Univerzitet u NišuFakultet zaštite na radu

Demografski rast ili rast konzumerizma-šta prvo rešavati?

(seminarski rad)

SADRŽAJ

1.Uvod…………………………………………………………………….4

2.Demografski rast……………………………………………………….4

2.1.Broj svetskog stanovništva ……………………………………………………4

2.2.Stanovništvo i ekološki problemi…………………………………………...…5

2.3 Nejednakosti i neodrživi razvoj………………………………………….…..10

3.Konzumerizam……...………………………………………………..11

3.1.Kupovina sama po sebi svrha………………………………………………13

4.Zaključak……………………………………………………………..15

5.Literatura……………………………………………………………..17

3

1. Uvod

Da bi opstao, čovek se, otkad i postoji, suprotstavljao prirodi. Do predindustrijskog doba to suprostavljanje nije mnogo prirodu ni ugrožavalo: primena tradicionalne organizacije rada i proizvodnje, te nerazvijenih alata i oruđa, nije dopuštalo preteranu degradaciju prirode, pa se ona i sama relativno jednostavno i lako obnavljala. Ali sa počecima industrijalizacije i urbanizacije, masovne proizvodnje i potrošnje roba i povećanja životnog standarda, utemeljenih na hedonizmu i konzumerizmu, došlo je do snažnog i veoma intenzivnog čovekovog prodora u prirodu, pa, prema tome, i do ugroženosti prirode, ekoloških problema i ekološke krize. Nezajažljiva potrošnja ugrožava osnove našeg postojanja, uništavajući životnu sredinu, uništava i unazađuje već postignuti nivo demokratije, iscrpljujući prirodne resurse i menjajući ljudsku svest slabi mogućnost oporavka društva.

Iako je očigledno da su odnosi između društva (čoveka) i prirode međusobno povezani jer svoj biološki, kulturni i civilizacijski opstanak temelje na postojanju prirode kao njihovog egzistencijalnog izvora, ipak ta činjenica nije bila jasna i razumljiva mnogima u dosadašnjem razvoju ljudskog društva. Za mnoge od njih je priroda shvaćena kao puko skladište materije, predmeta i dobara koje joj treba uzeti a ne kao uslov opstanka. Međutim, i ljudi i društva u potpunosti zavise od obnovljivih i neobnovljivih prirodnih resursa koji u sistemu narušenih odnosa i narušene ravnoteže u ekosistemima stvaraju opasnost od njihovog potpunog iscrpljivanja i nestajanja.

Postavlja se pitanje kojem problemu dati prioritet i koji prvo rešiti, problem prevelikog broja stanovništva ili prevelik konzumerizam? Sa porastom stanovnika javlja se niz drugih problema koje ova pojava nosi sa sobom. U ovom radu sagledani su problemi i uticaj demografskog rasta i rasta konzumerizma kako na čoveka i društvo, tako i na čitavu planetu.

2. Demografski rast

2.1.Broj svetskog stanovništva

Kada su ljudi prvi put otkrili poljoprivredu (otprilike 8000 godina pre nove ere) svetska populacija iznosila je između 2 i 20 miliona ljudi . U to doba neke vrste primata imale su veći broj jedinki na Zemlji, na primer babuni. Ali poljoprivreda je donela prvi značajniji rast ljudske vrste. Populacija je rasla mnogo brže, verovatno deset do hiljadu puta brže u odnosu na predhodni period, ali i dalje veoma sporo u odnosu na današnji tempo rasta. Ovim tempom do početka nove ere broj ljudi na Zemlji dostigao je 200 do 300 miliona (otprilike onoliko koliko danas imaju Sjedinjene Američke Države ili

4

Indonezija). Do početka šesnaestog veka ovaj broj je porastao na 400 do 500 miliona. Bilo je potrebno da prođe milenijum ipo da bi se broj ljudi na planeti duplirao i da stopa rasta stanovništva dostigne 0,1 procenat godišnje. Posle 1500. godine broj stanovnika je nastavio da raste prilično sporo, tako da je oko 1730. godine na Zemlji živelo oko 700 miliona ljudi. Tada počinje nagli rast svetske populacije. Još uvek nije pouzdano jasno šta je uzrok ove prekretnice i zašto baš tada počinje "demografska eksplozija", prisutna i danas. Pretpostavlja se da je jedan od uzroka pronalaženje lekova protiv nekih smrtonosnih zaraznih bolesti, unapređenje uslova života, sanitacije i bolja ishrana. Svejedno, u nepunih sto godina (do 1820.) broj stanovnika dostigao je milijardu.

Od osamnaestog veka dolazi do naglog rasta svetskog stanovništva u odnosu na predhodni period. Posle 1950. godine, koja se smatra drugom prekretnicom demografske eksplozije na planeti, broj stanovnika dostigao je deset hiljada puta viši stepen rasta u odnosu na period kada je čovek pronalaskom poljoprivrede započeo svoje osvajanje planete i 50 do 100 puta veći stepen rasta u odnosu na period od osamnaestog veka do kraja pedesetih godina dvadesetog veka.

Postoji jasna saglasnost demografa u svetu da nagli rast svetske populacije uglavno potiče od (skoro) dramatičnog pada smrtnosti u svetu kao rezultata bolje dostupnosti hrane, medicinskih usluga, čiste vode i sanitarnih uslova . To sa druge strane znači da ovaj rast nije uzrokovan činjenicom da ljudi u nerazvijenom delu sveta imaju sve više dece. U ranim pedesetim godinama prošlog veka žene u zemljama u razvoju rađale su prosečno šestoro dece, dok danas ovaj broj iznosi manje od troje [UNDP, 1999:I:12].

2.2.Stanovništvo i ekološki problemi

Jedan od temeljnih uzročnika ekoloških problema i ekološke krize je stanovništvo, odnosno veliki broj ljudi kojima je za život neophodna hrana, piće i energija.

Na pitanja šta će biti sa stanovništvom, prirodnim sirovinama i okolinom do 2.000 godine, studija Global 2000 (SAD) je tada istakla sledeće:

broj stanovnika će se sa 4.5 povećati na 6.5 milijardi(90% na zemlje u razvoju);

proizvodnja će se povećati za samo 15%; cena hrane će porasti; površina šuma će se smanjiti za 40% (u odnosu na nešto raniji period); nestaće i izumreti 15-20% biljnih i životinjskih vrsta; zalihe vode će se smanjiti a kvalitet vode će se pogoršati; količina otpada, izduvnih gasova i pesticida će rasti do alarmantnog globalnog

zagađenja i uništavanja nekih ekosistema.Bilo je to, dakle, pre deceniju i nešto, a što bismo tek rekli danas? I koje se, kao

velike, promene očekuju u budućnosti?Na početku druge decenije trećeg milenijuma se čovečanstvo nalazi pred velikim

izazovima, ekološkim i egzistencijalnim, globalnim problemima kao što su:

5

eksplozija čovečanstva (prema nekim prognozama, predviđa se da ljudska populacija sa sadašnjih 7 do 2025. godine dostigne brojku od 12 milijardi stanovnika;

s tim u vezi je povezana i biološka evolucija koja se odnosi na produženje ljudskog veka koja je posledica naučno-tehničkog progresa, poboljšanja kvaliteta ishrane, poboljšanja zdravstvenih, higijenskih i stambenih uslova života, životnog standarda, razvoja medicine (9000 g. pr. n. e. je prosečni ljudski vek iznosio 25godina, u Hristovo doba 30, a u periodu 2050. i 2060. se očekuje da će iznositi 90-95 godina);

korišćenje „prljavih tehnologija“; neprestane tehnološke promene koje se odnose na stalne inovacije i korišćenje tehnoloških proizvoda u svim oblastima života;

oštećenje biosfere i njenih ekosistema (prouzrokovano hemijskom industrijom, radioaktivnim zagađivanjem, radom termoelektrana na ugalj, uništavanjem ekosistema, i dr.), te iscrpljivanje prirodnih resursa i umanjenje količina mineralnih i energetskih sirovina;

otpad u ogromnim količinama (industrijski, poljoprivredni, radioaktivni i iz domaćinstava);

zagađenje vazduha, zemljišta i vode; nestašica vode, nedostatak zdrave hrane; globalna promena klime i pregrejavanje Planete koji se pojavljuju kao posledica

ubrzanog tehnološkog razvoja, potrošnje prirodnih resursa, fosilnih goriva i velike količine energije;

uništenje mnogih vrsta biljnog i životinjskog sveta i neprestano ugrožavanje flore i faune;

zdravstveni problemi, bolesti i narušavanje ljudskog zdravlja i ugrožavanje života;

siromaštvo; beskućništvo ¼ svetskog stanovništva; glad; ratovi, trka u naoružanju i ratna dejstva; nuklearni, hemijski i biološki udesi, terorizam, itd.

Najznačajnije promene se danas odnose na stalni rast stanovništva, njegovu organizaciju kroz industrijske oblike proizvodnje i, sasvim razumljivo, ekološke posledice koje nastaju kao rezultat uticaja industrijalizacije i masovne proizvodnje i potrošnje na ekosistem. Pod čovekovim uticajem izumrle su mnoge biljne i životinjske vrste a, pošto se problem zagađivanja životne sredine sve više uvećavaju, ove promenebi mogle dovesti i do nestanka sopstvene vrste. Za razliku od ostalih planeta, Zemlja je pokrivena „tankom opnom koja se zove život“. U okviru te tanke opne zajedno koegzistiraju biljke, životinje, mikroorganizmi i ljudska vrsta.Ali, upravo zbog velikog demografskog rasta ljudske vrste,kao i njenih proizvodnih i tehnoloških aktivnosti, taj tanki osjetljivi omotač života je u opasnosti.[P. Kenedi, 1997: 37].

U vreme industrijske revolucije (a od 1750. posebno) počinje znatniji porast stanovništva u Evropi, Americi i Australiji, gde su emigrirali Evroljani. Od 1950. godine porast stanovništva u svetu je veoma ubrzan (posebno u zemljama Afrike, Azije i Južne Amerike). Između rasta stanovništva i ekoloških problema postoji čvrsta spona, a da je to tako uzećemo za primjer - klimatske promene. Globalna temparatura se povećava zbog

6

oštećenja ozonskog omotača koji služi kao zaštitni sloj od sunčevog zračenja. Ta povećana temparatura stvara efekat “staklene bašte” i ozonske rupe izazvane velikom koncentracijom sumpornih, azotnih i hlorovodoničnih jedinjenja u atmosferi. Potvrđeno je da se prosečna temparatura na Zemlji povećala prošlom veku za 0,74 stepena Celzijusa. Prema nekim projekcijama temparatura će se povećati između 1,8 i 4 stepenaCelzijusa, a posledice globalnog zagrevanja će osetiti svi, siromašni, pogotovo Afrika.

Međunarodni panel o klimatskim promenama UN (International Panel of Climate Change - IPCC) navodi procenu posledica klimatskih promena do kraja ovog veka u šest scenarija. Čak najpovoljniji scenario ne donosi dobro. Prema njemu bi predviđeno zagrevanje iznosilo od 1,1-2,9 stepeni Celzijusovnih. To bi značilo da bi do kraja ovog veka nivo vode u okeanima bio podignut od 18-38 centimetara.Ali, ako bi se nastavio trend sadašnjeg nivoa potrošnje nafte, uglja i gasa (koji dovodi do visokog nivoa privrednog rasta) – temparatura bi bila viša za 6 stepeni Celzijusovih. Tada bi nivo vode u okeanima bio povećan između 26 i 50 centimetara. Ipak, „najvjeratniji scenario“, u okviru sadašnjeg korišćenja fosilnih goriva i energetskih izvora, a uz kontrolisan rastastanovništva, je takođe zabrinjavajući jer pokazuje povećanje temperature za 4 stepena Celzijusa, a povećanje nivoa vode u okeanima za 48 centimetara. Povećanje globalne temperature imalo bi za posljedicu povećanje broja i veličine ledničkih jezera, brže topljenje „večnog“ snega i leda, znatne promene u ekosistemima Arktika i Antarktika, veće i brže lomljenje glečera, bujanje reka i kretanje nekih biljnih i životinjskih vrsta prema polovima. Kako povećanje temperature otapa led na polovima a podiže nivo okeana, a posledica će biti potapanje mnogih ostrva i priobalnih područja, te uništavanje plodnih površina većeg broja zemalja. To bi dovelo do podizanja nivoa podzemnih voda, poplava i drugih problema.

Klima i industrijske aktivnosti neposredno utiču na vegetaciju što znači da se posledice tih uticaja odražavaju na celokupni biljni i životnjski svet i, naravno, na čoveka. Povećanje globalne temparature bi dovelo do smanjenja sadržaja kiseonika u atmosferi što bi ugrozilo život na Planeti. Takođe, došlo bi do ugrožavanja opstanka pojedinih vrsta živih organizama, kao i onih koje na bilo koji način od njih zavise.Takođe, to povećanje temperature bi dovelo i do zdravstvenih problema, na primjer, širenja zaraza koje će prenositi insekti (komarci). Smatra se da među najzabrinjavajućim posledicama delovanja ne samo globalnog povećanja temparature, već i uticaja zagađujućih materija u vazduhu, vodi, zemljištu, biljkama i životinjama, je sve više obolelih ljudi od novih savremenih bolesti koje su karakteristične za civilizaciju XXI veka, kao što su dijabetes, kardiovaskulane bolesti, infarkt, maligna oboljenja, sida, kao i povećanje stope mortaliteta, a kod dojenčadi posebno. Sve to utiče i na genetske promene koje zahvataju žive vrste, uključujući i čoveka.

Povećanje nivoa okeanskih voda ne samo da bi poplavilo i potopilo priobalne gradove, nego bi to dovelo do velikih nestašica i migracija te mogućih sukoba i – ratova.Pored navedenih klimatskih problema koji mogu da utiču na demografske probleme, tu su i drugi problemi. Jedan od njih se odnosi na – društvene nejednakosti.

Društvene nejednakosti se ponovo povećavaju. Na vrhu svetskog stratifikacionog sistema nalaze se razvijene zemlje Evrope, SAD i Kanada, te nekoliko zemalja Azije (Japan, Singapur), dok se na njenom dnu nalazi preko milijardu ljudi sa „zaradom“ od 1 američkog dolara dnevno. To su izrazito siromašne osobe, to je – beda na svetskoj sceni. Iako su se svetska produktivnost rada i proizvodnje veoma povećali, ipak je i broj

7

siromašnih povećan za 20%. Godine 1945. je američki bruto nacionalni proizvod bio veći od polovine svetskog bruto proizvoda. U 1948. Godini su SAD imale 6,3% svetskog stanovništva a 50% svetskog bogatstva. Odnos između SAD i nerazvijenog dela Azije je 1970. godine bio 1:42.

Odnos i razlika između razvijenih, najbogatijih i nerazvijenih, najsiromašnijih zemalja je bio:

Tabela 1.Odnos i razlika između razvijenih i nerazvijenih [Kovačević I. 2012:122].

1820 3:11850 9:11913 11:11950 35:11973 44:11980 59:11992 72:1

2000. godine je na tzv. Samitu siromašnih u Havani rečeno da 20% stanovništva sveta čine bogate zemlje u kojima su godišnje zarade 82 puta veće od zarada ostatka čitavog sveta. Svega 360 osoba raspolaže ogromnim bogatstvom čiji je godišnji prihod jednak ukupnom prihodu 2,3 milijarde najsiromašniji na svetu. Takođe, na tom samitu je rečeno da bogatstvo 3 najbogatija čovjeka na svijetu (Bila Gejtsa, osnivača i vlasnika Majkrosofta, Orakle Pari Alisona, predsednika Interneta i Pol Alena, suvlasnika Majkrosofta) iznosi 135 miijardi dolara što je više od zajedničkog bruto proizvoda 35 siromašnih zemalja. Bogata 1/5 čovečanstva raspolaže sa 80% svetskog bogatstva, a 1/5 najsiromašnijih raspolaže sa 0,5% svetskog bogatstva. U potrošnji resursa, velika je neusklađenost: ¼ svetskog stanovništva troši 3/4 svetskih resursa. Dok 15% stanovništva raspolaže sa preko 75% bogatstva na Zemlji, demografska eksplozija postepeno donosi milijarde siromašnih.Kolike su nejednakosti, pokazuje i podatak od pre petnaestak godina (danas je to svakako još ekstermnije) da bogatstvo 358 najbogatijih ljudi donosi veći godišnji dohodak, nego 45%stanovništva najsiromašnijih. Godišnja zarada 1% najbogatijih na svijetu je ekvivalentna zaradi od oko 60% najsiromašnijih. Izvještaji FAO govore da danas problem ishrane nije više samo regionalni, nego je i globalni: više od 800 miliona ljudi u svijetu gladuje, isto toliko pati od nedovoljne uhranjenosti, među njima više od 15o miliona dece mlađe od 5 godina, a 30 miliona ljudi godišnje umire od gladi. Od gladi svake godine umre šest milona dece, mlađe od 5 godina. Komplikacije ove pojave veoma su nepovoljne, kako po zdravlje, tako i po kvalitet života, razvoj i perspektive jedne četvrtine čovečanstva. Prosečna kupovna moć 10% Amerikanaca sa dna lestvice je veća od kupovne moći 2/3 svetskog stanovništva. Već godinama postoje brojne prognoze o mogućim kataklizmatičnim posledicama neprestanog rasta stanovništva [V. Mićović, 2001:186].

Socijalne nejednakosti, razlike između bogastva i siromaštva se manifestuju i u razlici između prosečnog životnog veka:

8

Tabela 2. Prosečan životni vek[Kovačević I. 2012:124].Država Prosečni životni vek

Japan 82,6 godinaHong Kong SAR 82,2 godineIsland 81,8 godinaŠvajcarska 81,7 godinaAustralija 81,2 godineŠpanija 80,9 godinaŠvedska 80,9 godinaSrbija 74 godinaAvganistan 43,8 godinaZimbabve 43,5 godinaAngola 42,7 godinaLesoto 42,6 godinaSijera Leone 42,6 godinaZambija 42,4 godineMozambik 42,1 godinaSvazilend 39,6 godina

U većini, manje razvijenih zemalja, zbog relativno naglog uvođenja savremene medicine i higijenskih mjera, došlo je do naglog pada mortaliteta. Zapadni stratezi i političari, svesni uloge demografskog faktora u istoriji uspona i padova civilizacija, još od 70-ih godina XX veka nastoje zaustaviti, kako kažu, „razmnožavanje varvara“ ili drugim rečima, demografsku eksploziju u zemljama u razvoju.

Katar - Zemlja u kojoj broj stanovnika najbrže raste + 514 dnevnoMoldavija - Zemlja u kojoj broj stanovnika najbrže opada - 106 dnevno

Svakog sata u svetu: 15.347 beba se rodi 6.418 ljudi umre

Životni vek u Srbiji74 godine76,3 žene71,7 muškarci 

brojke101,7 muškaraca ide na 100 žena 7 milijardi ljudi može da stane u Los Anđeles ako stoje jedan pored drugog95 procenata budućeg rasta stanovništva pada na nerazvijene zemlje * prema www.pressonline.rs

Veliki deo rasprava u vezi sa životnom sredinom i privrednim razvojem zavisi od – stila života i obrazaca potrošnje.Kako se potrošnja odnosi na dobra, usluge, energiju i resurse, jasno je da povećana potrošnja povećava i životni standrad ljudi ali i, sa druge

9

strane posmatrano, ona dovodi i do negativnih posledica koji se odnose na preterano trošenje resursa, iscrpljivanje prirodne okoline, devastaciju i degradaciju prirode, stvaranje velikih količina otpada i stvaranja čitavog niza ekoloških problema.Uzmimo za primer potrošnju sveže vode koja se udvostručila od 1960. godine; sagorevanje fosilnih goriva se upetostručilo, a potrošnja drveta je za 40% viša nego pre dvadeset pet godina. Istraživanja UNDP (1998) pokazuju da su količine ribe u opadanju, da se divlje životinjske vrste istrebljuju, da se smanjuju rezerve vode a povećavaju količine otpadnih voda i štetnih izduvnih gasova, da se smanjuju prostori pod šumama, itd.

Povećanje svetskog stanovništva ne može biti održavano na našem sadašnjem načinu proizvodnje, životnim obrascima i stepenu potrošnje. Za obezbeđenje života, povećan broj ljudi dovodi do uništavanja šuma, biodiverziteta, biljnih i životinjskih vrsta, sagorevanja fosilnih goriva, isušivanja močvara, zagađenja vazduha, zemlje, voda, reka i okeana. U ovom procesu kontaminacije, deforestifikacije, te devastacije i degradacije, Zemlja je napadnuta sa dve strane: prvo, od strane stanovništva razvijenih zemalja koje ima preterane i rasipničke navike (koje podupire dominantna profitabilna ekonomija) i, drugo, od strane stanovništva nerazvijenih zemalja koje teži povećanju sopstvenog nivoa potrošnje. Ako bi se stanovništvo nastavilo uvećavati po sadašnjoj stopi rasta, već iza 2600. godine bi se dogodilo to da bi se sva ljudska bića na Planeti „dodirivala“. Zato je demografski rast neophodno zaustaviti [Kenedi P., 1997: 49].

2.3 Nejednakosti i neodrživi razvoj

Demografski „boom“ je posledica smanjenja stope mortaliteta dece, razvoja agrikulture, povećanja količine hrane i povećanja zdravstvenog i higijenskog stanja. Onodražava postojeći međunarodni ekonomski poredak kao oblik neodrživosti ekonomskog razvoja, pokazuje postojanje velikih nejednakosti prouzrokovanim razlikama u postojanjumoći na globalnim nivoima. Iako Ujedinjene nacije proklamuju ideju o pravednosti iodrživom razvoju, odnosno ideju o pravednom održivom razvoju, ipak smo daleko od realizacije takve ideje upravo zato što u okviru postojeće geopolitičke stvarnosti i geografije moći Sever iskorištava Jug na različite načine.U svetu se nove internacionalne nejednakosti javljaju kao novi oblici socijalnih nejednakosti koji sobom nose rizike jer nastaju upravo tamo gdje se preklapaju klasni i rizični položaji: u podnožju fabričkih dimnjaka, pored rafinerija, hemijskih fabrika i industrijskih postrojenja. Rizične industrije su izmeštene u zemlje niskih zarada. Korporativna poljoprivreda koristi pesticide, fungicide i herbicide kako bi uvećala proizvodnju hrane i ostvarila enormne profite. Zatosu hrana, voda, pa i vazduh, zagađeni tim otrovima i kao takvi ulaze u eko-sistem i njegove lance ishrane. Na međunarodnom nivou se beda podudara sa nedostatkom svijesti o rizicima.U Šri Lanki se DDT posipao golim rukama, a u 1993. godini na ostrvu Trinidad je registrovano 120 smrtnih slučajeva od kontakta sa pesticidima. „Zelena revolucija“, potpomognuta od visokorazvijenih zapadnih industrijskih zemalja, je povećala proizvodnju hrane za 30-40%, ali uz korištenje više stotina hiljada tona pesticida na poljima pamuka, pirinča, duvana I voća u Aziji i Latinskoj Americi. Nejednakosti i neodrživi razvoj se nalaze u korelativnoj vezi. Proizvodnja i kapital se prenose ka mesta gde su radna snaga i resursi jeftiniji i gde su ekološki zakoni blaži. Utim sredinama se povećanje profita zasniva na jeftinoj radnoj snazi i na ne postojanju kontrole izliva štetnih materija. Zato se proizvodnja seli prema sredinama gde su radna

10

snaga i sirovine jeftinije a vlade popustljivije kada su u pitanju ekološki zakoni [Kovačević I., 2012:130].

U ovom smislu se prepliću ekološki problemi istovremenokao globalni i lokalni problemi. I dok visokorazvijene zemlje na svom području kontrolišu stepen ekološkog zagađenja, dotle zemlje u razvoju spremno dočekuju one koji im zagađuju prirodnu sredinu tako što im izlivaju otrovne i štetne materije u ekosisteme i što povećavaju emisiju gasova „staklene bašte“. Postojeći svetski procesi su nespojivi sa održivim razvojem i ljudskim sposobnostima da gradi održivu budućnost jer današnje stanje u svijetu je stanje „globalnog aparthejda“.Na našoj Planeti se nejednakosti produbljuju. Možda pola milijarde živi udobno; ostali žive u siromaštvu, neimaštini ioskudici. U današnjoj globalnoj ekonomiji postoji duboko ukorenjeni i postojani nesklad koji je etički neprihvatljiv i politički neodrživ. Iskorištavanje i eksploatacija stvaraju nejednakosti a sve zajedno proizvode - rizike. Rizici se odnose i na globalno zagrevanje - čije se posledice odnose na podizanje nivoa mora, pretvaranje plodnog tla u pustinjsko, širenje zaraznih bolesti, loše žetve, promene klimatskih obrazaca; radijaciju – koja je nevidljiv, ali realan rizik, i odnosi se na korišćenje atomskih bombi, nuklearne probe i havarije u nuklearnim elekranama (npr.Černobil, Fukušima), kao i na genetski modifikovanu hranu.

Globalni poredak stvara tri vrste globalnih ekoloških problema, odnosno ekološke pretnje koje su posledica: bogatstva (ozonske rupe, efekat „staklene bašte“, genetski inženjering); siromaštva (seča šuma, loše skladištenje otrova, niski standardi ekološke zaštite), i oružja za masovno uništenje (koje mogu upotrebiti velike vojne sile, kao i pripadnici radikalnih pokreta i terorističkih grupa).

Nerazvijenost, siromaštvo i beda su nespojivi sa koceptom održivog razvoja.

3.Konzumerizam

U svetu je nastala nova religija, a njen moto je “Kupujem, dakle postojim!”Na sva zvona udara se po potrošačkom mentalitetu, a retko mu se ko može odupreti. Konzumerizam je nastao kao pokret samoorganizovanja potrošača i društvenih grupa nakon Drugog svetskog rata u SAD-u radi opšte zaštite potrošača. Kasnije se taj pokret razvio i u drugim razvijenim zemljama. Ovaj pojam tokom vremena menja svoje značenje pa danas konzumerizam znači zagovaranje visoke potrošnje kao temelja zdrave ekonomije.

Konzumerizam je i stav prema kojem sreća pojedinca zavisi od posedovanja materijalnih dobara. Rast bruto društvenog proizvoda nameće se kao glavno merilo ekonomskog stanja neke zemlje pa na sve načine nastoji se da se podstakne potrošnja, a time potrošački mentalitet, konzumistička filozofija kao način života koji se zadovoljava gomilanjem nepotrebnih materijalnih dobara, konzumerizam.

11

Reč konzumerizam dospela je u naše krajeve preko engleske reči consumerism, odnosno reči consumer, a znači potrošač. Kon (kao i ko i kom) na latinskom prvi je deo reči, a znači zajedno, dok latinska reč sumere znači uzeti. Konzumirati znači trošiti, jesti, popiti. Reč konzum označava potrošnju, trgovinu, potrošačku zadrugu, a konzumacija je narudžbina u ugostiteljstvu. Konzumerizam je pojam kojim se opisuje stav prema kojem sreća nekog pojedinca zavisi od konzumacija dobara i usluga, odnosno posedovanju materijalnih dobara. Odnosi se na preteranu težnju za posedovanjem i kupovinom stvari.

Konzumerizam je dosao do tačke u kojoj se pretvara u svoju suprotnost "enoughism" ("dostaizam"  ) u kome sve većom i većom kupovinom ljudi u stvari postaju sve manje i manje srećni. Stvorena je kolektivna patoloska zavisnost od kupovine i potrošnje koja kao i svaka zavisnot sada uzima danak u vidu sve manjeg i manjeg zadovoljstva sve česćim i češćim upraznjavanjem kupovine i potrošnje. Iako je kapitalističko društvo nastalo na ideologiji da bogastvo stvara sreću, postalo je jasno da iako su ljudi danas mnogo bogatiji u stvari su sve manje srećni. U svojoj javnoj ideologiji (neo)kapitalizam nije uspeo da ostvari ideju koju je postavio sam sebi za cilj iako je stvarni cilj sistema, potpune kulturne i psihološke hegemonije nad nižim klasama ostvaren. Ljudi danas rade satima i danima kako bi sebi priuštili sat ili dva konzumerizma - "shopping-a" u kome sve manje i manje uživaju uz zanemarivanje sopstvene porodice, emotivne, prijateljske i društvene odnose iz kojih dolazi najveci deo ljudske sreće. Hamilton u svojoj knjizi "Fetis rasta" (Growth Fetish) primećuje da je rast baziran na konzumerizmu postao fetiš koji najbolje opisuje svojoj frazom "Ljudi kupuju stvari koje im ne trebaju, sa parama koje nemaju a sve da bi impresionirali ljude koje ne vole". Stvari koje im ne trebaju bacaju da bi kupili nove, novac koji nemaju uz veliku kamatu otplaćuju svojim radom koji postaje sve duži, a broj ljudi koje ne vole a žele da impresioniraju je sve veći i veći. Konzumerizam polako porobljava svet na nacin na koji verovatno ni sami tvorci te ideje nisu mogli da pretpostave. Vreme radi u njihovu korist jer sve više i više ljudi širom sveta pada pod uticaj potrošačke ideologije. Još je pre vise od 30 godina Dr. Martil Luter King rekao da je krajnje vreme da se naglo okrenemo od društva baziranog na stvarima ka društvu baziranom na ljudima ukoliko želimo da izbegnemo tri užasa:rasizam, militarizam i ekonomsko izrabljivanje. U međuvremenu konzumerizam je ojacao a ova tri uzasa su postala sve izrazenija.

Današnji je čovek očaran mogućnošću da kupuje više, bolje i naročito nove stvari. On je gladan potrošnje, čin kupovine i potrošnje postao je iracionalan, prisilan cilj, jer je to sada samo sebi svrha i to više nama veze sa upotrebom i zadovoljstvom u stvarima koje smo kupili ili potrošili. Esencijalno obeležje konzumerizma je tendencija da se osobe snažno poistovećuju sa proizvodima koje konzumiraju, posebno sa brendiranim proizvodima putem kojih podižu svoj društveni status. U svesti tih osoba stvari nemaju vriednost same po sebi već one postaju simbolom statusa koji žele da dosegnu. Rezultat toga je činjenica da smo okruženi besmislenim i skupim stvarima. Nekada su na ceni bile one stvari koje imaju prošlost, tradiciju, što nas vezuje s korenima. Danas, nasuprot tome, vrhunski ideal je imati najnoviju marku auta, tek proizvedeni mobilni telefon ili TV-aparat čime, bar za trenutak, podižemo vlastito samopouzdanje i postižemo bolji rejting na društvenoj lestvici, bar do pojave novijeg proizvoda.

12

U ekonomskoj nauci, konzumerizam predstavlja ekonomsku politiku koja ima za cilj da podstakne potrošnju, odnosno stav prema kojem slobodan izbor potrošača treba da diktira ekonomsku strukturu društva.

Um individue više ne teži oponašanju bogatih, već “slavnih” što znatno olakšava posao prodavcima kojima je dovoljno sa simuliraju slavu preko svojih medijskih i društvenih alata. Borba protiv konzumerizma kroz godine stvorila je emociju između kupaca i protivnika, te je to danas postao otvoreni okršaj društvenih normi i “odmetnika” putem etikete i odbacivanja.

3.1.Kupovina sama po sebi svrha

Kada se priča o ovom konceptu, on svakako nije novijeg datuma već datira još iz drevne Mesopotamije, a prvi nagoveštaji današnje prakse dolaze u sedamnaestom i osamnaestom veku u Velikoj Britaniji i Francuskoj gde srednja klasa želi da kopira svoje idole na vladarskim funkcijama. Na taj način dobijamo prvu fuziju luksuza i mode, što rezultira ljudskom pomamom za poštovanjem same kupovine, a ne više isključivo kupovine iz nužnosti.

Sirovine koje danas gotovo vladaju potražnjom mogu se vrlo lako povezati sa zavisnošću, pa tako ne čudi kako je jedan od glavnih faktora konzumerizma šećer (čija se upotreba povećala za hiljade postotnih jedinica kod prosečne osobe kroz svega par vekova), a tu su i duvan, čaj i kafa. Jačanjem potražnje razvija se i društveni inženjering koji putem potrošačke groznice ispunjava unapred pripremljene trendove i zamisli.

Male kvartovske prodavnice propadaju zbog velikih trgovačkih centara, a tu ideju prvi započinjee Robert Ceci još davne 1609. s “New Exchange” centrom. Takva zdanja postaju društvena okupljališta, oduzimajući tu ulogu sportskim i kulturnim arenama. Bernard Mandeville je još 1714. zaključio kako “prosperitet države zavisi od sebičnih interesa kupca”. Degradacija estetike bila je zapravo ključna u početnim fazama razvoja konzumerizma.

Marketing je krajem osamnaestog veka odigrao ključnu ulogu, stvarajući prve statusne simbole bez stvarne tržišne vrednosti. Izumitelj Josiah Wedgewood uviđa da se propagandnim tehnikama može manipulisati smer prevladavajućih ukusa i preferenci kupaca, te na taj način “naterati” iste da kupuju upravo njegov proizvod. On je tako pionir mode i prvi “trendseter”, kao i prvi PR vlastite manufakture.

Industrijska revolucija označila je promenu paradigme i kupci po prvi put na jednom mestu mogu kupiti gotovo sve što im treba, a puno češće – ne treba. Nova paradigma je kao cilj označila pomak od ustaljene prakse prema kojoj prosečan kupac Zapadnog sveta gotovo 90% prihoda troši na hranu i život. Henry Ford je pokrenuo masovnu proizvodnju i kupovinu na veliko čime je započela nova era konzumerizma.

Cena proizvoda je pala, količina rasla, kao i domet na tržištu. Društveni inženjering u tridesetim godinama prošlog veka razvija posebnu granu – konzumentski inženjering, a sve dolazi u fuziju s kapitalizmom i korporatizmom. Teoretičari razmatraju nužnost nepotrebne kupovine kao jedini daljnji razvoj društva u celini. Thorstein Veblen za takav društveni apsurd razvija termin “upadljivo trošenje”.On je prvi zaključio kako se društvo van svake pameti odlučuje na uništavanje vlastitog standarda i komfora da bi kupili nešto luksuzno s prevelikom cenom što im, zapravo, uopšte nije ni potrebno.

13

Smatrao je kako se to najčešće čini da bi se ljudi prezentovali u svetlu iznad svog standarda što usko povezuje s “kompleksom niže vrednosti”. Konačni razvoj u nekontrolisani konzumerizam dolazi devedesetih godina kada i obrazovni sistem pada u ralje potrošnje.

Danas je način života visoke klase postao standard za sve, pa tako kupac kupuje, zadužuje se i troši u tolikoj meri da ulazi u dužničko ropstvo. Kupljena roba više nije cilj, nego društveni standard. Um individualista više ne teži oponašanju bogatih, već “slavnih” što znatno olakšava posao prodavcima kojima je dovoljno da simuliraju slavu preko svojih medijskih i društvenih alata.

Još jedan važan problem u vezi sa konzumerizmom jeste taj da sa povećanjem konzumerizma, povećava potrošnja prirodnih resursa.

Sedam milijardi ljudi zahteva sve veće količine materijalnih resursa i na taj način desetkuju najbogatije svetske ekosisteme i izbacuju milijarde tona gasova u atmosferu. I bilo koje akcije svetskih vlada su osuđene na propast sve dok se ljudi sami ne vrate bazičnom načinu života.

Konzumerizam podrazumeva povećanu proizvodnju, jer se “apetiti” stanovništva naglo povećavaju pod uticajem reklame, pa tako industrija počinje da radi punom parom. To jeste dobro za stanovništvo u tom smislu da se otvaraju nova radna mesta ali nije dobro za okolinu i prirodne resurse.Resursi počinju naglo da se troše. Pa shodno tome na tržištu se pojavljuje mnoštvo novih proizvoda koji mogu zadovoljiti potrebe potrošača. Ali smanjenje prirodnih resursa dovodi do problema i suprotnosti sa samom definicijom održivog razvoja. Ukoliko trošimo previše resursa dolazede generacije neće imati te privilegije da uživaju u konzumerizmu kao što mi sada uživamo.Prosečni stanovnik SAD’a može mnogo više uživati u konzumerizmu nego na primer prosečni stanovnik Srbije. Jedan stanovnik SAD potroši godišnje deset tona najrazličitijih roba. Stručnjaci kažu da je za dnevne potrebe sasvim dovoljno 50 litara vode po glavi stanovnika. Istovremeno, prosečan stanovnik SAD troši neverovatnih 400 litara, što je gotovo deset puta više od proseka.

Konstantovali smo da konzumerizam dovodi do povećanja stope privrednog rasta koje su zasnovane najviše na eksplotaciju prirodnih resursa. Takva stopa eksplotacije ne može da se produžava u nedogled u jednom ograničenom sistemu kakva je Zemlja.    Efekat neodrživog korišćenja resursa može se već osetiti u sve većem broju ekonomskih, ekoloških i društvenih pitanja kao što su: privredne krize nastale zbog uništavanja resursa, klimatske promene i gubitak biodiverziteta ali i zdravstveni problemi koji su posledica zagađenja. Pored povećanih napora da se ljudska aktivnost ograniči na održiv nivo, ekološki i društveni problemi biće sve veći. 

14

4.ZAKLJUČAK

Napredak čoveka i porast stanovništva su se pojavili kao uzročnici ekološke krize i razaranja prirode, pa sam tim su i doveli u pitanje opstanak i čoveka i njegove okoline.Dosadašnji istorijski napredak zapravo predstavlja uništavanje prirode čiji smo i sami deo.Ekološki problemi su uočeni kada se priroda zbog sopstvene nemogućnosti samoregeneracije i samopročišćenja od posledica čovekovog delovanja, negativno odrazila na celokupan život na zemlji. Danas je više nego ikad ranije ugrožena povezanost čoveka i prirode i taj se odnos mora promeniti.

Sa porastom obima stanovništva rastu i industrijska proizvodnja i poljoprivreda kako bismo se mogli prehraniti. Sa rastom proizvodnje rastu i potrošnja i potrebe za „udobnim životom“ što za posedicu ima sve veću proizvodnju, potrošnju, stvaranje smeća i sveopšte zagađenje. I, što više stvaramo smeća, to više i narušavamo ekološke procese i ugrožavamo prirodu u njenom ekološkom procesu obnavljanja vode, vazduha i zemljišta.

Potrošnja jeste prirodna osobina svakog božjeg stvorenja. Sve što je stvoreno nešto i konzumira, jer ne opstoji samo po sebi. Da bismo živeli moramo uzimati hranu, piti vodu, udisati vazduh, grejati se toplinom Sunca. Svet je ustrojen tako da svi nešto konzumiraju. Razlika između čoveka i ostalih stvorenja je u tome što jedino čovek ima mogućnosti da konzumira više nego što mu je to potrebno za opstajanje. Samo čovek može da svojom potrošnjom dovede u pitanje vlastitu egzistenciju. Šta kazati za činjenicu da jedan stanovnik SAD potroši godišnje deset tona najrazličitijih roba. Stručnjaci kažu da je za dnevne potrebe sasvim dovoljno 50 litara vode po glavi stanovnika. Istovremeno, prosečan stanovnik SAD troši neverovatnih 400 litara, što je gotovo deset puta više od proseka. Malo je poznato da je, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (WHO), više od dve trećine stanovnika SAD gojazno tj. njihova gojaznost dramatično utiče na njihovo zdravstveno stanje. Isti izvor tvrdi da je gojaznost uzrokom 3 miliona smrti godišnje i da je čak milijardu odraslih osoba u svetu debelo a čak trista miliona s ozbiljnim zdravstvenim problemima zbog debljine. To nas vodi do činjenice da su najčešći razlozi smrti u modernim državama u uskoj vezi sa stilom življenja, prevelikom količinom holesterola, kardiovaskularnim bolestima, karcinomima, dijabetesom itd. Sve to jasno indicira da svet ima sasvim dovoljno resursa kojim se može prehraniti celokupno stanovništvo planete, ali je nevolja što svet ima previše bogatih ljudi čije su potrošačke aspiracije nezasite. 

15

Demografski rast i prevelika potrošnja jesu ozbiljni problem čovečanstva i treba im ozbiljno pristupiti istovremeno.Ovi problem se mogu umanjiti pre svega: planiranjem rađanja, edukacija stanovništva o reproduktivnom zdravlju, upotreba kontraceptivnih sredstava i sl., zatim smanjenje jaza između bogatih i siromašnih, smanjenje potrošačkih apetita, intenziviranje multikulturalnog globalnog političkog dijaloga o budućnosti planete, promovisanje aktivne uloge pojedinca u očuvanju i zaštiti životne sredine (obrazovanje, edukacija stanovništva, odgovorno ponašanje i sl.). Materijalna praksa održivog društva mora da podrazumeva: večitu potragu za efikasnijim ekološkim rešenjima, ozbiljan tretman svih ekoloških opasnosti, stalnu proveru projektovane ekološke politike, informisanje javnosti o ekološkim perfomansama ekoloških aktivnosti, proizvodne procese usaglašene sa najnovijim naučnim i tehničkim mogućnostima, sve proizvodnje moraju davati prednost, tj.prioritet realizaciji ekoloških ciljeva, tj.da ih inkorporiraju u svoju politiku, ekološke mere, ciljeve i standardi moraju biti integrisani u sve oblasti upravljanja preduzećima, realizacijom aktivnosti eko-menadžmenta očekuje se razvoj ekologije kao stalnog procesa. Eko-stručnjaci treba da imaju glavnu i završnu reč u uređivanju poslovnih-privrednih situacija i posledica, sve zaposlene u poslovnim sistemima trebalo bi edukovati u cilju izgradnje ekološki odgovornog ponašanja i svesti, glavni imperativ poslovne politike mora biti ekološka podobnost koja nastaje kao posledica: zaštite životne sredine, racionalne upotrebe energije i resursa, bezbedne upotrebe novonastalih proizvoda, ponovnim korišćenjem proizvoda, reciklažom te bezbednim deponovanjem. Dakle, bolest savremenog društva inicira drugačije poimanje mesta i uloge čoveka u svetu koji ga okružuje. 

Neophodna je promena modela i obrazaca ponašanja i shvatanja prirode, kao i njenog značaja za čoveka i život uopšte. Za napredak u budućnosti, ljudsko društvo mora da promeni svoju kulturu tako da održivost postane pravilo.

Moramo uvek imati na umu poučnu indijsku poslovicu koja kaže: „Kada posljednje drvo bude posečeno, kada poslednja reka bude zatrovana, kada poslednja riba bude uhvaćena,samo tada će čovek shvatiti da novac ne može da se jede“.Naravno, tada je to sve već – kasno.

16

LITERATURA

1.Andevski M., Ekologija i održivi razvoj, „CEKOM“, Novi Sad,2006.2.Đukanović M., Životna sredina i održivi razvoj, ”Elit”, Beograd,1996.3.Đukić P., Pavlovski M., Ekologija i društvo, ”Eko centar”,Beograd, 1999.4. Kenedi P., Priprema za dvadeset prvi vek, „Službeni glasnik“, Beograd,1997.5.Kolomejceva-Jovanović L., Principi održivog razvoja urešavanju globalnih ekoloških poblema, “Ecologica”, Beograd, 2011.6.Kovačević B., Knežević M., Ekologija i ekološka kriza, „Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske“, Banja Luka, 2009.7.Kovačević B., Ristić L., Knežević M., Sociologija naselja, „Narodna i univerzitetska biblioteka Republike Srpske“, Banja Luka, 2009.8. Kovačević I.Moderni pogled na svijet i ekološka kriza, Evropski defendologija centar za naučna, politička, ekonomska, socijalna, bezbjednosna, sociološka i kriminološka istraživanja Banja Luka, 2012.9. Malešević K., Čovek protiv sebe (Ogledi iz socijalne ekologije),“Ekonomski fakultet“, Beograd, 2004.10. Marković D.Ž., Socijalna ekologija,“Zavod za udžbenike inastavna sredstva”,Beograd, 1991.11. Milutinović S.,Urbanizacija i održivi razvoj,Fakultet zaštite na radu u Nišu, Niš, 2004.12. Mićović V., Globalizacija i novi svetski poredak, „Čigoja štampa“, Beograd, 2001.13. Pečujlić M., Globalizacija: dva lika sveta, „Gutembergova galaksija“, Beograd, 2002.

17