasLe

gend

a

Zaje

dn

ička

pra

vila

za

evro

azijs

ko e

ner

get

sko

trž

ište

u n

asta

jan

ju:

Ug

ovo

r o

en

erg

etsk

oj p

ove

lji il

i acq

uis

Izvor: Andrej Konopljanik

Boja na karti Države Primena pravila

Evropska unija: 27 država članica

Zakondavstvo EU (acquis) uključujući energiju,

puna primena

Ugovor o Energetskoj zajednici: 27 članica EU plus sedam država Jugoistočne Evrope (Hrvatska, Srbija,

Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Kosovo/UNMIK) plus pet posmatrača (uključujući

Tursku i Gruziju).

Primenjuje se acquis za unutrašnje tržište struje i gasa

Kandidati za članstvo u EU: Hrvatska, Makedonija

i Turska; Srbija i ostale balkanske države tek treba do dobiju status kandidata

Hrvatska i Makedonija primenjuju energetski acquis kao članice

Ugovora o Energetskoj zajednici; Turska u procesu usklađivanja sa acquis-em, ali se puna primena

ne očekuje do približavanja dana pridruživanja

Evropska susedska politika: ZND (Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija,

Gruzija, Moldavija, Ukrajina) i Severna Afrika (Alžir,

Egipat, Izrael, Jordan, Liban, Libija, Maroko, Palestinska samouprava, Sirija, Tunis)

Pojačana energetska saradnja na osnovu nacionalnih akcionih

planova sa Ukrajinom i Moldavijom (takođe i sa Izraelom, Jordanom,

Marokom, Palestinskom samoupravom i Tunisom);

delimična primena energetske politike i zakonodavstva EU

moguća u budućnosti

- Sporazum o strateškom partnerstvu: EU i Rusija

Novi Sporazum na bazi zajedničkih principa i ciljeva;

Rusija odbila primenu acquis

Ugovor o energetskoj povelji (ECT): 51 potpisnica

iz Evrope i Azije, 46 ratifikacije

Pravila ECT u potpunosti primenjuju sve članice; EU otišla dalje u liberalizaciji unutrašnjeg

energetskog tržišta; nije jasno da li je realan zahtev da je u tome prate

i ostale članice ECT

Posmatrači ECT: 20 država u Evropi, Aziji, Bliskom Istoku, Africi, Severnoj i Latinskoj

Americi

Zajednički ciljevi i principi ECT, ali pravila ECT nisu obavezujuća;

nije verovatno da će prihvatiti liberalnija pravila acquis-a

Cevovodi, politika i moć 123Xxxxxx xxxxxxxxx xxxxxxxx

Impresum

Cevovodi, politika i mo}★1 Grupa autora★1 Urednica Katinka Bari{★1 Prevod izdanja na engleskom jeziku

Pipelines, politics and power Center for European Reform, London, UK, 2008 Edited by Katinka Barysch

★1 Prevod: Cup, Novi Sad, www.cup.co.rs★1 Urednik: Milan Simurdić★1 Stručna recenzija: prof.dr Slobodan Sokolović★1 Izdavač: Evropski pokret u Srbiji, Beograd, Kralja Milana 31,

web: www.emins.org, e-mail: officeªemins.org★1 Za izdavača: Maja Bobić★1 Objavljivanje ove publikacije podržala je Fondacija Fridrih Ebert, kancelarija u Beogradu★1 Lektura i korektura: Marija Todorović★1 Kompjuterska obrada i dizajn: Igor Sergej Sandić isandicªeunet.rs★1 Tiraž: 500 kom.★1 [tampa: Mladost grup, Loznica

Autorska prava zadržava Centar za evropsku reformu, London

ZAHVALNOST UREDNICE IZDANJA NA ENGLESKOM JEZIKU

Veoma sam zahvalna ekspertima, zvaničnicima i političarima koji su svojim velikim znanjem, oštrim analizama i prosvećujućim mišljenjem dali svoj doprinos ovom izveštaju. Posebno bih želela svima da se za-hvalim na strpljenju koje su iskazali tokom uređivačkog posla. Kom-binovanje 15 različitih tekstova u kratku i čitljivu studiju zahtevalo je dosta skraćivanja i pojednostavljenja, kao i dodatna tumačenja i fusno-te. Preuzimam punu odgovornost za sve greške nastale u tom procesu. Većina autora je želela da istakne da su izneti stavovi samo njihovi sopstveni i nisu nužno reprezentativni za organizacije i institucije u kojima rade ili su radili. Takođe, želela bih da se zahvalim mojim ko-legama u Centru za evropsku reformu za njihovu pomoć u uređivanju i korekturi, posebno Čarlsu Grantu (Charles Grant), Klari O Donel (Clara O’ Donnell) i Bobu Lo (Bobo Lo). Kao i uvek, veliko hvala Kejt Muline (Kate Mullineux) za prelom i štampu. Konačno, ovaj rad o Rusiji ne bi bio moguć bez ljubazne podrške Nemačkog Maršal Fonda (German Marshall Fund) iz SAD, BP i Šela.

★

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије. Београд

339.972 : 620.9 (4-672EU : 470) (082)CEVOVODI, politika i moć : budućnost energetskih odnosa EU-Rusija / Pavel Baev ...[et al.] ; urednica Katinka Baruš ; [prevod Biljana Simurdić]. - Beograd : Evropski pokret u Srbiji, 2009 (Loznica : Mladostgroup). - [6], 124 str. : ilustr. ; 25 cm

Prevod dela: Pipelines, Politics and Power. -Tiraž 500, - Str. [4]: Predgovor srpskomizdanju / Milan Simurdić. - Napomene ibibliografske reference uz tekst.

ISBN 978-86-82391-42-51. Баев, Павел [аутор] 2. Баруш, Катинка[уредник]а) Енергетска политика - Хармонизација -Европска унија - Русија - Зборници

COBISS.SR-ID 1574551020

CEVOVODI, POLITIKA I MOĆBudućnost energetskih odnosa EU-Rusija

Pavel Baev, Vaclav Bartu{ka, Kristijan Klotin, Kliford Gedi, Ronald Gec, Danijel Gros, Beri Ikes, Andrej Konopljanik, Konstantin Kosačev, Tatjana Mitrova, Andris Pibalgs, Džefri Pajper, Pavel Svieboda, Dmitri Trenin i Sergej Jastržembski.Urednica Katinka Bari{

Da li Kremlj koristi energiju kao političko oružje? Zašto stagnira ruska proizvodnja nafte i gasa? Može li i treba li EU da pokuša da smanji svoju zavisnost od ruskih hidrokarbona? Da li su EU i Rusija u ratu cevovoda? Šta znači energetska solidarnost? Ovo su samo neka od pitanja na koja u ovoj studiji odgovore pruža više od desetine poznatih eksperata, zvanič-nika i političara. Rusija jeste i u doglednoj budućnosti će ostati pojedi-načno najvažniji snabdevač energije EU. EU je za Rusiju daleko najveće i najunosnije tržište. Zbog toga će energija ostati u samom srcu sve težeg i složenijeg odnosa.

Documents

CEVOVODI, POLITIKA I MOĆ - arhiva.emins.orgarhiva.emins.org/uploads/useruploads/knjige/09-cevovodi.pdf · Cevovodi, politika i moć vih polja. Međutim, odbijaju da Rusiji predoče