ЦРНИ ТАЛАС КАО ПРАВАЦ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ КИНЕМАТОГРАФИЈИ

Историја југословенског филма

Филм - уметност двадесетог века, пронађен је крајем деветнаестог столећа. Прва филмска представа одржана је у Паризу 28. децембра 1895. Најпопуларнија уметност модерног доба и на овим просторима је прихваћена од самог почетка. 6. јуна 1896. одржана је прва филмска представа у Србији, у кафани Код златног крста. Представи су присуствовали краљ Александар Обреновић и краљица Наталија. Већ следеће године француски синеасти приказали су београдским гледаоцима сцене из живота њиховог града. Најстарији сачувани филм у Србији, Крунисање краља Петра I, снимили су енглески синеасти. Први стални биоскоп отворен је у Београду 1909, а убрзо је уследило отварање других биоскопа у Београду и другим градовима Србије. Први филмски продуцент био је Светозар Боторић, власник биоскопа „Париз“, који је ангажовао француске сниматеље за производњу филмских журнала о престоничким догађајима. У јесен 1911. снимљен је први српски играни филм Карађорђе који је био изгубљен све до 2003. Године када је пронађен у аустријском филмском архиву. Рад на снимању документарних филмова интензивиран је у доба балканских и Првог светског рата. Велики дио те филмске грађе сачуван је и налази се у архиву југословенске конотеке у Београду.

До 1945. године, у Краљевини Југославији, снимани су, углавном, документарни, рекламни и пропагандни филмови, тек неколико покушаја снимања играних филмова и први копродукцијски филмови. Након скромних остварења са почетка двадесетог века, као и остварења између два рата, до пуног развоја филма и филмске индустрије долази тек након Другог Светског Рата. Београд постаје филмски центар Србије и Југославије, са значајним институцијама попут Југословенске кинотеке, филмских кућа "Застава филм", "Авала", "Филмске новости", "Дунав филм". Значајни су следећи датуми: први играни филм Славица (1947), прва екранизација књижевног дела Софка (1948), први филм у боји Поп Ћира и поп Спира. Југословенска кинематографија се темељила на двоструком сазнању: да је филм индустријски производ и трговачка роба али и да је филм, према Лењину, „најзначајнија међу свим уметностима“, јер је најприступачнија масама и најнепосредније и најочигледније одражава збивања у савременом свету.

Црни талас на југословенској културој и политичкој сцени

Црни талас је назив везан за остварења појединих режисера, сценариста и књижевника у периоду шездесетих и раних седамдесетих година 20. века (од око 1958. до 1973). Ови ствараоци су од стране власти окарактерисани као критичари званичног кому-нистичког поретка и друштва. Представници власти су ова остварења назвали црним таласом.

Обележја црног таласа су најчешће критика социјалистичког друштва, критика идеологије, односно тадашњих власти и њиховог приказа у јавности. Као покрет, црни талас је претстављао супротност представницима званичног социјалистичког културног естетизма који су стварност осликавали кроз приказе општег напретка и благостања југословенског социјалистичког друштва. Супротно идеолошком приказу југословенске стварности, црни талас се бави темама из свакодневног живота обичног малог човека. Једна од главних карактеристика црног таласа је реализам, односно приказ стварности живота онаквим какав јесте, насупрот претерано улепшаној, пропагандој и идеолошкој стварности.

У црни талас на филму углавном спадају остварења Новог југословенског филма (1961-1972) која су од стране власти проглашена неподобним. Шездесетих година су у европској кинематографији постојали слични покрети попут француског „новог таласа“, енглеског и немачког „младог филма“,као и румунског „новог филма“.Црни талас у југословенској кинематографији је један од најоригиналнијих покрета, пре свега што група младих аутора није кокетирала са захтевима културног естаблишмента, већ су крајње отворено приказивали стварност онаквом каква она јесте. Приказујући судбину малог човека, они су се упустили у критику лажног морала, што је одмах окарактерисано као критика комунистичког поретка, па се одговор на питање порекла имена овог покрета сам намеће. Као својеврстан одговор аматеризацији и популизацији југословенске уметности, на филму се, као и у књижевности јављају тенденције које југословенску стварност почињу да приказују у реалистичнијем облику. Насупрот прокламованим визијама убрзаног напретка и општег благостања социјалистичког човека, филмови Црног таласа обележени су изузетно песимистичном атмосфером и јавност први пут суочавају са реалним животним проблемима и егзистенцијалном бедом социјално угроженијих слојева становништва. Приказана стварност филма Црног таласа у јеку климе либерализације јавног живота у земљи, утолико је деловала шокантније због неулепшаног приказа стања. Присутни су психолошки расцепљени ликови, егзистенцијална беда, сцене пуне секса, пијанстава, насиља, туча, убистава, гротескни хумор са мноштвом псовки и политичких алузија.

Представници Црног таласа у кинематографији јесу, људи који су у време појаве овог правца били млади, студенти и дипломци. Живојин Павловић, Александар Саша Петровић, Душан Макавејев, Желимир Жилник, Ђорђе Кадијевић, Мића Поповић, најпознатији су међу редитељима, припадницима овог правца.

Душан Макавејев је један од оснивача филмског црног таласа. Својим делима критикује труло друштво, како комунистичко, тако и капиталистичко. Његови филмови носе чулност и младост. Обилују асоцијацијама и метафорама, које остварују наизглед површно дејство, али доносе истинитост и слободан дух. Режирао је петнаестак филмова од којих су најзначајнији они из периода Црног таласа, Невиност без заштите, Мистерије организма, Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ. Добитник је великог броја домаћих и страних награда: Октобарска награда Београда, Сребрни медвед у Берлину, Сребрна арена у Пули, Луис Буњуел у Кану, Сребрни Хуго у Чикагу, Златно доба Белгијске краљевске кинотеке.

Живојин Жика Павловић био је један од најзначајнијих српских редитеља црног таласа југословенског филма, као и еминентни књижевник, сликар и професор Факултета Драмских уметности у Београду. Најпознатији његови филмови из периода Црног таласа су „Град“, „Буђење пацова“, „Кад будем мртав и бео“. Добитник је бројних награда највећих европских филмских фестивала.

Александар Саша Петровић сматра се једним од зачетника југословенског новог таласа. Његов филм »Три« номинован је заОскара 1966. године, а следеће године и чувено остварење »Скупљачи перја«, које осваја и награду у Кану. Један од његових најпознатијих филмова је ремек-дело „Биће скоро пропаст света”, који се сматра једним од врхунских домета југословенске кинематографије. Петровић је инспирацију за тај филм пронашао у роману Фјодора Достојевског „Зли дуси”.

Желимир Жилник је српски филмски редитељ и сценариста, претежно документарних филмова. Пажњу на себе привукао је шездесетих година филмовима „Незапослени људи“ и „Рани радови“, за које је добио међународне награде. Добитник је награде „Златни медвед“, 1969. године, за филм „Рани радови“ на Берлинском међународном филмском фестивалу и награде „Теди“, 1995. године, такође на берлинском фестивалу, за филм „Дупе од мрамора“.

Цензуре и забране филмова Црног таласа

У Југославији је од 1945. до краја 1973. произведен 431 филм, од којих је између 30 и 40

насталих у периоду између 1963. до 1973. стављено у „бункер“ или нису „одобрени за јавно

приказивање“.Један од најбољих српских новинара и познавалаца филма, Богдан Тирнанић у књизи „Црни талас“ из 2008. године окарактерисао је покрет Црни талас „као нешто мо-жда најбоље што је југословенска кинематографија имала, а који вероватно није ни заслу-жила“.

– Страдања аутора и филмова крећу се у широком луку, од интервенција политичке врхушке током снимања („Језеро“ Радивоја Лоле Ђукића), званичне судске забране („Sweet Movie“ Душана Макавејева и „Рани радови“ Желимира Жилника), комитетских прегањања („Црвени удар“ Предрага Голубовића), изгона у општи заборав ради стварања историје по мери новог поретка („С вером у Бога“ Михајла Ал-Поповића), инквизицијског малтретмана званичне критике („Окупација у 26 слика“ Лордана Зафрановића), черечења по чувеним рубрикама типа „Писма читалаца“ („Квар“ Милоша Радивојевића), све до затворских казни за ауторе („Пластични Исус“ злосрећног Лазара Стојановића) – пише Тирнанић.

Остаће упамћен одговор Душана Макавејева цензорској комисији на једну од многобројних забрана његових филмова: „Мислите ли, заиста, да слика о Југославији зависи од мог једног филма? Ако тако стварно мислите, онда се забрините за судбину Југославије“.