Deo I · Web viewIzmeđu štednje i privrednog razvoja postoji dvostrana povezanost: s jedne strane štednja se pojavljuje kao uslov i osnovni preduslov privrednog razvoja, a s druge

Docent dr Dejan ĐurićProf. dr Miroslav Đorđević

Prof. dr Radovan Tomić

NACIONALNA EKONOMIJA

Novi Sad, 2012. godine

NACIONALNA EKONOMIJA

AUTORIDocent dr Dejan ĐurićProf. dr Miroslav ĐorđevićProf. dr Radovan Tomić

RECENZENTIProf. dr Slobodan Cvetanović,Ekonomski fakultet NišDocent dr Igor Mladenović,Ekonomski fakultet Niš

IZDAVAČ.................ZA IZDAVAČA.................ŠTAMPA................TIRAŽ..........

ISBN ............

SVA PRAVA SU ZADRŽANA. NI JEDAN DEO OVE PUBLIKACIJE NE MOŽE BITI REPRODUKOVAN NITI SMEŠTEN U SISTEM ZA PRETRAŽIVANJE ILI TRANSMITOVANJE U BILO KOM OBLIKU, BEZ PRETHODNE DOZVOLE AUTORA I IZDAVAČA.

2

PREDGOVOR

Knjiga Nacionalna ekonomija je udžbenik pisan za istoimeni predmet na prvoj godini osnovnih studija na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija u Novom Sadu. U okviru predmeta Nacionalna ekonomija, studenti će se baviti izučavanjem ekonomske i društvene stvarnosti Republike Srbije.

Nacionalna ekonomija je primenjena makroekonomska disciplina koja se bavi konkretnim proučavanjem određene privrede kao velikog ekonomskog sistema. Predmet njenog proučavanja je globalna ekonomska stvarnost naše zemlje, posmatrana u svetlu jedinstva ekonomskog rasta, strukturnih promena i načina funkcionisanja privrede.

Privreda naše zemlje je suočena sa mnogobrojnim problemima u njenom funkcionisanju. Oni se, pre svega, ogledaju u lošem vođenju ekonomske politike, visokoj nezaposlenosti, visokoj inflaciji, strukturnim neusklađenostima, opadanju proizvodnje i spoljno-trgovinskog prometa, socijalnom raslojavanju i padu životnog standarda. Duboka društvena i privredna kriza proizvodi teške ekonomske posledice, ali istovremeno otvara prostor naučnim istraživačima za kritička preispitivanja i nastanak novih teorijskih saznanja kojima se ukazuje na greške koje su načinjene. S obzirom da privredna praksa uvek iznosi na svetlost dana brojne ekonomske probleme, oni zahtevaju teorijska objašnjenja i odgovarajući način njihovog razrešenja. U tom smislu, zadatak Nacionalne ekonomije kao primenjene makroekonomske discipline nije samo da bude pasivan posmatrač i evidentičar ekonomskih zbivanja u našoj zemlji. Naprotiv, svojim naučnim dostignućima ona mora doprinositi kvalitativnim promenama domaćih privrednih aktivnosti, pružanju naučne osnove za kreiranje i pravilno vođenje ekonomske politike, kao i ukupnom društveno-ekonomskom razvoju naše zemlje.

Udžbenik Nacionalna ekonomija pisan je prema nastavnom planu i programu Visoke poslovne škole strukovnih studija u Novom Sadu. Za sve sugestije i stručni napor koji su uložili u recenziranju knjige, autori izražavaju veliku zahvalnost prof. dr Slobodanu Cvetanoviću, redovnom profesoru Ekonomskog fakulteta u Nišu i dr Igoru Mladenoviću, docentu Ekonomskog fakulteta u Nišu.

Novi Sad, 2012.Autori

3

SADRŽAJ

PRVI DEO

MAKROEKONOMSKI PRISTUP IZUČAVANJU NACIONALNE EKONOMIJE

Glava I

NACIONALNA EKONOMIJA KAO PRIMENJENA MAKROEKONOMSKA DISCIPLINA

1. EKONOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA.............................................122. POJAM MAKROEKONOMIJE…………………………………………....13

2.1. Osnovni pravci razvoja makroekonomije………………………....152.2. Sredstva makroekonomske analize (ekonomski modeli iupotreba dijagrama)................................................................................193. PREDMET IZUČAVANJA NACIONALNE EKONOMIJE...........22

Glava IIAGREGATNI IZRAZI PROIZVODNJE

1. BRUTO DOMAĆI PROIZVOD KAO MERA EKONOMSKOG BLAGOSTANJA...............................................................................................26

1.1. Merenje i definisanje bruto domaćeg proizvoda.............................261.2 Ostale mere ekonomskog i društvenog blagostanja.........................30

2. KOMPONENTE BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA.................................323. NOMINALNI I REALNI BRUTO DOMAĆI PROIZVOD..........................34

3.1. Deflator bruto domaćeg proizvoda………………………………..35

Glava IIIPRIVREDNI RAST I PRIVREDNI RAZVOJ

1. POJAM PRIVREDNOG RASTA I PRIVREDNOG RAZVOJA..................402. ŠTEDNJA I INVESTICIJE U FUNKCIJI PRIVREDNOG RASTA............423. EFEKTIVNOST INVESTICIJA I PRIVREDNI RAST................................46

4

DRUGI DEO

OSNOVI MAKROEKONOMIJE(Analiza funkcionisanja privrede na dugi i kratak rok)

Glava I

MAKROEKONOMIJA NA DUGI ROK1. DUGOROČNI PRIVREDNI RAST………………………………………..53

1.1. Ekonomska interpretacije dugog i kratkog roka………………….531.2. Dugoročni privredni rast u svetu………………………………….541.3. Determinante privrednog rasta……………………………………57

2. ŠTEDNJA, INVESTICIJE I FINANSIJSKI SISTEM……………………...612.1. Finansijski sistem kao posrednik između štednje i investicija……61

2.1.1. Koncept sadašnje vrednosti novca……………………...632.2. Štednja i investicije u jednačini BDP……………………………..652.3. Tržište zajmovnih sredstava i kamatna stopa……………………..662.4. Dejstvo ekonomske politike na štednju i investicije……………...68

3. NEZAPOSLENOST………………………………………………………...713.1. Razlozi postojanja dugoročne (prirodne) nezaposlenosti…………743.2. Rigidnost realnih plata kao uzrok dugoročne nezaposlenosti…….76

4. MONETARNA EKONOMIJA I SAVREMENI NOVAC…………………794.1. Karakteristike i funkcije savremenog novca……………………...794.2. Novčana masa (novčani agregati)………………………………...804.3. Uloga centralne banke u regulisanju količine novca u privredi…..814.4. Kreiranje novca od strane poslovnih banaka (monetarno-kreditna multiplikacija)…………………………………………………………834.5. Inflacija…………………………………………………………...86

4.5.1. Kvantitativna teorija novca……………………………..864.5.2. Ravnoteža na tržištu novca (privreda na dugi rok)……..874.5.3. Fišerov efekat…………………………………………...904.5.4. Troškovi inflacije……………………………………….92

5. EKONOMIJA OTVORENE PRIVREDE – OSNOVNI POJMOVI……….935.1. Nominalni i realni devizni kurs…………………………………...95

5

Glava I

MAKROEKONOMIJA NA KRATAK ROK(Model agregatne tražnje i agregatne ponude)

1. AGREGATNA TRAŽNJA I AGREGATNA PONUDA…………………..981.1. Osnovne razlike između dugog i kratkog roka…………………...981.2. Model agregatne tražnje i agregatne ponude……………………..99

1.2.1. Osnovna obeležja krive agregatne tražnje……………..1001.2.2. Osnovna obeležja krive agregatne ponude…………….103

1.3. Model agregatne ponude i agregatne tražnje (od kratkog ka dugom roku)………………………………………….109

2. EFEKTI MONETARNE I FISKALNE POLITIKE NA AGREGATNU TRAŽNJU……………………………………………………………………113

2.1. Uticaj monetarne politike na agregatnu tražnju…………………1132.1.1. Teorija preferencije likvidnosti………………………..114

2.2. Uticaj fiskalne politike na agregatnu tražnju…………………….1183. FILIPSOVA KRIVA (ODNOS IZMEĐU INFLACIJE I NEZAPOSLENOSTI)………………………………………………………..120

3.1. Kratkoročni izbor između inflacije i nezaposlenosti…………….1204. EFIKASNOST MAKROEKONOMSKE POLITIKE..................................124

4.1. Aktivna ili pasivna ekonomska politika........................................1244.2. Čvrsto definisana ili diskreciona ekonomska politika...................1274.3. Pravila monetarne i fiskalne politike.............................................127

TREĆI DEO

OCENA MAKROEKONOMSKIH KRETANJA U SVETLU KARAKTERISTIČNIH PERIODA RAZVOJA NACIONALNE

EKONOMIJE

Glava I

RAZVOJ NACIONALNE EKONOMIJE U POSLEDNJOJ DECENIJI 20. VEKA

1. POLITIČKA NESTABILNOST I KOLAPS PRIVREDE………………...1311.1. Prekid procesa tranzicije kao posledica nepovoljnih ekonomsko - političkih okolnosti........................................................131

6

1.2. Drastično opadanje nivoa ekonomskih aktivnosti i promene privredne strukture...............................................................................134

2. HIPERINFLACIJA I SOCIJALNO RASLOJAVANJE STANOVNIŠTVA...........................................................................................1393. PROGRAM MONETARNE REKONSTRUKCIJE I EKONOMSKOG OPORAVKA ZEMLJE (AVRAMOVIĆEV PROGRAM)............................1434. OCENA PRIVREDNIH KRETANJA U PERIODU 1995-2000. GODINE……………………………………………………………………..145

4.1. Iluzija ekonomskog rasta u drugoj polovini 90-ih godina 20. v...1525. OPADANJE NIVOA IZVOZA I KONKURENTNOSTI PRIVREDE TOKOM POSLEDNJE DECENIJE 20. VEKA...............................................153

5.1. Razmere opadanja izvoznih aktivnosti.......................................1546. KRETANJA NA TRŽIŠTU RADNE SNAGE TOKOM DEVEDESETIH GODINA 20. VEKA........................................................................................157

Glava II

PRIVREDNA KRETANJA U NACIONALNOJ EKONOMIJI POSLE 2000. GODINE

1. EKONOMSKA KRETANJA I MAKROEKONOMSKA POLITIKA U PERIODU 2001–2008. GODINA……………………………………………160

1.1. Ukidanje ekonomskih sankcija i međunarodna reintegracija zemlje………………………………………………………………...160 1.2. Makroekonomska kretanja u periodu od 2001-2008. godine.......1611.3. Globalna ocena privrednih kretanja i makroekonomske politike u periodu od 2001-2008. godine...........................................................165

2. MAKROEKONOMSKA KRETANJA U SRBIJI U SVETLU UTICAJA GLOBALNE EKONOMSKE KRIZE .............................................................1693. KRETANJA NA TRŽIŠTU RADNE SNAGE (POSLE 2000. GODINE)..176

3.1. Nacionalna strategija zapošljavanja – prioriteti i ciljevi...............1814. STANJE SPOLJNOG DUGA SRBIJE U PERIODU POSLE 2000. GODINE...................................................................................185

4.1. Potreba vođenja politike održivog javnog duga............................1865. KARAKTERISTIKE SPOLJNOTRGOVINSKE RAZMENE I POTREBA JAČANJA IZVOZNIH AKTIVNOSTI...........................................................188

5.1. Liberalizacija trgovine u funkcij ekonomskog rasta.....................1885.2. Karakteristike spoljnotrgovinske razmene posle 2000. godine....1895.3. Potreba jačanja izvoznih aktivnosti nacionalne privrede.............193

7

5.4. Izvozna struktura kao izvor problema domaćeg izvoza.............. 1975.5. Geografska struktura izvoza srpske privrede................................200

6. KONKURENTNOST NACIONALNE EKONOMIJE……………………2056.1. Pojam i faktori konkurentnosti ekonomije....................................2056.2. Analiza konkurentnosti privrede Srbijе........................................207

7. POTREBA IZGRADNJE PROINVESTICIONO I IZVOZNO ORIJENTISANOG MODELA EKONOMSKOG RASTA.............................214

7.1. Sektorska struktura formiranja BDP – potreba većeg učešća razmenljivih dobara..............................................................................2157.2. Struktura upotrebe BDP – potreba većeg učešća investicija.........218

ČETVRTI DEO

OSNOVNE PRETPOSTAVKE RAZVOJA NACIONALNE EKONOMIJE U NAREDNOM PERIODU

Glava I

OSNOVNI POTENCIJALI RAZVOJA NACIONALNE EKONOMIJE1. GEOGRAFSKI POLOŽAJ I PRIRODNI RESURSI KAO POTENCIJALI PRIVREDNOG RAZVOJA.............................................................................2212. STANOVNIŠTVO KAO POTENCIJAL PRIVREDNOG RAZVOJA.......224

2.1. Demografska kretanja u Srbiji.......................................................2252.2. Obrazovanje stanovništva kao faktor privrednog razvoja.............229

2.2.1. Obrazovna i kvalifikaciona struktura stanovništva...........2293. PRIVREDNA INFRASTRUKTURA KAO POTENCIJAL RAZVOJA....233

Glava II

RAZVOJ INDUSTRIJE I POLJOPRIVREDE KAO OKOSNICA PRIVREDNOG RAZVOJA

1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE RAZVOJA INDUSTRIJE.....................2381.1. Industrijska proizvodnja u svetlu tranzicije srpske privrede.........2381.2. Ciljevi industrijskog razvoja u budućem periodu..........................244

2. KARAKTERISTIKE RAZVOJA POLJOPRIVREDE................................2472.1. Stanje, problemi i ciljevi razvoja poljoprivrede u budućem

8

periodu..................................................................................................247

Glava III

REGIONALNI ASPEKT PRIVREDNOG RAZVOJA SRBIJE1. NASLEĐENI PROBLEMI U REGIONALNOM RAZVOJU SRBIJE.......2522. DEFINISANJE I TIPOLOGIJA EKONOMSKIH REGIONA....................2553. RAZMERE REGIONALNIH NEJEDNAKOSTI I AKTUELNI PROBLEMI U REGIONALNOM RAZVOJU SRBIJE.......................................................2574. OSNOVNI CILJEVI POLITIKE REGIONALNOG RAZVOJA................261

PETI DEO

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE KAO RAZVOJNA ŠANSA PRIVREDE SRBIJE

Glava I

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE KAO OBLIK MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA

1. GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE……………………………....2662. OSNOVNE KARAKTERISTIKE STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA………………………………………………………………..267

2.1. Podela stranih direktnih investicija……………………………...2692.2. Osnovni mehanizmi realizacije stranih direktnih investicija…....2712.3. Osnovni motivi preduzimanja stranih direktnih investicija……..2732.4. Globalne organizacije kao nosioci stranih direktnih investicija...274

3. UTICAJ STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA NA PRIVREDNU AKTIVNOST ZEMLJE DOMAĆINA............................................................276

3.1. Strane direktne investicije u funkciji podsticanja spoljnotrgovinske razmene zemlje domaćina…………………………………………....276

3.1.1. Uticaj stranih direktnih investicija na izvoz zemlje domaćina..................................................................................278

3.2. Strane direktne investicije i transfer tehnologije...........................2814. FAKTORI PRIVLAČENJA STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA…...283

9

4.1. Pravni sistem kao faktor privlačenja stranih direktnih investicija……………………………………………………………..2834.2. Kredibilitet političkog sistema kao faktori privlačenja stranih direktnih investicija..............................................................................285

5. OGRANIČENJA ZA STRANA ULAGANJA............................................2866. POLITIKA STRANIH INVESTICIONIH ULAGANJA............................287

Glava II

STRANE DIREKTNE INVESTICIONE AKTIVNOSTI U PRIVREDI SRBIJE

1. STRANE DIREKTNE INVESTICIONE AKTIVNOSTI TOKOM POSLEDNJE DECENIJE 20. VEKA..............................................................290

2. OBIM I DINAMIKA STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA POSLE 2000. GODINE................................................................................................292

3. ANALIZA RIZIKA ZEMLJE U SVETLU STRANIH INVESTICIONIH AKTIVNOSTI U REPUBLICI SRBIJI...........................................................298

3.1. Definisanje i oblici ispoljavanja rizika zemlje..............................2983.2. Analiza rizika zemlje i primenjena metodologija..........................3023.3. Upravljanje rizikom zemlje……………………………………...3053.4. Politički i ekonomski rizici u Srbiji...............................................306

4. POTREBA OTKLANJANJA OGRANIČENJA ZA STRANA ULAGANJA.....................................................................................................3085. PERSPEKTIVE ZA STRANA ULAGANJA..............................................314LITERATURA.................................................................................................318

10

Deo I

MAKROEKONOMSKI PRISTUP IZUČAVANJU NACIONALNE EKONOMIJE

11

Glava I

NACIONALNA EKONOMIJA KAO PRIMENJENA MAKROEKONOMSKA DISCIPLINA

1. EKONOMIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA

Pojam "ekonomija" potiče od grčke reči iokos (kuća, gazdinstvo) i nomos (pravilo, zakon), tako da se njeno prvobitno značenje može odrediti kao veština upravljanja domaćinstvom. Samo na prvi pogled to može delovati začuđujuće jer su u suštini i domaćinstva i privreda međusobno tesno povezani. Kao što se u domaćinstvima donose odluke o upotrebi ograničenih resursa kojima ona raspolažu, tako se i u privredi i celom društvu upravlja oskudnim društvenim resursima.

Oskudnost resursa znači da je moguće ponuditi samo manju količinu nečega od one količine koju bi pojedinci želeli da imaju. Zbog oskudnosti resursa koji ljudima stoje na raspolaganju, oni su prinuđeni da stalno vrše izbor jer nisu u mogućnosti da zadovolje sve svoje želje i potrebe.

Naučna disciplina koja se najdirektnije bavi problemom oskudnosti jeste ekonomska nauka. Ekonomska nauka ili ekonomija stalno traga za odgovorima na suštinsko pitanje: kako i na koji način ograničene resurse i dobra dovesti u odgovarajuću funkcionalnu i strukturnu relaciju sa neograničenim i rastućim potrebama ljudi, kroz naučno objašnjenje suštine ekonomskih pojava i predlaganje odgovarajućih ekonomskih politika. Ekonomska nauka, dakle, analizira kako treba koristiti retke i ograničene resurse u nekom društvu da bi se proizvodila dobra i vršila njihova raspodela između različitih grupa ljudi, s ciljem da se optimizira pozitivna razlika između ostvarenih rezultata i troškova.

Zadatak ekonomske nauke je da glavnim ekonomskim akterima (preduzećima, domaćinstvima i državi) pruža moguća teorijska objašnjenja i rešenja ekonomskih problema sa kojima se oni svakodnevno suočavaju, kao i da doprinese ostvarivanju bržeg i stabilnog ekonomskog razvoja i blagostanja ljudi.

Ekonomija kao nauka pokriva veliki broj tema, a kao najosnovnije zadatke ekonomske nauke navodimo sledeće:1

1 Rosić I., Veselinović P., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet u Kragujevcu, 2006., str.4.

12

- ekonomija pita šta (koja dobra i usluge) treba proizvoditi, kako ta dobra i usluge proizvoditi i za koga treba proizvoditi;

- ekonomija proučava kretanja u celoj privredi, trendove kretanja cena, proizvodnje, nezaposlenosti i spoljne trgovine;

- ekonomija je znanje izbora. Ona proučava kako ljudi odabiraju oskudne ili ograničene proizvodne resurse (rad, oprema, tehničko znanje i sl.) da bi proizveli različite robe (kao što su pšenica, pirinač, odeća, obuća, kompjuteri, projektili ili borbeni avioni) i izvršili raspodelu na potrošnju, ratne potrebe ili izvoz;

- ekonomija je nauka o novcu, bankarstvu, tržištu, kapitalu, finansiranju privrednog razvoja itd.;

- ekonomija je proučavanje trgovine između država. Ona pomaže da se objasni zašto države izvoze neka dobra i uvoze druga. Uz to proučava uticaje raznih ekonomskih i neekonomskih prepreka na državnim granicama;

- ekonomija je veština privređivanja, odnosno sposobnost pribavljanja neophodnih dobara za život;

- ekonomija omogućava sagledavanje uslova kako ostvariti "maksimalne rezultate uz minimalna ulaganja" materijalnih, kapitalnih i kadrovskih potencijala, odnosno kako da se raspoloživom količinom resursa ostvari što veći pozitivni ekonomski rezultat.

Lista je dugačka, a mogli bismo je i produžiti. No, ukoliko sažmemo sve prethodne definicije, pronalazimo zajedničku misao:

Ekonomija je naučna disciplina koja proučava osnovna pravila ponašanja ekonomskih subjekata i ekonomske zakonitosti u ekonomskim aktivnostima. U svakoj epohi razvoja, ekonomija proučava ekonomske aktivnosti, kao i način na koji društvo koristi oskudne resurse radi proizvodnje dobara i usluga i vrši njihovu raspodelu među članovima društva.

2. POJAM MAKROEKONOMIJE

Ekonomska nauka se u zavisnosti od načina posmatranja ekonomskih pojava može podeliti na: mikroekonomiju i makroekonomiju.

Mikroekonomija je ekonomska disciplina koja proučava kako domaćinstva i preduzaća donose ekonomske odluke i kako međusobno deluju na pojedinim tržištima. Mikroekonomija je usmerena na individualne odluke ekonomskih subjekata. Ona se bavi pitanjima kao što su: kako se određuju cene pojedinih proizvoda - npr. automobila, koliko automobila treba da proizvodi neka fabrika ovog proizvoda, zašto pojedinci više vole automobile od bicikala, kako proizvođači odlučuju da li da proizvode automobile ili bicikle itd. Ovde je,

13

dakle, naglasak na individualnom izboru i analizi faktora koji utiču na izbor konkretnog proizvoda ili usluge.

Za razliku od mikroekonomije, makroekonomija predstavlja granu ekonomske nauke koja se bavi analizom ponašanja celokupne privrede, proučavajući međusobne odnose proizvodnje, prihoda, zaposlenosti, cena i drugih ekonomskih varijabli. Radi se, dakle, o obliku ekonomske analize čiji je predmet istraživanja ukupna ekonomska aktivnost u razmerama jedne nacionalne privrede.

U jednoj nacionalnoj privredi, kao što je npr. privreda Srbije, u svakom trenutku se odvija ogroman broj pojedinačnih ekonomskih aktivnosti. Te aktivnosti preduzimaju razni ekonomski akteri na našem tržištu, kao što su: preduzeća, država, potrošači, radnici, menadžeri, vlasnici preduzeća i dr. Pri tome, svi nabrojani privredni učesnici se ponašaju na različite načine. Neki od njih mogu npr. povećavati cene svojih proizvoda ili usluga, drugi te cene mogu držati nepromenjenim, dok ih treći mogu smanjivati. Upravo iz tih razloga makroekonomija ima zadatak da u tom mnoštvu različitih pojedinačnih aktivnosti privrednih subjekata analizira prosek hiljada i hiljada pojedinačnih promena ekonomskog ponašanja.

Makroekonomija je, dakle, fokusirana na šira pitanja ekonomske nauke. Ona, u tom smislu, analizu usmerava sa individualnih akcija ka proučavanju ukupnih ekonomskih kretanja. Najveći broj glavnih pitanja kojima se bavi makroekonomija uključuje2: Šta određuje tekući nivo ukupne proizvodnje, nezaposlenosti, cena, spoljne trgovine? Šta određuje promene ovih varijabli u kratkom, a šta u dugom roku? Zašto je dohodak danas veći nego pre 50 ili 100 godina? Šta uzrokuje recesiju (opadanje proizvodnje i zaposlenosti ispod nivoa pune iskorišćenosti resursa tj. ispod optimalnog nivoa), a šta ekspanziju (ekonomsko napredovanje)? Šta utiče na kratkoročne fluktuacije društvenog proizvoda? Šta su uzroci inflacije tj. opšteg porasta cena u privredi? Šta određuje dugoročni prosečni nivo cena u privredi? Šta određuje kratkoročne fluktuacije rasta cena? Kako objasniti fenomen istovremenog rasta nezaposlenosti i rasta cena? Kakav je značaj trgovinskog bilansa, deficita ili suficita na funkcionisanje privrede i šta određuje njegovo kretanje u kratkom i dugom roku? Šta određuje komponente agregatne tražnje (potrošnja, investicije, državna potrošnja, salgo trgovinskog bilansa) čime je definisana agregatna

2 2 Čobeljić N., Rosić I., Pitić G., Makroekonomija i privedni razvoj, Komino Trade, Kraljevo, 1997.god., str.4.

14

ponuda i šta određuje agregatni proizvod?3 Ovo su samo neka od pitanja na koja makroekonomisti pokušavaju da pruže odgovor.

Različiti uglovi sagledavanja i analize ekonomske stvarnosti i privrednih kretanja, ipak nisu dovoljan razlog da makroekonomiju posmatramo potpuno odvojeno od mikroekonomije. Naprotiv, ove dve ekonomske discipline su međusobno blisko povezane, a razvoj ekonomske nauke u svetu u poslednje vreme se sve više usmerava u pravcu proučavanja mikroekonomskih osnova makroekonomije. Ovo, između ostalog, potvrđuju i programi ekonomskih reformi zemalja u tranziciji koje su prelazak ovih ekonomija na tržišne principe poslovanja zasnivale na spoju mikroekonomskih i makroekonomskih reformi kao osnovnim pretpostavkama transformacije posmatranih zemalja u moderne tržišne privrede.

2.1. Osnovni pravci razvoja makroekonomije

Nastanak makroekonomije se uglavnom vezuje za 1936. godinu i pojavu dela Džona Majnarda Kejnza (1883 – 1946) “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca”. Naime, do pojave Kejnzove knjige, ekonomija se pretežno bavila mikroekonomskim problemima. Njegovo delo je izvršilo prevrat u ekonomskoj teoriji, pa se često govori i o tzv. “Kejnzijanskoj revoluciji”. Ova revolucija je bila inspirisana najtežom ekonomskom krizom koja je pogodila kapitalizam (1929. – 1933. god.), poznatom pod nazivom Velika ekonomska kriza ili Velika depresija. Osim ovog događaja, nastanku makroekonomije kao posebne ekonomske discipline doprinela su i sledeća dva događaja: došlo je do identifikacije privrednih ciklusa kao obnovljivih ekonomskih fenomena, kao i do napretka ekonomske statistike koja je počela da sakuplja i sistematizuje agregatne podatke koji su pružali podlogu za makroekonomska istraživanja.4

Do pojave Kejnza i njegovih ekonomskih ideja, u ekonomskoj teoriji je dominirala klasična ekonomska škola (najpoznatiji predstavnici: A. Smit, D. Rikardo, V. Peti i dr.), koja je stajala na stanovištu da tržišne snage same po sebi sprečavaju nastanak dubljih kriza i ozbiljniju nezaposlenost. Tržište je posmatrano kao samoregulišući sistem u kojem potpuna konkurencija vodi

3 Agregatna tražnja je određena ukupnom potrošnjom pojedinaca i domaćinstava, potrošnjom preduzeća - investicijama, potrošnjom i investicijama države i potrošnjom stranaca – neto izvozom. Agregatna ponuda je jednaka ukupnoj količini dobara i usluga koja je nacionalna privreda voljna da proizvede pri datom nivou cena u određenom vremenskom periodu.4 Privredni ciklusi označavaju neravnomeran rast društvene proizvodnje tj. smenjivanje perioda recesije i ekspanzije.

15

sistem ka ravnoteži. Ukoliko je lični interes najefikasniji pokretač privredne aktivnosti, onda je državna intervencija suvišna, jer mu je protivna, smatrali su pripadnici klasične ekonomske škole. Shvatanja klasične teorije o sposobnosti tržišne privrede da pomoću tržišnog mehanizma spreči nastanak ekonomskih poremećaja, upućivala su, dakle, na potrebu odsustva državne intervencije u procesu regulisanja privrednih tokova.

Međutim, nastanak Velike ekonomske krize ozbiljno je doveo u pitanje osnovne postavke klasične ekonomske škole, s obzirom na to da je u mnogim kapitalističkim zeljma došlo do duboke recesije i masovne nezaposlenosti. Na primer, pomenuta kriza je dovela do najvećeg ekonomskog pada u istoriji privrede SAD. Ukupna proizvodnja američke privrede je u periodu između 1929. i 1933. godine opala za 27%, a nezaposlenost se povećala sa 3% na 25%. Istovremeno, nivo cena je tokom te četiri godine opao za 22%. Mnoge druge zemlje zabeležile su sličan pad proizvodnih aktivnosti i cena, kao i rast nezaposlenosti.

Reagujući na veliki izazov koji je pomenuta kriza nametnula ekonomskoj nauci, Džon Majnard Kejnz je svojim radom postavio temelje moderne makroekonomije. Njegova centralna tvrdnja je bila da tržišni sistem ne može biti samoregulišući tj. da tzv. “nevidljiva ruka” tržišta nije u stanju da garantuje nizak nivo nezaposlenosti i visok nivo proizvodnje.

Velika ekonomska kriza je po mišljenju Kejnza pokazala svu nesposobnost tržišta kao samoregulišućeg mehanizma, a klasična ekonomska teorija nije imala objašnjenje nastale situacije. Ogroman pad proizvodnje i zaposlenosti nije izgledao kao privremeno udaljavanje od ravnoteže, na šta je upućivao klasičan model.

Kejnz je isticao da je privreda podložna velikim varijacijama koje su, pre svega, rezultat promena poslovne klime između optimizma i pesimizma, što značajno utiče na nivo investiranja u privredi. Prema njegovom mišljenju, u uslovima dominacije pesimističkih poslovnih očekivanja privreda može zapasti u probleme zbog opadanja obima investiranja i nivoa agregatne tražnje, kao što se to dogodilo 30-ih godina 20. veka.

Nastanak Velike ekonomske krize doveo je do toga da privredni ciklusi počinju da se posmatraju kao nešto što može da se reguliše, a veliki broj ekonomista počinje da prihvata stav da monetarna i fiskalna politika mogu i treba da se koriste kao instrumenti za promenu (u ovom slučaju za povećanje) agregatne tražnje, kako bi se osiguralo povećanje nivoa proizvodnje i zaposlenosti.5 Kejnzijanska revolucija dovodi, dakle, do afirmisanja uloge

5 Monetarna politika je deo ekonomske politike koja koristi razne instrumente u cilju uticaja na ponudu i tražnju za novcem. Fiskalna politika podrazumeva upotrebu državnih prihoda i rashoda za ostvarivanje

16

države u regulisanju ekonomskih aktivnosti i eliminisanju kriznih situacija u privredi.

Kejnzova ekonomska koncepcija dominirala je u oblasti ekonomske teorije sve do 70-ih godina 20. veka. Duboko se verovalo da država treba da sprečava ekonomske varijacije aktivnim merama fiskalne i monetarne politike. Potporu takvim verovanjima davao je snažan i stabilan razvoj većine kapitalističkih zemalja koji nije bio praćen visokom inflacijom. Sve to je do 70-ih godina pružalo osnovu za verovanja da su ekonomisti uspeli da u potpunosti shvate način funkcionisanja privrede.

Međutim, posle dugog perioda dominacije kejnzijanskog ekonomskog koncepta, dolazi do pojave stagflacije tj. istovremenog nastanka stagnacije (niskog ili negativnog rasta proizvodnje i visoke nezaposlenosti) i visoke inflacije. Neuspeh pripadnika kejnzijanske škole da objasne uzroke nastanka stagflacije doveo je do nastanka novih teorijskih pravaca u ekonomiji. Iznošenjem tvrdnje da je upravo aktivistička ekonomska politika koja je podrazumevala značajno učešće države u ekonomskom životu bila osnovni uzrok nestabilnosti privreda i pojave stagflacije, kritičari kejnzijanskog ekonomskog koncepta uvode svojevrsnu kontrarevoluciju u sferu ekonomske teorije.

Kao najznačajniji kritičari kejnzijanizma i predstavnici novog talasa baziranog na starim idejama klasične škole, javljaju se nobelovci Milton Fridman i Robert Lukas sa Čikaškog univerziteta. Fridman je postao predvodnik novog teorijskog pravca koji dobija naziv monetarizam.

Monetaristi reafirmišu stare ideje da su tržišne privrede samoregulišuće, da je aktivistička ekonomska politika nepotrebna i da je stabilna ponuda novca osnova stabilnog funkcionisanja privreda, što isključuje aktivnu ulogu države u smislu njenog uticaja na često menjanje ponude novca.

Profesor Lukas je stao na čelo tzv. novoklasične ekonomije koja se zasniva na teoriji racionalnih očekivanja. U članku “Rules, Discretion and Role of Economic Advisor”, R. Lukas je izneo niz argumenata zbog kojih ne treba sprovoditi državnu intervenciju, a koji se u mnogome poklapaju sa stavovima Fridmana.6 Nova klasična ekonomija je mnogo oštrije kritikovala kejnzijanizam u odnosu na monetariste. Lukas je, u tom smislu, istakao da su ideje nove klasične ekonomije zadale smrtni udarac kejnzijanizmu.7 Novi klasičari su smatrali da je kejnzijanizam nespojiv sa tzv. racionalnim očekivanjima koja

ciljeva i zadataka makroekonomske politike.

6 R. Froyen – “Macroeconomics”, 1996.7 B. Snowdon idr. “A Modern Guide to macroeconomics”, 1994.

17

pojedinci i firme formiraju u pogledu predviđanja budućih ekonomskih događaja, a upravo su ta očekivanja, po njihovom mišljenju, osnovni razlog što promene u ekonomskoj politici imaju mnogo slabiji efekat na funkcionisanje privrede nego što su to predviđali kejnzijanci.

Nastanak novih ekonomskih teorija uključuje i sledeće teorije: teoriju realnih privrednih ciklusa i teoriju ekonomije ponude. Teorija realnih privrednih ciklusa ukazuje na značaj tehnoloških šokova koji uzrokuju nastanak varijacija u privrednim kretanjima, dok ekonomija ponude akcenat stavlja na podsticanje ponude, pre svega, kroz smanjivanje poreskih opterećenja privrede.

Sredinom 80-ih godina 20. veka, kao odgovor na teoretsku krizu kejnzijanizma, dolazi do pojave koncepta novih kejnzijanaca8 (najznačajniji predstavnici: Mankju, Štiglic, Romer i dr.). Novi kejnzijanci ostaju na liniji rigidnih nadnica i cena u kratkom roku, ali nastoje i da obezbede mikroekonomske osnove makroekonomije. Oni odbacuju ideje nove klasične ekonomije da se sva tržišta automatski uravnotežuju. Prihvatajući racionalna očekivanja, novi kejnzijanci ipak smatraju da čak i u situaciji kada je državna intervencija u potpunosti anticipirana, ona može uticati na promene realnih varijabli jer informacije o ekonomskoj politici postaju dostupne tek nakon što su zaključeni dugoročni ugovori između ekonomskih subjekata.

Iako je Kejnzova anticiklična politika omogućila izlaz kapitalističkoj privredi iz krize, ona se danas smatra sve manje efikasnom, jer je Kejnz svoju teoriju razvio za svet izolovanih nacionalnih ekonomija koje danas skoro da i ne postoje. Takođe, danas je jasno da su privrede, pored osetljivosti na promene investicija, ranjive i osetljive i na mnoge druge vrste šokova, kao i to da sposobnost privrede da se prilagodi šokovima zavisi i od njenih ekonomskih institucija. Ipak, i pored mnogih osporavanja, nesporno je da je Kejnzova teorija odigrala značajnu ulogu u razvoju ekonomske nauke i formiranju ekonomske politike zapadnih privreda, te je, u tom smislu, pogrešno o njoj preterivati u jednom ili drugom smeru.

Različiti makroekonomski teorijski pravci, kao što smo videli, zastupaju širok spektar ekonomskih stavova koji su često veoma suprostavljeni. Glavni nesporazumi između ekonomista vezuju se za različita gledanja na ponašanja cena i plata u privredi. Ipak, može se reći da danas većina ekonomista smatra da je fleksibilnost cena opravdana pretpostavka za analizu dugoročnih problema privrede, dok je za analizu ponašanja privrede na kratak rok pogodnija pretpostavka o rigidnosti cena.

Detaljnija analiza ponašanja privrede na dugi i kratak rok biće predmet naše pažnje u nastavku ove knjige.

8 Termin novi kejnzijanizam prvi je upotrebio Parkin 1984. godine.

18

2.2. Sredstva makroekonomske analize (ekonomski modeli i upotreba dijagrama)

Ekonomski modeli predstavljaju važno sredstvo ekonomske analize u savremenoj ekonomskoj nauci. Osnovna karakteristika modela je da se njima prikazuju međuzavisnosti koje postoje između ključnih ekonomskih varijabli. Agregatnim makroekonomskim modelima pokazuju se odnosi zavisnosti između osnovnih makroekonomskih agregata, kao što su: bruto domaći proizvod, štednja, potrošnja, investicije, uvoz, izvoz i dr.

Modeli predstavljaju osmišljeno pojednostavljivanje ekonomske realnosti u cilju boljeg razumevanja privrednih kretanja. Ekonomisti koriste modele na isti način kao što putnici koriste putne mape na kojima se izostavljaju mnogi detalji koji postoje u realnom svetu, ali su one ipak od velike koristi u pronalaženju najboljeg pravca do neke odredišne tačke. Uprošćavanje je važna odlika ekonomskih modela, iako to ne znači da ono može poslužiti kao osnova za razne zloupotrebe modela, što se može dogoditi kada se ignorišu ključne karakteristike privrede koja se modelom opisuje.

Modeli obuhvataju dve vrste varijabli: egzogene i endogene varijable.9

Egzogene promenjive su ulazne u model, dok su endogene varijable rezultat modela tj. njegovi izlazni elementi. Cilj svakog modela je da pokaže kako egzogene varijable utiču na endogene varijable.

Slika 1.1.

U ekonomskoj analizi i modelima često se koriste dijagrami kao pomoćno sredstvo za objašnjavanje ekonomskih relacija. Oni su veoma podesni za prikazivanje važnih statističkih međuzavisnosti i bitno olakšavaju interpretaciju i analizu ekonomskih podataka.9 Varijabla ili promenjiva je neka veličina, kao što je npr. cena, koja poprima razne vrednosti, a može biti iskazana brojem.

Model

Funkcionisanje modela

Egzogene varijable

Endogene varijable

19

Ekonomisti najčešće koriste dvodimenzionalne dijagrame koji simultano prikazuju ponašanje ekonomskih varijabli. Na primer, u analizi ponašanja nekog tržišta posmatraju se, s jedne strane, cene dobara, a sa druge strane, količine koje se kupuju ili prodaju. Numerička vrednost jedne varijable prikazuje se na horizontalnoj osi, a druge na vertikalnoj, u oba slučaja pošavši od koordinatnog početka u kojem su obe varijable jednake nuli.

Dijagram na slici br.1.2. predstavlja tipičan dijagram u ekonomskoj analizi. On opisuje krivu tražnje za nekim proizvodom, npr. automobilom. Ovaj dijagram prikazuje cene P na vertikalnoj osi, a tražene količine Q za svaku cenu na horizontalnoj osi. Evidentno je da sa rastom cene automobila dolazi do opadanje tražnje za ovim proizvodom. Spajanjem svih pojedinačnih kombinacija traženih količina i njima odgovarajućih cena, dobijamo krivu tražnje automobila označenu kao DD.

Slika 1.2 Kriva tražnje (odnos između cena i traženih količina)

Dijagram ignoriše mnoge detalje (kao npr. činjenicu da tražnja za automobilom zavisi i od nivoa raspoloživog dohotka potrošača) kako bi usmerio pažnju na dve varijable od primarnog značaja – u ovom slučaju to su cene i tražene količine automobila po datim cenama.

Linija na prethodnom dijagramu ima nagib nadole tj. negativan nagib. Negativan nagib podrazumeva odnos između dve varijable koje se kreću u suprotnim smerovima, tako da jedna varijabla opada kako druga raste. Linija ima pozitivan nagib kada se varijable kreću u istom smeru tj. kada se sa povećanjem jedne povećava i druga varijabla. Nulti nagib podrazumeva da je vrednost varijable na vertikalnoj osi ista, bez obzira na vrednost varijable na horizontalnoj osi, dok beskonačni nagib pokazuje da je vrednost varijable na

P

Q10 15 20 25 30

1

2

3

4

5

0

D

D

20

horizontalnoj osi ista, bez obzira na vrednost varijable koja je prikazana na vertikalnoj osi.

Slika 1.3. Četiri tipična nagiba prave linije

Jedna od važnih karakteristika dijagrama odnosi se na tempo po kome linija ili kriva ide nagore ili nadole tj. nagib linije. Nagib je numerički koncept i nema kvalitativna obeležja. Nagib prave linije izračunava se tako što se promena vrednosti varijable na vertikalnoj osi (ordinati) podeli sa promenom vrednosti varijable na horizontalnoj osi (apscisi). Za prave koje su pozitivno nagnute dobija se pozitivan rezultat, dok je kod negativno nagnutih prava rezultat negativan.

Dva dijagrama na sledećoj slici prikazuju pozitivno nagnutu pravu liniju sa različitim nagibima.

Slika 1.4 Merenje nagiba prave linije

21

Linija na dijagramu (b) je očigledno strmija, ali se postavlja pitanje: koliko je strmija u odnosu na liniju na dijagramu (a)? Odgovor ćemo dobiti izračunavanjem nagiba obe linije. Na dijagramu (a) horizontalna promena AB od 10 jedinica (10 – 0) korespondira sa vertikalnom promenom BC od 1. jedinice (5 – 4). Otuda je nagib BC/AB = 1/10. Na dijagramu (b) ove slike, isto horizontalno pomeranje od 10 jedinica korespondira sa vertikalnom promenom od 4 jedinice (8 – 4). U ovom slučaju nagib je 4/10 i veći je nego u prethodnom slučaju.

Kriva linija takođe ima nagib, ali numerička vrednost nagiba je različita u svakoj tački. Merenje nagiba krive linije vrši se tako što se izvuče prava linija koja dotiče krivu liniju (tangenta) u tački našeg interesovanja. Nagib krive linije u svakoj pojedinačnoj tački je nagib prave linije koja je njena tangenta u toj tački, a koji se izračunava na ranije opisani način.

3. PREDMET IZUČAVANJA NACIONALNE EKONOMIJE

Makroekonomija, kao naučna disciplina o ekonomiji kao celini, zasnovana je na dinamičnom pristupu. Ona, s jedne strane, pruža naučna objašnjenja mehanizama funkcionisanja privreda, a s druge strane, pruža preporuke kreatorima ekonomske politike o načinima upravljanja privredom kako bi se postigao optimalan privredni razvoj uz postojeću strukturu privrede i neophodnost stalnih promena.

Kao sastavni deo ekonomske nauke, Nacionalna ekonomija se bavi konkretnim proučavanjem određene privrede kao velikog ekonomskog sistema. Pojam "sistem" je ovde upotrebljen u značenju koji ima u Opštoj teoriji sistema, gde se pod sistemom podrazumeva skup povezanih promenjivih koje čine

22

jedinstvenu celinu. Celina se ispoljava u okviru sopstvenog načina delovanja, pri čemu sastavni elementi (delovi) imaju relativnu samostalnost i aktivno se ponašaju u odnosu na okruženje. Polazeći od takvog (sistemskog) pristupa, nacionalnu ekonomiju tretiramo kao aktivan (dinamičan) sistem koji se nalazi u sastavu jednog još većeg takođe dinamičkog sistema, koji ujedno i čini njegovo okruženje. Reč je, naime, o velikom društvenom sistemu u kojem se nacionalna ekonomija tretira kao njegov podsistem.10

Nacionalna ekonomija je primenjena makroekonomska disciplina koja se prevashodno bavi proučavanjem celine privrede na prostoru države Srbije. Ona, u tom smislu, istražuje stanja i promene u makroekonomskim agregatima, uslovima koji ih određuju, te međusobnim odnosima sektora i/ili regiona, odnosno pojedinačno ili različito grupisanim prema celini. Kako jedna privreda, ma koliko velika i razvijena bila, nije samodovoljna, to Nacionalna ekonomija ima u vidu i brojne odlike međunarodne razmene, odnosno celinu raznovrsnih ekonomskih odnosa sa inostranstvom.11

Po svojoj strukturi i sadržaju, Nacionalna ekonomija se bavi izučavanjem:

- osnovnih makroekonomskih agregata (npr. bruto domaćeg proizvoda, njegovih sastavnih komponenata i njihovih međusobnih odnosa),

- privrednog rasta i razvoja nacionalne privrede, - strukture i načina funkcionisanja privrede (privredni sistem). - razvojnih potencijala i ekonomskih problema sa kojima se privreda

Srbije suočava. To su najbitniji problemi kojima se bavi Nacionalna ekonomija kao ogranak ekonomske nauke.

Kvantitet i kvalitet privrednog razvoja (posmatrani kao nerazlučivo jedinstvo) izražavaju se u privrednom rastu, odnosno u promenama proizvodne strukture privrede. Struktura privrede je uslovljena stepenom razvijenosti podele rada u njoj. Razvijenija je ona privreda koja ima razgranatiju podelu rada, što govori i o raznovrsnijoj privrednoj strukturi. Najzad, ako ekonomiku određene zemlje posmatramo kao naučnu oblast izučavanja jednog konkretnog velikog ekonomskog sistema (u savremenom značenju ovog pojma), onda to pretpostavlja povezanost tretiranja, kako strukture i strukturnih promena kao manifestacije određenih opštih ekonomskih zakonitosti u uslovima date zemlje, tako i načina funkcionisanja tog velikog ekonomskog sistema.12

10 Rosić I., Nacionalna makroekonomija – rast, struktura i funkcionisanje, Ekonomski fakultet u Kragujevcu, str. 18-19.11 Devetakovic S., Jovanović Gavrilović B., Rikalović G., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 2.12 Rosić I., Nacionalna makroekonomija – rast, struktura i funkcionisanje, Ekonomski fakultet u Kragujevcu, str. 18-19.

23

Pitanja koja pred nas postavlja ekonomska stvarnost Srbije i na koja odgovore treba da pruži Nacionalna ekonomija su veoma brojna. Profesorka T. Đurić Kuzmanović navodi neka od najvažnijih pitanja na koja odgovore treba da pruži Nacionalna ekonomija kao primenjena makroekonomska disciplina:13

- Kakva je ekonomska stvarnost naše zemlje? Zašto je ona takva? Šta u tom pogledu čine ekonomisti?

- Ko, ili koje društvene grupe utiču na ključne ekonomske odluke u društvu? Ko ima koristi od tih odluka?

- Kako se može na optimalan način sprovesti tranzicija nacionalne ekonomije?

- Koji su najvažniji izvori ekonomskog rasta i potencijali razvoja Srbije? Zašto su oni najvažniji?

- Zašto mali/manji broj stanovništva ostvaruje brzo poboljšanje životnih uslova, dok većina ostaje siromašna?

- Kako je zemlja dospela u problem spoljnog duga i kakve su posledice tog duga po ekonomiju i stanovništvo Srbije?

- Zašto u Srbiji ima toliko nezaposlenih ljudi, i zašto mladi odlaze iz zemlje?

- Koji je mix između javnog i privatnog ekonomskog sektora najprimereniji srpskim uslovima?

- Kakva je optimalna uloga Vlade u upravljanju srpskom privredom?- Treba li multinacionalne kompanije ohrabrivati da investiraju u

ekonomiju Srbije i pod kakvim uslovima?- Kakav je uticaj Međunarodnog monetarnog fonda (stabilizacioni

program) i Svetske banke za obnovu i razvoj (strukturna prilagođavanja) na ukupan razvoj Srbije, na zaposlenost i životni standard stanovništva?

- Da li je širenje međunarodne trgovine poželjno sa stanovišta privrednog razoja Srbije? Ko zaista ima koristi od trgovine i kako se te prednosti raspoređuju između zemalja?

- Koji je najbolji način za podsticanje razvoja poljoprivrede? Da li je veća cena poljoprivrednih proizvoda dovoljna da stimuliše veću proizvodnju hrane, ili su takođe potrebne i institucionalne promene (obrazovanje, saobraćajna infrastruktura i dr.)?

- Da li postojeći obrazovni sistem zaista podstiče stanovništvo na razvojni napor i razvoj zemlje, ili je on mehanizam koji omogućava izvesnoj društvenoj grupi da održi poziciju bogatstva, snage i moći?

1 3 Đurić Kuzmanović T., Nacionalna ekonomija, Alfa Graf Novi Sad, 2007., str. 8-9.

24

Lista pitanja koja u okviru svog predmeta proučavanja postavlja Nacionalna ekonomija svakako je duža do navedene.Osim toga, odgovori na postavljena i slična pitanja su mnogo kompleksniji nego što se pretpostavlja. Imajući to u vidu, osnovni cilj Nacionalne ekonomije je da doprinese sistematičnom i sveobuhvatnom razmatranju ekonomskih problema sa kojima se suočava privreda Srbije. Oslanjajući se na dostignuća makroekonomske teorije, raspoloživivost analitičkog instrumentarijuma i statističkih informacija, Nacionalna ekonomija treba da omogući studentima da sistematičnim proučavanjem ekonomske stvarnosti Srbije razumeju ekonomske probleme i specifičnosti uslova razvoja nacionalne privrede.

Glava II

AGREGATNI IZRAZI PROIZVODNJE

25

1. BRUTO DOMAĆI PROIZVOD KAO MERA EKONOMSKOG BLAGOSTANJA

Bruto domaći proizvod BDP (Gross National Product - GDP) je najčešće korišćen makroekonomski agregat u Sistemu nacionalnih računa i smatra se najboljom merom rezultata ekonomske aktivnosti u jednoj zemlji u datom periodu vremena, koji obično iznosi jednu kalendarsku godinu. Bruto domaći proizvod je važan makroekonomski agregat sa stanovišta donošenja ekonomskih odluka u okviru procesa makroekonomske analize ekonomskih procesa i kreiranja ekonomske politike na nivou nacionalne ekonomije14.

Ostvareni BDP u jednoj zemlji predstavlja merilo njene produktivnosti i ekonomske snage, ali u isto vreme govori i o nivou dostignutog blagostanja stanovništva. Kao što nivo blagostanja nekog pojedinca procenjujemo na osnovu njegovih prihoda, tako i ekonomsku snagu neke privrede sagledavamo uzimanjem u obzir ukupnog prihoda koji zarađuju svi ljudi u toj privredi, a u tome nam pomaže bruto domaći proizvod. Razumljiva je otuda potreba da se ovaj agregatni izrazi proizvodnje jasno definiše i ukaže na njegovu analitičku upotrebu.

1.1. Merenje i definisanje bruto domaćeg proizvoda

Bruto domaći proizvod meri dve stvari odjednom: ukupne dohotke svih u određenoj privredi i ukupne izdatke privrede koje ona ima u proizvodnji dobara i usluga.15 Osnovni razlog zbog koga BDP ima takvu sposobnost da meri i ukupan dohodak i ukupne izdatke leži u tome što su te dve stvari – iste.

U privredi kao celini, dohoci moraju biti jednaki izdacima. To se objašnjava time što u svakoj poslovnoj transakciji postoje dve strane: kupac i prodavac. U poslovnim odnosima kupaca i prodavaca važi pravilo da je svaki dinar izdataka nekog kupca istovremeno i dinar dohotka za nekog prodavca, te su, stoga, u privredi kao celini, dohoci i izdaci uvek jednaki. U tom smislu, bruto domaći proizvod privrede možemo izračunati na jedan od dva načina: sabiranjem ukupnih izdataka ili sabiranjem ukupnih dohodaka. Pošto svi izdaci u privredi na kraju postaju nečiji dohodak, BDP je isti bez obzira na primenjeni način njegovog računanja.

1 4 Jednak J., Tomić R., Osnovi ekonomije, Alfa –graf NS, Novi Sad, 2011., str. 257.15 Izvor: Mankju N.G., Principi ekonomije (treće izdanje), Univerzitet Harvard, Harcourt College Publishers, London, 2004, za izdanje na srpskom jeziku, Ekonomski fakultet Beograd, 2005., str 504-516.

26

Bruto domaći proizvod predstavlja tržišnu vrednost svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu (obično godinu dana). Ova definicija BDP zahteva malo detaljnija objašnjenja.

Bruto domaći proizvod izražava tržišnu vrednost dobara i usluga pomoću tržišnih cena. Privreda jedne zemlje proizvodi mnogo različitih roba i usluga – jabuke, maline, automobile, nameštaj, zdravstvene usluge i dr. Bruto domaći proizvod obuhvata materijalna dobra (hrana, nameštaj, automobili), ali i usluge (hemijsko čišćenje, frizerske usluge, zdravstvene usluge). Da bismo mogli da izračunamo vrednost domaćeg BDP, neophodno je da sve robe i usluge, koje se u toku jedne godine proizvedu i prodaju u srpskoj privredi, svedemo na jedinstvenu meru vrednosti. To se čini pomoću tržišnih cena. Ako je cena malina dvostruko veća od cene jabuka, onda prilikom obračuna BDP-a, kilogram malina dvostruko više doprinosi BDP u odnosu na jedan kilogram jabuka.

U definiciji BDP je istaknuto da ovaj makroekonomski pokazatelj predstavlja tržišnu vrednost svih finalnih dobara i usluga. On, dakle, u svoj sastav uključuje sve ono što je proizvedeno i prodato na legalnim tržištima. U tom smislu, potrebno je istaći da postoje i neki proizvodi koji nisu uključeni u BDP, a to su oni proizvodi koji se ne prodaju na legalnim tržištima. Tako, BDP npr. ne obuhvata proizvode koji su rezultat tradicionalnog ženskog rada u domaćinstvu, kao što je pripremanje hrane, negovanje i podizanje dece, ali obuhvata plaćeni rad bebisiterki i kućnih pomoćnica. Povrće koje ljudi gaje u svojim povrtnjacima za svoje potrebe ne ulazi u sastav BDP, ali ukoliko ti isti ljudi povrće kupuju u piljarnicima, onda je njegova vrednost deo BDP. Iz BDP se, dakle, isključuju oni proizvodi koji se proizvode i potroše kod kuće i kojima se ne trguje na tržištu.

Samo proizvodnja finalnih roba i usluga ulazi u sastav BDP. Ona roba koja se koristi za dalju obradu (proizvodnju) se ne uračunata u BDP. Ovu vrstu robe nazivamo međuproizvodima. Ako bi njenu vrednost uključili u BDP on bi bio višestruko uvećan. To je zato što je vrednost međuproizvoda već uključena u vrednost finalnih proizvoda. Na primer, pretpostavimo da prodavac brašna proda kilogram brašna pekari po ceni od 20 dinara, a da onda pekara od tog brašna napravi hleb koji prodaje za 50 dinara. Sada se postavlja pitanje: da li obračun BDP treba da obuhvati i cenu brašna i cenu hleba (ukupno 70 dinara), ili samo cenu hleba (50 dinara)? Odgovor je da BDP obuhvata samo vrednost finalne robe, dakle hleba. Pošto je hleb obuhvaćen BDP-om, a brašno nije, BDP se povećava za 50 dinara, a ne za 70 dinara. Ako npr. dva puta obračunamo vrednost brašna koje se koristi u pravljenju hleba, jednom prilikom prodaje

27

brašna, a drugi put prilikom prodaje hleba, došlo bi do dvostrukog zaračunavanja.

Obračunom BDP obuhvata se vrednost samo onih dobara i usluga proizvedenih u tekućoj godini. Dakle, prodaja upotrebljenih proizvoda se ne uključuje kao deo BDP. Kada npr. fabrika "Fiat automobili Srbija" proizvede i proda novi automobil u tekućoj godini, tržišna vrednost tog automobila obuhvata se obračunom BDP. Međutim, kada jedna osoba proda polovni automobil nekoj drugoj osobi, vrednost novog automobila ne uključuje se u sastav BDP.

Bruto domaći proizvod predstavlja tržišnu vrednost ukupne proizvodnje ostvarene u jednoj zemlji, bez obzira na vlasništvo nad korišćenim faktorima proizvodnje. Dakle, BDP u svoj sastav uključuje samo one proizvode koji su proizvedeni unutar granica jedne zemlje. Na primer, kada srpski državljanin obavlja privrednu aktivnost u Rusiji i u toj zemlji proizvodi neka materijalna dobra uli usluge, vrednost tih dobara i usluga predstavlja deo BDP Rusije, a ne Srbije. Međutim, kada američki državljanin privremeno radi u Srbiji, njegova proizvodnja predstavlja deo srpskog BDP.

Definisanje BDP i opis njegovog obračuna treba da uključi i tzv. postupanje sa zalihama.16 Ako pretpostavimo da je jedna fabrika proizvela robu koju nije uspela da proda, postavlja se pitanje kako ova situacija utiče na obračun BDP. Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga šta biva sa neprodatom robom. Pretpostavimo prvo da se roba pokvarila. U ovom slučaju, fabrika je platila više za nadnice radnika koji su učestvovali u proizvodnji pomenute robe, ali ujedno nije ostvarila veći prihod, tako da se profit firme smanjio za iznos za koji su se povećale nadnice. Ukupni troškovi u privredi se nisu smanjili, zato što niko nije kupio robu. Ukupni dohodak u privredi se takođe nije promenio, mada je on sada raspoređen više u vidu nadnica (dohodak radnika), a manje u vidu profita (dohodak preduzetnika). Pošto nije došlo do promene ukupnih troškova, niti je promenjen ukupan dohodak, BDP se nije promenio.

Sada pretpostavljamo da se roba nalazi na zalihama radi kasnije prodaje. Dakle, vlasnici firme praktično "kupuju" robu za zalihe firme tj. povećavaju potrošnju na zalihe. U ovom slučaju ne dolazi do smanjenja profita firme, iako je firma platila nadnice radnicima angažovanim u proizvodnji ove robe. Pošto veće zarade radnika povećavaju ukupan dohodak, a veća potrošnja na zalihe povećava ukupno trošenje tj. ukupne izdatke, BDP privrede se uvećava.

Šta se događa kasnije, kada firma rasproda robu sa zaliha? Ovaj slučaj je sličniji prodaji upotrebljene robe. Sada dolazi do rasta trošenja potrošača koji

16 Mankju G., Makroekonomija, Izdavač za Srbiju i Crnu Goru: CEKOM BOOKS; Novi Sad, 2005., str.19.

28

kupuju tu robu, ali i do istovremenog smanjenja tj. dezinvestiranja firme u zalihe. Ovo negativno trošenje firme neutrališe pozitivnu potrošnju potrošača, tako da rasprodaja zaliha ne utiče na BDP. Dakle, opšte pravilo jeste da kada firma povećava svoje zalihe robe, ova investicija u zalihe računa se kao trošak za vlasnike firme. Zato proizvodnja za zalihe povećava BDP koliko i proizvodnja za prodaju.

Bruto domaći proizvod svakako predstavlja najznačajniji indikator nivoa ekonomskog blagostanja neke privrede. Međutim, on ime i neke nedostatke, tako da ne predstavlja savršenu i sveobuhvatnu meru nivoa i kvaliteta ekonomskih aktivnosti jedne zemlje. Kao što smo ranije istakli, BDP ne obuhvata vrednost onih roba i usluga koje nisu prodate na tržištu, te iz tog razloga njegova vrednost biva potcenjena. On, takođe ne obuhvata ni vrednost dokolice tj. slobodnog vremena u kome takođe dolazi do određene potrošnje.

Kao jedna od nesavršenosti bruto domaćeg proizvoda navodi se i činjenica da on ne odražava u potpunosti promene u kvalitetu proizvodnje. On nije realan pokazatelj trendova u proizvodnji tokom vremena, jer ne odslikava tehnološka poboljšanja postojećih proizvoda, ni kontinuirani proces uvođenja novih proizvoda, niti smanjenu korisnost drugih proizvoda tokom vremena. Osim ovoga, BDP ništa ne kazuje o raspodeli dobara i usluga između stanovništva. Prosečni BDP po stanovniku nam ništa ne govori o nejednakostima u njegovoj raspodeli. BDP uvek izražava prosečnu veličinu, što znači da zaboravlja na raspodelu dohodaka između profita i plata, kao i na raspodelu između različitih sektora i regiona.17

Iako ne predstavlja u potpunosti savršenu meru vrednosti i kvaliteta ekonomskih aktivnosti u jednoj zemlji, može se reći da je BDP najprihvatljiviji i najkorišćeniji način sintetičkog izražavanja i merenja nivoa privrednih aktivnosti.

1.2 Ostale mere ekonomskog i društvenog blagostanja

Sistem nacionalnog računa obuhvata i druge mere nacionalnog dohotka koje se po definiciji neznatno razlikuju od bruto domaćeg proizvoda. U tom smislu, posebno apstrofiramo Bruto nacionalni proizvod BNP (Gross National Product – GNP). Bruto nacionalni proizvod (GNP) obuhvata vrednost finalnih

1 7 Đurić Kuzmanović T., Nacionalna ekonomija, Alfa Graf Novi Sad, 2007., str. 64.

29

dobara i usluga proizvedenih unutar ili van granica jedne zemlje tokom jedne godine, čijom prodajom stanovnici te zemlje ostvaruju dohotke. On, dakle, uključuje sve dohotke domaćih lica koji su ostvareni ekonomskim aktivnostima u zemlji i inostranstvu.

Bruto nacionalni proizvod predstavlja bruto domaći proizvod uvećan za dohotke koje su stanovnici date zemlje ostvarili u inostranstvu i umanjen za dohotke koje su stranci ostvarili u datoj zemlji. Na primer, kada građanin Srbije privremeno radi u Nemačkoj, njegova proizvodnja predstavlja deo nemačkog GDP-a, ali ne predstavlja deo nemačkog GNP-a. Vrednost proizvodnje tog radnika je deo GNP-a Srbije. Dakle, bruto nacionalni proizvod predstavlja ukupan dohodak ostvaren u jednoj nacionalnoj ekonomiji, bez obzira na vlasništvo nad faktorima proizvodnje (rad, kapital). GDP i GNP mogu biti iste vrednosti jedino u slučaju ako je jedna zemlja potpuno izolovana, pa se njeni stanovnici ne mogu zapošljavati u inostranstvu i plasirati tamo svoj kapital radi sticanja dohotka, a ni ni stranci ne mogu da ulažu u tu zemlju svoje proizvodne faktore, odnosno rad i kapital. U prošlosti je većina zemalja kao glavnu meru sveukupnih aktivnosti nacionalne ekonomije koristila GNP. Međutim, kao što smo i ranije istakli, danas većina zemalja kao meru nivoa ukupnih ekonomskih aktivnosti koristi GDP.

Govoreći o nedostacima bruto domaćeg proizvoda kao opšte prihvaćenog indikatora nivoa ekonomske aktivnosti zemalja, istakli smo činjenicu da on ne odražava u potpunosti kvalitet privrednog rasta. U tom smislu, u poslednje vreme čine se pokušaji da se, osim ekonomskih, u jednu širu meru dostignutog nivoa razvijenosti jedne zemlje uključe i socijalni, ekološki i drugi društveni pokazatelji koji mere kvalitet života ljudi.

Jedan od tih pokazatelja, konstruisan u okviru programa Ujedinjenih nacija za razvoj (United Nations Development Program), jeste Indeks ljudskog razvoja (Human Development Index- HDI). Vrednosti ovog indikatora za različite zemlje obračunavaju se od 1990. godine i publikuju se jednom godišnje u odgovarajućem Izveštaju UNDP (Human Development Report).

Indeks ljudskog razvoja kao agregatni indikator koji izražava prosečna dostignuća zemlje u različitim oblastima, obuhvata sledeće pokazatelje:

- očekivanu dužinu života (life expectancy),- godine školovanja (years of schooling),- pismenost odraslih (adult literacy) i- dohodak po glavi stanovnika (income/pc).

Indeks ljudskog razvoja je agregatni pokazatelj koji izražava prosečna dostignuća zemlje u tri osnovne dimenzije ljudskog razvoja: dug i zdrav život,

30

znanje i pristojan standard. Da bi se izračunao HDI utvrđene su fiksne minimalne i maksimalne vrednosti za svaki od navedenih parcijalnih indikatora. Za očekivanu dužinu života donja granica je 25 godina, a gornja 25. Vrednosti oba pokazatelja obrazovanja smeštene su unutar zatvorenog intervala od 0% do 100%, dok je za BDP po stanovniku određen minimum od 100 dolara i maksimum od 40.000 dolara jednake kupovne snage (PPP$). Time su stvoreni uslovi da se različiti individualni pokazatelji svedu na zajedničku meru.18

Vrednost HDI se prostire u intervalu od 0 do 1, a ukoliko je vrednost ovog indikatora veća, to govori o visokom nivou ljudskog razvoja i blagostanja stanovništva. Svakako da stepen ekonomskog razvoja jedne zemlje utiče na nivo ljudskog razvoja i blagostanje stanovništva. Međutim, u realnom životu se dešava da neka zemlja bude slabije rangirana po visini HDI nego prema vrednosti GDP po stanovniku, što ukazuje na zaključak da je ova zemlja bila manje uspešna u korišćenju ekonomskih dostignuća za poboljšanje životnog standarda svojih stanovnika. Suprotno, ukoliko zemlja zauzima bolje mesto po visini HDI, to govori da je bila uspešna u tranformaciji ostvarenog dohotka u ljudsko blagostanje i bolji kvalitet života.

Od drugih socijalno-ekonomskih indikatora navodimo i tzv. Razvojni indeks i indikator pod nazivom Fizički kvalitet života (Physical Quality of Life Indeks – PQLI). Razvojni indeks je konstruisan od strane Instituta za istraživanje društvenog razvoja Ujedinjenih nacija i u svoj sastav uključuje 16 strukturnih indikatora (9 društvenih i 7 ekonomskih). Između ostalih, sastavni delovi ovog indikatora su: prosečan broj članova domaćinstva po jednoj sobi, dnevna potrošnja namirnica životinjskog porekla po stanovniku, poljoprivredna proizvodnja po radniku, procenat ekonomski aktivnog stanovništva koja imaju struju, gas itd. Fizički kvalitet života, kao jedan od najpoznatijih društvenih indikatora razvoja, predstavlja sintetički izraz sledeće tri varijable: očekivane dužine života kod jednogodišnjaka, smrtnost dece i pismenost.

Primetili smo da društveni indikatori imaju za cilj da u većoj meri ukažu na značaj kvantifikacije opšteg blagostanja stanovništva. Međutim, uprkos naporima koji su u tom pravcu činjeni do sada, njihov uticaj nije veliki, sobzirom na činjenicu da je kvantifikacija nivoa opšteg blagostanja stanovništva znatno otežana nepostojanjem agregatne mere opšteg blagostanja, tako da BDP predstavlja najvažniji indikator nivoa ekonomske razvijenosti jedne privrede.

18 Devetakovic S., Jovanović Gavrilović B., Rikalović G., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 27.

31

2. KOMPONENTE BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA

Bruto domaći proizvod (BDP), kao što znamo, predstavlja zbirni izraz vrednosti finalnih dobara i usluga proizvedenih i prodatih u toku jedne godine. Sa stanovišta njegovog obračuna, bruto domaći proizvod jedne privrede se može izraziti i kao zbir vrednosti ukupnih godišnjih izdataka na proizvedene robe i usluge. U sastav BDP uključuju se, dakle, svi oblici izdataka na kupovinu dobara i usluga proizvedenih u nekoj ekonomiji tokom jednogodišnjeg perioda. Ti izdaci mogu biti veoma različiti, a sa makroekonomskog aspekta oni se mogu podeliti na četiri komponente BDP (koji označavamo sa Y): potrošnju C, investicije I, državnu potrošnju G i neto izvoz NX.

Y = C + I + G + NX

Razmotrimo sada detaljnije svaku od četiri komponente ukupnih izdataka u privredi.

- Potrošnja predstavlja zbir izdataka domaćinstava na kupovinu dobara i usluga kojima se podmiruju ljudske potrebe. Ona obuhvata izdatke domaćinstava na potrošne (hrana, odeća i sl.) i trajne robe (automobili, televizori i sl.), kao i na različite vrste usluga (zdravstvene, pravosudne, automehaničarske i dr. usluge). Lična potrošnja je najznačajnija komponenta BDP.

- Investicije predstavljaju još jedan od sastavnih elemenata BDP. U makroekonomskom smislu, investicije predstavljaju upotrebu jednog dela BDP za zamenu i povećanje osnovnih proizvodnih fondova u privredi i vanprivrednim delatnostima i za uvećanje zaliha sirovina, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda u privredi. Investicije, u tom smislu, obuhvataju kupovine proizvodne opreme, zaliha i građevinskih objekata.

Makroekonomisti investicije tretiraju na jedan specifičan način i on se razlikuje od mikroekonomskog pogleda na ovu važnu ekonomsku kategoriju. Naime, ono što je investiranje za pojedinca ne mora biti investiranje za privredu kao celinu. Suština je u tome da investicije na makro planu ne uključuju kupovine koje podrazumevaju samo transfer imovine između različitih pojedinaca.

Investicijama se po makroekonomskim shvatanjima stvara tj. povećava realan kapital u privredi. Ako npr. neki pojedinac kupi polovan automobil, ta transakcija za njega lično predstavlja investiciju, jer je on njome uvećao svoj kapital tj. svoju imovinu. Međutim, sa makro nivoa, pomenuta kupoprodaja se ne može smatrati investicijom, zato što je automobil proizveden u nekoj

32

prethodnoj godini pa je došlo samo do transfera imovine, ali ne i do realnog uvećanja kapitala privrede kao celine u posmatranoj godini.

- Državna potrošnja obuhvata izdatke na kupovinu dobara i usluga od strane države tj. njenih organa. Da bi država mogla da troši ona mora imati svoje prihode. Postoje dve vrste oporezivanja po osnovu kojih država formira prihode. Putem tzv. direktnih poreza država oporezuje različite oblike dohotka (plate, profite, rente i kamate), dok indirektni porezi predstavljaju poreze na potrošnju (akcize, carine, porez na promet i druge dažbine).

Država je veliki potrošač i njena potrošnja mora da bude deo obračuna BDP. Potrošnja države obuhvata kupovinu najrazličitijih dobara, plaćanje raznih usluga - kao što su npr. plate državnih i vojnih činovnika, kao i izdatke za javne radove tj. investicije koje realizuje država (putevi, komunikacije i sl.).

Kada je reč o državnih rashodima, treba reći da država vrši i određena plaćanja koja ne ulaze u sastav BDP i koja se nazivaju transfernim plaćanjima. Kada država npr. isplaćuje platu profesoru univerziteta ovo plaćanje predstavlja deo državnih izdataka. Njime se plaća usluga profesora, pa se vrednost isplaćene zarade uključuje u obračun BDP. Međutim, kada država vrši plaćanja kao što su: isplata penzija, naknada za nezaposlene, isplata naknada za socijalno osiguranje, isplata raznih subvencija i sl., takva plaćanja ne ulaze u obračun BDP jer se njima ne vrši razmena za neko dobro ili uslugu. Ovde se radi o transfernim plaćanjima koja utiču na dohodak ljudi koji takva sredstva dobijaju, ali koja ne povećavaju BDP, s obzirom na to da se radi samo o preraspodeli društvenog proizvoda - tako što se porezima oduzima deo dohotka nekim pojedincima i prebacuje tj. transferiše drugim licima.

- Neto izvoz. U savremenim međunarodnim odnosima većina privreda je uključena u proces međunarodne ekonomske saradnje. Privrede nisu zatvorene u svojim državnim granicama, već su, više ili manje, otvorene za međunarodnu saradnju. U tom smislu, privrede uvoze dobra i usluge iz inostranstva, ali sa druge strane, one i izvoze tj. prodaju robe i usluge kupcima iz inostranstva. Razlika između izvoza i uvoza jedne privrede predstavlja neto izvoz i obračunava se na tekućem računu plaćanja sa inostranstvom – platnom bilansu.

Pošto znamo da jedan od načina obračuna BDP uključuje sabiranje ukupnih izdataka na kupovinu dobara i usluga proizvedenih u nacionalnoj privredi, moramo voditi računa o tome da jedan deo izdataka (izdaci na ličnu potrošnju, investicije i državnu potrošnju) predstavlja kupovinu domaćih roba, a drugi deo kupovinu roba iz inostranstva. Iz tih razloga, od ukupnih finalnih izdataka moramo oduzeti izdatke na strane robe i usluge da bismo obračunali BDP kao zbir izdataka na domaće proizvedene robe. Na drugoj strani, obračun

33

BDP mora obuhvatiti domaći izvoz, jer su to domaće proizvedene robe koje su prodate inostranstvu.

Izraz “neto” u “neto izvozu” odnosi se na činjenicu da se uvoz oduzima od izvoza (izvoz – uvoz). U slučaju da je uvoz veći od izvoza onda će neto izvoz imati negativan predznak, tj. jednačina BDP će imati sledeći oblik:

Y = C + I + G – NX.

U ovom slučaju uvoz dobara i usluga biće obuhvaćen nekom drugom pomponentom BDP. Na primer, pretpostavimo da neko domaćinstvo u Srbiji kupi televizor u vrednosti od 40.000 dinara od američkog proizvođača. Tom transakcijom povećava se ukupna potrošnja u Srbiji za tih 40.000 dinara, jer je kupovina televizora deo izdataka za ličnu potrošnju. Time je ova transakcija obuhvaćena komponentom C tj. ličnom potrošnjom. Međutim, to ne znači da je ovom transakcijom došlo i do povećanja vrednosti BDP, zato što je njome ujedno smanjen neto izvoz Srbije za 40.000 dinara, s obzirom da je došlo do povećanja uvoza. Drugim rečima, neto izvoz obuhvata dobra proizvedena u inostranstvu sa predznakom minus, jer su ta dobra obuhvaćena potrošnjom C (to je slučaj u našem primeru), investicijama I ili državnim nabavkama G sa predznakom plus. Dakle, kada domaćinstva, preduzeća ili država kupuju dobra iz inostranstva dolazi do smanjenja domaćeg neto izvoza, ali pošto se istovremeno povećavaju potrošnja, investicije ili državna potrošnja, ova transakcija nema uticaja na vrednost BDP.

3. NOMINALNI I REALNI BRUTO DOMAĆI PROIZVOD

U delu u kome smo definisali BDP uočili smo da on meri dve stvari odjednom: ukupne dohotke svih u određenoj privredi i ukupne izdatke privrede koje ona ima u proizvodnji dobara i usluga. Kao što znamo, osnovni razlog zbog koga BDP ima takvu sposobnost leži u tome što su te dve stvari – iste. U privredi kao celini dohoci moraju biti jednaki izdacima. To se objašnjava time što u svakoj poslovnoj transakciji postoje dve strane: kupac i prodavac. U tom smislu, bruto domaći proizvod privrede možemo izračunati na jedan od dva načina: sabiranjem ukupnih izdataka ili sabiranjem ukupnih dohodaka.

Ako sada akcenat stavimo na prvi način obračuna BDP koji meri ukupne izdatke na dobra i usluge u jednoj privredi tokom jednogodišnjeg perioda, postavlja se sledeće pitanje: ako se ukupni izdaci povećaju u odnosu na prošlu godinu, da li je to rezultat veće proizvodnje dobara i usluga u tekućoj godini ili se dobra i usluge prodaju po višim cenama?

34

Dakle, BDP se može uvećavati ili zato što rastu cene tokom vremena ili zato što se povećava količina proizvedenih dobara i usluga. Ako bi se sve cene udvostručile bez promene u količini proizvedenih dobara i usluga, BDP bi se udvostručio. Međutim, bila bi velika iluzija ako bismo na osnovu toga zaključili da je došlo do izvanrednog ekonomskog napredovanja posmatrane privrede, jer količina proizvedenih dobara i usluga ostaje ista.

Iskazivanje rezultata proizvodnje preko nominalnog BDP nije pogodno za ekonomske analize, imajući u vidu da se BDP može povećati uvećanjem proizvodnje, ali se može povećati i povećanjem cena dobara i usluga. Na primer, ako smo 2010. godine potrošili 5.000 dinara, to ne mora da znači da smo kupili manje roba ili usluga nego 2011. godine kada smo potrošili 6000 dinara. Moguće je da smo zbog povećanja cena u 2011. godini platili više za istu ili čak manju količinu roba ili usluga. Šta se zapravo dogodilo? Povećane cene su zapravo sakrile našu realnu potrošnju.

Kada ekonomisti vrednost dobara i usluga mere na osnovu tekućih cena, onda to rade pomoću nominalnog BDP. Videli smo da takav način merenja može dovesti do pogrešnih predstava o stvarnoj promeni nivoa ekonomskog blagostanja. Da bi se to izbeglo, koristi se jedna bolja i realnija mera ekonomskog blagostanja, a to je realni BDP. Realni BDP predstavlja vrednost dobara i usluga merenu primenom konstantno utvrđenih cena.

U ekonomskim analizama značajno je razlikovati nominalni bruto domaći proizvod od realnog bruto domaćeg proizvoda. To je posebno značajno za zemlje koje imaju ozbiljan problem sa inflacijom. Dakle, da bismo se usredsredili na realne promene u proizvodnji i eliminisali uticaj promena cena, potreban nam je realan BDP. Jasno je da u uslovima veoma visoke inflacije nema nikakvog smisla upotrebljavati nominalne veličine BDP.

3.1. Deflator bruto domaćeg proizvoda

Deflator BDP pokazuje šta se u ekonomiji događa sa opštim nivoom cena u privredi. Na osnovu kretanja nominalnog BDP i realnog BDP možemo izračunati i treći statistički podatak, tj. deflator BDP. Deflator bruto domaćeg proizvoda definišemo kao odnos nominalnog bruto domaćeg proizvoda i realnog bruto domaćeg proizvoda.

Deflator BDP = Nominalni BDP / Realni BDP

Korišćenje deflatora BDP korisno je u analitičke svrhe u svim onim ekonomijama u kojima inflacija predstavlja značajan problem. Iz tog razloga

35

opredeljujemo se za prikaz obračuna deflatora društvenog proizvoda19 i njegove veze sa fenomenom inflacije, koji je na primeru jugoslovenske privrede (čiji je sastavni deo bila i srpska privreda) dao prof. I. Rosić. Obračun je obuhvatio period od 1965. do 1983. godine, a u tom periodu je često dolazilo do rasta opšteg nivoa cena u privredi tj. do inflacije.20

Za potrebe ekonomske analize neophodno je izvršiti svođenje tekućih na stalne cene. Da bismo to uradili neophodno je izvesti nekoliko računskih radnji u dve faze. U prvoj fazi izračunaćemo kumulativne deflatore društvenog proizvoda na bazi statističkih podataka o kretanju troškova života po pojedinim godinama.

Tabela 2.1.

Kretanje troškova života i kumulativnih deflatoraGodina Troškovi

životaKumlativni

deflator Godina Troškovi života

Kumlativni deflator

1965. 134,6 0,45 1974. 121,0 1,451966. 122,8 0,55 1975. 124,4 1,811967. 106,9 0,59 1976. 111,6 2,021968. 105,0 0,62 1977. 115,0 2,321969. 108,0 0,67 1978. 114,3 2,651970. 110,6 0,74 1979. 120,4 3,191971. 115,6 0,86 1980. 130,3 4,161972. 116,6 1,00 1981. 140,7 5,851973. 119,7 1,20 1982. 132,0 7,72

1983. 141,0 10,89Izvor:Preračunato na osnovu podataka iz Statističkog godišnjaka, SZS, Beograd, razne godine

Kumulativne deflatore društvenog proizvoda izračunavamo na sledeći način: izaberemo najpre "baznu" godinu posmatranja (1972. godina) i za tu godinu je vrednost deflatora 1,00. Deflatore društvenog proizvoda za godine pre "bazne" godine izračunavamo na sledeći način:

19 Jugoslovenska metodologija obračuna makroekonomskih agregata nije bila usklađena sa metodologijiom UN. Agregat društveni proizvod koji je kao mera nivoa ekonomske razvijenosti korišćen u jugoslovenskoj privredi najbliži je bruto domaćem proizvodu.20 Preuzeto iz: Rosić I., Đurić D., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Priština-Kosovska Mitrovica, str. 34-37.

36

Kumulativne deflatore društvenog proizvoda za godine posle "bazne" izračunavamo tako što izvršimo množenje deflatora iz prethodne godine sa troškovima života godine za koju tražimo deflator društvenog proizvoda i podelimo sa 100.

pri čemu je Dt - deflator naredne godine posle "bazne"; D0 - deflator prethodne godine, a Tt - troškovi života naredne godine.

Prema našem primeru to bi izgledalo ovako:

, itd.U drugoj fazi, posle izračunavanja kumulativnih deflatora društvenog

proizvoda vršimo preračunavanje tekućih vrednosti društvenog proizvoda u realne vrednosti, izraženo u stalnim cenama "bazne" godine koju smo izabrali za analizu. Kako to radimo? U prvoj koloni (iz odgovarajućih statističkih publikacija) poređamo podatke o kretanju društvenog proizvoda po godinama u tekućim cenama. Zatim, za svaku godinu vrednost društvenog proizvoda (u odgovarajućoj koloni). U narednoj koloni poređamo već izračunate deflatore društvenog proizvoda.

Tabela 2.2.Kretanje društvenog proizvoda i kumulativnih deflatora

Godina Društveni proizvod u tekućim cenama Kumlativni deflator Društveni proizvod u stalnim

cenama1965. 79.515 0,45 176.700

37

1966. 99.052 0,55 180.0941967. 103.710 0,59 175.7801968. 111.973 0,62 180.6011969. 131.959 0,67 199.9541970. 157.207 0,74 212.4421971. 204.476 0,86 237.7631972. 245.395 1,00 245.3951973. 306.238 1,20 255.1981974. 407.221 1,45 280.8421975. 503.091 1,81 277.9511976. 592.559 2,02 293.3461977. 734.304 2,32 316.5101978. 901.815 2,65 342.9491979. 1.165.417 3,19 365.3341980. 1.553.089 4,16 373.3891981. 2.208.250 5,85 377.4791982. 2.924.794 7,72 378.8591983. 4.064.289 10,89 373.213

Izvor:Preračunato na osnovu podataka iz Statističkog godišnjaka, SZS, Beograd, razne godine

Kada smo tako oformili tabelu, vršimo izračunavanje društvenog proizvoda u stalnim cenama, pomoću formule:

pri čemu je DPsc - društveni proizvod u stalnim cenama; DPtc - društveni proizvod u tekućim cenama i Dt - kumulativni deflator društvenog proizvoda za odgovarajuću godinu.

Na osnovu ove formule, dobili smo na primer društveni proizvod Jugoslavije za 1965. godinu, u stalnim cenama od 176.700 miliona dinara ili za 1983. godinu od 373.213 miliona dinara:

Korišćenje deflatora društvenog proizvoda u analitičke svrhe veoma je značajno u svim onim ekonomijama u kojima inflacija (opšti rast cena u privredi) predstavlja latentan problem. Deflator društvenog proizvoda odražava šta se dešava na globalnom nivou cena u jednoj ekonomiji.

Pošto smo naučili kako da izračunavamo deflator društvenog proizvoda, naš dalji problem je u tome kako ćemo najjednostavnije izračunati stopu inflacije za svaku godinu. Da bi smo izračunali stopu inflacije, jednostavno treba da izračunamo stepen promene deflatora društvenog proizvoda. Na

38

primer, deflator je 1972. godine iznosi 1,00, a 1973. godine 1,20. Poslužićemo se obrascem:

- pri čemu je Inf% - stopa inflacije posmatrane godine; Dt - deflator društvenog proizvoda posmatrane godine; D0 - deflator društvenog proizvoda prethodne godine.

Na osnovu podataka u primeru, dobili smo da je stopa inflacije za 1973. godinu bila 20%. Odnos između deflatora i stope inflacije se može lako zapamtiti. Kada deflator društvenog proizvoda raste, stopa inflacije je pozitivna. Kada je nepromenjen, stopa inflacije je nula (0). U slučaju kada se deflator društvenog proizvoda smanjuje (što se retko dešava) stopa inflacije je negativna.

Jedna zemlja boluje od inflacije kada je stopa inflacije pozitivna kontinuirano u nekoliko uzastopnih godina, tj. kada postoji stalno kretanje na gore kod deflatora društvenog proizvoda. Za deflaciju se kaže da se javlja kada je stopa inflacije negativna u jednom trajnom periodu, tj. kada je kretanje deflatora trajno naniže.

Glava III

PRIVREDNI RAST I PRIVREDNI RAZVOJ

39

1. POJAM PRIVREDNOG RASTA I PRIVREDNOG RAZVOJA

U ekonomskoj literaturi se veoma često koriste izrazi privredni rast (economic growth) i privredni razvoj (economic development). S obzirom na činjenicu da termini privredni rast i privredni razvoj u određenoj meri imaju različit ekonomski sadržaj, potrebno je izvršiti njihovo preciznije pojmovno određenje.

Privredni rast podrazumeva povećanje vrednosti nacionalne proizvodnje dobara i usluga u jednom vremenskom periodu, do koga dolazi kao rezultat novih ulaganja u proizvodne kapacitete i njihovog efikasnijeg korišćenja, kao i novog zapošljavanja i porasta produktivnosti rada. Govoreći jezikom makroekonomske analize, privredni rast predstavlja uvećanje BDP tj. rast agregatne ponude.

Ako vrednost BDP podelimo sa brojem stanovnika jedne zemlje, dobijamo bruto domaći proizvod po stanovniku (GDP per capita). Iako je pojednostavljeno tvrditi da se razvijaju samo one zemlje koje realizuju privredni rast, na duži rok posmatrano, nijedna zemlja se ne može razvijati ukoliko ne realizuje i privredni rast.21

Privredni rast nije neka apstraktna kategorija, već veličina shvaćena u smislu realnog rasta BDP po stanovniku, koja znači uvećanje realnih zarada ljudi i rast njihovog životnog standarda. Privredni rast takođe dovodi i do porasta nacionalne štednje, a preko nje i do jačanja materijalne osnove proizvodnje u budućem periodu. Ekonomski prosperitetne države izdvajaju značajna sredstva za akumulaciju tj. štednju, čime novoformirana štednja postaje izvor finansiranja investicija koje povećavaju ukupni i BDP po stanovniku.

Zahvaljujući privrednom rastu, zemlje tokom godina uvećavaju vrednost svoje imovine tj. proizvodnih fondova, proširuju granice proizvodnih mogućnost i tehnoloških znanja i povećavaju životni standard svojih stanovnika.

Iz samog definisanja privrednog rasta mogli smo da primetimo da ovaj makroekonomski agregat ne uključuje sagledavanje privredno-sistemskih obeležja privrede i njenih kvalitativnih strukturnih, organizacionih i tehnoloških promena. Pojam privrednog rasta je uži od pojma privrednog razvoja. Privredni rast je u osnovi sastavna komponenta razvoja.

Neki istraživači razlike između pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja upoređuju slikovito sa rastom i razvojem čoveka. Pri tom, oni privredni rast kompariraju sa fizičkim rastom čoveka, to jest sadržinu ovog fenomena

2 1 Đurić Kuzmanović T., Nacionalna ekonomija, Alfa Graf Novi Sad, 2007., str. 72.

40

slikovito identifikuju sa povećanjem njegove težine i visine, dok privredni razvoj poistovećuju sa fizičkim napredovanjem, praćenim kvalitativnim razvojem psihofizičkih performansi, a pre svega, sa povećanjem sposobnosti adaptiranja čoveka promenjljivim uslovima života i rada.22

Pored toga što u svoj sastav uključuje porast BDP, odnosno porast proizvodnje dobara i usluga u jednom vremenskom periodu, privredni razvoj obuhvata i istovremene složene strukturne, institucionalne, organizacione i tehnološke promene privrede, koje omogućavaju podizanje nivoa kvaliteta privrednog rasta. Najsažetije, pojam privrednog razvoja obuhvata promene u obimu proizvodnje i složene transformacije u kompoziciji i strukturi jedne privrede.

Privredni razvoj predstavlja složen proces koga reprezentuje niz sukcesivnih promena u ekonomskoj strukturi, ali istovremeno podrazumeva i složene transformacije u privredi koje su uslovljene delovanjem mnogobrojnih faktora ekonomske, tehnološke, političke, istorijske i kulturne prirode. Privredni razvoj je, dakle, daleko kompleksniji pojam u odnosu na privredni rast, jer pored kvantitativnog povećanja ključnih makroekonomskih varijabli podrazumeva i promene u strukturi privrede, kao i najznačajnije institucionalne promene u sistemu funkcionisanja. Možemo reći da pod privrednim razvojem podrazumevamo:23

- porast materijalne proizvodnje, tj. BDP, uz istovremene strukturne promene i promene u funkcionisanju date privrede na opštoj uzlaznoj razvojnoj liniji;

- to je jedinstvo kretanja i razvoja, odnosno najopštiji oblik kretanja i razvoja privrede;

- svako kretanja privrede podrazumeva brojne promene koje su u istoj meri i kvalitativne i kvantitativne;

- izazvane promene se vrše pod dejstvom naučnog i tehničkog progresa i izmenama društvenog i privrednog okruženja.

Na osnovu definisanja privrednog razvoja možemo zaključiti da privredni razvoj predstavlja centralni makroekonomski fenomen koji u velikoj meri korespondira sa mnogobrojnim društvenim promenama i u suštinskom smislu predstavlja osnovnu pretpostavku istinskog društvenog napretka.

Objašnjavajući osnovna obeležja privrednog razvoja, Majk Todaro, profesor razvojne ekonomije sa univerziteta Njujork, zaključuje da je razvoj

22 Herrick, B., Kindleberger, Ch., prema: Cvetanović S., Teorija i politika privrenog razvoja, Izdavačka jedinica Univerziteta u Nišu, Niš, 1999., str. 1.2 3 Rosić I., Veselinović P., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Kragujevac, str.41.

41

istovremeno i fizička realnost i stanje uma pomoću koga društvo kombinujući socijalne, ekonomske i institucionalne procese stvara mogućnosti većini stanovništva da bolje živi. Razvoj, po ovom autoru, podrazumeva najmanje tri stvari:

1) povećanu potrošnju i bolji kvalitet hrane, veći stepen zdravstvene zaštite, bolje uslove stanovanja i veći nivo socijalne zaštite;

2) rast životnog standarda, obezbeđenje većeg broja radnih mesta, kvalitetnijeg obrazovanja, jačanje kulturnih i humanih vrednosti, sa ciljem povećanja nivoa nacionalnog blagostanja, kao i individualnog i nacionalnog samopoštovanja;

3) povećanje mogućnosti ekonomskog i društvenog izbora kroz oslobađanje pojedinaca i nacija od zavisnosti ne samo od drugih ljudi i države, već i od snaga neznanja i nepoštovanja sopstvene ličnosti.

Na osnovu prethodno iznetog sadržaja fenomena privrednog razvoja, možemo zaključiti da privredni razvoj predstavlja sastavnu komponentu društvenog razvoja. On je neophodna premisa društvenog razvoja, a i sam njegov sadržaj se u velikoj meri ispoljava u društvenom razvoju. I obrnuto, veliki broj društvenih kategorija, kao što su tradicija, istorijsko nasleđe, kultura i religija, sa svoje strane predstavljaju veoma važnu komponentu privrednog razvoja.

2. ŠTEDNJA I INVESTICIJE U FUNKCIJI PRIVREDNOG RASTA

Privredni razvoj svake zemlje determinisan je veličinom i stopom njene štednje. Dostizanje višeg nivoa štednje predstavlja neophodan uslov dostizanja višeg nivoa ekonomske razvijenosti i blagostanja stanovništva. Ukoliko privredni sistem nije u stanju da obezbedi dovoljan kvantum štednje, dolazi do usporavanja privrednog rasta. Dakle, da bi jedno društvo moglo da se razvija potrebno je da štedi, pa je zato važno istaći vezu između štednje i privrednog razvoja.

Da bi se ostvarivao ekonomski napredak jedne zemlje, deo BDP se mora izuzimati iz tekuće neproizvodne potrošnje i usmeravati u proizvodnju. Taj deo BDP naziva se štednja, a izražena kao postotak bruto domaćeg proizvoda, predstavlja stopu štednje.

Nezavisno od toga da li se posmatra kao makro ili kao mikro kategorija, štednja je uvek odložena potrošnja, tj. odricanje od tekuće potrošnje ostvarenog BDP zarad proširenja materijalne osnove proizvodnje i veće buduće potrošnje. Između štednje i privrednog razvoja postoji dvostrana povezanost: s jedne

42

strane štednja se pojavljuje kao uslov i osnovni preduslov privrednog razvoja, a s druge strane, ostvareni stepen privrednog razvoja se javlja kao determinanta mogućeg izdvajanja dela BDP za štednju.

Štednja je proces koji se odvija kako u razmerama celokupne nacionalne ekonomije, tako i na nivou svakog pojedinačnog privrednog subjekta - preduzeća. Posmatrana kao element poslovne politike preduzeća, štednja obuhvata ona izdvajanja koja vlasnik proizvodnih faktora izdvaja iz tekućeg ostvarenog profita u cilju kvantitativnog i kvalitativnog uvećanja njegovih raspoloživih proizvodnih faktora (kapitala, rada i zemlje). Osnovni motiv štednje preduzeća sadržan je u njegovoj stalnoj intenciji za uvećanjem raspoloživog profita. Posmatrana kao opšte privredna, a time i društvena kategorija, štednja predstavlja preraspodelu BDP u korist proizvodnje proizvodnih na račun potrošnih dobara, u cilju proširenja obima, ali i kvaliteta proizvodnje, kao i podizanja životnog standarda svakog pojedinca. Ona se u praksi ogleda kroz uspešnost ostvarenja osnovnih društvenih razvojnih ciljeva:

1. obezbeđenje kontinuirane stope rasta BDP;2. obezbeđenje pune zaposlenosti;3. kontinuirano povećanje realnih zarada;4. podizanje nivoa svih vidova socijalne zaštite stanovništva;5. razvoj kulture, nauke, obrazovanja, mera zaštite čovekove okoline i drugih "neekonomskih" razvojnih ciljeva.24

Motivi za akumuliranjem na nivou društva su stoga znatno heterogeniji od motiva preduzeća i zato je jedan od osnovnih zadataka ekonomskih funkcija javne vlasti (odnosno države) da obezbedi skladnu ravnotežu između interesa individualnih vlasnika proizvodnih faktora sa društvenim potrebama. Moderna država ovaj problem rešava tako što sistemskim zakonima i merama makroekonomske politike (pre svega fiskalne) obezbeđuje preraspodelu jednog dela ostvarenog profita (a time i štednje) privatnih vlasnika u skladu sa potrebama realizacije društvenih razvojnih ciljeva.25

Kada govorimo o štednji i investicijama, potrebno je istaći razliku između ove dve kategorije. Dok je štednja kategorija namenske raspodele bruto domaćeg proizvoda, investicije su kategorije njegove finalne upotrebe. Otuda se štednja javlja kao izvor sredstava za investicije, a investicije kao upotreba štednje. Štednja zapravo predstavlja izdvajanje (u namenskoj raspodeli)

2 4 Rosić I., Đurić D., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Priština-Kosovska Mitrovica, 2008., str 111-112.

2 5 Isto, str 111-112.

43

sredstava za investicije, a investiranje je proces proizvodnog trošenja tih sredstava putem kojeg se ona transformišu u proizvodne (osnovne i obrtne) fondove, tj. u poslovna sredstva ili funkcionirajući kapital.

Problematika finansiranja privrednog razvoja se u značajnoj meri svodi na politiku formiranja kapitala. Politika formiranja kapitala najvećim delom može se identifikovati sa složenim procesima formiranja potrebne mase štednje na nivou nacionalne ekonomije i njenog efikasnog alociranja tj. investiranja. Pri tom, valja uvek imati na umu da je upravljanje investicijama centralna poluga privrednog rasta.26

Kada govorimo o izvorima formiranja štednje, treba istaći da se oni mogu podeliti na unutrašnje i spoljne izvore finansiranja privrednog razvoja. Saznanje da se deo bruto domaćeg proizvoda izdvaja za štednju i da predstavlja njen osnovni izvor, osvetljava samo jednu stranu problematike finansiranja privrednog razvoja. Razmatranje značaja domaće štednje kao izvora finansiranja privrednog razvoja zahteva i uključivanje ekonomskih odnosa nacionalne ekonomije sa međunarodnim okruženjem. Bilo koja zemlja, a naročito je to važno za nerazvijene zemlje, ne može voditi autarhičan razvoj koji isključuje ekonomsku saradnju zemalja na međunarodnom nivou. U tom smislu, potrebno je izvršiti neka terminološka razgraničenja i pružiti osnovna objašnjenja kompleksa međunarodnih ekonomskih odnosa.

Najvažniji segment spoljnoekonomskih odnosa neke privrede je izvoz i uvoz roba. Pregled izvoza i uvoza robe jedne zemlje sa inostranstvom predstavlja trgovinski bilans. U ovom smislu, termin roba predstavlja materijalno dobro. Drugi segment spoljnoekonomskih odnosa su usluge. Ovde treba razlikovati dve vrste usluga: usluge privrednih delatnosti i usluge proizvodnih faktora – rada i kapitala. Pored usluga postoje i transferi. Transferi su davanja i primanja bez odgovarajućih nadoknada. Transferi i usluge čine bilans nerobnih transakcija. Transferi zajedno sa trgovinskim bilansom čine bilans tekućih transakcija.

Bilans tekućih transakcija može biti kako pozitivan tako i negativan. Negativan bilans tekućih transakcija znaći da je vrednost izvoza roba i usluga i primljenih trasfera manja od vrednosti uvoza roba i usluga i datih transfera. Finansijsko izravnavanje bilansa tekućih transakcija naziva se kapitalni bilans. "Na taj način platni bilans predstavlja ukupan pregled ekonomskih odnosa jedne zemlje sa inostranstvom, uključujući sve finansijske transakcije, kao što su plaćanje uvoza i naplata izvoza roba i usluga, transferi, uzimanje i davanje

26 Cvetanović S., Teorija i politika privrenog razvoja, Izdavačka jedinica Univerziteta u Nišu, Niš, 1999., str. 377.

44

kredita, te plaćanje i naplaćivanje dugova po kreditima iz ranijih godina, kao i povećanje ili smanjenje deviznih rezervi"27

Sada se vraćamo na naš zaključak da razmatranje značaja štednje, kao izvora finansiranja privrednog razvoja, zahteva i uključivanje ekonomskih odnosa nacionalne ekonomije sa međunarodnim okruženjem. U tom smuslu, ističemo da inostrana štednja takođe može poslužiti kao izvor finansiranja domaćeg privrednog razvoja. To pogotovo važi za zemlje koje se nalaze na niskom nivou ekonomskog razvoja. Takve zemlje zbog niskog nivoa dohotka po stanovniku i niske stope štednje nisu u mogućnosti da obezbede neophodna sredstva za finansiranje investicija iz domaće štednje. Zbog toga su one prinuđene da deo sredstava koja su im potrebna za finansiranje privrednog rasta pribave u inostranstvu. Strana štednja je, dakle, dopuna domaćoj štednji u finansiranju investicija i podržavanju privrednog rasta. Štaviše, čak i u situaciji kada se domaćom štednjom mogu u potpunosti finansirati potrebe privrednog razvoja, ne treba misliti da su strana sredstva apsolutno nepotrebna. Naime, deo proizvodnih dobara, odnosno proizvodnih faktora koji su neophodni da se razvija domaća proizvodnja, ne proizvodi se u zemlji, tako da su strana sredstva plaćanja potrebna za njihov uvoz. Ukoliko zemlja ne raspolaže dovoljnom količinom stranih novčanih sredstava, to će dovesti do usporavanja domaćeg privrednog rasta, tako da će i deo domaće štednje biti neiskorišćen.

Inostrana sredstva se mogu javiti u vidu spoljnih zajmova, raznim oblicima besplatne inostrane pomoći i u vidu stranih direktnih investicija. Strane direktne investicije predstavljaju najpovoljniji oblik angažovanja strane privatne štednje u procesu finansiranja privrednog razvoja. One, po pravilu, znače da strani investitori stiču svojim ulozima pravo vlasništva nad delom ili celim preduzećem u zemlji domaćina. Na osnovu tog vlasništva oni dobijaju pravo direktne kontrole i upravljanja preduzećima.

S obzirom na značaj stranih direktnih investicija kao najpoželjnijeg oblika međunarodnog kretanja kapitala, razmatranje delovanja stranih direktnih investicija na privredni rast naše zemlje biće posebno analizirano u okviru poslednjeg dela ove knjige.

3. EFEKTIVNOST INVESTICIJA I PRIVREDNI RAST

Bruto domaći proizvod se može posmatrati sa aspekta osnovnih proizvodnih fondova i njihove efektivnosti, kao i sa stanovišta radne snage i njene produktivnosti.28

2 7 Marsenić D., Ekonomika Jugoslavije, Ekonomski fakultet Beograd, 1996., str 166.

45

Dakle, prema prvom pristupu, BDP se posmatra sa stanovišta osnovnih proizvodnih fondova i njihove efektivnosti. U tom smislu podsećamo se da pod investicijama u makroekonomskom smislu podrazumevamo ekonomsku kategoriju koja doprinosi povećanju raspoloživog kapitala jedne zemlje i jačanju njenog proizvodnog kapaciteta. Investicijama se, dakle, uvećavaju osnovni proizvodni fondovi jedne privrede.29

Prosečni koeficijent efektivnosti osnovnih proizvodnih fondova (e) predstavlja količnik bruto domaćeg proizvoda (Y) i osnovnih proizvodnih fondova (K), odnosno:

e = Y/K

On pokazuje koliko se jedinica bruto domaćeg proizvoda ostvaruje po jedinici fiksnog kapitala. Dakle, bruto domaći proizvod (BDP) se može predstaviti kao proizvod osnovnih proizvodnih fondova (K) i njihove efektivnosti (e):

Y = K • e

Prethodna jednačina nam pokazuje da na rast bruto domaćeg proizvoda pozitivno utiče povećanje osnovnih proizvodnih fondova, kao i poboljšanje njihove prosečne efektivnosti.

Imajući u vidu činjenicu da investicije predstavljaju opredeljujući faktor ekonomskog razvoja jedne zemlje, veoma je važno ukazati na značaj razmatranja ekonomske efektivnosti investicija. Efektivnost investicija izražava se odnosom između kapitala (osnovnih materijalnih proizvodnih fondova) i proizvodnje ili odnosom investicija i proizvodnje. Drugim rečima, ekonomska efektivnost investicija u suštini izražava odnos između utrošaka kapitala i njihovog proizvodnog efekta.

Ako sa K obeležimo proizvodne fondove, sa Y rezultate proizvodnje tj. BDP, tada kapitalni koeficijent (k), možemo izraziti kao:

k = K/Y

Ovde se radi o prosečnom kapitalnom koeficijentu koji izražava stepen snabdevenosti proizvodnje kapitalom. On pokazuje koliko jedinica kapitala dolazi na jednu jedinicu proizvodnje, odnosno kakav je proizvodni efekat svake 28 Na osnovu: Devetakovic S., Jovanović Gavrilović B., Rikalović G., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 33-34.29 Razlikuju se investicije u osnovne fondove (fiksne investicije) i investicije u obrtne fondove. Investicije u osnovne fondove predstavljaju ulaganja u zgrade, mašine, i sl. Investicije u obrtne fondove su investicije u prirast zaliha sirovina, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda.

46

jedinice kapitala. Logično je da ukoliko se do određenog povećanja proizvodnje dolazi upotrebom manje količine kapitala, dolazi do rasta efikasnosti privrednog rasta.

Iz navedene formule prosečnog kapitalnog koeficijenta možemo izvesti i definiciju kapitala, tj. K=Y • k, kao i definiciju proizvodnje Y = K / k. Dakle, bruto domaći proizvod se može predstaviti i kao količnik osnovnih proizvodnih fondova (K) i prosečnog kapitalnog koeficijenta (k). To znači da na rast bruto domaćeg proizvoda, osim povećanja osnovnih proizvodnih fondova, pozitivno deluje deluje i pad kapitalnog koeficijenta, odnosno smanjivanje jedinica kapitala koje se koriste u proizvodnji jedne jedinice proizvodnje.

Ako osnovne proizvodne fondove raščlanimo na svoja dva glavna dela (s obzirom na različitu ulogu u procesu proizvodnje), dobićemo formulu prosečnog kapitalnog koeficijenta, koja sastavne delove proizvodnih fondova upoređuje sa ostvarenom proizvodnjom. Ako sa Kt obeležimo kapitalnu opremu, a sa Kg građevinski deo, formula za izračunavanje prosečnog kapitalnog koeficijenta biće:

k = Kt/Y + Kg/Y

Ovaj način raščlanjavanja kapitalnog koeficijenta omogućava da se u ekonomskoj analizi posebno prati uticaj tehničkog progresa na poboljšanje kvaliteta i efektivnosti opreme, kao i njegov uticaj na opštu efektivnost građevinarstva, a samim tim da se ispituje dejstvo tehničke strukture investicija na rast proizvodnje.

Bruto domaći proizvod se, kao što smo ranije istakli, može posmatrati i sa stanovišta radne snage i njene produktivnosti. Ako radnu snagu na nivou nacionalne ekonomije, odnosno zaposlenost, označimo sa (L), a produktivnost rada sa (p), onda produktivnost rada koja izražava veličinu bruto domaćeg proizvoda (Y) po zaposlenom, možemo izraziti pomoću sledećeg obrasca:

p = Y/LIz prethodne jednačine sledi:

Y = L • p

Bruto domaći proizvod se, dakle, može predstaviti kao umnožak zaposlenosti i produktivnosti rada. Prema tome, ako je veličina bruto domaćeg proizvoda umnožak broja zaposlenih radnika i njihove produktivnosti, onda rast bruto domaćeg proizvoda zavisi od promena u nivou zaposlenosti i produktivnosti rada. U tom smislu, rast BDP može biti ekstenzivan, ukoliko je

47

prevashodno uslovljen povećanjem zaposlenosti, ili intenzivan, ako je pretežno zasnovan na rastu produktivnosti rada. U razvijenim zemljama, privredni rast se u najvećoj meri temelji na rastu produktivnosti rada kao posledici tehničko-tehnološkog razvoja, dok povećanje zaposlenosti ima manji značaj u generisanju ekonomskog rasta.

Zaposlenost pruža informaciju o broju radnih mesta. Produktivnost rada sažima u sebi sve uslove pod kojima radna snaga obavlja proizvodnu aktivnost. Na kretanje produktivnosti rada utiče veliki broj faktora, među kojima se posebno izdvaja tehnička opremljenost rada (q). Ona pokazuje veličinu osnovnih proizvodnih fondova tj. fiksnog kapitala (K) po zaposlenom (L):

q = K/L

Prema tome, kada se BDP posmatra iz ugla radne snage i njene produktivnosti, ne gubi se iz vida fiksni kapital, jer opremljenost radne snage tim kapitalom (tehnička opremljenost rada) utiče na produktivnost rada.

Kao što smo ranije istakli, efektivnost investicija izražava se, kako odnosom između kapitala (osnovnih materijalnih proizvodnih fondova) i proizvodnje, tako i odnosom investicija i proizvodnje. Za izražavanje ekonomske efektivnosti investicija koriste se sledeća dva pokazatelja: marginalni kapitalni koeficijent i njegova recipročna vrednost, marginalni koeficijent efektivnosti investicija.

Efektivnost investicija putem marginalnog kapitalnog koeficijenta izražava se odnosom između investicija (prirasta kapitala) i prirasta proizvodnje i definiše se kao:

dok je marginalni koeficijent efektivnosti investicija samo obrnuti izraz:

Ako se setimo naše definicije investicija po kojoj investicije predstavljaju uvećanje realnog kapitala, jasno je da je prirast kapitala u određenom vremenskom intervalu rezultat investicija. Dakle, marginalni kapitalni koeficijent predstavlja odnos prirasta kapitala tj. investicija prema prirastu proizvodnje.

Marginalni kapitalni koeficijent pokazuje koliko je jedinica investicija potrebno da se ostvari prirast proizvodnje za jednu jedinicu. Njime se meri učinak investicija i utvrđuje koliko jedna jedinica investicija stvara novih

48

jedinica proizvodnje. Ako, na primer, marginalni kapitalni koeficijent iznosi 4, to znači da se sa četiri jedinice investicija obezbeđuje jedna dodatna jedinica proizvodnje. Dakle, ukoliko je marginalni kapitalni koeficijent veći, to znači da je efektivnost investicija manja i obrnuto.

Marginalni kapitalni koeficijenat može biti istodobni ili sa vremenskim razmakom ( isto važi i za marginalni koeficijent efektivnosti). Kada govorimo o istodobnom kapitalnom koeficijentu, tada vršimo poređenje investicija iz jednog perioda sa prirastom proizvodnje iz istog tog perioda. Marginalni kapitalni koeficijent sa vremenskom razmakom uzima u obzir aktivizacioni period investicija, tj. vremenski razmak koji je potreban da bi se investicije pretvorile u aktivne proizvodne fondove. Ako je aktivizacioni period, na primer, 4 godine, onda se investicije prethodnog četvorogodišnjeg perioda upoređuju sa prirastom proizvodnje sledećeg četvorogodišnjeg perioda. Ako sa t obeležimo period za koji se vrši merenje efektivnosti, a sa m aktivizacioni period, kapitalni koeficijent sa vremenskim razmakom možemo izraziti kao

Marginalni kapitalni koeficijent nam može poslužiti i kao osnova za izražavanje efektivnosti investicija putem odgovarajućih stopa rasta. Ova vrsta marginalnog kapitalnog koeficijenta poznata je u aglosaksonskoj literaturi kao Incremental capital output ratio, ili skraćeno "ICOR". Efektivnost investicija može se na ovaj način izraziti kao količnik stope investicija (učešće investicija u BDP) i stope rasta BDP.

gde je i - stopa investicija, a r y - stopa rasta BDP.

Ovako definisan marginalni kapitalni koeficijent omogućava da se utvrdi koliko procenata proizvodnje (BDP) treba investirati da bi se ostvario rast BDP od 1%. Tako, na primer, ako je stopa investicija 25%, a stopa rasta BDP 5%, marginalni kapitalni koeficijent iznosi 5, a to znači da je trebalo investirati 5% bruto domaćeg proizvoda da bi se došlo do njegovog rasta od 1%. Dakle, poželjno je da marginalni kapitalni koeficijent bude što niži.

Kad govorimo o ekonomskoj efektivnosti investicija, treba istaći potrebu razlikovanja opšteprivrednog, granskog i kapitalnog koeficijenta firme, u zavisnosti od toga da li se odnosi na privredu kao celinu, na privredne grane ili na pojedine firme. Opšteprivredni kapitalni koeficijent je sumarni rezultat

49

kapitalnih koeficijenata u pojedinim granama te se, pri tome, dobija kao prosek granskih koeficijenata, i zato ga možemo izraziti na sledeći način:

gde je sa Y obeležen BDP cele privrede, sa Y1, Y2, Y3, Yn - BDP pojedinih grana, dok I1, I2, I3, In predstavljaju investicije u različite grane nacionalne privrede.30

Na ekonomsku efektivnost investicija i kretanje kapitalnih koeficijenata tokom vremena utiču brojni faktori. Efektivnost investicija zavisi od:

- njihove ekonomske strukture (npr. veće usmeravanje investicija u kapitalno intenzivne privredne sektore uzrokuje veće vrednosti marginalnog kapitalnog koeficijenta);

- tehničke strukture (npr. veća zastupljenost opreme u strukturi investicija u odnosu na građevinske objekte vodi ka nižim vrednostima marginalnih koeficijentata),

- efikasnosti izvođenja investicionih radova itd.

Kapitalni koeficijenti, na dugi rok, pokazuje tendenciju opadanja pod dejstvom stalnog tehničkog progresa.

Na osnovu onoga što smo istakli o fenomenu efektivnosti investicija i kapitalnom koeficijentu, možemo zaključiti da on predstavlja važno sredstvo makroekonomske analize. On je, pre svega, neophodna veličina u odmeravanju moguće stope ekonomskog rasta, te je samim tim polazni bazični element u svim dinamičkim modelima koji se bave faktorima privrednog rasta. Najvažnija uloga kapitalnog koeficijenta ogleda se u kvantifikaciji makroekonomskih efekata investicija i dejstvu tehničkog progresa na makroekonomsku efikasnost.

3 0 Rosić, I., "Nacionalna makroekonomija, FTHM, Beograd, 2003., str. 310.

50

Deo II

OSNOVI MAKROEKONOMIJE (Analiza funkcionisanja privrede na dugi i kratak rok)

51

Glava I

MAKROEKONOMIJA NA DUGI ROK

1. DUGOROČNI PRIVREDNI RAST

1.1. Ekonomska interpretacije dugog i kratkog roka

Nakon upoznavanja sa osnovnim makroekonomskim agregatima i načinima njihovog merenja, u ovom delu knjige proučavamo dugoročne determinante nivoa i rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP). Kada smo se na samom početku upoznavali sa osnovnim teorijskim pravcima u makroekonomiji, videli smo da makroekonomisti zastupaju širok spektar

52

ekonomskih stavova koji su često veoma suprostavljeni. Glavni nesporazumi između ekonomista vezuju se za različita gledanja na ponašanja cena i plata u privredi. Ipak, može se reći da danas većina ekonomista smatra da je fleksibilnost cena opravdana pretpostavka za analizu dugoročnih problema privrede, dok je za analizu ponašanja privrede na kratak rok pogodnija pretpostavka o rigidnosti cena. Kao ilustracija različitog ponašanja cena na dugi i kratak rok može nam poslužiti sledeći primer: pretpostavimo da naša centralna banka tj. Narodna banka Srbije iznenada poveća ponudu novca za 5%. Prema klasičnom modelu, koji kao što smo ranije istakli najbolje opisuje ponašanje privrede na dugi rok, povećanje ponude novca uticaće samo na nominalne varijable, dok će realne varijable ostati nepromenjene. Ovaj princip je u makroekonomskoj teoriji poznat pod nazivom “klasična dihotomija“ (classical dichotomy). Prema ovom principu povećanje (smanjenje) ponude novca za 5%, dovešće do povećanja (smanjenja) svih cena, uključujući i nominalne plate, takođe za 5%, ostavljajući realne plate, zaposlenost i proizvodnju na nepromenjenom nivou. Međutim, na kratak rok monetarna politika neće uticati na promenu najvećeg broja cena, pa će posledice po proizvodnju i zaposlenost biti drugačije u odnosu na slučaj sa fleksibilnim cenama. Prema klasičnom modelu, koji opisuje dugoročnu ravnotežu u privredi, proizvodnja zavisi od ponude kapitala i rada i raspoložive tehnologije kao načina njihovog kombinovanja. Međutim, kada su cene rigidne, proizvodnja zavisi i od tražnje, što opravdava upotrebu monetarne i fiskalne politike.

Razlog zbog kojeg se opredeljujemo da prvo analiziramo dugoročne promene u privredi, a zatim promene na kratak rok, jeste u tome što je na ovaj način moguće objasniti klasičnu dugoročnu ravnotežu u privredi. Cilj nam je, dakle, da prvo analiziramo uspostavljanje dugoročne ravnoteže uz koju se uspostavljaju rast i razvoj svake privrede.

1.2. Dugoročni privredni rast u svetu

Pitanje ekonomskog rasta stalno zaokuplja pažnju ekonomista, s obzirom na to da od ekonomskog rasta prvenstveno zavisi kakav će biti životni standard ljudi. Razlike u nivou životnog standarda koje postoje između različitih zemalja su dobro poznate ljudima širom sveta. Isto kao i kod pojedinaca različitog bogatstva, i kod država sa različitim dohotkom razlike u nivou bogatstava tj. dohotka koji one ostvaruju manifestuju se u kvalitetu života njihovih stanovnika. U zemljama sa visokim nivoom BDP po stanovniku, ljudi imaju bolje uslove života koji se ogledaju u većoj dostupnosti mnogih potrošnih

53

i luksuznih proizvoda, boljoj zdravstvenoj zaštiti, većoj socijalnoj sigurnosti, kvalitetnijem obrazovanju i sl.

Komparacijom statističkih podataka o vrednosti BDP po stanovniku između različitih zemalja možemo dobiti jasnu sliku o razlici koja postoji u nivou ekonomske razvijenosti i standardu građana analiziranih zemalja. Na primer, o velikim razlikama koje postoje između zemalja u pogledu ekonomske razvijenosti svedoči i podatak koji govori da je prosečan BDP Švajcarske po stanovniku u periodu 1980 – 1993. godine iznosio 35.760 dolara, a Tanzanije i Mozambika svega 90 dolara.1

Makroekonomisti, kao istraživači i interpretatori ekonomskih dešavanja, analiziraju razloge postojanja razlika u nivou ekonomske razvijenosti između različitih zemalja i postavljaju sledeća pitanja: Šta su uzroci postojanja takvih razlika? Šta bogate zemlje moraju da čine da bi održale visok nivo životnog standarda? Koje ekonomske politike treba da primenjuju siromašne zemlje da bi pokrenule proces ekonomskog rasta i približile se grupaciji visoko razvijenih zemalja? To su uglavnom najvažnija pitanja kojima se bavi makroekonomija kao ekonomska disciplina.

Kada ekonomski rast posmatramo u dužem istorijskom kontekstu možemo zapaziti da tokom dužeg vremenskog perioda zemlje ostvaruju povećanje nacionalnog dohotka. Današnje generacije u svetu ostvaruju veći dohodak i nivo životnog standarda u odnosu na njihove pretke. Realni BDP u svetu danas je više nego dvostruko veći nego onaj iz 1950. godine.

U skladu sa tzv. pravilom 70, uz prosečnu stopu privrednog rasta od 1% potrebno je 70 godina da bi se udvostručio nivo BDP (70/1), uz stopu rasta od 3% potrebno je nešto više od 23 godine (70/3), a uz stopu rasta od 5% potrebno je 14 godina za udvostručenje nivoa BDP (70/5).

Tabela 1.1.Pravilo 70

Stope rasta BDP(u procentima)

Broj godina potreban za udvostručavanja BDP

123456789

703523181412

1 World Development Report 1995., Oxford University Press, 1995.

54

10 10987

Ovde je važno istaći da vrlo male razlike u godišnjim stopama rasta BDP između različitih zemalja mogu tokom vremena rezultirati u velikim razlikama u nivoima BDP.2 Na primer, u privredi SAD je u periodu od 1990-2005. godine stopa rasta realnog BDP iznosila u proseku oko 2,5%. U takvoj privredi koja ostvaruje više od 11.000 milijardi dolara realnog BDP, i realno male stope rasta impliciraju dosta dodatnog autputa, nasuprot malim zemljama koje imaju mali realni BDP.

Stope rasta bruto domaćeg proizvoda znatno variraju od zemlje do zemlje. U pojedinim zemljama istočne Azije, tzv. azijskim tigrovima (Singapur, Južna Koreja, Tajvan), prosečni dohodak rastao je u poslednjih nekoliko decenija za oko 7% godišnje. Rast po toj stopi je ovim zemljama omogućio udvostručavanje BDP na svakih 10 godina. Ove zemlje su, dakle, veoma brzo ekonomski napredovale i zahvaljujući takvom rastu postale su važni faktori na međunarodnoj ekonomskoj sceni. Za razliku od njih, u pojedinim afričkim zemljama BDP stagnira dugi niz godina, ostavljajući ih u bedi i siromaštvu.

Pravilo 70 se može iskoristiti za odgovore na mnoga pitanja vezana za ekonomski rast. Na primer, u 2000. godini realni BDP po stanovniku SAD je približno bio 8 puta veći od BDP po stanovniku Kine. Kineska stopa rasta realnog BDP po stanovniku je te godina iznosila 7%. Sada se postavlja pitanje: ako se ta stopa rasta održi i u narednim godinama, koliko će godina biti potrebno Kini da dostigne nivo BDP po stanovniku SAD iz 2000 godine, a koji je, kao što smo istakli, bio 8 puta veći od kineskog? Odgovor koji dobijamo na osnovu pravila 70 je 30 godina.

Kineski realni BDP po stanovniku se duplira za 10 godina (70/7). U narednih deset godina njegova vrednost se ponovo udvostručuje, pa je ona na kraju druge decenije 4 puta veća nego u 2000. godini. U trećoj deceniji vrednost BDP se takođe udvostručuje, tako da je posle 30 godina, uz stopu rasta od 7%, BDP po stanovniku Kine 8 puta veći nego što je iznosio 2000. godine.

Prilikom analiziranja ekonomskih kretanja po osnovu poređenja ostvarenih stopa rasta BDP treba biti oprezan, a privredni rast se mora posmatrati u kontinuitetu i dugoročnom kontekstu. Na primeru naše zemlje i

2 Stopa rasta BDP predstavlja procentualno povećanje njegove vrednosti i izračunava se prema sledećoj formuli: Stopa rasta realnog BDP = (realni BDP po tekućim cenama – realni BDP u prethodnoj godini / realni BDP u prethodnoj godini) • 100.

55

kretanja stopa rasta u poslednjoj deceniji 20. veka, to se najbolje može sagledati.

Tabela 1.2.Bruto domaći proizvod Srbije, 1990-2000. god.

Godine U mil. USD Godišnja stopa rasta

BDP po stanovniku

Godišnja stopa

1991199219931994199519961997199819992000

28.39025.75418.69613.16914.28515.28516.47718.14618.21214.85415.745

--9,3

-27,4-29,6

8,57,07,8

10,10,4

-18,46,0

2.6962.4741.7891.2561.3581.4491.5581.7121.7151.3971.478

--8,2

-27,7-29,8

8,16,77,59,90,2

-18,55,8

Izvor: Savezni sekretarijat za razvoj i nauku na bazi podataka SZS.

Podaci iz tabele ukazuju da je u privredi Srbije početkom 90-ih godina 20. veka, kao posledica raspada zemlje i dramatičnih političkih i ratnih zbivanja, došlo do pravog ekonomskog sloma i beleženja negativnih stopa privrednog rasta. Nakon tog perioda dolazi do prekida trenda negativnih stopa rasta i beleženja veoma visokih stopa rasta BDP u narednim godinama. Posle nekoliko godina ponovo dolazi do negativne stope rasta BDP i to u godini bombardovanja naše zemlje od strane NATO pakta (1999.), da bi već u sledećoj godini došlo do ostvarivanja visoke stopa rasta od 6%. Šta nam ovo govori? U prvi mah možemo pomisliti da je nakon nekoliko godina velike krize i negativniih stopa rasta došlo do ekonomskog napredovanja i ostvarivanja visokih stopa rasta. Međutim, takav zaključak bio bi pogrešan, zato što su visoke stope rasta ostvarivane u odnosu na veoma nisku startnu osnovu. To znači da je navodni uspeh u 1994. godini, kada je stopa rasta BDP iznosila čak 8,5%, ostvaren na bazi neuspeha i promašaje ekonomske politike u prethodnim godinama. Stopa rasta BDP od 8,5% doprinosi da on u 1994. godini čini tek 52,2% njegove veličine iz 1990 godine. Silazni trend proizvodnje tj. vrednosti BDP u periodu 1990 – 1993 godine, formiranjen niske startne osnove stvorio je iluziju o brzom ekonomskom napredovanju u narednim godinama. Rast koji smo ostvarili u 1994. godini bio je rast samo u odnosu na prethodnu godinu, pa se u ovom slučaju ne može raditi o stabilnom dugoročnom ekonomskom rastu.

56

Povremena povećanja tokova nisu, dakle, pokazatelj dugoročne ekspanzije, sve dok fondovi suštinski važnih kapaciteta slede svoj opadajući trend.

1.3. Determinante privrednog rasta

Predmet našeg interesovanja u ovom delu knjige su faktori koji određuju veličinu BDP, s obzirom na to da njegova veličina presudno utiče na nivo životnog standarda stanovnika jedne zemlje. U tom smislu, možemo istaći da životni standard stanovnika svake zemlje prvenstveno zavisi od njene proizvodne sposobnosti tj. produktivnosti privrede. Izraz produktivnost odnosi se na količinu dobara i usluga koju je jedna ekonomija u stanju da proizvede u nekom vremenskom periodu.

Prilikom analiziranja ekonomskog rasta, ekonomisti često koriste tzv. proizvodnu funkciju koja povezuje ostvareni proizvod u nekoj privredi sa količinom angažovanih faktora proizvodnje. Ako Y označava ostvareni proizvod, K količinu fizičkog kapitala, H količinu ljudskog kapitala, L količinu rada, N količinu prirodnih resursa, a A efikasnost korišćenja raspoložive tehnologije, proizvodna funkcija ima sledeći oblik:

Y = A F (K,H,L,N)

Parametar efikasnosti A je promenjiva koja izražava raspoloživu tehnologiju. Sa poboljšanjem tehnoloških rešenja tj. tehničkim progresom raste i A, pa privreda proizvodi više autputa od svake kombinacije proizvodnih faktora (K,H,L,N). Povećanjem A dolazi, dakle, do povećanja proizvodnje kao posledica unapređenja tehnologije uz nepromenjene količine angažovanih faktora proizvodnje. Faktor L (radna snaga) je u cilju isticanja značaja ljudskih resursa dekomponovan na L i H, gde je H poseban faktor u proizvodnoj funkciji koji iskazuje ljudski kapital (human capital). Ljudski kapital predstavlja sposobnost nekog pojedinca da ostvaruje dohodak. Ona uključuje njegove prirodne tj. rođenjem stečene sposobnosti, ali i stečene veštine i obrazovanje. Ukoliko jednačinu koja predstavlja proizvodnu funkciju podelimo sa faktorom L, ova jednačina postaje:

Y/L = A F (K/L, H/L, N/L)

Iz prethodne jednačine vidimo da proizvodnja po radniku tj. produktivnost po radniku zavisi od fizičkog kapitala po radniku K/L, ljudskog kapitala po radniku H/L i prirodnih resursa po radniku N/L.

57

Proizvodna funkcija nam, dakle, pokazuje da produktivnost jedne privrede prvenstveno zavisi od četiri faktora: fizičkog kapitala, ljudskog kapitala, prirodnih resursa i tehnologije tj. efikasnosti korišćenja proizvodnih faktora.

Fizički kapital, ili jednostavno kapital, je proizvodni činilac koji je delo ljudi. On je rezultat njihove prethodne poslovne aktivnosti i ukupnog ekonomskog ponašanja, tako da u tom smislu predstavlja proizvedeni faktor proizvodnje. U užem smislu, njega čine sredstva za rad (mašine, alati, zgrade i dr.) i predmeti rada (sirovine, repromaterijal i dr.), tj. ukupna masa kapitalnih dobara kojom raspolaže jedna privreda. Veća raspoloživost kapitalnih dobara proširuje mogućnosti jedne privrede da proizvodi robe i usluge, što kapital čini važnim proizvodnim faktorom.

Ljudski kapital predstavlja drugu determinantu produktivnosti jedne privrede. Kao što smo već istakli, ljudski kapital izražava proizvodnu sposobnost radnika koja je rezultat njihovog znanja i veština stečenih kroz obrazovanje, obuku i iskustvo. Sposobnost kojom pojedinci i organizacije proizvode i savladavaju nova znanja danas postaje ključna komparativna prednost. Učenje radi stvaranja, predstavlja sposobnost pojedinca da menja svoju okolinu, da prepoznaje svoje šanse i postaje izvor novih, kreativnih ideja. U krajnje konkurentnoj globalnoj ekonomiji, gde drugi faktori proizvodnje mogu biti kopirani, ljudi u organizaciji biće jedini izvor stalne konkurentske prednosti. To upućuje na zaključak da se posebna pažnja mora posvetiti ovom kritičnom resursu uz čiju pomoć se obezbeđuje kontrola i nad drugim resursima.3

Poput fizičkog kapitala i ljudski kapital se može označiti kao proizvedeni faktor proizvodnje koji u velikoj meri doprinosi produktivnosti, odnosno proizvodnoj sposobnosti države da proizvodi robe i usluge.

Prirodni resursi su treća determinanta produktivnosti neke ekonomije. Radi se o proizvodnom faktoru koji obezbeđuje priroda, a koji obuhvata: zemlju, reke i mineralna nalazišta. Prirodni resursi su uključeni u proces privređivanja i neposredno se eksploatišu i prerađuju u proizvodnim procesima u cilju zadovoljenja materijalnih i kulturnih potreba ljudi.4

Postoje dva oblika prirodnih resursa: obnovljivi (npr. šume) i neobnovljivi (nafta). Na sadašnjem nivou tehnološkog i ekonomskog progresa ne postoji ni jedan resurs u prirodi koji se može nekontrolisano koristititi.

3 Đurić D., Menadžment globalnih organizacija i međunarodno investiranje, Ekonomski fakultet Priština-Kosovska Mitrovica, 2005., str.139.4 Ekonomski rečnik, Ekonomski fakultet Beograd, 2001., str 540.

58

Razlike u raspoloživosti prirodnim resursima mogu biti uzrok višeg nivoa životnog standarda u pojedinim zemljama. Neke zemlje bogate naftom ( npr. Kuvajt, Saudijska Arabija i dr.) zahvaljujući toj činjenici imaju viši nivo životnog standarda. Međutim, studije o razvoju danas gotovo jednoglasno ukazuju da nedostatak prirodnih resursa nije značajno ograničenje ekonomskog rasta. Postoje brojni primeri resursima siromašnih zemalja koje su, uprkos tome, ostvarile snažan privredni rast. Japan, na primer, predstavlja drugu po snazi ekonomiju savremenog sveta, iako raspolaže veoma skromnim prirodnim resursima.

Međunarodna trgovina omogućava resursno siromašnim zemljama da resurse uvoze iz inostranstva. Osim toga, za razliku od nekih ranijih vremena kada se privredni razvoj temeljio na resursima koji su se susretali u prirodi, tokom poslednjih decenija mnogi predmeti rada počeli su da se stvaraju i u labaratorijama. Ovi projektovani materijali, ne samo da su postali jeftiniji i postojaniji od prirodnih, već su zahvaljujući činjenici što su svojim karakteristikama omogućili mnoge nove proizvodne aplikacije, odigrali izvanredno značajnu ulogu u svetskom privrednom razvoju.5

Tehnološko znanje predstavlja četvrtu determinantu produktivnosti privrede. Pod tehnološkim znanjem i tehnološkim promenama podrazumeva se proces usavršavanja postojećih i pronalaženja kvalitetno novih proizvodnih sredstava, proces kontinuiranog poboljšanja postojećih i pronalaženje kvalitetno novih predmeta rada, pronalaženja novih izvora i usavršavanje postojećih metoda korišćenja energije, kao i kontinuirani proces poboljšanja formi i metoda organizacije i upravljanja proizvodnjom.6

Pre jednog veka većina stanovnika Srbije bavila se poljoprivrednom proizvodnjom, jer je tehnologija poljoprivredne proizvodnje bila nerazvijena i to je zahtevalo veliko angažovanje radne snage da bi se proizveli poljoprivredni proizvodi neophodni za ishranu stanovništva. Međutim, kasnije je tehnološki napredak podstakao nagli rast produktivnosti poljopivredne proizvodnje, što je dovelo do toga da se sa znatno smanjenim angažovanjem radne snage može proizvesti dovoljno hrane za zadovoljenje potreba stanovništva. Ova tehnološka promena je omogućila da rad postane raspoloživ za proizvodnju drugih roba i usluga.

Kada je tehnologija u pitanju, važno je napraviti razliku između tehnološkog znanja i ljudskog kapitala. Mada su oni u bliskoj vezi, postoji i značajna razlika. Tehnološko znanje odnosi se na razumevanje funkcionisanja sveta. Ljudski kapital se odnosi na prenos tih saznanja na radnu snagu. Profesor

5 Cvetanović S., Teorija privrednog razvoja, Ekonomski fakultet Niš, 2005., str. 106.6 Isto, str. 107.

59

Harvardskog univerziteta G. Mankju je u tom smislu upotrebio sledeću metaforu: "znanje predstavlja kvalitet udžbenika iz kojih se uči u društvu, a ljudski kapital količinu vremena koju populacija provede u njihovom čitanju. Produktivnost radnika zavisi i od kvaliteta raspoloživih udžbenika i od količine vremena koje se provede u njihovom čitanju".7

Ekonomista Robert Solou, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1987. godine, razvio je model rasta kojim je kao ključne determinante ekonomskog rasta istakao: rast kapitala, rast radne snage i unapređenje tehnologije. Prema ovom modelu, kada se privreda nađe u stanju dugoročne ravnoteže, stopa rasta privrede zavisi samo od stope rasta tehničkog progresa. Model R. Soloua pokazuje da samo tehnički progres može objasniti trajni rast životnog standarda.

Na osnovu svega navedenog možemo zaključiti da su tehnološke promene koje podrazumevaju unapređenje i fizičkog i ljudskog kapitala nesumnjivo najznačajniji faktor privrednog rasta. O kvalitetnom privrednom rastu moguće je govoriti samo ukoliko je kompleks tehnoloških promena njegov najvažniji generator.

Mnoge države preduzimaju niz aktivnosti u pravcu podsticanja tehnoloških promena. U tom smislu nude se npr. poreske olakšice koje imaju za cilj podsticanje istraživačko razvojnih procesa, subvencionišu se bazična istraživanja, sistemi patentiranja daju privremene monopole inovatorima novih proizvoda, podstiče se proces obrazovanja i sl. Svi ovi i slični podsticaji tehnoloških promena imaju za cilj unapređivanje tehnološkog razvoja kao osnove efikasnog funkcionisanja privreda.

2. ŠTEDNJA, INVESTICIJE I FINANSIJSKI SISTEM

2.1. Finansijski sistem kao posrednik između štednje i investicija

Investicije i štednja su reči koje se veoma često koriste od strane ekonomista, preduzetnika, menadžera i drugih učesnika u ekonomskom životu. Štednja i investicije predstavljaju veoma važne faktore dugoročnog razvoja svake privrede. Kada zemlja veći deo svog BDP izdvaja za štednju i investicije, ona u većoj meri uvećava svoj kapital, a samim tim, i nivo produktivnosti svoje privrede.

U makroekonomskom smislu, investicije su određene kao ulaganja u realni proizvodni kapital kojima se uvećava vrednost proizvodnih fondova, građevinskih objekata i zaliha. Da bi se neka privreda i društvo mogli razvijati,

7 G. Mankju, Principi ekonomije, 2005., str.547.

60

deo tekućih resursa se mora koristiti za povećanje proizvodnih kapaciteta koji će omogućiti potpunije zadovoljenje potreba u budućnosti.

Finansijski sistem posreduje između onih koji su formirali štednju i onih kojima je tuđa štednja potrebna za finansiranje investicija. Finansijski sistem, u tom smislu, preuzima štednju zemlje i usmerava je ka njenim investicijama.

Dakle, svako ko želi da svoju poslovnu ideju pretoči u praktičan investicioni poduhvat mora raspolagati neophodnim sredstvima, uz pomoć kojih se ta ideja može realizovati. Većina preduzetnika nema dovoljno sopstvenog novca koji je neophodan za osnivanje firmi i za otpočinjanje poslovnih aktivnosti. U slučaju kada preduzetnik ne raspolaže potrebnim novcem za finansiranje svojih poslovnih zamisli, na raspolaganje mu se može staviti nečija tuđa ušteđevina. Finansijski sistem, u tom smislu, predstavlja skup institucija u privredi koje posreduju između štednje onih privrednih subjekata koji su formirali štednju i onih kojima je tuđa štednja potrebna za realizaciju investicionih projekata.

Finansijski sistem čine tri strane. Na jednoj strani su štediše koje pozajmljuju svoj novac i u zamenu dobijaju dokumente koji se zovu finansijska imovina. Na drugoj strani su zajmoprimaoci: vlade i kompanije koje investiraju u razne projekte. Između štediša i zajmoprimaoca nalaze se finansijske institucije koje dovode navedene dve strane u vezu.

Finansijski sistem čine različite finansijske institucije koje regulišu odnose između štediša i zajmotražioca. Finansijske institucije mogu da se grupišu u dve kategorije – finansijska tržišta i finansijske posrednike.

Finansijska tržišta su institucije preko kojih osoba koja štedi direktno nudi sredstva osobi kojoj je novac potreban. Dva najvažnija finansijska tržišta su tržište obveznica i tržište akcija.

Kada kompanije, lokalni organi vlasti ili država žele da pozajme sredstva za finansiranje izgradnje nekih novih fabrika ili važnih saobraćajnica, neophodna sredstva mogu se pozajmiti direktno od šire javnosti, i to putem izdavanja obveznica. Obveznice odražavaju dužničko – poverilačke odnose putem kojih emitenti (država, preduzeća i lokalni organi vlasti) dolaze do neophodnih sredstava na kreditnoj osnovi. One, sa druge strane, svojim vlasnicima obezbeđuju isplatu kamate i glavnice po unapred utvrđenom redosledu u određenom vremenskom periodu.

Može se reći da je obveznica potvrda o zaduženosti u kojoj su navedene obaveze zajmoprimca prema vlasniku obveznice. Te obaveze podrazumevaju vreme vraćanja duga, odnosno datum dospeća obveznice i kamatu koja će se isplaćivati periodično do dospeća duga. Kupac obveznice može da ostane njen

61

vlasnik do njenog dospeća, ili je pre datuma dospeća može prodati nekom drugom.

U pogledu ročnosti obveznice mogu imati veoma kratak rok, npr. od nekoliko meseci, ali rok njihovog dospeća može biti i 10, 20 ili 30 godina. Kamata koju obveznice donose delimično zavisi od rokova njihovog dospeća. Dugoročne obveznice su rizičnije od kratkoročnih, s obzirom da njihovi vlasnici moraju čekati duže na isplatu glavnice. Rizik neizvršenja obaveza, odnosno verovatnoća da zajmoprimac neće uspeti da isplati deo kamate ili glavnice zajmodavcu, takođe dovodi do toga da kupci obveznica zahtevaju višu kamatu kako bi kompenzovali taj rizik.

Državne obveznice obično podrazumevaju manji rizik za investitore, pa iz tog razloga donose nižu kamatu za razliku od obveznica finansijski nepouzdanih kompanija, koje zbog većeg rizika donose i višu kamatu. Kupci obveznica najčešće koriste usluge specijalizovanih agencija koje se bave procenom kreditnog rizika različitih obveznica.

Akcije predstavljaju vlasničke hartije od vrednosti koje svojim vlasnicima daju pravo na prisvajanje određenog dela profita u vidu dividende. Osim sticanja dividende, investitor može zaraditi profit i ako proda akcije na berzi skuplje nego što ih je kupio, čime ostvaruje kapitalnu dobit. Kupovina i prodaja akcija se vrši na berzama gde se cene formiraju na osnovu ponude i tražnje. Ovaj tržišni čin predstavlja sekundarno tržište akcija na kojem se kupuju i prodaju već izdate akcije.

Kompanije mogu putem prodaje akcija uvećati svoje fondove i na taj način finansirati svoje investicije (dokapitalizacija), a kupci akcija ili akcionari postaju vlasnici akcija i dela imovine kompanije u visini procenta kupljenih akcija. U poređenju sa obveznicama, akcije pružaju svojim vlasnicima i veći rizik i potencijalno veći prinos. U slučaju dobrog poslovanja nekog preduzeća, koje tako ostvaruje veći profit, povećava se i profit vlasnika akcija tog preduzeća, dok bi u tom slučaju vlasnici njegovih obveznica dobili samo kamatu na obveznice. I suprotno, ukoliko bi preduzeće zapalo u teškoće, vlasnicima obveznica se isplaćuje kamata pre nego što vlasnici akcija dobiju bili kakav novac.

Finansijski posrednici su institucije preko kojih štediše na indirektan način nude sredstva onima kojima su ta sredstva potrebna. Kao najvažniji finansijski posrednici u savremenim privredama se javljaju banke i investicioni fondovi.

Sredstva koja su im potrebna za proširenje svog poslovanja investitori pribavljaju od banaka. Banke su finansijski posrednici i svoju aktivnost vrše tako što pribavljaju depozite od ekonomskih subjekata koji žele da štede, a tako

62

formirana sredstva plasiraju u vidu kredita onima kojima su oni neophodni. Na osnovu razlike u kamatnim stopama koje banke isplaćuju vlasnicima depozita i kamatnih stopa koje naplaćuju onima kojima odobravaju kredite, banke formiraju sredstva kojima pokrivaju troškove svog poslovanja i ostvaruju profit svojim vlasnicima.

Investicioni fondovi danas postaju sve važniji institucionalni investitori koji povlače sredstva manjih individualnih investitora i za uzvrat emitiju akcije i obveznice. Osnovna prednost investicionih fondova je profesionalno upravljanje i omogućavanje diversifikaciije ulaganja, odnosno omogućavanje malim investitorima da imaju manje udele nad većim brojem kompanija, čime se smanjuje rizik ulaganja. Sa veoma malim iznosima novca, zahvaljujući ovim fondovima, može se kupovinom akcija ili obveznica postati indirektni vlasnik ili poverilac brojnih kompanija velike ekonomske snage.

2.1.1. Koncept sadašnje vrednosti novca

Mnoge odluke koje se donose u okviru finansijskog sistema zahtevaju poređenje iznosa novca u različitim vremenskim tačkama. U tom smislu, pojam sadašnje vrednosti ima široku primenu u ekonomiji, a to ćemo pokazati na sledećim primerima.

U prvom primeru ćemo na osnovu sadašnje vrednosti novca izračunati njegovu buduću vrednost. To će nam omogućiti da znamo koliko ćemo novca imati na računu za 10 godina ako danas uložimo u banku 500 dinara uz kamatnu stopu od 4%. Kamatu ćemo označiti decimalnim brojem (npr. kamatna stopa od 4% znači 0,04), a pretpostavićemo da kamata sve posmatrano vreme ostaje na računu tj. da se obračunava kamata na kamatu. Broj godina označićemo simbolom n. Buduću vrednost novca na osnovu njegove sadašnje vrednosti izračunavamo na osnovu sledećeg obrasca:

Primenom ovog obrasca dobijamo da će buduća vrednost tih 500 dinara iznositi (1,04)¹º • 500 = 740,12 dinara. To znači da ako danas uložimo na bankovni račun 500 dinara uz kamatnu stopu od 4%, za 10 godina ćemo na računu imati 740,12 dinara.

Sada postavljamo pitanje: da li je bolje danas uzeti 500 dinara ili 800 dinara za 10 godina, uz pretpostavku da godišnja kamatna stopa iznosi 4%? Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo izračunati sadašnju vrednost te buduće isplate od 800 dinara. Izračunavanje sadašnje vrednosti na osnovu buduće

vrednosti vršimo pomoću obrasca:

63

Na osnovu ovog obrasca dobijamo da sadašnja vrednost sume od 800 dinara za 10 godina, uz kamatnu stopu od 4%, iznosi 800/(1,04)¹º= 540,54 dinara. Budućih 800 dinara ima, dakle, sadašnju vrednost od 540,54 dinara, što je više od 500 dinara. Ovo nam govori da je bolje uzeti 800 dinara za deset godina nego 500 dinara danas.

Na osnovu prethodnog računanja možemo primetiti da sadašnja vrednost neke buduće sume zavisi od visine kamatne stope. Ukoliko bi kamatna stopa bila 6%, tada bi budućih 800 dinara imalo sadašnju vrednost od 446,68 dinara, što je manje od 500 dinara, pa bi u tom slučaju uzimanje 500 dinara danas bilo bolja opcija. Povećanjem kamatne stope se, dakle, zarađuje više novca ulaganjem novca u banku, tako da uzimanje 500 dinara danas postaje atraktivnije.

Koncept sadašnje vrednosti se primenjuje i kod donošenja odluka o preduzimanju investicionih aktivnosti. Prilikom donošenja investicionih odluka, kompanije vršeći procenu investicionih projekata takođe svode novčane iznose iz budućnosti na sadašnju vrednost. Pretpostavimo da neko preduzeće odluči da gradi novi fabrički pogon čija će izgradnja to preduzeće koštati 250.000.000 dinara i da će ta investicija za 10 godina doneti preduzeću 400.000.000 dinara prihoda. Da bi donelo ispravnu odluku preduzeće će budući prinos od 400.000.000 dinara svesti na njegovu sadašnju vrednost i taj iznos uporediti sa troškovima u iznosu od 250.000.000 dinara. Izračunavanjem sadašnje vrednosti toka budućeg prihoda od 400.000.000 dobijamo da ta vrednost iznosi 270.270.269 dinara i ako je uporedimo sa troškovima koji su potrebni da bi se investicija realizovala, a koji iznose 250.000.000 dinara, dolazimo do zaključka da se preduzeću isplati da preduzme tu investiciju.

Kao što vidimo i u ovom primeru odluka preduzeća o investiranju zavisi od kamatne stope. Ukoliko npr. kamatna stopa poraste sa 4% na 6%, onda će sadašnja vrednost posmatranog budućeg prihoda iznositi 223.338.920 dinara. To je manje od troškova koji iznose 250.000.000 dinara, tako da se preduzeću neće isplatiti da preduzme investiciju. Dakle, na osnovu koncepta sadašnje vrednosti možemo doći do zaključka da sa povećanjem kamatne stope opada interes za investiranjem.

2.2. Štednja i investicije u jednačini BDP

Analizu štednje, investicija i finansijskog sistema nastavljamo podsećanjem na činjenicu da je vrednost BDP jedne privrede jednaka ukupnim izdacima na proizvedene robe i usluge tokom jednogodišnjeg perioda. Pri tom, ti izdaci se sa makroekonomskog aspekta mogu podeliti na četiri komponente

64

BDP (koji označavamo sa Y): potrošnju C, investicije I, državnu potrošnju G i neto izvoz NX.

Y = C + I + G + NX

U cilju pojednostavljenja analize sada uvodimo pretpostavku postojanja zatvorene nacionalne privrede8 koja ne uspostavlja odnose sa okruženjem i iz jednačine BDP isključujemo razmenu sa inostranstvom.

Y = C + I + G

Prema ovoj jednačini, ukupni izdaci u privredi se dele na potrošnju, investicije i državnu potrošnju. Ukoliko oduzmemo C i G od obe strane prethodne jednačine, dobijamo:

Y – C – G = I

Jednačina BDP je sada iskazana kao obim investicija. Izraz (Y –C –G) predstavlja onaj deo BDP koji preostaje na raspolaganju po podmirenju tražnje potrošača i države i označava nacionalnu štednju, ili samo štednju.

Ako (Y – C – G) zamenimo sa S tj. štednjom, dobijamo jednačinu koja pokazuje jednakost štednje i investicija:

S = ILevu stranu gornje jednačine, odnosno, nacionalnu štednju, možemo

podeliti na dve komponente: na privatnu štednju i štednju države. Ako sa T označimo državne prihode po osnovu ubiranja poreza od kojih su oduzeti jednostrana plaćanja domaćinstvima u vidu transfera (T = poreski prihodi – transferi), dobijamo:

(Y – T – C) + (T – G) = I

Izraz na levoj strani (Y – T – C) predstavlja raspoloživi dohodak stanovništva tj. dohodak koji preostaje posle podmirenja poreskih obaveza (Y – T) umanjen za potrošnju C i praktično predstavlja iznos privatne štednje.

Izraz (T – G) obuhvata državne prihode T umanjene za državne rashode G i označava javnu (državnu) štednju. Ukoliko državni rashodi premašuju državne prihode, država kreira budžetski deficit i na taj način formira negativnu

8 Iako nije realna sa aspekta modernih privreda koje su uključene u proces međunarodne ekonomske saradnje, pretpostavka o zatvorenoj privredi pruža korisna pojednostavljenja. Uostalom, ona je primenjiva na celokupnu privredu sveta.

65

štednju. U suprotnom, ukoliko su državni prihodi veći od državnih rashoda država formira budžetski suficit.

Na osnovu prethodnih jednačina vidimo da je u slučaju zatvorene privrede štednja jednaka investicijama. Jednakost između štednje i investicija na nivou cele privrede ne znači da to mora da bude tako za svakog pojedinca, svako domaćinstvo i svako preduzeće. Štednja nekog pojedinca može biti veća od njegovih investicija. To praktično znači da on svojom štednjom može finansirati investicije nekog drugog pojedinca i obrnuto, a kao posrednici u tom procesu se pojavljuju banke i druge finansijske institucije.

2.3. Tržište zajmovnih sredstava i kamatna stopa9

Na tržištu zajmovnih sredstava, kao i na svakom drugom tržištu, dolazi do sučeljavanja ponude i tražnje. Robe kojima se trguje na tržištu zajmovnih sredstava su raspoloživi fondovi za odobravanje kredita, a njihova "cena" je kamatna stopa.

Ponuda zajmovnih sredstava potiče od onih subjekata koji su formirali štednju, koju žele da daju kao pozajmicu u cilju sticanja prihoda. Tražnja za zajmovnim sredstvima potiče od pojedinaca ili preduzeća čiji je cilj da pozajme sredstva neophodna za realizaciju investicionih aktivnosti. Na osnovu ovoga možemo zaključiti da na nivou nacionalne privrede štednja formira ponudu kredita tj. zajmovnih sredstava, dok, sa druge strane, investicije formiraju tražnju za kreditima.

Investitori se mogu zaduživati direktno, emitujući hartije od vrednosti, ili indirektno, zadužujući se kod banaka. Kamatna stopa (r) predstavlja cenu upotrebe kredita tj. zajma, a njena visina u tržišnoj privredi određena je odnosom ponude i tražnje za zajmovnim kapitalom. Ona predstavlja iznos koji uzimaoci kredita plaćaju za dobijeni kredit. Sa druge strane, zajmodavci u vidu kamate stiču prihod na pozajmljena sredstva. Pošto investicije zavise od kamatne stope, koja predstavlja svojevrstan trošak investiranja, to znači da tražnja za zajmovnim sredstvima tj. investicije direktno zavisi od kamatne stope. Investicije su, dakle, funkcija kamatne stope – I(r).

Kriva tražnje za zajmovnim sredstvima je negativno nagnuta. Sa porastom troškova investiranja tj. kamatne stope, dolazi do smanjenja traženih količina zajmovnih sredstava. Na drugoj strani, porast kamatne stope povećava prinos na štednju i čini je privlačnijom, pa je kriva ponude zajmovnih sredstava pozitivno nagnuta. To znači da sa porastom kamatne stope raste i ponuđena količina zajmovnih sredstava.

9 Na osnovu: Mankju G., Principi ekonomije, Treće izdanje, Univerzitet Harvard, 2005., str. 575-583.

66

Slika 1.1.Tržište zajmovnih sredstava

Na slici 1.1. prikazano je kako se na tržištu zajmovnih sredstava odnosom ponude i tražnje formira ravnotežna kamatna stopa. U tački presecanja krive ponude i tražnje zajmovnih sredstava (tačka ravnoteže) ravnotežna kamatna stopa iznosi 5%, a tražena i ponuđena količina zajmovnih sredstava iznose 1000 dinara.

Nivo kamatne stope se prilagođava sve dok se ne izjednače investicije i štednja, odnosno tražnja i ponuda zajmovnih sredstava. Ukoliko bi kamatna stopa bila preniska, to bi kod investitora izazvalo veću želju za ulaganjima nego što je obim raspoložive štednje. Nastala veća tražnja za zajmovnim sredstvima u odnosu na formiranu ponudu tih sredstava dovela bi do porasta kamatnih stopa, sve dok se ne uspostavi ravnoteža između ponude i tražnje zajmovnih sredstava. Sa druge strane, ukoliko je kamatna stopa previsoka, formirani obim štednje će premašiti investicije. U tom slučaju ponuda kredita je veća od tražnje za kreditima, te se kamatna stopa smanjuje sve dok se ne uspostavi nova ravnoteža.

2.4. Dejstvo ekonomske politike na štednju i investicije

Ekonomska politika predstavlja raznovrsnu aktivnost države i drugih nosilaca ekonomsko-političkog odlučivanja, čija je svrha stvaranje adekvatnog društvenog ambijenta za optimalan privredni razvoj. Kao naučna disciplina u okviru sistema ekonomskih nauka, ekonomska politika se bavi iznalaženjem i

5%

Zajmovna sredstva

Kamatna stopa (r) Ponuda

(štednja)

Tražnja (investicije)

Ravnotežna kamatna stopa

1000 dinara0

67

analiziranjem odnosa i zakonitosti u vezi sa delovanjem države i drugih makroekonomskih subjekata u regulisanju ekonomskih odnosa.

Vođenjem ekonomske politike država može uticati na štednju i investicije na različite načine. Pretpostavimo da u cilju podsticanja štednje koja je nedovoljna za finansiranje investicija u privredi država smanji nivo oporezivanja dohodaka stanovnika. Ova mera ekonomske politike će povećati raspoloživi dohodak ljudi i podsticajno uticati na njihovu štednju. Povećanje štednje u privredi, kao posledica smanjenog oporezivanja dohodaka, dovodi do povećanja ukupne štednje tj. ponude zajmovnih sredstava i pomeranja krive ponude udesno.

Slika 1.2.Povećanje ponude zajmovnih sredstava

Na slici 1.2. se vidi da je pomenuta mera ekonomske politike dovela do uspostavljanja nove ravnoteže na tržištu zajmovnih sredstava. Ravnoteža se pomerila iz tačke A u tačku B u kojoj je došlo do smanjenja nivoa kamatne

Zajmovna sredstva

Kamatna stopa (r)


1000

5%

1200

4%

A

B

0

Ponuda (štednja)

Ponuda (štednja)

68

stope sa 5 na 4 procenta, što za posledicu ima povećanje tražnje za zajmovnim sredstvima sa 1000 na 1200 dinara. U tački B tražnja za zajmovnim sredstvima se povećala i iznosi 1200 dinara, jer su investitori usled smanjenja kamatne stope povećali tražnju za zajmovnim sredstvima. Dakle, ako se podsticajnim merama ekonomske politike poveća nivo štednje u privredi, to dovodi do smanjenja kamatnih stopa i povećanja nivoa investiranja.

Ekonomska politika može uticati na promene i na drugoj strani tržišta zajmovnih sredstava tj. na promene u tražnji zajmovnih sredstava. Država npr. poreskim olakšicama može stimulisati investicionu tražnju tj. tražnju za zajmovnim sredstvima. Ti poreski podsticaji dovode do veće zainteresovanosti investitora da preduzimaju investicione zahvate, što uzrokuje rast investicione tražnje i pomeranje krive tražnje za zajmovnim sredstvima udesno. Kriva ponude ovih sredstava ostaje nepromenjena, s obzirom na to da na nju pomenuta mera ekonomske politike nije imala uticaja.

Slika 1.3.Povećanje tražnje za zajmovnim sredstvima

Slika 1.3. pokazuje da je na tržištu zajmovnih sredstava uspostavljena nova ravnoteža (tačka B). U novoj ravnoteži dolazi do povećanja kamatne stope sa 5 na 6 procenata. Viša kamatna stopa stimulativno utiče na ponuđače zajmovnih sredstava da više štede i oni povećavaju ponudu svojih sredstava sa

Zajmovna sredstva

Kamatna stopa (r)


1000

5%

1100

6%A

B

0

Ponuda (štednja)


69

1000 na 1100 dinara. To znači da kada se reformom poreskih zakona podstiče veće investiranje, dolazi do povećanja kamatnih stopa i rasta nivoa štednje.

Efekte budžetskog deficita, takođe možemo analizirati preko tržišta zajmovnih sredstava. U tom cilju, sada se podsećamo ranije jednačine sledećeg oblika:

(Y – T – C) + (T – G) = I

Kao što znamo, izraz na levoj strani predstavlja nacionalnu štednju. Deo ovog izraza (Y – T – C) predstavlja iznos privatne štednje, dok izraz (T – G) označava javnu (državnu) štednju. Ukoliko su državni prihodi veći od državnih rashoda, država formira budžetski suficit. Međutim, ukoliko državni rashodi premašuju državne prihode, nastaje budžetski deficit, što znači da se formira negativna štednja.

U slučaju nastanka budžetskog deficita, država na tržištu zajmovnih sredstava može pozajmiti sredstva kojima finansira taj deficit. Ona time smanjuje ponudu zajmovnih sredstava koja stoje na raspolaganju domaćinstvima i preduzećima radi finansiranja investicija. Dakle, deficit državnog budžeta dovodi do smanjenja ponude zajmovnih sredstava, a to krivu ponude ovih sredstava pomera ulevo (iz tačke A u tačku B), kao što je prikazano na narednoj slici.

Slika 1.4.Efekat deficita državnog budžeta

Na slici 1.4. zapažamo da je pomeranje ulevo krive štednje dovelo do rasta kamatnih stopa sa 5 na 6 procenata. Ovaj rast kamatnih stopa destimulativno utiče na investiciono angažovanje domaćinstava i preduzeća,


Zajmovna sredstva

Kamatna stopa (r)

800

6%

1000

5%A

B

0

Ponuda (štednja)

Ponuda (štednja)

70

tako do dolazi do pada investicija sa 1000 dinara na 800 dinara. To znači da pozajmljivanje zajmovnih sredstava od strane države u cilju finansiranja budžetskog deficita dovodi do tzv. efekta istiskivanja privatnih investicija (crowding out effect).

Budžetski deficit, kao što smo videli, izaziva smanjenje nacionalne štednje i nivoa investiranja u privredi. Efekti budžetskog suficita na proces investiranja su suprotni. Budžetski suficit povećava nacionalnu štednju, a samim tim i ponudu zajmovnih sredstava, što uzrokuje smanjivanje kamatnih stopa i jačanje procesa investiranja.

3. NEZAPOSLENOST

Nezaposlenost predstavlja jedan od najozbiljnijih ekonomskih problema čije posledice najdirektnije pogađaju pojedince. Gubitak radnog mesta je veoma neprijatan i frustrirajući događaj, s obzirom na to da dovodi do smanjivanja nivoa životnog standarda ljudi i ugrožavanja njihove egzistencije. Upravo zbog teških posledica koje nezaposlenost uzrokuje, problemi nezaposlenosti zauzimaju centralno mesto u makroekonomskim analizama i raspravama.

Osnovni cilj ekonomskih analiza problema nezaposlenosti je da ukažu na osnovne uzroke koji dovode do nezaposlenosti, kao i da predlože politike kojima se može uticati na smanjivanje nivoa nezaposenosti. U skladu sa našim ranije iznetim opredeljenjem da prvo analiziramo dugoročni ekonomski rast, a da nakon toga objektiv naše analize usmerimo ka uzrocima kratkoročnih ekonomskih fluktuacija, problem nezaposlenosti ćemo podeliti na dve komponente: dugoročnu nezaposlenost i kratkoročnu nezaposlenost.

U ovom delu knjige se, dakle, bavimo problemima dugoročne nezaposlenosti i fenomenom tzv. “prirodne stope nezaposlenosti” koja sugeriše da u privredi uvek postoji izvestan nivo nezaposlenosti. Izraz “prirodna” ne znači da je ta stopa poželjna, nepromenljiva ili da je lišena bilo kakvog uticaja mera ekonomske politike. Naprotiv, analizom faktora koji uzrokuju postojanje prirodnog nivoa nezaposlenosti nastojaćemo da ukažemo i na mere koje kreatori ekonomske politike mogu preduzeti u pravcu smanjenja prirodne stope nezaposlenosti. Ali, pre nego što pređemo na ovu analizu, upoznaćemo se nekim osnovnim značenjima izraza nezaposlenost.

Svi građani jedne zemlje se mogu podeliti na tri grupe: zaposleni, nezaposleni i lica izvan radne snage.

Kategorija zaposlenih obuhvata sve one ljude koji su trenutno zaposleni, uključujući i privremeno zaposlene i zaposlene bez punog radnog vremena, bez obzira što se neki od njih mogu tretirati kao nedovoljno zaposleni.

71

Kategorija nezaposlenih obuhvata lica koja su privremeno otpuštena, kao i lica koja su nezaposlena, ali aktivno tragaju za poslom.

Kategorija lica izvan radne snage sastoji se od onih osoba koje ne traže zaposlenje i iz tih razloga se isključuju iz radne snage.

Stopa nezaposlenosti predstavlja procentualni broj nezaposlenih ljudi u odnosu na raspoloživu radnu snagu. Raspoloživu radnu snagu čine svi zaposleni i oni koji traže posao (radna snaga = broj zaposlenih + broj nezaposlenih).

stopa nezaposlenosti = • 100

Tržište radne snage je veoma dinamično. To znači da svakoga dana jedan broj lica gubi radno mesto, dok neka druga lica dobijaju novi posao. Dinamičnost tržišta rada opredeljuje koliki je deo radne snage nezaposlen.

Ako sa U označavimo broj nezaposlenih, sa L radnu snagu, sa (s) stopu po kojoj zaposleni pojedinci gube posao, a sa (f) stopu po kojoj nezaposleni pronalaze posao, dobijamo sledeću jednačinu:10

U/L = s / (s + f)

Prema ovoj jednačini stopa nezaposlenosti U/L zavisi od stope po kojoj se napušta posao (s) i stope po kojoj se posao pronalazi (f). Što je viša stopa napuštanja posla to je veća stopa nezaposlenosti i suprotno, ukoliko je viša stopa pronalaženja posla niža je dugoročna stopa nezaposlenosti.

Dugoročnu (prirodnu) stopu nezaposlenosti možemo izračunati na sledećem primeru. Ako pretpostavimo da svakog meseca 4% zaposlenih gubi posao, to znači da je s = 0,04. Iz toga proističe da prosečna zaposlenost traje 25 meseci (1/0,04) ili nešto duže od dve godine. Pretpostavimo takođe da 13% nezaposlenih pronalazi svoj posao svakog meseca (f = 13), što ukazuje da u proseku nezaposlenost traje oko 8 meseci. U ovom slučaju, dugoročna stopa nezaposlenosti se izračunava na bazi prethodnog obrasca:

U/L = 0,04 / (0,04 + 0,13) = 0,04 / 0,17 = 0,2352Dugoročna stopa nezaposlenosti u našem primeru iznosi 23,5% i ona

nam sugeriše da kreatori ekonomske politike mogu sniziti dugoročnu stopu nezaposlenosti ukoliko povećaju stopu pronalaženja posla (f) ili snize stopu napuštanja posla (s).

Nezaposlenost se nalazi u tesnoj vezi sa dinamikom i kvalitetom privrednih aktivnosti. Kako otvaranje novih radnih mesta i lakše pronalaženje 1 0 Mankiw, G.N., Macroeconomics, Third Edition, Worth Publishers, Inc., New York, 1997., s.124.

72

novih poslova, kao i suprotan proces gašenja radnih mesta, utiču na stopu nezaposlenosti, možemo videti i na osnovu sledećeg primera.11

U periodu od 1960 do 2000 godine prosečna stopa nezaposlenosti u privredi SAD je iznosila 6%. U 1995. godini stopa nezaposlenosti se spustila ispod ove prosečne stope i opadala je sve do 2000. godine, kada je opala na samo 4%. Osnovni uzrok opadanja stope nezaposlenosti u posmatranom periodu bio je rapidan rast radnih mesta u tzv. “novoj ekonomiji”, odnosno visoko tehnološkom sektoru (razvoj interneta i dr.).

Do rasta nezaposlenosti u američkoj privredi u posmatranom periodu dolazilo je za vreme recesija i opadanja privredne aktivnosti (70-ih godina, 1982. i 1990-91. godine). Tako je npr. za vreme recesije 1982. godine stopa nezaposlenosti dostigla skoro 10%. Dakle, u periodima privredne ekspanzije koja je dovodila do otvaranja novih radnih mesta radnici su lakše dolazili do posla, što je dovodilo do niže stope nezaposlenosti. Sa druge strane, u recesionim periodima u kojima je dolazilo do jenjavanja privrednih aktivnosti, smanjivanja proizvodnje i otpuštanja radnika, dolazilo je do rasta stope nezaposlenosti.

3.1. Razlozi postojanja dugoročne (prirodne) nezaposlenosti

Na većini tržišta cene se prilagođavaju tako da dovode do uspostavljanja ravnoteže između ponude i tražnje. U skladu sa tim, na idealnom tržištu rada cene radne snage prilagodile bi se tako da izjednače ponuđenu sa traženom količinom rada, što znači da u tom slučaju ne bi bilo nezaposlenosti. Međutim, stvarnost se razlikuje od ove idealne situacije. U stvarnosti imamo situaciju da je jedan broj ljudi u privredi uvek nezaposlen, pa čak i onda kada privreda dobro funkcioniše. Drugim rečima, stopa nezaposlenosti nikada ne može pasti na nulu. Umesto toga, ona fluktuira oko prirodne stope nezaposlenosti.

Sada ćemo analizirati osnovne razloge zbog kojih stopa nezaposlenosti nikada ne može biti na nultom nivou tj. zašto uvek postoji tzv. prirodna stopa nezaposlenosti.12

Prvi razlog vezuje se za postojanje tzv. frikcione nezaposlenosti. U svakoj zemlji postoji određena pokretljivost ljudi koji menjaju svoja mesta stanovanja ili menjaju posao tražeći bolje i prihvatljivije poslove. Da bi pronašli novi posao radnicima je potrebno izvesno vreme. Nezaposlenost koja proističe iz procesa traženja novih poslova u kojem se oni privremeno nalaze između dva

1 1 R. Bade, M. Parkin, Foundations of Macroeconomics, University of Western Ontario, 2002., s. 13112 Među ekonomistima ima neslaganja oko toga koliko iznosi tzv. prirodna stopa nezaposlenosti, ali većina misli da je to stopa od približno 6 %.

73

zaposlenja, naziva se frikcionom nezaposlenošću. Ova vrsta nezaposlenosti je uvek prisutna i ona se smatra objašnjenjem kraćih perioda nezaposlenosti.

Prema nekim autorima frikciona nezaposlenost je permanentan i zdrav fenomen u jednoj dinamičnoj i rastućoj ekonomiji.13 Neprestani ulazak i izlazak ljudi iz kategorije zaposlenih, kao i proces stvaranja i gašenja radnih mesta, stvaraju potrebu kod radnika da istražuju mogućnosti novog zapošljavanja, a kod poslodavaca da pronalaze nove radnike. Ako otvorimo dnevne novine često možemo videti oglase u kojima se nude različiti poslovi. Poslodavci obično ne zapošljavaju prvu osobu koja konkuriše za posao, a nezaposleni ljudi obično ne prihvataju prvi posao na koji naiđu. Umesto toga, i poslodavci i radnici troše određeno vreme istražujući različite mogućnosti koje će po njihovom verovanju za njih biti najprihvatljivije. Na osnovu tog istraživačkog procesa ljudi mogu uskladiti i povezati svoje veštine i interese sa odgovarajućim poslovima i na taj način naći zadovoljavajući posao i prihod. Dok su deo pomenutog procesa “istraživanja”, radnici su deo frikcione nezaposlenosti, a nivo frikcione nezaposlenosti zavisi od stope ulaska i izlaska ljudi iz kategorije radne snage, kao i od stope kreiranja i gašenja radnih mesta.

Drugi tip nezaposlenosti se naziva strukturna nezaposlenost. Ona nastaje kada do gubitka radnih mesta dolazi zbog promena u privrednoj strukturi, kao što su promene u strukturi tražnje ili uvođenje novih tehnoloških procesa. Broj raspoloživih radnih mesta u privredi je u tom slučaju nedovoljan da bi se obezbedio posao svima koji ga žele. To se dešava kada je ponuđena količina rada veća od tražene količine rada.

Strukturna nezaposlenost može trajati znatno duže od frikcione. Do nezaposlenosti iz strukturnih razloga može doći kada se ljudi nađu u situaciji da je njihovo znanje, iskustvo i obrazovanje, zbog nastalih promena u tehnologiji i strukturi tražnje, zastarelo i bez odgovarajuće tražnje na tržištu rada. Takve osobe se suočavaju sa problemom produžene nezaposlenosti, ili sa problemom promene posla uz prekvalifikaciju. Za neke osobe ove promene mogu biti čak i nedostižne, što ih uvodi u trajnu nezaposlenost. Strukturna nezaposlenost je npr. u privredi SAD posebno bila velika tokom kasnih 70-ih i ranih 80-ih godina 20. veka. Tokom tog perioda, rastuća međunarodna konkurencija je dovela do gašenja poslova u tada tradicionalnim američkim industrijama, kao što je auto industrija i industrija čelika, dok je sa druge strane dovela do kreiranja radnih mesta u novim industrijama, kao što su: informatička industrija, elektronika i bioinženjering.14

1 3 R. Bade, M. Parkin, Foundations of Macroeconomics, University of Western Ontario, 2002., s. 143.1 4 Isto, str.144.

74

Država svojim aktivnostima može delovati u pravcu smanjivanja frikcione i strukturne nezaposlenosti. Specijalizovane državne agencije mogu radnike informisati o slobodnim radnim mestima na tržištu rada, a država može organizovati i razne programe prekvalifikacije radne snage u cilju osposobljavanja i usklađivanja znanja i veština radnika sa izmenjenim tržišnim zahtevima. Delujući u tom pravcu, država pomaže u lakšem i bržem pronalaženju poslova, što povećava stopu pronalaženja posla (f) i samim time smanjuje prirodnu stopu nezaposlenosti.

Kada je reč o državnim aktivnostima vezanim za tržište rada, treba reći i to da država sprovodi i programe osiguranja radnika u slučaju nezaposlenosti. Osnovni cilj ovih programa je da pruže zaštitu radnicima u slučaju nezaposlenosti. Međutim, iako se ovim programima pomaže radnicima koji ostaju bez posla, oni, sa druge strane, stvaraju nenameravani negativni efekat koji se ogleda u tome što se njima povećava frikciona nezaposlenost, a samim tim i prirodna stopa nezaposlenosti. Naime, nezaposlene osobe koje po osnovu osiguranja dobijaju novčana primanja manje će biti motivisane da traže novi posao. To smanjuje stopu (f), dok sa druge strane, poslodavce čini “relaksiranijim” u otpuštanju radnika, što utiče na povećavanje stope (s). Na taj način programi osiguranja mogu uticati na povećanje prirodne stope nezaposlenosti, pa se iz tih razloga često menjaju i reformišu, kako ispunjavajući svoj osnovni cilj ne bi negativno uticali na nivo nezaposlenosti u privredi.

Na kraju možemo zaključiti da nezaposlenost predstavlja težak makroekonomski problem koji dovodi do neiskorišćenosti raspoloživih resursa i propuštanja šansi za uvećanje BDP. Iako u privredi uvek mora da postoji izvestan stepen nezaposlenosti, njena prirodna stopa ipak nije nepromenljiva. Prethodna analiza faktora koji dovode do prirodne stope nezaposlenosti ukazuje na uzroke koji ovu nezaposlenost izazivaju, kao i na mogućnost uticaja različitih događaja i politika na promenu nivoa nezaposlenosti koja u privredi po pravilu postoji.

3.2. Rigidnost realnih plata kao uzrok dugoročne nezaposlenosti

Kao što znamo, strukturna nezaposlenost nastaje kada je na tržištu radne snage broj radnih mesta nedovoljan u odnosu na broj radnika koji traže posao. Sada ćemo videti da u privredi iz određenih razloga nivo realnih plata nije u mogućnosti da se prilagodi uspostavljanju jednakosti između ponude i tražnje za radnom snagom (plate su u tom slučaju rigidne), što uzrokuje nastanak dugoročne nezaposlenosti.

75

Pretpostavimo da su plate u nekoj privredi utvrđene na osnovu godišnjih sporazuma između sindikata radnika i poslodavaca. Sindikat je udruženje radnika koje pregovara sa poslodavcima o visini plata i uslovima rada, a proces u kome sindikati i poslodavci utvrđuju uslove rada i nivo nadnica zove se kolektivno pregovaranje.

U modelu utvrđivanja plata važnu ulogu ima stopa nezaposlenosti koja u privredi postoji u trenutku pregovaranja. Ukoliko je nezaposlenost niska, to pojačava snagu i moć sindikata jer je poslodavcima u tim uslovima otežano privlačenje novih radnika i oni tada pokušavaju da zadrže radnike u svojim preduzećima. U toj situaciji plate će imati tendenciju povećanja i samim tim se mogu formirati na nivou koji je iznad tržišne ravnoteže.

Ukoliko se u procesu kolektivnog pregovaranja sindikati izbore za povećanje realnih plata čiji nivo prevazilazi nivo plata koji se formira na tržišnoj osnovi, u privredi može doći do nezaposlenosti.15 Nezaposlenost nastaje iz tog razloga što se pri zaradama koje se nalaze iznad tržišnog nivoa, na tržištu radne snage povećava ponuda rada, a smanjuje tražnja za radom, što rezultira nezaposlenošću. Na narednoj slici je prikazano kako rigidnost realnih plata na tržištu radne snage uzrokuje pojavu nezaposlenosti u privredi.

Slika 1.5.Rigidnost realnih plata

1 5 Realne plate se dobijaju deljenjem nominalnih plata W sa nioom cena P (W/P).

76

Kriva tražnje za radom na tržištu radne snage ima negativan nagib, s obzirom na to da se sa povećanjem realne zarade smanjuje tražnja za radnom snagom. Kriva ponude rada je pozitivno nagnuta, jer povećanje realnih zarada povećava ponudu rada. Odnosom ponude i tražnje za radom određen je ravnotežni nivo realnih zarada (W/P)a. Na slici je prikazana i realna plata (W/P)b, koja se zbog ranije navedenih razloga vezanih za delovanje sindikata, nalazi iznad ravnotežnog nivoa.

Uz realnu platu koja se nalazi iznad tržišnog ravnotežnog nivoa (W/P)b, veći broj ljudi će biti spreman da se zaposli od broja koji se na tržištu radne snage traži. Ponuda radne snage je veća (tačka B) u odnosu na tražnju za radnom snagom (tačka A), što uslovljava nezaposlenost (odstojanje od tačke A do tačke B). Dakle, kada su realne zarade iznad nivoa koji je određen na tržištu rada, ponuđena količina rada će premašiti tražnju za radom, pa će preduzeća biti prinuđena na neku vrstu racionalizacije radnih mesta koja dovodi do nezaposlenosti. Tokom vremena, povećana ponuda i smanjena tražnja za radnom snagom dovode do opadanja realnih plata i njihovog približavanja ravnotežnom nivou. To dovodi do povećanja zaposlenosti tj. pada nezaposlenosti. Radnici, dakle, u ovom slučaju moraju čekati na otvaranje novih radnih mesta.

Za razliku od frikcione nezaposlenosti koja nastaje zato što radnici traže posao koji najviše odgovara njihovim željama i sposobnostima, u slučaju strukturne nezaposlenosti koja nastaje zbog rigidnosti realnih zarada, količina ponuđenog rada je veća od tražnje za radom, pa radnici čekaju da se otvore nova radna mesta. Upravo se iz tih razloga nezaposlenost koja proističe iz rigidnosti realnih plata poznata je pod nazivom iščekujuća nezaposlenost (wait unemployment).

Kritičari uloge sindikata smatraju da oni predstavljaju neku vrstu kartela i da borbom za veće plate izazivaju nezaposlenost u privredi. Sindikalna aktivnost, prema njihovom mišljenju, dovodi do smanjenja efikasnosti i pravičnosti u privredi. Međutim, uprkos negativnim uticajima sindikata, oni predstavljaju važnog zaštitnika radničkih prava i neophodnu protivtežu tržišnoj moći preduzeća.

Rigidnost realnih plata koja uzrokuje nastanak tzv. iščekujuće nezaposlenosti, kao što smo istakli, može biti rezultat monopolske uloge sindikata. Međutim, osim sindikalnog uticaja, postoje i drugi uticaji koji dovode do formiranja realnih zarada iznad ravnotežnog tržišnog nivoa.

Zakon o minimalnim nadnicama, takođe može biti uzrok formiranja realnih zarada iznad ravnotežnog nivoa. Država svojim propisima o

77

minimalnim platama može podsticati rigidnost realnih zarada i onemogućavati njihovo prilagođavanje tržišnom nivou.

Osim toga, i tzv. efikasnost plata predstavlja uzrok rigidnosti realnih plata, a samim tim i pojave nezaposlenosti. Nezaposleni radnici prema modelu efikasne nadnice nisu u mogućnosti da obore nadnice na nivo koji bi obezbedio punu zaposlenost, jer to nije u interesu preduzeća koja smatraju da su nadnice korelirane sa produktivnošću i visinom troškova.16

Prema teoriji efikasnih plata, preduzeća posluju efikasnije ako se radnicima ponude zarade koje su veće od tržišno određenog nivoa. Iz tih razloga, firme, čak i u situaciji kada ponuda rada prevazilazi tražnju za radom, radnicima ne smanjuju platu. Iako bi smanjivanje plate snizilo njihove troškove, firme se ne odlučuju na takav korak, jer bi to smanjilo produktivnost rada, a samim tim i profit. Smanjivanje plata bi moglo i da natera vredne i visoko kvalitetne radnike da napuste preduzeće. Smatrajući da će ostvareni gubitak po osnovu isplaćivanja zarada većih od tržišnog nivoa biti kompenzovan kroz veća zalaganja i produktivnost radnika, firme se ne odlučuju da snižavaju plate svojih radnika.

U ekonomskoj praksi je dobro poznat primer uvođenja efikasnih plata od strane Henrija Forda. On je još 1914. godine radnicima u svojoj fabrici automobila ponudio platu od 5 dolara dnevno, iako je prosečna dnevna zarada u američkoj privredi u tom periodu iznosila 2-3 dolara. Osnovni razlog preduzimanja ovakvog poslovnog poteza je bio da se njime poveća motivisanost i zalaganje radnika.

4. MONETARNA EKONOMIJA I SAVREMENI NOVAC

U ovom poglavlju govorićemo o novcu kao društveno–ekonomskoj kategoriji koja je u svom evolucionom procesu najuže vezana za razvoj privrede i društva u celini. Novac je najvažnija roba tržišne privrede i čini osnovu monetarnog sistema svake zemlje, te se zato i postavljaju pitanja prirode savremenog novca, njegovog stvaranja, kontrolisanja, funkcija i delovanja u privredi. Ulogu novca i njegove efekte na privrednu aktivnost u ovom delu posmatraćemo sa dugoročnog aspekta.

4.1. Karakteristike i funkcije savremenog novca

Novac kao specifična roba u privredi ima tri osnovne funkcije: - novac kao sredstvo razmene (medium of exchange)

1 6 Izvor: “ A modern Guide to Macroeconomics”, 1994.

78

- novac kao obračunska jedinica (unit of account)i- novac kao sredstvo štednje tj. čuvanja vrednosti (store of value)

Novac kao sredstvo razmene. Ova funkcija novca podrazumeva da je jedna stvar (novac) opšte prihvaćena kao zamena za robe i usluge. To znači da su svi učesnici u privrednom životu, a to znači pojedinci, preduzeća, državne institucije i dr., spremni da prihvate novac pri razmeni za robe i usluge na tržištu. Na taj način novac igra ulogu svojevrsnog posrednika između onih koji nude robe i usluge i onih kojima su te robe i usluge potrebne. Bez novca ljudi bi morali da robe razmenjuju direktno tj. putem trampe, koja podrazumeva koincidenciju potreba, a to značajno ograničava razmenu roba i usluga.

Novac kao obračunska jedinica. Ova funkcija novca nam govori da se pomoću njega cene svih roba i usluga mogu izraziti u novčanim jedinicama. Osnovna pogodnost koju pruža ova funkcija novca je da on omogućava nominalno tj. novčano iskazivanje vrednosti roba i usluga. Ukoliko ne bi postojala ova funkcija novca, onda bi se vrednost robe iskazivala relativnim odnosima količina roba koje su predmet razmene, npr. 10 kg pšenice je jednako 4 kg. pirinča. Isto tako, ako neki pojedinac uzme kredit od banke, iznos njegovog duga biće iskazan u novčanim jedinicima, a ne u količini dobara i usluga.

Novac kao sredstvo štednje tj. čuvanja vrednosti. U ovoj ulozi novac služi za čuvanje vrednosti imovine i prenošenje kupovne moći iz sadašnjosti u budućnost. Naravno, novac nije jedini čuvar vrednosti u ekonomiji, ali je svakako najlikvidniji. Kada kažemo da novac predstavlja najlikvidniju raspoloživu imovinu, to zapravo znači da se uz pomoć novca kao imovine najbrže može obaviti neka druga željena transakcija, za razliku od neke druge imovine kao što je npr. imovina u nekretninama, za koju je potrebno više vremena da bi se prodala i transformisala u likvidnu imovinu. Iako novac predstavlja najlikvidniju imovinu, to ne znači da je on i najpouzdaniji čuvar vrednosti tj. imovine. Ovde treba imati u vidu to da u slučaju inflacije novac nije idealan čuvar vrednosti, s obzirom na to da inflacija obezvređuje novčanu imovinu ljudi. Najočigledniji primer imali smo početkom 90-ih godina 20. veka, kada je naša zemlja bila zahvaćena hiperinflacijom, pa je štednja u nacionalnoj valuti potpuno prestala jer je rast cena dostizao neshvatljive razmere.

4.2. Novčana masa (novčani agregati)

79

Količina novca koja se nalazi u nekoj privredi naziva se novčanom masom i ona ima snažan uticaj na mnoge ekonomske varijable i ukupno funkcionisanje ekonomije. Novčana masa je komponovana od više sastavnih elemenata.

Glavni kriterijumi za definisanje novca su: lakoća sa kojom se neka finansijska imovina (finansijska aktiva) može upotrebiti za obavljanje transakcija tj. za plaćanja, i drugo, kakva je njena likvidnost, odnosno sposobnost da se novac brzo konvertuje bez gubitka vrednosti.

Metalni novac i papirni novac centralne banke, koji čine gotov novac u opticaju, predstavljaju najlikvidniju finansijsku aktivu. Oni, zajedno sa novčanim rezervama koje poslovne banke drže kod centralne banke, čine primarni novac (high powered money) ili monetarnu bazu (monetary base). Primarni novac je ključna monetarna varijabla koja je pod najneposrednijom kontrolom centralne banke.

Monetarni agregat, poznat kao novčana masa M1 obuhvata gotov novac (metalni i papirni ) i transakcione depozite, tj. depozite po viđenju. Posle gotovog novca, sledeći najlikvidniji oblik novca su depoziti po viđenju u bankama, s obzirom na to da je povlačenje sredstava sa tih računa jednostavno, besplatno i brzo. Pored novčane mase M1, postoje u bankama i drugi depoziti koji ne služe za tekuća plaćanja, ali mogu da se pretvore u tekuća sredstva plaćanja. U tom smislu, u sastav monetarnog agregata M2, osim agregata M1, spadaju oročeni depoziti i drugi depoziti koji se mogu pretvoriti u likvidna platežna sredstva, ali to podrazumeva složeniju proceduru i gubitak jednog dela kamatnih prihoda. Monetarni agregat M3 predstavlja još širi agregat koji obuhvata agregat M2, ali sadrži i neke druge manje likvidne elemente, poput deviznih obaveza prema privredi i dugoročnih dinarskih obaveza, odnosno dugoročnih depozita prema nabankarskim subjektima. Monetarni agregat M4 sadrži agregat M3 i neto devizne obaveze prema inostranstvu, kao što su: obaveze po kreditima, oročeni depoziti stranih lica, redovni klirinški računi i dr.

Na osnovu prethodnog zaključujemo da novčana masa u privredi, osim gotovog novca, obuhvata i uloge u bankama i drugim finansijskim institucijama koji predstavljaju njene manje likvidne elemente, ali se mogu povlačiti sa računa i koristiti za kupovinu roba i usluga. Monetarni agregati su, dakle, definisani u skladu sa stepenom likvidnosti, pri čemu je agregat M1 najlikvidniji.

4.3. Uloga centralne banke u regulisanju količine novca u privredi

80

U savremenim privredama država kontroliše ponudu novca i jedino je ona ovlašćena da ga emituju. Upravljanje tokovima ponude novca poverava se, po pravilu, centalnoj banci. Centralna banka predstavlja nezavisnu finansijsku instituciju, a njen naziv u našoj zemlji je Narodna banka Srbije.

Osnovni zadatak centralne banke je da u saradnji sa monetarnim vlastima zemlje i prema unapred utvrđenim pravilima reguliše količinu novca u opticaju u skladu sa potrebama normalnog odvijanja procesa reprodukcije. Centralna banka, u tom smislu, nastoji da kontrolom ponude novca osigura nisku stopu inflacije, bez kreiranja visoke stope nezaposlenosti.

Da bi postojalo tržište koje dobro funkcioniše, kod transkatora, pre svega kod privrednih subjekata i stanovništva, mora biti prisutan određeni osećaj monetarne stabilnosti. Bez monetarne stabilnosti ne može se očekivati da privreda efikasno funkcioniše, tj. da u njoj privredni subjekti budu voljni da štede, da investiraju i da budu u mogućnosti da slobodno trguju sa partnerima iz drugih zemalja. Pod pojmom monetarna stabilnost najčešće se podrazumeva, pre svega, stabilnost cena.17

U domenu obezbeđenja unutrašnje likvidnosti, važan zadatak centralne banke odnosi se na kontrolu i održavanje likvidnosti poslovnog bankarstva, kako bi ono moglo uredno da izvržava svoje finansijske obaveze prema svojim komitentima (privreda, neprivreda i stanovništvo). Centralna banka funkcioniše kao “banka banaka”, tj. pozajmljuje novac kada se u finansijski ugroženim bankama javi manjak gotovog novca, kako bi se očuvala stabilnost ukupnog bankarskog sistema zemlje. Objašnjenje za sposobnost centralne banke da daje zajmove u vreme dubokih kriza leži u tome što ona ima moć da kreira rezerve.

Vratićemo se sada na najvažniju funkciju centralne banke, koja se tiče regulisanja ponude novca u privredi. Osnovni kanal kojim centralna banka u savremenim uslovima menja količinu novca u privredi jesu operacije na otvorenom tržištu tj. kupovina i prodaja hartija od vrednosti. Ukoliko centralna banka odluči da poveća ponudu novca u privredi, ona kreira dinare i koristi ih za kupovinu državnih obveznica od široke javnosti na tržištu obveznica. Nakon kupovine, ti dinari se nalaze u rukama široke javnosti. Ukoliko centralna banka prodaje hartije od vrednosti, doći će do smanjenja primarnog novca u privredi, jer se time povlači jedan njegov deo koji se više ne nalazi u rukama široke javnosti.

Pored operacija na otvorenom tržištu, centralna banka može uticati na nivo ponude novca u privredi i putem tzv. eskontnih operacija i regulisanja obavezne rezerve poslovnih banaka. Iako će ovi načini regulisanja ponude novca od strane centralne banke postati jasniji nakon sledeće teme koju ćemo

1 7 Đukić Đ., Centralna banka i finansijski sistem, , 2001., s.11.

81

obraditi, a koja se tiče procesa kreiranja novca od strane poslovnih banaka, sada ćemo istaći samo osnovne karakteristike pomenuta dva načina regulisanja novčane mase.

Centralna banka može odobravati kredite poslovnim bankama i na taj način kreirati primarni novac. Kamatna stopa po kojoj centralna banka pozajmljuje novac poslovnim bankama naziva se eskontna stopa. Povećavanjem i smanjivanjem eskontne stope tj. uticanjem na obim korišćenja pomenutih kredita, centralna banka utiče i na ponudu novca, tako što povećanje eskontne stope destimuliše uzimanje ovih kredita i obratno.

Obavezne rezerve koje poslovne banke moraju držati na računu centralne banke takođe su instrument kojim ona reguliše količinu novca u privredi. Povećanje obavezne rezerve smanjuje kreditni potencijal poslovnih banaka i samim tim smanjuje ponudu novca, dok njeno smanjivanje ima suprotan efekat.

Imajući u vidu navedene mogućnosti uticaja na ponudu novca i samim tim na ukupnu privrednu aktivnost, jasno je da centralna banka ima veoma važnu ulogu i snažan uticaj na ekonomiju svake države.

4.4. Kreiranje novca od strane poslovnih banaka (monetarno–kreditna multiplikacija)

Proces kreiranja novca je u našoj dosadašnjoj analizi bio vezan za centralnu banku kao važnu instituciju tržišne privrede. Međutim, u gotovo svim privredama sveta ponuda novca tj. količina novčane masa premašuje iznos primarnog novca. Koreni ovoga nalaze se u procesu kreiranja novca unutar bankarskog sistema. Dakle, osim centralne banke, veliki uticaj na kreiranje novca u privredi imaju i poslovne banke tj. celi bankarski sistem. Multiplikacija (umnožavanje) kredita i depozita je proces preko koga bankarski sistem vrši emisiju novca u privredi.

Pre nego što na primeru pokažemo kako nastaje proces kreiranja novca od strane poslovnih banaka, treba reći da se deo ukupnih depozita koji banka drži u rezervama zove udeo rezervi. Jedan deo rezervi banke moraju držati u vidu obaveznih rezervi kod centralne banke. Centralna banka propisuje stopu obavezne rezerve, koja služi kao poseban regulacioni mehanizam u rukama centralne banke i monetarno-kreditne politike uopšte. Osim toga, u cilju osiguranja likvidnosti, banke drže rezerve koje su veće od zakonskog minimuma. One im služe kao garancija da neće ostati bez novca u kriznim situacijama. Kolika će biti stopa rezerve likvidnosti, zavisi od mnogih

82

specifičnih faktora za svaku banku, a pre svega, od njene kreditne politike, strukture sredstava, strukture komitenata, priliva i odliva sredstava i dr.

Proces multiplikacije (umnožavanja) novca prikazaćemo na narednom primeru, uz korišćenje sledećih pretpostavki:

1) Centralna banka je emitovala kredit poslovnoj banci od 100 dinara (inicijalni impuls), kojim počinje proces monetarno-kreditne multiplikacije. Dakle, ovaj proces počinje kao priliv sredstava kod jedne poslovne banke,

2) Poslovne banke izdvajaju 20% obavezne rezerve u odnosu na svoje depozite,

3) Stopa rezerve likvidnosti je 5%, što znači da ukupne rezerve i izdvajanja iznose 25%,

4) Svi dodatni krediti i depoziti se prelivaju u celosti drugoj poslovnoj banci u nizu,

5) Ne postoje drugi oblici konverzije depozitnog novca u druge oblike novca.

Kreiranje novca od strane poslovnih banaka (proces monetarno kreditne multiplikacije) otpočinje odmah čim prva poslovna banka dobije od centralne banke inicijalni priliv od 100 dinara. Od ovih 100 dobijenih dinara ona izdvaja 20% obavezne rezerve i 5% za rezervu likvidnosti, tako da ukupna rezerva iznosi 25% od dobijenih sredstava. Njen uvećani kreditni potencijal nakon izdvajanja za rezervu iznosi 75 dinara.

Tabela 1.3.Proces monetarno-kreditne multiplikacije

Primarni novac Dodatni depoziti Rezerve (R= 25%) Dodatni kreditiBanka 1Banka 2Banka 3Banka 4Banka 5Banka 6Banka 7

100100100100100100100100

10075

56,2542,1931,6523,7417,8113,36

2518,7514,0610,547,915,934,45

....

7556,2542,1931,6523,7417,8113,36

....Ukupno 100 400 100 300

Tako uvećani kreditni potencijal prva poslovna banka u celosti koristi za odobravanje kredita svojim komitentima, koji vrše plaćanja privrednim subjektima koji su komitenti neke druge banke. Druga banka sada na svoj račun dobija ovih 75 dinara koji uvećavaju njen kreditni potencijal za onaj iznos koji preostane kada ova banka izdvoji 25% (18,75 dinara) za ukupnu rezervu, a to je u našem slučaju 56,25 dinara.

83

Druga banka tih 56,25 dinara odobrava svojim komitentima koji vrše plaćanja privrednim subjektima koji su komitenti neke treće banke u nizu, itd. Proces multiplikacije novca traje sve do onog momenta dok se celokupmi inicijalni priliv novca od 100 dinara ne izdvoji za rezerve. Nakon završenog procesa umnožavanja novca, krug poslovnih banaka kreirao je na osnovu emitovanog novca centralne banke od 100 dinara ukupno 400 dinara depozita, odnosno 300 dinara kredita. Dakle, ako se od ukupne sume od 400 dinara oduzme 100 dinara kredita koje je odobrila centralna banka, same poslovne banke su odobrile 300 dinara kredita.

Stavljanjem ukupno stvorenih depozita u visini od 400 dinara u odnos sa inicijalnim prilivom od 100 dinara, dobija se monetarni multiplikator, koji u našem slučaju iznosi 4. Dakle, inicijalni rast novca od 100 dinara koji je emitovala centralna banka, procesom monetarno-kreditne multiplikacije u kojem su učestvovale poslovne banke, doveo je do stvaranja četiri puta većeg iznosa novca u privredi (400 dinara).

Monetarni (novčani) multiplikator predstavlja zapravo recipročnu vrednost udela rezervi banaka. Ako banke, kao u našem slučaju, drže 1/4 (25%) svojih sredstava u obliku rezerve, novčani multiplikator iznosi 4.

Na osnovu ovoga možemo zaključiti da iznos novca koji kreiraju poslovne banke zavisi od udela rezervi. Kada bi udeo rezervi iznosio 1/10 (10%) monetarni multiplikator bi iznosio 10, pa bi krug poslovnih banaka kreirao na bazi emitovanog novca centralne banke u visini od 100 dinara ukupno 1000 dinara depozita, odnosno novih 900 dinara kredita. Ili, ako bi udeo rezeve iznosio 1/2, to znači da bi banci ostalo manje depozita za odobravanje kredita na raspolaganju, te bi vrednost monetarnog multiplikatora bila svega 2. U ovom slučaju multiplikacija bi bila slabijeg intenziteta i inicijalni rast novca od 100 dinara doveo bi do formiranja ukupno 200 dinara depozita u privredi. Dakle, na osnovu svega navedenog možemo zaključiti da što je veći udeo rezervi to je manji udeo depozita koji banke daju na zajam, a time je manji i novčani multiplikator.

Proces kreiranja novca od strane poslovnih banaka je učinio jasnijom ulogu centralne banke u regulisanju ponude novca u privredi. Centralna banka donosi propise kojima se određuje minimalni nivo obaveznih rezervi u odnosu na depozite koje poslovne banke moraju držati na računima centralne banke. Kao što smo iz navedenog primera videli, obavezne rezerve utiču na količinu novca koju procesom multiplikacije stvara sektor poslovnih banaka. U tom smislu, centralna banka svojim odlukama o povećavanju ili smanjivanju obavezne rezerve, utiče na ponudu novca u privredi. Povećanjem obaveznih rezervi smanjuje se kreditni potencijal poslovnih banaka, novčani multiplikator

84

i ponuda novca, i obrnuto, smanjenje obaveznih rezervi uzrokuje povećanje ovih varijabli.

Centralna banka može, kao što smo ranije istakli, da na ponudu novca utiče i promenama eskontne stope. Onda kada želi da smanji ponudu novca u privredi, centralna banka povećava eskontnu stopu i smanjuje zaduživanje poslovnih banaka. Kada je intencija centralne banke da poveća novčanu masu u privredi, taj cilj se može ostvariti smanjenjem eskontne stope, odnosno povećanim zaduživanjem sektora poslovnih banaka kod centralne banke. Centralna banka koristi eskontno kreditiranje ne samo u cilju kontrolisanja ponude novca, već i onda kada želi da pomogne finansijskim institucijama u kriznim situacijama u kojima je ugrožena njihova likvidnost.

4.5. Inflacija

Inflacija je veoma kompleksna ekonomska pojava koja izražava porast opšteg nivoa cena u privredi i predstavlja jedan od najozbiljnijih ekonomskih problema.18 Naša zemlja, nažalost, ima veoma neprijatna iskustva sa inflacijom koja je početkom 90-ih godina 20. veka imala obeležja hiperinflacije. Stopa inflacije je tada poprimala neshvatljivo visoke vrednosti. Cene su rasle neverovatnom brzinom, a dnevni rast cena je u jednom periodu iznosio čak 60%. Cene najobičnijih proizvoda izražavale su se u milijardama dinara i dostizale su takve razmere da je čitava situacija postala potpuno apsurdna.

Postavlja se sada pitanje: šta je uzrokovalo tako zastrašujuću inflaciju? Odgovor koji je u skladu sa tzv. kvantitativnom teorijom novca je sledeći: kada vlada, odnosno centralna banka štampa previše novca bez pokrića u robnim fondovima, nastaje inflacija.

4.5.1. Kvantitativna teorija novca

Kvantitativna teorija novca, koja pripada klasičnoj ekonomskoj teoriji, objašnjava dugoročne determinante nivoa cena i stope inflacije. Prema ovoj teoriji rast novčane mase utiče samo na nominalne, a ne i na realne varijable. Realna proizvodnja je određena količinom proizvodnih faktora (rad, kapital i zemlja) i raspoloživom tehnologijom, dok novac određuje nivo cena tj.

1 8 Pad opšteg nivoa cena u privredi se naziva deflacija.

85

nominalnu proizvodnju. Prema Fridmanu, inflacija je uvek monetarni fenomen, odnosno posledica prevelike ponude novca.19

Kvantitativna jednačina novca izražava vezu između količine novca u opticaju i tržišnih transakcija, i ima sledeći oblik:

M • V = P • T

Desna strana kvantitativne jednačine novca označava vrednost ukupnih transakcija u privredi i predstavlja proizvod obima transakcija T i cene svake pojedinačne transakcije P. Desna strana jednačina nam govori koliko je novca potrebno da bi se obavile ukupne transakcije u privredi. Levu stranu jednačine čine količina novca u opticaju M i transakciona brzina novca V koja pokazuje koliko puta svaki dinar u transakcionim tokovima prelazi sa računa na račun.

Pretpostavimo da je godišnje prodato 100 čokolada po ceni od 3,5 dinara po čokoladi. Tada je T = 100, jer se toliko kupoprodajnih transakcija obavi. Ako je cena čokolade 3,5 dinara, onda je vrednost ukupnih transakcija P • T = 350 dinara (100 • 3,5). Ako sada pretpostavimo da je količina novca u privredi 100 dinara, transakcionu brzinu novca V dobijamo tako što vrednost ukupnih transakcija (P • T) podelimo sa količinom novca u opticaju M.

V = PT/M = 350/100 = 3,5Brzina opticaja novca nam govori da će za obavljanje transakcija u

vrednosti od 350 dinara biti potrebno 100 dinara, pri čemu svaki dinar mora biti obrnut 3,5 puta godišnje.

S obzirom na problem merenja ogromnog broja transakcija koje se u privredi obavljaju, njihov broj možemo zameniti bruto domaćim proizvodom (BDP ili Y) koji predstavlja najbolju aproksimaciju za ukupan zbir tržišnih transakcija. U tom slučaju, gornja jednačina dobija sledeći oblik:

M • V = Y • P

Izraz Y • P predstavlja nominalnu vrednost BDP, a kako se on raspodeljuje u formi faktorskih dohodaka, onda predstavlja i ukupni dohodak društva.

Dakle, kvantitativna jednačina pokazuje odnos između količine novca u privredi M i nominalne vrednosti BDP (Y • P). Ako pretpostavimo da je brzina opticaja novca V nepromenljiva (ona je tokom vremena relativno stabilna), onda povećanje ponude novca M od strane centralne banke dovodi do rasta nominalnog BDP (Y • P). Pošto je realni BDP određen ponudom proizvodnih

1 9 M. Fridman, Teorija novca i monetarna politika, 1973., s.227.

86

faktora i raspoloživom tehnologojom, povećanje ponude novca M dovodi do rasta cena u privredi P. Dakle, ako centralna banka brzo povećava ponudu novca, rast novca u privredi dovodi do visoke stope inflacije.

4.5.2. Ravnoteža na tržištu novca (privreda na dugi rok)

Novac, kao i svaka druga roba, ima svoju cenu koja se na novčanom tržištu određuje odnosom ponude i tražnje. Ponudu novca određuje centralna banka i sektor poslovnih banaka, a za potrebe naše analize sada pretpostavljamo da to čini samo centralna banka. Na tražnju novca utiču mnogi faktori, ali se posebno ističe nivo cena u privredi. Ako je nivo cena u privredi viši, to znači da je za obavljanje svake pojedinačne transakcije potrebno više novca, tako da viši nivo cena povećava tražnju za novcem.

Odnosom ponude i tražnje za novcem nivo cena se prilagođava sve dok se ne uspostavi ravnoteža na novčanom tržištu. Ovde moramo imati u vidu da se radi o ravnoteži na dugi rok, jer ćemo ravnotežu na kratak rok, u kojoj kamatna stopa igra važnu ulogu, analizirati kasnije.

Uspostavljanje ravnoteže na novčanom tržištu na dugi rok, prikazano je na narednoj slici.20

Slika 1.6.Tržište novca i određivanje ravnotežnog nivoa cena

20 Na osnovu: Mankju, G., Principi ekonomije, Univerzitet Harvard, Treće izdanje, za izdanje na srpskom jeziku – Ekonomski fakultet Beograd, 2005., s.655- 657.

87

Horizontalna osa ovog grafikona prikazuje količinu novca. Leva vertikalna osa prikazuje vrednost novca 1/P, a desna verrtikalna osa prikazuje nivo cena P. Ovde treba obratiti pažnju na to da je desna osa koja prikazuje nivo cena obrnuta: niski nivo cena prikazan je bliže vrhu ove ose, a visok nivo cena prikazan je pri njenom dnu. Ova obrnuta osa pokazuje da kada je vrednost novca velika (kao što je slučaj pri vrhu leve ose) nivo cena je nizak (kao što je slučaj pri vrhu desne ose).

Kriva ponude novca je vertikalna, imajući u vidu činjenicu da je centralna banka odredila raspoloživu količinu novca. Kriva tražnje za novcem je opadajuća, što ukazuje na to da kada je vrednost novca mala (a nivo cena visok) ljudi traže veću količinu novca da bi kupili dobra i usluge. Kao što na slici vidimo, odnosom ponude i tražnje određena je ravnotežna vrednost novca (tačka A).

Razmotrimo sada efekte monetarne politike. Da bismo to učinili, zamislimo da je ekonomija u ravnoteži i da centralna banka iznenada poveća ponudu novca tako što štampa nove dinare.

Slika 1.7.Povećanje ponude novca

Slika 1.7. pokazuje da se kriva ponude novca pomera udesno, a ravnoteža pomera iz tačke A u tačku B. Shodno tome, vrednost novca se smanjuje, a ravnotežni nivo cena se povećava. Drugim rečima, kada se štampanjem novca poveća količina dinara u privredi, rezultat je povećanje nivoa cena, koje svaki dinar čine manje vrednim. Dakle, prema kvantitativnoj

88

teoriji novca, raspoloživa količina novca u privredi određuje vrednost novca, a rast količine novca predstavlja osnovni uzrok inflacije.

Sada postaju jasniji uzroci opisane hiperinflacije u našoj zemlji iz poslednje decenije 20. veka. Vlada Srbije je pritisnuta sankcijama, ratovima i veoma teškom ukupnom ekonomskom situacijom u zemlji, pokušala da te probleme “reši” aktiviranjem topčiderske štamparije novca. Ona je želela da štampanjem novca obezbedi prihode za finansiranje svojih obaveza (isplata plata, penzija i dr.), uvodeći na taj način svojevrstan “inflacioni porez” svojim građanima. Sa povećanjem cena u privredi dinari u novčanicima naših građana vredeli sve manje, pa je na taj način dolazilo do preraspodele bogarstva u korist države. Inflacija je u tom slučaju igrala ulogu poreske stope, dok je realna gotovina služila kao osnova za inflacioni porez koji je državi donosio prihode. Sve je na kraju rezultiralo u razornoj inflaciji koja je dovela do potpunog obezvređivanja dinara i praktičnog ukidanja njegovih funkcija, neizvesnosti u pogledu donošenja ekonomskih odluka i pravog haosa u funkcionisanju ekonomskog života zemlje.

4.5.3. Fišerov efekat

Proces usklađivanja nominalne kamatne stope sa stopom inflacije je u ekonomskoj teoriji poznat pod nazivom “Fišerov efekat”, po ekonomisti Irvingu Fišeru (1867-19470), koji je prvi ukazao na pojavu usklađivanja vrednosti posmatranih varijabli.

Analizirajući odnos između štednje i investicija shvatili smo koliko važnu ulogu kamatna stopa ima u procesu povezivanja ekonomskih aktivnosti iz sadašnjosti sa budućim privrednim aktivnostima. Delovanje principa monetarne neutralnosti, po kojem stopa rasta novca ima uticaja samo na nominalne varijable (rast nominalnog BDP, tj. rast cena), ali ne i na realne, u slučaju Fišerovog efekta sagledava se na primeru kamatnih stopa.

Kamatna stopa koju banka isplaćuju deponentima - tzv. pasivna kamatna stopa (deposit interest rates) i koju naplaćuju na plasirana sredstva -tzv. aktivna kamatna stopa (lending interest rates), jesu nominalne kamatne stope. Nominalna kamatna stopa, korigovana za efekte inflacije, naziva se realna kamatna stopa.

realna kamatna stopa = nominalna kamatna stopa – stopa inflacije

Iz ove jednačine dobijamo da je tekuća nominalna kamatna stopa jednaka zbiru realne kamatne stope i stope inflacije.

89

nomimalna kamatna stopa = realna kamatna stopa + stopa inflacije

Ova jednačina poznata je kao Fišerova jednačina i ona pokazuje da se nominalna kamatna stopa može menjati iz dva razloga: zbog promene realnih kamatnih stopa i zbog promene stope inflacije.

Analizirajući tržište zajmovnih sredstava došli smo do zaključka da se realna kamatna stopa određuje na ovom tržištu odnosom ponude i tražnje kredita. Kvantitativna teorija novca nam takođe govori da rast ponude novca deterniniše stopu inflacije.

Sada se postavlja pitanje: kako rast ponude novca utiče na kamatnu stopu? Ako znamo da po principu monetarne neutralnosti, na dugi rok rast ponude novca ne utiče na realne varijable, to znači da on ne može imati uticaja na realnu kamatnu stopu kao realnu ekonomsku varijablu. Na osnovu prethodne jednačine očigledno je da u slučaju porasta stope inflacije mora porasti i nominalna kamatna stopa, kako bi realna kamatna stopa ostala nepromenjena.

Dakle, u skladu sa Fišerovomim efektom, uporedo sa rastom stope inflacije, na dugi rok dolazi i do rasta nominalnih kamatnih stopa.21 Saglasno kvantitativnoj teoriji, jednoprocentno povećanje stope rasta novca izaziva jednoprocentno povećanje stope inflacije. Saglasno Fišerovoj jednačini jednoprocentno povećanje stope inflacije izaziva jednoprocentno povećanje nominalne kamatne stope.

Na narednoj slici prikazano je kretanje nominalne kamatne stope i stope inflacije u SAD od 1980-2000. godine.22

Slika 1.8.

Kretanje nominalne kamatne stope i stope inflacije u SAD (1980-2000)

2 1 Pad stope inflacije na dugi rok dovodi do opadanja nominalne kamatne stope.2 2 R. Bade, M. Parkin, Foundations of Macroeconomics, University of Western Ontario, 2002., p. 313.

90

Očigledno je da između ove dve varijable postoji bliska veza, što potvrđuje postojanje Fišerovog efekta. Nominalne kamatne stope su bile na najvišem nivou početkom 80-ih godina, kada je stopa inflacije iznosila skoro 10%. Uporedo sa smanjivanjem inflacije, tokom 80-ih i 90-ih godina dolazilo je i do snižavanja vrednosti nominalne kamatne stope.

4.5.4. Troškovi inflacije

Inflacija je veoma neželjena ekonomska pojava koja stvara ogromne teškoće u funkcionisanju ekonomskog života. Ona zamagljuje predstavu o nominalnim i realnim varijablama, dovodi do preraspodele bogatstva u društvu, ali izaziva i određene troškove na nivou nacionalne privrede.

Jedan od troškova anticipirane inflacije poznat je pod nazivom “troškovi istrošenih cipela” (shoe–leather costs). Poznato nam je da po Fišerovom efektu u uslovima rasta cena dolazi i do rasta nominalnih kamatnih stopa. Kako je nominalna kamatna stopa oportunitetni trošak posedovanja novca, uvek kada se povećava nivo cena građani će nastojati da kod sebe drže manje novca, a da veći deo novca, zbog dobijanja kamate, drže u banci. Jedan od načina da to učine je da češće odlaze u banku kako bi veći deo svoje novčane imovine držali na štednom računu koji donosi kamatu, umesto da novac drže kući gde bi inflacija smanjivala njegovu vrednost. Češći odlasci u banku dovode do “habanja tj. trošenja cipela”, odnosno do trošenja vremena koje ljudi moraju žrtvovati da bi držali kod sebe manje novca kako bi se predupredio negativan uticaj inflacije na smanjivanje realne količine novca koja se drži izvan bankovnih štednih računa.

0

5

10

15

1980 1981 1983 1984 1985 1987 1990 1992 1993 1995 1998 2000

Inflaciona stopa Nominalna kamatna stopa

91

Troškovi inflacije koji su poznati pod nazivom “meni troškovi” (menu costs) opisuju neusklađenosti do kojih dolazi u procesu prilagođavanja cena kretanju inflacije. Ovaj koncept upućuje na to da inflacija u privredi dovodi do izvesnih troškova koji su slični troškovima koje ima restoran kada je prinuđen da štampa novi jelovnik u situaciji kada povećava cene. Za vlasnika restorana promene cena donose nove troškove. Ovo je, između ostalih, jedan od razloga zbog kojeg se cene ne prilagođavaju trenutno tj. zbog čega su rigidne (o ovome će više reči biti u delu knjige koji se bavi analizom ponašanja privrede na kratak rok).

Troškovi inflacije vezani su i za pogrešnu alokaciju resursa do koje dolazi zbog negativnog uticaja inflacije na poreski sistem. Zbog inflacije nominalni prihod biva povećan i pomera građane u više poreske grupe u kojima su marginalne poreske stope veće. Porezi, dakle, u uslovima inflacije dovode do većeg poreskog opterećenja, jer zakonodavci ne uzimaju inflaciju u obzir prilikom pisanja poreskih zakona.

Troškovi koje smo do sada analizirali nastaju i u uslovima postojane i predvidive inflacije. Međutim, neočekivana inflacija ima još teže ekonomske posledice od bilo koje stabilne anticipirane inflacije. Ona dovodi do redistribucije imovine između građana. Kreditni aranžmani po pravilu sadrže nominalne kamatne stope koje se baziraju na očekivanoj inflaciji. Ukoliko dođe do nepredviđene i visoke stope inflacije, onda to može dovesti do dramatične preraspodele bogatstva građana. Očigledan primer takve redistribucije bogatstva imali smo u našoj zemlji za vreme pomenute hiperinflacije. Dužnici su se razduživali sa par procenata realne vrednosti glavnica, dok su banke i poverioci ostajali bez svoje imovine, s obzirom na to da su nominalne kamatne stope ostajale daleko ispod stope inflacije.

5. EKONOMIJA OTVORENE PRIVREDE – OSNOVNI POJMOVI

Svaka privreda je povezana sa globalnim tržištem preko dva osnovna kanala:

- trgovinskim tokovima, tj. razmenom dobara i usluga, i- finansijskim tokovima, tj. tokovima novca i kapitala.

Trgovinska povezanost zemalja znači da je deo proizvodnje svake zemlje namenjen spoljnom tržištu tj. izvozu, pri čemu se istovremeno druga dobra uvoze.

92

Trgovinski bilans ili neto izvoz predstavlja razliku između vrednosti uvoza i izvoza. Ako je trgovinski bilans ili neto izvoz pozitivan, to znači da je vrednost izvoza veća od vrednosti uvoza, pa zemlja ostvaruje trgovinski suficit. Ako je neto izvoz negativan, izvoz je manji od uvoza, a zemlja ostvaruje trgovinski deficit. U slučaju uravnoteženog trgovinskog bilansa, uvoz i izvoz imaju jednake vrednosti, tj. neto izvoz je jednak nuli.

Finansijska povezanost zemalja je takođe veoma značajna. Domaći rezidenti, bilo da se radi o bankama, domaćinstvima ili preduzećima mogu posedovati imovinu domaćeg porekla, kao što su državne obveznice ili akcije preduzeća, ali oni mogu imati u svom imovinskom portfelju i imovinu u inostranstvu. Međunarodni investitori preusmeravaju svoju imovinu iz jedne u drugu zemlju, sa jednog tržišta na drugo, povezujući tržište imovine raznih zemalja.

Izraz neto odliv kapitala odnosi se na razliku između kupovine inostrane imovine od strane domaćih stanovnika i kupovine domaće imovine od strane inostranih državljana. Kada stanovnik Srbije kupi akcije nekog preduzeća iz Francuske, tom kupovinom se povećava neto odliv kapitala Srbije. Kada stanovnik Rusije kupi akcije ili obveznice srpskog preduzeća, dolazi do smanjenja neto odliva kapitala Srbije.

Neto izvoz, kao što smo videli, izražava neravnotežu između uvoza i izvoza, dok neto odliv kapitala prikazuje neravnotežu između vrednosti inostrane imovine kupljene od strane domaćih državljana i vrednosti domaće imovine kupljene od strane građana iz inostranstva.

Na nivou celokupne privrede ove dve neravnoteže moraju biti jednake, tj. neto odliv kapitala (NCO) uvek je jednak trgovinskom bilansu ili neto izvozu (NX):

NCO = NX

Svaka međunarodna transakcija dovodi do jednakosti neto izvoza i neto odliva kapitala. Kada zemlja prodavac proda neko dobro ili uslugu zemlji koja je kupac, zemlja kupac odriče se neke imovine da bi platila to dobro ili uslugu. Vrednost te imovine jednaka je vrednosti prodatog dobra ili usluge. Kada sve saberemo, neto vrednost dobara i usluga koje prodaje neka zemlja NX mora da bude jednaka neto vrednosti stečene imovine NCO. Međunarodni tok dobara i usluga i međunarodni tok kapitala predstavljaju dve strane jedne iste medalje. Ovo možemo ilustrovati i sledećim primerom:

Pretpostavimo da preduzeće Ikarbus iz Srbije proda autobus nekom preduzeću iz Rusije. Ovom transakcijom srpsko preduzeće povećava izvoz Srbije, čime se povećava srpski neto izvoz NX. Istovremeno, prodajom

93

autobusa srpsko preduzeće je steklo inostranu imovinu (u jedinicama ruske valute tj. u rubljama), čime je došlo i do povećanja srpskog neto odliva kapitala NCO, pa je očuvana jednakost neto izvoza sa neto odlivom kapitala.

U otvorenoj privredi, kao i u zatvorenoj, finansijska tržišta i tržišta dobara i usluga su tesno povezana. Da bismo analizirali njihovu međuzavisnost moramo se prisetiti jednačine BDP u slučaju otvorene privrede, u kojoj ukupni izdaci na autput dobara i usluga u privredi predstavljaju zbir izdataka na potrošnju, investicije, državnu potrošnju i neto izvoz.

Y = C + I + G + NX

Oduzimanjem C i G sa obe strane prethodne jednačine dobijamo:

Y – C – G = I + NX

Izraz na levoj strani jednačine (Y – C – G) predstavlja nacionalnu štednju S koja preostaje pošto se od ukupnog dohotka odbiju tekuća potrošnja i državni izdaci.

S = I + NX

Pošto znamo da neto izvoz NX na nivou cele privrede uveke mora biti jednak neto odlivu kapitala NCO, jednačinu možemo predstaviti i kao:

S = I + NCO

Na osnovu prethodne jednačine zapažamo da je u otvorenoj privredi nacionalna štednja jednaka zbiru domaćih investicija i neto odliva kapitala. Dakle, nacionalna štednja može da se upotrebi za finansiranje domaćih investicija ili za investiranje tj.kupovinu imovine u inostranstvu.

5.1. Nominalni i realni devizni kurs

Makroekonomija otvorene privrede, kao što smo videli, uključuje analizu međunarodnih tokova dobara i kapitala, a njihovo uključivanje u analizu podrazumeva i neophodnost analiziranja cena po kojima se odvijaju te međunarodne transakcije. Devizni kurs je upravo cena koja posreduje u razmeni između dve zemlje.

Ekonomisti prave razliku između dve vrste deviznih kurseva: nominalnih i realnih.

94

Nominalni devizni kurs (nominal exchange rate) može da se izrazi na dva načina. Ako devizni kurs definišemo kao broj jedinica domaće valute koji je potreban za kupovinu jedinice strane valute, onda je npr. u Srbiji devizni kurs eura (115:1). Devizni kurs eura može biti utvrđen i kao odnos (1:115) ukoliko izražava broj jedinica strane valute koji se može kupiti za jednu jedinicu domaće valute. Mi ćemo u ovoj knjizi nominalni devizni kurs izražavati u skladu sa prvim pristupom o utvrđivanja nominalnog deviznog kursa, prema kojem devizni kurs iznosi (115:1).

Ako se u režimu fleksibilnog deviznog kursa, devizni kurs promeni tako da je za jedan euro potrebno dati manje dinara - npr. 100 dinara, takva promena poznata je pod nazivom apresijacija valute. Dinar je u tom slučaju apresirao tj. povećao svoju vrednost u odnosu na euro, jer je sada sa manjim brojem dinara moguće kupiti 1 euro. Ukoliko se devizni kurs poveća sa 115 na 130 dinara za 1 euro, takva promena se naziva depresijacija valute i ona ukazuje na slabljenje vrednosti dinara tj. na njegovu depresijaciju.

Realni devizni kurs (real exchange rate) je relativna cena dobara dveju zemalja, tj. pokazatelj kako se mogu razmenjivati robe i usluge jedne zemlje za robe i usluge druge zemlje. U tom smislu, realni devizni kurs se može identifikovati sa odnosima razmene (terms of trade).

Realni i nominalni devizni kurs su međusobno blisko povezani. U cilju sagledavanja odnosa nominalng i realnog deviznog kursa analiziraćemo jedno dobro koje se proizvodi u većem broju zemalja: Pretpostavimo da se radi o šećeru, pri čemu šećer proizveden u Srbiji ima cenu od 100 dinara za kilogram, a sličan, proizveden u Francuskoj, košta 2 eura. Da bismo mogli da uporedimo cene ovog proizvoda moramo ih pretvoriti u istu valutu. Ukoliko je nominalni devizni kurs 115:1, onda je cena francuskog šećera, iskazana u dinarima, 2 eura • 115 dinara = 230 dinara, dok je cena domaćeg šećera, kao što znamo, 100 dinara.

Obračun realnog deviznog kursa može se izvršiti na osnovu sledeće formule:realni devizni kurs = nominalni devizni kurs • (svetska cena / domaća cena)

Koristeći brojke iz našeg primera, obračunaćemo realni devizni kurs:

realni devizni kurs = 115 • (2 /100) = 115 • 0,02 = 2,3

Obračunavanjem realnog deviznog kursa došli smo do saznanja da 1 kg. francuskog šećera košta 2,3 kg. srpskog šećera.

95

Prethodni primer je pokazao da realni devizni kurs, kao relativna cena dobara dveju zemalja, zavisi od nominalnog deviznog kursa i od cene dobara iskazanih u domaćoj valuti.

Ovaj obračun po osnovu pojedinačnog dobra može biti primenjen i na ukupan uvoz i izvoz zemlje. Ako pretpostavimo da nam (E) označava nominalni devizni kurs, (P) nivo cena u Srbiji iskazan u dinarima, i (P*) nivo cena u Francuskoj iskazan u eurima, realni devizni kurs iznosi:

X = E (P* / P)

Realni devizni kurs predstavlja odnos stranih i domaćih cena iskazanih u istoj valuti (u našem slučaju – dinarima) i izražava konkurentnost neke zemlje u međunarodnoj razmeni.

Rast realnog deviznog kursa znači da inostrana dobra postaju skuplja u odnosu na domaća dobra. Pod ostalim jednakim uslovima, to dovodi, kako u zemlji tako i u inostranstvu, do preusmeravanja potrošnje ka domaćim robama i uslugama.

Pad realnog deviznog kursa znači da domaća dobra postaju relativno skuplja u odnosu na strana, što izaziva slabljenje konkurentnosti domaće zemlje i preusmeravanja potrošnje ka inostranim dobrima i uslugama.

U skladu sa teorijim pariteta kupovnih snaga, koja po mišljenju ekonomista najbolje opisuje određivanje nivoa deviznog kursa na dugi rok, nominalni devizni kurs između dve zemlje mora da reflektuje različite nivoe cena u tim zemljama (E = P* / P). Prema ovoj teoriji, razlike u stopama inflacije su glavni uzroci promena nominalnih deviznih kurseva. Ukoliko neka zemlja ima višu stopu inflacije od druge zemlje, onda njen devizni kurs treba da depresira. U tom smislu, možemo zaključiti da kada centralna banka štampa velike količine novca, taj novac gubi vrednost i u pogledu dobara i usluga koje se za njega mogu kupiti, ali i u pogledu iznosa druge valute koja se za njega može dobiti (dolazi do depresijacije valute).

96

Glava II

MAKROEKONOMIJA NA KRATAK ROK (Model agregatne tražnje i agregatne ponude)

1. AGREGATNA TRAŽNJA I AGREGATNA PONUDA

1.1. Osnovne razlike između dugog i kratkog roka

Do sada smo se bavili analizom ponašanja privrede na dugi rok i uspostavljanjem ravnoteže u tim vremenskim okvirima. Videli smo da u dugoročnom kontekstu deluje tzv. “klasična dihotomija”, koja podrazumeva da na dugi rok nominalne varijable nemaju uticaj na promenu realnih varijabli. Tokom perioda od nekoliko godina, promene nominalnih varijabli (npr. ponude novca) imaju uticaja na nivo cena i druge nominalne varijable, ali ne dovodi do promena realnih varijabli, kao što su BDP, nezaposlenost i dr.

97

Za razliku od ponašanja privrede na dugi rok, u ekonomskim krugovima uglavnom postoji saglasnost da na kratak rok dolazi do međusobnog uticaja nominalnih i realnih varijabli, tako da “klasična dihotomija” ne važi u tim uslovima. U nastavku ćemo se usresrediti na analizu kratkoročnih fluktuacija privrede i uspostavljanje kratkoročne ravnoteže.

U svakoj privredi dolazi do varijacija najvažnijih makroekonomskih agregata, kao što su nezaposlenost, BDP i dr. Ekonomske varijacije predstavljaju značajan problem sa kojim se susreću kreatori ekonomske politike. Bruto domaći proizvod po pravilu nema trajan rast, već se smenjuju faze recesije kada opada BDP i raste nezaposlenost, i faze prosperiteta kada BDP raste i dovodi do opadanja nezaposlenosti u privredi. Ove varijacije privrednih aktivnosti često se nazivaju poslovnim ciklusima i njihova dominantna odrednica je nepredvidivost.

U narednom delu knjige analiziraćemo kratkoročne varijacije, razvijajući model agregatne tražnje i agregatne ponude koji omogućava analizu determinanti opšteg nivoa cena u privredi i ukupne proizvodnje (BDP). Iz ovoga možemo uočiti da se analizira odnos jedne realne varijable (BDP) i jedne nominalne varijable, izražene kroz opšti nivo cena. Ovo nam sugeriše da na kratak rok klasična dihotomija ne važi.

1.2. Model agregatne tražnje i agregatne ponude

Model agregatne tražnje i agregatne ponude predstavlja ekonomski model koji služi za analizu kratkoročnih fluktuacija privrede kao celine i prikazan je na narednoj slici (slika 2.1). Na vertikalnoj osi je prikazan opšti nivo cena u privredi, dok je na horizontalnoj osi predstavljena ukupna količina dobara i usluga.

Slika 2.1. Agregatna tražnja i agregatna ponuda

98

Agregatna tražnja je pokazatelj sposobnosti i spremnosti ekonomskih aktera da na tržištu kupuju raspoloživa potrošna i kapitalna dobra. Kriva agregatne tražnje (aggregate demand - AD) pokazuje količinu dobara i usluga koju oni žele da kupe pri svakom nivou cena.

Agregatna ponuda predstavlja ukupan obim proizvodnje koji se ostvari i realizuje u određenoj zemlji u toku jedne kalendarske godine. Njen obim pokazuje, u stvari, veličinu društvenog proizvoda date nacionalne ekonomije koja je rezultat iskorišenosti prirodnog bogatstva, proizvodnih kapaciteta, angažovanosti radno sposobnog stanovništva, dostignutog nivoa društvene produktivnosti i intenzivnosti rada, kao i opšteg nivoa cena.23 Kriva agregatne ponude (aggregate supply AS) pokazuje količinu dobara i usluga koja se može proizvesti i realizovati u određenoj zemlji u toku jednogodišnjeg perioda pri bilo kom nivou cena.

1.2.1. Osnovna obeležja krive agregatne tražnje

Kriva agregatne tražnje AD ima negativan (opadajući) nagib. Pod uslovom da je sve ostalo nepromenjeno, to znači da pad opšteg nivoa cena u privredi dovodi do rasta traženih količina dobara i usluga.

Slika 2.2.Kriva agregatne tražnje

23 D. Stojadinović, Makroekonomska analiza, Ekonomski fakultet Priština – Kosovska Mitrovica, 2003., s. 382.

99

Nivo

cena

Prema jednačini BDP koji smo označili sa Y, ukupna proizvodnja u privredi jednaka je ukupnoj tražnji, koja se sastoji iz četiri komponente (potrošnje, investicija,državnih izdataka i neto izvoza):

Y = C + I + G + NX

Opadajuća kriva agregatne tražnje je rezultat promena opšteg nivoa cena koje utiču na količinu traženih dobara i usluga u privredi. Promene u nivou cena dovode do promena u:

1. kupovnoj moći novca 2. realnoj kamatnoj stopi i 3. neto izvozu.24

- Rast opšteg nivoa cena smanjuje kupovnu moć novca i izaziva smanjenje tražnje dobara i usluga u jednoj privredi. Obrnuto, pad nivoa cena čini potrošače bogatijim, što podstiče tražnju za dobrima i uslugama.

- Kada nivo cena raste realna kamatna stopa raste uslovljavajući pad investicione tražnje. Kako se to dešava? Povećanje nivoa cena povećava količinu novca koju ljudi žele da drže, odnosno povećava tražnju za novcem. Ljudima je, dakle, potrebno više novca da bi mogli da obavljaju transakcije po većim cenama. Povećanje tražnje za novcem dovodi do rasta nominalnih kamatnih stopa. Pošto se na kratak rok stopa inflacije ne menja, povećanje nominalne kamatne stope dovodi do rasta realne kamatne stope. Suočeni sa većim realnim kamatnim stopama poslovni ljudi smanjuju investicionu

2 4 R. Bade, M. Parkin, Foundations of Macroeconomics, University of Western Ontario, 2002., s. 360.

Količina autputa

Agregatna tražnja

1Y

0

2Y

100

aktivnost, s obzirom na to da su investicije funkcija realne kamatne stope. Rast nivoa cena na kraju dovodi do smanjenja investicione tražnje, a samim tim i do smanjenja ukupne tražnje u privredi. U slučaju smanjenja cena, u skladu sa opisanim dešavanjima, došlo bi do pada realnih kamatnih stopa i pospešivanja investiranja, što bi dovelo do rasta investicione i ukupne tražnje u privredi.

- Analizirajući efekte promena cena na nivo realne kamatne stope, došli smo do zaključka da rast cena u privredi povećava realnu kamatnu stopu. Ako se sada podsetimo činjenice da visina realne kamatne stope opredeljuje ponašanje investitora na novčanom tržištu koji tragaju za većim prinosima, onda je jasno da će viša realna kamatna stopa u našoj zemlji privući strane investitore koji će želeti da kupuju našu imovinu (npr. obveznice), jer se njihovi prihodi povećavaju. Rast tražnje za domaćom imovinom će dovesti do rasta tražnje za dinarima koji su stranim investitorima potrebni za realizaciju njihovih poslovnih zamisli. U tom slučaju, rast tražnje za dinarima će dovesti do njegove apresijacije tj. povećanja vrednosti dinara u odnosu na stranu valutu (npr. za 1 euro se sada neće plaćati 115 dinara, već će usled rasta vrednosti dinara za 1 euro biti potrebno samo 100 dinara). Pošto u toj situaciji, stranci koji su zainteresovani da kupuju naša dobra i usluge, u razmeni eura za dinare dobijaju manje dinara (za 1 euro dobijaju 100, a ne kao ranije 115 dinara), naše robe će za njih postati skuplje, što dovodi do smanjenja tražnje za našim dobrima, a samim tim i do smanjenja domaćeg izvoza. Rast cena, je kao što vidimo, na kraju doveo do smanjenja inostrane tražnje za domaćim robama i uslugama, što je još jedan od razloga zašto je kriva agregatne tražnje opadajućeg nagiba. U slučaju pada nivoa cena, situacija bi bila suprotna.

Faktori pomeranja AD krive

Do sada smo analizirali kako promene nivoa cena dovode do promena u tražnji dobara i usluga na nivou cele privrede. Međutim, mnogi faktori mogu uticati na promenu ukupne tražnje u privredi i pri istom nivou cena.

Pošto kriva agregatne tražnje prikazuje odnos između nivoa cena i ukupne tražnje tj. ukupnih troškova, sve što izaziva promenu agregatnih troškova (pri istom nivou cena) dovodi do pomeranja krive AD. Povećanje agregatne tražnje pomera krivu AD udesno, dok smanjenje u agregatnoj tražnji pomera krivu AD ulevo.

Na primer, promene koje nastaju u potrošnji stanovnika pri istom nivou cena, dovode do pomeranja AD krive. Ako ljudi iz nekog razloga iznenada

101

počnu više da štede, a samim tim manje da troše, to će dovesti do smanjenja potrošnje stanovnika C koja je jedna od komponenti ukupne tražnje tj. potrošnje. Ukupna potrošnja se u tom služaju smanjuje, a kriva AD se pomera ulevo. Suprotno, u slučaju veće potrošnje ljudi pri istom nivou cena, doći će do pomeranja AD krive udesno.

Svaka promena u intenzitetu investiranja pri istom nivou cena, takođe dovodi do pomeranja AD krive. Tehnološke inovacije i pojava novih i savršenijih proizvoda na tržištu mogu podstaći investicije kompanija u novu opremu. Time se povećava investiciona tražnja preduzeća, a samim tim i ukupna investiciona tražnja u privredi. U ovom slučaju, povećanje investicione tražnje dovodi do pomeranja krive AD udesno.

Odluke državnih organa u pravcu povećanja nivoa državne potrošnje dovode do povećanja komponente G u ukupnoj potrošnji, čime se kriva AD pomera udesno. Smanjenje državnih rashoda pomera ovu krivu u suprotnom pravcu.

Promene neto izvoza takođe mogu dovesti do promena ukupne tražnje, a time i promena AD krive. Recesione tendencije u zemljama okruženja mogu npr. smanjiti tražnju za našim robama i uslugama, što uzrokuje smanjenje agregatne tražnje i pomeranje krive AD ulevo. Promene nivoa deviznog kursa takođe mogu biti razlog varijacija u spoljno–trgovinskim odnosima neke zemlje sa inostranstvom uzrokujući pomeranje krive agregatne tražnje.

1.2.2. Osnovna obeležja krive agregatne ponude

Kriva agregatne ponude (AS) predstavlja odnos između količine proizvedenih dobara i usluga i nivoa cena. Ona zapravo izražava količinu dobara i usluga koju preduzeća proizvode i prodaju pri datom nivou cena.

Do sada smo nekoliko puta ukazivali da u makroekonomskim analizama postoji razlika između dugog i kratkog roka. Te razlike najdirektnije izražava kriva agregatne ponude, koja je na dugi rok vertikalna. To praktično znači da promene koje nastaju na krivoj agregatne tražnje i njeno pomeranje duž krive agregatne ponude utiču samo na nivo cena, ali ne i na proizvodnju.

Uprkos neslaganjima među ekonomistima kada je u pitanju oblik krive agregatne ponude, moguće je ipak utvrditi šta im je zajedničko, a to je:

102

saglasnost da postoji razlika između kratkoročne i dugoročne krive agregatne ponude, tj. da je kriva AS na dugi rok vertikalna, dok kratkoročna kriva agregatne ponude ima pozitivan nagib.

Kriva agregatne ponude na dugi rok

Na dugi rok, proizvodnja dobara i usluga u privredi (BDP) određena je proizvodnom funkcijom tj. raspoloživošću kapitala, rada i tehnologijom.

Pošto nivo cena na dugi rok ne utiče na dugoročne determinante BDP, kriva agregatne ponude (AS) je na dugi rok vertikalna.

Slika 2.3.Dugoročna kriva agregatne ponude

Kada nivo cena P raste, a nominalne zarade W ostaju nepromenjene, dolazi do smanjenja realnih zarada (W/P) i rasta tražnje za radnom snagom. Međutim, pošto su na dugi rok sve cene, pa i zarade fleksibilne, u slučaju rasta cena istovremeno dolazi i do rasta nominalnih zarada, što realne zarade ostavlja nepromenjenim. Drugim rečima, realne zarade ostaju nepromenjene uz ravnotežni nivo zaposlenosti, a tada je i agregatna ponuda za bilo koji nivo cena nepromenjena. Taj nivo proizvodnje kojem ekonomija teži na dugi rok ponekad se naziva “prirodni nivo proizvodnje” i on ukazuje na nivo privredne produkcije koji se ostvaruje u uslovima postojanja prirodne stope nezaposlenosti.

Svaka promena u privredi koja menja prirodni nivo proizvodnje dovodi do pomeranja dugoročne krive agregatne ponude (AS). Pošto znamo da je ponuda tj. proizvodnja na dugi rok određena količinom proizvodnih faktora (kapital, radna snaga, prirodni resursi, tehnologija), svaka promena u

Količina autputa

prirodni nivo proizvodnje

0

Nivocena

AS (dugoročna)

103

raspoloživosti ovih faktora dovodi do pomeranja AS krive. Povećanje raspoloživosti proizvodnih faktora pomera krivu AS udesno, dok je smanjenje faktora proizvodnje pomera ulevo.

Migracije stanovništva mogu dovesti do priliva stanovnika u jednu zemlju kojim se povećava raspoloživost radne snage. To stvara uslove za povećanje proizvodnje dobara i usluga i pomeranja AS krive udesno.

Položaj dugoročne krive agregatne ponude zavisi i od prirodne stope nezaposlenosti. Ukoliko bi ojačana uloga sindikata u jednoj zemlju dovela do podizanja realnih zarada iznad njihovog ravnotežnog nivoa, to bi izazvalo rast prirodne stope nezaposlenosti. Kao posledica rasta prirodne stope nezaposlenosti došlo bi do smanjenja proizvodnje dobara i usluge, a shodno tome, kriva AS pomerila bi se ulevo. Obrnuto, smanjenje minimalnih zarada dovelo bi do smanjenja prirodne stope nezaposlenosti i povećanja proizvodnje dobara, čime bi se kriva AS pomerila udesno.

Porast nivoa kapitala u privredi (fizičkog i ljudskog) povećava nivo produktivnosti ekonomije, što dovodi do veće proizvodnje dobara i usluga, a kao posledicu imamo pomeranje AS krive udesno. Suprotni efekti nastaju u slučaju smanjenja stoka kapitala.

Promene u raspoloživosti prirodnih resursa takođe utiče na pomeranje krive agregatne ponude. Povećanje količine prirodnih resursa doprinosi većoj društvenoj proizvodnji i suprotno, što u skladu sa opisanim načinom kretanja AS krive dovodi do njenog pomeranja udesno.

Govoreći o dugoročnom ekonomskom rastu istakli smo da tehnološke promene predstavljaju ključnu determinantu privrednog rasta. Presudno doprinoseći povećavanju proizvodnje dobara i usluga u privredi, tehnološke promene takođe dovode do pomeranja krive agragatne ponude. Tehnološki napredak povećava sposobnost ekonomije da povećava proizvodnju dobara i usluga, što izaziva neprestano pomeranje dugoročne AS krive udesno.

Kriva agregatne ponude na kratak rok

Za razliku od dugoročne krive agregatne ponude, kratkoročna kriva agregatne ponude (AS) ima pozitivan nagib. Dominirajući teorijski pravac modeliranja agregatne ponude ističe da kratkoročna kriva agregatne ponude nije vertikalna, već je pozitivno nagnuta zbog nesavršenosti tržišta. Slika 2.4.

Kriva agregatne ponude na kratak rok

104

Nivo

cena

(kratak rok)

Kao rezultat pozitivnog nagiba AS krive na kratak rok, promene do kojih dolazi na krivoj agregatne tražnje uzrokuju takve promene obima proizvodnje da ova privremeno odstupa od svog prirodnog nivoa, a zaposlenost od svoje prirodne stope.25

Zajednička nit svih teorija rastuće kratkoročne krive agregatne ponude je da nivo proizvodnje odstupa od svog prirodnog nivoa uvek kada nivo cena odstupa od očekivanog nivoa cena, što se može predstaviti sledećom jednačinom:

Y – Yn = " (P – Pe)

Ova jednačina pokazuje da će nivo proizvodnje Y odstupati od svog prirodnog nivoa Yn samo ukoliko dođe do odstupanja tekućeg nivoa cena P od očekivanog nivoa cena Pe. Ukoliko se nivo cena poveća iznad očekivanog nivoa, proizvodnja se povećava iznad svog prirodnog nivoa, dok bi se u slučaju opadanja cena ispod očekivanog nivoa, proizvodnja smanjila ispod prirodnog nivoa.

Šta uzrokuje pozitivan nagib kratkoročne AS krive ?

Ukoliko ne bi postojale nominalne rigidnosti, nominalni šokovi bi realnu ravnotežu u privredi ostavili nepromenjenom. Međutim, kao što smo istakli, na kratak rok delovanje nominalnih rigidnosti privremeno udaljava privredu od prirodnog nivoa proizvodnje, a ove rigidnosti uzrokuju i rastući nagib krive agregatne ponude. U ekonomskoj teoriji, rigidnosti nominalnih

2 5 N. Savić, Ekonomija, Beograd, 2001., str. 369.

Količina autputa2Y

0

1Y

105

plata, nominalnih cena dobara i usluga i pogrešne percepcije ekonomskih aktera, navode se kao glavni razlozi zbog kojih AS kriva ima rastući (pozitivan) nagib.

- Rigidnost nominalnih nadnica. Prvo objašnjenje rastuće kratkoročne AS krive je teorija rigidnosti nominalnih nadnica. U razvijenim tržišnim privredama uobičajeno je da se nadnice utvrđuju za određeni duži vremenski period u formi eksplicitnog (ili implicitnog) ugovora. Ovo stvara rigidnost nominalnih nadnica tj. utiče na njihovo sporo menjanje. Kada su nominalne nadnice W rigidne, nivo realnih zarada W/P će varirati inverzno nivou cena.

Dejstvo rigidnosti nominalnih nadnica na agregatnu ponudu se može sagledati na sledećem primeru: ako pretpostavimo da je nivo cena P opao ispod očekivanog nivoa cena, a nominalna nadnica W ostala na istom nivou, tada se realna nadnica W/P povećava iznad nivoa koji je preduzeće planiralo da isplati. Pošto nadnice za preduzeće predstavljaju važan proizvodni trošak, viša realna nadnica znači da su se povećali troškovi proizvodnje. Na tu izmenjenu situaciju preduzeće reaguje zapošljavanjem manjeg broja radnika i smanjivanjem proizvodnje. Dakle, pad nivoa cena i rigidnosti nominalnih nadnica dovode do smanjenja zaposlenosti i manjeg obima proizvodnje. To je u skladu sa pozitivno nagnutom krivom agregatne ponude.

Kolektivno pregovaranje koje, kao što smo naveli, uzrokuje rigidnost nominalnih nadnica, karakteristično je za sve razvijene zemlje tržišne privrede. Međutim, postoje značajne razlike u pogledu perioda na koji se zaključuju ugovori o visini nadnica. U Japanu, na primer, svi kolektivni ugovori se zaključuju za period od godinu dana i svi ugovori istovremeno ističu. U SAD se ugovori zaključuju za period od tri godine i nisu sinhronizovani. U Velikoj Britaniji isto ne postoji sinhronizovanost i ugovori se najčešće zaključuju na period od godinu dana. Odsustvo sinhronizovanosti kolektivnih ugovora uzrokuje veću rigidnost nominalnih nadnica. U protivnom, ponovnim pregovaranjem sve nadnice bi se prilagodile promeni nivoa cena. Ovo je potvrdilo i empirijsko istraživanje Tejlora koje je pokazalo da nadnice brže reaguju na šokove u Japanu, nego u SAD i Velikoj Britaniji.26

- Rigidnost nominalnih cena dobara i usluga. Prema teoriji rigidnosti cena, cene pojedinih dobara i usluga su ponekad rigidne i sporo se prilagođavaju izmenjenim ekonomskim uslovima. Osnovni razlog sporog prilagođavanja cena nalazi se u postojanju određenih troškova koje to prilagođavanje izaziva. Ukoliko bi proces prilagođavanja cena bio bez troškova i ukoliko bi propuštanje

2 6 B. Snowdon i dr – “A Modern Guide to Macroeconomics”, 1994.

106

da se on izvrši rezultiralo u velikom smanjenju profita, onda bi sigurno bila prisutna velika fleksibilnost nominalnih cena. Međutim, u realnom ekonomskom životu cene nekih proizvoda i usluga se sporo prilagođavaju zbog troškova usklađivanja cena, koji se zovu meni troškovi. Ovi troškovi podrazumevaju troškove štampanja novih cenovnika, kataloga, kao i skupo menadžersko vreme utrošeno na ponovno pregovaranje o kupovinama i prodajama sa kupcima i snabdevačima. Troškovi takve rigidnosti za preduzeće su mnogo manji nego što su makroekonomske posledice tih rigidnosti.27

Pretpostavimo da dođe do neočekivanog smanjenja tražnje u privredi koje na dugi rok uzrokuje smanjenje opšteg nivoa cena. Ako neka preduzeća, zbog pojave tzv. meni troškova, ne reaguju i ne smanje svoje cene, doći će do smanjenja njihove prodaje. Pad prodaje dovodi do smanjenja zapošljavanja i proizvodnje kod takvih preduzeća, a time se pad reflektuje i na ukupnu društvenu proizvodnju. Dakle, ako su troškovi prilagođavanja veći od smanjenja profita do kojeg dolazi zbog smanjenja prodaje, preduzeće neće sniziti cene, iako je to sa društvenog stanovišta optimalno. Kao krajnji rezultat imamo to da pad opšteg nivoa cena u privredi, u skladu sa pozitivno nagnutom AS krivom, dovodi do smanjenja ukupne proizvodnje u privredi.

Potvrdu postojanja rigidnosti nominalnih cena dalo je i empirijslo istraživanje Denisa Carlton-a, sprovedeno tokom 80-ih godina 20. veka u SAD, u kojem je došao do zaključka da je stepen cenovnih rigidnosti prisutan u velikom broju industrijskih grana (čelik, obojeni metali, nafta, hemijski proizvodi idr.).28

- Pogrešne percepcije ekonomskih aktera. Prema teoriji pogrešnih percepcija, promene opšteg nivoa cena u privredi često mogu da ponuđače roba i usluga dovedu do pogrešnih zaključaka u pogledu kretanja cena na individualnim tržištima na kojima oni učestvuju.

Pretpostavimo da dođe do porasta nivoa cena jednog dobra (npr. šećera) iznad očekivanog nivoa. Ponuđači, ne znajući da je došlo do rasta i ostalih cena, mogu pomisliti da je došlo do rasta relativne cene njihovog proizvoda (tj. rasta cena u ostalu na ostale proizvode), što ih motiviše da povećaju ponudu, čime se povećava i ukupna proizvodnja u privredi.

Kao što smo videli, zajednička karakteristika svih razloga koji dovode do rastuće kratkoročne krive agregatne ponude je da nivo proizvodnje odstupa od svog prirodnog nivoa uvek kada nivo cena odstupa od očekivanog nivoa cena.

2 7 G. Mankiw, “New Keynesian Economics”, I tom, 1995.2 8 D. Carlton “The Rigidity of prices” – u “New Keynesian Economics”, I tom, 1995.

107

Razlozi pomeranja kratkoročne AS krive

Kratkoročnu krivu agregatne ponude pomeraju svi oni razlozi koji dovode do pomeranja dugoročne AS krive (promene u nivou kapitala, radne snage, prirodnih resursa i tehnološkog znanja), kao i očekivanja koja ljudi imaju u pogledu nivoa cena. Kada se očekivanja promene dolazi do pomeranja krive agregatne ponude na kratak rok. Ako npr. radnici i firme očekuju visok nivo cena, verovatno će se dogovoriti o visokim nominalnim nadnicama. Visoke nominalne nadnice će povećati troškove preduzeća, pa će za dati stvarni nivo cena doći do smanjenja količine dobara i usluga koje nude preduzeća. To dovodi do pomeranja kratkoročne AS krive ulevo. U slučaju smanjenja očekivanog nivoa cena došlo bi do smanjenja nadnica i povećanja proizvodnje dobara i usluga, što bi dovelo do pomeranja kratkoročne AS krive udesno.29

Opšti zaključak glasi: porast očekivanog nivoa cena smanjuje ponuđenu količinu i usluga i pomera kratkoročnu krivu agregatne ponude ulevo. Pad očekivanog nivoa cena povećava ponuđenu količinu dobara i usluga i pomera kratkoročnu krivu agregatne ponude udesno.

Činjenica da kratkoročna kriva agregatne ponude ima pozitivan nagib značajna je za vođenje ekonomske politike. Ppreduzimanjem odgovarajućih mera ekonomske politike kojima se deluje na nivo cena, država može uticati na nivo realnih zarada i proizvodnje u privredi.

1.3. Model agregatne ponude i agregatne tražnje (od kratkog ka dugom roku)

Model agragatne ponude i agregatne tražnje je veoma pogodno sredstvo za analizu fluktuacija ekonomskih aktivnosti. Iz naše dosadašnje analize može se zaključiti da su na dugi rok cene fleksibilne, kriva agregatne ponude je vertikalna, a promene agregatne tražnje utiču samo na cene, ali ne i na proizvodnju i zaposlenost. Međutim, u okviru kratkog roka cene su rigidne, kriva agregatne ponude je pozitivno nagnuta, a promene tražnje utiču na nivo proizvodnje i zaposlenosti. Promene agregatne tražnje, dakle, imaju bitno različite efekte u različitim vremenskim horizontima.

Šta će se vremenom dogoditi ako opadne agregatna tražnja? Pretpostavimo da se privreda na početku nalazi u dugoročnoj ravnoteži u tački A, kako je prikazano na sledećoj slici:

29 Mankju, G., Principi ekonomije, Univerzitet Harvard, Treće izdanje, za izdanje na srpskom jeziku – Ekonomski fakultet Beograd, 2005., s. 745.

108

Slika 2.5.Efekti smanjenja agregatne tražnje

Na slici postoje tri agregatne krive: kriva agregatne tražnje AD, kratkoročna kriva agregatne ponude SRAS i dugoročna kriva agregatne ponude LRAS. Dugoročna ravnoteža je prikazana u tački u kojoj kriva agregatne tražnje seče dugoročnu krivu agregatne ponude LRAS. U toj tački autput se nalazi na svom prirodnom nivou . Kada je privreda u dugoročnoj ravnoteži, kriva kratkoročne agregatne ponude SRAS takođe mora seći ovu tačku, što ukazuje na to da su se nadnice, cene i percepcije prilagodile ovoj ravnoteži.

Šokovi na strani tražnje

Ako sada uvedemo pretpostavku da je u nekoj zemlji došlo do zaoštravanja političke krize i rasta neizvesnosti u pogledu njenih budućih odnosa sa okruženjem, takav scenario sigurno vodi povećanju rizičnosti poslovanja i smanjenom investiranja preduzeća. Sobzirom na to da su investicije važna komponenta ukupne agregatne tražnje, onda će opisani događaj izazvati smanjenje agregatne tražnje u privredi. Kriva agregatne tražnje se u tom slučaju pomera ulevo sa na . Pošto su cene na kratak rok rigidne, nova kratkoročna ravnoteža se uspostavlja u tački B u kojoj se

109

Količina autputa

0

Nivo

cena

A

C

B

proizvodnja i zaposlenost smanjuju ispod prirodnog nivoa (sa na ), što ukazuje na to da je privreda u recesiji.

Model agregatne ponude i agregatne tražnje u ovakvim situacijama može biti korisno sredstvo za analizu načina na koji ekonomska politika može delovati na ublažavanje šokova i iz njih proisteklih varijacija proizvodnje.

Kreatori ekonomske politike mogu primenom mera stabilizacione politike povećati agregatnu tražnju.30 Te mere mogu podrazumevati npr. rast državne potrošnje koji bi doveo do porasta agregatne tražnje. Ako bi se merama ekonomske politike brzo delovalo, kriva agregatne tražnje bi se vratila na svoj početni položaj, tj. u tačku A.

Dugoročna ravnoteža u privredi će se vremenom ponovo uspostaviti, čak i bez preduzimanja mera stabilizacione politike. Smanjenje agregatne

tražnje je, kao što slika pokazuje, dovelo do smanjenja cena (sa na ).

Tokom vremena, kao reakcija na recesiju i nisku tražnju, doći će do usklađivanja očekivanja, pa će i očekivani nivo cena opasti. Kao posledica pada očekivanog nivoa cena, dolazi do pada nadnica, cena i percepcija ekonomskih

aktera (sa na ), a to izaziva povećanje proizvodnje i ponude dobara i

usluga, pa se kratkoročna kriva agregatne ponude pomera udesno sa na u tačku C. To je tačka nove dugoročne ravnoteže u kojoj su proizvodnja i

zaposlenost ponovo vraćeni na prirodni nivo, ali je nivo cena niži nego što je to bio služaj u prethodnoj dugoročnoj ravnoteži A.

Dakle, na dugi rok, pomeranje agregatne tražnje se izražava samo kroz nivo cena, ali ne i kroz nivo proizvodnje i zaposlenosti. Međutim, kao što smo na ovom primeru videli, na kratak rok, promene u agregatnoj tražnji dovode do varijacija proizvodnje i zaposlenosti u privredi.

Šokovi na strani ponude

Šokovi na strani agregatne tražnje nisu jedini izvor fluktuacija ekonomske aktivnosti. Drugi značajan izvor ekonomskih varijacija jesu šokovi agregatne ponude tj. ukupne društvene proizvodnje. Šokovi ponude utiču na troškove proizvodnje dobara i usluga, a time i na cene tih proizvoda i usluga. S obzirom na to da šokovi ponude imaju direktne efekte na cene, oni se često nazivaju i šokovima cena.

30 Stabilizaciona politika je javna politika koja je usmerena na održavanje proizvodnje i zaposlenosti na njihovim prirodnim nivoima. Drugim rečima, njen cilj je održavanje ili vraćanje privrede u ravnotežu.

110

Makroekonomsko dejstvo negativnih šokova ponude koji dovode do povećanja proizvodnih troškova ogleda se u smanjivanju proizvodnje dobara i usluga, koja u tim uslovima postaje skuplja i manje isplativa. Pozitivni šokovi ponude dovode do smanjenja troškova i cena i povećanja nivoa proizvodnje.

Jedan od negativnih šokova agregatne ponude je npr. skok cena nafte, kao rezultat delovanja međunarodnog naftnog kartela koji eliminiše konkurenciju tako da glavni proizvođači nafte mogu povećati cenu nafte.31

Pošto je nafta važan proizvod koji se koristi u mnogim proizvodnim procesima, rast njene cene će svakako dovesti do rasta proizvodnih troškova preduzeća, što uslovljava smanjenje njihove proizvodnje. Za svaki nivo cena, preduzeća sada žele da ponude manju količinu dobara i usluga. Kratkoročna kriva agregatne ponude se u ovom slučaju pomera ulevo sa na , kao što je to prikazano na sledećoj slici:

Slika 2.6.Efekti negativnog šoka ponude

31 Primeri negativnih šokova ponude mogu biti i suša koja smanjuje žetvu, što dovodi do smanjenja ponude hrane i skoka njene cene, kao i jačanje uloge sindikata koje dovodi do rasta plata, a time i cena dobara.

111

Šok ponude doveo je do smanjenja prirodnog nivoa proizvodnje (sa

na ) i skoka cena (sa na ). Ukoliko je agregatna tražnja nepromenjena,

privreda se pomera iz tačke A, u kojoj je bila u dugoročnoj ravnoteži, u tačku B u kojoj se uspostavlja kratkoročna ravnoteža. Na slici vidimo da sa pomeranjem kratkoročne AS krive dolazi do rasta cena i opadanja proizvodnje ispod svog prirodnog nivoa. Ova pojava istovremenog rasta cena i opadanja proizvodnje i zaposlenosti u privredi u ekonomskoj nauci je poznata pod nazivom stagflacija.

Kreatori ekonomske politike se i u ovom slučaju mogu opredeliti za opciju da ništa ne preduzimaju. U tom slučaju, smanjeni autput i visoka nezaposlenost vremenom dovode do povećanja ponude rada, a samim tim, i smanjenja nadnica radnika. Pošto nadnice predstavljaju trošak proizvodnje za preduzeća, njihovo smanjenje će dovesti do povećanja proizvodnje roba i usluga i pomeranja kratkoročne krive agregatne ponude ka . Na dugi rok, ekonomija se vraća u tačku A u kojoj se obnavlja puna zaposlenost i prirodni nivo proizvodnje . Ali trošak ove opcije je bolna recesija.

Druga opcija koja stoji na raspolaganju kreatorima ekonomske politike je da određenim merama ekonomske politike dovedu do povećanja agregatne tražnje. Ukoliko npr. centralna banka poveća ponudu novca u privredi, to će dovesti do povećanja agregatne tražnje i do pomeranja AD krive udesno (sa

na ), što je takođe prikazano na prethodnoj slici. Ukoliko povećanje agregatne tražnje koincidira sa šokom agregatne ponude, privreda će se direktno pomeriti iz tačke A u tačku C. U tom slučaju, centralna banka je privredu akomodirala, tj. prilagodila je šoku ponude. Posledica ove opcije je rast cena (sa

112

na ). Kreatori ekonomske politike su akomodiranjem privrede sprečili pad proizvodnje, ali nisu mogli da izbegnu rast cena. Dakle, ne postoji način da se agregatna tražnja prilagodi održavanju i pune zaposlenosti i stabilnog nivoa cena.

2. EFEKTI MONETARNE I FISKALNE POLITIKE NA AGREGATNU TRAŽNJU32

2.1. Uticaj monetarne politike na agregatnu tražnju

Kao što znamo, kriva agregatne tražnje je opadajuća iz razloga što promene u nivou cena dovode do promena u kupovnoj moći novca, realnoj kamatnoj stopi i deviznom kursu tj. neto izvozu.

U cilju razumevanja uticaja monetarne politike na agregatnu tražnju posebnu pažnju ćemo posvetiti analizi ponašanja kamatnih stopa u kratkom roku. Podsetimo se da se nominalne i realne kamatne stope razlikuju u tom smislu što su realne kamatne stope jednake nominalnim kamatnim stopama korigovanim za efekte inflacije. Pošto su cene na kratak rok rigidne, inflaciona očekivanja su u toj situaciji nepromenjena, pa je realno da pretpostavimo da su na kratak rok nominalna i realna kamatna stopa jednake. Iz tog razloga, kada u nastavku budemo govorili o promenama kamatne stope, potrebno je zamisliti da se realne i nominalne kamatne stope pomeraju u istom smeru.

Setimo se takođe našeg zaključka da na dugi rok proizvodnja zavisi od raspoloživosti proizvodnih faktora, da se realne kamatne stope za svaki nivo autputa određuju na tržištu zajmovnih sredstava odnosom ponude i tražnje za ovim sredstvima, kao i činjenice da se nivo cena u privredi prilagođava da bi uravnotežio ponudu i tražnju za novcem (kvantitativna teorija novca govori da proporcionalne promene ponude novca dovode do proporcionalnih promena cena).

Međutim, ovo su postavke koje važe samo na dugi rok. Pošto su na kratak rok cene rigidne, ta njihova nefleksibilnost ih sprečava da ponudu i tražnju za novcem dovedu u ravnotežu. Umesto cena, na kratak rok njihovu ulogu preuzima kamatna stopa, koja se pomera kako bi dovela u ravnotežu ponudu i tražnju za novcem. To pomeranje kamatne stope utiče na agregatnu tražnju za robama i uslugama, a samim tim, i na nivo proizvodnje i zaposlenosti u privredi.

32 Ova glava je primarno zasnovana na glavi 9, Mankiw, G., Macroeconomics, glavi 34, Mankju G., Principi ekonomije, kao i glavi 16, Bade R., Parkin M., Foundations of macroeconomics.

113

Određivanje kamatne stope na kratak rok objašnjava teorija preferencije likvidnosti koja posebno naglašava uticaj monetarne politike na agregatnu tražnju u privredi.

2.1.1. Teorija preferencije likvidnosti

Teorija preferencije likvidnosti je najprostija interpretacija kejnzijanske teorije kamatne stope. Prvi element teorije preferencije likvidnosti jeste ponuda novca. Ukoliko M označava ponudu novca, a P nivo cena u privredi, onda je M/P ponuda realne količine novca.

Teorija preferencije likvidnosti pretpostavlja da postoji fiksna ponuda realne količine novca. Prema ovoj teoriji centralna banka direktno kontroliše ponudu novca u privredi M i fiksira je na određenim nivou. Pošto znamo da su na kratak rok i cene P rigidne, onda je realna količina novca M/P fiksirana i ne zavisi od kamatne stope, pa je kriva ponude realne količine novca vertikalna, kao na sledećoj slici:

Slika 2.7.Ravnoteža na tržištu novca (kratak rok)

Kriva tražnje za novcem je negativno nagnuta, s obzirom na to da tražena količina novca zavisi od kamatne stope. Kamatna stopa je, kao što znamo, oportunitetni trošak držanja novca. To je ono što bi se izgubilo ako se novac drži kući, jer tada ne donosi kamatu. Kada kamatna stopa raste, povećava se trošak držanja novca, pa stanovnici žele da drže što manje novca kod sebe, a

Tražnja za novcem

Količina novca

Ponuda novca

2dM0

Kamatna stopa

1dM

114

Ravnotežna

kamatna stopa

to dovodi do smanjenja tražnje za novcem. Kada je kamatna stopa niska, situacija je suprotna, što se može videti na prethodnoj slici.

U skladu sa teorijom preferencije likvidnosti, kamatna stopa se prilagođava ravnoteži na tržištu novca. Uz ravnotežnu kamatnu stopu, ponuda i tražnja za realnom količinom novca su jednake. Ako se kamatna stopa nalazi na bilo kom drugom nivou, ljudi će pokušati da prilagode svoje portfolije imovine kako bi se kamatna stopa vratila u ravnotežu.

Ukoliko je npr. kamatna stopa iznad ravnotežnog nivoa ( ), ponuda realne količine novca će premašivati tražnju. Oni ljudi koji imaju višak ponude novca pokušaće da ga se oslobode, npr. kupovinom obveznica koje donose kamatu. Banke i emitenti obveznica (koji preferiraju plaćanje niže kamatne stope) reagovaće na ovaj višak ponude novca smanjivanjem kamatnih stopa, tako da se kamatne stope snižavaju do ravnotežnog nivoa.

Ukoliko su, pak, kamatne stope veoma niske, pa tražnja za novcem premašuje ponudu, pojedinci će pokušati da dođu do gotovog novca prodajom obveznica i ostale imovine koja donosi kamatu, što će izazvati porast kamatnih stopa.

Pošto sada znamo kako teorija preferencije likvidnosti objašnjava realnu kamatnu stopu, razmotrimoćemo njene implikacije na agregatnu tražnju za dobrima i uslugama.

Pretpostavimo da se povećao opšti nivo cena u privredi. Šta se dešava sa realnom kamatnom stopom, koja ponudu i tražnju za novcem dovodi u ravnotežu, i kako ta promena utiče na tražnju za robama i uslugama?

U prethodnom delu knjige istakli smo da nivo cena određuje tražnju za novcem. Kada je nivo cena viši, ljudima će biti potrebno više novca da bi realizovali svoje transakcije po višim cenama, pa će povećati tražnju za novcem. Dakle, porast nivoa cena povećava tražnju za novcem, što dovodi do pomeranja krive tražnje za novcem udesno sa na , kao što je predstavljeno na slici 2.8.

115

Slika 2.8.Rast tražnje za novcem i kriva agregatne tražnje

Pomeranje krive tražnje za novcem dovelo je do rasta kamatne stope. Tražnja za novcem je veća od ponude novca koja je ostala nepromenjena, pa je kamatna stopa morala da poraste sa na .

Rast kamatne stope ima posledice ne samo po tržište novca, već utiče i na traženu količinu roba i usluga u privredi. Pošto znamo da investicije zavise od realne kamatne stope koja predstavlja trošak investiranja, rast kamatne stope dovodi do smanjenja investiranja u privredi.

Dakle, kada se nivo cena poveća, povećava se tražnja za novcem, kriva tražnje za novcem se pomera udesno, kamatna stopa raste, što na kraju dovodi do smanjenja agregatne tražnje roba i usluga u privredi. U slučaju smanjenja nivoa cena u privredi, niži nivo cena bi smanjio tražnju za novcem, što dovodi do sniženja kamatne stope, povećanja investiranja i rasta agregatne tražnje.

Krajnji rezultat ove analize jeste negativan odnos između nivoa cena i tražene količine dobara i usluga, što ilustruje opadajuća kriva agregatne tražnje.

1MD

1r

Količina novca

Ponuda novca

2MD

0

Količina autputa

Agregatna tražnja

2Y0

1Y

116

Kamatna stopa

Nivo cena

Teoriju preferencije likvidnosti sada ćemo iskoristiti za analizu uticaja monetarne politike na pomeranje krive agregatne tražnje. U tom cilju, uvodimo pretpostavku da je centralna banka donela odluku da poveća ponudu novca u privredi kupovinom državnih obveznica putem operacija na otvorenom tržištu. Pošto su na kratak rok cene P rigidne, povećanjem ponude novca M dolazi do povećanja ponude realne količine novca M/P u privredi, što je na slici 2.9. ilustrovano pomeranjem krive ponude realne količine novca u privredi udesno sa na .

Slika 2.9.Rast ponude novca i kriva agregatne tražnje

Pošto se kriva tražnje za novcem nije promenila, kamatna stopa opada sa na , kako bi se izjednačile ponuda i tražnja za novcem. Opadanje kamatne stope dovodi do jačanja investicionih aktivnosti u privredi, uzrokujući povećanje nivoa agregatne tražnje za robama i uslugama i pomeranje krive agregatne tražnje udesno.

1MS

2rKoličina novca

Ponuda novca

0

2MS

Tražnja za novcem pri nivou cena P

Nivo cena

Količina autputa1Y

0

2Y

117

Kamatna stopa

Dakle, kada centralna banka povećava ponudu novca ona smanjuje kamatnu stopu i povećava agregatnu tražnju u privredi za bilo koji nivo cena, pomerajući krivu agregane tražnje udesno. Suprotno, kada centralna banka smanji ponudu novca ona povećava kamatnu stopu i smanjuje traženu količinu roba i usluga za bilo koji dati nivo cena, pomerajući krivu agregatne tražnje ulevo.

2.2. Uticaj fiskalne politike na agregatnu tražnju

Osim monetarne politike, kreatori ekonomske politike mogu uticati na ponašanje privrede i pomoću fiskalne politike. Kada vlada promeni nivo oporezivanja, ta mera fisklane politike dovodi do pomeranja krive agregatne tražnje u privredi, jer se njome utiče na odluke preduzeća i domaćinstava o visini izdataka. Na primer, pad poreza povećava raspoloživi dohodak i potrošnju, pa su za bilo koji dati nivo dohotka ukupni rashodi viši.

Nasuprot tome, kada vlada promeni sopstvene nabavke dobara i usluga ona direktno pomera krivu agregatne tražnje. Kao što smo ranije videli, važna komponenta ukupnih rashoda svake privrede vezana je za rashode države, odnosno za nabavke koje država vrši iz budžeta. Povećanje državnih nabavki znači da je za dati nivo dohotka došlo do povećanja državnih rashoda, što dovodi do povećanja ukupne tražnje u privredi i pomeranja krive agregatne tražnje udesno.

Ono što je karakteristično za fiskalnu poltiku je to što pomenuto povećanje državnih rashoda može dovesti do proporcionalno većeg povećanja agregatne tražnje, a time i ukupne proizvodnje. To se objašnjava tzv. multiplikativnim efektom.

Fiskalna politika ima multiplicirajući efekat na agregatnu tražnju zato što vladine nabavke povećavaju profite vlasnika preduzeća od kojih su robe ili usluge kupljene, kao i plate radnika koji su zaposleni u tim preduzećima. U tom slučaju, vlasnici i radnici na povećanje svojih dohodaka reaguju tako što povećavaju sopstvene nabavke, a to povećava dohotke nekih drugih preduzeća tj. njihovih vlasnika i radnika, koji takođe povećavaju svoje kupovine itd.

Multiplikator državnih rashoda tj. fiskalni multiplikator pokazuje za koliko se jedinica povećava agregatna tražnja, ako se državni izdaci povećaju za jednu jedinicu, i izračunava se na osnovu formule:

118

fiskalni multiplikator = 1 / (1 – MPC)

Važan deo ove formule je MPC tj. marginalna sklonost potrošnji, koja označava deo dodatnog dohotka koji se namenjuje potrošnji (drugi deo dodatnog dohotka se štedi). Ako npr. MPC iznosi ¾, to znači da se od svakog dodatno zarađenog dinara ¾ njegove vrednosti namenjuje potrošnji. U tom slučaju, multiplikator bi u našem primeru iznosio 4 (1 / (1 – ¾). Ukoliko bi vlada uvećala svoje izdatke za 1.000.000 dinara, uz MPC od ¾, u privredi bi došlo do povećanja tražnje za robama i uslugama u vrednosti od 4.000.000 dinara. Veličina multiplikatora, kao što vidimo, zavisi od granične sklonosti potrošnji (MPC). Logika multiplikativnog efekta nije ograničena samo na promene državnih nabavki, već važi i za sve slučajeve kojima se menjaju izdaci za bilo koju komponentu BDP (C, I, G, NX).

Za razliku od multiplikativnog efekta koji deluje u pravcu dodatnog povećanja agregatne tražnje, efekat istiskivanja deluje u suprotnom pravcu. To se objašnjava time što povećanje državnih izdataka, s jedne strane, dovodi do multiplicirajućeg rasta agregatne tražnje, ali, sa druge strane, dovodi do rasta tražnje za novcem u privredi koja izaziva rast kamatnih stopa. Povećanje kamatnih stopa u privredi dovodi do smanjivanja tj. istiskivanja investicija, a samim tim i do umanjenja agregatne tražnje.

Dakle, ako država poveća svoje nabavke za 1.000.000 dinara agregatna tražnja za robama i uslugama povećava se za više ili manje od tih 1.000.000 dinara u zavisnosti od toga da li je jače dejstvo multiplikatora ili je jači efekat istiskivanja.

3. FILIPSOVA KRIVA (ODNOS IZMEĐU INFLACIJE I NEZAPOSLENOSTI)

119

Kejnzijanska ekonomija je razvila koncept Filipsove krive po kojoj je moguća nagodba između stope inflacije i stope nezaposlenosti. Filipsova kriva je nazvana po britanskom ekonomisti A.W. Filipsu sa Londonskog ekonomslog fakulteta, koji je 1958. godine utvrdio negativnu međuzavisnost između stope nezaposlenosti i stope inflacije.33

Ova kriva predstavlja koristan instrument za kreatore ekonomske politike koji žele da utiču na agregatnu tražnju, jer im pruža jednostavan uvid u analizu izbora između inflacije i nezaposlenosti. Ona sugeriše izbor željenih odnosa između inflacije i nezaposlenosti u zavisnosti od tekuće ekonomske situacije. Dakle, prema pristalicama kejnzijanske škole, uz određeni porast inflacije moguće je sniziti stopu nezaposlenosti u privredi. Kejnz je isticao da inflacija nanosi veliku štetu privredi, ali je mnogo bolja situacija od deflacije. S obzirom na to da je Kejnz svoju teoriju razvio u doba duboke ekonomske recesije i nezaposlenosti, ona je imala prvenstveni cilj da omogući dinamiziranje privredne aktivnosti putem podsticanja agregatne tražnje. Prema mišljenju Kejnza, bolje je imati blagu inflaciju nego nezaposlenost i recesiju. U tom smislu, Kejnz je isticao: “navoditi bauk inflacije kao moguću posledicu politike proširenog ulaganja kapitala danas je isto što i upozoravati pacijenta koji je iz dana u dan sve mršaviji na opasnost od preterane gojaznosti”.34

3.1. Kratkoročni izbor između inflacije i nezaposlenosti

Analizirajmo sada opcije koje stoje na raspolaganju kreatorima ekonomske politike kada žele da utiču na agregatnu tražnju. Pošto se ekonomskom politikom na šokove ponude i očekivanu inflaciju malo može uticati, kreatorima ekonomske politike ostaju na raspolaganju monetarna i fiskalna politika kao sredstva kojima se može delovati na nivo proizvodnje i nezaposlenosti u privredi. Filipsova kriva nam govori da je u tim uslovima moguće povećanjem agregatne tražnje povećati nivo proizvodnje i smanjiti nezaposlenost, ali po cenu povećanja inflacije. Naredna slika pokazuje kratkoročni izbor između inflacije i nezaposlenosti.

Slika 2.10.Kratkoročna Filipsova kriva

33 Filips je do veze između nezaposlenosti i inflacije došao analizirajući podatke koji su se odnosili na Veliku Britaniju u periodu od 1861. do 1957. godine. On je u okviru svog istraživanja ustanovio da je veza između inflacije i nezaposlenosti inverzna i nelinearna.3 4 J.M. Kejnz, “Ekonomski eseji”, 1987.

120

Dakle, ukoliko se želi prelazak iz tačke A u tačku B i smanjenje stope nezaposlenosti kreatori ekonomske politike mogu povećati agregatnu tražnju. To omogućuje dostizanje višeg nivoa proizvodnje uz određeni rast stope inflacije. Međutim, ovde treba imati u vidu da se postizanje neke kombinacije kratkoročnih ciljeva (što na prvi pogled može delovati izazovno) može opasno osvetiti na dugi rok. To se može objasniti sledećim razlozima:

Najvažniji razlog ogleda se u tome što je prema mišljenju monetarista kejnzijanska ekonomija izgubila iz vida psihološke faktore u pogledu formiranja cena. Naime, politika stalnog podsticanja rasta agregatne tražnje putem monetarne i fiskalne politike dovodi ne samo do blagog porasta inflacije, već i kod velikog broja transaktora postepeno stvara naviku da će doći do trajnog rasta cena. Usled toga, na nekoj kritičnoj tački transaktori menjaju svoja ponašanja u pogledu inflacionih očekivanja, što dovodi do gubitka monetarne iluzije o relativnoj stabilnosti nivoa cena koju je pretpostavljala kejnzijanska teorija.35

Uvođenje inflacionih očekivanja u analizu odnosa između inflacije i nezaposlenosti upućuje nas na zaključak da Filipsova kriva zavisi od očekivane inflacije. Ukoliko očekivana inflacija raste, kriva se pomera nagore i udesno.

35 N. Fabris, Razvoj ekonomske misli o ekonomskoj politici, Doktorska disertacija, Ekonomski fakultet Beograd, 2002., s. 117.

Nezaposlenost

Inflacija

Filipsova kriva

7

5

3

10

A

B

0

121

Izbor sa kojim se suočavaju kreatori ekonomske politike u toj situaciji postaje sve teži i nepovoljniji, jer će inflacija biti uvećana za svaki nivo nezaposlenosti.

Slika 2.11.Filipsova kriva i inflaciona očekivanja

Inflaciona očekivanja su imala važne implikacije na oblik Filipsove krive. Autori Fridman i Felps su izneli tvrdnju da negativan odnos između inflacije i nezaposlenosti važi u kratkom roku, ali da ga kreatori ekonomske politike ne mogu iskoristiti u dugom roku. Na dugi rok, Filipsova kriva je vertikalna, pa izbor između inflacije i nezaposlenosti na koji je ukazivala kratkoročna Filipsova kriva, postaje nemoguć. Drugim rečima, kreatori ekonomske politike mogu da merama ekspanzivne monetarne politike smanje nezaposlenost za izvesno vreme, ali će na kraju nezaposlenost da se vrati na svoju prirodnu stopu, a ekspanzivna monetarna politika dovešće samo do više inflacije. Neatraktivnost inflatorne politike prikazana je na sledećoj slici:

Slika 2.12.Filipsova kriva (od kratkog ka dugom roku)

Nezaposlenost

InflacijaVisoka inflaciona očekivanja

5

5

3

xNiska inflaciona očekivanja

0

122

Pretpostavimo da se ekonomija inicijalno nalazi u ravnotežnom stanju u tački A na kratkoročnoj Filipsovoj krivi , na nivou nezaposlenosti (prirodna stopa nezaposlenosti). Ukoliko sada kreatori ekonomske politike ekspanzivnom monetarnom politikom pokušaju da smanje nezaposlenost, privreda će se u kratkom roku naći u tački B. Nezaposlenost će se smanjiti sa sa

na , a istovremeno će doći i do rasta stope inflacije. Vremenom će se zbog nastale inflacije povećati i inflaciona očekivanja ekonomskih aktera, pa će preduzeća i radnici uzimati u obzir višu inflaciju prilikom određivanja cena i nadnica. Kratkoročna Filipsova kriva se tada pomera naviše i udesno, kao što je to prikazano na prethodnoj slici. Kada porastu realne nadnice preduzeća će otpustiti jedan broj radnika i smanjiti proizvodnju, a privreda će se naći u tački C na prirodnoj stopi nezaposlenosti, ali sa višom stopom inflacije nego u tački A. Ovo govori da kada se stopa inflacije u potpunosti anticipira, privreda se vraća na prirodnu stopu nezaposlenosti, ali inflacija biva uvećana. Dakle, kreatori ekonomske politike se suočavaju sa izborom između inflacije i nezaposlenosti samo privremeno, dok taj izbor na dugi rok ne smanjuje nezaposlenost, već samo stvara inflaciju.

Zaključak se nameće sam po sebi – inflatorna politika nije uopšte atraktivna, jer obezbeđuje kratkotrajno smanjivanje nezaposlenosti po cenu trajnog povećanja inflacije.36

4. EFIKASNOST MAKROEKONOMSKE POLITIKE

36 Ako zemlja restriktivnom monetarnom politikom želi da smanji stopu inflacije, mora izdržati period povećananja nezaposlenosti i niskog autputa, a veličina tih “troškova” zavisi od brzine prilagođavanja inflacionih očekivanja novoj monetarnoj politici.

123

Ekonomska politika predstavlja skup mera i instrumenata države kojima se usmeravaju privredni subjekti u pravcu ostvarenja određenih ekonomskih ciljeva. Odluke kreatora ekonomske politike utiču na blagostanje svih pojedinaca u društvu. Veoma često, efekti ekonomske politike prevazilaze nacionalne granice i utiču na blagostanje privrednih učesnika u mnogim drugim zemljama, imajući u vidu visok stepen globalizacije i integracije svetske privrede. Uspešna i efikasna ekonomska politika je jedan od faktora koji utiče na nivo, tempo i karakter razvoja svake društvene zajednice i nivo njenog materijalnog blagostanja.

Analizom modela agregatne ponude i agregatne tražnje videli smo kako monetarna i fisklana politika mogu da izazovu kratkoročne fluktuacije proizvodnje i nezaposlenosti. Iako je pomoću određenih mera ekonomske politike moguće uticati na nivo proizvodnje i nezaposlenosti u privredi, među ekonomistima postoje ozbiljna neslaganja u pogledu korišćenja ekonomske politike u cilju stabilizacije ekonomskih varijacija. U tom smislu, G. Mankju iznosi stav da je ključno pitanje koje se postavlja pred kreatore ekonomske politike: kako koristiti ekonomsku politiku u cilju uspostavljanja ravnoteže u privredi tj. u cilju suzbijanja ekonomskih varijacija? Kako ističe Mankju, od posebnog značaja su sledeća pitanja:37

- prvo, da li monetarnoj i fiskalnoj politici treba dati aktivnu ili pasivnu ulogu u procesu stabilizacije privrede i

- drugo, da li kreatori ekonomske politike imaju ili nemaju slobodu odlučivanja prilikom promene ekonomskih uslova, odnosno da li imaju obavezu da slede unapred utvrđena pravila ili imaju slobodu odlučivanja?

4.1. Aktivna ili pasivna ekonomska politika

Jedna grupa ekonomista, koje predvodi nobelovac M. Fridman, zastupa stav da je privreda po svojoj prirodi stabilna. Oni osporavaju upotrebu ekonomske politike radi stabilizacije ekonomskih fluktuacija, tvrdeći da je osnovni uzrok velikih varijacija proizvodnje od ravnotežnog nivoa vezan za lošu ekonomsku politiku. Osnovni problem upotrebe mera ekonomske politike vezan je za njihovo vremensko kašnjenje. Monetarna politika, kao što znamo, utiče na nivo agregatne tražnje u privredi preko promena kamatnih stopa. Međutim, mnoga domaćinstva i preduzeća unapred određuju plan svojih izdataka, pa je potrebno da prođe izvesno vreme da bi promene u visini kamatnih stopa uticale na izmene agragatne tražnje za robama i uslugama.

3 7 G. Mankiw, Macroeconomics, s. 361-379.

124

I fiskalna politika deluje sa vremenskim kašnjenjem jer je za izmene poreskih propisa potrebna duga administrativna procedura usvajanja novih poreskih rešenja. Opisana vremenska kašnjenja mogu dovesti do primene zamišljene ekonomske politike u potpuno promenjenim ekonomskim uslovima, što može dovesti do težih ekonomskih posledica nego što bi one bile da se merama ekonomske politike uopšte nije delovalo na eliminisanje ekonomskih varijacija. Zbog toga zagovornici pasivne ekonomske politike tvrde da su pokušaji stabilizacije privrede, u stvari, destabilizirajući. Na primer, ako su se uslovi u privredi promenili može se desiti da aktivna ekonomska politika deluje u pravcu podsticanja tražnje u trenutku kada je privreda već ušla u fazu "pregrejanosti".

U cilju smanjenja kašnjenja u primeni mera ekonomske politike, izgrađeni su mehanizmi ekonomske politike koji su dobili naziv automatski ili ugrađeni stabilizatori. Pomoću ovih mehanizama stimuliše se ili se obuzdava privredna aktivnost, bez značajnog menjanja celokupne ekonomske politike. Na primer, sistem oporezivanje dohotka smanjuje poresko opterećenje kada privreda ulazi u recesiju bez bilo kakvih promena poreskih propisa. Recesija smanjuje dohotke koji čine osnovu za oporezivanje, pa samim tim, pojedinci i preduzeća uplaćuju manje poreza čim opadnu njihovi dohoci. Osiguranje u slučaju nezaposlenosti takođe predstavlja automatski stabilizator, jer se automatski povećavaju transferna plaćanja kada privreda ulazi u recesiju u kojoj raste nezaposlenost.

Efikasnost ekonomske politike u velikoj meri zavisi i od očekivanja u privredi u pogledu budućih ekonomskih kretanja. Ekonomski razvoj je vrlo često nepredvidiv, što bitno otežava današnja predviđanja budućih ekonomskih događaja. Zbog toga, ekonomisti moraju biti veoma oprezni i ne mogu biti potpuno sigurni u efekte alternativnih ekonomskih politika, između ostalog, i zato što nije poznato kako ljudi formiraju očekivanja o budućim ekonomskim kretanjima.

Druga grupa ekonomista stoji na stanovištu da je privreda sama po sebi nestabilna jer je često izložena šokovima, kako na strani agregatne tražnje, tako i na strani agregatne ponude. Iz tog razloga, makroekonomska politika treba da podstiče agregatnu tražnju u slučaju pojave opasnosti od recesije i krize, ali isto tako da “hladi” privredu kada je pregrejana tj. kada je agregatna tražnja prevelika.

Neslaganja koja među ekonomistima i danas postoje kada je reč o tome da li voditi aktivnu ili pasivnu ekonomsku politiku datiraju još od vremena nastanka Velike ekonomske krize. Neslaganja u vezi uzroka nastanka ove krize mogu biti tretirana i u kontekstu rasprava o aktivnoj ili pasivnoj ekonomskoj

125

politici. Naime, različita gledanja na uzroke ove krize uglavnom se svode na dva suprostavljena mišljenja. Prema jednoj grupi ekonomista veliki kontrakcioni šokovi rashoda privatnog sektora bili su glavni uzrok krize. Po njima, merama ekonomske politike je u tim uslovima trebalo stimulistai agregatnu tražnju. Druga grupa ekonomista smatra da je veliki pad ponude novca doveo do krize. Kriza bi, prema njihovom mišljenju, bila izbegnuta da je centralna banka vodila pasivnu politiku uvećavajući ponudu novca po dugoročnoj stabilnoj stopi. Fridman ističe da je Velika depresija tragičan dokaz o efikasnosti monetarne politike, a ne o njenoj nemoći. Umesto da je centralna banka obezbedila dovoljno sredstava za održavanje likvidnosti, vođena je politika povlačenja novčane mase. Ukupna količina novca je smanjena za trećinu i otprilike jedna trećina banaka je pala pod stečaj. Velika ekonomska kriza je po Fridmanu bila rezultat pogrešne monetarne politike koja u situaciji kada je kamatna stopa rasla nije smela dozvoliti dalji pad novčane mase.38

Različita gledanja ekonomista na pitanje da li ekonomska politika treba da bude aktivna ili pasivna upućuju na zaključak da u tom smislu još uvek nije moguće dati neki konačan odgovor. Umesto toga, ocenu ekonomskih politika treba zasnivati na dosadašnjim iskustvima u sprovođenju stablilizacionih politika. Ukoliko je ekonomska politika u nekim konkretnim slučajevima uspevala da ublaži dejstvo ekonomskih šokova, onda je aktivna ekonomska politika bila opravdana. Međutim, ukoliko su merama ekonomske politike ekonomski šokovi samo dodatno pojačavali ekonomske varijacije u privredi, onda je bilo opravdano sprovoditi pasivnu ekonomsku politiku. Drugim rečima, moguće razrešenje ove dileme je u traženju odgovora na pitanje da li je stabilizaciona politika u efektivnom smislu bila stabilizaciona ili destabilizaciona.

4.2. Čvrsto definisana ili diskreciona ekonomska politika

Još jedna dilema koja postoji među ekonomistima vezana je za pitanje: da li ekonomska politika treba da bude zasnovana na čvrstim pravilima ili na diskrecionim principu?

Ekonomska politika je zasnovana na pravilima ukoliko se unapred najavljuju ciljevi ekonomske politike i instrumenti za njeno sprovođenje, uz obavezu da oni budu sleđeni. Ekonomska politika je bazirana na principu

3 8 M. Fridman, Teorija novca i monetarna politika, 1973., s.217.

126

diskrecije ako nosioci ekonomske politike imaju slobodu da izaberu instrumente ekonomske politike u zavisnosti od novonastalih okolnosti tj. poremećaja u privredi.

Neki ekonomisti smatraju da je ekonomska politika toliko važna da ne treba da bude prepuštena diskreciji nosilaca ekonomske politike, pogotovo ako bi mogućnost slobode izbora bila u rukama nekompetentnih političara. Osim toga, političari mogu koristiti makroekonomsku politiku u cilju jačanja svog izbornog rejtinga. U izbornoj godini oni se mogu opredeljivati za ekonomsku politiku kojom će se dopasti biračima, da bi se nakon izbora opredelili za recesiju kako bi smanjili inflaciju. Diskrecija u sprovođenju ekonomske politike može, dakle, da dovede do pojave nestručnosti i zloupotrebe moći od strane nosilaca ekonomske politike.

Uprkos opisanim problemima koje izaziva diskreciona ekonomska politika, postoji i njena dobra strana, a to je fleksibilnost u suočavanju sa različitim i nepredviđenim ekonomskim situacijama.

4.3. Pravila monetarne i fiskalne politike

Kada je reč o pravilima za vođenje monetarne politike, u ovom delu ističemo neka od njih:

Monetaristi smatraju da u slučaju diskrecione ekonomske politike privreda može bti suočena sa tzv. političkim ciklusima. Neposredno pred izbore, kreatori ekonomske politike mogu biti stimulisani da ekspanzivnim politikama privuku glasače. Imajući u vidu da ovakve politike imaju destabilizirajući efeket na tržišni sistem, jasno je zašto su monetaristi zagovornici politike pravila. Monetaristi ističu da je država sklona da pravi inflaciju, pa iz tog razloga smatraju da centralna banka treba da povećava ponudu novca po stabilnoj stopi. U tom smislu, Fridman je isticao: “konstantna stopa rasta, umerenog nivoa, može da stvori okvire u kojima neka zemlja može da ima nisku stopu inflacije, a visoku stopu rasta. Ta konstantna stopa rasta neće stvoriti savršenu stabilnost, ona neće stvoriti raj na zemlji, ali ona može imati značajan doprinos ekonomskoj stabilnosti društva”.39

Danas veliki broj ekonomista smatra da stabilan rast ponude novca stabilizuje agregatnu tražnju samo ukoliko je brzina opticaja novca stabilna. Međutim, veliki pad u brzini opticaja novca, do koga je došlo tokom 80-ih godina 20. veka, govori da je pretpostavka o stabilnoj brzini opticaja novca nepouzdana. Imajući to u vidu, danas se većina ekonomista zalaže za tzv

39 N. Fabris, Razvoj ekonomske misli o ekonomskoj politici, Doktorska disertacija, Ekonomski fakultet Beograd, 2002., s. 162.

127

“adaptivna pravila” koja podrazumevaju da vođenje monetarne politike treba da obezbedi prilagođavanje ponude novca novim okolnostima u privredi.

Drugo pravilo monetarne politike odnosi se na tzv. ciljni nominalni BDP. Ovo pravilo podrazumeva da centralna banka najavljuje planiranu putanju nominalnog BDP. Ukoliko nominalni BDP raste iznad ciljnog nivoa, centralna banka smanjuje rast ponude novca u cilju obuzdavanja agregatne tražnje. Suprotno, ako nominalni BDP opadne ispod ciljnog nivoa, centralna banka povećava ponudu novca u cilju stimulisanja agregatne tražnje. Ovakvo pravilo sa ciljnim nivoom BDP omogućava monetarnoj politici da se prilagodi promenama u brzini opticaja novca, pa većina ekonomista smatra da je ovo pravilo superioronije u stabilizaciji proizvodnje i cena od pravila monetarističke teorije.

Treće pravilo monetarne politike vezano je za utvrđivanje ciljnog nivoa cena. Po ovom pravilu cene su primarni cilj monetarne politike, pa centralna banka najavljuje dinamiku nivoa cena i prilagođava ponudu novca odstupanjima aktuelnog od očekivanog nivoa cena.

U kontekstu pravila za vođenje fiskalne politike neslaganja među ekonomistima se najčešće vezuju za dilemu da li bi vlada trebalo da uravnoteži svoj budžet ili ne. Prema pravilu koje insistira na uravnoteženim javnim finansijama i budžetu, država ne bi mogla imati veće rashode od prihoda. Najdirektnija posledica državnog duga je zaduživanje države i prebacivanje tereta duga na sledeće generacije. Osim toga, budžetski deficit, kao što znamo, smanjuje nacionalnu štednju, izaziva rast kamatne stope i smanjuje nivo investiranja u privredi.

Međutim, većina ekonomista se danas ne slaže sa pravilom o uravnoteženom budžetu, navodeći razloge zbog kojih su ipak prihvatljivi skromni budžetski deficiti i suficiti. Kao najvažniji razlog zbog kojeg nije prihvatljivo voditi politiku uravnoteženog budžeta ekonomisti navode stav da budžetski deficiti ili suficiti mogu biti u funkciji stabilizacije privrede. Pravilo o uravnoteženom budžetu bi po njihovom mišljenju onemogućavalo delovanje automatskih stabilizatora u privredi. Ovi stabilizatori, kao što smo ranije istakli, omogućavaju da porezi automatski padaju kada privreda zapadne u recesiju, a transferi automatski rastu. Na primer, striktno pridržavanja pravila uravnoteženog budžeta zahtevalo bi da država poveća poreze ili smanji rashode u uslovima recesije, što bi još više smanjilo već smanjenu agregatnu tražnju.

Prema mišljenju većine ekonomista, društveni troškovi oporezivanja su minimizirani ukoliko su poreske stope stabilne, jer njihovo često menjanje obeshrabruje privrednu aktivnost. Da bi se javne finansije održale u ravnoteži, deficiti su nužni u godinama neobično niskih poreza i visokih rashoda

128

(recesija), pa se pravilo uravnoteženog budžeta od strane većine ekonomista ne prihvata kao čvrsto pravilo fiskalne politike o vođenju javnih finansija.

Deo III

129

OCENA MAKROEKONOMSKIH KRETANJA U SVETLU KARAKTERISTIČNIH PERIODA

RAZVOJA NACIONALNE EKONOMIJE

Glava I

RAZVOJ NACIONALNE EKONOMIJE U POSLEDNJOJ DECENIJI 20. VEKA

1. POLITIČKA NESTABILNOST I KOLAPS PRIVREDE

1.1. Prekid procesa tranzicije kao posledica nepovoljnih

130

ekonomsko - političkih okolnosti

Napuštajući socijalističko uređenje, bivše socijalističke zemlje započele su proces tranzicije i veoma ambiciozno krenule putem izgradnje tržišne privrede. Proces tranzicije predstavljao je dominantan zajednički imenitelj ekonomsko-političkih prilika u ovim zamljama u procesu izgradnje novog društveno-ekonomskog poretka.

Polazeći od ekonomske sadržine i suštine procesa tranzicije, može se reći da u ekonomskom smislu pojam "tranzicija" označava prelaz iz netržišne u tržišnu privredu. Prema tome, kada želimo da preciznije definišemo značenje pojma tranzicije u ekonomiji, mogli bismo da zaključimo sledeće:

prvo, da je reč o jednom ekonomskom fenomenu koji predstavlja deo globalnih promena u svetskoj privredi krajem dvadesetog veka;

drugo, da su te promene uslovljene postojećim razvojnim uslovima i okolnostima;

treće, da je reč o kompleksu promena u ekonomskom sistemu i politici, čiji je cilj postizanje veće efikasnost privrede, odnosno uspostavljanje efikasnije privredne strukture u odnosu na prethodno stanje;

četvrto, da se takva, efikasnija ekonomska struktura, saglasno postojećim, datim okolnostima (razvoja, tehnologije, znanja itd.), postiže potpunijim aktiviranjem tržišnih mehanizama, a u privredama u kojima je dominirala državna regulacija, prelaskom sistema u režim tržišne privrede (tranzicijom).2

Iz navedenih osnovnih karakteristika pojma tranzicije, možemo zaključiti da se osnovni cilj tog istorijskog projekta bivših socijalističkih zemalja ogledao u stvaranju uslova za efikasnije privređivanje i poboljšanje privrednih performansi. U tom smislu, suštinu tranzicije čini izgradnja otvorene tržišne privrede zasnovane na:

- dominaciji privatne svojine kao najefikasnijeg svojinskog oblika, - tržištu roba, kapitala i radne snage, - korporativnom obliku upravljanja, - autonomnosti privrednih subjekata i deregulaciji koja jasno određuje

sadržinu i okvire ovlašćenja,- reformi institucija, preduzeća i međunarodnih ekonomskih odnosa.

Poslednja decenija 20. veka je za neke bivše socijalističke zemlje Centralne Evrope bila veoma uspešna. To je decenija njihovog prosperiteta, napretka i hvatanja koraka sa modernim i razvijenim evropskim zemljama.

2 Cerović, B., Ekonomika tranzicije, Ekonomski fakultet Beograd, 2002., str. 7-8.

131

Slovenija, Poljska, Češka, Mađarska i Slovačka, predstavljaju grupaciju zemalja u tranziciji koje su prednjačile u procesu tranzicije privrednih sistema, realizacije ekonomskih reformi i privlačenja stranih direktnih investicija. Ove zemlje su nakon nekoliko godina "tranzicione recesije" uspele da nadmaše nivo razvoja koji su imale na početku tranzicionog procesa. Za njih je tranziciona decenija predstavljala uporište oporavka, integracije, demokratizacije i tržišnih reformi, čime su stvorile uslove za intenziviranje privrednih aktivnosti u budućem periodu.

Za razliku od gore pomenutih zemalja, na prostorima bivše SFR Jugoslavije, početkom 90-ih godina došlo je do potpune dezintegracije koja je bila obeležena ratnim sukobima, velikim ljudskim žrtvama i ogromnim materijalnim razaranjima. Privreda naše zemlje je u tom periodu bila suočena sa mnogim nepovoljnim okolnostima. One su se ogledale u lošem vođenju ekonomske politike, raspadu države, građanskim ratovima koji su bili praćeni masovnim egzodusom naroda, nestajanju tzv. "socijalističkog bloka", tj. gubitku značajnih istočnih tržišta, višegodišnjim međunarodnim ekonomskim sankcijama, nezapamćenoj hiperinflaciji i bombardovanju od strane NATO saveza.

Nakon raspada zajedničke države koja se zasnivala na socijalističkom državnom uređenju, došlo je do stvaranja Savezne Republike Jugoslavije. SRJ se proglašava za suverenu državu donošenjem Ustava 27. aprila 1992. godine. U momentu proglašenja njene državne suverenosti, Saveznu Republiku Jugoslaviju čine Republika Srbija i Crna Gora.3

Dramatične političke prilike u kojima je privreda SRJ funkcionisala ostavile su teške posledice na njen društveno-ekonomski razvoj. SR Jugoslavija (Srbija i Crna Gora), zajedno sa Albanijom i BiH, svrstala se u red najnerazvijenijih zemalja u Evropi. Splet nepovoljnih okolnosti u kojima se našla jugoslovenska privreda, zaustavio je proces njene tranzicije (tranzicioni proces je u bivšoj SFRJ otpočeo krajem 1989. godine, donošenjem Prograna ekonomskih reformi od strane tadašnjeg Saveznog izvršnog veća).

Privreda SRJ je je tokom cele posmatrane decenije bila izložena krajnje nepovoljnom dejstvu ekonomskih sankcija. Prve ekonomske i druge diskriminacione mere protiv Srbije i Crne Gore uvele su zemlje Evropske

3 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, čiji je sastavni deo bila Republika Srbija, raspala se 1991. godine, kada su nezavisnost proglasile Socijalističke Republike: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, a nešto kasnije i Makedonija. Odlukom Saveznog veća SFRJ, 27. aprila 1992. godine formirana je Savezna Republika Jugoslavija (SRJ), kao zajednička država Republike Srbije i Republike Crne Gore. Usvajanjem Ustavne povelje 4. februara 2003. godine, stvorena je Državna zajednica Srbije i Crne Gore, koja je prestala da postoji 2006. godine, nakon održanog referenduma i proglašenja nezavisnosti Crne Gore. Tako je Republika Srbija postala nezavisna država.

132

zajednice u jesen 1991. godine, a njima su se pridružile i zemlje članice EFTA i SAD, Kanada, Japan i Novi Zeland. Savet ministara EEZ3 je Deklaracijom o SFRJ od 8. novembra 1991. godine suspendovao Sporazum o trgovini i saradnji i doneo niz mera kojima se uvode mnoga ograničenja kojima se pogoršava konkurentska pozicija zemlje na trištu EU. Ovim merama je istovremeno prekinuta i do tada veoma značajna naučna i tehnološka saradnja i onemogućen pristup mnogim izvorima finansiranja.

Savet bezbednosti UN, Rezolucijom 757 od 30. maja 1992. godine usvojio je stroge ekonomske mere protiv SRJ kojima je zabranjena svaka trgovinska aktivnost sa SRJ i svi poslovi prometa, prevoza i pretovara, prekida platni promet sa SRJ i zamrzava imovina SRJ u inostranstvu. Rezolucijom 820 od 17. aprila 1993. godine, SB UN pooštrio je mere nadzora i uveo potpunu izolaciju Savezne Republike Jugoslavije.

Uvođenje ekonomskih sankcija od strane međunarodne zajednice, a posebno nemogućnost da se predvidi trenutak njihovog ukidanja, doveli su do rasta neizvesnosti u poslovnom i ekonomsko-političkom odlučivanju. To je onemogućavalo donošenje adekvatnih odluka i vodilo umnožavanju grešaka u odlučivanju na svim nivoima upravljačke strukture.

U opisanim okolnostima, došlo je do drastičnog pogoršanja makroekonomskih performansi i opadanja nivoa ekonomskih aktivnosti u našoj zemlji. Ekonomske sankcije su imale veoma negativno dejstvo na privrednu aktivnost, što se ispoljilo u velikim štetama i gubicima, povećanim troškovima, pogoršanoj strukturi i kvalitetu svih aktivnosti, gubljenju tehničko-tehnološkog koraka sa svetom i ukupnom zaostajanju u razvoju.

1.2. Drastično opadanje nivoa ekonomskih aktivnosti i promene privredne strukture

Poslednja decenija 20. veka bila je obeležena značajnim pogoršanjem makroekonomskih performansi i opadanjem nivoa ekonomskih aktivnosti u privredi SR Jugoslavije. Ekonomske sankcije su imale negativno dejstvo na makroekonomske indikatore, koje se ispoljilo u velikim štetama i gubicima, povećanim troškovima, pogoršanoj strukturi i kvalitetu svih aktivnosti, gubljenju tehničko-tehnološkog koraka sa svetom i ukupnom zaostajanju u razvoju.

3 Evropska Ekonomska Zajednica.

133

U periodu od 1990-2000. godine došlo je do pada društvenog proizvoda sa oko 28 milijardi US dolara iz 1990. godine na svega 15 milijardi US dolara u 2000. godini. Drastično smanjenje nivoa ekonomskih aktivnosti posebno je bilo izraženo u početnim godinama poslednje decenije 20. veka.

Pod uticajem izrazito nepovoljnih ekonomskih i neekonomskih činilaca, privredna kretanja u SR Jugoslaviji poprimila su početkom 90-ih godina obeležja dubokog ekonomskog sunovrata. Za potrebe sagledavanja ekonomskog kolapsa u prve tri godine poslednje decenije prošlog milenijuma biće naznačeni osnovni parametri koji ukazuju gde se nalazila privreda u granicama Srbije i Crne Gore, neposredno pre raspada bivše Jugoslavije.

Kumulativno dejstvo svih udara i padova koje je privreda SR Jugoslavije preživljavala u periodu 1991-1993. godine, najdrastičnije se osetilo na kretanje društvenog proizvoda i to kako ukupne, tako i njegove per capita veličine. U SRJ je u periodu 1991-1993. godine došlo do dramatičnog opadanja društvenog proizvoda i nezabeležene inflacije. Fizički obim proizvodnje u ovom periodu je iz godine u godinu beležio drastičan pad. Tako je u 1991. godini ostvareno 85% fizičkog obima proizvodnje iz 1990. godine. U 1992. godine ostvareno je 80% u odnosu na 1991. godinu, dok je u 1993. godini došlo do još dramatičnijeg pada fizičkog obima proizvodnje, koji je te godine činio svega 65% njegove vrednosti iz prethodne godine.

Slika 1.1.Lančani indeksi fizičkog obima proizvodnje u SR Jugoslaviji

134

Gledano procentualno po godinama, društveni proizvod u 1991. godini smanjen je u odnosu na prethodnu godinu za 9,3%. U 1992. godini, posle uvođenja sankcija došlo je do daljeg smanjivanja društvenog proizvoda za 27,4%. Ipak, najteže stanje u privredi SR Jugoslavije bilo je u 1993. godini, jer je pored ostalih negativnih trendova, društveni proizvod opao za daljih 29,6%. Društveni proizvod po stanovniku SR Jugoslavije iznosio je 1991. godine 2.474 US dolara, 1992. godine 1.789 dolara, da bi krajem 1993. godine iznosio svega 1.256 dolara.

Tabela 1.1. Bruto domaći proizvod 1990-2000.

Godine U mil. USD Godišnja stopa BDP po stanovniku

Godišnja stopa

19901991199219931994199519961997199819992000

28.39025.75418.69613.16914.28515.28516.47718.14618.21214.85415.745

--9,3

-27,4-29,6

8,57,07,8

10,10,4

-18,46,0

2.6962.4741.7891.2561.3581.4491.5581.7121.7151.3971.478

--8,2

-27,7-29,8

8,16,77,59,90,2

-18,55,8

Izvor: Savezni sekretarijat za razvoj i nauku, na bazi podataka SZS.Nivo bruto domaćeg proizvoda iz 1993. godine predstavljao je svega

oko 44% nivoa ostvarenog 1990. godine.

Slika 1.2.

135

Izvor: Savezni sekretarijat za razvoj i nauku na, bazi podataka SZS.

Smanjenje fizičkog obima proizvodnje bilo je najizraženije u oblasti industrijske proizvodnje.4 U odnosu na ukupan fizički obim proizvodnje, pokazatelji za industriju su još nepovoljniji. Tako je u 1991. godini industrijska proizvodnja bila manja u odnosu na 1990. za 16%, naredne (1992.) u odnosu na 1991. za oko 21%, a 1993. god. u odnosu na 1992. za celih 37%. Ako imamo u vidu da je industrija u strukturi društvenog proizvoda učestvovala sa nešto iznad 40%, onda je jasno koliki je to bio gubitak po ukupni društveni proizvod, a u krajnjoj liniji i po životni standard stanovništva.

Najveći pad industrijske proizvodnje doživeli su uvozno zavisni sektori, zbog otežanog uvoza sirovina, energenata, repromaterijala i opreme, kao i izvozno orijentisani sektori zbog izgubljenih tržišta, neravnopravnog nastupa na međunarodnim tržištima i smanjene konkurentnosti izvoznih proizvoda. Do velikog pada proizvodnje došlo je i u oblasti saobraćaja i građevinarstva, dok su najmanji pad proizvodnje imale grane i sektori privrede koji su proizvodnju zasnivali na domaćim resursima i imali plasman na domaćem tržištu (poljoprivreda, prehrambena industrija, energetika).

Drastičan pad imale su delatnosti koje su imale značajno mesto u privredi SR Jugoslavije. Tako, na primer, saobraćaj je imao pad društvenog proizvoda u 1992. u odnosu na prethodnu godinu za skoro 34%, a u 1993. u odnosu na 1992. godinu taj pad je bio 38,3%. To znači da saobraćaj nije ostvarivao ni 1/4 društvenog proizvoda koji je ostvarivan 1990. godine. U još

4 Podaci o kretanju obima proizvodnje privrednih sektora preuzeti su od: Rosić I., Đurić D., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Priština-Kosovska Mitrovica, str. 153-156.

136

težoj situaciji bila je trgovina koja je za iste godine ostvarila pad društvenog proizvoda od 35,1%, odnosno 46,6%.5

U oblasti poljoprivrede došlo je do nešto blažeg pada u odnosu na druge privredne oblasti (13% po indeksu 1993/1990), ali je za nju u ovom periodu bilo karakteristična ekstenzivna proizvodnja. Poljoprivredna proizvodnja (posebno njen privatni sektor) imala je važnu ulogu u spasavanju jugosloveneske privrede i društva u vreme najveće ekonomske blokade i zastoja u privrednoj aktivnosti zemlje. Zahvaljujući poljoprivredi ostao je na nogama značajan deo industrijske proizvodnje. Naime, unutar prerađivačke industrije najsporije opadanje imale su industrijske delatnosti koje su bile najmanje uvozno zavisne. Reč je, dakle, o granama čiji je sirovinski oslonac činila poljoprivredna proizvodnja. Tako je, na primer, ukupan pad prerađivačke industrije iznosio 67% (indeks 33), a pad proizvodnje prehrambene industrije 45% (indeks 55), proizvodnje pića 35 (indeks 65) i proizvodnje duvana 13% (indeks 87).6

Slika 1.3.Fizički obim proizvodnje u industriji

Opisana ekonomska kretanja dovela su do promena relativnog udela industrije i poljoprivrede u formiranju društvenog proizvoda, što je signaliziralo pogoršavanje ekonomskih performansi privrede i njeno ekonomsko nazadovanje. Osim rapidnog pada društvenog proizvoda jugoslovenske privrede, istovremeno dolazi i do značajnih promena u njegovoj strukturi, a one se ogledaju u izmeni doprinosa pojedinih delatnosti njegovom formiranju.

Tabela 1.2.

5 Prema podacima Ekonomske politike za 1994. godinu, Savezna Vlada, Beograd, 1994. god.6 Prema podacima iz Statističkog godišnjaka Jugoslavije, SZS, Beograd, 1994, str. 214.

137

Struktura društvenog proizvoda po delatnostimau 1990. i 1999. godini (u %)

1990 1999Saobraćaj i veze 6,0% 9,4%Trgovina 20,4% 13,6%Građevinarstvo 7,8% 5,3%Industrija 35,0% 35,8%Poljoprivreda 18,4% 26,5%Ostale delatnosti 12,4% 9,4%UKUPNO 100% 100%

Izvor: Saopštenje SZS br. 242/1999. i STGJ, SZS, 1994.

Na osnovu podataka iz prethodne tabele, možemo uočiti da je u 1999. godini došlo do porasta udela industrije u formiranju društvenog proizvoda za samo 0,8% u odnosu na 1990. godinu, što praktično govori o njenom stagniranju. Sa druge strane, porastao je udeo poljoprivrede sa 18,4% (1990) na 26,5% u 1999. godini i saobraćaja i veza sa 6% na 9,4%, dok je u posmatranom periodu opao udeo trgovine za oko 6,8%, građevinarstva za 2,5% i ostalih delatnosti za oko 3%. Ovakva kretanja su ukazivala na produbljivanje tehničko-tehnološkog jaza u odnosu na razvijene zemlje, ali i sve primetnije zaostajanje u odnosu na zemlje Centralne i Istočne Evrope koje su prednjačile u tranzicionim reformama.

Dezintegracioni procesi na prostorima bivše SFRJ, političke i ekonomske sankcije, spore reforme, loša ekonomska politika, bombardovanje i teška ekonomska kriza kao osnovne karakteristike privrednih kretanja u posmatranom periodu, za posledicu su imali veliko ekonomsko zaostajanje jugoslovenske privrede. SR Jugoslavija se po društvenom proizvodu po glavi stanovnika u 1999. godini našla na začelju grupacije bivših socijalističkih zemalja, iako je pre početka procesa tranzicije, kao deo tadašnje SFRJ, pripadala zemlji koja je bila svojevrstan ekonomski lider socijalističkog sveta.

U periodu od 1990-1999. godine ispoljene su negativne tendencije i u dinamici investiranja. Opadanje investicija bilo je kumulativni rezultat opadanja društvenog proizvoda i smanjivanja stope investicija, tj. njihovog relativnog udela u društvenom proizvodu. Došlo je do drastičnog smanjenja stepena korišćenja kapaciteta i ekonomske efikasnosti privrede, što je uslovilo porast nezaposlenosti i drastično opadanje životnog standarda stanovništva.

Udeo fiksnih investicija u društvenom proizvodu, koji je 1990. godine iznosio 20,2%, 1999. se svodi na svega 9,6%. To je, u stvari, bio period dezinvestiranja, kada se ne obezbeđuje ni zamena utrošenog fiksnog kapitala

138

(investicije su manje od amortizacije). Time smo se našli u začaranom krugu. Nizak društveni proizvod ostavljao je malo prostora za štednju i investicije, a time i za buduće povećanje proizvodnje. Zemlja je bila izolovana od sveta, bez pristupa međunarodnom tržištu kapitala, pa je izostao i priliv inostranih sredstava. Ekonomska efektivnost investicija se drastično pogoršavala. Pošto je društveni proizvod Srbije i Crne Gore bio značajno niži u 2000. godini nego deset godina ranije, marginalni kapitalni koeficijent (količnik stope investicija i stope rasta društvenog proizvoda) poprima negativne vrednosti za taj period. Ispada da je deo društvenog proizvoda trebalo investirati kako bi se smanjio njegov već dostignuti nivo, što govori o tome da u vanrednim ekonomskim prilikama slabi veza između investicionih ulaganja i rasta privrede. Otuda i korišćenje marginalnog koeficijenta za ocenu ekonomske efektivnosti investicija gubi ekonomski smisao.7

2. HIPERINFLACIJA I SOCIJALNO RASLOJAVANJE STANOVNIŠTVA

U prethodnom delu smo istakli da je ekonomski sunovrat jugoslovenske privrede tokom 90-ih godina 20. veka bio obeležen drastičnim smanjivanjem nivoa društvenog proizvoda, investicija, ličnih primanja i životnog standarda stanovništva. Nivo spoljnotrgovinske razmene i konkurentnosti domaćeg izvoza je takođe bio u velikom padu. Nasuprot tome, cene u posmatranom periodu vrtoglavo rastu i dostižu nezamislive razmere. To znači da je opadanje proizvodnje i društvenog proizvoda bilo praćeno i haotičnim tokovima u monetarnoj sferi.

Krajem 1992. i u 1993. godini dolazi do razbuktavanja hiperinflacije u SR Jugoslaviji. Tokom 1993. godine cene su porasle za 116.5 hiljada milijardi procenata, a samo u prve tri nedelje 1994. godine za 313 miliona procenata. Bilo je to vreme kada je dobro poznata šala o visokoj inflaciji postala naša zbilja, pa smo novac nosili u korpi, a pazar u džepu, umesto obrnuto.8

U decembru 1993. godine rast cena se merio dnevno, a poslednjih dana pred njeno radikalno presecanje, registrovana je čak i satna inflacija (2,5% na sat, tj. 60% dnevno). Razmere jugoslovenske hiperinflacije ilustruje i uvođenje u platni promet novčanice od čak 11 nula, što je bilo gotovo nezabeleženo u svetskoj ekonomskoj istoriji, a kojom se praktično ništa nije moglo kupiti.

7 Devetakovic S., Jovanović Gavrilović B., Rikalović G., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 156.8 Isto, str. 44.

139

Nosioci ekonomske politike su štampanjem novca bez pokrića pokušavali da ožive ekonomsku aktivnost, što je izazivalo kontraefekat u sve većoj inflaciji. Vlada Srbije je pritisnuta sankcijama, ratovima i veoma teškom ukupnom ekonomskom situacijom u zemlji, pokušala da te probleme “reši” aktiviranjem topčiderske štamparije novca. Ona je želela da štampanjem novca obezbedi prihode za finansiranje svojih obaveza (isplata plata, penzija i dr.), uvodeći na taj način svojevrstan “inflacioni porez” svojim građanima. Sa povećanjem cena u privredi, dinari u novčanicima naših građana vredeli sve manje, pa je na taj način dolazilo do preraspodele bogatstva u korist države. Inflacija je u tom slučaju igrala ulogu poreske stope, dok je realna gotovina služila kao osnova za inflacioni porez koji je državi donosio prihode. Sve je na kraju rezultiralo u razornoj inflaciji, koja je dovela do potpunog obezvređivanja dinara i praktičnog ukidanja njegovih funkcija, neizvesnosti u pogledu donošenja ekonomskih odluka i pravog haosa u funkcionisanju ekonomskog života zemlje.

Analize pokazuju da je kretanje inflacije u velikoj meri podsticano monetarnom politikom, putem povećane novčane mase izvan okvira realne ponude i njenog usmeravanja za tzv. oživljavanje proizvodnje. Ekonometrijska testiranja pokazala su da je direktan uticaj stope rasta novčane mase na stopu rasta cena, zaključno sa oktobrom 1993. godine, imao koeficijent elastičnosti 0,8. To znači da je jednoprocentni rast novčane mase direktno uticao na rast cena za 0,8%. Indirektan uticaj, preko povećanja brzine opticaja novca, imao je koeficijent elastičnosti 0,3%. Ukupan efekat jednoprocentnog povećanja novčane mase na rast cena iznosio je 1,1%.9

U privrednom životu SR Jugoslavije hiperinflacija je ostavila razorne i dalekosežne posledice. Dinarski novac je tokom 1993. godine faktički izgubio

9 Rosić I., Veselinović P., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet u Kragujevcu, 2006., str. 206-207.

140

značaj i sve funkcije novca, a njegovo mesto u prometu, plaćanjima, štednji i sl., spontano su zauzeli ostaci raspoložive strane valute. U velikoj meri privredni subjekti (proizvođači i trgovina) vratili su se trampi, kao primitivnom obliku robne razmene sa svima negativnim posledicama. Novčani i tržišni haos, podstaknut enormnom emisijom primarnog novca, eksplozijama cena i valutnog kursa, gotovo da je obustavio svaku realnu ekonomsku aktivnost. Špekulacije su postale obavezan deo ponašanja privrednih subjekata, građana, banaka, države. Takvo stanje postalo je skoro neodrživo, naročito u sektoru stanovništva koje živi od fiksnih dohodaka i nekih drugih izvora prihoda. To se posebno odrazilo na položaj onih javnih službi koje se finansiraju iz budžeta (obrazovanje, zdravstvo).10

Opisana hiperinflacija nije bila samo monetarni fenomen. Ona je nastala kao rezultat ne samo nedoslednosti u vođenju monetarne politike, već i slabosti ukupnog privrednog i pravnog sistema zemlje. Hiperinflacija je, dakle, bila neizbežna posledica odsustva kontrole nad ključnim ekonomskim kategorijama i institucionalnog haosa unutar kojeg je privreda funkcionisala.

Duboka ekonomska kriza u kojoj se jugoslovenska privreda našla u posmatranom periodu, a koja se, kao što smo videli, ogledala u rapidnom opadanju društvene proizvodnje, posledično se manifestovala i u dubokom socijalnom raslojavanju i porastu ekonomskih nejednakosti stanovništva. Naime, socijalna struktura stanovništva se naglo menjala na taj način što je siromašno stanovništvo bilo sve brojnije i što su ga sve više činile kategorije koje su u normalnim ekonomskim prilikama bile glavna razvojna poluga. Procentualno mali deo stanovništva raspolagao je sve većim delom društvenog bogatstava, dok je sa druge strane, sve veći broj ljudi postajao siromašan.

Drastično ekonomsko i socijalno raslojavanje dostiglo je svoju najvišu tačku 1993. godine, kada je u doba rekordne inflacije veoma mali broj građana raspolagao sa velikim delom dohotka i kada je ceo srednji sloj zapao u siromaštvo. Tako je 1993. godine samo jedan odsto najbogatijeg stanovništva imao veće učešće u nacionalnom dohotku nego 35 odsto najsiromašnijih.11

U periodu 1991-2000. godine Srbija je izgubila potencijalni društveni proizvod od preko 150 milijardi evra, ili oko 20 hiljada evra po stanovniku godišnje. U 2000. godini ostvareni BDP po stanovniku iznosio je nepunih 1.600 evra po stanovniku. To je dovelo do velikog pada životnog standarda za ogromnu većinu ljudi. Skoro potpuno je uništena srednja klasa, a broj siromašnih naglo je porastao.

1 0 Isto, str.207.11 Šuković D., "Ekonomske nejednakosti", Ekonomska politika, br. 2305, Beograd, 1996, str. 9.

141

Ekonomsko nazadovanje se manifestovalo u izrazito niskim zaradama, niskim penzijama, katastrofalnoj situaciji u zdravstvu, odlasku mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo, uništenoj deviznoj štednji građana itd. Životni standard je poprimao odlike vrlo nerazvijenih sredina, s obzirom na to da su ljudi najveći deo svojih prihoda trošili na zadovoljavanje egzistencijalnih potreba. To je vodilo nemogućnosti zadovoljavanja ostalih važnih ljudskih potreba, kako onih materijalne prirode, tako i potreba vezanih za kulturni i duhovni razvoj ljudi. Životni standard nije uključivao potrošačke stavke kao što su kultura, razonoda, opremanje stanova trajnim dobrima, kupovini putničkih automobila, informatičke oprema i sl.

Plate i penzije bile su u drastičnom zaostajanju za porastom cena najvećeg broja namirnica, pa su uglavnom bile nedovoljne za punu biološku egzistenciju. Zbog takvog stanja intenzivno su trošene privatne ušteđevine, prodavane su "slobodne devize", zlato ili vrednija roba. Izvesna sredstva stvarana su dopunskom, pretežno sivom ekonomijom ili mesečno ostvarenom kamatom od oročene štednje kod privatnih banaka (dok su one funkcionisale).12

Svi opisani socijalni, ekonomski i politički problemi sa kojima se naša zemlja suočavala na početku poslednje decenije 20. veka, ostavili su teške društveno-ekonomske posledice. One su se ogledale, ne samo u velikom ekonomskom i tehnološkom zaostajanju i nazadovanju, socijalnom raslojavanju i ekonomskim nejednakostima među ljudima, već i u kolektivnom osećaju straha, socijalne apatije i bezperspektivnosti življenja.

3. PROGRAM MONETARNE REKONSTRUKCIJE I EKONOMSKOG OPORAVKA ZEMLJE (AVRAMOVIĆEV PROGRAM)

Trend zaustavljanja negativnih privrednih kretanja u SRJ započinje sa 1994. godinom i donošenjem Programa monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka zemlje, popularno nazvanom "Avramovićev program", po njegovom tvorcu, ekonomisti Dragoslavu Avramoviću.

1 2 Rosić I., Đurić D., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Priština-Kosovska Mitrovica, str. 160.

142

Osnovu Avramovićevog programa činio je set ekonomskih mera, pre svega onih iz domena monetarne politike. Ove mere su imale za cilj uspostavljanje monetarne emisije zasnovane na deviznom pokriću, uvođenje novog dinara kao zvaničnog sredstva plaćanja i proglašenje njegove interne konvertibilnosti (uz zadržavanje u opticaju i starog dinara, ali bez neposredne konvestibilnosti starog u novi dinar). Za osnovno "nominalno sidro" izabran je fiksni kurs novog dinara na nivou 1:1 prema nemačkoj marki. Program je podrazumevao i uvođenje jedinstvene realno pozitivne eskontne stope, kao i donošenje operativnog programa sanacije banaka i rehabilitacije preduzeća koji bi sadržao sistemske mere kako bi što pre moglo da se počne s primenom mera pojedinačnog restrukturiranja banaka.

Sprovođenje Programa monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka zemlje (program se prevashodno zasnivao na rekonstrukciji monetarnog sistema) obuhvatalo je i izmene poreskih propisa i ukidanje finansiranja javne potrošnje iz nerealnih izvora. Primena ovih makroekonomskih mera doprinela je brzom zaustavljanju hiperinflacionih kretanja, uspostavljanju stabilnosti domaće valute, padu kamatnih stopa, uklanjanju tzv. crnog deviznog tržišta, jačanju deviznih rezervi, povećanju budžetskih prihoda i smanjenju budžetskog deficita.

Kao rezultat sprovođenja Programa, došlo je do opadanja nivoa cena koje su smanjene za oko 8%, pri čemu su najviše smanjene robne cene i cene industrijskih proizvoda. Takođe, pasivne kamatne stope kretale su se oko 6%, a aktivne su pale na 9-12% godišnje.13 Porast novčane mase postepeno se prilagođavao nivou predviđenog društvenog proizvoda za 1994. godinu, dok su istovremeno rasla i lična primanja kao i budžetski prihodi. Stabilan kurs dinara i opadajuće kamatne stope predstavljale su osnovu za povećanje društvene proizvodnje. Realizacija pomenutih mera dovela je do porasta društvenog proizvoda i bitnog smanjenja stepena makroekonomske, kako valutne, tako i cenovne nestabilnosti.

U cilju pospešivanja ekonomskih tokova došlo je do intenzivnijih aktivnosti bankarskog sektora u procesu kreditiranja privrede, što je bio neophodan preduslov za oživljavanje proizvodnje. Međutim, sredinom februara 1994. godine napuštena je polazna obaveza banaka da za svoje plasmane u novim dinarima polažu devizno pokriće kod Narodne banke Jugoslavije, a potom je početkom juna napušteno emitovanje novca shodno principu monetarnih odbora. To je posledično vodilo suspenziji dotadašnje interne konvertibilnost novog dinara i izazivalo trajne posledice po stabilnost domaće

13 "Osnove programa monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka Jugoslavije", Jugoslovenski pregled, br. 1, Beograd, 1994. god., str. 330.

143

valute. Pojava tzv. "crnog deviznog tržišta" nije više bila povremena, a kasnije preduzimane mere iz oblasti monetarne politike, kao i razne administrativne mere, samo su trenutno menjale poziciju dinara na deviznom tržištu, nemoćne da mu vrate vrednost s početka primene Programa.

S druge strane, došlo je do ozbiljnog narušavanja finansijske discipline u privredi. Ona se, pre svega, manifestovala u nenamenskom trošenju uzetih kredita i problemima u servisiranju istih, što je uz rast cena u drugoj polovini 1994. godine, uzrokovalo snažne poremećaje na finansijskom i robnom tržištu.

Realizacija onog dela Avramovićevog programa koji se odnosio na sistemske promene, praktično nije ni započeta, iako su u više navrata preduzimane određene mere koje su imale za cilj njeno osmišljavanje i iniciranje. U jednoj od ključnih oblasti - privatizaciji, nije postojalo jedinstveno zakonodavstvo na nivou Jugoslavije, a postojeća rešenja iz republičkih zakona, kao i praksa koja je iz njih proistekla, u znatnoj meri su se razlikovali. Najveća prepreka koja je stajala na putu realizacije ovog programa ogledala se u odsustvu političke volje za izgradnjom modela tržišne privrede koji bi isključivao očekivanja privrednih aktera da se proizvodnja može neprekidno oživljavati novčanim injekcijama, koje u krajnjoj liniji proističu iz budžeta ili iz primarne emisije.

Na kraju možemo zaključiti da je Avramovićevim programom zaustavljen sunovrat ekonomske krize, ali da je dugoročna stabilizacija privrednih aktivnosti, s obzirom na suštinu i dubinu razvojnih i sistemskih uzročnika koji su doveli jugoslovensku ekonomiju u desetogodišnju stagnaciju i trogodišnji ekonomski kolaps i agoniju, podrazumevala potrebu uspostavljanja novih institucionalnih rešenja u funkcionisanju privrede. "Avramovićev program se može, kratko rečeno, označiti kao neko pomagalo kojim je ugašen privremeno ekonomski i socijalni požar."14

4. OCENA PRIVREDNIH KRETANJA U PERIODU 1995-2000. g.

Primena mera Avramovićevog programa je u prvoj fazi njegove realizacije dovela do zaustavljanja hiperinflacionih kretanja, uspostavljanja stabilnosti domaće valute, pada kamatnih stopa, uklanjanja tzv. crnog deviznog tržišta, jačanja deviznih rezervi i smanjenja budžetskog deficita.

Posle nekoliko godina drastičnog opadanja nivoa privrednih aktivnosti, došlo je do ekonomskog oživljavanja i rasta proizvodnje. Pozitivan trend zahvatio je većinu makroekonomskih indikatora, što je nagoveštavalo brži izlazak jugoslovenske ekonomije iz dugogodišnje krize. Iako se privredna aktivnost odvijala bez inostrane finansijske podrške, a trgovinska razmena

14 Rosić I., Đorđević M., "Ekonomika Jugoslavije", Komino Trade, Kraljevo, 1996, str. 88.

144

realizovala bez bilo kakvih povlastica, makroekonomske performanse su ipak poboljšane. U periodu 1994- 1998. godine, ostvaren je prosečan godišnji porast društvenog proizvoda za oko 4,9%. 15

Tabela 1.3.Indikatori ekonomske politike

1991-1993 1994 1995 1996 1997 1998 1994-

1998 19991 20001

Društveni proizvod Ukupno Društv.sektor Industrija PoljoprivredaZaposlenost Ukupno Društv. sektor IndustrijaProduktivnost rada u društv. sektoruIzvoz robeUvoz robeProsečna neto zaradaRast cena na maloBruto invest.u osnovna sredstva

-23,9-28,6-25,8-4,7

-3,1-5,3-5,0

-24,6-20,5

-25,9--

-28,0

2,5-5,01,25,9

-2,1-2,9-2,3

-2,2-49,2-37,5

314,02

0,02

-12,0

6,12,14,34,0

-1,4-2,9-2,7

5,13,3

40,514,074,1

-3,7

5,97,97,71,1

-0,5-1,7-2,1

9,831,854,51,2

93,1

-5,7

7,45,19,97,0

-1,5-3,1-3,8

8,532,717,221,218,5

0,8

2,51,03,9

-2,8

-1,8-2,5-2,9

3,66,80,71,9

29,8

-2,2

4,92,15,33,0

-1,5-2,6-2,7

4,8-0,49,8

9,23

5,1

-4,7

-17,7-28,4-24,8-1,1

-2,5-3,1-3,8

-26,1-46,9-30,4-15,142,4

-26,8

6,410,210,8

-13,0

-2,7-3,8-5,3

14,615,012,66,5

75,7

-Izvor: Savezni zavod za statistiku i Savezni zavod za razvoj i ekonomsku politiku, razne godine¹ Bez podataka za Kosovo i Metohiju² Decembar 1994/februar 1994. Od 1994. podaci za prosečnu neto zaradu su izračunati na način koji se primenjuje od januara 1997. godine (masa zarada/ukupan broj zaposlenih).³ Odnosi se na period 1995-1998.

Održavanje stabilnosti cena i deviznog kursa, kao apsolutni prioriteti ekonomske politike zasnovane na Avramovićevom programu, obuhvatali su i mere za oživljavanje proizvodnje i podsticanje privrednog rasta. Međutim, kao ograničavajući faktori značajnijeg ekonomskog rasta javljaju se ranije opisani problemi u domenu monetarno-kreditne, devizne i fiskalne politike, nastali u drugoj fazi sprovođenja Programa, kao i prisutna neizvesnost u pogledu trajanja ekonomskog i finansijskog embarga međunarodne zajednice.

I pored navedenih ograničenja, u toku 1995. godine dolazi do rasta društvenog proizvoda, koji je te godine bio realno veći od društvenog proizvoda iz 1994. godine za 6%. Pri tome, industrija je ostvarila rast od 4%, poljoprivreda od 3%, a ostale delatnosti od 10,5%. Rast industrijske

15 Podaci o privrednim kretanjima u periodu od 1995-2000. godine preuzeti su iz: Rosić I., Đurić D., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Priština-Kosovska Mitrovica, str. 167-188.

145

proizvodnje imao je poseban značaj, s obzirom na činjenicu da se rast industrijske proizvodnje ostvarivao u uslovima rigoroznih ekonomskih sankcija.

Rast ukupne društvene proizvodnje u 1995. godini nije bio praćen cenovnom i valutnom stabilnošću, iako su to bili prioriteti ekonomske politike u tom periodu. Rast cena je u 1995. godini iznosio 120,2%. Sa takvim rastom cena, devizni kurs od 1 novi dinar = 1 DM nije mogao da se održi, a opadanje vrednosti domaće valute vodilo je ponovnom oživljavanju tzv. crnog deviznog tržišta i rastu šticovanog deviznog kursa po kome se obavljao promet deviza između privrednih subjekata.

Stanje na tržištu radne snage se u 1995. godini i dalje pogoršavalo, pa se nastavio trend smanjivanja ukupnog broja zaposlenih i zaposlenih u privredi, a veliki deo radnika bio je zaposlen samo na platnim spiskovima (broj zaposlenih u vanprivredi se povećao za 1,7%).

Tokom 1996. godine dolazi do formalne suspenzije ekonomskih sankcija od strane međunarodne zajednice, što doprinosi relaksaciji ekonomskih prilika u zemlji. Međutim, tzv. "spoljni zid" sankcija i dalje je ostao na snazi, a to znači da zvanično ukidanje ekonomskih sankcija nije istovremeno dovelo i do slobodnog i ravnopravnog pristupa jugoslovenske privrede svetskom tržištu kapitala i robe. Ostvarivanje ekonomske politike pratila su i druga ograničenja kao što su: a) nedostatak obrtnih sredstava; b) nedostatak deviznih sredstava; c) visoka javna potrošnja, d) kašnjenje u donošenju privredno sistemskih zakona, e) nasleđene strukturne disproporcije u privredi i sl. U takvim ekonomskim okolnostima, ipak dolazi do rasta društvenog proizvoda za 5,9%, pri čemu je to povećavanje u industriji iznosilo 7,7%. Rast cena na malo je u 1996. godini iznosio 93,1%. Ovakav rast cena bio je posledica brojnih problema, prvenstveno visokih troškova proizvodnje po jedinici proizvoda, monopolske i oligopolske strukture i brojnih posrednika u prometu.

Tokom 1996. godine došlo je do značajnijeg rasta spoljnotrgovinske razmene, odnosno do povećanja uvoza i izvoza. Visoka uvozna zavisnost domaće proizvodnje dovela je do rasta spoljnotrgovinskog deficita, dok je sa druge strane, povećana iskorišćenost kapaciteta vodila poboljšanju ukupne ponude i rastu izvoza. Trend smanjivanja ukupnog broja zaposlenih i zaposlenih u privredi nastavio se i u 1996. godini, dok se istovremeno broj zaposlenih u vanprivredi povećao za 1,3%. I dalje je veliki deo radnika bio zaposlen samo na platnim spiskovima.

Ekonomska politika za 1997. godinu sledila je program ekonomske stabilizacije čiji su osnovni ciljevi bili: 1) stabilnost cena i kursa dinara; 2) povećanje proizvodnje i izvoza; 3) strukturne promene i vlasnička transformacija i 4) poboljšanje životnog standarda stanovništva.

146

U 1997. godini uslovi poslovanja postaju nešto povoljniji nego u prethodnoj godini. Ukidanje ekonomskih sankcije međunarodne zajednice (iako se spoljni zid sankcija i dalje održavao), korišćenje preferencijala Evropske unije i ostvarivanje značajnog deviznog priliva po osnovu prodaje dela "Telekoma" Srbije, stvaraju pretpostavke uspešnijeg poslovanja na našem tržištu. U takvim ekonomskim okolnostima, u 1997. godini dolazi do rasta društvenog proizvoda od 7,4% i povećanja industrijske proizvodnje od 9,9% na godišnjem nivou. Poljoprivredna proizvodnja beleži rast od 7%, a uslovi privređivanja u poljoprivredi postaju povoljniji zahvaljujući znatnom povećanju domaće proizvodnje agrohemikalija i energije. U 1997. godini po prvi put posle dužeg vremenskog perioda inflacija je na godišnjem nivou bila ispod 10% (iznosila je 9,3%). Međutim, zabeleženi su visok deficit trgovinskog i platnog bilansa i debalans u javnoj potrošnji. Deficit trgovinskog bilansa iznosio je 2,4 milijarde dolara i bio je veći od ukupno ostvarenog izvoza. Struktura domaćeg izvoza je bila nepovoljna, s obzirom na to da su u njoj dominantno učešće imali proizvodi niskih faza prerade.

Krajem 1997. godine dolazi do pogoršavanja odnosa sa Evropskom unijom, što je za posledicu imalo onemogućavanje daljeg korišćenja preferencijala. To je, uz visok platno-bilansni deficit i deficit u javnoj potrošnji, uticalo na destabilizaciju deviznog kursa, koji je na tzv. "crnom" deviznom tržištu naglo počeo da raste. Finansijska nedisciplina postaje obeležje sektora javne potrošnje, a ona se manifestuje u problemima domaćih preduzeća da redovno izmiruju svoje obaveze po osnovu poreza, doprinosa i carina. Ono što takođe pogoršava makroekonomsku situaciju u 1997. godini je i to što zarade i ostala lična primanja rastu brže od porasta proizvodnje i produktivnosti rada. Rast zarada prevazilazi nivo produktivnosti nacionalne ekonomije, što neminovno vodi ugrožavanju makroekonomske ravnoteže i ubrzavanju inflacionih tendencija.

Visoka javna potrošnja ugrožavala je sektor privatnih preduzeća. Preveliko fiskalno opterećenje privrede i visoke kamatne stope na kredite banaka predstavljali su osnovne uzroke povećanja troškova proizvodnje, velikih gubitaka i nelikvidnosti domaće privrede. Kumulirana međusobna dugovanja u privredi procenjivana su na oko 85 milijardi dinara, što je odgovaralo veličini jednogodišnjeg društvenog proizvoda, dok je gubitak iz tekućeg poslovanja privrede u 1997. godini iznosio oko 15 milijardi dinara. U grupi velikih dužnika i gubitaša nalazili su se, pre svega, veliki sistemi i javna preduzeća.

Izostanak suštinskih sistemskih i strukturnih reformi, problematične političke okolnosti i neefikasnost i nekonzistentnost ekonomske politike, negativno su se odražavali na ekonomske rezultate naše privrede. Zbog

147

ukidanja trgovinskih preferencijala i pojačanih međunarodnih pritisaka na privredu SR Jugoslavije, negativna ekonomska kretanja iz poslednjeg kvartala 1997. godine, preneta su i na početak 1998. godine.

Nedoslednosti u vođenju monetarne i fiskalne politike, koje su se ogledale u izuzetno visokom nivou javne potrošnje i rastu novčane mase, uticale su na bitno narušavanje makroekonomske ravnoteže, što je predstavljalo ozbiljnu prepreku u realizaciji utvrđene ekonomske politike. Rast novčane mase se negativno odražavao na kretanje kursa nacionalne valute, a kriza dinara je dalje stvarala negativne posledice na tržištu dobara i usluga.

Radi prevazilaženja makroekonomskih problema sa kojima se zemlja suočavala, usvojen je Program operativnih mera za uspostavljanje makroekonomske ravnoteže i stabilnosti sa čijom realizacijom se otpočelo 1. aprila 1998. godine. Osnovni cilj ovog Programa bio je jačanje konkurentnosti domaćeg izvoza i smanjivanje deficita u robnoj razmeni sa inostranstvom, pa je u tom cilju došlo do uspostavljanja novog kursa dinara u paritetu 1 DEM = 6 dinara. Program je predviđao i pojačanu kontrolu zakonitosti poslovanja banaka i drugih finansijskih institucija radi jačanja discipline na finansijskom tržištu. Novčana masa je smanjena, kao i plasmani NBJ iz primarne emisije, dok su povećani plasmani u hartije od vrednosti. Devizni kurs je stabilizovan i približno (bar u početnom periodu) izjednačen sa "crnim kursom", a došlo je i do delimičnog aktiviranja deviznog tržišta.

Međutim, ubrzo je došlo do pogoršavanja situacije i ponovnog rasta "crnog deviznog kursa" i inflacije. Poskupljenja osnovnih životnih namirnica i ostalih roba i usluga postala su deo svakodnevnog života, što je za posledicu imalo rast siromaštva i dalja socijalna raslojavanja stanovništva. Godišnji nivo inflacije je na kraju 1998. godine iznosio oko 50%. Zarade zaposlenih bile su u ovom periodu nominalno više za 24%, a realno manje za oko 26%. Osim toga, nominalni porast plata nije bio zasnovan na povećanju produktivnosti rada, što je dodatno podgrejavalo inflaciona očekivanja. Sve to je uticalo na destabilizaciju opštih uslova privređivanja u zemlji i onemogućavalo sprovođenje suštinskih vlasničkih i strukturnih reformi domaće privrede i ostvarivanje prioritetnih ciljeva ekonomske politike.

EU je zbog pogoršanja situacije na Kosovu i Metohiji, početkom 1998. godine započela sa uvođenjem restriktivnih mera protiv SRJ. One su se sa protekom vremena proširivale i pojačavale, a takve mere su, uz određeni diferencirani stav prema Crnoj Gori, preduzimale i Sjedinjene Američke Države.

U periodu od 24. marta do 9. juna 1999. godine, došlo je do eskalacije političkih sukoba i bombardovanja SRJ. Savet EU je još u toku vojnih operacija

148

protiv SRJ, doneo odluku o proširenju postojećih i uvođenju novih restriktivnih mera, koje su se, između ostalog, odnosile i na proširivanje zabrane novih investicija, zabranu obezbeđivanja finansiranja izvoza od strane privatnog sektora i sl. U skladu sa odlukom Senata SAD od 30. juna 1999. godine, nakon završetka vojnih dejstava NATO snaga, sankcije prema SRJ (sa izuzetkom Crne Gore i Kosova i Metohije) su pojačane, a Komisija EU je 7. februara 2000. godine uskratila pravo SRJ na korišćenje autonomnih trgovinskih mera i pristup sredstvima programa PHARE, čime je odloženo otpočinjanje pregovora EU sa SRJ o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji.

Ekonomska politika u 1999. godini ostvarivana je, dakle, u izrazito teškim uslovima. Od početka godine na snazi su bile ekonomske sankcije međunarodne zajednice, onemogućene su inostrane investicije, nisu obnovljeni ukupni preferencijali Evropske unije jugoslovenskoj privredi, pristup svetskim finansijskim organizacijama bio je onemogućen, a otežan je bio i platni promet sa inostranstvom.

Ostvareni društveni proizvod u 1999. godini realno je bio manji za oko 19% nego prethodne godine, dok je novčana masa uvećana za više od jedne trećine. To je doprinosilo jačanju nestabilnosti deviznog kursa domaće valute i cena. Inflacija je tokom 1999. godine imala veoma neujednačene i opasne tokove. Rast cena je u drugoj polovini 1999. godine bio veći za preko 100% u odnosu na isti period 1998. godine, a istovremeno je došlo i do ubrzanog rasta deviznog kursa i slabljenja vrednosti domaće valute.

Nepovoljne političke i ekonomske prilike uticale su i na smanjenje spoljnotrgovinskih tokova. U 1999. godini dolazi do pada izvoza za oko 46%, a istovremeno je došlo i do opadanja vrednosti uvoza, posebno uvoza sirovina, repromaterijala i energenata, što je pogađalo industrijsku proizvodnju, naročito proizvodnju uvozno zavisnih grana. Posmatrano u celini, ukupan uvoz u 1999. bio je manji u odnosu na 1998. godinu za 30%.

Nepovoljna makroekonomska dešavanja obeležila su i 2000. godinu. Uprkos pozitivnoj stopi rasta društvenog proizvoda (5,8%), osnovna ograničenja rasta i razvoja privrede bila su i dalje prisutna, tako da i u ovoj godini našu privredu karakteriše visoka nezaposlenost, visok obim javne potrošnje, deficit spoljnotrgovinske razmene, rast cena (118%) i druge makroekonomske neravnoteže.

Negativno obeležje ekonomskih prilika tokom devedesetih godina svakako je i visoka spoljna zaduženost jugoslovenske privrede. Ako se posmatra visina spoljnog duga u apsolutnim iznosima, možemo istaći da se jugoslovenska zaduženost kretala oko proseka većine zemalja u tranziciji, tj. nije drastično prelazila gornju granicu stepena zaduženosti. Međutim, problem

149

je bio u tome što je odnos spoljnjog duga i društvenog proizvoda ukazivao na nizak kapacitet naše privrede da otplaćuje dospele obaveze po osnovu uzetih kredita.

U toku ekonomske i političke izolacije zemlje mirovala je otplata duga. Poveriocima nisu isplaćivane dospele obaveze. Ali, za sve vreme blokade kamate su tekle i pripisivane glavnici, što je vodilo daljem uvećavanju spoljnog duga naše zemlje. Dug se godišnje uvećavao po osnovu kamata za oko 500 miliona dolara. Najviše smo dugovali Pariskom i Londonskom klubu, kao i međunarodnim finansijskim organizacijama. Podaci iz naredne tabele ukazuju na visok nivo jugoslovenskog spoljnog duga, koji je prema podacima NBJ u 2000. godini premašivao 11 milijardi američkih dolara. Samo na kamate godišnje je odlazilo oko 750 miliona dolara, dok je prosečna spoljna zaduženost svakog jugoslovena iznosila preko 1000 dolara.

Tabela 1.4.Stanje spoljnog duga SR Jugoslavije* (u milionima dolara)

2000.A. Ukupan srednjoročni i dugoročni dug 10.056 Multilateralni kreditori MMF Svetska banka Eurofima IFC EIB Evropska zajednica Ostalo Bilateralni kreditori Pariski klub

2.488152

1.781126132257

404.6194.424

150

Ostali zvanični kreditori Komercijalni kreditori Londonski klub Ostali kreditori

1952.9492.267

682B. Kratkoročni dug 1.153 Ukupan konvertibilni dug (A+B) Nekonvertibilni dug (kliring) Ukupno stanje duga (A+B)

11.209209

11.418Izvor: Narodna banka Jugoslavije

Dug prema multilateralnim institucijama predstavljao je četvrtinu srednjoročne i dugoročne zaduženosti. Na Pariski klub se odnosio najveći deo tog duga 41%, na Londonski klub 22%, dok se ostatak odnosio na obaveze prema Kini, Libiji i drugim kreditorima. Visok nivo spoljne zaduženosti jugoslovenske privrede predstavljao je značajno opterećenje i u velikoj meri je ograničavao njene razvojne mogućnosti i vodio eroziji proizvodnih mogućnosti nacionalne privrede.

Svi do sada nabrojani problemi sa kojima se suočavala jugoslovenska privreda u devedesetim godinama 20. veka, ukazivali su na potrebu preduzimanja radikalnih reformskih zahvata, usmerenih u pravcu dubokih strukturnih promena i transformacije naše privrede u modernu tržišnu privredu.

4.1. Iluzija ekonomskog rasta u drugoj polovini 90-ih godina 20. veka

U početnom periodu realizacije Programa monetarne rekonstrukcije i ekonomskog oporavka zemlje došlo je do presecanja hiperinflacionih i destabilizacionih tokova u jugoslovenskoj ekonomiji. To je uslovilo pozitivna kretanja većine makroekonomskih indikatora, što je nagoveštavalo brži izlazak jugoslovenske ekonomije iz dugogodišnje krize.

Međutim, usled nedostatka suštinskih reformskih zahvata, početni pozitivni rezultati brzo su se "istopili", a jugoslovenska privreda je sve više ulazila u recesione tokove. Izostanak političke stabilnosti, suštinskih tržišnih reformi, institucionalne uređenosti sistema, uređenosti svojinske osnove i

151

zaštite kapitala, uz sadejstvo ostalih faktora, imali su negativan uticaj na razvoj nacionalne ekonomije.

Gledano u celini, privreda naše zemlje je ozbiljno nazadovala u devedesetim godinama dvadesetog veka. U posmatranom periodu smenjivali su se periodi ekonomskog opadanja i rasta proizvodnje, ali je konačan rezultat bio veoma nepovoljan.

Pozitivne stope privrednog rasta, koje je u drugoj polovini 90-ih godina 20. veka beležila zvanična statistika, moraju se uzeti sa određenim rezervama, jer su prilikom iskazivanja privrednog rasta zanemarivane veoma bitne ekonomske relacije. Značajno povećanje stopa rasta BDP u višegodišnjem periodu pre početka vojnih operacija NATO saveza, nikako se ne može tumačiti kao kvalitativan zaokret u pravcu uspešnog tržišnog privređivanja. Ovo prvenstveno, zbog činjenice što je iskazani indeks uvećanja društvenog proizvoda rezultat, najvećim delom, izuzetno niske startne osnove na koju je privreda bila svedena razornom hiperinflacijom iz 1993. godine. Sa druge strane, ostvarenu stopu rasta posmatranog makroekonomskog agregata pratili su visoki gubici u privredi, veliki spoljnotrgovinski deficit i visoka godišnja inflacija, tako da možemo govoriti o svojevrsnoj iluziji ekonomskog rasta nacionalne ekonomije u posmatranom periodu.

Obračun gubitaka BDP pokazuje da su ukupni gubici za period 1991-2000. iznosili 67,5 milijardi dolara. U tome gubici BDP po osnovu raspada SFRJ iznose 11,3 milijarde $, po osnovu gubitaka istočno-evropskih trišta 2,1 milijardu $, po osnovu hiperinflacije 22,9 milijarde $, po osnovu međunarodnih sankcija 21,8 milijardi $ i po osnovu bombardovanja 9,4 milijarde $.16

Statistički registrovan realni rast društvenog proizvoda u periodu od 1995. do 1999. godine praćen je smanjenjem stoka kapitala privrede. To je posledično vodilo podrivanju njenog razvojnog potencijala i proizvodnih sposobnosti. Porast proizvodnje u posmatranim godinama uglavnom je bio zasnovan na povećanom korišćenju postojećih kapaciteta. Poznato je da stabilan privredni rast podrazumeva rast investicija, tehnički progres i porast produktivnosti. Međutim, ovi parametri jugoslovenske privrede bili su izrazito nepovoljni. U tom smislu, možemo zaključiti da se stabilizacija privrede i postizanje održivog ekonomskog rasta ne mogu ostvariti ukoliko je ekonomski rast praćen gubicima i da gubici i ekonomski rast u tržišnoj privredi ne idu zajedno.

16 Studijsko-analitičke osnove politike makroekonomske stabilnosti i razvoja Savezne Republike Jugoslavije, Saveznii sekretarijat za razvoj i nauku, Beograd, 2002., str. 61.

152

5. OPADANJE NIVOA IZVOZA I KONKURENTNOSTI PRIVREDE TOKOM POSLEDNJE DECENIJE 20. VEKA Uporedo sa opadanjem fizičkog obima proizvodnje došlo je i do

opadanja spoljnotrgovinskog prometa, koji po logici stvari prati njegovo kretanje, a koji je ujedno u korelaciji i sa strukturnim i ukupnim razvojnim problemima.

Dugogodišnje zaostajanje u sferi ekonomskih odnosa sa inostranstvom i duga izolovanost od sveta i savremenih tehnologija ostavili su katastrofalne posledice na naš izvoz i ukupno stanje u spoljnotrgovinskoj oblasti. Obim našeg izvoza je bio potpuno nezadovoljavajući, kako sa stanovišta uvoznih potreba, tako i sa stanovišta njegovog učešća u svetskom izvozu, izvozu po glavi stanovnika, kao i učešća u domaćem BDP.

Ukupno učešće proizvoda i usluga SRJ u svetskom izvozu proizvoda i usluga smanjilo se sa 1,79 promila u 1990. godini na samo 0,223 promila u 2000-oj godini, tj. u 2000. godini bilo je 8 puta manje nego 1990. godine. Izvoz po glavi stanovnika SRJ je npr. u 2000. godini iznosio svega 219 dolara, dok je u Belgiji iste godine iznosio 22.430 $, odnosno 102 puta više od SR Jugoslavije, Švedskoj i Austriji 11.660 $, što je 53 puta više od izvoza zabeleženog u našoj zemlji.

Ogromni gubici BDP, izazvani ranije pomenutim razlozima, uticali su na pogoršanje odnosa razmene, platnog bilansa i nivoa deviznih rezervi, a samim tim i na pogoršanje spoljne likvidnosti zemlje. Kao posledica drastičnog smanjenja spoljnotrgovinske razmene došlo je i do ozbiljnog smanjenja konkurentnosti naše privrede, kao i naših preduzeća.

5.1. Razmere opadanja izvoznih aktivnosti

Dugogodišnja izolacija naše privrede iz međunarodnih ekonomskih odnosa dovela je do veoma negativnih ekonomskih posledica u spoljnoekonomskoj oblasti poslovanja. Kao rezultat ekonomskih sankcija, gubitka tržišta i nestabilnog političkog okruženja, tokom poslednje decenije 20. veka došlo je do dramatičnog pada nivoa ukupnih ekonomskih tokova, smanjenja domaće akumulacije i velikog opadanja nivoa izvoznih aktivnosti.

153

Podaci iz naredne tabele jasno ukazuju na razmere smanjivanja robnog izvoza u posmatranom periodu.

Tabela 1.5.Robna razmena SRJ sa inostranstvom u periodu 1990-2000.g.

(u mln. dolara)Godine Izvoz Uvoz Saldo Pokriće uvoza izvozom u

%1990 5.816 7.460 -1.644 78,01991 4.704 5.548 -844 85,21992 2.539 3.856 -1.320 65,61995 1.531 2.666 -1.135 54,51996 2.018 4.119 -2.101 49,01997 2.677 4.826 -2.149 55,61998 2.858 4.849 -1.991 58,81999 1.498 3.296 -1.798 45,22000 1.723 3.711 -1.988 46,4

*Statistički podaci o robnoj razmeni za 1993. i 1994. godinu nisu publikovaniIzvor: SZS, Statistički godišnjak Jugoslavije, 2002.

Vrednost robnog izvoza iz 2000. godine od 1.723 mln. dolara, činila je tek oko 30% njegove vrednosti iz 1990. godine (5.816 mln $), što dovoljno govori o stanju spoljnotrgovonske razmene naše zemlje u tom periodu. Stalno prisutan deficit robne razmene sa inostranstvom (njegova ukupna vrednost za ceo posmatrani vremenski interval dostigla je iznos od preko 11 mlrd.$) je takođe negativno obeležje naših ekonomskih odnosa sa svetom u tom periodu. Visoku neravnotežu robne razmene potvrđuje i stepen pokrića uvoza izvozom, koji se kretao u intervalu od 78,0% u 1990. godini (1991. godine, čak 85,2%) do 46,4% u 2000. godini.

Jedan od pokazatelja relativnog značaja spoljne trgovine za domaću privredu je i onaj koji ukazuje na učešće izvoza i uvoza robe u BDP (spoljnotrgovinski koeficijent). U poslednjoj deceniji 20. veka izvoz SRJ je doživeo veliko posrtanje, što se direktno odrazilo i na smanjenje njegovog učešća u BDP (izvozni koeficijent). Vrednost ovog koeficijenta opala je sa 23% iz 1990. godine na svega 13,2% u 2000. godini.17

Razmere opadanja izvoznih tokova u posmatranom periodu mogu se sagledati i na osnovu toga što je učešće robnog izvoza SRJ u svetskom robnom izvozu u 1990. godini iznosilo 0,17%, da bi nakon toga usledio pad koji je ovo učešće sveo na svega 0,03% u 2000. godini (učešće izvoza domaćih usluga u svetskom izvozu usluga u 2000. je iznosilo 0,04%). Opadajuće vrednosti 17 Podaci o izvozu i BDP SRJ su iz SZS, odgovarajuće godine.

154

sadržaja domaćeg izvoza u svetskom robnom izvozu uzrokovane su dvema suprotnim tendencijama: porastom svetskog izvoza i padom domaćeg izvoza u posmatranom vremenskom periodu. Svetski izvoz u periodu 1990-2000. godine rastao je po prosečnoj godišnjoj stopi od preko 6%.18

Komparacija ostvarenog nivoa spoljnotrgovinske razmene SRJ u analiziranom vremenskom razdoblju sa nivoom realizovanim u nekim uspešnim tranzicionim zemljama, takođe ukazuje na ozbiljno opadanje izvoznih aktivnosti. Za razliku od naše zemlje, neke tranzicione zemlje su tokom poslednje decenije 20. veka značajno povećale svoj izvoz. Zahvaljujući tržišnim reformama, prilivu stranih direktnih investicija i strukturnim promenama proizvodnje i izvoza, neke zemlje u tranziciji značajno su poboljšale svoje izvozne performanse. Kao dokaz poboljšanja izvoznog položaja pojedinih zemalja u tranziciji, može se navesti činjenica da je izvoz Čehoslovačke u 1990. godini iznosio 10,7 mlrd. dolara, da bi ukupan izvoz Češke Republike i Slovačke u 2001. godini dostigao 46 mlrd. dolara. I ostale zemlje u tranziciji su registrovale osetan porast izvoza. Rumunija je povećala vrednost izvoza za oko 2,5 puta. Od bivših jugoslovenskih republika, Slovenija je u posmatranom periodu više nego udvostručila svoj izvoz.19

Donoseći nove proizvodne aktivnosti zasnovane na modernoj tehnologiji i znanju i povezujući lokalnu proizvodnju u globalne korporativne sisteme, multinacionalne kompanije su u velikoj meri bile nosioci kreiranja novih spoljnotrgovinskih tokova tranzicionih zemalja. Vrednost spoljnotrgovinske razmene je u tranzicionim privredama sa najboljim reformskim rezultatima doživela izraziti rast, a empirijski podaci pokazuju da su strane direktne investicije (SDI) u ovim zemljama uglavnom bile izvozno orijentisane. U Mađarskoj su npr. u 1998. godini 70% prodaja sektora industrije obavile strane filijale, koje su iste godine realizovale 86% izvoza industrijskog sektora ove zemlje. Preduzeća sa inostranim kapitalom ostvarila su iste godine oko 53% izvoza industrijskog sektora Poljske i 47% izvoza ovog sektora u privredi Republike Češke.20 Dinamičan rast spoljnotrgovinske razmene posmatranih zemalja u tranziciji bio je praćen i značajnim promenama u strukturi njihovog izvoza. Tako je npr. u 2000. godini u Poljskoj zabeležena dominacija mašina i transportne opreme u ukupnoj strukturi njenog izvoza (34,2%), dok je 1993. godine učešće ove opreme iznosilo svega 20,1%. Sledeći izvozni proizvodi po važnosti u 2000. godini bili su finalni industrijski

18 Navedeno prema WTO, World Trade Report 2003., str.8.19 Kovačević R., Ekonomski odnosi Srbije sa inostranstvom, Ekonomski fakultet Beograd, 2005., str.272.20 OECD, Recent FDI trends, Policies and Challeneges in SEE Coutries in Comparsion with Other Regions in Transitio, The Vienna for International Economic Studies, Vienna 2000.

155

proizvodi (24,8%) i mešoviti industrijski proizvodi, tako da se može zaključiti da je Poljska kao najznačajnioji receptor SDI, istovremeno sa rastom izvoza postigla i značajan kvalitativan rast učešća industrijskih proizvoda u spoljnotrgovinskoj razmeni sa svetom, na račun sirovina i proizvoda nižih faza prerade.21

Za razliku od uspešnih tranzicionih zemalja, situacija u izvoznom sektoru privrede Srbije je u posmatranom periodu bila daleko nepovoljnija. Osim opadanja vrednosti robnog izvoza, istovremeno je došlo i do ozbiljnog pogoršanja njegovih kvalitativnih performansi, što je uz ostala ograničenja, takođe dovelo do smanjenja naše robne razmene sa inostranstvom. Dakle, pored nedovoljne izvozne dinamike, posebno je zabrinjavajuća bila struktura izvoza, a posredno i struktura uvoza, koja nije bila u funkciji podsticanja razvoja izvoznog sektora.

Nepovoljnost strukture domaćeg izvoza ogledala se u tome što je u periodu od 1990. do 2000. godine učešće primarnih proizvoda u svetskom robnom izvozu smanjeno sa 26,5% na 20,1%, a u našem izvozu povećano sa 23,5% na čak 50%.22 U našoj zemlji je u istom periodu došlo do opadanja učešća mašina i transportnih sredstava u ukupnoj strukturi izvoza sa 21,4% u 1990. godini na 12,5% u 2000. godini, dok je to učešće u svetskom izvozu iste godine iznosilo 41,5%. Poljoprivredna proizvodnja i ekstraktivne delatnosti predstavljali su oslonac izvoza privrede Srbije, a udeo finalnih proizvoda u ukupnoj strukturi izvoza iskazivao je negativan trend. Ovi trendovi skreću pažnju na činjenicu da domaći izvoz nije pratio tokove svetske uvozne tražnje i da je u njemu dominirala tradicionalna izvozna struktura.

Na kraju, možemo zaključiti da se za razliku od ranije pomenutih zemalja u tranziciji koje su zahvaljujući značajnom privlačenju stranih investicija izvršile specijalizaciju svoje proizvodnje, Srbija suočavala sa sasvim drugačijim tendencijama koje su ostavile traga na izvoznoj strukturi i valorizaciji takvog izvoza. Zaostajanje strukture domaćeg izvoza u odnosu na strukturu svetske uvozne tražnje dovelo je do pogoršanja domaćih izvoznih performansi. Otežan pristup inostranom tržištu i sve manje učešće investicija u društvenom proizvodu, smanjivali su konkurentnost domaćeg izvoza. Smanjena ulaganja u istraživanja i razvoj oslabila su domaći kreativni istraživački potencijal, koji se u talasima otiskivao u svet. Sve to imalo je za sumarni rezultat širenje trgovinskog deficita, koji je predstavljao "zaštitni znak" jugoslovenske privrede u tom periodu23.

21 UNIDO, How to DO Business in Poland, Warsaw 2001., str 64.22 World Bank 2001, a za SRJ: SZS; Statistika spoljne trgovine.

156

6. KRETANJA NA TRŽIŠTU RADNE SNAGE TOKOM DEVEDESETIH GODINA 20. VEKA

Nezaposlenost je jedan od najvećih ekonomskih i socijalnih problema sa kojim se jugoslovenska privreda suočavala tokom 90-ih godina dvadesetog veka. Ona je nastala kao rezultat opadanja društvene proizvodnje i korišćenja tržišta rada za rešavanje socijalnih problema.

Problem visoke nezaposlenosti na teritoriji naše zemlje ima hroničan karakter. SR Jugoslavija se i u periodu svog socijalističkog razvoja suočavala sa visokom registrovanom nezaposlenošću. Međutim, ratna dešavanja, raspad države i ekonomska blokada uvedena od strane međunarodne zajednice, doveli su do značajnog zaoštravanja problema nezaposlenosti u jugoslovenskoj privredi.

Tržište rada je u posmatranom periodu karakterisala:- visoka nezaposlenost,- velika prikrivena nezaposlenost,- nisko učešće zaposlenosti u privatnom sektoru i - nedovoljna mobilnost radne snage.

Na osnovu podataka iz naredne tabele može se zaključiti da su postojala dva međusobno suprotna kretanja na tržištu rada. S jedne strane, broj zaposlenih se neprekidno smanjivao, dok se na drugoj strani broj nezaposlenih neprekidno uvećavao, što je za posledicu imalo neprekidno povećavanje stope nezaposlenosti.

Tabela 1.6. Kretanje zaposlenosti i nezaposlenosti u SR Jugoslaviji

Godina Broj zaposlenih Broj nezaposlenih Stopa nezaposlenosti %1990. 2.640.909 663.474 19,71991. 2.438.282 714.224 21,41992. 2.328.398 747.542 22,81993. 2.243.367 738.650 23,11994. 2.177.609 726.029 23,11995. 2.114.047 775.462 24,61996. 2.078.872 819.368 25,71997. 2.014.181 814.149 25,91998. 1.963.059 837.647 26,8

23 Kovačević R., Ekonomski odnosi Srbije sa inostranstvom, Centar za izdavačku delatnost Eekonomskog fakulteta u Beogradu, 2005. str. 250-251.

157

1999. 1.992.302 811.065 26,22000. 1.916.208 805.795 27,2Izvor:SGJ, Savezni zavod za statistiku Beograd, 2002, Indeks, SZS, april, 2003,

U periodu 1990-2000. godine broj nezaposlenih povećan je za 142.321 lica, ili za 21,5%. Pri tome, broj nezaposlenih rastao je u svim godinama osim u 1993. i 1994. u kojima je zabeležen blaži pad (u 1993. za 1,2% a u 1994. za 1,8%).24

Sa stopom nezaposlenosti od preko 23% u prvoj polovini 90-ih godina, SR Jugoslavija je spadala u red zemalja sa velikim problemima na tržištu radne snage. Ti problemi nisu nestali ni nakon sprovođenja mera iz Programa rekonstrukcije monetarnog sistema i strategije ekonomskog oporavka zemlje. Primena ovog programa je, kao što smo ranije istakli, omogućila zaustavljanje hiperinflatornog procesa i stabilizaciju ekonomskih prilika u zemlji. Međutim, zbog ranije navedenih razloga, do očekivanog ekonomskog oporavka realnog sektora ekonomije i porasta zaposlenosti ipak nije došlo. Rekonstrukcija monetarnog sistema nije istovremeno uključivala i sprovođenje suštinskih reformskih zahvata i otpočinjanje procesa sveukupnog strukturnog prilagođavanja privrede. U takvim okolnostima nije moglo doći do oporavka privrede i povećanja proizvodnje i zaposlenosti. Sve to je za posledicu imalo rast registrovane nezaposlenosti, koja se povećala i pored zadržavanja prikrivene nezaposlenosti u preduzećima, tako da je stopa nezaposlenosti u 2000. godini iznosila čak 27,2%, što je bila jedna od najvećih stopa nezaposlenosti u grupi evropskih zemalja u tranziciji.25 Nepovoljnim trendovima na tržištu rada doprinela su i ratna razaranja naše zemlje u 1999. godini, kada je veliki broj radnih mesta ugašen kao direktna posledica NATO bombardovanja.

U čitavom posmatranom periodu izostajala je primena adekvatnih mera ekonomske politike na tržištu radne snage. Umesto preduzimanja suštinskih reformskih poteza, uglavnom se posezalo za kratkoročnim merama koje su imale za cilj samo kratkotrajno "gašenja požara". Tako su, na primer, radnici koji su u teškim ekonomskim prilikama ostajali bez posla, prividno ostajali u radnom odnosu i upućivani na plaćeno odsustvo, tzv. prinudni odmor.

24 Podaci o kretanjima na tržištu rada preuzeti su iz: Rosić I., Đurić D., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Priština-Kosovska Mitrovica, str.177-182.25 Razlika između ukupnog broja zaposlenih i potrebnog broja radnika predstavlja višak zaposlenih, tj. prikrivenu nezaposlenost. Prikrivena nezaposlenost je bila karakteristika jugoslovenskog socijalističkog modela privređivanja u dužem vremenskom periodua, a preduzeća su porimala socijalnu funkciju. Prikrivena nezaposlenost se javljala u preduzećima koja su zapošljavala veći broj radnika od potrebnog broja za realizacioju određenog obima proizvodnje.

158

Utočište u prinudnom odmoru, uz zaposlene koji su pogođeni padom proizvodnje usled primene ekonomskih sankcija, nalazili su i kumulirani viškovi radnika iz perioda pre uvođenja sankcija. Jedan broj lica, koja su se nalazila na plaćenom odsustvu, neformalno se zapošljavao u "sivoj ekonomiji", gde je ostvarivao dopunske prihode. Drugi, koji su radili u ovom (sivom) sektoru, nigde nisu bili registrovani kao zaposleni. Tako smo bili suočeni sa paradoksalnom situacijom. Imali smo formalno zaposlene koji su faktički bili nezaposleni, stvarno zaposlene koji nisu bili u radnom odnosu, formalno zaposlene na jednom, a stvarno zaposlene na drugom radnom mestu (kod drugog poslodavca)."26

Svaljivanje socijalne funkcije na preduzeća nespojivo je sa ekonomskom logikom i funkcionisanjem preduzeća na tržišnim osnovama. Prekobrojni radnici predstavljaju trošak za preduzeća i umanjivali su njihovu konkurentnost na tržištu. Računice pokazuju da je finansiranje prikrivene nezaposlenosti preko preduzeća znatno skuplje i za pojedinačna preduzeća i za društvo u celini, u poređenju sa programom koji bi omogućio oslobađanje preduzeća viška zaposlenih. Finansiranje prikrivene nezaposlenosti preko preduzeća vodilo je daljem zaoštravanju problema na tržištu rada, što je ukazivalo na potrebu racionalnog i efikasnog rešavanje pitanja prikrivene nezaposlenosti.

Glava II

PRIVREDNA KRETANJA U NACIONALNOJ EKONOMIJI POSLE 2000. GODINE

1. EKONOMSKA KRETANJA I MAKROEKONOMSKA POLITIKA U PERIODU 2001–2008. GODINA

1.1. Ukidanje ekonomskih sankcija i međunarodna reintegracija zemlje

26 Marsenić D., "Ekonomika Jugoslavije", III izdanje, Čigoja štampa, Beograd, 1997, str. 282.

159

Nakon izvršenih političkih promena u našem društvu, Savet Evropske unije doneo je 9. oktobra 2000. godine odluku o ukidanju ekonomskih sankcija Saveznoj Republici Jugoslaviji. Promena političkog odnosa prema našoj zemlji od strane najmoćnijih svetskih zemalja dovodi do povratka SRJ u međunarodnu zajednicu, OUN, OEBS, Savet Evrope, Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku i Evropsku banku za obnovu i razvoj i druge međunarodne organizacije. Obnova diplomatskih odnosa sa zemljama članicama EU, SAD, Kanadom i susednim zemljama, dovodi do većeg prisustva и drugačije pozicije SRJ na međunarodnom planu.

Posle eliminisanja sankcija međunarodne zajednice i uspostavljanja saradnje sa Međunarodnim monetarnim fondom i ostalim finansijskim i ekonomskim organizacijama, uključujući i Svetsku trgovinsku organizaciju, otvaraju se mogućnosti za ubrzanje reintegracije jugoslovenske privrede u međunarodni ekonomski sistem i sticanje ekonomskih koristi koje iz toga proizilaze, a koje su u protekloj deceniji izostale i bitno umanjile društveni proizvod. Svi ovi procesi stvaraju uslove da međunarodna ekonomska saradnja dobije priliku da posle dugogodišnjeg negativnog dejstva neekonomskih faktora zauzme adekvatno mesto u društveno-ekonomskoj strategiji razvoja SRJ.

Nakon dugog perioda izolacije, jugoslovenska privreda našla se pred mogućnošću da se ponovo integriše u međunarodne ekonomske odnose sa svojim komparativnim prednostima i da u postojećim okolnostima traži i pronađe najpovoljnije mesto u međunarodnoj podeli rada.27

Za razliku od devedesetih godina 20. veka, početak novog milenijuma pružao je znatno svetliju perspektivu. Demokratizacija društva, izgradnja pravne države i harmonizacija zakonodavstva sa Evropskom Unijom, s jedne strane, i izgradnja tržišne privrede, uz simultano sprovođenje makroekonomskih reformi i obezbeđenje snažnog razvoja, s druge strane, postaju osnove ekonomske i razvojne politike zemlje.

1.2. Makroekonomska kretanja u periodu od 2001-2008. godine

Period od 2001. do 2008. godine karakteriše sprovođenje brojnih reformi, uspostavljanje makroekonomske stabilnosti, ostvarivanje relativno visokih stopa privrednog rasta, restrukturiranje velikih sistema, privatizacija preduzeća i početak pridruživanja EU. U posmatranom periodu došlo je i do prilagođavanja brojnih zakonskih rešenja u svim oblastima privrede i društva.

Osnovni ciljevi ekonomske politike bili su održavanje makroekonomske stabilnosti, uz istovremeno ostvarivanje visoke stope privrednog rasta.

2 7 Kovačević, S., Ekonomski anali, Oktobar 2001., s.115.

160

Proizvodna aktivnost u periodu posle 2000. godine odvijala se u uslovima ekonomske tranzicije i reforme poreskog sistema, tržišta rada i socijalnog sektora. Došlo je i do značajne deregulacije i liberalizacije cena i spoljno-trgovinskog poslovanja, a izmenjene političke okolnosti dovode i do regulisanja odnosa sa relevantnim međunarodnim finansijskim institucijama.

U takvim uslovima, Srbija je u prvoj godini tranzicije (2001) uspela da ostvari stabilizaciju cena i kursa dinara, uz ispravljanje višegodišnjih dispariteta cena. Dugogodišnja izolacija sa svetskog tržišta nametnula je potrebu sprovođenja energičnih reformskih zahvata u mnogim oblastima. Dolazi do reforme poreskog sistema, utvrđivanja novog institucionalnog okvira za sprovođenje procesa privatizacije, donošenja strategije rehabilitacije bankarskog sektora, utvrđivanja novog institucionalnog okvira za strana ulaganja, reforme tržišta rada na osnovu novog Zakona o radu i drugih reformskih procesa. Podrška reformskim naporima stiže i od međunarodne zajednice u vidu stand-by aranžmana sa MMF i regulisanja odnosa sa inostranim poveriocima, kojim se otpisuje veliki deo našeg duga i stvaraju uslovi za otplaćivanje naših dugova u budućnosti.

Stopa privrednog rasta u 2001. godini iznosi 5,3%. Inflacija je smanjena sa 111,9% iz 2000. godine na 40,7% u 2001. godini. Takvi rezultati u prvoj godini tranzicije bili su rezultat čvrste fiskalne politike, restriktivne monetarne politike i čvrste politike kursa, što je dovelo do opadanja stope inflacije i stabilnosti deviznog kursa.

Tabela 2.1.Makroekonomska kretanja 2001-2008.

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008BDP, mlrd EUR 12,8 16,0 17,3 19,0 20,3 23,3 28,5 32,7BDP, realan rast u % 5,3 4,3 2,5 9,3 5,4 3,6 5,4 3,8Inflacija, kraj perioda 40,7 14,8 7,8 13,7 17,7 6,6 10,1 6,8Deficit tekućeg raчuna, % BDP 2,2 -4,2 -7,8 -13,8 -8,8 -10,1 -17,7 -

21,6Strane direktne investicije, % BDP 1,4 3,1 6,9 4,1 6,2 14,3 6,4 5,6

Rezerve NBS, mlrd EUR 1,33 2,21 2,85 3,13 4,95 9,04 9,66 8,19

161

Fiskalni deficit, % BDP -0,5 -2,6 -2,7 0,7 1,1 -1,6 -2,0 -2,6Javni dug, % BDP 104,8 71,9 63,7 50,9 50,6 40,1 31,8 26,9Spoljni dug, % BDP 85,5 58,7 55,9 49,8 60,1 60,9 60,2 64,6Izvor: RZR, RZS, NBS

U drugoj godini tranzicije (2002) održana je makroekonomska stabilnost i privredni rast (4,3%). Inflacija je svedena na 14,8%. Učešće spoljnog duga u BDP se smanjuje sa 85,5% iz 2001. godine na 58,7%. Devizne rezerve su u ovoj godini porasle sa 1,33 mlrd. evra iz 2001. godine na 2,21 mlrd. evra, što je omogućilo održavanje stabilnosti kursa dinara na bazi uravnoteženog odnosa ukupne ponude i tražnje za devizama.

Smanjivanje inflacije i uspostavljanje stabilnosti deviznog kursa bili su rezultat stabilne fiskalne i monetarne politike. Stabilnosti i rastu privrede doprinele su i strukturne reforme u realnom i bankarskom sektoru. Intenziviranje procesa privatizacije u realnom i bankarskom sistemu bio je veliki zaokret u pravcu izgradnje zdravog i stabilnog bankarskog i realnog sektora.

Ekonomske reforme su često zaustavljane u proteklom tranzicionom periodu, a to se upravo desilo u 2003. godini, kada dolazi do skromnijih ekonomskih rezultata i ostvarivanja stope rasta BDP od 2,5%. Strukturne reforme su i u ovoj godini bile usmerene u pravcu održavanja cenovne i valutne stabilnosti i jačanja tržišne privrede, ali su u odnosu na 2001. i 2002. godinu usporene kao posledica dramatičnih unutrašnjih političkih zbivanja izazvanih ubistvom premijera Vlade Republike Srbije.

Uprkos usporavanju ekonomskog rasta, u 2003. godini ipak dolazi do određenih pozitivnih ekonomskih kretanja. Ona se ogledaju u daljem snižavanju stope inflacije, koja u ovoj godini beleži jednocifrenu vrednost (7,8%), jačanju deviznih rezervi (2,85 mlrd evra), blagom porastu proizvodnje i izvoza i značajnom rastu stranih direktnih investicija (6,9% BDP). Međutim, takve rezultate pratio je visok fiskalni deficit, hronično visok deficit tekućeg platnog bilansa i visoka stopa nezaposlenosti.

Međunarodne finansijske organizacije i u 2003. godini su značajno podržavale ekonomske reforme u našoj zemlji. MMF je na bazi trogodišnjeg produženog sporazuma, nakon preispitivanja i pozitivne ocene ekonomske politike, odobrio značajnu finansijsku podršku od oko 440 miliona USD. Evropska komisija je pružila značajnu makrofinansijsku pomoć. Svetska banka je odobrila značajne kredite po IDA uslovima. Svetska banka je u 2003. godini odobrila kredite za strukturno prilagođavanje u ukupnom iznosu od 150 miliona USD kao podršku privatizaciji i razvoju finansijskog sektora, podršku razvoja zdravstva i obrazovanja i podršku socijalnim programima. Evropska

162

investiciona banka je finansijski podržala projekte razvoja elektroprivrede, transporta i malih i srednjih preduzeća u iznosu od 162 miliona evra.28

U 2004. godini ostvarena je veoma visoka stopa rasta BDP od 9,3%, ali i ubrzanje inflacije od 13,7%, kao i naglo uvećanje spoljnotrgovinskog deficita, deficita tekućeg računa i fiskalnog deficita.

Prema raspoloživim podacima o kretanju ključnih makroekonomskih indikatora u 2005. godini, možemo primetiti da je došlo do usporavanja ekonomske aktivnosti u odnosu na prethodnu godinu. Stopa rasta bruto domaćeg proizvoda se krajem 2005. godine zadržala na 5,4%. Istovremeno je došlo i do rastuće inflacije koja je u ovoj godini iznosila 17,7%. Kao pozitivna dešavanja u ovoj godini ističemo rast stranih direktnih investicija, izvoza srpske privrede i ostvareni budžetski suficit.

U 2006. godini ostvareni su pozitivni rezultati u pogledu privrednog rasta, smanjivanja inflacije, rasta izvoza, poboljšanja efikasnosti privrede, rasta finansijskog sektora, priliva stranih direktnih investicija i rasta deviznih rezervi. Sa druge strane, zadržan je visok spoljnotrgovinski deficit, kao i nezaposlenost na visokom nivou, visoka apresijacija dinara, rast javne potrošnje i rast zarada iznad rasta produktivnosti. Stopa rasta bruto domaćeg proizvoda u 2006. godini iznosila je 3,6%. Fizički obim ukupne industrijske proizvodnje zabeležio je rast od 4,7%. Najveći doprinos ovakvom rastu dala je prerađivačka industrija, kao najznačajniji sektor ukupne industrijske proizvodnje (učešće u ukupnoj industrijskoj proizvodnji 75,4%), rastom od 5,3%.

Monetarna politika je u 2006. godini zadržala restriktivni karakter. Ostvarena je dalja liberalizacija deviznog tržišta, smanjenjem direktnih intervencija Narodne banke i formiranjem kursa dinara u zavisnosti od odnosa ponude i tražnje deviza na deviznom tržištu. U ovoj godini je ostvarena i visoka pokrivenost novčane mase ukupnim deviznim rezervama kao i deviznim rezervama NBS.

Budžetski suficit u 2006. godini iznosio je 30,3 mlrd. dinara i veći je za 3,5 mlrd. od budžetskog suficita ostvarenog u 2005. godini. Ukupna spoljnotrgovinska robna razmena je u ovoj godini iznosila 19,6 mlrd. USD, što je više za 31,2% u odnosu na prethodnu godinu. Izvoz robe je povećan za 43,4 %, a uvoz za 25,9%. Spoljnotrgovinski deficit je iznosio 6,7 mlrd. USD i veći je za 12,8% u odnosu 2005. godinu. Pokrivenost uvoza izvozom je 48,8%, što je u odnosu na prethodnu godinu, povećanje za 6%. U 2006. godini došlo je do rasta spoljnog duga. Devizne rezerve su takođe zabeležile nagli rast. One su u 2005. iznosile 4,95 mlrd. eura, a u 2006. čak 9,04 mlrd. eura.

2 8 Rosić I., Veselinović P., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Kragujevac, 2006., str. 240-241.

163

Osnovne karakteristike makroekonomskih kretanja u 2007. godini su: rast bruto domaćeg proizvoda (5,4%), rast izvoza, uvoza, povećanje prosečnih zarada, kretanje inflacije nešto iznad projektovanih okvira (10,1%), visok spoljno-trgovinski deficit.

Fizički obim ukupne industrijske proizvodnje u 2007. godini zabeležio je rast od 3,7%. Najveći doprinos rastu ukupne industrijske aktivnosti dala je prerađivačka industrija. Rast je zabeležen u sektoru proizvodnje i distribucije električne energije, vode i gasa 2,8%, dok je minimalan pad ostvaren u sektoru vađenja ruda i kamena 0,6%. Produktivnost rada u ukupnoj industriji u 2007. godini povećana je za 12,9%, a u prerađivačkoj industriji za 15,7%. Porast produktivnosti rada je većim delom posledica smanjenja zaposlenosti u ukupnoj prerađivačkoj industriji.

Monetarna politika je u toku 2007. godine zadržala restriktivan karakter. U 2007. godini nastavljena je tendencija visokog rasta izvoza i uvoza, rasta ukupnog spoljnog duga i deviznih rezervi zemlje. Ukupna spoljnotrgovinska robna razmena u 2007. godini iznosila je 27,2 milijardi USD, što je više za 38,6% u odnosu na isti period prethodne godine. Izvoz roba povećan je za 37,3%, a uvoz za 39,9%. Ostvaren je visok spoljnotrgovinski deficit od 9,5 milijardi USD, koji je veći za 41,2% u odnosu na 2006. godinu.

U 2008. godini ostvaren je realni rast bruto domaćeg proizvoda od 3,8%, s tim što je u ovoj godini zbog nastanka svetske finansijske krize privredni rast usporen u drugoj polovini godine. Dakle, prelom ekonomskih trendova u Srbiji započet je u drugoj polovini 2008. godine, kao posledica prelivanja negativnih efekata globalne ekonomske i finansijske krize na privredu i finansije Srbije. Kriza je nakon relativno visokih stopa privrednog rasta ostvarenih u periodu 2001-2008. godine, uslovila usporavanje i opadanje privredne aktivnosti i spoljnotrgovinske razmene. To je rezultat pada inostrane i domaće tražnje i smanjenja kapitalnih priliva iz inostranstva zbog pojačane opreznosti investitora i pogoršanja uslova na svetskim finansijskim tržištima.

1.3. Globalna ocena privrednih kretanja i makroekonomske politike u periodu od 2001-2008. godine

Srbija je u prvih osam godina zakasnele tranzicije, ekonomskom politikom i institucionalnim reformama unapredila sistem i poboljšala makroekonomske performanse. Ostvaren je relativno brz privredni rast uz poboljšanje životnog standarda stanovništva.

164

Ključni makroekonomski rezultati Srbije u tranzicionom periodu od 2001. do 2008. jesu:29

- relativno brz rast bruto domaćeg proizvoda po stopi od 5,4% prosečno godišnje;

- relativna makroekonomska stabilnost merena rastom cena na malo u proseku od 14,8% godišnje;

- prosečni godišnji realni rast investicija po stopi oko 7% i povećanje učešća fiksnih investicija u BDP sa 10,6% u 2001. na 21,7% u 2008. godini;

- relativno visok rast izvoza robe po stopi od 20,2% prosečno godišnje i povećanje učešća izvoza robe u BDP sa 15,7% u 2001. na 22,1% u 2008. godini;

- relativno visok kumulativni neto priliv direktnih stranih investicija od 10,9 mlrd evra;

- značajan kumulativni rast deviznih rezervi koje su na kraju 2008. iznosile 9,2 mlrd evra;

- značajan kumulativni rast devizne štednje koja je na kraju 2008. iznosila 4,8 mlrd evra;

- konsolidacija javnih finansija Republike uz visoko učešće javnih prihoda u BDP od 42,0%, javnih rashoda od 44,6% i fiskalnog deficita od 2,6% BDP na kraju 2008. na nivou konsolidovanog sektora države;

- smanjenje učešća javnog duga Republike u BDP sa 102,2% u 2001. na 29,8% u 2008. godini.

Pozitivne makroekonomske rezultate pratile su unutrašnja i spoljna makroekonomska neravnoteža i drugi strukturni problemi nasleđeni iz prethodnog perioda i ispoljeni u osmogodišnjem periodu tranzicije u prvoj dekadi ovog veka, a posebno:

- visoki obim i nepovoljna struktura državne potrošnje; - visok nivo inflacije i prusustvo jakih inflatornih očekivanja; - visok deficit u robnoj razmeni i visok deficit tekućeg računa; - visoka stopa nezaposlenosti; - brži realni rast prosečne neto zarade (13,9% prosečno godišnje) od

realnog rasta BDP (5,4% prosečno godišnje) i rasta produktivnosti (6,1% prosečno godišnje).

29 Podaci o makro-ekonomskim kretanjima u periodu 2001-2008. godina preuzeti su iz: Bošnjak M., Rezultati i izazovi ekonomskih reformi u Srbiji u tranziciji u periodu 2001-2008 godina, Ministarstvo finansija Srbije, Beograd, 2011.

165

Društveno-ekonomski napredak Srbije u posmatranom periodu rezultat je sprovedenih institucionalnih reformi i preduzetih mera ekonomske i socijalne politike. Srbija je sprovela prvu fazu ekonomskih reformi u skladu sa celovito formulisanom strategijom privrednog razvoja, strategijom restrukturiranja bankarskog sektora, odabranim modelom privatizacije društvenog kapitala i strategijom privlačenja stranih investicija. Na osnovu ovih reformi, Srbija je jačala privatni sektor koji je postaje nosilac ubrzavanja privrednog rasta, kontinuiranog uvećavanja produktivnosti, povećavanja izvoza i podizanja standarda stanovništva. Bankarski sektor je u posmatranom periodu ostvarivao brzi rast svojih performansi, a privatni sektor privrede najzad je postao rentabilan i ostvario neto finansijski dobitak u 2006. (108 mlrd dinara) i u 2007. (53,5 mlrd dinara). Međutim, posmatrano u celini, privreda Srbije se još uvek nalazila u fazi nadoknađivanja dubokog pada BDP nastalog početkom krajem devedesetih godina 20. veka. Srbija se 2008. nalazila na oko 80% BDP i na oko 50% industrijske proizvodnje iz 1990. godine.

U posmatranom osmogodišnjem tranzicionom periodu došlo je do značajnog poboljšanja životnog standarda stanovništva. BDP per capita je povećan sa 1.700 evra u 2001. na 4.546 evra u 2008. godini, zahvaljujući visokom realnom rastu BDP, ali i efektu aprecijacije dinara prema evru. Povećanje životnog standarda stanovništva u periodu 2001-2008. bilo je rezultat dinamičnog rasta zarada i penzija. Koristi ekonomskog rasta prenosili su se na stanovništvo kroz rast zarada, a ne kroz rast zaposlenosti. Zarade su u tom periodu uvećane za oko četiri puta i u 2008. dostigle nivo od oko 400 EUR (prosečna neto zarada u EU-27 oko 1.300 EUR).

Na bazi brzog rasta realnih zarada, penzija i socijalnih transfera smanjeno je siromaštvo u Srbiji sa oko 11% stanovništva u 2001. na oko 7% u 2008. godini. Pri tome, nije došlo do smanjivanja regionalnih razlika, tako da je najsiromašnije stanovništvo pretežno locirano u ruralnim nerazvijenim područjima Srbije.

Visoke stope rasta bruto domaćeg proizvoda koje su ostvarene u prvih osam godina 21. veka, prvenstveno su bile bazirane na rastu domaće potrošnje, odnosno tražnje. Međutim, može se primetiti da se privredni rast u analiziranom periodu u određenoj meri temeljio i na faktorima na strani ponude (investicije, konkurentnost i produktivnost), kao rezultat privatizacije i sprovedenih strukturnih reformi. Doprinos produktivnosti privrednom rastu bio je značajan, što pokazuje prosečna godišnja stopa rasta produktivnosti u periodu 2001-2008. od 6,1%.

Relativno visoka prosečna stopa rasta BDP u periodu 2001-2008. godine (5,4%), ipak ne odslikava u potpunosti realno stanje privredne aktivnosti

166

Srbije. Naime, zbog izuzetno niske baze iz godina koje prethode tranzicionom periodu, stvoren je izvestan privid snažnog ekonomskog rasta, tako da se rast BDP može posmatrati kao predimenzioniran. Radi postizanja konkurentosti srpske privrede nužno je bilo ostvariti znatno više stope rasta BDP.

Visok privredni rast, kao glavni pokazatelj ekonomskog uspeha u ovom periodu, postignut je uz rastući fiskalni i spoljnotrgovinski deficit, visok nivo inflacije, nisku domaću štednju i visok nivo javne potrošnje i spoljnog duga, što govori o prisustvu makroekonomskih neravnoteža i rizika nakon osam godina tranzicije. Rizici o kojima govorimo nastali su prvenstveno zbog neizgrađenosti institucija i visoke javne potrošnje, sporog procesa približavanja Srbije EU nedovoljnog priliva stranih direktnih investicija.

Privredni rast pratila je ne samo unutrašnja, već i spoljna makroekonomska neravnoteža. Deficiti spoljnotrgovinskog i tekućeg računa platnog bilansa imali su visok nivo, uprkos brzom rastu izvoza. Oni su bili posledica snažnog rasta uvoza zasnovanog na rastu domaće tražnje zbog velikog povećanja zarada i javne potrošnje i snažne kreditne aktivnosti banaka. Spoljnotrgovinski deficit se održavao na visokom nivou (19,9% BDP u 2001. i 22,9% BDP u 2007), dok je deficit tekućih transakcija povećan sa 7,6% BDP u 2001. na 21,6% BDP u 2008.).

Lična i državna potrošnja u prvih osam godina tranzicije generisale su rast BDP, dok je porast investicija i izvoza bio nedovoljan za brži privredni rast i povećanje zaposlenosti.30 Privredni rast praćen je rastom spoljnotrgovinskog deficita, relativno visokom inflacijom i rastom nezaposlenosti, prvenstveno zbog strukturnih problema vezanih za neefikasnost državnih i društvenih preduzeća.

Ekspanzija domaće tražnje na kojoj se zasnivao privredni rast u posmatranom periodu, bila je finansirana i podsticana visokim prilivima kapitala iz inostranstva. Rast tražnje nije bio praćen odgovarajućom ekspanzijom proizvodnje, pre svega u sektorima iz razmenjivog dela privrede (poput prerađivačke industrije). Dakle jedna od suštinskih tranzicionih karakteristika srpske privrede u periodu od 2001-2008. godine bio je nesklad između proizvodnje i potrošnje, odnosno konstantno viši nivo agregatne potrošnje od nivoa nacionalne proizvodnje (oko 20%). Posledice ovog nesklada

30 Rast domaće tražnje (7,5% godišnje) i potrošnje (7,3%) tokom proteklog dela prve decenije ovog veka (zaključno sa 2008., u kojoj je izbila kriza) bio je znatno brži od rasta BDP-a (5,4% godišnje), tako da je tokom poslednje dve godine (2007. i 2008.) vrednost unutrašnje tražnje premašivala vrednost bruto domaćeg proizvoda za preko 23%. Oko 19% ukupne domaće tražnje zadovoljavano je viškom uvoza nad izvozom, tj. eficitom robe i usluga, koji je rastao po 10,9% godišnje.

167

ogledale su se u rastu spoljnotrgovinskog deficita i deficita tekućeg računa platnog bilansa.

Prethodna analiza pozitivnih i negativnih strana makroekonomske politike vođene u periodu od 2000-2008. godine, navodi nas na zaključak da bi učinci ekonomske politike i institucionalnih reformi bili veći da se pojedine mere ekonomske politike nisu prilagođavale populističkim ciljevima i da se pojedine strukturne reforme nisu zaustavljale. U tom pogledu, precenjen devizni kurs omogućio je obiman uvoz robe široke potrošnje i veći životni standard, velika izdvajanja za javnu potrošnju omogućavala su rast plata iznad rasta produktivnosti, kašnjenje u donošenju stečajnog zakonodavstva i usporen stečajni postupak omogućavali su zadržavanje neefikasnih preduzeća i očuvanje neproduktivnih radnih mesta.

Smanjenje konkurentnosti privrede i izvoza i rast uvoza i deficita tekućeg računa, bili su direktna posledica deviznog kursa koji nije formiran dominantno na bazi tržišnih zakona i nije slobodno fluktuirao. NBS je intervenisala na deviznom tržištu svaki put kad je procenila da je ugrožena finansijska stabilnost tržišta. U uslovima ekspanzivne fiskalne politike i umereno restriktivne monetarne politike devizni kurs nije bio realan. Snažna precenjenost dinara u većem delu posmatranog perioda delovala je istovremeno na smanjenje inflacije i na smanjenje konkurentnosti privrede i izvoza i na rast uvoza i deficita tekućeg računa.

Nedoslednost u sprovođenju institucionalnih reformi i sklonost ka populističkim potezima u vođenju ekonomske politike u posmatranom tranzicionom periodu, usporavali su privredni rast i uticali su na povećanje makreoekonomskih neravnoteža. Iako je ostvarila visoke stope rasta u prvih osam godina zakasnele tranzicije, privreda Srbije je ranjiva na srednji i dugi rok zbog nastalih makroekonomskih neravnoteža koje se ispoljavaju u rastu fiskalnog deficita, rastu deficita tekućeg računa, niskoj domaćoj štednji i rastu spoljnog duga. Povećanje nivoa spoljnog deficita, javne potrošnje, aprecijacija kursa i vođenje populističke ekonomske politike ugrožavali su makroekonomsku stabilnost i otežavali dolazak investitora u Srbiju, čija ulaganja mogu predstavljati osnovu rasta zaposlenosti i smanjenja spoljnotrgovinskog deficita naše zemlje u budućnosti.

Čvrsta monetarna i fiskalna politika koje će doprinositi snižavanju inflatornih očekivanja i ubrzane strukturne promene neophodni su uslovi za rešavanje problema fiskalne neravnoteže, deficita tekućeg računa i visoke nezaposlenosti. Restriktivna monetarna politika i fiskalno prilagođavanje na prihodnoj i rashodnoj strani neophodni su u uslovima smanjenih privatizacionih

168

priliva i pogoršavanja uslova zaduživanja na domaćem i svetskom finansijskom tržištu. Potrebno je učiniti napore u pravcu smanjivanja javne potrošnje, pre svega tekućih rashoda, a potom i uvođenja konkurencije u javni sektor, gde god je to moguće. Istovremeno sa ovim promenama, neophodno je i da se intenzivira privlačenje stranih direktnih investicija kroz povoljan privredni ambijent i obezbedi kontrola rasta zarada u celom javnom sektoru, obezbedi formiranje realnog kursa dinara i preduzme niz mera koje su predviđenim strateškim opredeljenjima razvoja privrede u budućnosti.

Dugoročno gledano, održiv privredni rast podrazumeva završetak reformi, smanjivanje javne potrošnje, privatizaciju javnih preduzeća, privlačenje stranih direktnih investicija, ubrzanje procesa stabilizacije i pridruživanja EU.

2. MAKROEKONOMSKA KRETANJA U SRBIJI U SVETLU UTICAJA GLOBALNE EKONOMSKE KRIZE

Globalna finansijska i ekonomska kriza je nastala u SAD i proširila se na ceo svet. Ova kriza je prvenstveno izazvana kolapsom tržišta nekretnina i zahvatila je ceo finansijski, a zatim i realni sektor razvijenih zemalja i zemalja u razvoju.

U Republici Srbiji je nakon nastanka globalne ekonomske krize došlo do opadanja nivoa ekonomskih aktivnosti, povećane nelikvidnosti privrede, pada bruto domaćeg proizvoda, industrijske proizvodnje, izvoza i uvoza, pada zaposlenosti i rasta nezaposlenosti, pada primanja i kupovne snage stanovništva i porasta siromaštva.

Globalna finansijska i ekonomska kriza se inicijalno ispoljila na privredu Srbije preko nelikvidnosti na svetskom finansijskom tržištu i preko privremenog rasta kamatnih stopa, što je izazvalo usporavanje inostranog finansiranja i smanjenje domaće tražnje, kao i rast domaćih kamatnih stopa i usporavanje privredne aktivnosti. Na finansijskom tržištu Srbije u 2009. godini zabeleženo je smanjenje vrednosti prometa i aktivnosti stranih investitora. Vrednost prometa na Beogradskoj berzi u 2009. godini iznosila je 41,8 mlrd. dinara i bila je manja je za 41,9% u odnosu na vrednost prometa u 2008. godini.

Posledica krize je i umanjeno prekogranično investiranje. Pogoršani globalni finansijski uslovi uticali su na pad priliva direktnih stranih investicija i otežavali su zaduživanje u inostranstvu zbog rasta premije na rizik zemlje. Zbog značajnog smanjenja priliva inostranog kapitala, usporavanja kreditne

169

aktivnosti i značajnog usporavanja rasta zarada, došlo je do pada domaće tražnje.

Posle jednog dužeg perioda ostvarivanja relativno visokih stopa privrednog rasta, sa izbijanjem globalne ekonomske krize u Srbiji dolazi do preloma dotadašnjih ekonomskih trendova. Na prelom makroekonomskih trendova prvenstveno su uticali odlagani i nagomilani tranzicioni problemi, a dodatno i pad agregatne tražnje, smanjenje priliva stranog kapitala i povećanje nelikvidnosti u uslovima globalne ekonomske krize i recesije.31 Negativni efekti globalne ekonomske i finansijske krize na privredu Srbije doveli su do umanjenja ekonomskih rezultata ostvarenih u periodu 2001-2008. godine. Panika na svetskom finansijskom tržištu počela je da se odražava i na realan sektor ekonomije, a negativne posledice krize Srbija je počela da oseća tako što se suočila sa osetnim padom nivoa privrednih aktivnosti.

Tabela 2.2. Makroekonomski pokazatelji u svetlu globalne finansijske i ekonomske krize

2008 2009 2010

BDP, mlrd EUR 32,7 28,9 28,6BDP; realan rast u % 3,8 -3,5 1,8Inflacija, kraj perioda 6,8 6,6 10,3Deficit tekućeg računa -21,6 -7,2 -7,3Strane direktne investicije, %BDP 5,6 4,8 3,0Rezerve NBS, mlrd EUR 8,19 10,6 10,0Fiskalni deficit -2,6 -4,5 -4,6Javni dug, %BDP 26,3 32,9 41,4Spoljni dug, %BDP 64,6 77,9 83,5

Izvor: RSZ, NBS, MF

Posle dinamičnog privrednog rasta u periodu 2001-2008., pod nepovoljnim uticajem globalne finansijske i ekonomske krize, bruto domaći proizvod u 2009. godini beleži pad od -3,5%. Pad domaće i svetske tražnje, usporavanje kreditne aktivnosti i stranih direktnih investicija, uticali su na smanjenje bruto domaćeg proizvoda. U ovoj godini dolazi i do drastičnog pada investicija (-23%).

Pad agregatne tražnje uticao je na smanjenje spoljnotrgovinske razmene, posebno uvoza (pad uvoza roba 30% i izvoza roba 20%), što je rezultiralo

31 Bošnjak M., Globalna finansijska i ekonomska kriza i njen uticaj na privredu i finansije Srbije, Ministarstvo finansija Srbije.

170

poboljšanjem tekućeg računa bilansa plaćanja. Deficit se sa 7,0 mlrd. EUR u 2008. smanjio na 2,1 mlrd. EUR u 2009. godini (sa 21,6% na 7,2% BDP).32

U 2009. dolazi do značajnog pada nivoa ekonomskih aktivnosti, prevashodno u sektoru industrije (-11,5%), građevinarstva (-19,7%) i trgovine (-7,5%), dok su ostali sektori usluga zadržali trend rasta iz prethodnog perioda. Najveći uticaj na pad industrijske proizvodnje imala je prerađivačka industrija, u kojoj je proizvodnja bila za 15,8% manja nego u 2008. godini, pre svega zbog smanjenja izvozne tražnje. U okviru prerađivačkog sektora odlučujući uticaj imao je pad proizvodnje nameštaja, osnovnih metala, hemikalija i hemijskih proizvoda i prehrambenih proizvoda, koja ima najveći udeo u ukupnoj industrijskoj proizvodnji. Pad industrijske proizvodnje za posledicu je imao smanjenje broja zaposlenih u industriji. U 2009. godini bilo je za 10,1% manje zaposlenih u industriji nego u 2008. godini.

U građevinarstvu je pad nivoa građevinskih aktivnosti uglavnom bio posledica pada domaće tražnje i pooštravanja uslova kreditiranja. Uticaj globalne finansijske i ekonomske krize na ovu oblast je bio veliki, tako da je vrednost izvedenih građevinskih radova izvođača iz Republike Srbije u 2009. godini u odnosu na 2008. godinu, osetno smanjena. Smanjenje vrednosti izvedenih radova je bilo praćeno smanjenjem broja zaposlenih radnika na gradilištima za 17,7% u periodu januar-septembar 2009. godine u odnosu na uporedivi period 2008. godine.

Poljoprivreda, kao veoma autonoman sektor sa stanovišta uticaja ekonomske krize, zabeležila je mali pozitivan rast u 2009. Povećanje proizvodnje u poljoprivredi doprinelo je stabilizaciji cena poljoprivrednih proizvoda u maloprodaji koje su, uz sezonske fluktuacije, na kraju godine zabeležile pad od 1%, što je u određenoj meri doprinelo usporavanju inflacije u 2009. godini.

U 2009. godini došlo je i do smanjenja prosečnog broja zaposlenih u privredi za 2,2%, a realna prosečna neto zarada je povećana za 0,2%. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku ukupan broj zaposlenih u 2009. godini iznosio je u proseku 1.889.085 lica i za 5,5% je niži u odnosu na prosečan broj zaposlenih u 2008. godini. Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, na kraju 2009. godine registrovano je 812.350 lica koja traže posao, što je povećanje za 2,3% u odnosu na broj lica koja su tražila zaposlenje na kraju prethodne godine.

Javni dug Republike Srbije na kraju 2009. godine iznosio je 9,8 mlrd. evra i povećan je za 1,1 mlrd. evra u odnosu na kraj 2008. godine. Porast javnog duga prvenstveno je rezultat zaduživanja države na domaćem novčanom

3 2 Podaci preuzeti iz: Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije od 2011. do 2020. godine.

171

tržištu. Valutna struktura duga je u posmatranoj godini bila nepovoljna, s obzirom na to da je svega 12,8% javnog duga bilo u dinarima. Nivo deviznih rezervi NBS na kraju 2009. godine je bio zadovoljavajući. Jačanju deviznih rezervi je u značajnoj meri doprinelo povlačenju 1,14 mlrd. evra u okviru stand-by aranžmana s MMF od ukupno odobrenih 2,8 mlrd. evra. Devizne rezerve NBS u 2009. godini su povećane za preko 2 mlrd. evra i na kraju su iznosile 10,6 mlrd. evra.

U drugoj polovini 2009. godine i tokom 2010. godine privredna aktivnost u Srbiji se stabilizovala pod uticajem brojnih podsticajnih mera. S obzirom da su investicije u osnovna sredstva u 2010. godini ostvarile blagi rast od oko 1% u odnosu na prethodnu godinu, kao i lična potrošnja (rast od 0,5%), a javna potrošnja zabeležila umereniji pad, ukupna domaća tražnja je ostvarila blagi rast.

Nakon recesionih privrednih kretanja koja su obeležila privrednu scenu naše zemlje u 2009. godini, u 2010. je došlo do oživljavanja privrednih tokova i rasta BDP od 1,8%.33 U 2010. godini dolazi do blagog oporavka privrednih aktivnosti u Srbiji, ali taj oporavak nije bio dovoljan da se privreda vrati na nivo iz 2008. godine. Umereni oporavak privrede pratio je nastavak rasta nezaposlenosti, što se nepovoljno odrazilo na fiskalnu poziciju Srbije. U porastu je bila i nesolventnost preduzeća uz problem naplate potraživanja, a na tržištu rada su sužene mogućnosti zapošljavanja i povećanja zarada, što je generisalo rast siromaštva. Usled toga preduzeća i stanovništvo su znatno smanjili potrošnju u skladu sa smanjenim prihodima, što se odražavalo na smanjenje tražnje za kreditima i smanjenje uvoza.34

Značajan rast izvoza robe najviše je doprineo rastu BDP. Izvoz robe je u 2010. znatno brže rastao od uvoza (24,0% i 9,7% respektivno), što je doprinelo smanjenju spoljnotrgovinskog deficita. Deficit tekućeg računa platnog bilansa u BDP u 2010. u odnosu na 2009. neznatno je smanjen (za 0,1%). Pokrivenost uvoza izvozom, kao jedan od bitnih pokazatelja kvaliteta spoljnotrgovinske aktivnosti zemlje, počinje da raste. U 2010. godini ostvarena je pokrivenost uvoza izvozom od 58,6%.

Nakon oštrog pada investicija u prethodnoj godini, u 2010. godini dolazi do veoma skromnog rasta investicija od oko 1,0%. Nedovoljno učešće investicija u strukturi BDP i dalje ostaje jedno od osnovnih negativnih obeležja nacionalne privrede.

33 Podaci o privrednim kretanjima u 2010. godini preuzeti su iz: Izveštaj o razvoju Srbije 2010., Ministarstvo finansija Srbije, Beograd, 2011.34 Bošnjak M., Analiza makroekonomskih i fiskalnih kretanja u 2010. godini, Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd, 2011., str. 4.

172

Sektor industrije u 2010. godini takođe beleži oporavak, dok se sektor građevinarstva najsporije oporavljao od efekata svetske ekonomske krize. Sektor trgovine, kao sektor usluga sa najizraženijim padom bruto dodate vrednosti u 2009. godini, beleži kontinuiran oporavak u 2010., a posebno u drugoj polovini ove godine.

Inflacija je u 2010. godini iznosila 10,3%. Rast cena je bio rezultat povećanja cena hrane, efekata deprecijacije dinara na baznu inflaciju i rasta inflatornih pritisaka. Bazna inflacija zabeležila je rast od 8,8%. Rast regulisanih cena iznosio je 12,0%, a rast cena poljoprivrednih proizvoda 17,4%.

Na tržištu rada, prema podacima RZS, u 2010. godini zabeleženo je smanjenje prosečnog ukupnog broja zaposlenih za 4,9%, a kod pravnih lica za 2,9%, kao i realni rast ukupne prosečne neto zarade od 0,7%, u odnosu na 2009. godinu. Prema podacima NSZ, u 2010. godini u odnosu na prethodnu godinu smanjen je broj aktivno nezaposlenih lica za 0,1%.

Konsolidovani javni prihodi u 2010. godini su realno povećani za 0,2%, a konsolidovani javni rashodi su realno povećani za 0,7%, u odnosu na 2009. godinu. Konsolidovani fiskalni deficit iznosio je 136,5 mlrd dinara, što čini 4,4% BDP. Ukupni javni dug Republike na kraju 2010. godine iznosio je 12,7mlrd evra, što čini 41,4% BDP.35

Glavni indikatori izlaska iz ekonomske krize jesu realni rast BDP, rast zaposlenosti, rast dohodaka i potrošnje stanovništva. BDP je u 2010. realno povećan po niskoj stopi i to nije bio pouzdan znak izlaska iz krize. Recesija je savladana kada se ostvari solidan realni rast BDP u dužem vremenskom intervalu i kad se zaustavi trend rasta nezaposlenosti i siromaštva. Ako BDP malo poraste, a istovremeno se povećava nezaposlenost i smanjuju dohoci i potrošnja, privreda ostaje u recesiji. To je slučaj sa privredom Srbije. BDP je u 2010. realno veći u odnosu na prethodni period, ali je potrošnja stanovništva u 2010. realno pala, a stopa nezaposlenosti se povećala.36

U 2011. godini u Srbiji dolazi do postepenog oživljavanja ekonomskog rasta. Privredna aktivnost Srbije tokom 2011. godine je ostvarila stopu rasta od oko 2,2%, što je umereni napredak u odnosu na prethodni period krize.37 Na ostvarenu stopu rasta, sa strane upotrebe BDP, najviše je uticao rast investicija (od oko 11,0%) i rast izvoza (od oko 17%). U 2011. godini je došlo do nešto

35 Studija "Analiza makroekonomskih i fiskalnih kretanja u 2010. godini" , Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd, 2011., str. 5.36 Bošnjak M., Globalna ekonomska i finansijska kriza i njen uticaj na privredu i finansije Srbije, Ministarstvo finansija Srbije, Beogard, 2011., str.102.37 Podaci o makroekonomskim kretanjima preuzeti su iz: Jesenja analiza privrednih kretanja 2011., Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd, 2011.

173

dinamičnijeg rasta investicija, nakon drastičnog pada u 2009. godini (-23%) i gotovo neprimetnog rasta tokom 2010. (1%).

Vlada Republike Srbije predstavila je decembra 2010. godine Novi model ekonomskog rasta i razvoja Srbije, koji se zasniva na isticanju uloge investicija kao najvažnijeg faktora ekonomskog rasta u budućnosti. Model se zasniva na potrebi većeg učešća investicija u strukturi BDP. Jačanje investicionih aktivnosti postaje razvojni prioritet zemlje, s obzirom na veliku ulogu koju investicije imaju u obnavljanju i modernizaciji postojećih i stvaranju novih proizvodnih kapaciteta, čime se postiže viši nivo konkurentnosti privrede, povećava mogućnost izvoza, otvaraju nova radna mesta, itd.

Tokom 2011. godine učešće investicija u BDP (20,4%) se donekle povećalo na račun lične potrošnje, što predstavlja pozitivnu tendenciju sa stanovišta upotrebe BDP. Međutim, to ujedno govori da je došlo do pada životnog standarda stanovnika Srbije i da su negativne posledice ekonomske krize ostale veoma snažne.

Ukupna spoljnotrgovinska robna razmena u periodu januar-avgust 2011. godine u odnosu na isti period 2010, viša je za 17,1% i iznosila je 14,8 mlrd. EUR. Izvoz robe zabeležio je međugodišnji rast od 21,2% i iznosio je 5,6 mlrd. EUR. Uvoz robe bio je viši za 14,8% i iznosio je 9,2 mlrd. EUR, dok je deficit robne razmene bio viši za 6,2% (3,6 mlrd. EUR).

Značajan rast izvoza rezultat je porasta izvoza rude metala, osnovnih metala, poljoprivrednih proizvoda i proizvoda od gume i plastike, što je posledica rasta izvozne tražnje. Pokrivenost uvoza izvozom nastavlja da raste i u 2011. godini iznosi 60,4%. Najveća pokrivenost uvoza izvozom ostvarena je sa zemljama CEFTA sporazuma (193,1%).

Fizički obim industrijske proizvodnje u 2011. godini veći za 4,0%. Rast proizvodnje ostvaren je u sva tri industrijska sektora: rudarstvu, prerađivačkoj industriji i snabdevanju električnom energijom, gasom, parom i klimatizaciji 7,2%. Od sredine 2011. godine uočen je usporavajući trend rasta industrijske proizvodnje i bruto dodate vrednosti industrije koji je nastavljen i tokom drugog dela godine. Usporavanje rasta industrijske proizvodnje prvenstveno je posledica usporavanja rasta prerađivačke industrije, kao i pada domaće i inostrane tražnje i problema sa smederevskom železarom.

Građevinarstvo je sektor privrede koji je najviše pogođen svetskom ekonomskom i finansijskom krizom, zbog pada domaće tražnje, smanjenja investicija i pooštravanja uslova kreditiranja. Nakon velikih problema izazvanih krizom, tokom prva tri kvartala 2011. godine ovaj sektor uspeo je da zaustavi pad BDV iz ranijih godina i uđe u zonu pozitivnih stopa rasta. Vrednost

174

izvedenih građevinskih radova u periodu januar-jun 2011. godine porasla je za 13,7% u odnosu na isti period prethodne godine.

Poljoprivreda i prehrambena industrija su visoko rangirani sektori na listi prioriteta privrednog razvoja Srbije. Ovi sektori ostvaruju znatan devizni priliv od izvoza i u velikoj meri mogu da utiču na ublažavanje posledica svetske ekonomske krize. Sektor poljoprivrede, šumarstva i ribarstva u 2011. godini beleži blago povećanje od oko 1,0 %. U 2011. godini nastavljen je trend rasta obima usluga saobraćaja, započet početkom 2010. Zabeleženo je međugodišnje povećanje fizičkog obima usluga ukupnog saobraćaja za 12,1%.

Nezaposlenost ostaje ključni problem naše zemlje i u 2011 godini. U periodu januar-avgust 2011. nastavljena je tendencija daljeg pada ukupne zaposlenosti za 3,3% (60.771 lice). Zabeležen je veći pad broja privatnih preduzetnika i zaposlenih kod njih (11,2%) u odnosu na zaposlene u preduzećima, ustanovama i organizacijama (0,7%). Tendencija blagog povećanja broja nezaposlenih zabeležena je u periodu januar-avgust 2011. Nezaposlenih lica u prvih osam meseci 2011. bilo je za 0,5% više u odnosu na isti period 2010.

Kada su u pitanju evropske integracije Republike Srbije, 2011. godina je značajna po tome što je Evropska komisija 12. oktobra 2011.godine predložila da se Srbiji odobri status kandidata za prijem u Evropsku uniju. Odlukom evropskih lidera u Briselu Srbija je 1. marta 2012. godine dobila „zeleno“ svetlo za status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, što predstavlja znak ohrabrenja za Srbiju da preduzima dalje korake u ispunjavanju političkih i ekonomskih kriterijuma u procesu evrointegracija.

Dobijanjem statusa kandidata Srbija je ušla u novu fazu odnosa s EU, koja povećava mogućnosti za njen ekonomski napredak i prosperitet. Ne radi se samo o političkom procesu i integracijama, jer status kandidata donosi, pre svega, ekonomsku sigurnost. Srbija je dobijanjem statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji dobila određenu garanciju da je bezbedna za strana ulaganja, što omogućava dolazak novih investitora, povećanje broja radnih mesta, uz veće šanse za posao za sve ljude. Reč je o sigurnosti za strane kompanije, jer sa njom raste verovatnoća otvaranja novih radnih mesta, to je šansa i za sve privrednike, mala i srednja preduzeća, kao i poljoprivredu koja je veliki adut na tržištu Evropske unije.

3. KRETANJA NA TRŽIŠTU RADNE SNAGE (POSLE 2000. GODINE)

175

Jedan od najvažnijih ekonomskih i socijalnih problema sa kojim se privreda Srbije suočava od 2000. godine jeste visoka nezaposlenost. Tržište rada u Republici Srbiji karakteriše visoka nezaposlenost, nisko učešće zaposlenosti u sektoru privrede i nedovoljna mobilnost radne snage.38

Nezaposlenost ima veoma štetne ekonomske, socijalne i psihološke posledice, pa se stoga njoj posvećuje velika pažnja. Visoka nezaposlenost destabilizuje privredu, stvara socijalnu nesigurnost i ugrožava ekonomski razvoj. Sa ekonomske tačke gledišta, nezaposlenost za privredu predstavlja gubitak, jer deo stanovništva ne učestvuje u stvaranju nacionalnog dohotka i društvo gubi masu dobara i usluga koju bi oni proizveli. To dovodi do smanjenja kupovne moći nezaposlenih lica, ali i njihovih porodica. Kao posledica, dolazi do smanjenja agregatne tražnje, što dovodi do toga da i oni koji su zaposleni ne mogu da rade punim kapacitetom. Kada nezaposlenost raste, povećava se broj izdržavanih lica, pa se veći deo nacionalnog dohotka izdvaja za potrošnju, a ostaje sve manji deo za finansiranje razvojnih potreba privrede.

U Republici Srbiji je prisutna dugogodišnja tendencija opadanja broja zaposlenih i rasta broja nezaposlenih lica. Nezaposlenost u Srbiji je u velikoj meri posledica pada proizvodnje tokom 90-tih godina 20. veka i korišćenja tržišta rada za rešavanje socijalnih problema. Međutim, negativni trendovi pada zaposlenosti i rasta nezaposlenosti iz devedesetih godina dvadesetog veka, nastavljeni su i tokom prve decenije 21. veka, čak i u godinama najvećeg privrednog rasta. Uprkos tome što je ekonomski rast doveo do rasta zarada i penzija, broj zaposlenih u privredi Srbije se i dalje smanjivao. Pogoršanju osnovnih indikatora tržišta rada u Republici Srbiji doprinosili su i nepovoljni demografski trendovi. Kao posledica negativnog prirodnog priraštaja stanovništva, odnosno starenja stanovništva, stanovništvo radnog uzrasta se osetno smanjivalo.

Ukupan broj zaposlenih u periodu 2001-2008. smanjivao se po prosečnoj godišnjoj stopi od 0,6% - u preduzećima po stopi od 2,7%, dok je zaposlenost kod privatnih preduzetnika rasla po stopi od 7,9%. Dok se broj zaposlenih u preduzećima, ustanovama i organizacijama smanjivao, rastao je broj zaposlenih u privatnom sektoru (obuhvata privatne preduzetnike, lica koja samostalno obavljaju delatnost i zaposleni kod njih). Međutim, konstantan porast broja zaposlenih u privatnom sektoru nije bio dovoljan da apsorbuje celokupan višak radne snage iz preduzeća, ustanova i organizacija, koja je jednim delom odlazila na tržište rada i povećavala broj nezaposlenih lica.

38 Najveći deo podataka o kretanjima na tržištu rada u privredi Srbiji u periodu 2000-2010. godina, preuzet je iz: Izveštaj o razvoju Srbije 2010., Ministarstvo Republike Srbije, Beograd, str. 31-32.

176

Smanjenje zaposlenih u posmatranom periodu može se dobrim delom objasniti uticajem tranzicionog restrukturiranja koje je vodilo intenzivnom oslobađanju „viškova“ zaposlenih u privatizovanim firmama. Treba istaći i to da model ekonomskog rasta iz tog perioda zaposlenost nije tretirao kao bitan cilj društveno-ekonomskog razvoja. Problem velike nezaposlenosti, prenet iz predtranzicionog perioda, kasnije je još više izražen, kako zbog daljeg procesa svojinske transformacije i restrukturiranja preduzeća, tako i zbog nastale globalne ekonomske i finansijske krize.

Globalna ekonomska kriza je dodatno zaoštrila probleme na tržištu rada naše zemlje. Ukupan broj zaposlenih u 2009. godini u odnosu na 2008. godinu smanjen je za 5,5%. Broj zaposlenih u preduzećima, ustanovama, zadrugama i organizacijama smanjen je za 2,2%, a visok pad zabeležen je kod privatnih preduzetnika i zaposlenih kod njih za 13,8%. U 2010. godini nastavljena je tendencija daljeg pada zaposlenih i došli su do izražaja strukturni problemi privrede i društva. U ovoj godini nastavlja se trend smanjenja ukupnog broja zaposlenih za 4,9%, u preduzećima, ustanovama, zadrugama i organizacijama za 3,0%, a najveći pad zabeležen je kod privatnih preduzetnika i zaposlenih kod njih za 10,4%. Privatni sektor je nastavio da se prilagođava krizi smanjenjem broja zaposlenih, dok se javni sektor sa predviđenim smanjenjem zaposlenih u administraciji nije dovoljno prilagodio novonastalim makroekonomskim prilikama.

Najveće smanjenje zaposlenosti u 2010. godini je u prerađivačkoj industriji (28.039 lica), građevinarstvu, trgovini, poljoprivredi i saobraćaju. Rast zaposlenosti je bio prisutan u administrativnim i pomoćnim uslužnim delatnostima, obrazovanju, stručnim, naučnim, inovacionim i tehničkim delatnostima, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, poslovima s nekretninama, finansijskim delatnostima i delatnostima osiguranja i rudarstvu.

Stopa zaposlenosti u privredi Srbije je veoma niska. Ova stopa je smanjena je sa 50,4% u 2009. (što znači da je svaki drugi stanovnik radnog uzrasta bio zaposlen) na 47,2% u 2010. godini. Indikator stopa zaposlenosti pruža nam informacije o delu aktivnog stanovništva koje je ekonomski aktivno (zaposleno) i pokazuje nam stepen zaposlenosti jedne zemlje ili regiona.

Slika 2.1. Stopa zaposlenosti 2010.

177

0

10

20

30

40

50

60

70

80

EU-2

7

Bug

arsk

a

Češ

ka

Mađ

arsk

a

Poljs

ka

Rum

unija

Slov

enija

Slov

ačka

Hrv

atsk

a

Mak

edon

ija

Srbi

ja

Stope %

Izvor: RSZ (Anketa), Eurostat (Q3)

Ukupna stopa zaposlenosti, izražena kao procentualno učešće zaposlenih u aktivnom stanovništvu starosti od 15-64 godine, u anketom obuhvaćenim zemaljama, po podacima za 2010. godinu, kretala se u rasponu od najnižih 44,2% u Makedoniji do najviših čak 66,3% u Sloveniji. Srbija sa stopom zaposlenosti stanovništva radnog uzrasta od 47,2% u poređenju sa Evropskom unijom, pojedinim njenim članicama kao i zemljama u okruženju, je na niskom nivou (samo Madedonija ima nižu stopu zaposlenosti - 44,2%). U 27 zemalja Evropske unije, prosečna stopa zaposlenosti iznosi 64,6%. Niže stope zaposlenosti od 60% imaju: Hrvatska 54,1%, Mađarska 56,0%, Slovačka 59,2%.

Slična su kretanja i kada se posmatra stopa zaposlenosti muškaraca i žena. Učešće zaposlenih muškaraca u radno sposobnom stanovništvu u Srbiji, po podacima Ankete o radnoj snazi za 2010. godinu iznosi 54,4%. Niže učešće ima Makedonije (53,0%), najviše Češka (74,3%), a u EU-27 je 70,7%. Stopa zaposlenosti žena je niska i iznosi 40,1%. Makedonija ima nižu stopu (35,3%), najvišu Slovenija (62,0%), a u EU-27 je 58,5%. Ovi pokazatelji ukazuju na činjenicu da su žene u nepovoljnijem položaju od muškaraca - stopa zaposlenosti je znatno niža za žene.

Stopa zaposlenosti mladih (15-24 godine) od 15,1% je takođe niska u poređenju sa prosekom EU-27 od 35,2% (37,6% muškarci i 32,8% žene). Sa druge strane, stopa zaposlenosti starijih (55-64 godina) od 32,8% je ispod stope zaposlenosti iste kategorije stanovništva u drugim zemljama u tranziciji (u EU-27 je 46,6%).

Kada je reč o indikatoru tržišta rada koji se odnosi na učešće zaposlenih po sektorima, možemo primetiti da je najveći deo zaposlenih angažovan u

178

sektoru usluga. Sektorska struktura zaposlenih u 2010. godini ukazuje i na visoko učešće poljoprivrede i nisko učešće industrije u strukturi zaposlenih lica u privredi Srbije. Struktura zaposlenih u 2010. godini, prema sektorima je: usluge 58,5% (muško 53,1% i žensko 65,3%), industrija 19,3% (muško 23,4% i žensko13,8%) i poljoprivreda 22,2% (muško 23,2% i žensko 20,9%). Srbija ima niže učešće zaposlenih u sektoru usluga (58,5%) u poređenju sa Evropskom unijom i zemljama u okruženju. Iznad nivoa u Srbiji su: Poljska (66,3%), Slovenija (66,5%), Hrvatska (68,4%), Češka (69,3%), Bugarska (70,1%), Slovačka (72,3%) i Mađarska (73,2%). U 27 zemalja Evropske unije prosečno učešće zaposlenih u sektoru usluga je 78,2%.

Učešće zaposlenih u sektoru poljoprivrede (22,2%) u poređenju sa zemljama Evropske unije, kao i zemljama u okruženju, je na znatno višem nivou (samo Rumunija ima veće učešće – 28,6%). U 27 zemalja Evropske unije, prosečno učešće zaposlenih u sektoru poljoprivrede je 4,8%.

Kada je reč o nezaposlenosti, uočavamo da su negativni trendovi rasta nezaposlenosti iz 90-ih godina dvadesetog veka nastavljeni i tokom prve decenije 21. veka, čak i u godinama najvećeg privrednog rasta. Registrovan broj nezaposlenih lica u periodu 2001-2008, povećan je za 13,5% (97.751 lice), što predstavlja prosečni godišnji rast od 1,6%. Broj lica koja traže zaposlenje povećan je i u 2009. godini za 0,2%, kao i za 1,0% u 2010. godini. Prosečan broj nezaposlenih prema podacima NSZ u 2010. godini je iznosio 744.222 lica.

Stopa nezaposlenosti, izražena kao procentualno učešće nezaposlenih u radno sposobnom stanovništvu starosti od 15-64 godine, iznosila je 20% u 2010. godini. Ova stopa je znatno viša u odnosu na susedne zemlje i zemlje bivšeg socijalističkog bloka: Rumunija i Slovenija (7,2%), Češka (7,1%), Bugarska (9,6%), Poljska (9,2%), Mađarska (10,9%), Hrvatska (11,8%), i Slovačka (14,2%). Stopa nezaposlenosti u Evropskoj uniji u 2010. iznosila je 9,4%.

Slika 2.2. Stopa nezaposlenosti 2010.

179

0

5

10

15

20

25

EU-2

7

Bug

arsk

a

Češ

ka

Mađ

arsk

a

Poljs

ka

Rum

unija

Slov

enija

Slov

ačka

Hrv

atsk

a

Srbi

ja

Stope %

Izvor: RSZ (Anketa), Eurostat (Q3)

Pored visoke stope nezaposlenosti, veliki problem srpske privrede predstavlja i nepovoljna struktura nezaposlenih lica. U strukturi nezaposlenih je visoko učešće dugoročno nezaposlenih, mladih, nestručnih i žena u ukupnoj nezaposlenosti.

Visoko učešće dugoročne nezaposlenosti u ukupnoj nezaposlenosti predstavlja ozbiljan problem, zato što mnogi od onih koji čekaju nekoliko godina na posao na kraju postaju neaktivni, što predstavlja gubitak ljudskih resursa i dodatni teret za socijalne fondove. Učešće dugoročne nezaposlenosti, odnosno onih koji posao traže godinu dana i duže, u ukupnoj nezaposlenosti je ekstremno visoko i iznosii 69,1% u 2010. godini. Mnogi zaposleni, jednom kada postanu nezaposleni ostaju u tom statusu u veoma dugom periodu. Međunarodno iskustvo pokazuje da se verovatnoća nalaženja posla smanjuje proporcionalno dužini nezaposlenosti, što može dovesti do trajnog isključivanja sa tržišta rada i povećanja rizika siromaštva.

Srbija ima znatno veće učešće dugoročne nezaposlenosti u ukupnoj nezaposlenosti (69,1%) u poređenju sa Evropskom unijom i zemljama u okruženju. U 27 zemalja Evropske unije prosečno učešće dugoročne nezaposlenosti u ukupnoj nezaposlenosti je 40,9%. Iznadprosečnu stopu dugoročne nezaposlenosti ima: Češka 43,1%, Slovenija 46,5%, Bugarska 47,7%, Hrvatska 50,2%, Mađarska 52,5% i Slovačka 66,7%. Slična su kretanja i kada se posmatra učešće dugoročne nezaposlenosti muškaraca i žena. Učešće dugoročno nezaposlenih muškaraca u ukupnoj nezaposlenosti u Srbiji (po podacima Ankete o radnoj snazi za 2010. godinu) iznosi 68,1%, što je znatno iznad proseka Evropske unije (42,0%). Stopa dugoročne nezaposlenosti žena je visoka i iznosi 70,5% (EU-27 je 39,7%)..

180

Srbija ima izuzetno visoku stopu nezaposlenosti mladih ljudi ( 46,2% u 2010. godini). U 27 zemalja EU prosečna stopa nezaposlenosti mladih je 2010. godine iznosila 20,5%. Iznadprosečnu stopu nezaposlenosti ima: Bugarska 21,4%, Rumunija 22,9%, Poljska 23,4%, Mađarska 26,7%, Hrvatska 29,6% i Slovačka 34,3%. Niže stope nezaposlenosti imaju: Slovenija 13,0% i Češka 18,4%.

Stopa nezaposlenosti prema nivou obrazovanja, izražena kao procentualno učešće nezaposlenih sa završenom osnovnom, srednjom i visokom školom u ukupno aktivnom stanovništvu, predstavlja indikator tržišta rada koji takođe ukazuje na velike probleme srpske privrede u domenu nezaposlenosti radne snage.

U 2010. godini stopa nezaposlenosti osoba sa osnovnom obrazovanjem u Srbiji iznosi 19,5%. Iste godine u 27 zemalja Evropske unije, prosečna stopa nezaposlenosti osoba sa osnovnim obrazovanjem je 15,6%. Prosečna stopa nezaposlenosti osoba sa srednjim obrazovanje je u zemljama EU u posmatranoj godini iznosila 8,6%, dok je u Srbiji 22,5%. Takođe, u ovoj godini imamo i najvišu stopu nezaposlenosti sa visokim obrazovanjem od 13,1% (u zemljama EU 5,6%).

3.1. Nacionalna strategija zapošljavanja – prioriteti i ciljevi

Visoka nezaposlenost u Srbiji je prvenstveno posledica sporog otvaranja novih radnih mesta, što se može pripisati lošem poslovnom okruženju, nekonkurentnosti domaće privrede, izostanku strukturnih reformi, strogim propisima o zaštiti zaposlenja i dr. Takođe, veliki problem predstavlja raskorak između obrazovne strukture lica koja traže posao i potreba u novoformiranim, restrukturiranim ili privatizovanim preduzećima.

U tom smislu Nacionalnm strategijom zapošljavanja za period od 2011-2020. godine, donetom od strane Vlade Republike Srbije, definisani su prioriteti i ciljevi politike zapošljavanja i utvrđeni programi i mere koji će se realizovati u utvrđenom vremenskom periodu, kako bi se dostigli utvrđeni ciljevi i postiglo održivo povećanje zaposlenosti.

Nacionalna strategija zapošljavanja (u daljem tekstu: Strategija zapošljavanja) ima za cilj da u narednom periodu pruži podršku razvoju Republike Srbije u okviru koga će zapošljavanje i smanjenje relativnog siromaštva zauzimati centralno mesto. Pri tome, Strategija zapošljavanja fokusira se na one sektore i prioritete koji podrazumevaju podršku proinvesticiono i izvozno orijentisanim granama industrije, prepoznatim i u novom Postkriznom modelu privrednog rasta i razvoja.

181

Osnovni cilj politike zapošljavanja je da se u Republici Srbiji do kraja 2020. godine uspostavi efikasan, stabilan i održiv trend rasta zaposlenosti i da se politika zapošljavanja kao i institucije tržišta rada potpuno usklade sa tekovinama EU. Smanjenje razlika u indikatorima između tržišta rada u Republici Srbiji i EU predstavlja jedan od prioriteta u periodu realizacije strategije.

Rast zapošljavanja, i kao strateški cilj - održivo povećanje zaposlenosti, posebno u privatnom sektoru, zavisi od povećanja ne samo broja, već i kvaliteta radnih mesta. Prioritetne aktivnosti koje treba da doprinesu povećanju zaposlenosti jesu podrška otvaranju novih radnih mesta u malim i srednjim preuzećima i podsticanje preduzetništva.

U skladu sa Postkriznim modelom privrednog rasta i razvoja, potrebno je obezbediti poboljšanje investicionog i poslovnog ambijenta kao i indirektne i direktne državne mere kako bi se stvorili uslovi za otvaranje novih radnih mesta. Podrška stranim direktnim investicijama i izvozno orijentisanim programima su mere koje treba da budu posebno podržane..

Radi postizanja opšteg (strateškog) cilja zapošljavanja, a u skladu sa prepoznatim izazovima, definisani su pojedinačni ciljevi koji kroz sprovođenje različitih programa, mera i aktivnosti treba da doprinesu povećanju zaposlenosti u Republici Srbiji.

Strategijom zapošljavanja do 2020. godine, ustanovljeni su sledeći ciljevi:

• Podsticanje zapošljavanja u manje razvijenim regionima i razvoj regionalnih i lokalnih politika zapošljavanja;

U narednom periodu neopodno je, pored izgradnje i unapređenja infrastrukture, kreirati mere i podsticaje za sprečavanje demografskog pražnjenja pojedinih teritorija u Republici Srbiji. Podsticanje ravnomernog regionalnog i privrednog razvoja vršiće se tako što će se obezbeđivati veća finansijska sredstva za subvencije za otvaranje novih radnih mesta u manje razvijenim i devastiranim područjima u Republici Srbiji.

• Razvoj regionalnih i lokalnih politika zapošljavanja;

182

Strategija zapošljavanja predviđa dalje razvijanje regionalne i lokalne politike zapošljavanja, u cilju smanjenja regionalnih razlika i posebnim programima stimulisanje podsticanje zapošljavanja u manje razvijenim regionima kako bi se doprinelo održivom razvoju Republike Srbije. Lokalna samouprava u narednom periodu treba da dobija novu ulogu i odgovornost koja podrazumeva ne samo implementaciju nacionalne politike zapošljavanja, već i kreiranje lokalne politike zapošljavanja koja će uvažavati sve karakteristike i specifičnosti lokalnog okruženja.

• Unapređenje kvaliteta ljudskog kapitala

U osnovi ekonomskog rasta i razvoja inovativne i konkurentne privrede nalazi se ulaganje u ljudski kapital i kvalitet sistema obrazovanja. Odgovarajuće znanje i njegova primena, prepoznato je kao osnovni razvojni faktor koji Republika Srbija, s obzirom na ostale raspoložive faktore i resurse, mora u punoj meri da iskoristi. Razvoj privrede i društva ne može se zamisliti bez odgovarajućih ljudskih resursa, tako da razvoj i upravljanje ljudskih resursa uključuje sve procese i aktivnosti koji imaju za cilj povećanje zapošljavanja i produktivnosti rada, razvoj i edukaciju kadrova, kroz povećanje kvalifikacija i kompetencija radne snage i izradu zakonske regulative u oblasti obrazovanja i zapošljavanja.

Strategija zapošljavanja predviđa da mere i aktivnosti treba da budu usmerene na podsticanje profesionalnog razvoja radnika, kroz razvoj sistema karijernog vođenja i savetovanja, kao i na smanjivanje neusklađenosti ponude i tražnje na tržištu rada, odnosno neusklađenosti područja rada i obrazovanja. U tom smuslu potrebno je pristupiti analizi i planiranju obrazovne politike u skladu sa potrebama tržišta rada. Proces obrazovanja i učenja treba usmeriti u pravcu ishoda učenja odnosno primenljivosti stečenih kompetencija i povećanju konkurentnosti na tržištu rada.

• Razvoj karijernog vođenja i savetovanja

Strategija karijernog vođenja i savetovanja, čijim sprovođenjem treba da se uspostavi sistem karijernog vođenja i savetovanja, zajedno sa akcionim planom za njeno sprovođenje, predstavlja dokument koji treba da doprinese bržoj reformi u oblasti obrazovanja i zapošljavanja.

Sistemsko uređenje oblasti karijernog vođenja i savetovanja treba da doprinese poboljšanju stanja na tržištu rada u Republici Srbiji i kao bitan segment razvoja društva, treba svakom pojedincu da obezbedi i omogući lični

183

razvoj u cilju donošenja sopstvenih odluka po pitanju učenja, zapošljavanja, rada, kao i planiranja i upravljanja svojom karijerom. Na taj način treba da se omogući i pomogne nezaposlenom licu u razjašnjenju neposrednih ciljeva zapošljavanja, pri traženju posla i zadržavanju zaposlenja, ali i spremnosti da pristupi osposobljavanju i sticanju dodatnih potrebnih znanja i veština, odnosno povećanju kompetencija, što bi značajno doprinelo njegovoj konkurentnosti i mobilnosti na tržištu rada, a time i zapošljavanju.

• Povećanje kompetencija nezaposlenih lica sticanjem znanja i veština kroz uspostavljanje sistema kratkih obuka

U cilju povećanja kompetencija nezaposlenih lica i konkurentnosti na tržištu rada, potrebno je sprovoditi programe dodatnog obrazovanja i obuke koji za cilj imaju obučavanje nezaposlenih lica radi sticanja dodatnih znanja i veština. To su programi osposobljavanja za samostalan rad u struci, programi obuka za potrebe tržišta i potrebe poznatog poslodavca, programi prekvalifikacije i dokvalifikacije i funkcionalnog osnovnog obrazovanja odraslih.

• Priznavanje znanja i veština stečenih neformalnim učenjem

U cilju unapređenja kvaliteta ponude radne snage, razvijanje modela priznavanja znanja i veština stečenih prethodnim učenjem (kroz neformalne oblike obrazovanja i informalnog učenja) značajno bi doprinelo povećanju kvalifikovanosti radne snage, a time i konkurentnosti na tržištu rada.

Suština priznavanja neformalnog i drugih oblika učenja je u tome da učenje relevantno za kvalifikaciju, njene komponente, ili neki drugi formalno ustanovljeni oblik, treba da bude priznato, bez obzira na to putem kojih procesa i iskustava je znanje odnosno kompetencija stečena. Priznavanje rezultata predhodnog učenja od velikog je značaja za tržište rada jer su često znanje, veštine i kompetencije prisutne kod nezaposlenih, ali nisu vidljive jer nisu zvanično priznate.

Postojanje nacionalnog okvira kvalifikacija je ključno za razvijanje priznavanja ishoda neformalnog i drugih oblika učenja. U tom smislu, neophodno je izraditi i nacionalni sistem klasifikacije zanimanja prema međunarodnim standardima i principima, s obzirom da postojeći nazivi zanimanja i stručna zvanja ne odgovaraju ni tehnološkim ni društvenim promenama.

184

4. STANJE SPOLJNOG DUGA SRBIJE U PERIODU POSLE 2000. GODINE

Stanje javnog duga jedan je od pokazatelja makroekonomske stabilnosti. Od nivoa zaduženosti, odnosno visine javnog duga, zavisi stepen dinamike privrednog rasta i uspešnost razvojnih politika, pa je stoga, politika održivosti javnog duga od posebnog značaja za upravljanje javnim finansijama.40

Kao članica nekadašnje Jugoslavije, Republika Srbija se prekomerno zaduživala u inostranstvu tokom sedamdesetih godina 20. veka, a narasle kamate na te kredite tokom osamdesetih godina uslovile su dužničku krizu. Tokom dramatičnih političkih dešavanja u poslednjoj deceniji 20. veka Srbija je zamrznula odnose sa inostranim poveriocima i čitavu deceniju nije otplaćivala spoljnji dug, dok se istovremeno unutrašnji dug nagomilavao.

Krajem 2000. godine ukupni javni dug Srbije iznosio je 13,4 milijarde USD, od toga spoljnji dug 9,3 milijarde USD, a unutrašnji dug 4,1 milijardu USD. Učešće ukupnog javnog duga Srbije u BDP u 2000. godini je iznosilo 169,3%, od toga učešće spoljnog duga 117,6%, a učešće unutrašnjeg duga 51,7%. Po kriterijumima Svetske banke, Srbija je 2000. bila visoko zadužena zemlja, jer je učešće javnog duga u vrednosti BDP prelazilo 80%, odnosno bilo je oko 170%, a učešće javnog duga u vrednosti izvoza prelazilo je 220% - iznosilo je 528%.

Od 2001. godine dolazi do konsolidacije javnih finansija Republike Srbije, koja uključuje i konsolidaciju unutrašnjeg i spoljnog javnog duga. Ukupni javni dug Republike Srbije, nakon regulisanja dugova prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba, krajem septembra 2004. godine iznosio je 11,9 mlrd. USD, odnosno 55,3% BDP. To je znatno povoljnije nego krajem 2000., kada je ukupni javni dug iznosio 13,4 mlrd. USD, odnosno 169,3% BDP. Istovremeno, učešće javnog duga u vrednosti izvoza robe i usluga je smanjeno sa 528,1% u 2000. na 373,7% u avgustu 2004.41 Kasnije dolazi do daljeg smanjivanja učešća javnog duga u BDP, pa tako njegovo učešće u 2008. godini iznosi svega 29,2% BDP.

Međutim, ako posmatramo dinamiku javnog duga u poslednjih nekoliko godina, možemo primetiti da se Srbija ubrzano zadužuje. Prema podacima Ministarstva finansija na kraju 2009. godine javni dug Srbije iznosio je 9,85 milijardi evra, odnosno 32,9 odsto BDP-a. Do povećanja vrednosti javnog duga dolazi i u 2010. i 2011. godini. Javni dug Srbije u 2010. iznosio je 12,2 mlrd.

4 0 Rosić I., Veselinović P., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Kragujevac, str. 244.41 Bošnjak M., Javni dug Republike Srbije-stanje i perspektive, Ekonomski anali br. 164, Ekonomski fakultet Beograd, januar-mart 2005., str. 120.

185

eura (41,1% BDP). U 2011. godini dolazi do daljeg povećanja javnog duga Srbije. Javni dug je na kraju 2011. godine dostigao 14,47 milijardi eura, što je 45,1 odsto BDP. Trend ubrzanog zaduživanja nastavlja se i u 2012. godini, pa već u martu ove godine javni dug prelazi granicu od 50% BDP.

Prema propisanim kriterijumima MMF-a i Svetske banke, granica gornje umerene zaduženosti ekonomije iznosi 48% BDP i 132% izvoza robe i usluga. Prema ovim kriterijumima, Srbija spada u visoko zadužene ekonomije. Osim nivoa javnog duga i njegove dinamike rasta, zabrinjavajuća je i valutna struktura duga. Valutna struktura javnog duga je nepovoljna jer je svega oko 12% duga u dinarima.

Ukupnan spoljni dug Srbije je u periodu 2001-2010. godine takođe rastao i to po prosečnoj stopi od 9,4%. Prema podacima Narodne banke Srbije ukupan spoljni dug Srbije je na kraju 2010. godine iznosio 23,8 milijardi evra. Na dinamičan rast ukupnog spoljnog duga, naročito od 2005. godine, uticao je porast zaduženosti privatnog sektora na finansijskom tržištu. Odnos ukupnog spoljnog duga i BDP, kao pokazatelj eksterne solventnosti zemlje, u 2010. godini iznosio je 79,6%, što ukazuje da je Srbija bila neznatno ispod nivoa visoke zaduženosti prema kriterijumima Svetske banke (80,0%). Odnos ukupnog spoljnog duga i izvoza roba i usluga, uvećanog za doznake iz inostranstva, iznosio je u 2010. godini 189,6%, što je bilo u granicama održivosti prema kriterijumu Svetske banke (do 220%).

4.1. Potreba vođenja politike održivog javnog duga

Kretanje javnog duga Srbije u poslednjih nekoliko godina sugeriše nam da se Srbija ubrzano zadužuje. Dakle, osim visokog nivoa javnog duga, posebno je zabrinjavajuća njegova dinamika rasta, kao i mali kapacitet vraćanja duga iz tekućeg deviznog priliva. S obzirom na prisutan tempo zaduživanja, u narednom periodu je neophodno voditi računa kako o nivou, tako i o svrsi zaduživanja, odnosno mogućnostima urednog servisiranja preuzetih obaveza.

Održivost javnog duga Srbije podrazumeva da se postepeno smanjuje teret dugova i da ojača sposobnost Srbije da servisira svoje obaveze prema inostranstvu i domaćim poveriocima. Da bi se to postiglo, ključno je da se povećaju investicije, konkurentnost, izvoz i devizni priliv i da se obuzda naglo povećanje domaće potrošnje do koga dovodi rast plata iznad produktivnosti rada i brzi rast kreditne aktivnosti.

Srbija će ući u ozbiljnu dužničku krizu ukoliko privredni rast ne postane ključna preokupacija makroekonomske politike. Stoga Srbija treba da nacionalnu strategiju razvoja realizuje putem efikasnih makroekonomskih

186

politika i strukturnih reformi u realnom, finansijskom i javnom sektoru. Od najvećeg značaja je nastavak reformi kojima se obezbeđuje stabilnost i rast privrede i modernizacija društva.42

Politika javnog duga u našoj zemlji treba da bude usmerena u pravcu kreiranja neophodnih uslova za nesmetano servisiranje obaveza države prema stranim i domaćim poveriocima. Redovno otplaćivanje spoljnog i unutrašnjeg duga mora da postane jedan od najvažnijih ciljeva nacionalne ekonomske politike. Pri tome, servisiranje obaveza po osnovu zaduživanja ne sme da ugrozi privredni rast zemlje.

Održivost javnog duga u budućem periodu prevashodno zavisi od makroekonomske stabilnosti i dinamike privrednog rasta. Dakle, jedan od osnovnih preduslova vođenja efikasne politike javnog duga i njegove održivosti jeste uspostavljanje makroekonomske stabilnosti.

Osim makroekonomske stabilnosti, veoma važna pretpostavka održivosti javnog duga je i ostvarivanje stabilnog i dinamičnog privrednog rasta. Uredno servisiranje finansijskih obaveze prema domaćim i inostranim poveriocima i izbegavanje dužničke krize moguće je samo ako se kontinuirano ostvaruju visoke stope privrednog rasta. U tom kontekstu, veoma je važno da i kvalitet privrednog rasta bude na zavidnom nivou, a to znači da se privredni rast bazira na stalnom porastu investicija i izvoza.

Važna pretpostavka održivosti spoljnog duga Srbije jeste i smanjivanje visokog nivoa javne potrošnje i promena njene strukture u pravcu porasta kapitalnih zdataka.

Nesmetano servisiranje obaveza države prema stranim i domaćim poveriocima i vođenje efikasne politike održivog javnog duga Srbije podrazumeva i postojanje političke stabilnosti u zemlji i nastavak strukturnih reformi i efikasnih makroekonomskih politika u narednom periodu. U tom smislu, posebnu pažnju potrebno je posvetiti stalnom poboljšavanju investicionog ambijenta za domaća i strana ulaganja. Makroekonomska i politička stabilnost i kvalitetno poslovno okruženje predstavljaju neophodne uslove za tehnološku modernizaciju privrede i povećanje njene konkurentnosti i izvoznih performansi.

Imajući u vidu zabrinjavajuću dinamiku zaduživanja u poslednjih nekoliko godina, veoma je važno da zaduživanje preduzeća, banaka, a posebno države, u budućem periodu bude restriktivno. Nove kredite treba uzimati samo pod povoljnim uslovima, uz uslov da novi projekti generišu dovoljne izvozne prihode kako bi se za servisiranje spoljnog duga osigurala potrebna eksterna likvidnost.

4 2 Isto, str. 132.

187

5. KARAKTERISTIKE SPOLJNOTRGOVINSKE RAZMENE I POTREBA JAČANJA IZVOZNIH AKTIVNOSTI

5.1. Liberalizacija trgovine u funkciji ekonomskog rasta

Savremeno međunarodno ekonomsko okruženje odlikuje proces globalizacije nacionalnih i regionalnih tržišta koji je rezultat ubrzane internacionalizacije poslovanja na svetskom planu. Globalizacijom se označava proces integracije svetskih tržišta kapitala i tehnologije, uz istovremeni proces uspostavljanja i jačanja dominacije globalnih organizacija (GO) u okvirima globalnih tržišta. Intenzivne tehnološke promene i opšti naučni napredak permanentno jačaju intenzitet procesa globalizacije, tako da on postaje dominantan ekonomski i politički fenomen savremenog sveta.

Procesi globalizacije, konvergencije i homogenizacije ekonomskih aktivnosti, početkom novog milenijuma sve više dobijaju na intenzitetu, pa se danas slobodno može reći da gotovo i nema područja ekonomske delatnosti koje nije njima zahvaćeno i koje na neki način nije deo globalnih procesa. Globalizacija je fenomen koji je povezan sa promenama u strukturi međunarodne proizvodnje i potrošnje, imajući u vidu činjenicu da relativizuje značaj blizine između proizvodnje, sirovina i tržišta. U cilju sniženja troškova i povećanja brzine u dostavi sirovina i gotovih proizvoda, ona proširuje nacionalni prostor za lociranje preduzeća i na taj način otvara mogućnosti slobodnog međunarodnog kretanja kapitala.

Internacionalizacija ekonomskih aktivnosti, koja je posebno intenzivirana u periodu 80-tih godina prošlog veka, zahvatila je širok krug zemalja. Ona na ekonomskom i političkom planu izaziva snažne implikacije, uprkos činjenici da svi učesnici ovog procesa nisu podjednako svesni onoga što se dogodilo ili što se trenutno dešava na međunarodnom ekonomskom i političkom planu. Promene do kojih je na svetskom tržištu došlo u pomenutom periodu, snažno afirmišu činjenicu da samo otvorene ekonomije, spremne da iskreno prihvate novu logiku tržišta i prilagode svoju strukturu i institucije tim procesima, mogu da računaju na pozitivne međunarodne i ukupne ekonomske efekte. Nacionalna tržišta ne mogu u savremenim međunarodnim ekonomskim odnosima biti izolovana od spoljne konkurencije, tako da je zemljama i preduzećima potreban jedan novi pristup uključivanja u globalizovano i konkurentsko ekonomsko okruženje.

Globalizacija svetske privrede nameće potrebu svim zemljama da se intenzivnije uključuju u tokove međunarodne trgovine, tj. u razmenu roba,

188

usluga, rada i kapitala. Prilagođavanje izazovima globalizacije važan je zadatak svih država, kako bi se mogao ostvariti osnovni ekonomski cilj, a to je rast životnog standarda svih građana. U tom smislu, povećanje izvoza se nameće kao jedan od najbitnijih uslova za povećanje privredne aktivnosti neke zemlje.

Pristalice strategije izvozne promocije tvrde da liberalizacija trgovine stvara uslove za brz ekonomski rast, i u tom smislu navode sledeće prednosti trgovine: promovisanje konkurencije, poboljšanje alokacije resursa, ispoljavanje efekata ekonomije obima u oblastima u kojima pojedine zemlje imaju konkurentske prednosti, podržavanje tehnoloških promena, podsticanje štednje i investicija što dodatno stimuliše ekonomski dinamizam, privlačenje stranog kapitala i stručnog znanja kojih nema dovoljno u zemljama u razvoju, obezbeđenje većeg priliva deviza, olakšani pristup retkim resursima i dr.43

Brojna svetska iskustva su pokazala da su mnoge zemlje svoj privredni razvoj bazirale na tzv. izvoznoj promociji (npr. Azijski tigrovi). Rast izvoza iz jedne zemlje stimuliše domaću proizvodnju i zaposlenost, što dovodi do porasta životnog standarda stanovništva. Veća integrisanost u međunarodne ekonomske i trgovinske tokove naročito je značajna za male zemlje, s obzirom na to da limitiranost resursa i nedovoljna domaća proizvodnja nameću potrebu za većim uvozom. Sa druge strane, veći uvoz nameće potrebu za većim izvozom kako bi se rastući uvoz mogao finansirati, što povećava otvorenost privrede prema međunarodnom okruženju.

5.2. Karakteristike spoljnotrgovinske razmene posle 2000. godine

Kao rezultat ponovnog uključivanja naše zemlje u međunarodno ekonomsko okruženje, u Srbiji nakon 2000. godine dolazi do oživljavanja spoljnotrgovinskih aktivnosti. Dugogodišnja izolacija sa svetskog tržišta i nemogućnost da se dođe do potrebnih proizvoda uzrokovali su snažnu potrebu za dinamičnim uvozom roba i usluga, što je dovelo do povećanja trgovinskog deficita i deficita bilansa tekućih transakcija.

Tabela 2.3. Kretanja u spoljnom sektoru privrede (2003-2009.)

2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009Izvoz robe, mil. EUR 2441,3 2831,6 3608,3 5102,4 6432,2 7428,3 5961,3Uvoz robe, mil. 6585,5 8623,3 8439,2 10462,6 13506,8 15494,5 11504,7

4 3 Todaro, M., Economic Development, New York, 1987., p. 466.

189

EURSpoljnotrgovinski deficit, mil. EUR -4144,2 -5791,7 -4830,9 -5360,2 -7074,5 -8066,1 -5543,4

Izvoz, % BDP 14,1 14,9 17,8 21,9 22,6 22,7 20,6Uvoz, % BDP 38,1 45,3 41,6 44,9 47,4 47,4 39,8Spoljnotrgovinski deficit, % BDP 23,9 30,4 23,8 23,0 24,9 24,7 19,2

Pokrivenost uvoza izvozom, u % 37,1 32,8 42,8 48,8 47,6 47,9 51,8Izvor: RZS

Na osnovu podataka o kretanjima u spoljnom sektoru privrede Srbije u periodu od 2003. do 2009. godine, možemo zaključiti da je osnovno obeležje trgovinskog bilansa naše zemlje visok nivo trgovinskog deficita. On se održavao na relativno visokom nivou iznad 20% BDP, s tim da je 2004. godine iznosio čak 30,4% BDP. Mada je visoki trgovinski deficit delimično bio pokrivan suficitom u razmeni usluga sa inostranstvom, kao i pozitivnim bilansom tekućih transfera i donacijama, to ipak nije bilo dovoljno da spreči rast deficita tekućeg računa platnog bilansa u posmatranom periodu. Porast trgovinskog deficita Srbije nakon 2000. godine doveo je do porasta deficita bilansa tekućih transakcija (uzimajući u račun i inostranu pomoć) sa 3,0% GDP iz 2000. godine na preko 12% GDP u 2004.godini.44 Izuzetan porast ovog deficita u 2004. godini nastao je kao posledica širenja trgovinskog deficita izazvanog žurbom da se uvezu proizvodi zbog uvođenja poreza na dodatu vrednost.

U 2005. godini dolazi do smanjivanja učešća trgovinskog deficita u BDP Srbije (sa 30,4% BDP iz 2004. godine na 23,8% u 2005. godini), što je posledica rasta izvoznih i jenjavanja uvoznih aktivnosti u toj godini. Istovremeno dolazi i do smanjenja učešća deficita tekućih transakcija u BDP sa 12,6% iz 2004. godine na 8,5% BDP u 2005. godini.

Visoko učešće spoljnotrgovinskog deficita u bruto domaćem proizvodu zabeleženo je i u 2006. godini (23%), 2007. (24,9), i 2008. godini (24,7%). U 2008. godini zabeležen je rekordno visok deficit od 8,1 mlrd. eura.

Na osnovu pokazatelja iz prethodne tabele možemo primetiti da je u 2009. godini smanjen obim spoljnotrgovinske razmene, kao i spoljnotrgovinski deficit (značajnije smanjenje uvoza od izvoza). Spoljnotrgovinska razmena u 2009. godini je znatno smanjena u odnosu na prethodnu godinu. Pad svetskih cena primarnih proizvoda, pad svetske tražnje kao posledica svetske finansijske krize i realna deprecijacija dinara, uticali su da su vrednosti izvoza i uvoza u 44 Uobičajeno se smatra da je dopustiv nivo deficita 5%, dok je u našem slučaju on bio na znatno višem nivou.

190

2009. godini bile znatno ispod vrednosti u 2008. godini. Izvoz robe izražen u evrima je smanjen sa 7,4 mlrd. evra na oko 6 mlrd. evra. Istovremeno je smanjen i uvoz roba sa 15,5 mlrd. eura na 11,5 mlrd. evra. Veći pad uvoza od izvoza rezultirao je smanjenjem spoljnotrgovinskog deficita na 5,5 mlrd. evra i većoj pokrivenosti uvoza izvozom (51,8%). Niži spoljnotrgovinski deficit i porast obima doznaka iz inostranstva omogućili su smanjenje deficita tekućeg računa na oko 7% BDP u 2009. godini. Prema podacima NBS, u 2009. godini u Srbiju je ušlo oko 2,5 mlrd. evra registrovanih doznaka na bazi priliva u finansijski sistem, što je za 50,6 % više u odnosu na 2008. godinu. Neto priliv kapitala u 2009. godini doveo je do nižeg tekućeg deficita.

U 2010. godini, posmatrano na međugodišnjem nivou, povećani su izvoz i uvoz robe (vrednosti izražene u evrima) za 24% i 9,7%, respektivno. Pokrivenost uvoza izvozom iznosila je 58,6%. Na kraju 2010. godine spoljnotrgovinski deficit je iznosio 5,2 mlrd. eura. Deficit tekućeg računa iznosio je 2,3 mlrd. eura, a neto priliv stranih direktnih investicija iznosio je 860,1 mil. evra. Neto odliv kredita i nizak priliv stranih investicija ukazuju na pogoršavanje platnobilansnih kretanja.45

Izvoz robe je u 2010. godini rastao po prosečnoj mesečnoj stopi iznad 20%, a najviše u aprilu i septembru (međugodišnji rast 27% i 27,2%, respektivno), a zatim u novembru i decembru (34,5% i 42,5%, respektivno). Visok rast robnog izvoza rezultat je oporavka odseka koji su prethodnih godina bili nosioci izvoza, a na koje je kriza najviše uticala, a to su odseci gvožđe i čelik i obojeni metali. Izvoz ta dva odseka povećan je u odnosu na 2009. godinu za 56,6% i 66,8%, respektivno. Jedna trećina prirasta izvoza u 2010. godini rezultat je prirasta izvoza ta dva odseka. Visoke stope rasta robnog izvoza rezultat su, delom, i niske baze u 2009. godini.

Uvoz robe je u 2010. godini povećan za 1,1 mlrd. eura u odnosu na 2009. godinu. U 2010. godini najviše je povećan uvoz energije (31,2%) i intermedijarnih proizvoda (18,7%), a neznatno uvoz netrajnih i trajnih proizvoda za široku potrošnju (5,1% i 2%, respektivno). Pad uvoza kapitalnih proizvoda za 4,9% ukazuje na slabu investicionu aktivnost u 2010. godini.

Ukupna spoljnotrgovinska robna razmena u periodu januar-avgust 2011, u odnosu na isti period 2010, viša je za 17,1% i iznosila je 14,8 mlrd. EUR. Izvoz robe zabeležio je međugodišnji rast od 21,2% i iznosio je 5,6 mlrd. EUR. Uvoz robe bio je viši za 14,8% i iznosio je 9,2 mlrd. EUR, dok je deficit robne razmene bio viši za 6,2% i iznosio je 3,6 mlrd. EUR. Značajan rast izvoza rezultat je porasta izvoza rude metala, osnovnih metala, poljoprivrednih

45 Podaci o spoljnotrovinskim kretanjima u 2010. godini preuzeti su iz: Izveštaj o razvoju Srbije 2010., Ministarstvo finansija Srbije, Beograd, 2011.

191

proizvoda i proizvoda od gume i plastike, što je posledica rasta izvozne tražnje. Stepen pokrivenosti uvoza izvozom uvećan je i iznosi 60,4%. Izvoz u avgustu 2011. godine iznosio je 709,4 mil. EUR i na međugodišnjem nivou je bio viši za 18,8%. Uvoz (1,1 mlrd. EUR) bio je viši za 2,9%, dok je deficit robne razmene (382,7 mil. EUR) bio niži za 17,5% u odnosu na avgust 2010.46

Na osnovu prethodnih pokazatelja o kretanju spoljnotrgovinskih tokova u privredi Srbije u periodu posle 2000. godine, možemo zaključiti da je u posmatranom periodu došlo do ostvarivanja visokih stopa rasta izvoza. Međutim, uprkos tome, ipak nije došlo do značajnijeg rasta relativnog učešća izvoza roba u bruto domaćem proizvodu (povećanje sa 14,1% iz 2003. na 20,6% u 2009. godini). To nedvosmisleno ukazuje na nizak izvozni sadržaj domaće proizvodnje. Ovaj zaključak naročito dolazi do izražaja ako se učešće izvoza roba i usluga u BDP Srbije (izvozni koeficijent) posmatra u odnosu na neke zemlje u našem okruženju. Srbija je do 2009. ostvarila dinamičan rast izvoza, ali je njegov nivo veoma nizak, kao što je nisko i njegovo učešće u BDP. Zemlje u regionu i susedne zemlje imaju znatno veće udele izvoza roba i usluga u BDP (Rumunija 33%, Hrvatska 49%, Bugarska 60%, Mađarska 68%).

Polazeći od nivoa spoljnog duga zemlje i potrebe da se uvoze sirovine i reprodukcioni materijal za potrebe domaće proizvodnje, izvozni koeficijent bi morao da dostigne vrednost iznad 50% BDP.

5.3. Potreba jačanja izvoznih aktivnosti nacionalne privrede

Republika Srbija, kao relativno mala zemlja sa nedovoljno razvijenom privredom i skromnim razvojnim resursima, mora biti izvozno orjentisana, sa razvijenim sektorom razmenljivih dobara (poljoprivreda i industrija). U takvoj zemlji nameće se potreba za povećanjem izvoza zbog sledećih razloga:

- ograničenost domaćeg tržišta ne može obezbediti ekonomiju obima, a time i jedan od najbitnijih uslova za jačanje konkurentske pozicije domaćih preduzeća na svetskom tržištu;

4 6 Jesenja analiza privrednih kretanja 2011., Ministarstvo finansija Republike Srbije, str. 3.

192

- nedostatak osnovnih proizvodnih inputa kao i neophodnost zadovoljavanja potreba svih građana, kroz kupovinu robe i usluga, neminovno dovode do rasta uvoza, čime se povećava potreba i za većim izvozom kako bi se spoljnotrgovinski sektor održao u ravnoteži. Mala zemlja ne može da obezbedi dovoljno širok asortiman dobara i zato mora da uvozi i da za plaćanje uvoza obezbedi potreban nivo izvoza.

Imajući u vidu značaj izvoza za Republiku Srbiju, jasno je da bez njegovog rasta ona ne može ostvariti svoje osnovne ekonomske ciljeve. U tom smislu, glavni zadatak ekonomske politike u narednom periodu je povećanje izvoza kako bi se:

- povećala proizvodnja, a time i zaposlenost i životni standard građana; - obezbedila makroekonomska stabilnost, kroz smanjivanje osetljivosti

privrednog rasta od veličine priliva kapitala; - omogućilo uredno servisiranje spoljnog duga.47

Da bi u kontinuitetu ostvarivala visoke stope privrednog rasta i konstantno povećanje bruto domaćeg proizvoda i standarda stanovnika, Republika Srbija mora stalno i brzo da povećava svoj izvoz. Povećanje izvoznih prihoda je važan uslov servisiranja spoljnog duga i obezbeđivanja sredstava za finansiranje uvoza opreme i tehnologije, a to znači i uslov ekonomskog razvoja u narednim godinama. Projektovani dinamičan rast otplate spoljnog duga pokazuje da će se u budućem periodu za uredno servisiranje dužničkih obaveza izdvajati sve veći deo BDP.

Privreda Srbije je u periodu posle 2000. godine ostvarila relativno visoko nivo deviznih rezervi. To je ukazivalo na zaključak da platni bilans Srbije ne karakteriše postojanje kratkoročnog rizika, jer je nivo deviznih rezervi dovoljan za tekuće intervencije na deviznom tržištu, čak i u slučaju bekstva kratkoročnog kapitala. Međutim, u poslednje vreme, kao rezultat intervencija centralne banke na deviznom tržištu u cilju sprečavanja prekomernih oscilacija kursa dinara, dolazi do opadanja nivoa deviznih rezervi, što predstavlja signal nastanka velikih teškoća u pokrivanju visokog deficita tekućeg računa. Sa porastom otplate dospelog duga u narednim godinama pritisak na devizne rezerve će rasti, tako da je neophodno insistirati na povećenju izvoza kao najboljem načinu finansiranja deficita trgovinskog bilansa. Takođe, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da se devizni priliv od doznaka naših radnika u inostranstvu ne može neograničeno povećavati, da se po osnovu menjačkih poslova ne može neograničeno povećavati devizni priliv, tako da posmatrano na

47 Strategija povećanja izvoza Republike Srbije za period od 2008. do 2011. godine, Vlada Republike Srbije, str. 1.

193

dugi rok, samo povećanje izvoza i smanjivanje trgovinskog deficita može da pruži zadovoljavajuću osnovu za uredno servisiranje inostranih dugova bez ugrožavanja spoljne likvidnosti zemlje.

Porast izvoza roba i usluga u BDP nameće se kao jedan od najvažnijih zadataka ekonomske politike u narednim godinama. Taj zadatak je prvenstveno važan zbog potrebe da se osigura stabilan devizni priliv koji će biti dovoljan za uredno servisiranje obaveza prema inostranstvu, kao i plaćanje potrebnog uvoza. Da bi se to postiglo neophodno je delovati u pravcu ostvarivanja kvalitativnih promena strukture domaćeg izvoza i njenog prilagođavanja svetskoj uvoznoj tražnji. To znači da povećanje izvoza istovremeno mora biti praćeno kvalitativnim strukturnim promenama u izvozu, s obzirom na to da se nacionalni izvoz sada suviše temelji na primarnim proizvodima i proizvodima nižih faza prerade. Takva struktura izvoza ne obećava stalnu i dugoročnu stopu rasta izvoza.

Osnovno merilo konkurentnosti savremene privrede je sposobnost preduzeća, grana i sektora privrede da snižavaju troškove poslovanja i razvoja i time postižu ekonomsku konkurentnost, odnosno konkurentnost po osnovu cena, kao i sposobnost preduzeća, grana i sektora privrede da poboljšavaju peformanse proizvoda i usluga, pre svega, kvalitet, funkcije i postprodajni servis. Polazeći od ovog merila, najveći deo privrede Srbije nema zadovoljavajuću sposobnost snižavanja troškova i poboljšanja kvaliteta proizvoda i posledično ne dostiže potrebnu ekonomsku i tehnološku konkurentnost na domaćem i stranim tržištima.48 U tom smislu, suštinske probleme niske konkurentnosti domaćeg izvoza mogu rešiti samo preduzetnici, inovatori i investitori u podsticajnom ekonomskom ambijentu. Na tim osnovama poboljšale bi se proizvodne, izvozne i tehnološke performanse privrede Srbije i podigao nivo njene međunarodne konkurentnosti.

Rast izvoza na duži rok podrazumeva povećanje konkurentnosti privrede na bazi rasta produktivnosti, rast zarada u skladu sa rastom produktivnosti, kao i realni devizni kurs koji odražava snagu privrede. Takođe, svako srpsko preduzeće mora uočiti svoje komparativne prednosti i potencijale i raditi na razvijanju sopstvene strategije konkurentnosti na regionalnim i svetskim tržištima, a to nužno znači i povećanje dodate vrednosti proizvoda ili usluga. Ključni instrumenti za ostvarenje ovih ciljeva su primena znanja i inovacija u razvoju proizvoda, primena dizajna, ulaganje u nove tehnologije i kanale distribucije.

48 D. Đurić, Konferencija – Izazovi ekonomske politike Srbije u 2007. godini, Naučno društvo ekonomista sa AEN i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2007., str. 273.

194

Formiranje klastera je, na primer, jedna od mogućnosti za povećanje srpskog izvoza, posebno na velika tržišta kojima treba velika količina određene robe (naročito iz oblasti poljoprivrede). Trebalo bi da više firmi proizvodi iste proizvode po istim zadatim standardima koje nalaže tržište kome je namenjeno. Formiranje regionalnih klastera je jedna od mera regionalnog razvoja Srbije i put ka formiranju domaćih brendova. Takođe bi trebalo razmotriti mogućnost da se kroz više oblike saradnje sa zemljama razvijene ekonomije iskoristi preferencijalni status naše robe na ruskom tržištu i drugim tržištima.49

Poseban značaj za smanjenje spoljnotrgovinske neravnoteže u narednom periodu imaće visok priliv stranih direktnih investicija, pre svega greenfield investicija u izvozno orijentisane sektore privrede u kojima one treba da povećaju produktivnost, izvoz i devizni priliv. Ovi sektori jačaju izvoznu ponudu i smanjuju uvoznu tražnju, te time poboljšavaju platnobilansnu poziciju zemlje i vode finansiranju deficita tekućih transakcija bez rasta zaduživanja države. Ključnu ulogu u tome ima priliv stranih direktnih investicija u sektor razmenljivih dobara.

U kontekstu pozitivnih uticaja stranih direktnih investicija na izvoznu aktivnost i promene izvozne strukture može se navesti primer nekih bivših socijalističkih zemalja: Poljska, Češka Republika, Slovačka, Slovenija i Mađarska, koje su postale članice Evropske unije 2004 godine. Ove zemlje su početkom devedesetih godina hrabro krenule u reforme, ostvarile drastičnu promenu trgovinske strukture i praktično dobile novu ulogu u međunarodnoj podeli rada. Od tradicionalnih izvoznica sirovina i proizvoda niže faze obrade, ove zemlje su tokom devedesetih višestruko povećale izvoz proizvoda više faze finalizacije. Od ključnog značaja za ovaj preokret je bila relativno brza liberalizacija i značajan priliv stranog kapitala, prvo kroz privatizaciju, a kasnije zahvaljujući povoljnoj institucionalnoj infrastrukturi. Izvoz ovih zemalja je danas u velikoj meri izvoz globalnih organizacija (multinacionalnih kompanija) koje su sada njihovi rezidenti. Njihov izvoz u EU se u periodu 1993.-2001. god. povećao sa 29.712 miliona USD na 91.769 miliona USD, odnosno, za preko tri puta.50

SWOT analiza daje prikaz prednosti, slabosti, šansi i pretnji za ostvarenje visokih stopa rasta izvoza Republike Srbije. Ona omogućava prepoznavanje pozitivnih i negativnih faktora koji utiču na ostvarenje 49 Nikolić G., Dinamika i kvalitativne promene robne razmene Srbije – Ključna karika napretka, Okosnica nove razvojne strategije Srbije: bez izvoza nema izlaza, str. 11.50 Adam, A., T.S. Kosma and J. McHugh (2003.), Trade Liberalization Strategies: What Could Southeastern Europe Learn from CEFTA and BFTA, IMF Working Paper WP/03/239, IMF, Washington, p. 19.

195

opredeljenja i uspostavlje ravnoteže između internih sposobnosti i eksternih mogućnosti.

Slika 2.3.SWOT аnаlizа zа ostvаrenje visokih stopа rаstа

izvozа Republike Srbije 51

Prednosti:

Jаkа sirovinskа osnovа kod određenih grupа proizvodа (osnovni metаli, gvožđe i čelik, drvo, prehrаmbenа industijа)

Geogrаfski položаj (Koridor VII i X)

Visok privredni rаst od 2000. godine

Potencijаli zа rаzvoj ljudskog kаpitаlа

Dinаmičаn MSP sektor

Nedost а ci:

Nedovoljаn broj krupnih privrednih sistemа koji obezbeđuju veliki izvoz

Slаb imidž Srbije u svetu

Nedovoljne investicije u izvozni sektor

Nepovoljnа strukturа izvozа – visoko učešće proizvodа niže fаze prerаde

Visoki troškovi finаnsirаnjа izvoznih poslovа

Visok politički rizik zemlje

Zаostаjаnje zа uspešnim trаnzicionim zemljаmа

Š а nse:

Sporаzum o slobodnoj trgovini sа Ruskom Federаcijom

CEFTA sporаzum

Trаdicionаlno dobri odnosi sа tržištimа bivše SFRJ

Rаst svetske privrede, nаročito zemаljа regionа

Op а snosti:

Moguće usporаvаnjа svetske privrede (SAD i EU)

Jаčаnje konkurencije iz okruženjа

Zаostаjаnje u evropskim integrаcijаmа

Političkа nestаbilnost

Kаšnjenje zа velikim nаcionаlnim infrаstrukturnim projektimа

Pogoršаnje odnosа rаzmene

5 1 Isto, str. 16.

196

5.4. Izvozna struktura kao izvor problema domaćeg izvoza

Osnovni problemi domaćeg izvoza su:- struktura izvoza bazira se na dominaciji proizvoda za reprodukciju tj.

proizvoda niskog stepena prerade,- nizak stepen proizvodne koncentracije, uprkos relativno maloj

vrednosti ukupnog izvoza,- nekonkurentnost izvozne ponude sa aspekta proizvoda (dizajn i razvoj

proizvoda; tehnički standardi; trajnost i izgled; prezentacija) i sa aspekta cena (cene sirovina; troškovi finansiranja; porezi i transport).

- izvozne aktivnosti nekoliko preduzeća određuje ukupnu dinamiku izvoza (Železara Smederevo, valjaonice bakra i aluminijuma, Gorenje, Tigar…) usled male vrednosti izvoza,

- proizvodnja i izvoz prehrambene industrije u velikoj meri su pod uticajem meteoroloških uslova (rod ratarstva),

- prisutna je značajna korelacija između izvoza i uvoza, pa su tako najveći izvoznici ujedno i najveći uvoznici.52

Postoje, dakle, brojni problemi koji ograničavaju snažnije jačanje izvoznih aktivnosti srpske privrede. Tu u prvom redu ističemo neadekvatnu strukturu domaće privrede tj. nepovoljnu strukturu izvoza koja ne može da obezbedi zadovoljavajuću konkurentnost na inostranom tržištu. U strukturi izvoza naše zemlje još uvek dominiraju proizvodi za reprodukciju tj. proizvodi niskog stepena prerade, pa su strukturne promene u realnom sektoru osnovna pretpostavka za podizanje izvozne konkurentnosti na viši nivo.

Imajući u vidu statistički potvrđenu negativnu vezu između visokog sadržaja proizvoda niskog nivoa dorade i privrednog rasta, jasno je da Srbija ostvareni solidni rast BDP-a u prvoj deceniji 20. veka nije realizovala zahvaljujući izvozu primarnih proizvoda, mada bi zapostavljanje ovog veoma važnog sektora domaće industrije teško pogodilo srpski izvoz, nivo zaposlenosti i umanjilo BDP.

U strukturi izvoza Srbije prema nameni proizvoda najzastupljeniji su proizvodi za reprodukciju, roba za široku potrošnju i oprema. Intermedijarni proizvodi čine više od 50% ukupnog izvoza, a ukoliko se tome doda i izvoz

52 U situaciji u kojoj su najveći izvoznici ujedno i najveći uvoznici teško je smanjiti spoljnotrgovinski deficit zemlje, pa jedna od solucija za smanjenje pomenutog deficita može biti supstitucija uvoza razvojem mreže dobavljača sa domaćeg tržišta.

197

energije i ostalih dobara (uglavnom poljoprivrednih proizvoda) može se konstatovati da je sektorska struktura srpskog izvoza veoma nepovoljna.

Nepovoljna struktura srpskog izvoza ogleda se u tome što u njoj i dalje dominiraju proizvodi koji ne zahtevaju upotrebu napredne tehnologije i angažovanje intelektualnog rada. U tom smislu, Srbiji je potrebna suštinska promena izvozne strukture u pravcu porasta učešća proizvoda veće finalizacije, kao što su to činile naprednije zemlje u tranziciji koje su već u Evropskoj uniji.

Struktura izvoza Srbije značajno se razlikuje u odnosu izvoznu strukturu zemalja Evropske unije. Tako je na primer u 2009. godini učešće primarnih proizvoda u strukturi robnog izvoza Srbije iznosilo 34,5%, dok je u EU iznosilo svega 18,7%. Učešće tehnološko intenzivnih proizvoda u strukturi izvoza Srbije je u 2009. godini iznosilo 25,7%, a u zemljama Evropske unije je iste godine ovo učešće iznosilo 56,4%.

Nepovoljna struktura srpskog izvoza je, pre svega, posledica loše sektorske strukture prerađivačke industrije u kojoj dominiraju sektori sa nižom dodatom vrednošću (oko 70% proizvodnje prerađivačke industrije čine intermedijarni proizvodi). Posmatrano po sektorima, najveće učešće u strukturi prerađivačke industrije imaju sektori osnovnih metala, prehrambena industrija i industrija pića. Pored pomenuta dva sektora, najveće učešće u strukturi izvoza imaju hemijska industrija i industrija gume, zatim tekstilna i metalska industrija.53

Ukupan izvoz prerađivačke industrije u periodu 2003-2009. godine iznosio je 31,6 mlrd. eura (94% ukupnog izvoza Srbije). Strukturu izvoza karakteriše visoko učešće podsektora: proizvodnja osnovnih metala (24,1%), proizvodnja prehrambenih proizvoda, pića i duvana (17,1%), proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda (10,2%), proizvodnja proizvoda od gume i plastike (7,5%), proizvodnja ostalih mašina i uređaja (7,1%). Ovih pet podsektora čine 66,6% (2/3) izvoza prerađivačke industrije u posmatranom periodu.

Tabela 2.4. Spoljnotrgovinska aktivnost u prerađivačkoj industriji 2003-2009

Izvoz Uvoz Saldo Izvoz Uvoz

mil. EURprosečna stopa rasta

Ukupno 33.806,4 76.044,9 -42.238,5 16,04 9,74Industrija 32.188,4 65.650,7 -33.462,3 15,82 6,81Prerađivačka industrija 31.573,2 54.257,1 -22.683,9 15,40 6,42

53 Podaci o strukturi izvoza preređivačke industrije preuzeti su iz: Strategija povećanja izvoza republike Srbije za period od 2008-2011. godina, Vlada Republike Srbije, str. 8.

198

Prehrambeni proizvodi, piće i duvan 5.398,0 2.980,2 2.417,8 15,13 1,76

Tekstil i tekstilni proizvodi 2.200,7 3.156,2 -955,5 14,91 10,84Koža i predmeti od kože 874,5 1.199,2 -324,7 10,33 7,20Drvna industrija 672,0 1.154,3 -482,3 11,02 7,80Papir i izdavačka delatnost 992,4 2.514,0 -1.521,6 21,22 4,97Koks i derivati nafte 623,8 2.947,1 -2.323,3 19,28 21,41Hemijski proizvodi 3.221,0 9.169,9 -5.949,0 12,48 7,71Guma i plastika 2.360,0 2.007,2 352,8 11,27 11,12Ostali nematalni minerali 682,6 1.269,4 -586,9 6,19 7,76Osnovni metali i metalni proizvodi 7.614,6 7.232,5 382,1 21,02 10,10

Ostale mašine i uređaji 2.242,3 7.052,8 -4.810,5 22,15 2,20Električni i optički uređaji 1.990,3 7.356,1 -5.365,8 35,49 5,39Saobraćajna sredstva 1.453,5 5.046,2 -3.592,7 -2,71 1,12Ostalo 1.247,3 1.171,9 75,5 19,01 11,06

Izvor: RZS

Prehrambeni proizvodi, piće i duvan predstavljaju podsektor prerađivačke industrije koji je u posmatranom periodu predstavljao značajnog nosioca izvoza. Učešće izvoza prehrambenih proizvoda, pića i duvana u ukupnom izvozu prerađivačke industrije u posmatranom periodu je 17,1%, dok je pokrivenost uvoza izvozom iznosila 181,2%.

Vodeći izvozni proizvodi Republike Srbije nisu znatnije izmenili svoje učešće u izvoznoj strukturi tokom dužeg vremenskog perioda. Republika Srbija ima komparativne prednosti, pre svega, kod proizvoda poljoprivredne i prehrambene industrije, osnovnih metala, gume, određenih odevnih predmeta i hemijskih proizvoda, što je u skladu sa raspoloživošću prirodnih resursa i cenom radne snage. Međutim, zasnivanje izvoza na ovim proizvodima, koji u međunarodnim okvirima imaju sve manji značaj, svakako ne može biti dugoročno rešenje, iako na kratak rok ovi proizvodi mogu doprineti povećanju izvoza Republike Srbije.

Tehnološko kašnjenje za svetskim tendencijama i pad konkurentnosti domaćih proizvoda na svetskom tržištu negativno utiču na izvozne performanse domaće privrede. Za anuliranje tehnološkog zaostajanja, neophodan je uvoz tehnologija iz razvijenih zemalja, kao i poboljšanje domaće istraživačko-razvojne osnove.

Iako do sada nije došlo do bitnijih promena u strukturi domaćeg robnog izvoza, srpski uvoz je u poslednjim godinama kvalitativno unapređen. Pomeranja u uvoznoj strukturi ukazuju na potrebu domaće privrede da se restrukturira, odnosno da zameni dotrajalu tehnologiju, što je omogućeno, pre

199

svega, zahvaljujući prilivu stranog kapitala kroz zaduživanje, SDI i donacijama. S druge strane, potrebno je da prođe duži vremenski period da preduzete investicije kvalitativno izmene izvoznu strukturu.54

5.5. Geografska struktura izvoza srpske privrede

Geografska struktura spoljnotrgovinske razmene domaće privrede ukazuje na činjenicu da je najveći deo nacionalnog izvoza usmeren ka tržištu Evropske unije i zemljama CEFTA (preko 80%). Najznačajniji spoljnotrgovinski partneri u izvozu su: Bosna i Hercegovina, Nemačka, Crna Gora, Italija, i Rumunija.

Struktura izvoza nije dobro geografski diversifikovana – čak 90% suficita Republika Srbija ostvaruje sa samo tri zemlje: Makedonija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina.55 Visoka koncentracija srpskog izvoza na svega nekoliko zemalja može da ima negativne posledice na dalji rast izvoza. Stoga je jedan od osnovnih zadataka spoljnotrgovinske politike u narednom periodu usmeravanje preduzeća na nova tržišta.

Da bi se ostvarila optimalna geografska diversifikacija izvoza, ulazak srpskih kompanija na nova tržišta treba da teče u dva pravca:

- u pravcu tržišta sa velikim potencijalom rasta i/ili velike kupovne moći i/ili

- u pravcu tržišta koja su bila tradicionalni partneri bivše SFRJ. U tom smislu, možemo izdvojiti četiri ključna izvozna tržišta za Srbiju.

To su:

1. Evropska unija; 2. CEFTA; 3. Zajednica Nezavisnih Država (ZND); 4. Bliski i Srednji Istok i Severna Afrika (BSISA)

Evropska unija je tradicionalno najznačajnije srpsko izvozno tržište. Kompanije iz EU su vodeći poslovni partneri srpskih preduzeća, što pruža mogućnosti za značajan plasman srpskih proizvoda na ovo tržište. Izvoz na tržište EU čini preko 50% ukupnog izvoza Srbije. Sa tržištem od oko 500 miliona stanovnika, EU će i u budućnosti predstavljati ključno izvozno tržište

5 4 Izveštaj o razvoju Srbije 2010., Ministarstvo finansija Republike Srbije, str. str. 139.55 Glavni spoljnotrgovinski partneri na strani uvoza su: Ruska federacija, Nemačka, Italija, Kina i Francuska. Najveći deficit u razmeni potiče iz Ruske federacije, usled velike uvozne zavisnosti srpske privrede (uvoz nafte i gasa – oko 20% ukupnog deficita).

200

za srpske proizvode. Izvoz u EU je u 2010. godini rastao po višoj stopi (32%) u odnosu na rast izvoza u ceo svet (24,1%), što jasno potvrđuje značaj ovog tržišta za srpsku privredu.

Niska konkurentnost srpske privrede predstavlja osnovni faktor našeg visokog deficita u trgovini sa EU. U spoljnotrgovinskoj razmeni sa zemljama EU Srbija ostvaruje pokrivenost uvoza izvozom od 60,5%. U tom smislu, posebno treba istaći Nemačku, sa kojom se ostvaruje kontinuirano niska pokrivenost uvoza izvozom. Sa Italijom je nešto drugačija slika, jer se robni deficit lagano smanjuje, najpre zahvaljujući stranim direktnim investicijama iz Italije koje su pokrenule i izvoz ka toj zemlji. Donekle je slična tendencija i sa Slovenijom i Grčkom.

Poljoprivreda je segment izvoza koji donosi trgovinski suficit i omogućuje Srbiji da opstaje u trgovinskim odnosima sa Evropskom unijom. Tako je 2011. godine suficit u ovoj oblasti dostigao 444 miliona evra. U poljoprivredi se najveći obim razmene ostvaruje u trgovini osnovnim poljoprivrednim proizvodima koje Srbija više izvozi, nego što uvozi iz EU, dok prerađene poljoprivredne proizvode i ribu više uvozimo iz EU. Ono što je i dalje veliki problem je nemogućnost naše poljoprivrede da iskoristi sve preferencijale tj. kvote za izvoz u EU.

Tržište EU je za izvoznike iz Srbije značajno zbog njegove veličine i ekonomskog potencijala, kao i povoljnog tretmana koji omogućava izvoz velikog broja proizvoda bez carina, uključujući i veliki broj proizvoda koji se izvoze pod preferencijalnim statusom. Međutim, iako je Prelazni trgovinski sporazum omogućio izvoz robe bez carine u EU, problem za srpske izvoznike predstavljaju necarinske barijere zbog neusklađenosti sa standardima EU i pribavljanje sertifikata, a razlog za to je nedovoljna harmonizacija sa tehničkim propisima EU.

Ekonomski razvoj na tržištima EU postavlja brojne izazove pred izvoznike, posebno iz zemalja u tranziciji, koji zahtevaju strateški pristup ovom tržištu. U tom smislu, izvozni pristup srpskih kompanija prema tržištu EU se u budućnosti mora zasnivati na fleksibilnosti, inovativnosti i međunarodno priznatim standardima. Za uspešan nastup na tržištu EU potrebno je izvršiti dobru pripremu i odabrati odgovarajuću marketinšku strategiju.

Veoma značajno izvozno tržište za Srbiju je i tržište CEFTA zemalja. Balkanske zemlje, uključujući i Moldaviju, su 19. decembra 2006. potpisale Centralnoevropski sporazum o slobodnoj trgovini (CEFTA), koji je zamenio mrežu bilateralnih ugovora o slobodnoj trgovini. Nakon ulaska u EU, 1. januara 2007, iz CEFTA su izašle Rumunija i Bugarska. Zemlje koje su ostale u sporazumu: Srbija, Albanija, BIH, Makedonija, Hrvatska, Crna Gora, UNMIK-

201

Kosovo i Moldavija, trenutno čine zajedničko tržište od oko 27 miliona potrošača.

Region CEFTA je jedno od retkih tržišta sa kojima Srbija ima kontinuirani suficit u razmeni, odnosno na koje više izvozi nego što uvozi. Prema učešću u ukupnom izvozu Srbije, to tržište je drugo po značaju, posle tržišta EU. Učešće zemalja CEFTA sporazuma u ukupnom izvozu naše zemlje iznosi oko 30%. Srbija je u 2011. godini, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ostvarila suficit u razmeni sa zemljama CEFTA od oko 1,5 milijardi dolara, što je rezultat uglavnom izvoza poljoprivrednih proizvoda. Izvoz Srbije, za posmatrani period, iznosio je 3,21 milijardi dolara, a uvoz je bio 1,71 milijardi dolara, što znači da je pokrivenost uvoza izvozom iznosila 187,6 odsto. Na tržištu članica CEFTA u poslednje vreme najveći rast beleži tražnja za energentima, gvožđem i čelikom, konstrukcijama, aluminijumom, odećom, tako da u uslovima koje diktira svetska ekonomska kriza ovo tržište predstavlja veliku šansu za srpske izvoznike. U tom smislu, ekonomsko povezivanje i unapređenje regionalne saradnje mora biti od prioritetnog značaja za Republiku Srbiju.

Tržište CEFTA, kao što smo istakli, čini 27 miliona stanovnika. Osim njegove veličine, ovo tržište ima i dodatnih prednosti, a to su njegova blizina i poznavanje poslovne kulture i preferencija potrošača. Prednost CEFTA sporazuma ogleda se i u tome što Zapadni Balkan čini znatno atraktivnijim područjem za strana ulaganja, s obzirom na to da je uspostavljen zajednički pravni okvir za investiranje. CEFTA sporazum bi takođe trebalo da doprinese većoj političkoj stabilnosti regiona, intenzivnijoj robnoj razmeni i ravnomernijem ekonomskom razvoju. Osim toga, primena CEFTA sporazuma predstavlja osnovu daljih EU integracija zemalja Regiona. Potpisivanje CEFTA ima i snažan marketinški aspekt za zemlje Zapadnog Balkana jer je garancija stranim investitorima da se u region može ulagati. Ključni problemi ovog sporazuma su i dalje necarinske barijere i politički osetljiva pitanja.

U svetlu pozitivnih uticaja koje može proizvesti CEFTA sporazum, mogu se navesti i sledeći efekti:56

- veća harmonizacija trgovinskih odnosa u regionu, imajući u vidu da je mreža bilateralnih sporazuma zbog različitih šema značajno komplikovala međusobne trgovinske odnose, a samim tim i poslovanje preduzeća;

-poboljšanje mehanizama za rešavanje sporova do kojih može doći u toku primene Sporazuma, što predstavlja faktor veće sigurnosti liberalizacije trgovine u regionu;

5 6 www.mier.sr.go.yu

202

http://www.mier.sr.go.yu/

-mogućnost primene dijagonalne kumulacije porekla robe (u trgovini između zemalja u regionu i regiona sa EU), što će snažno podstaći izvozni i investicioni kapacitet regiona, rast njegove tehnološke opremljenosti i konkurentnosti, a time i potreban nivo sposobnosti proizvoda za plasman na tržištu EU kao i globalnim okvirima. Za razliku od bilateralnih sporazuma, gde se primenjuje bilateralna kumulacija porekla robe, koja znači da sirovina uvezena npr. iz Makedonije i ugrađena u finalni proizvod izrađen u Srbiji, može bez carine da se izveze samo u Makedoniju, CEFTA sporazum omogućava dijagonalnu kumulaciju, odnosno kumuliranje (sabiranje) porekla robe više zemalja u Regionu koja će imati status domaćeg porekla. Mogućnost primene dijagonalne kumulacije porekla robe u trgovini između zemalja u Regionu i celog Regiona sa EU, trebalo bi da obogati asortiman roba kojima se bescarinski trguje.

-otvaranje novih oblasti razvoja međusobnih ekonomskih odnosa u pogledu liberalizacije trgovine uslugama, pitanja investicija, javnih nabavki, intelektualne svojine.

-značaj CEFTA Sporazuma za Srbiju je i u tome što on predviđa da se međusobni trgovinski odnosi članica moraju rukovoditi pravilima STO i EU. To praktično znači da privredno sistemski ambijent Srbije ulazi u zonu prilagođavanja globalnim pravilima, što predstavlja snažan faktor predvidivosti i transparentnosti za strane partnere, ali i za domaće privrednike, posebno kada se radi o malim i srednjim preduzećima koja su najosetljivija na deficite u sistemskom okviru i slabosti insitucija.

Imajući u vidu navedena obeležja CEFTA sporazuma možemo istaći da je CEFTA, na neki način, mala igraonica priključenja EU, gde bi sve zemlje Zapadnog Balkana trebalo da se pripreme za obaveze koje podrazumeva članstvo u EU. Zajedničko tržište ekonomski sličnih zemalja može da posluži kao poligon za testiranje spremnosti da se uђe u otvorenu tržišnu utakmicu koja vlada na tržištu EU. Treba imati u vidu politički značaj zone slobodne trgovine u jugoistočnoj Evropi, odnosno činjenicu da je ona u dobroj meri projekat EU čiji je cilj poboljšanje saradnje meђu ovim zemljama i pacifikacija regiona. U tom smislu i dobijanje finansijske pomoći kao i brzina približavanja EU, ali i Svetskoj trgovinskoj organizaciji, će u značajnoj meri zavisiti od trgovinske saradnje Srbije sa susednim zemljama.57

Zajednica Nezavisnih Država (ZND) je takođe veoma značajno potencijalno izvozno tržište za Republiku Srbiju58. To potvrđuje i veliki interes

57 CEFTA 2007-2010 Iskustva, potencijal i perspektiva, Centar za novu politiku, str. 3.58 Zajednica Nezavisnih država uključuje Rusiju, Jermeniju, Azerbejdžan, Belorusiju, Gruziju, Kazahstan, Kirgistan; tadžikistan, Turkmenistan,Ukrajinu, Uzbekistan i Moldaviju.

203

srpskih firmi, pre svega za rusko, ali i za ukrajinsko, belorusko i kazahstansko tržište.59 U spoljnotrgovinskoj razmeni sa ovim zemljama, Republika Srbija ostvaruje visok deficit koji je, pre svega, posledica uvoza energenata iz ovih zemalja, prvenstveno iz Rusije.

Veličina ovog tržišta (ukupan broj stanovnika je 273,7 miliona) i kontinuirano visoke stope rasta BDP (rast BDP u periodu od 2000-2007. godine iznosio je 9,1% prosečno godišnje), sa velikim izgledima za nastavak tako visokog rasta i u narednom periodu, predstavljaju pokazatelj velikog potencijala ovog tržišta i njegove privlačnosti za srpske izvoznike. Osim toga, šansa za intezivniji izvoz srpskih roba na tržište ZND može biti i u tome što je struktura srpskog izvoza takva da bi mogla da bude konkurentna na ovim tržištima u pojedinim segmentima. Ekonomskoj saradnji Republike Srbije sa zemljama ZND pozitivan doprinos mogu dati i dobri politički odnosi koji su nastavak tradicionalno dobrih političkih i ekonomskih odnosa sa ovim zemljama, još iz perioda njihovog socijalističkog razvoja (kroz saradnju sa bivšim SSSR).

Region Bliskog i Srednjeg Istoka i Severne Afrike (BSISA) takođe spada u potencijalno važno izvozno tržište za našu zemlju. Ključne zemlje ovog regiona su: Turska, Egipat, Izrael, Iran, Libija i Jordan.60

Značaj ovog regiona ogleda se u njegovom dinamičnom privrednom rastu (rast BDP u periodu 2000-2007. godina iznosio je 5,7% prosečno godišnje), kao i u veličini ovog tržišta (ukupan broj stanovnika na ovom tržištu je 388,2 miliona). Struktura srpskog izvoza u dobroj meri odgovara tržišnim zahtevima ovog regiona, tako da u poslednje vreme naš izvoz u zemlje ovog regiona raste brže u odnosu na ukupan rast izvoza. Tradicionalno dobri politički i ekonomski odnosi Srbije sa određenim zemljama ovog regiona, takođe mogu predstavljati šansu za inteziviranje spoljnotrgovinskih aktivnosti srpske privrede u budućnosti.

6. KONKURENTNOST NACIONALNE EKONOMIJE

6.1. Pojam i faktori konkurentnosti ekonomije

Konkurentnost se definiše kao sposobnost da se postigne uspeh na tržištima koji vodi ka visoko produktivnoj privredi i poboljšanom životnom 59 Srbija je jedina država u Evropi, pored nekih članica Zajednice nezavisnih država (ZND), koja ima potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom.60 Region Bliskog i Srednjeg Istoka i Severne Afrike obuhvata: Egipat, Libiju, Maroko, Angolu, Tunis, Tursku, Iran, Izrael, Jordan, Kuvajt, Iran, Izrael, Jordan, Liban, Oman, Katar, Saudijsku Arabiju, Siriju i Ujedinjene Arapske Emirate.

204

standardu za celokupno stanovništvo. Konkurentnost, dakle, predstavlja takmičenje, suparništvo ili proces nadmetanja koji ima za cilj postizanje što boljih rezultata zemlje na svetskom tržištu. U tom smislu, možemo istaći da je konkurentnost koncept koji objašnjava zašto se neke zemlje razvijaju brže od drugih.

Postoje makroekonomski i mikroekonomski elementi konkurentnosti. Mikrokonkurentnost se odnosi na konkurentnost preduzeća i ogleda se u relativnoj prednosti nad drugim preduzećima (niže cene, bolji kvalitet roba i usluga, bolja prodajna mreža, bolje poznavanje tržišta i dr.). Mikroekonomski elementi konkurentnosti deluju direktno na produktivnost preduzeća.

Za razliku od mikroekonomskih, makroekonomski elementi konkurentnosti imaju indirektan uticaj na preduzeća. Taj uticaj se ostvaruje preko makroekonomske politike (monetarna i fiskalna politika), društvene infrastrukture i političkih institucija. Na makronivou, nacionalna konkurentnost ili konkurentnost zemalja definiše se kao sposobnost zemlje da ostvari brži privredni rast od ostalih zemalja i da poveća društveno blagostanje tako da se njena privredna struktura menja i efikasno prilagođava promeni tržišnih uslova na međunarodnom planu.

U makroekonomskoj teorijskoj misli postoje dva shvatanja pojma konkurentnosti: tradicionalno i savremeno shvatanje.61

Tradicionalno se konkurentnost shvata kao nacionalno učešće na svetskom tržištu ili svetskoj trgovini. Posledično, to čini konkurentnost igrom sa nultim rezultatom, odnosno jedna zemlja može da poveća ili poboljša svoju konkurentnost jedino na račun druge zemlje. Radi ostvarivanja ovog cilja i povećanja izvoza, cena lokalne radne snage se održava na veoma niskom nivou i vrši se devalvacija nacionalne valute. Smatra se da jeftina radna snaga i jeftina domaća valuta čine jednu zemlju konkurentnijom na svetskom tržištu. Međutim, ovakvo shvatanje konkurentnosti je u potpunosti u suprotnosti sa nacionalnim ekonomskim progresom i visokim životnim standardom. Jeftina radna snaga samo ukazuje na nedostatak konkurentnosti i koči privredni razvoj. Devalvacijom nacionalne valute kompletna nacija plaća svojevrstan porez prodajom svojih nacionalnih proizvoda i usluga po niskim cenama, a kupovinom proizvoda i usluga po većim cenama na svetskom tržištu.

Savremeno shvatanje koncepta konkurentnosti podrazumeva nalaženje odgovora na pitanje: šta je izvor, odnosno šta je u osnovi nacionalnog prosperiteta i životnog standarda? Nacionalni životni standard je rezultat produktivnosti date privrede, merene vrednošću dobara i usluga proizvedenih

61 Preuzeto iz : Rosić I., Đurić D., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Priština-Kosovska Mitrovica, str. 208-209.

205

po jedinici ukupnih resursa kojima jedna ekonomija raspolaže (humani kapital, finansijski kapital, prirodni resursi). Prema tome, produktivnost zavisi kako od vrednosti proizvedenih nacionalnih proizvoda i usluga, izraženih tržišnim cenama, tako i od efikasnosti njihove proizvodnje.

Ako se prethodne napomene uzmu u obzir, onda se savremeno shvatanje konkurentnosti svodi na produktivnost. Konkurentnost zasnovana na produktivnosti je u saglasnosti sa ekonomskim razvojem i visokim životnim standardom stanovništva, što podrazumeva adekvatno plaćenu radnu snagu, jaku nacionalnu valutu, visoke prinose na kapital, itd. Produktivnost, s toga treba da bude pravi cilj svake privrede, a ne izvoz sam po sebi. Samo povećanje izvoza proizvoda i usluga koji mogu efikasno da budu proizvedeni i plasirani ima efekta na povećanje nacionalne produktivnosti.

Ovako shvaćena konkurentnost nije izolovan fenomen, već interdisciplinarna pojava koja povezuje poslovnu strategiju, makroekonomsku politiku, pravnu i regulatornu reformu, obrazovanje, politiku konkurentnosti i mnoštvo ostalih ekonomskih, poslovnih i društvenih faktora na stvaranju jedinstvenog strategijskog plana u cilju stvaranja veće dodatne vrednosti.

Kao relativno kompleksan pokazatelj (izraz) uspešnosti poslovanja, konkurentnost zavisi od niza faktora. Svi ovi činioci mogu se klasifikovati u spoljne i unutrašnje faktore konkurentnosti.

Spoljni faktori konkurentnosti su: makroekonomsko upravljanje (ekonomska politika), infrastruktura, pravno okruženje i regulacija, javni sektor i državna uprava (administracija), obrazovanje, porezi i doprinosi, finansijski sistem, posebne mere podrške preduzećima i sl.

U unutrašnje faktore konkurentnosti ubrajaju se: upravljačke sposobnosti, ljudski resursi, produktivnost, profitabilnost, inovativnost, kvalitet i sl.

Već na prvi pogled је jasno da su mnogi od navedenih faktora konku-rentnosti, i to ne samo eksterni, pod neposrednom kontrolom vlada. Svesne svoje odgovornosti za razvoj konkurentnosti, vlade mnogih zemalja neposredno su angažovane na povećanju konkurentnosti privreda svojih zemalja. Tako npr. vlade Austrije, Belgije, Kanade, Finske, Nemačke, Holandije, Novog Zelanda, Švedske i SAD istražuju problem konkurentnosti, objavljuju rezultate analiza konkurentnosti privreda svojih zemalja i definišu strategije za povećanje konkurentnosti.

6.2. Analiza konkurentnosti privrede Srbijе

206

U analizi konkurentnosti privrede Srbije oslanjamo se na jedan od najpoznatijih indeksa konkurentnosti - Globalni indeks konkurentnosti (GCI), koji je razvio Svetski ekonomski forum. Globalni indeks konkurentnosti zasniva se na emprijskim istraživanjima koja su identifikovala širok spektar parametara koji utiču na konkurentnost jedne privrede. Ti parametri obuhvataju makroekonomske i mikroekonomske faktore, kao i faktore razvijenosti institucija. Svi ovi parametri zajedno doprinose konkurentnosti nacionalne privrede, definisane kao skup institucija, faktora i politika koji određuju nivo produktivnosti zemlje.

Istraživanja na bazi globalnog indeksa konkurentnosti zasnivaju se na pretpostavci da je konkurentnost kompleksan fenomen, na koji utiče mnoštvo faktora. Brojni faktori koji utiču na konkurentnost grupisani su u 12 stubova konkurentnosti, koji su organizovani u tri grupe.

Prva grupa stubova konkurentnosti obuhvata tzv. Osnovne zahteve. U tu grupu ulaze sledeći stubovi konkurentnosti: (1) institucije, (2) infrastruktura, (3) makroekonomska stabilnost i (4) zdravstvo i primarno obrazovanje.

Druga grupa su tzv. Faktori povećanja efikasnosti. Ovu grupu čine sledeći stubovi: (5) visoko obrazovanje i obuka, (6) efikasnost tržišta dobara, (7) efikasnost tržišta rada, (8) sofisticiranost finansijskog tržišta, (9) tehnološka spremnost i (10) veličina tržišta.

Treću grupu čine tzv. Faktori inovativnosti i sofisticiranosti. U ovu grupu ulaze stubovi (11) sofisticiranost poslovnih procesa i (12) inovacije.

Stepen razvijenosti zemlje, koji se izražava bruto domaćim proizvodom po glavi stanovnika, determiniše značaj pojedinih grupa stubova. Za najmanje razvijene zemlje od najvećeg značaja je prva grupa stubova, tj. Osnovni zahtevi. Za srednje razvijene zemlje (u koje spada i Srbija) pored osnovnih zahteva veliki značaj ima druga grupa stubova tj. Faktori povećanja efikasnosti. Za najrazvijenije zemlje od najvećeg su značaja su druga i treća grupa stubova konkurentnosti tj. Faktori povećanja efikasnosti i Faktori inovativnosti i sofisticiranosti.

Novi indeks globalne konkurentnosti (NGCI), koji se primenjuje od 2008. godine, obuhvata makroekonomske i mikroekonomske elemente konkurentnosti. Kao što smo ranije istakli, makroekonomski faktori konkurentnosti deluju indirektno na produktivnost preduzeća, dok mikroekonomski faktori deluju direktno na produktivnost firmi.

NGCI definiše dve šire oblasti makroekonomske konkurentnosti: (1) makroekonomsku politiku i (2) društvenu infrastrukturu i političke institucije, kao i tri šire oblasti mikroekonomske konkurentnosti: (1) poslovna vizija

207

kompanije, (2) kvalitet poslovnog okruženja i (3) razvoj poslovnih klastera. Time je novi indeks globalne konkurentnosti obuhvatio faktore jačanja produktivnosti i konkurentnosti u razvojnim procesima u koje su uključene institucije i poslovne asocijacije. Produktivnost i konkurentnost zemlje u krajnjoj instanci određene su produktivnošću i konkurentnošću preduzeća.62

Svetski ekonomski forum je Srbiju nisko rangirao po stepenu konkurentnosti. Ona veoma zaostaje za razvijenim privredama i privredama regiona.

U Izveštaju o konkurentnosti 2011-2012. Svetskog ekonomskog foruma, kojim su obuhvaćene 142 zemlje (tri više nego u prethodnom izveštaju), Srbija zauzima 95. poziciju i sa BDP po stanovniku od 5.233 USD nalazi se na začelju grupe od 28 zemalja (Faza 2) koje kroz povećanje efikasnosti teže da ostvare ekonomski rast i poboljšaju svoju ukupnu konkurentsku poziciju. Skoro sve zemlje iz okruženja Srbije nalaze se u drugoj fazi razvoja, osim Mađarske (48) i Hrvatske (76), koje su na prelazu ka ekonomski najjačoj grupi zemalja, u kojoj se već nalazi Slovenija (57) sa BDP po stanovniku od 23.706 USD. Srbija je i dalje jedna od najnekonkurentnijih zemalja na evropskom kontinentu – jedino Bosna i Hercegovina zauzima nižu poziciju od Srbije.

Prema rangu ukupno 105 pokazatelja, raspoređenih u 12 stubova, utvrđene su konkurentske prednosti (rang od 0-50) i slabosti (rang preko 50) svih država. Indikatori konkurentnosti Srbije ne ukazuju na spremnost ekonomije da evoluira u napredniju fazu razvoja. U Srbiji konkurentsku prednost ima samo 13 pokazatelja (ili 12% od ukupnih), a najkritičnije oblasti su Institucije i Složenost poslovanja, u okviru kojih nema ni jedne konkurentske prednosti.63

U prethodnim izveštajima o globalnoj konkurentnosti Srbija je zauzela 89 mesto (2004.), 85 mesto (2005.), 87 mesto (2006.), 85 mesto (2008.), 93 mesto 2009. godine. Ocene za Srbiju iznosile su: 3,4 (2005), 3,7 (2006), 3,8 (2009) i 3,8 (2010).

Precizniju sliku o konkurentnosti privrede Srbije pruža nam komparacija rangiranja Srbije sa drugim sličnim tranzicionim zemljama. Naredna tabela pokazuje rang Srbije po indeksu konkurentnosti za 2009. godinu i prosečan rang uporedivih grupa zemalja.

Tabela 2.5.Izabrane zemlje: rang po indeksu konkurentnosti, 2009.

62 Bosnjak M., Rezultati i izazovi ekonomskih reformi u Srbiji u tranziciji u periodu 2001-2008 godina, Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd, 2011., str. 13.6 3 Izvestaj o razvoju Srbije 2010, Ministarstvo finansija Republike Srbije, 2011., str. 13.

208

Izvor: Svetski ekonomski forumNapomena: Zapadni Balkan: prosek ranga za Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu

Goru, Hrvatsku i Makedoniju. SIE: prosek ranga za Bugarsku, Češku, Mađarsku, Poljsku, Slovačku i Rumuniju. Grupu Zapadni Balkan čine sledeće zemlje: Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska i Makedonija. U grupi SIE nalaze se izabrane istočnoevropske zemlje koje su članice EU: Bugarska, Češka, Mađarska, Poljska, Slovačka i Rumunija.

Analizom prethodne tabele možemo uočiti sledeće: posmatrajući ukupni rang Srbije, vidimo da se Srbija nalazi nešto ispod proseka drugih zemalja zapadnog Balkana, a da značajno zaostaje za zemljama iz grupe SIE. Posebno veliki zaostatak za grupom SIE Srbija ima kod druge grupe stubova konkurentnosti tj. Faktora povećanja efikasnosti (Srbija se nalazi na 86. mestu, a zemlje SIE na 41. mestu). Ovo posebno zabrinjava, s obzirom na to da su za zemlje u fazi razvoja (kojima Srbija pripada) upravo ti faktori najbitniji za međunarodnu konkurentnost. Kao što smo ranije istakli, drugoj grupi stubova konkurentnosti tj. Faktorima povećanja efikasnosti pripadaju: visoko obrazovanje i obuka, efikasnost tržišta dobara, efikasnost tržišta rada, sofisticiranost finansijskog tržišta, tehnološka spremnost i veličina tržišta.

Unutar grupe Faktora povećanja efikasnosti, najveći zaostatak za grupom zemalja SIE, od čak 59 mesta, jeste kod stuba efikasnost tržišta dobara. Ovaj stub konkuretnosti između ostalog obuhvata podindikatore vezane za pitanja konkurencije i antimonopolske politike, i upravo je po ovim podindikatorima Srbija izuzetno loše rangirana. Po pitanju intenziteta konkurencije na domaćem tržištu, Srbija je na 120. mestu (od 133 zemlje), u

209

pogledu tržišne dominacije pojedinačnih poslovnih grupa na 131. mestu, a u pogledu antimonopolske politike na 130. mestu.

Posmatrajući stub konkurentnosti Visoko obrazovanje i obuka, primećujemo da je Srbija rangirana na nivou proseka regiona, ali da dosta zaostaje za prosekom zemalja iz grupe SIE. Unutar ovog stuba, Srbija je relativno dobro rangirana po kvalitetu obrazovanja iz oblasti matematike i prirodnih nauka (43. mesto), dok je najveći zaostatak kod podindikatora obuke zaposlenih (120. mesto), lokalne dostupnosti usluga istraživanja i obuke (90. mesto) i kvaliteta menadžment škola (90. mesto). U poređenju sa drugim zemljama zapadnog Balkana, Srbija ima povoljan rang u pogledu veličine tržišta.

Srbija je dosta loše rangirana i kad je reč o nekim faktorima konkurentnosti iz prve grupe stubova konkurentnosti, kao što su: institucije (Srbija na 110. mestu, a zemlje gupe SIA na 80. mestu), infrastruktura (Srbija na 107. mestu, a zemlje gupe SIA na 81. mestu) i makroekonomska stabilnost (Srbija na 111. mestu, a zemlje gupe SIA na 60. mestu). Kada posmatramo podindikatore koji ulaze u sastav stuba Institucije, primećujemo da se jedan od najvećih problema ogleda u prevelikoj državnoj regulativi, jer je Srbija u tom pogledu rangirana na veoma niskom 129. mestu. Treba spomenuti i podindikatore kao što su: nezavisnost sudstva, selektivno favorizovanje državnih zvaničnika u procesu odlučivanja, efikasnost pravosudnog sistema u rešavanju sporova i efikasnost pravosudnog sistema u sporovima sa državom. Po ovim podindikatorima, Srbija je rangirana na 110, 112, 124. i 115. mestu, respektivno. Što se tiče stuba Infrastruktura, treba istaći da je po kvalitetu putne mreže Srbija na 117. mestu, a po kvalitetu železničke mreže na 88. Analizom podataka iz prve grupe stubova konkurentnosti možemo uočiti i to da je Srbija relativno dobro rangirana u pogledu zdravstva i primarnog obrazovanja.

Na osnovu prezentovanih pokazatelja o stepenu konkurentnosti nacionalne privrede, možemo zaključiti da se Srbija nalazi u veoma nepovoljnom konkurentskom položaju, jer je prema većini pokazatelja ispod proseka zemalja Jugoistočne Evrope, a to znači da je daleko od proseka zemalja članica Evropske unije. Imajući to u vidu, strateški cilj Srbije kao kandidata za člana EU mora biti povećanje konkurentnosti privrede. Da bi se taj cilj postigao potrebno je činiti permanentne napore u pravcu jačanja ključnih faktora konkurentnosti, pre svega onih koji su vezani za uspostavljanje stimulativnog investicionig ambijenta za ulaganja, prvenstveno u obrazovanje i infrastrukturu i u unapređenje strateškog menadžmenta i liderstva.

Prema analizi Svetskog ekonomskog foruma, u Srbiji očigledno još uvek postoji značajan uticaj države na ekonomska kretanja, ali se i efikasnost

210

privrede ne poboljšava u dovoljnoj meri, zbog čega Srbija ne dostiže bolje konkuretnske pozicije na svetskoj rang listi. Svetski ekonomski forum ocenjuje da su ključne prepreke napretka privrede Srbije: korupcija, politička nestabilnost, pristup sredstvima finansiranja, neefikasna državna administracija, poreska regulativa, inflacija, kriminal itd.

Na narednom grafikonu su prikazani najproblematičniji faktori u 2008. i 2009. godini. Ključne prepreke napretka privrede Srbije su na vrhu liste u obe posmatrane godine. Kao najbitniji problem izdvojila se korupcija, a ranije je to bila politička nestabilnost. Pored ova dva faktora, u obe godine je u samom vrhu liste i neefikasna državna birokratija. Takođe, u 2009. godini se kao bitan problem pojavio i pristup finansijama, kao posledica nastanka ekonomske krize.

Slika 2.4.Srbija - najproblematičniji faktori za poslovanje, 2008. i 2009

Izvor: Svetski ekonomski forum.

211

Napomena: Sa liste od 15 navedenih faktora, ispitanici su rangirali pet najproblematičnijih, ocenama od 1 do 5. Stubovi na Grafikonu predstavljaju ponderisani prosek odgovora.

Srbija će u budućem periodu svog razvoja morati značajno da popravi rang na listi globalne konkurentnosti, tako što će razvojni procesi biti usmereni na jačanje faktora koji podižu nivo produktivnosti privrede. Ključne mere i aktivnosti za povećanje konkurentnosti i izvoza Srbije moraju biti: kreiranje stimulativnog poslovnog okruženja i privlačenje investitora, jačanje saradnje i integracionih procesa u regionu i Evropi, aktivna izvozna i industrijska politika koje jačaju konkurentne privredne sektore i grane, poboljšavanje infrastrukture (pre svega putne i železničke), reforma obrazovanja i dr.

Bez modernizacije proizvodnih kapaciteta, uz konstantno ulaganje u obrazovanje i unapređivanje stručnih potencijala radnika, Srbija ne može da poboljša efikasnost ni u drugim privrednim sferama, niti može da dostigne viši stepen razvijenosti privrede. Dugoročno posmatrano, ljudski kapital i tehnologija su dva ključna faktora koja determinišu održiv ekonomski rast i konkurentan položaj jedne otvorene tržišne privrede.64

Dakle, da bi se povećala konkurentnost domaće privrede i stvorili uslovi za snažniji rast produktivnosti realnog sektora, neophodne su reforme usmerene u pravcu stvaranja povoljnijeg i predvidljivijeg privrednog ambijenta. Preporuke za neke od mogućih pravaca ovih reformi su:65

- Prva preporuka odnosi se na znatno aktivnije i efikasnije sprovođenje antimonopolske politike. Problem monopola identifikovan je kao jedna od ključnih prepreka efikasnije alokacije resursa i povećanja produktivnosti. U tom smislu je značajno da je donet novi Zakon o zaštiti konkurencije. Novi Zakon ispravlja neke od bitnih nedostataka prethodnog Zakona i označava približavanje evropskim standardima regulacije ove bitne oblasti.

- Druga preporuka odnosi se na pojednostavljivanje i povećavanje transparentnosti brojnih administrativnih procedura. Osim izveštaja Svetskog ekonomskog foruma, na značaj ovog pitanja ukazuju i druge relevantne analize. Na primer, po izveštaju Poslovanje (Doing Business) Svetske banke za 2009. godinu, Srbija je u kategoriji Plaćanje poreza rangirana na 137. mestu od 181. Po toj analizi, u Srbiji je potrebno obaviti razna plaćanja čak 66 puta godišnje (uz utrošak 279 radnih sati), dok je prosek za zemlje južne Evrope 46 različitih plaćanja, a prosek za OECD zemlje samo 13 plaćanja. Od susednih zemalja, jedina zemlje koja je u pogledu broja plaćanja poreza u jednoj godini iza Srbije, 64 Prema većini teorija ekonomskog rasta upravo je nivo obrazovanja i tehnološkog napretka u jednoj zemlji najbolji prediktor dugoročne stope rasta.65 Vasiljević D., ,,Ekonomski rast i međunarodna konkurentnost Srbije'', Kvartalni monitor br.17, april-jun 2009.

212

jeste Crna Gora gde se to dešava 89 puta, a sve ostale zemlje kotiraju se bolje od Srbije. I u pogledu pojednostavljivanja procedura preduzeti su određeni koraci, poput programa „regulatorne giljotine“, programa „izlaz iz lavirinta“ ili otvaranja jedinstvenog šaltera za registraciju preduzeća. Neophodno je nastaviti sa ovakvim inicijativama i u budućnosti. Jedno od bitnih pitanja vezano za administrativne procedure koje se pojavljuje kao problem u brojnim analizama uslova poslovanja u Srbiji jeste i pitanje građevinskih dozvola i građevinskog zemljišta. Za strane investitore ovo je često jedan od najvećih problema prilikom ulaganja u Srbiju. Usvajanjem novog Zakona o planiranju i izgradnji otvaraju se mogućnosti za efikasniji tretman izdavanja građevinskih dozvola, izradu planske dokumentacije, kao i mogućnost privatnog vlasništva nad građevinskim zemljištem. Ostaje da se vidi kakve će rezultate u praksi dati implementacija ovog Zakona.

- Treća preporuka tiče se reforme javne uprave i povećanja efikasnosti državne administracije. Neefikasnost i netransparentnost javne uprave ometa poslovanje, stvara uslove za korupciju, te nepotrebno opterećuje privrednike suvišnim procedurama. Reforma javne uprave je složen zadatak koji zahteva liderstvo i odlučnost kreatora politika. Otpori reformama su često veliki, a rezultati reformi nisu odmah vidljivi. Relativno kvalitetna osnova za reformu javne uprave jeste Strategija reforme državne uprave u Republici Srbiji. Ipak, stiče se utisak da se u poslednjih nekoliko godina – prvo zbog čestih izbora, a zatim i zbog ekonomske krize – proces reforme javne uprave u velikoj meri usporio. Zato bi bilo preporučljivo da se, kao prvi korak, u reformi javne uprave odlučnije sprovodi Strategija. Povećanju efikasnosti javne uprave doprinelo bi i uvođenje principa elektronskog upravljanja. Praktičan korak u tom pravcu bio bi modernizacija i jačanje informatičkih sistema koji se koriste u javnoj upravi i razvoj sistema elektronskog upravljanja dokumentima.

- Četvrta preporuka odnosi se na uspostavljanje srednjoročne makroekonomske stabilnosti. Donošenje novog Zakona o budžetskom sistemu, između ostalog, ima za cilj da jasnije orijentiše fiskalnu politiku ka srednjoročnom i predvidljivom planiranju.

7. POTREBA IZGRADNJE PROINVESTICIONO I IZVOZNOORIJENTISANOG MODELA EKONOMSKOG RASTA

Suštinska tranziciona karakteristika srpske privrede u periodu do nastanka globalne finansijske krize ogledala se u neskladu između proizvodnje i potrošnje, odnosno konstantno višem nivou agregatne potrošnje od nivoa nacionalne proizvodnje (oko 20%). Strukturu upotrebe BDP karakterisalo je

213

visoko učešće lične potrošnje i nedovoljno učešće investicija u osnovna sredstva. Osim toga, rast BDP Srbije u periodu od 2001-2008. godine bazirao se na brzom rastu sektora usluga, što je vodilo niskom relativnom učešću razmenjivih dobara u sektorskoj strukturi formiranja BDP-a. Posledice ovog nesklada ogledale su se u rastu spoljnotrgovinskog deficita.

Globalna finansijska i ekonomska kriza pokazala je da je neodrživ do tada važeći model ekonomskog rasta koji se u osnovi zasnivao na rastu domaće potrošnje i uvoza i niskom učešću investicija u strukturi upotrebe BDP-a. Postalo je jasno da se takav model mora zameniti proinvesticiono i izvozno orijentisanim modelom privrednog rasta.

Ekspanzija domaće tražnje, na kojoj se zasnivao privredni rast u posmatranom periodu, bila je finansirana i podsticana visokim prilivima kapitala iz inostranstva. Rast tražnje nije bio praćen odgovarajućom ekspanzijom proizvodnje, pre svega, u sektorima iz razmenjivog dela privrede (poput prerađivačke industrije). To je vodilo tome da je privredni rast bio praćen rastom spoljnotrgovinskog deficita, relativno visokom inflacijom i rastom nezaposlenosti.

Posle jednog dužeg perioda ostvarivanja relativno visokih stopa privrednog rasta, sa izbijanjem globalne ekonomske krize u Srbiji dolazi do preloma dotadašnjih ekonomskih trendova. Ekonomska kriza dovodi do pada agregatne tražnje, smanjenja priliva stranog kapitala, povećanja nelikvidnosti i recesije privrede. U takvim uslovima postalo je jasno da mora doći do formulisanja novog modela ekonomkog rasta koji treba da omogući promene u strukturi stvaranja i upotrebe BDP u pravcu jačanja sektora razmenljivih dobara i povećanja doprinosa investicija finansiranih iz nacionalne i inostrane štednje i doprinosa izvoza privrednom rastu Srbije. Dakle, novi model ekonomskog rasta treba da omogući ostvarivanje viših stopa privrednog rasta i značajniji udeo investicija i izvoza u formiranju BDP. To će omogućiti povećanje nivoa zaposlenosti i otvaranje većeg broja novih radnih mesta, kao i veći životni standard i smanjenje siromaštva u zemlji.

7.1. Sektorska struktura formiranja BDP – potreba većeg učešća razmenljivih dobara

Sektorska struktura formiranja BDP Srbije u prvoj deceniji 21. veka menjala se u korist sektora usluga. Dinamika i struktura privrednog rasta u posmatranom periodu nije bila u funkciji stvaranja novih komparativnih prednosti u međunarodnoj razmeni i intenziviranja izvoznih akivnosti nacionalne ekonomije.

214

Formirana privredna struktura je bila takva da je u njoj sektor usluga dominantno doprinosio rastu društvene proizvodnje, dok su se doprinosi proizvodnih sektora koji proizvode razmenljiva dobra smanjivali.66 Dakle, za privredni rast Srbije u periodu nakon 2000. godine najzaslužniji je sektor usluga sa prosečnom stopom rasta bruto dodate vrednosti od 4,6% na godišnjem nivou. Sektor usluga je povećao svoje učešće u BDV sa 52,6% u 2001. na 63,5% u 2009. U okviru ovog sektora, najveću ekspanziju su ostvarili sektor informisanja i komunikacija, sektor trgovine i sektor finansijskih delatnosti. Nasuprot ovome, beleži se sporiji prosečan rast sektora industrije, kao i smanjenje njegovog učešća u BDV sa 23,3% u 2001. na 20,8% u 2009. Istovremeno je došlo i do smanjenja učešća prerađivačke industrije u stvaranju BDV (sa 21,7% na 16,7%). Učešće bruto dodate vrednosti sektora poljoprivrede u ukupnoj BDV takođe beleži značajan pad (sa 19,5% na 9,4%).

Tabela 2.6. Sektorska struktura BDV (tekuće cene) u %

2001 2003 2005 2006 2007 2008 2009 2010*Poljoprivreda 19,5 13,1 11,8 11,0 10,1 10,4 9,4 9,0Industrija 24,6 23,2 23,7 23,6 22,5 21,9 22,3 20,7Rudarstvo 1,3 1,8 1,8 1,7 1,4 1,4 1,6 -Prerađivačka industrija 21,7 16,7 17,1 17,0 16,6 16,3 15,8 16,1Snabdevanje el. energijom, gasom i parom

0,6 3,3 3,2 3,5 3,1 3,0 3,7 -

Građevinarstvo 3,3 4,4 4,7 4,8 5,1 5,5 4,8 4,2Usluge 52,6 59,3 59,8 60,6 62,3 62,2 63,5 64,1Trgovina 7,5 9,0 12,2 12,4 11,9 12,1 11,0 10,9Saobraćaj i skladištenje 4,5 4,8 5,5 5,6 5,6 5,3 5,4 -Usluge smeštaja i ishrane 0,9 1,2 1,2 1,3 1,2 1,1 1,2 -Informisanje i komunikacije 3,7 4,5 4,6 4,4 4,4 4,6 4,9 -

Finansijske delatnosti i osiguranja 2,6 3,1 2,6 2,9 3,3 3,4 3,7 -

Poslovanje nekretninama 14,4 13,1 12,2 11,7 11,2 11,3 12,8 -Ostale usluge 19,0 23,6 21,5 22,3 24,7 24,4 24,5 -BDV delatnosti 100 100 100 100 100 100 100 100

Извор: РЗС,*процена МФSektori razmenljivih dobara smanjili su udeo u formiranju bruto dodate

vrednosti sa 37,6% u 2001. na 21,6% u 2010. godini. Time je smanjivana ponuda robe za izvoz, što je povećavalo deficit tekućeg računa.

66 Podaci o sektorskoj strukturi formiranja BDP Srbije su preuzeti iz: Izvestaj o razvoju Srbije 2010, Ministarstvo finansija Republike Srbije, 2011., str. 43.

215

Slika 2.5.Učešće sektora u BDP delatnosti (%)

2025303540455055606570

2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009 2010 2011

Sektor razmenljivih dobara Sektor nerazmenljivih dobara

Izvor: RSZ, procena MFDakle, doprinos razmenljivog dela privrede ukupnom ekonomskom

rastu u posmatranom periodu bio је relativno skroman. Zbog toga će u narednom periodu jedno od ključnih pitanja ekonomske politike biti pitanje povećanja konkurentnosti domaće privrede.

Privreda koja je međunarodno konkurentna svoj rast može u mnogo većoj meri zasnivati na inostranoj tražnji. U slučaju Srbije, koja spada u grupu malih otvorenih ekonomija, internacionalno tržište nudi mnogo dublju i elastičniju tražnju i takođe vodi ka specijalizaciji domaće privrede na sektore čiji je rast održiv u dužem vremenskom periodu.

Neodrživost modela rasta baziranog na rastu potrošnje i uslužnog sektora ogleda se, između ostalog, i u tome što globalna finansijska kriza utiče na smanjivanje kapitalnih priliva iz inostranstva, koji se najverovatnije neće vratiti na pređašnji nivo u skorijem periodu. Osim toga, sektori koji su do sada bili nosioci ukupnog ekonomskog rasta (sektor informisanja i komunikacija, sektor trgovine i sektor finansijskih delatnosti) već su dostigli relativno visok nivo učešća u BDP-u, tako da će njihova dalja ekspanzija u narednom periodu sigurno biti sporija nego do sada. To znači da će novi model rasta nakon krize u mnogo većoj meri morati da se oslanja na razmenjive delove privrede, tj. na sektore koji svoje proizvode i usluge izvoze (ili se na domaćem tržištu direktno takmiče sa uvoznim proizvodima i uslugama).

Jačanje sektora razmenljivih dobara (industrija, poljoprivreda) podrazumeva pre svega tehnološku modernizaciju prema EU standardima i rast produktivnosti i životnog standarda po tom osnovu. Ovaj sektor treba da stekne konkurentsku prednost na tržištu proizvodima sa visokom dodatnom vrednošću, umesto proizvodnje i izvoza raznih sirovina i poluproizvoda. Veći deo privrede

216

Srbije tehnološki zaostaje za razvijenim zemljama zbog višegodišnjeg perioda dezinvestiranja i trošenja amortizacije za potrošnju i zanemarivanja inovacija i znanja kao razvojnog resursa, što je rezultiralo u niskoj vrednosti izvoza, visokom deficitu u tekućem bilansu, deprecijaciji dinara i rastu zaduženosti.67

S obzirom da strukturne karakteristike privrede predstavljaju permanentan izvor privredne nestabilnosti i prepreku za privredni oporavak i stabilan dugoročni rast i da postojeća sektorska struktura privrede nije ostvarila efikasnu upotrebu domaćih resursa, potrebno je da se ubrza proces strukturnih reformi. Promena sektorske strukture BDP zahteva da se na srednji i dugi rok povećaju i apsolutno i relativno fiksne investicije, a to je moguće kroz rast domaće štednje i veći priliv stranih investicija kao glavnih izvora finansiranja potrebnog nivoa investicija. Promena sadašnje privredne strukture uz izgradnju i modernizaciju privredne infrastrukture je imperativ sa stanovišta privrednog rasta i zaposlenosti, uravnoteženja platnog bilansa i održive eksterne stabilnosti.

7.2. Struktura upotrebe BDP – potreba većeg učešća investicija

Relativno visoke stope rasta bruto domaćeg proizvoda koje su ostvarene u periodu od 2001-2008. godine prvenstveno su bile zasnovane na rastu domaće potrošnje. Visok privredni rast, kao glavni pokazatelj ekonomskog uspeha u ovom periodu, postignut je uz rastući fiskalni i spoljnotrgovinski deficit, visok nivo inflacije, nisku domaću štednju i visok nivo javne potrošnje i spoljnog duga. Privredni rast pratila je ne samo unutrašnja, već i spoljna makroekonomska neravnoteža. Deficiti spoljnotrgovinskog i tekućeg računa platnog bilansa imali su visok nivo, uprkos brzom rastu izvoza. Oni su bili posledica snažnog rasta uvoza zasnovanog na rastu domaće tražnje zbog velikog povećanja zarada i javne potrošnje i snažne kreditne aktivnosti banaka. Brži rast domaće potrošnje (preko 7% prosečno godišnje) od rasta BDP (5,4% prosečno godišnje) uslovio je da je vrednost domaće potrošnje premašivala vrednost BDP sa više od 20%. Ekspanzija domaće tražnje bila je finansirana i podsticana, pre svega, visokim prilivima kapitala iz inostranstva.

Dakle, lična i državna potrošnja u prvih osam godina tranzicije generisale su rast BDP, dok je porast investicija i izvoza bio nedovoljan za brži privredni rast i povećanje zaposlenosti. Iako je stvoren povoljniji ambijent za poslovanje i investiranje privrednih subjekata, tekuća investiciona aktivnost je

67 Bošnjak M., Globalna ekonomska i finansijska kriza i njen uticaj na privredu i finansije Srbije, Ministarstvo finansija Srbije, Beogard, 2011., str.116.

217

ipak bila na niskom nivou u odnosu na razvojne potrebe privrede. U takvim uslovima nije moglo doći do značajnijeg ekonomskog napredovanja, jer investicije u osnovna sredstva predstavljaju najvažniji segment potrošnje BDP sa stanovišta razvoja. Nastanak globalne krize razotkrio je sve slabosti ovog modela koji je postaje neodrživ u budućnosti.

Globalna kriza se inicijalno ispoljila na privredu Srbije preko nelikvidnosti na svetskom finansijskom tržištu, što je izazvalo usporavanje finansiranja iz inostranstva i smanjenje domaće tražnje, kao i rast domaćih kamatnih stopa i usporavanje privredne aktivnosti. Pogoršani globalni finansijski uslovi uticali su na pad direktnih stranih investicija i otežavali su zaduživanje u inostranstvu (problem zaduživanja bi se ispoljio i da nije bilo globalne ekonomske krize zbog smanjivanja privatizacionih prihoda i malog priliva greenfield investicija i visoke stope servisiranja duga). Kao posledica značajnog smanjenja priliva inostranog kapitala i usporavanja kreditne aktivnosti, došlo je do drastičnog pada investicione tražnje. Procenjuje se da su u Srbiji u periodu 2001-2008. godine investicije realno rasle po prosečnoj godišnjoj stopi od 7%, a usled ekonomske krize u 2009. godini došlo je do pada investicione aktivnosti za čak -23%.68 Tokom 2010. godine beleži se blagi rast investicija u osnovna sredstva od oko 1%. Zahvaljujući preduzetim merama od strane Vlade i velikim infrastrukturnim projektima (nastavak izgradnje koridora X i putnih pravaca zapadne i istočne Srbije) u posmatranoj godini je došlo do blagog rasta investicione aktivnosti. U 2011. godini u Srbiji dolazi do postepenog oživljavanja ekonomskog rasta. Stopa privrednog rasta je u ovoj godini iznosila 2,2%, što je umereni napredak u odnosu na prethodni period krize. Na ostvarenu stopu rasta, sa strane upotrebe BDP, najviše je uticao rast investicija (od oko 11,0%) i rast izvoza (od oko 17%). Dakle, u 2011. godini je došlo do nešto dinamičnijeg rasta investicija, nakon drastičnog pada u 2009. godini (-23%) i gotovo neprimetnog rasta tokom 2010.

Međutim, nedovoljno učešće investicija u strukturi BDP i dalje ostaje jedno od osnovnih negativnih obeležja nacionalne privrede. Da bi se to ograničenje otklonilo, porast investicionih ulaganja u privrednu infrastrukturu, nove tehnologije i opremu, moraju postati okosnica ekonomskog rasta u budućnosti, s obzirom na to da jačanje investicionih aktivnosti predstavlja osnovni preduslov za povećanje konkurentnosti, rasta izvoza i dinamiziranje rasta i razvoja nacionalne privrede.

68 Podaci o komponentama upotrebe BDP preuzeti su iz: Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije od 2011. do 2020. godine, Vlada Republike Srbije.

218

Deo IV

OSNOVNE PRETPOSTAVKE RAZVOJA NACIONALNE EKONOMIJE U NAREDNOM

PERIODU

219

Glava I

OSNOVNI POTENCIJALI RAZVOJA NACIONALNE EKONOMIJE

1. GEOGRAFSKI POLOŽAJ I PRIRODNI RESURSI KAO POTENCIJALI PRIVREDNOG RAZVOJA

Geografski položaj zemlje i prirodni resursi predstavljaju važne faktore koji utiču na tempo privrednog razvoja jedne zemlje. Geografski položaj se iskazuje geoprostornim koordinatama neke zemlje, tj. geografskom širinom i dužinom, ali i karakteriše nadmorskom visinom, rastojanjem od velikih mora i kopna, granicama i samim oblikom dotičnog prostranstva, kao i udaljenošću od savremenih ekonomskih, političkih i kulturnih centara i svetskih saobraćajnih koridora. Stoga se geografska pozicija jedne zemlje ne može valorizovati samo sa stanovišta fizičkih obeležja. Ona ima ekonomski, politički i sociokulturni sadržaj, pa nije ni apstraktna, ni statična kategorija.

Prednosti ili hendikepi koji proizilaze iz geografskog položaja zemlje za njenu privredu mogu biti u razvojnom smislu značajan uticajni faktor. Saobraćajno geografske pogodnosti i geopolitičke prednosti koje neka zemlja ima u odnosu na šire okruženje mogu se ocenjivati isključivo u opštem

220

kontekstu dugoročno određenom tehnološkim progresom i razvojem ekonomske saradnje i političkih odnosa.1

Republika Srbija ima veoma povoljan geografski položaj. Povoljan prirodno-geografski i saobraćajni položaj Republike Srbije, predstavlja prednost za razvoj i efikasno funkcionisanje rečnog, kopnenog i vazdušnog saobraćaja i preduslov za privlačenje značajnog tranzitnog saobraćaja. Blizina sadašnjih i budućih članica EU iz Jugoistočne Evrope, geostrateški položaj i infrastrukturna povezanost Republike Srbije sa zemljama regiona (Balkana), subregiona (Jugoistočna Evropa) i EU, predstavljaju realnu prednost za bržu političku i ekonomsku integraciju Republike Srbije u ove geoekonomske i regionalne integracije.

Republika Srbija obuhvata teritoriju površine 88.361 kvadratna kilometra, od toga: Centralna Srbija 55.968 kvadratnih km, Vojvodina 21.506 kvadratnih km i Kosovo i Metohija 10.887 kvadratnih km.2 Srbija se nalazi u središtu Balkana, na raskršću glavnih panevropskih saobraćajnih koridora 7 (reka Dunav) i 10 (drumsko-železnički). Preko njene teritorije pružaju se prirodno, najkraće i najracionalnije tranzitne drumske i železničke veze zemalja srednje i zapadne Evrope sa zemljama južnog dela Evrope, Bliskog i Dalekog Istoka.

Srbija je podunavska zemlja (dužina toka Dunava kroz Srbiju iznosi 588 km). Reka Dunav predstavlja značajnu vezu sa srednjom, a delom i sa istočnom Evropom, uz mogućnost korišćenja međunarodnog plovnog puta Rajna – Majna – Dunav. Granične reke Sava i Dunav, rečne doline i izgrađene pruge i putevi sa mostovima i tunelima omogućuju savladavanje prirodnih prepreka na prostoru ove evropske regije i predstavljaju značajnu razvojnu prednost zemlje.

Pored geografskog položaja, važnu ulogu u razvoju privreda većine zemalja u savremenom svetu igraju i prirodni resursi. Značaj prirodnih resursa za privredu jedne zemlje uslovljen je stepenom njene ekonomske i tehnološke razvijenosti, obeležjima izgrađene privredne strukture i mestom date ekonomije u međunarodnoj podeli rada.

Prema svom karakteru, prirodni resursi mogu biti obnovljivi i neobnovljivi. U obnovljive prirodne resurse spadaju oni resursi koje čovek svojom aktivnošću može obnavljati i donekle uvećavati. To je slučaj sa 1 Devetaković S., Jovanović Gavrilović B., Rikalović G., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Beograd, 2006., str. 202-203.2 Najveći deo podataka podataka o geografskom položaju i prirodnim resursima preuzet je iz publikacije "Opštine u Srbiji" RSZ, Beograd 2005. Prema: Rosić I., Đurić D., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Priština-Kosovska Mitrovica, 2008., str. 272-275.

221

zemljištem i šumama. Kada je reč o neobnovljivim resursima, kao što su mineralni resursi, čovekova aktivnost je ograničena samo na njihovu adekvatnu upotrebu. Resursna politika svake zemlje mora voditi računa o tome da se upravljanje prirodnim resursima mora vršiti na način koji obezbeđuje njihovu ekološki racionalnu eksploataciju.

Razlike u raspoloživosti prirodnim resursima mogu biti uzrok višeg nivoa životnog standarda u pojedinim zemljama. Neke zemlje bogate naftom (Kuvajt, Saudijska Arabija) zahvaljujući toj činjenici imaju viši nivo životnog standarda. Međutim, mnoge studije o razvoju danas gotovo jednoglasno ukazuju da nedostatak prirodnih resursa nije značajno ograničenje ekonomskog rasta. Postoje brojni primeri resursima siromašnih zemalja koje su uprkos tome ostvarile snažan privredni rast. Japan, na primer, predstavlja jednu od vodećih ekonomija savremenog sveta, iako raspolaže veoma skromnim prirodnim resursima. Međutim, u uslovima svetske energetske i sirovinske oskudice dolazi do porasta apsolutnog i relativnog značaja prirodnih resursa za dinamiku proizvodnje svake nacionalne ekonomije.

Prostor Srbije odlikuju povoljni prirodni uslovi, značajna poljoprivredna površina, bogatstvo šumom i vodom, turistička atraktivnost i resursna raznovrsnost prostora. Umereno kontinentalno podneblje, produktivna struktura zemljišnih površina, geološki sastav područja sa nalazištima ruda metala i nemetala različitog kvaliteta i pogodnosti za eksploataciju, čine prirodnu osnovu za različite privredne aktivnosti.

Srbija ima bogat biodiverzitet zahvaljujući razvijenom reljefu i geološkim, pedološkim i klimatskim uslovima. Raspolaže sa 130 biljnih vrsta koje su zaštićene prirodne retkosti. Najznačajnija je šumska biljna vegetacija (endemske biljke i šumsko voće, raznovrsno lekovito bilje i šumski plodovi) i vegetacija nižih biljaka (livade i pašnjaci). Raznovrsna biljna vegetacija i klimatski uslovi omogućili su postojanje raznih životinjskih vrsta koje su posebno značajne za lov i lovni turizam. Srbija raspolaže sa 690 životinjskih vrsta (domaće životinje, divljač, ptice, ribe) koje su prirodne retkosti.

Poljoprivredno zemljište u Srbiji iznosi 5,1 milion hektara, od čega obradivo zemljište 3,3 miliona hektara. Kvalitet zemljišta je iznad evropskog proseka, što omogućuje da Srbija bude značajan proizvođač biološki zdrave hrane. Koncept organske poljoprivredne proizvodnje se realizuje na više lokaliteta u vidu raznih proizvoda.

Površina pod šumama u Srbiji iznosi 1,9 miliona hektara, a stepen šumovitosti je oko 0,24 hektara po stanovniku, što je iznad evropskog proseka (0,20 hektara po stanovniku).

222

Srbija ima značajan vodni potencijal (površinske i podzemne vode, jezera) za snabdevanje naselja, industrijske potrebe, navodnjavanje plodnog obradivog zemljišta i odvijanje ukupnih privrednih aktivnosti. Dužina rečnih tokova iznosi 3.672 km, od čega je plovno 1.420 km, a dužina bačkih i banatskih kanala iznosi 673 plovna km. Površina jezera i akumulacija iznosi oko 829,5 km2.

Rečni tokovi sadrže značajan hidropotencijal koji je velikim delom u eksploataciji. Izgrađene hidroelektrane proizvode oko 10 mlrd. kWh električne energije. Vodno bogatstvo javlja se u svim pojavnim oblicima, prvenstveno zbog karakteristika klimatskih i geoloških faktora. Sa stanovišta privrednih aktivnosti, teritorijalni raspored voda je nepovoljan, a zagađenost voda se povećava sa rastom potrošnje.

Srbija ima značajan prirodni energetski potencijal (primarni oblici energije) sa specifičnom strukturom koju karakteriše dominantno učešće lignita i značajan hidropotencijal. Geološke rezerve energetskih sirovina iznose oko 5,1 mlrd. tona ekvivalentnog uglja. Najveći deo ukupnih energetskih sirovina čini ugalj, sa učešćem oko 85%, dok se mali deo odnosi na sirovu naftu i prirodni gas 5,3%, uljne škriljce 6,5% i rudu urana 3,2%. Srbija ima značajne mogućnosti i za nove izvore energije, kao što su biomasa, male hidroelektrane, energija sunca i vetra.

Geološke rezerve uglja procenjuju se na oko 14,8 mlrd. tona, od čega bilansne rezerve iznose 35,4%. Od ukupnih bilansnih rezervi, eksploatacione čine 64%. U strukturi bilansnih rezervi uglja, učešće lignita je 85%, kamenog uglja 0,5%, mrkog uglja 1,5% i mrkolignita 11,9%.

Srbija ima značajno rudno bogatstvo obojenih metala (bakar, olovo i cink) koje predstavlja osnovu proizvodnje i prerade obojenih metala. Značajna su i ležišta nemetaličnih sirovina (magnezit, vatrostalna i keramička glina, cementni laporac, ciglarska glina, kvarcne sirovine i dr.) koje su sirovinska baza za proizvodnju nemetala i građevinskog materijala.

Zahvaljujući povoljnim uslovima za razvoj turizma Srbija u perspektivi može da postane značajna turistička zemlja prema broju turista i deviznom prihodu. Razvoj turizma je zasnovan na izuzetnim uslovima u kontinentalnom delu zemlje (brojni reljefni oblici, planinske i ravničarske reke i jezera, raznovrsnost vegetacijskog dekora, dugotrajni snežni pokrivač, izgrađeni objekti fizičke kulture i poboljšani saobraćajni uslovi).

2. STANOVNIŠTVO KAO POTENCIJAL PRIVREDNOG RAZVOJA

223

Stanovništvo predstavlja važan razvojni faktor koji determiniše razvojne mogućnosti nacionalne ekonomije. Kao izvor radnog potencijala stanovništvo doprinosi efikasnom korišćenju raspoloživih prirodnih potencijala i proizvodnih činilaca, a time i privrednom rastu.

Ljudski kapital u savremenom svetu u presudnoj meri determiniše produktivnosti jedne privrede. Kao što smo već istakli, ljudski kapital izražava proizvodnu sposobnost radnika koja je rezultat njihovog znanja i veština stečenih kroz obrazovanje, obuku i iskustvo. Sposobnost kojom pojedinci proizvode i savladavaju nova znanja danas postaje ključna komparativna prednost. U tom smislu, možemo istaći da ljudski resursi predstavljaju važnu pretpostavku privrednog razvoja i društvenog napretka Republike Srbije.

Ljudski potencijal Srbije, kao ključnu komponentu stanovništva shvaćenog kao deo razvojnog potencijala, analiziraćemo sa aspekta demografskog razvoja i demografskih kretanja u Srbiji i sa aspekta obrazovnog nivoa stanovništva Srbije.

2.1. Demografska kretanja u Srbiji

Republika Srbija se tokom poslednjih decenija suočava sa velikim demografskim problemima. Osnovni demografski problemi naše zemlje ogledaju se u:

- konstantnom smanjenju ukupnog broja stanovnika, - padu nataliteta, - porastu prosečne starosti stanovništva, - koncentraciji stanovništva u urbanim sredinama, - demografskom pražnjenju ruralnih i prigraničnih područja i- migracionim procesima.

Navedeni demografski problemi u Srbiji odraz su dugoročnih tendencija u agregatnom i strukturnom sastavu stanovništva. Depopulacione tendencije, proces starenja stanovništva i sve izraženiji negativan prirodni priraštaj u Srbiji, kao višedecenijski trendovi, posledica su dugotrajne ekonomske i društvene krize, socio-psiholoških i dr. faktora.

Posmatrajući međupopisnu dinamiku, broj stanovnika Srbije se u periodu 1991-2002 godine smanjio za 83.436, odnosno 7.585stanovnika godišnje ili po prosečnoj godišnjoj stopi od -1,0‰. Trend smanjenja broja stanovnika nastavljen je i u kasnijim godinama. Prema demografskim procenama, sredinom 2009. godine smanjen je broj stanovnika u Srbiji za čak 177.194 (2,4%) u odnosu na popisnu 2002. godinu. Na nivou regionalnih

224

oblasti, najniže stope rasta stanovništva u periodu 2002-2009 beleže Borska i Zaječarska oblast (-9,6%), nasuprot Gradu Beogradu (3,5%) i Raškoj oblasti (2,7%). Istovremeno, više od polovine opština u Srbiji ostvarilo je demografski pad, a čak 32 opštine beleže pad veći od -10%. Demografski ekstremi su registrovani na jugu Srbije. Opština Crna Trava je tokom 2002-2009 izgubila 1/3 stanovništva (sa 2.563 na 1.664) sa ekstremno niskom stopom rasta od -35,1%, dok opština Preševo ima najvišu stopu rasta (13,9%). Populaciona slika je još nepovoljnija ako se uzme u obzir da Srbija prosečno godišnje gubi 25.313 stanovnika, odnosno jedna opština približne veličine Raške ili Sente svake godine nestaje.4

Demografsku sliku Republike Srbije karakteristiše i prostorno-demografska polarizacija. Ona se ogleda u činjenici da je gotovo trećina populacije koncentrisana na svega jednoj petini teritorije Srbije, odnosno u užim urbanim regionima. Najveću koncentraciju stanovništva beleži područje grada Beograda, gde je prema procenama (2009.) koncentrisano 22,3% stanovništva, zatim Južnobačka (8,3%) i Nišavska oblast (5,1%), dok najmanje učešće u populaciji imaju Toplička i Pirotska oblast (po 1,3%).

Regionalni razmeštaj stanovništva Srbije jasno ukazuje na prisustvo regionalnih disproporcija, odnosno koncentraciju stanovništva u većim urbanim centrima. Na razmeštaj, gustinu i koncentraciju stanovništva odlučujući uticaj imale su unutrašnje migracije (lokalne i regionalne) kojima su formirani snažniji populacioni potencijali u metropolitenskom području Beograda, kao i makroregionalnim centrima Novom Sadu i Nišu. Takva demografska kretanja su svakako vodila privrednom i društvenom zaostajanju emigracionih područja, te shodno tome, ugrožavala njihov budući društveno-ekonomski razvoj.

Prirodni priraštaj, u apsolutnom i relativnom smislu, predstavlja rezultantu nataliteta i mortaliteta, a istovremeno i osnovnu kvalitativnu karakteristiku aktuelnih demografskih tokova. Srbija spada u grupu demografski najstarijih zemalja Evrope i sveta. Negativna biološka produkcija se vremenom prostorno širi i homogenizuje Srbiju, ukazujući da bitan kriterijum regionalizacije postaje intenzitet ove pojave.

Glavni populacioni problemi su nizak fertilitet stanovništva, nasleđena starosno-polna struktura stanovništva i nepovoljna migraciona kretanja koja ubrzavaju proces starenja stanovništva Srbije. Dugoročne promene fertiliteta, mortaliteta i migracija su pored mnogih demografskih posledica, uticale na ubrzanje starenja stanovništva Srbije.

4 Na osnovu: Izveštaj o razvoju Srbije 2010, Ministarstvo finansija Republike Srbije, april 2011., Beograd, str. 63-68.

225

Stanovništvo Srbije prema svim obeležjima može se svrstati u grupu izrazito starih populacija. Udeo mladih je nizak i sa tendencijom daljeg pada, dok je udeo starih visok i stalno raste. U periodu 2002-2009. godine, učešće stanovništva mlađeg od 15 godina opalo je sa 16,1% na 15,2%, dok je učešće starijih od 65 poraslo sa 16,6% na 17,1%. U istom periodu, počev od 1992. godine prirodni priraštaj u Srbiji konstantno opada, što ukazuje na razmere problema depopulacije, odnosno "bele kuge" (stopa -4,6‰ u 2009.). U 2009. godini 69 opština imalo je dvostruko više umrlih nego rođenih i u njima je živelo prosečno 19.721 stanovnika, dok su opštine čiji broj živorođenih premašuje broj umrlih imale u proseku 64.784 stanovnika.

Postojeće tendencije ilustruje i rastući trend indeksa starenja (odnos starog i mladog stanovništva), koji u Srbiji odavno premašuje graničnu vrednost (40 starih na 100 mladih) sa tendencijom daljeg rasta (sa 100,7 u 2002. na 108,6 u 2009.). Takođe, indeks zavisnosti starih (odnos broja stanovnika iznad 65 godina starosti i radno sposobnog stanovništva (15-64)) beleži porast od 0,6% u periodu 2002-2009.

Od ukupno 145 posmatranih opština u Srbiji, u čak 85 opština stanovništvo se nalazi u stadijumu duboke demografske starosti, a u 51 je zabeležen poslednji stadijum – najdublja demografska starost. To znači da je stanovništvo preko 93% opština demografski vrlo staro, a kao najstarije se izdvajaju opštine Knjaževac, Ražanj, Rekovac, Babušnica, Svrljig, Gadžin Han i Crna Trava.

Starenje i odliv stanovništva posebno ugrožavaju ruralna područja, gde se uporedo sa smanjenjem radno sposobnog stanovništva gubi i sposobnost za održivo upravljanje prirodnim dobrima. Kao demografski najmlađe izdvajaju se opštine Preševo, Tutin, Bujanovac i Novi Pazar sa prosečnom starošću u intervalu od 29,5 do 33,4 godine.

Natalitet i mortalitet predstavljaju prirodne komponente kretanja stanovništva. Natalitet kao pozitivna prirodna komponenta neposredno utiče na revitalizaciju obima stanovništva i njegove starosne strukture. U tom smislu, niska stopa nataliteta dugoročno se odražava na starosnu strukturu, tako da i u uslovima porasta reprodukcije do potreba prostog obnavljanja, depopulacija i starenje stanovništva se jedno vreme nastavljaju. Važnost ovog uticaja je tim veća što se gubici u broju stanovnika nastali za vreme depopulacije ne mogu nadoknaditi dostizanjem nivoa reprodukcije koji obezbeđuje prosto obnavljanje, već samo ukoliko nivo reprodukcije stanovništva određeno vreme bude iznad potreba prostog obnavljanja.

226

Imajući u vidu iznete podatke o negativnim demografskim kretanjima u Republici Srbiji, osnovni prioriteti politike demografskog razvoja Srbije moraju biti:

- zaustavljanje ili usporavanje nepovoljnih demografskih tendencija, podsticanjem rađanja i stvaranjem uslova za stabilizovanje broja stanovnika;

- izgradnja adekvatnog institucionalnog okvira i regulatornih mehanizama populacione politike;

- uvažavanje starenja u svim aspektima politike razvoja;- porast očekivanog trajanja života;- smanjenje smrtnosti odojčadi u pravcu približavanja nivoima

dostignutim u evropskim državama;- podsticanje unutrašnjih migracija koje vode uravnoteženju prostorne

distribucije stanovništva i eliminisanje faktore koji utiču na „odliv mozgova“.

Uzimajući u obzir težinu demografske situacije u Srbiji koja se ogleda u negativnim demografskim trendovima i intenzivnom procesu starenja stanovništva, treba istaći važnost uloge države u smislu njenog uticaja na vođenje politike održivosti demografskog i opšteg društvenog ekonomskog razvoja. U tom kontekstu, izgradnja adekvatnog institucionalnog okvira i regulatornih mehanizama populacione politike moraju predstavljati važne poluge politike demografskog razvoja Srbije. Država mora voditi aktivnu politiku zaustavljanja ili usporavanje nepovoljnih demografskih tendencija, podsticanjem rađanja i stvaranjem uslova za stabilizovanje broja stanovnika. Strateško podsticanje rađanja u Srbiji mora imati za cilj demografski razvoj, kroz aktivnosti usmerene na direktnu finansijsku podršku porodici, aktivne mere zapošljavanja mladih nezaposlenih roditelja, povoljnije uslove za rešavanje stambenih pitanja roditelja sa decom, razvoj raznovrsnih programa i usluga predškolskih ustanova i škola, razvoj raznovrsnih servisnih usluga porodici, jačanje kompetencija za roditeljsku ulogu, očuvanje i unapređivanje zdravlja roditelja i dece, uspostavljanje populacione politike u lokalnim zajednicama, stvaranje uslova za sigurnost i približno jednakih slova za razvoj svakog deteta. Pružanje finansijske pomoći porodicama sa decom javlja se kao mera podsticanja nataliteta i u ekonomski razvijenim sredinama. Međutim, u uslovima ekonomskih teškoća značaj ovih mera postaje mnogo veći. U tom smislu, mere finansijske podrške porodicama treba da ublaže efekte nepovoljnih privrednih kretanja, ali i da budu usmerene ka postizanju ekonomske i socijalne sigurnosti kao pretpostavke odvijanja biološke reprodukcije.

Efikasno vođenje politike demografskog razvoja podrazumeva i potrebu za aktiviranjem lokalne samouprave u populacionoj politici. Nijedna državna

227

populaciona politika, ma koliko bila razvijena i kompleksna, ne može odgovoriti na sve potrebe i očekivanja stanovništva niti može izraziti specifičnost viđenja u svakoj sredini. Dakle, mere populacione politike države su po svom karakteru opšte i sprovode se jedinstveno na celoj teritoriji, ali uspešna populaciona politika podrazumeva i mere lokalne samouprave.

2.2. Obrazovanje stanovništva kao faktor privrednog razvoja

Obrazovanje ljudi predstavlja veoma značajan faktor privrednog razvoja i važno obeležje stanovništva jedne zemlje. U tom smislu, pored posmatranja kvantitativnih obeležja stanovništva kao relevantnog razvojnog faktora, veoma je važno osvetliti i kvalitativni aspekt stanovništva, izražen kroz nivo kvalifikacione i obrazovne strukture.

Obrazovanje je oblik kapitala koji ima ogroman uticaj na privredni razvoj i ukupan društveno-ekonomski razvoj jedne zemlje. U savremenom svetu uspešnost, napredovanje i konkurentski položaj zemalja u najvećoj meri zavise od intelektualnog potencijala koji poseduju. Razvoj zasnovan na znanju i inovacijama nalazi se u središtu razvojnih strategija najvećeg broja zemalja.

Ulaganjem u ljude povećavaju se ljudske sposobnosti i efikasnije donošenje odluka, pa se stoga investicije u obrazovanje tretiraju na isti način kao i investicije u kapitalnu opremu. Ulaganje u obrazovanje, odnosno u obezbeđivanje odgovarajućeg ljudskog kapitala, dobija karakter investicionog ulaganja i postaje primaran zahtev za Republiku Srbiju. Samim tim, politika obrazovanja nije samo politika kreiranja ljudskog kapitala, već je deo ukupne razvojne politike društva.

2.2.1. Obrazovna i kvalifikaciona struktura stanovništva

Obrazovna i kvalifikaciona struktura stanovništva su pokazatelji od velikog znaчaja za svako društvo, zbog uzajamne povezanosti sa društveno-ekonomskim, kulturnim i drugim aspektima razvoja. Za svako društvo je veoma bitno postizanje usklađenosti potreba privrede i društva u celini s ponudom radne snage sa aspekta njenog obima i stepena obrazovanja.

228

Neadekvatan nivo obrazovanja stanovništva je jedan od ozbiljnih problema sa kojima sa suočava naša zemlja i u tom smislu predstavlja ograničavajući faktor stvaranja društva zasnovanog na znanju. Iako prosečni obrazovni nivo u Srbiji raste, ovaj rast je sporiji nego kod zemalja EU.

Najširi segment obrazovanja je osnovno obrazovanje - obavezan oblik obrazovanja. Obrazovna struktura ukupnog stanovništva starosti od 15 i više godina u Srbiji prema Anketi iz 2010. je: 3,2% bez škole, 34,5% niži nivo, 48,4% srednje i 13,9% visoko.5

Srbija ima relativno nizak prosečni nivo obrazovanja među odraslom populacijom, a posebno je loša situacija u seoskim sredinama jugoistočne Srbije i romskim naseljima. Oko 20% dece sa sela i polovina dece iz romskih naselja nikada ne upišu školu, odnosno visoko je učešće neobrazovanog stanovništva, nezaposlenih i lica starija od 65 godina, što proizvodi siromaštvo i velike socijalne podele stanovništva.

Raspoloživost visoko obrazovanog stanovništva je veoma niska i iznosi 5,5% ukupne populacije Srbije. Takođe, postoje velike razlike na regionalnom nivou: Beograd ima daleko najveći udeo stanovnika sa visokom stručnom spremom (11,8%), a iznad proseka se nalazi samo joш Južnobačka oblast (6,7%). Jedan od problema je i koncentracija visoko obrazovnog kadra u velikim gradovima, odnosno što se mladi ljudi koji dolaze u univerzitetske centre (Beograd, Novi Sad i Niš) kako bi stekli visoki stepen stručnosti, ne vraćaju u oblasti iz kojih potiču. Razlog je što veći gradovi nude bolje socio-ekonomske uslove i veće mogućnosti zapošljavanja, ali je izrazito veliki i „odliv mozgova“ iz zemlje.

Komparativna analiza ukazuje i na nepovoljnu kvalifikacionu strukturu zaposlenih u Republici Srbiji. Osnovna karakteristika evropskih trendova u obrazovnoj strukturi zaposlenih je porast udela viših kvalifikacionih nivoa – iznad srednje škole i istovremeno smanjivanje udela svih vrsta radničkih zanimanja – visokokvalifikovani, kvalifikovani, polukvalifikovani i nekvalifikovani radnici.

Srbija ima najvišu stopu zaposlenosti sa osnovnim obrazovanjem u Evropi od 23,7% i najnižu stopu zaposlenosti sa srednjim obrazovanjem od 55,4%. Stopa zaposlenosti sa visokim obrazovanjem ima tendenciju rasta i iznosi 20,1%, što je ispod proseka EU i mnogih zemalja okruženja.

5 Isto: str. 61.

229

Tabela 1.1. Obrazovne stope zaposlenosti 2009.

Izvor: RSZ: Eurostat (Q3 2009.)

Reforma obrazovnog sistema u skladu sa potrebama privrede mora postati jedan od prioriteta politike društveno-ekonomskog i tehnološkog razvoja naše zemlje u budućnosti. Savremeni tehnološki procesi zahtevaju visoko obrazovanu populaciju koja je u stanju da koristi svu raspoloživu tehnologiju, pa samim tim, osposobljavanje ljudskih resursa za razvoj i primenu novih tehnologija sve više dobija na važnosti. Razvoj zasnovan na znanju i inovacijama nalazi se u središtu razvojnih strategija najvećeg broja razvijenih zemalja. Razvijena društva teže da postanu tzv. „društva znanja”. Imajući u vidu da se efekti obrazovanja ne odražavaju samo na pojedince, već i na društvo u celini, može se reći da u savremenom svetu znanje postaje osnovni razvojni faktor.

Uspostavljanje sistema obrazovanja koji je usaglašen sa potrebama privrede podrazumeva uspostavljanje čvrstih veza između poslodavaca, institucija zaduženih za obrazovanje, naučnih institucija u odgovarajućim

Osnovno Srednje VisokoEU-27 22,3 49,3 28,1Bugarska 14,4 59,5 26,1Češka 5,3 77,7 17,0Mađarska 11,8 64,2 24,0Poljska 8,1 66,3 25,6Rumunija 22,4 61,7 16,0Slovenija 13,0 61,3 25,7Slovačka 4,1 77,9 18,1Hrvatska 15,3 63,8 20,9Srbija 23,7 55,4 20,1

230

oblastima i tržišta rada. Ovakve veze se moraju institucionalizovati kako na nacionalnom, tako i na regionalnom, odnosno lokalnom nivou. One su neophodne kako bi se obezbedilo da obrazovanje prati zahteve privrede za relevantnim stručnim kompetencijama koje odgovaraju stepenu savremenog tehnološkog razvoja.

Politika obrazovanja ima izrazito dugoročan strateški karakter. Koncepcijske greške u obrazovnoj politici rezultiraju odloženim, ali težim posledicama, koje su prvo vidljive na tržištu rada u obliku neravnoteže u ponudi i tražnji za pojedinim profesijama, da bi se na kraju manifestovale u opštem privrednom zaostajanju. U tom smislu reforme sistema obrazovanja naše zemlje moraju biti usmerene u pravcu uspostavljanja sistema obrazovanja koji će odgovoriti kompletnom ekonomskom, naučnom i ukupnom društvenom razvoju Republike Srbije.

Obezbeđivanje kvalitetne radne snage koja je spremna i sposobna da odgovori, sa jedne strane, na zahteve savremenih tehnologija, a sa druge strane, na uslove tržišne ekonomije, zahteva nastavak započete reforme obrazovanja na svim nivoima, ali i jačanje svesti svih učesnika u procesu obrazovanja i društva u celini da je reforma neprestan proces i da odgovori obrazovnog sistema na zahteve privrede moraju biti brzi i efikasni. Dakle, za Republiku Srbiju jedan od prioritetnih zadataka jeste nastavak započetih procesa modernizacije i reformisanja sistema obrazovanja i obuke i njegovo usklađivanje sa potrebama tržišne privrede. Kako je ovaj proces kompleksan, dugotrajan i postepen, njega ne može da ostvaruje samo resorno ministarstvo, niti to mogu samo obrazovne ustanove (stručne škole, visoke strukovne škole i univerziteti), već moraju aktivno da se uključe i sve interesne grupe koje iskazuju svoje potrebe u sistemu obrazovanja - poslodavci, preduzeća, sindikati, službe za zapošljavanje, komore, unije poslodavaca i državna uprava na svim nivoima.

Reformom sistema obrazovanja treba izvršiti snažan uticaj na ukupni obrazovni sistem, koji je neophodno transformisati kako bi postao sposoban da razvija istraživački pristup i inovativnost kod svih polaznika, od osnovaca do studenata. Zadatak reforme je stvaranja ambijenta koji će omogućiti da svaki pojedinac u Republici Srbiji inovativno razmišlja i rešava probleme, sa ciljem da sopstvenu ideju pretoči u inovaciju i doprinese razvojnoj komponenti naše zemlje.

U tom smislu, ciljevi reforme obrazovanja u odnosu na potrebe privrede su:

- uspostavljanje sistema socijalnog partnerstva na svim nivoima između sveta rada, sveta obrazovanja i sveta nauke;

231

- unapređivanje rada obrazovnih ustanova i permanentno usavršavanje nastavnika;

- uspostavljanje sistema osiguranja kvaliteta u obrazovnom procesu;- uspostavljanje mreže obrazovnih ustanova adekvatne zahtevima

privrede;- uspostavljanje sistema istraživanja u prosveti;- orijentacija obrazovanja ne samo ka jačanju bazičnih, nego i

primenljivih znanja;- usaglašavanje stepena diploma i kvalifikacija sa svetskim standardima,

kao i diversifikacija institucionalnih oblika i modela, programa i metoda rada;- reforma nastavnih planova i programa sa ciljem obezbeđivanja

funkcionalne, kompjuterske i tehnološke pismenosti, - podsticanje kreativnosti i razvoja kritičkog mišljenja u procesu učenja; - uspostavljanje sistema permanentnog obrazovanja;- uspostavljanje sistema mobilnosti (učenika, studenata i nastavnika) sa

okolnim i drugim evropskim sistemima obrazovanja;- uspostavljanje modernog sistema finansiranja svih nivoa obrazovanja.Paralelno sa svim navedenim ciljevima, kao neizostavni segment

reforme sistema obrazovanja mora biti i razvoj informatičkog društva i povećanje ulaganja u istraživanje i razvoj u Republici Srbiji. U tom smislu, neophodno je uspostaviti organizacione jedinice i funkcionalne mehanizme koji mogu podstaći ukupnu istraživačko-razvojnu i inovacionu delatnost na svim nivoima. Takođe, potrebno je obezbediti i sistemske uslove da novostvoreno i akumulirano znanje, kao i inventivnost budu glavni pokretači i osnova privrednog i društvenog razvoja Republike Srbije.

3. PRIVREDNA INFRASTRUKTURA KAO POTENCIJAL RAZVOJA

Pod privrednom infrastrukturom se podrazumeva kompleks privrednih grana koje imaju izuzetan značaj za privredni razvoj, a čija osnovna obeležja predstavljaju veliki eksterni efekti. Sektor privredne infrastrukture pruža usluge koje su od ključnog značaja za razvoj industrijskog sektora, saobraćaja i trgovine, što utiče na povećanje njihove konkurentnosti preko povećanja obima usluga. U tom smislu, infrastruktura se često tretira kao poseban potencijal razvoja zemlje, zahvaljujući činjenici da ovaj kompleks privrednih grana ima bitan uticaj na ukupni razvoj zemlje i životni standard njenih stanovnika.

Privrednu infrastrukturu svake zemlje čine privredne grane, kao što su: informatika, telekomunikacije, saobraćaj, energetika i komunalna

232

infrastruktura. U savremenom svetu, koji se odlikuje intenzivnim naučnim i tehnološkim razvojem, kao i izraženom internacionalizacijom proizvodnje i poslovanja, na značaju sve više dobijaju grane infrastrukture koje se odnose na informatiku i telekomunikacije.

Dve osnovne karakteristike privredne infrastrukture su: 1) nemogućnost ili vrlo mala mogućnost uvoza. Ove privredne grane se

prevashodno oslanjaju na domaće resurse, čiji nedostatak se može samo delimično i kratkoročno kompenzovati uvozom (na primer, električna energija i energenti u celini), i

2) izuzetno dug period gradnje pojedinih infrastrukturnih sistema.Dostignuti nivo razvijenosti infrastrukture jedne zemlje može se

procenjivati na osnovu:6

a) sagledavanja stepena razvijenosti infrastrukture koje se izražava u odnosu na: opšti nivo razvijenosti zemlje, razvijenost infrastrukture srodnih uporedivih zemalja (po nivou privredne razvijenosti, veličini, gustini naseljenosti i sl.), i vrhunski dostignuti nivo.

b) identifikacije "uskih grla" infrastrukturne grane, ili njenih segmenata – uska grla postaju barijere razvoja zemlje kada svojim nivoom razvijenosti ne prate dostignuti nivo opšte privredne i ukupne društvene razvijenosti zemlje i na taj način utiču na usporavanje ukupnog privrednog razvoja, jer dovode u pitanje normalno funkcionisanje čitavog niza drugih sektora i oblasti. Takođe, otklanjanje "uskih grla" nije naročito delotvorno onda, kada ona već ispolje svoje negativne efekte, jer po pravilu, zahtevaju ogromna sredstva i dugi rok kako izgradnje, tako i povraćaja sredstava. Stoga je daleko značajnije njihovo pravovremeno predviđanje i reagovanje.

c) analize njene granske i teritorijalne strukture – granska struktura obuhvata informatiku, telekomunikacije, saobraćaj, energetiku i komunalnu infrastrukturu, a teritorijalna struktura pokazuje regionalni raspored instaliranih objekata: telekomunikacijske mreže, mreže saobraćajnica, teritorijalni raspored aerodroma, luka, krupnih skladišta, termocentrala, hidrocentrala, električne mreže, gasovoda, vodovodne mreže i dr.

d) karakteristika upotrebljene tehnologije – nivo upotrebljene tehnologije u infrastrukturnim granama ocenjujemo prevashodno na osnovu stepena njene uklopljenosti u svetske infrastrukturne sisteme. Uska grla i kašnjenja domaće infrastrukture u uključivanju u međunarodne infrastrukturne sisteme imaju velike negativne efekte po razvoj celokupne nacionalne ekonomije.

6 Đurić Kuzmanović T., Nacionalna ekonomija, Alfa-Graf, Novi Sad, 2007., str. 258.

233

Ocena stanja u sektoru privredne infrastrukture u Republici Srbiji upućuje nas na zaključak da se tranzicija u ovoj oblasti nalazi u ranoj fazi i znatno zaostaje u poređenju sa drugim tranzicionim zemljama. Nerazvijenost domaće privredne infrastrukture je u velikoj meri posledica dramatičnih političkih i ekonomskih dešavanja iz poslednje decenije 20 veka. Privreda iscrpljena ekonomskim sankcijama UN, nije bila u stanju da obezbedi potrebna finansijska sredstva za rekonstrukciju i održavanje privredne infrastrukture, a za vreme agresije NATO teško su oštećeni vitalni objekti energetskog, saobraćajnog i telekomunikacionog sistema. Sve to je ostavilo teške posledice na stanje privredne infrastrukture u našoj zemlji koje se osećaju i danas.

Srbija se, na osnovu analize Globalnog ekonomskog foruma, po stanju infrastrukture u 2010. godini nalazi na 93. mestu od 139 zemalja. Prema oceni EBRD, u oblasti infrastrukture u odnosu na grupu od 29 zemalja u tranziciji, Srbija je sa ukupnom prosečnom ocenom tranzicije infrastrukturnog sektora 2,5 (ocena na skali od 1 do 4,3) u 2010. godini rangirana na 20. mestu i od evropskih zemalja ima bolju ocenu jedino od Bosne i Hercegovine.7

Prema oceni EBRD, tranzicija u sektoru privredne infrastrukture u Srbiji beleži umeren napredak, ali u sprovođenju reformi Srbija još uvek znatno zaostaje za uspešnim tranzicionim zemljama.8

U infrastrukturnim sektorima procesi liberalizacije i reformi sporo napreduju. U tom smislu, veoma je važno ubrzati proces restrukturiranja javnih preduzeća i ostvariti napredak u oblastima tarifne reforme, komercijalizaciji, konkurentnosti, u zakonodavnom i institucionalnom razvoju. Modernizacijom privredne infrastrukture bi se u fazi izgradnje postigao efekat na proizvodnju, zapošljavanje i rast dohotka, a u fazi eksploatacije na višu opštu efikasnost i privlačenje novih privatnih investicija.

U izveštaju EBRD se ističe da je u Srbiji poboljšana pogonska spremnost i sigurnost snabdevanja energijom i energentima, ali je stanje energetskog sektora i dalje nepovoljno. Delove domaćeg energetskog sistema karakteriše izrazita tehnološka zastarelost, niska energetska efikasnost, kao i neprihvatljivo tehnološko stanje sa stanovišta zaštite životne sredine. U tom smislu, razvoj proizvodnje energije u budućnosti treba zasnivati na obezbeđenju kontinuiteta u proizvodnji energije i usklađivanju proizvodnje i potrošnje energije, racionalnom aktiviranju domaćih izvora energije, smanjivanju energetske zavisnosti od inostranstva i štednji energije. Energetski razvoj treba

7 Izveštaj o razvoju Srbije 2010, Ministarstvo finansija Republike Srbije, april 2011., Beograd, str. 54.

8 Isto, str. 57.

234

zasnivati na intenziviranju istraživanja u ovoj oblasti, većem korišćenju solarne energije i energije termalnih voda, kao i na maksimalnoj štednji energije radi smanjivanja utroška energije po jedinici proizvoda i usklađivanja rasta potrošnje energije i rasta proizvodnje energije.

Izvestan napredak ostvaren je i u sektoru saobraćaja, naročito u investiranju u infrastrukturu. Nacionalni prioritetni cilj je da Srbija u narednim godinama u najvećoj meri završi izgradnju najvažnijih kapitalnih nacionalnih projekata saobraćajne infrastrukture (putni i železnički K-10, autoput Južni jadran, Kragujevac – Batočina i Pančevo – Vršac, kao i polu autoputeve Kikinda – Loznica i Požarevac – Negotin). Razvoj saobraćaja treba da obezbedi veći, brži i sigurniji prevoz robe i putnika u zemlji i inostranstvu. Dugoročni razvoj saobraćaja mora biti usmeren ka potpunijoj valorizaciji tranzitnog položaja zemlje.

Prema pomenutom izveštaju privatizacija velikih preduzeća je usporena, ali su preduzeti koraci za oživljavanje tog procesa, prvenstveno u oblasti telekomunikacija i vazdušnog saobraćaja. Mali napredak je ostvaren u železničkom saobraćaju, u kome je stanje i dalje loše. U tom smislu, neophodno je, pre svega, ubrzati proces restrukturiranja JP ,,Železnice Srbije’’. U sektoru saobraćaja još uvek ima suviše malo dobrih primera uspešnih javno-privatnih partnerstava (JPP). Politike koncesija i finansijskih aranžmana generalno zaostaju za standardima EU.

Značajan napredak postignut je u delu izgradnje institucionalnih kapaciteta i poboljšanja zakonske regulative u oblasti poštanskih usluga. Prema oceni EBRD, za ostvareni napredak u liberalizaciji tržišta telekomunikacija Srbija je ostvarila jedinu nadgradnju u 2010. godini. Međutim, stepen razvijenosti sektora telekomunikacija u Srbiji je na nižem nivou u odnosu na standarde EU, i on još uvek ne može u potpunosti da zadovolji potrebe tržišta i da obezbedi usluge univerzalnog servisa.

Telekomunikaciono tržište u Srbiji je u fazi razvoja, sa značajnim investicijama i sa dobrim potencijalom. U februaru 2010, izdata je druga licenca za fiksnu telefoniju norveškom telekomunikacionom operateru, ,,Telenor”. Na ovaj način je uklonjen monopol ,,Telekoma Srbija” a.d. i učinjen značajan korak ka liberalizaciji tržišta fiksne telekomunikacione mreže, većoj konkurenciji, obezbeđenju novih investicija u oblasti fiksne telefonije, razvoju širokopojasnog pristupa i kreiranju novih servisa. Međutim, u razvoju ovog sektora prisutni su i problemi. U oblasti fiksne telefonije i Interneta veliki problem predstavlja nedostatak savremene telekomunikacione infrastrukture. Nedostaju i propisi koji regulišu pristup postojećoj infrastrukturi. Sposobnost da se pruže savremeni telekomunikacioni servisi zavisi i od kvaliteta i kapaciteta

235

informaciono-tehnološke (IT) infrastrukture. Investicije u poboljšanje infrastrukture, poput optičkih kablova i mobilnog širokopojasnog interneta svakako će imati pozitivan uticaj na mnoge druge oblasti poslovanja.

Kada je reč o zakonodavstvu koje prati ovu oblast, treba istaći da su u infrastrukturnim sektorima usvojeni osnovni zakoni u oblasti telekomunikacija, energetike, železnice i poštanskih usluga, koji su usklađeni sa evropskim zakonodavstvom. Međutim, uprkos tome, proces liberalizacije i reformi u infrastrukturnim sektorima sporo napreduju.

Imajući u vidu izneti zaključak da naša zemlja u sprovođenju reformi u infrastrukturnom domenu još uvek znatno zaostaje za uspešnim tranzicionim zemljama, jasno je da je neophodno ubrzati proces reformi privredne infrastrukture. Većim investiranjem u ovu oblast smanjiće se zaostanje Srbije u razvoju infrastrukture u odnosu na pomenute zemlje i zemlje EU. Infrastruktura u tom smislu može predstavljati razvojnu šansu Republike Srbije i značajan impuls za ubrzan celokupan razvoj privrede, regiona i društva.

S obzirom na veliki uticaj sektora privredne infrastrukture na društveno-ekonomski razvoj naše zemlje i nivo životnog standarda njenih stanovnika, neophodno je permanentno jačati ulogu države i ekonomske politike u ovoj oblasti. Vlade širom sveta se danas nalaze u različitim fazama usvajanja institucionalnih, zakonskih i strukturnih reformi na području privredne infrastrukture, gde je osnovni cilj poboljšanje efikasnosti delovanja infrastrukturnog sektora i pružanje kvalitetnih usluga. U tom smislu, u svetu je sve prisutnija veća uloga tržišta u ovoj oblasti, što vodi istiskivanju nelojalne konkurencije i značajnoj promeni uloge države u infrastrukturnim sektorima. Prema globalnim svetskim trendovima ekonomskih politika u infrastrukturnoj oblasti, država se sve više povlači iz uloge vlasnika privredne infrastrukture i neposrednog pružaoca usluga i tu ulogu sve više prepušta privatnom sektoru. S druge strane, država se sve više javlja u ulozi regulatora i nadzornika, koji potrošačima obezbeđuje pružanje kvalitetnih i cenovno povoljnih usluga.

Svetska praksa potvrđuje da je ključni element reforme privredne infrastrukture prenos odgovornosti za pružanje usluga sa državnog na privatni sektor, koji je znatno efikasniji i ima finansijske, tehničke i menadžerske komparativne prednosti nad državnim sektorom. Svetski trend liberalizacije na području nuđenja usluga privredne infrastrukture, kao i restrukturiranje i privatizacija infrastrukturnih delatnosti, zahtevaju opsežne promene u pogledu regulacije i stručnog nadzora tih delatnosti.

236

Glava II

RAZVOJ INDUSTRIJE I POLJOPRIVREDE KAO OKOSNICA PRIVREDNOG RAZVOJA

Politika razvoja predstavlja jedan od veoma bitnih segmenata ukupne strategije razvoja nacionalne ekonomije. U njenom sklopu poseban akcenat treba staviti na definisanje osnovnih ciljeva i pravaca razvoja u narednom periodu. Polazeći od postojećeg stanja privrede i trendova u privrednim kretanjima, kao i od realno ocenjenih uslova i razvojnih mogućnosti, okosnicu politike razvoja u budućnosti treba da čini porast industrijske i poljoprivredne proizvodnje.

Otvaranje reformskih procesa i promena u ekonomskom sistemu, ekonomskoj i razvojnoj politici i strategiji, treba da stvori pretpostavke za jačanje konkurentnosti nacionalne privrede. Jačanje proizvodnih aktivnosti na osnovu rasta izvozno orijentisanog dela privrede stvara neophodne pretpostavke za strukturno prilagođavanje nacionalne privrede zahtevima međunarodnog tržišta.

Kompleksan odgovor na postojeće stanje privrede i izazove međunarodne konkurencije zahteva jasno postavljanje hijerarhijske lestvice ciljeva i prioriteta u privrednom razvoju zemlje. Iznalaženje rešenja zahteva jasno postavljenu dugoročnu strategiju privrednog razvoja kao i pravilan izbor i redosled poteza koje treba izvoditi. Imajući u to u vidu, možemo istaći da se ekonomski oporavak i dinamičan razvoj ne može ostvariti bez jasnog definisanja područja razvoja i boljeg korišćenja postojećih privrednih i ljudskih potencijala. Na kreatorima ekonomske politike je da aktiviraju raspoložive resurse u svrhu ostvarivanja privrednog rasta, vodeći pri tome računa da se time ne ugrožava ekonomska stabilnost privrede kao celine.

1. OSNOVNE KARAKTERISTIKE RAZVOJA INDUSTRIJE

237

1.1. Industrijska proizvodnja u svetlu tranzicije srpske privrede

Industrijalizacija kao osnovni metod ubrzanog privrednog razvoja u našoj zemlji je primenjena odmah posle Drugog svetskog rata. Strategija ubrzane industrijalizacije definisana je Društvenim planom 1945-1950. godine, koji je imao za cilj ubrzanu industrijalizaciju i naglu transformaciju društvenih odnosa. Kasnije je izvršena transformacija dotadašnjih oblika svojine i uspostavnjen je plansko-centralistički sistem upravljanja privredom i društvom, sa odlučujućim uticajem države. Tokom celokupnog perioda socijalističkog društveno-ekonomskog razvoja naše zemlje dolazilo je do određenih promena u generalnoj strategiji industrijskog razvoja, ali ne i do promena same strategije industrijalizacije. U celom posmatranom periodu favorizovala se industrija kao vodeći sektor i kapital kao odlučujući činilac privrednog razvoja, odnosno strategija industrijskog, kapitalno intenzivnog razvoja.

Proces industrijalizacije Srbije pratile su brojne slabosti. One su se prvenstveno ogledale u činjenici da se nacionalna industrija razvijala u okvirima masovne, energetski, kapitalno i radno intenzivne proizvodnje na osnovu imitacije inostranih tehnologija (pre svega, uvozom opreme i kupovinom licenci) i dominatne uloge političke elite u njenom strukturiranju i razvoju. Posledice ovog pristupa, koje se osećaju do danas su:9

- siromašna akumulirana iskustva iz najbolje industrijske prakse, uglavnom zbog tolerisanja neracionalnosti upotrebe resursa,

- duboko ukorenjena navika (posebno u poslovodnim strukturama) na visoku spoljnu i unutrašnju zaštitu i nekonkurentnu efikasnost,

- vrednosni sistem i socijalni odnosi, koji blokiraju direktno generisanje i implementaciju poslovnih i tehnoloških inovacija.

Tržište roba nije bilo odašiljač signala, koji bi ukazivali akterima industrijskog sistema odgovor na pitanje: šta i pod kojim uslovima treba proizvoditi da bi se bilo konkurentno? Osnovni signali su dolazili sa strane ponude, a i tada se nudilo uglavnom ono šta se ima i bez traganja za novim, za poslovnim i tehnološkim inovacijama.

Napuštajući socijalističko uređenje, sve bivše socijalističke zemlje započele su proces tranzicije i veoma ambiciozno krenule putem izgradnje tržišne privrede. Pad privredne aktivnosti u svim tranzicionim zemljama je u početnim godinama tranzicije bio dubok i njihov ekonomski oporavak trajao je prilično dugo. Međutim, i pored ovih početnih problema, u nekim tranzicionim

9 Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije od 2011. do 2020. godine, Vlada Republike Srbije, 2011.

238

zemljama kasnije dolazi do napretka i hvatanja koraka sa modernim i razvijenim evropskim zemljama. Slovenija, Poljska, Češka, Mađarska i Slovačka, predstavljaju grupaciju zemalja u tranziciji koje su prednjačile u procesu tranzicije privrednih sistema. Ove zemlje su nakon početne "tranzicione recesije" uspele da značajno podignu nivo ekonomskog rasta. Osnov privrednog rasta činile su sprovedene strukturne reforme i priliv stranih direktnih investicija na osnovu kojih je došlo do značajnih promena u strukturi industrijske proizvodnje i povećanja konkurentnosti. Dakle, glavni faktor koji je uticao na rast BDP bio je dinamičan rast industrijskog sektora koji je bio praćen visokim stepenom međunarodne konkurentnosti proizvodnje.

Za razliku od gore pomenutih zemalja, privreda naše zemlje je u tom periodu bila suočena sa mnogim nepovoljnim okolnostima. One su se ogledale u lošem vođenju ekonomske politike, raspadu države, gubitku značajnih istočnih tržišta i rigoroznim ekonomskim sankcijama. Sve ovo je rezultitalo u dramatičnom opadanju nivoa ekonomskih aktivnosti i industrijske proizvodnje Srbije.

Od 2001. godine otpočinje realan proces tranzicije srpske privrede koji rezultira ekonomskim rastom. Međutim, taj rast nije bio praćen odgovarajućim rastom i ekspanzijom industrijskog sektora. Umesto temeljitog procesa restrukturiranja i obnove industrije, model ekonomskog rasta se bazirao na podsticanju razvoja uslužnog sektora. Sektor usluga je dobio dominantno mesto, što je bilo neprimereno etapi razvoja u kojoj su se privreda i industrija nalazile. Ovo je posledica nekritičkog prihvatanja novog neoliberalnog tranzicionog koncepta reformi (liberalizacija, deregulacija i privatizacija), koji je praktično zaustavio razvoj industrije. Prilikom prihvatanja neoliberalnih pravila vođenja ekonomske politike, zanemareno je stanje i položaj industrije koji su posledica poznatih društvenih i ekonomskih događaja tokom poslednje decenije 20. veka.

Posle jednog dužeg perioda ostvarivanja relativno visokih stopa privrednog rasta, sa izbijanjem globalne ekonomske krize u Srbiji dolazi do preloma dotadašnjih ekonomskih trendova i velikog pada nivoa ekonomskih aktivnosti i industrijske proizvodnje. Nastanak globalne krize razotkrio je sve slabosti ovog modela koji je postao neodrživ u budućnosti.

Opisani koncept ekonomskog razvoja u Srbiji imao je najmanje dva veoma krupna ograničenja. Prvo, on nije bio dugoročno održiv jer je presudno zavisio od priliva stranih sredstava plaćanja, i drugo, on je ozbiljno ograničavao razvoj domaćeg realnog sektora proizvodnje.10

10 Savić Lj., (2008), Collapse of the Serbian industrialization – message for the future, referat International Conference "Contemporary Challenges of Theeory and Practice in Economics" – Economic Policy and the Development of Serbia, Ekonomski fakultet

239

Industrija Srbije nije dala značajan doprinos tranzicionom privrednom rastu. Kretanje industrijske proizvodnje odlikovali su nedovoljan rast, izrazita nestabilnost i visoke oscilacije. Prosečna stopa rasta industrije u periodu 2001-2009. godine kretala se znatno ispod stope rasta ukupne privrede. Industrijska proizvodnja je u 2009. godini bila samo za 2,9% veća nego u 2001.

Tabela 2.1.Nivo fizičkog obima industrijske proizvodnje (2000=100)

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009

Pros. st.rast

a2001-2009

Industrija – ukupno 100,1 101,8 98,7 105,8 106,6 111,6 115,7 117,0 102,9 0,3

Vađenje ruda i kamena 87,2 88,6 89,3 88,7 90,5 94,3 93,7 97,1 92,9 -0,8

Prerađivačka industrija 100,7 103,4 98,7 108,1 107,4 113,1 117,8 118,6 99,9 0

Proiz. el. en. gasa i vode 101,2 99,5 101,8 101,7 108,4 110,8 113,9 115,9 116,6 1,7

Prerađivačka industrijaPreh.proizvodi, piće i duvan 97,0 105,4 103,1 106,0 111,7 118,2 124,2 123,0 114,1 1,5

Tekstil i tek. proizvodi 104,1 82,1 55,3 53,6 46,0 44,6 40,2 35,7 26,0 -10,4

Koža i pred. od kože 101,6 76,7 60,7 50,9 51,1 50,7 49,5 48,3 39,5 -9,8

Drvna industrija 81,6 56,1 40,0 46,4 36,0 35,2 43,7 36,0 20,3 -16,2

Papir i izdav. delatnost 99,3 100,2 89,5 93,9 87,8 89,0 99,4 104,0 97,6 -1,5

Koks i derivati nafte 167,7 219,5 218,6 266,5 259,3 268,9 260,3 256,2 232,8 9,8

Hemijski proizvodi 112,7 113,6 129,3 152,5 158,3 171,5 180,1 188,2 149,0 4,5

Guma i plastika 113,9 123,0 122,5 128,5 140,1 134,2 144,9 145,7 118,0 1,9

Ostali nemet. minerali 103,6 104,2 90,2 92,7 90,5 96,5 96,8 91,8 73,7 -3,2

Osnovni metali i met.proizvodi 88,7 93,4 93,2 123,2 143,8 170,1 170,8 179,3 132,0 3,1

Ostale mašine 99,7 101,4 91,5 130,3 79,4 68,4 81,3 86,6 73,2 -3,4

Beograd, p. 177-178.

240

Električni i optički uređaji 90,2 105,9 93,3 98,9 81,9 74,5 77,7 79,5 65,7 -4,6

Saobraćajna sredstva 86,9 98,0 88,7 86,3 99,0 91,4 95,0 91,9 67,5 -4,8

Ostalo 107,9 101,5 99,3 94,3 84,2 136,8 145,7 158,1 105,8 0,6Izvor: RZR i RZS

Poređenja sa razvijenim tranzicionim zemljama svedoče o tome da je u periodu 2001-2009. godine rast fizičkog obima industrijske proizvodnje u Srbiji bio znatno niži u odnosu na posmatrane zemlje. Nivo industrijske proizvodnje Srbije u 2009. u odnosu na 2000. godinu veći je za 2,9% (prosečna godišnja stopa rasta niska 0,3%), dok su ostale tranzicione zemlje ostvarile mnogo intenzivniji rast industrijkog sektora.

Tabela 2.2.Nivo industrijske proizvodnje u periodu 2001-2009.

(indeks 2000=100)

2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009Prosečne stope rasta2001-2009

Srbija 100,1 101,8 98,7 105,8 106,6 111,6 115,7 117,0 102,9 0,3Hrvatska 106,0 117,7 116,3 120,6 126,8 132,5 139,9 142,1 129,0 2,9Bugarska 102,2 106,9 121,7 142,7 152,3 161,2 176,1 177,5 145,9 4,3Rumunija 108,3 113,1 116,6 121,8 124,7 133,6 140,8 142,1 134,3 3,3Češka Republika 106,7 107,7 114,7 125,7 134,1 149,2 162,6 158,7 138,2 3,7

Slovačka 106,9 113,7 119,5 125,0 129,9 142,3 160,5 163,8 140,2 3,8Mađarska 103,6 106,4 113,2 121,6 130,1 143,1 154,7 153,0 140,2 3,8Izvor:RZS – Na osnovu podataka UNECE Common Database, derived from national and Interstate Statistical Committee, Eurostata i Nacionalnih statistika tranzicionih zemalja

Svetska ekonomska kriza dovela je krajem 2008. godine do niza negativnih uticaja u finansijskom i realnom sektoru privrede Srbije. Da je u pitanju teška ekonomska kriza privrede Srbije postalo je mnogo vidljivije u prvoj polovini 2009. godine, kada su privreda, a posebno industrija zapale u duboku recesiju. Pad ukupne privredne aktivnosti je u ovoj godini iznosio 3,5%, a industrijske proizvodnje čak 17,4%.11

Dugogodišnja nekonkurentnost industrije, uz nepovoljnije uslove poslovanja izazvanih globalnim recesijskim kretanjima, dovela je industriju Srbije u 2009. godini na nivo od svega 44,6% proizvodnje iz 1990. godine. 11 Makroekonomske krize i trendovi (2009), Konjukturni barometer, jul 2009. Ekonomski institut, Beograd, str. 2.

241

Učešće industrijskog sektora u stvaranju bruto domaćeg proizvoda Srbije je u periodu 2001-2009. godine opalo sa 21,7% na 17,4%. Dakle, struktura privrede Srbije je izmenjena značajnim smanjenjem učešća industrije u korist drugih delatnosti, što može ukazivati na proces deindustrijalizacije. Ipak, ne može se reći da je opadanje industrije u generisanju BDP posledica procesa deindustrijalizacije karakterističnog za razvijeni svet, već duboke krize industrijskog razvoja i negativnih tendencija u industrijskom sektoru.

Osnovni strukturni problemi srpske industrije ogledaju se u: - niskom nivou tehničko-tehnološke opremljenosti,- dominantnosti tradicionalne industrijske proizvodnje,- niskom korišćenju kapaciteta, - niskom stepenu konkurentnosti i - nepovoljnom izvoznom asortimanu.

Najozbiljniji strukturni problem u industrijskom domenu je nizak nivo tehničko-tehnološke opremljenosti ovog sektora. Tako na primer, posmatrano po tehnološkim grupama u strukturi prerađivačke industrije, u 2009. godini najveće učešće imaju grupe niske tehnološke (49,9%) i srednje-niske (25,6%) tehnološke intenzivnosti. Dakle, niske tehnologije, i pored blagih oscilacija, u periodu od 2001-2009. godine imaju dominantno učešće u ukupnoj strukturi prerađivačke industrije. Imajući to u vidu, veoma je važno da u sklopu strateških opredeljenja razvoja industrije u budućnosti, tehničko-tehnološki razvoj dobije mnogo veći značaj. Jačanje procesa tehničko-tehnološke intenzivnosti u oblasti industrijske proizvodnje mora postati okosnica formiranje nove industrijske strukture i njenog uspešnijeg uključivanje u savremene tržišne tokove.

Strukturni problemi domaćeg industrijskog sektora ogledaju se i u njegovoj slaboj izvoznoj orijentisanosti i visokoj uvoznoj zavisnosti. Struktura postojeće ponude industrije, kao i raspoloživost resursa, nije odgovarajuća za nastup na stranim tržištima. Osnovu izvoza u najvećem delu čine proizvodi bazirani na sirovinama, radu i kapitalu, a relativno nizak je udeo zasnovan na visokoj tehnologiji i znanju. U strukturi izvoza prerađivačke industrije najmanje učestvuju visoko tehnološke grane 7,2%, srednje tehnološke grane imaju najveće učešće 52,4%, a nisko tehnološke 40,4%.12

Još jedan od problema sa kojim je suočena naša industrija je nisko korišćenje kapaciteta. Stepen iskorišćenosti kapaciteta u industriji smanjen je sa

12 Studija: Izveštaj o razvoju Srbije 2008. godine, Republički zavod za razvoj, Beograd, str. 27.

242

69% u 1990. godini na 48,1% u 2005. i 43,4% u 2009. godini. Osnovni uzroci niskog korišćenja kapaciteta su: nedovoljna tražnja na domaćem tržištu i nizak nivo izvoza, nedostatak sredstava za investicije i finansiranje tekuće reprodukcije, zastarelost opreme i tehnologije, neadekvatna kreditna podrška, nizak tehnološki nivo instalisanih proizvodnih kapaciteta, organizacione slabosti i sl. Imajući sve ovo u vidu, jasno je da otklanjanje problema zastarelosti i nedovoljnog korišćenja industrijskih kapaciteta pretpostavlja velika investiciona ulaganja u budućem periodu.

Koreni krize u industriji Srbije imaju malo veze sa korenima svetske finansijske krize, pa stoga, i mere na ublažavanju i prevazilaženju krize morale bi da budu suštinski drugačije. Pad industrijske proizvodnje rezultat je velikog broja makro i mikro faktora: pomanjkanje intenzivnijeg investicionog ulaganja u modernizaciju opreme i unapređenja tehnologije proizvodnog procesa, s jedne, te nezavršena privatizacija i restruktuiranje preostalih velikih društvenih preduzeća prerađivačke industrije, velikih javnih preduzeća i infrastrukturnih delatnosti, nedovoljno efikasan proces likvidacije ili stečaja, kao i nedovoljno podsticanje postprivatizacionog restruktuiranja, s druge strane, bila su ključna ograničenja za stvaranje nove efikasnije privredne i industrijske strukture.13

I pored nekih pozitivnih rezultata i uspeha u privatizaciji, ovaj proces je dobar deo industrijskih preduzeća stavio u težak položaj neodgovarajućim modelom i postupkom sprovođenja privatizacije. U periodu 2001-2009. godine, od privatizacije je ostvareno 2,88 mlrd. eura prihoda i obezbeđeno 1,38 mlrd. eura za investicije.14 Međutim, ova sredstva nisu adekvatno korišćena i usmeravana u investicije, finansiranje razvojnih i izvoznih projekata industrije i restruktuiranje i revitalizaciju nosilaca industrijskog razvoja u prethodnom periodu. Vrlo malo pažnje je posvećivano procesima privatizacije preduzeća od nacionalne važnosti koja utiču na ceo industrijski kompleks. Na taj način su početni pozitivni rezultati u sprovođenju strukturnih reformi industrije, ispoljeni kroz rastući uticaj privatnog sektora u domenu industrije, kasnije značajno usporeni.

1.2. Ciljevi industrijskog razvoja u budućem periodu

U modernoj ekonomskoj teoriji, pojam „industrijska politika” podrazumeva politiku industrijskog razvoja koja se zasniva na primeni niza

13 Studija: "Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020", USAID, Fond za razvoj ekonomske nauke – Ekonomski fakultet Beograd, Ekonomski institut Beograd, 2010., str. 28.14 Studija: Izveštaj o razvoju Srbije 2008. godine, Republički zavod za razvoj, Beograd,

str. 27.

243

mera i praktičnih politika koje sprovode javne institucije kako bi se stvorilo povoljno poslovno okruženje i ohrabrilo otvaranje novih preduzeća. Cilj industrijske politike je da podstakne i obezbedi procese strukturnih prilagođavanja i restrukturiranje preduzeća kako bi se ona osposobila za takmičenje i suočavanje sa ekonomskim izazovima i povećanom konkurencijom na globalnom nivou. Savremeni koncept industrijske politike ima za cilj razvoj kretivnog društva i inovativne privrede.

Vlada Republike Srbije donela je Strategiju i politiku razvoja industrije Srbije od 2011. do 2020. godine, kao razvojni dokument koji na konzistentan i celovit način definiše osnovne razvojne prioritete industrije Srbije i načine njihovog ostvarivanja u pomenutom periodu. Strategija industrijskog razvoja je prvenstveno usmerena na ostvarivanje dinamičnog industrijskog rasta u cilju povećanja standarda građana, smanjenja nezaposlenoti i siromaštva. Primarni strateški razvojni cilj Srbije je održiv i dinamičan razvoj industrije koja može da se uklopi u jedinstveno tržište Evropske unije i izdrži konkurentski pritisak njenih članica. Održiv privredni rast i makroekonomska stabilnost Srbije su neodrživi bez stabilnog rasta industrije i njenog dominantnog uticaja na izvoz, a time i na platni bilans.

Ovaj strateški dokument ima i svoju posebnu dimenziju u postupku pristupanja Evropskoj uniji. Strategija je usaglašena sa industrijskom politikom EU i ciljevima Nove evropske strategije Evropa 2020.

Novi model industrijskog rasta za period 2011-2020. godine je izvozno orijentisan i podrazumeva:

- dinamičan rast investicija,- visoku stopu robnog izvoza i- rast industrijske zaposlenosti.

Strategija definiše osnovne ciljeve i strateške pravce industrijskog razvoja Srbije na putu ka izgradnji nove konkurentne industrijske strukture.

Izvoz i investicije prerađivačke industrije su u centru pažnje Strategije, kao ključnih generatora rasta BDP u narednoj deceniji, jer bez njihovog rasta i izmene strukture ceo model privrednog rasta Srbije nije ostvariv. Povećanje izvoza traži značajne strukturne promene u izvozu koji se sada temelji na primarnim i proizvodima nižih faza prerade.

Sumirajući, Strategija i politika razvoja industrije Srbije obuhvata sledeće:15

15 Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije od 2011 do 2020. godine, Vlada Republike Srbije, 2011., str. 68-69.

244

- mere i aktivnosti za izgradnju institucionalnog okvira i poslovnog okruženja koje treba da podstaknu dalji razvoj industrije i preduzetništva, smanjenje ili uklanjanje administrativnih i drugih barijera a time i lakše poslovanje na srpskom tržištu;

- podsticajne mere i aktivnosti za razvoj i finansiranje konkurentnih industrijskih sektora i proizvoda od nacionalnog značaja;

- mere i aktivnosti koje kao svoj cilj imaju jačanje konkurentnosti i produktivnosti srpske industrije, i to pre svega one koje podstiču razvoj društva zasnovanog na znanju i učenje tokom čitavog života, primenu inovacija, istraživanje i razvoj, koje podižu konkurentnost i obezbeđuju bolje funkcionisanje tržišta;

- razvoj preduzetništva, odnosno sektora malih i srednjih privatnih preduzeća, čiji je cilj da se poveća udeo ovog sektora u BDP, olakša stvaranje i održavanje novih poslova i ohrabre građani da otvaraju nova preduzeća;

- mere i aktivnosti čiji je cilj jačanje međunarodne dimenzije industrijske politike, što bi olakšalo pristup tržištima drugih zemalja a u isto vreme se stvorili povoljni uslovi za rast direktnih investicija u srpsku industriju i njene tešnje veze sa evropskim i regionalnim lancima i mrežama u prerađivačkoj industriji i podstaklo integrisanje srpskih preduzeća i njihovih udruženja u evropske inicijative, udruženja i mreže;

- mere koje treba da obezbede i podstaknu održivi regionalni razvoj putem stvaranja uslova koji obezbeđuju popularizaciju i jačanje preduzetništva na čitavoj teritoriji Srbije, uzimajući u obzir principe i zahteve održivog razvoja;

- neophodnost bolje koordinacije između onih koji stvaraju industrijsku politiku na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou i uključivanje predstavnika industrije i njihovih udruženja u proces izrade i predlaganja mera industrijske politike;

- sprovođenje procesa restrukturiranja, naročito sektora i preduzeća koji su suočeni sa problemima, negativnim efektima globalne recesije, kao što su izvozni sektori prerađivačke industrije;

- mere i aktivnosti za jačanje i poboljšanje konkurentnosti pojedinih sektora kroz odgovarajuću primenu horizontalnih mera industrijske politike i neophodne korekcije mera upodobljenih svakom od sektora, ali koje neće da ometaju razvoj konkurentnosti ostalih sektora.

245

2. KARAKTERISTIKE RAZVOJA POLJOPRIVREDE

2.1. Stanje, problemi i ciljevi razvoja poljoprivrede u budućem periodu

Poljoprivreda predstavlja veoma važnu komponentu ukupne ekonomije Republike Srbije. U poljoprivredi kao važnoj privrednoj delatnosti se korišćenjem zemljišta, gajenjem biljaka i životinja dobijaju primarni proizvodi odgovarajućeg biljnog, odnosno životinjskog porekla. Osim toga, poljoprivreda obično uključuje i njihovu preradu kako bi se ovi proizvodi doveli u stanje da mogu zadovoljiti neku potrebu (ličnu ili reprodukcionu).

Poljoprivreda ispunjava brojne zadatke:16 • obezbeđuje hranu;• obezbeđuje sirovine za mnoge oblasti prerađivačke industrije

(proizvodnju prehrambenih proizvoda i pića, proizvodnju duvanskih proizvoda, proizvodnju tekstila, industriju kože i obuće i sl) i za zanatstvo;

• uslovljava razvoj industrije koristeći dobar deo industrijskih proizvoda, obezbeđujući potrebnu radnu snagu i deo akumulacije za njen početni razvoj;

• deluje na bilans spoljnotrgovinske razmene stvarajući znatan deo proizvoda ta izvoz, prvenstveno u početnoj fazi industrijalizacije, mada poljoprivredne sirovine i hrana mogu biti zamašne stavke i u uvozu.

Poljoprivredna proizvodnja se odlikuje određenim specifičnostima, kao što su:

- visoka zavisnost od prirodnih uslova (zemljišta, reljefa, konfiguracie tla, klime i sl), što vodi većim ili manjim skokovima/padovima u proizvodnji, većim poslovnim rizicima i nestabilnosti zarade poljoprivrednika;

- proces proizvodnje pretežno je vezan za zemljište, što stvara određene organizacione-tehnološke i društveno-ekonomske probleme (usitnjavanje ili ukrupnjavanje poljoprivrednih gazdinstava, a to je uslovljeno svojinom nad zemljom); 16 Devetaković, S., Jovanović Gavrilović B., Rikalović G., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Beograd, str. 63.

246

- u osnovi poljoprivrede je organska proizvodnja čiji su proizvodi, po pravilu, živi svet zbog čega su postupci, organizacija i ekonomija prilagođeni biološkim uslovima i osobinama biljaka i životinja, a to omogućava da se od početnog živog materijala dobije mnogo veća masa poljoprivrednih proizvoda. Osim toga, vreme procesa proizvodnje obično se ne podudara sa prirodom ljudskog rada, pa se u proizvodnji kombinuje više raznih proizvoda čije su vrene proizvodnje i radni period različiti, te se tako sprovodi specifična podela rada i međusobno dopunjavanje u ovoj oblasti.17

Struktura poljoprivredne proizvodnje i njeno pravilno određivanje podrazumeva dugoročna rešenja. U poljoprivredi, za razliku od industrije, nije moguće lako i brzo menjati strukturu proizvodnje, zbog toga što je potreban duži vremenski period da bi se prorijentisala proizvodnja i prilagodila zahtevima tržišta (npr. u voćarstvu, vinogradarstvu, itd.), što ukazuje na potrebu adekvatnog planiranja strukture proizvodnje.

Poljoprivreda je, zbog svoje povezanosti i uticaja na ostale sektore privrede, izuzetno značajna za razvoj Republike Srbije. Ona zapošljava, direktno ili indrektno, veliki broj ljudi, učestvuje značajnim delom u spoljnoj trgovini zemlje, obezbeđuje prehrambenu sigurnosti građana, doprinosi ruralnom razvoju i ekološkoj ravnoteži.

Zbog svog velikog uticaja na ukupnu privrednu aktivnost, poljoprivreda i prehrambena industrija predstavljaju jedan od prioriteta u ukupnom privrednom razvoju Srbije. Ova oblast ostvaruje znatan devizni priliv od izvoza čime pozitivno utiče na platni bilans zemlje i stabilnost deviznog kursa, može brže da se oporavlja i da utiče na ublažavanje posledica svetske ekonomske krize.

Sektor poljoprivrede, šumarstva i ribarstva učestvuje u stvaranju bruto dodate vrednosti zemlje u 2010. godini sa 9,6%. Međutim, ako se posmatra celokupan kompleks agrobiznisa zemlje, koji uključuje snabdevače poljoprivrede neophodnim inputima za proizvodnju, industrije koje proizvode poljoprivrede koriste kao sirovine u svojoj proizvodnji, ovo učešće je mnogo veće.

Zbog svojih prirodnih karakteristika zemljišta (5,1 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, uglavnom, adekvatnih fizičko-hemijskih karakteristika za intenzivnu proizvodnju), klime (umereno-kontinentalna sa prosečnom temperaturom 11-12S) i vodnih resursa (600-800 mm padavina u ravničarskim, odnosno 800-1200 mm u planinskim područjima uz reletivno razgranat vodeni tok) Republika Srbija ima veliki potencijal u poljoprivrednom sektoru, koji nije u potpunosti iskorišćen.

17 Isto, str. 64.

247

Poljoprivreda se u Republici Srbiji suočava sa mnogim problemima. Oni su, između ostalog, posledica ograničenja nastalih u ranijem periodu razvoja naše zemlje i tranzicionih teškoća u prilagođavanju tržišnoj ekonomiji.

Kao najveći problemi domaće poljoprivrede ističu se izuzetno niska produktivnost, nepovoljna konkurentnost na domaćem i stranom tržištu i izuzetno mala profitabilnost. Poljoprivredu Srbije karakteriše usitnjenost poljoprivrednih gazdinstava i njihova visoka isparcelisanost (prosečno gazdinstvo je veličine ispod 3 ha sa prosečno 7 parcela u poređenju sa 18,6 u EU, što negativno utiče na konkurentnost poljoprivrednih gazdinstava), relativno dobra opremljenost poljoprivrednom mehanizacijom (ipak, poljoprivredna mehanizacija je zastarela, pa je na primer prosečna starost mehanizacije kod poljoprivrednih gazdinstava preko 20 godina), mala upotreba veštačkih đubriva kao i izrazito niska produktivnost u skoro svim oblastima proizvodnje. Prosečni prinosi u poljoprivredi su, uglavnom, daleko ispod nivoa EU.

Proces privatizacije je u sektoru poljoprivrede do sada tekao sporo, sa malo stranih ulaganja. Postoje problemi i u upravljačkom domenu, a oni se ogledaju u odsustvu želje novog menadžmenta da preduzima značajnije investicione aktivnosti u razvoj primarne proizvodnje i prerade, već je više orijentisan kratkoročnoj dobiti.

Agrarni budžet nastoji da ograničenim sredstvima reši težak zadatak u vidu količinskog i kvalitativnog unapređenja domaće poljoprivredne proizvodnje, kako bi se povećala njena konkuretnosti na domaćem i stranom tržištu. Preovlađujući izvor ulaganja u poljoprivredu od polovine devedesetih godina prošlog veka potiče iz agrarnog budžeta, koji je stanovništvu na selu, proizvođačima koji žive od ove proizvodnje, od izuzetne važnosti. U današnjim uslovima nijedan poljoprivredni proizvođač ne može da opstane bez zaštite i subvencija države. S druge strane, agrarni budžet je znatno oscilirao, a u poslednjim godinama je zabeležio tendenciju i apsolutnog i relativnog opadanja. U uslovima ekonomske krize i velikog pada privredne aktivnosti, agrarni budžet je sveden na 2,6% ukupnog budžeta Republike Srbije za 2011. godinu.18

Uslovi kreditiranja poljoprivredne proizvodnje u našoj zemlji su još uvek nepovoljni. Ukoliko se izuzme mehanizam kreditiranja poljoprivredne proizvodnje budžetskim sredstvima, evidentno je da osim izuzetaka retkih komercijalnih banaka, tržište poljoprivrednih kredita i dalje ne može da raspoloživim sredstvima i tržišnim kamatnim stopama podmiri potrebe domaće poljoprivrede.

18 Jesenja analiza privrednih kretanja 2011., Ministarstvo finansija Republike Srbije, str. 26.

248

Izraženi razvojni problemi poljoprivrede zahtevaju novu koncepciju i efikasnu politiku razvoja zasnovanu na ekonomski racionalnom aktiviranju ukupnog razvojnog potencijala domaće poljoprivrede. Polazeći od aktuelnog stanja naše poljoprivrede i trendova u privrednim kretanjima, kao i od realno ocenjenih uslova i razvojnih mogućnosti, nacionalna strategija razvoja poljoprivrede u narednom periodu je usmerena na ostvarivanje sledećih međusobno povezanih ciljeva:

-izgraditi održiv i efikasan poljoprivredni sektor koji može da se takmiči na svetskom tržištu, doprinoseći porastu nacionalnog dohotka;

-obezbediti hranu koja zadovoljava potrebe potrošača u pogledu kvaliteta i bezbednosti;

Poslednjih deset godina proizvodnja i prerada organskih proizvoda postaje sve atraktivnija, jer može biti veoma profitabilna. U 2009. godini u Srbiji su se na 2.876,5 ha površine primenjivale metode organske proizvodnje. Skoro 90% organskih proizvoda iz Srbije usmereno je ka izvozu. U Srbiji je registrovano oko 80 proizvođača organske hrane, a cilj je da se do 2014. godine poveća ukupna površina obradivog zemljišta ka organski sertifikovanog do 50.000 ha.19

-osigurati podršku životnom standardu za ljude koji zavise od poljoprivrede, a nisu u stanju da svojim razvojem prate ekonomske reforme;

-osigurati podršku održivom razvoju sela;-sačuvati životnu sredinu od uticaja efekata poljoprivredne proizvodnje;-pripremiti poljoprivredu Republike Srbije za integraciju u EU

(prioritetni zadatak naše poljoprivrede jeste potpisivanje međunarodnih sporazuma, koji će prvenstveno imati za cilj sigurnost u ulaganjima, u definisanju jasne politike i integraciju u tržište EU).

-pripremiti politiku domaće podrške i trgovine u poljoprivredi za pravila STO;

-unapređivati organizovanje poljoprivrednih proizvođača na svim nivoima;

- stvaranje efikasnog i delotvornog tržišta zemljišta;- stvaranje efikasnih i delotvornih institucija za sticanje i prenos znanja

iz oblasti poljoprivrede.Strategija razvoja poljoprivrede predviđa da se promene odvijaju u tri

pravca: 1. promena strukture proizvođača, vlasništva i institucija (obuhvata:

zemljišnu reformu, institucije u poljoprivredi, privatizaciju u poljoprivredi i upravljanje šumskim i vodnim resursima).

19 Isto, str. 25.

249

2. razvijanje tržišta i njegovih mehanizama (obuhvata: ulogu Vlade u tržišnoj ekonomiji, poljoprivredna tržišta, politiku cena i ostale mere agrarne politike za podršku tržištu, tržište zemljišta i kredita).

3. razvoj sela i očuvanje okoline (obuhvata: razvoj sela i pitanja poljoprivrednog okruženja).

Na kraju zaključujemo da je u cilju razvoja visoko produktivne poljoprivredne proizvodnje, veoma važno izgraditi stabilan, efikasan i održiv poljoprivredni sektor koji će doprinositi privrednom rastu i koji će biti sposoban za takmičenje na međunarodnom tržištu. U tom smislu, potrebno je obezbediti stabilizaciju domaćeg agrarnog tržišta, uz prestrukturiranje poljoprivredne proizvodnje u skladu sa tražnjom na svetskom tržištu, tako da poljoprivredni sektor može da postane i jak izvozni sektor, prvenstveno proizvoda više faze prerade, bez obzira na tržišne barijere i agrarni protekcionizam u mnogim razvijenim zemljama.

Razvoj visokoproduktivne poljoprivrede treba zasnivati na krupnom posedu, efikasnoj organizaciji stručne poljoprivredne službe, racionalnom korišćenju poljoprivredne mehanizacije, revitalizaciji sela i razvoju domaćinstava sa radno sposobnim članovima, uz podsticajnu poresku politiku za poljoprivredne proizvođače. Od posebnog značaja za trajan i stabilan razvoj poljoprivrede su materijalni podsticaji u razvoju poljoprivredne proizvodnje, organizacija poljoprivrednog tržišta i sigurnost otkupa poljoprivrednih proizvoda.20

20 Rosić I., Veselinović P., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Kragujevac, 2006., str. 295.

250

Glava III

REGIONALNI ASPEKT PRIVREDNOG RAZVOJA SRBIJE

1. NASLEĐENI PROBLEMI U REGIONALNOM RAZVOJU SRBIJE

Jedno od najvažnijih pitanja politike privrednog razvoja svake zemlje jeste obezbeđivanje ravnomernog ekonomskog razvoja na celoj njenoj teritoriji. U tom smislu, regionalna neravnomernost u stepenu razvijenosti pojedinih delova naše zemlje predstavlja ozbiljan i veoma kompleksan razvojni problem nacionalne ekonomije.

Neravnomernost u stepenu razvijenosti pojedinih delova teritorije Republike Srbije predstavlja dugoročni problem nacionalne ekonomije. Velike regionalne neravnomernosti vuku korene još iz perioda Jugoslavije, odnosno perioda posle II svetskog rata, pa sve do kraja dvadesetog veka. Tokom čitave druge polovine dvadesetoga veka, u tadašnjoj Jugoslaviji, a u okviru nje i Republici Srbiji, bilo je aktuelno pitanje regionalnog razvoja. U posmatranom periodu dolazilo je do očiglednih neravnomernosti i povećanja regionalnih disproporcija između pojedinih jugoslovenskih regiona, iako su mnoga planska i razvojna dokumenta iz tog doba afirmisala pitanja ravnomernog regionalnog razvoja i smanjivanja regionalnih disproporcija. Brži razvoj nerazvijenih područja, ravnomerniji teritorijalni razvoj i smanjivanje regionalnih nejednakosti su pitanja koja su zauzimala značajno mesto u svim planskim i razvojnim dokumentima. Međutim, i pored toga nisu se smanjivale razlike u nivou razvijenosti regiona u Srbiji. Naprotiv, po mnogim pokazateljima regionalne razlike su povećane.

Regionalni razvoj Srbije u tom periodu bio je uglavnom spontan i u senci njenog sektorskog razvoja. Jedan od osnovnih uzroka nepovoljnog regionalnog razvoja Srbije posle Drugog svetskog rata nalazio se u malom obimu i nepovoljnoj strukturi investicija, kako na području Centralne Srbije, tako i u Vojvodini i Kosovu i Metohiji. Sve to imalo je za posledicu:21

a) da je Centralna Srbija sve do kraja sedamdesetih godina nosila obeležja regiona u zaostajanju, a početkom osamdesetih godina ovaj region se svrstao u red nerazvijenih područja;

21 Rosić I., Veselinović P., Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Kragujevac, 2006., str. 396.

251

b) da je Vojvodina posle Drugog svetskog rata poprimila skoro sva obeležja depresiranih regiona sa vrlo prepoznatljivim problemima za ovaj tip regiona;

c) da je Kosovo i Metohija bio i ostao najnerazvijeniji region u prethodnoj i sadašnjoj Jugoslaviji. Odnos Slovenije i Kosova i Metohije u nacionalnom dohotku po glavi stanovnika, na primer, iznosio je 1947. godine 3,1 : 1, a pred sam raspad SFRJ 7,5 : 1.

Regionalne disproporcije, nedovoljna razvijenost velikog dela teritorije države, strukturni nesklad materijalnih, institucionalnih i drugih uslova na jednoj strani i raspoloživost prirodnih, ljudskih i drugih resursa na drugoj strani, predstavljali su osnovno obeležje regionalnog razvoja Srbije sve do raspada jugoslovenske države.

Neravnomernost u regionalnom razvoju Srbije manifestovala se u stvaranju polarizovanih nosilaca privrednog rasta. Regionalna politika nije uspevala da spreči negativno dejstvo koncentracije stanovništva i privrede i proces preterane urbanizacije, na jednoj strani, i demografsko pražnjenje velikog dela nedovoljno razvijenih područja, na drugoj strani. Koncetracija je posebno bila izražena u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Prištini i drugim subregionalnim centrima rasta. U ovim centrima dolazilo je do razvoja, izvan racionalnih granica, radno–intenzivnih, nisko– akumulativnih delatnosti, odnosno onih kapaciteta koji su najbrže ublažili populacioni pritisak i narastajuće probleme nezaposlenosti.22

U periodu socijalističkog razvoja naše zemlje, planska industrijalizacija i urbanizacija zasnivale su se na neracionalnom prostornom razmeštaju proizvodnih aktivnosti, kao posledica političke, odnosno netržišne alokacije faktora proizvodnje. Dakle, uprkos proklamovanim razvojnim ciljevima usmerenim u pravcu razvoja nerazvijenih područja unutar jugoslovenske države, u praksi je dolazilo do suprotnih dešavanja i nastanka velikih regionalnih neravnomernosti. One su se ogledale u očiglednoj ekonomskoj polarizaciji u korist severnih razvijenih regiona. Razlike u stepenu ekonomske razvijenosti povećavale su se, kako između pojedinih jugoslovenskih regiona, tako i unutar samih regiona (između opština). Istovremeno je dolazilo i do znatnog zaostajanja u razvoju seoskih i brdsko-planinskih područja u odnosu na opštinske centre, što je posledično vodilo njihovom demografskom pražnjenju. Sve ovo je vodilo iscrpljivanju radnog i razvojnog potencijala sela i ekonomskom zaostajanju seoskih područja.

Tokom više decenija regionalni razvoj se nije posmatrao kao integralni deo ukupnog društveno-ekonomskog razvoja. Problematika regionalnog razvoja

22 Isto, str. 397.

252

je marginalizovana, analizirana je kao jedna odvojena i ne mnogo značajna dimenzija ukupnog razvoja. Stalno se izbegavala činjenica da razvoj ima svoju regionalnu i prostornu dimenziju, te da definisanje institucionalnih razvojnih mehanizama nikako nije regionalno neutralno. Posmatrane su regionalne razlike sa aspekta nivoa razvijenosti, tako da su zanemarivane njihove ekonomsko-razvojne, socijalne, društvene, pa i političke reperkusije. Uglavnom se težilo bržem razvoju nerazvijenih područja, za šta su se izdvajala određena sredstva i definisao podsticajni mehanizam. Ciljevi regionalnog razvoja su se definisali na uopšten način, i godinama ponavljali. Podsticajna politika, kao neka vrsta razvojne kompenzacije, nije uspevala da spreči dalje zaostajanje nerazvijenih područja. Takav pristup neminovno je vodio produbljavanju regionalnih i strukturnih razvojnih problema. Posledice u prostoru Republike Srbije su evidentne.23

Očigledno je da je politika regionalnog razvoja jugoslovenske države bila neadekvatna i neefikasna. Politika finansijskog podsticaja razvoja nedovoljno razvijenih područja nije dala pozitivne rezultate, prvenstveno zbog toga što je bila nekonzistentna i što se zasnivala na netržišnim kriterijumima raspodele finansijskih sredstava. Prisustvo političkih, a ne tržišnih kriterijuma efikasnog investiranja, vodilo je pogrešnoj i neracionalnoj upotrebi resursa i, samim tim, odsustvu skladnijeg regionalnog ekonomskog razvoja.

Dakle, problemi sa kojima se naša zemlja u današnje vreme suočava u domenu regionalnih neravnomernosti u velikoj meri se zasnivaju na višedecenijskoj hipoteci njenog funkcionisanja u okviru nekadašnje jugoslovenske države. Danas, kada je Srbija samostalna država, pitanje ravnomernog regionalnog razvoja je i dalje veoma aktuelno, imajući u vidu činjenicu da su razlike u pogledu regionalne ekonomske razvijenosti više nego očigledne.

2. DEFINISANJE I TIPOLOGIJA EKONOMSKIH REGIONA

23 Strategija regionalnog razvoja Republike Srbije za period od 2007. do 2012. godine, Vlada Republike Srbije, str. 1.

253

U ekonomskoj literaturi ekonomski region se definiše kao deo teritorije jedne zemlje koji se odlikuje geografskom zaokruženošću i ekonomskom homogenošću, međuregionalnom podelom rada i proizvodnom orijentacijom, a stvara se oko jednog ili više industrijskih centara. Jednovremeno, region je dovoljne veličine da raspoloživim prirodnim resursima i ljudskim potencijalom, u datim društveno-ekonomskim uslovima, omogući stvaranje privrednog razvoja, odnosno specijalizacije uz istovremeni kompleksan razvoj proizvodnje na toj teritoriji.24

Pri razmatranju osnovnih obeležja ekonomskih regiona, navodimo i definiciju prof. dr N. Čobeljića: "ekonomski regioni su: a) prostorne komponente privrede, da kao takvi poseduju određenu ekonomsku i geografsku zaokruženost i da teritorijalna podela rada i proizvodna specijalizacija čine najvažnije elemente njihovog nastajanja i razvoja, b) ekonomski regioni se najčešće stvaraju oko jednog ili više industrijskih centara, te ovi imaju odlučujući uticaj na formiranje regionalnih struktura, c) ekonomski regioni moraju biti veće teritorijalne jedinice, kako bi svojim prirodnim i ljudskim izvorima omogućavali uspešno obrazovanje jačih žarišta privrednog rasta i odgovarajuću nužnu diversifikaciju proizvodnje".24

Regioni sadrže zajednička obeležja čitave privrede i zbog toga ispoljavaju i prate opšte zakonitosti razvoja i slede zajedničke ciljeve koji povezuju delove u celinu sistema. S obzirom na specifičnosti kraja kao i različitosti interesa stanovništva pojavljuju se regionalni ciljevi koji se ne podudaraju u svemu sa interesima privrede kao celine.

Činioci razvoja u regionu su stanovništvo, prostor, prirodni resursi, infrastruktura, proizvodnja i sl.25 S obzirom na razmestaj aktivnosti i stanovništva u prostoru, mogu se razlikovati sledeće vrste regiona:

a. Homogeni - oni u kojma je ujednačen razmeštaj privrede i stanovništva na čitavoj teritoriji.

b. Polarizovani – oni u kojima dolazi do koncentracije pomenutog razmeštaja.

c. Planski - oni u kojima se svesnom planskom akcijom društva vrši razmeštaj.

Regioni mogu biti i:a. Aktivni - oni koji imaju veći izvoz od uvoza.b. Pasivni - oni koji više uvoze iz drugih regiona, nego sto u njih izvoze.

24 Grupa autora, (2001.), Ekonomski rečnik, Ekonomski fakultet u Beogradu, str. 589.2 4 Čobeljić N., "Privreda Jugoslavije...", str. 239.2 5 Grupa autora, (1984.), Ekonomska enciklopedija I, Savremena administracija, str. 695.

254

c. Uravnoteženi regioni.

Prema nivou razvijenosti, razlikuju se:a. Razvijeni - oni koji su industrijalizovani i u kojima se ostvaruje rast

proizvodnje.b. Depresirani - oni koji jesu industrijalizovani, ali u kojima se ostvaruje

usporeni rast proizvodnje.c. Regioni u zaostajanju - u strukturi ovih regiona značajno mesto

pripada industriji, ali je i udeo poljoprivrede u stvaranju društvenog proizvoda dosta prisutan, kao i veliko učešće poljoprivrednog stanovništva u ukupnom.

d. Nerazvijeni - u strukturi ovog regiona najznačajnije mesto pripada prmarnoj proizvodnji, uz nedovoljno učešće sekundarnog i tercijalnog sektora.

Na osnovu zakona o regionalnom razvoju26 koji je usvojen 2009. godine, Republiku Srbiju čine sedam regiona i to:

1. Beogradski region 2. Region Vojvodine3. Zapadni region 4. Istočni region 5. Centralni region 6. Južni region 7. Region Kosova i Metohije

Ovim Zakonom postavljeni su osnovni ciljevi regionalnog razvoja zemlje, kao što su: smanjenje regionalnih i unutar-regionalnih dispariteta u stepenu društveno ekonomskog razvoja i uslova života; podsticanje ekonomskog razvoja nedovoljno razvijenih područja; smanjenje negativnih demografskih kretanja; efikasnije korišćenje domaćih prirodnih resursa i dobara; razvoj konkurentnosti na svim nivoima; razvoj ekonomije baziran na znanju, inovativnosti, savremenim naučno-tehnološkim dostignućima i organizaciji upravljanja i dr.

Region Beograda ima status posebne teritorijalne jedinice u Srbiji. Teritorija grada Beograda podeljena je na 17 opština. Sledeći stepen regionalizacije su okruzi. Administrativnom organizacijom državne uprave Republika Srbija je podeljena na 29 okruga. Okruzi u Vojvodini su: Severnobački, Srednjobanatski, Severnobanatski, Južnobanatski, Zapadnobački, Južnobački, Sremski. Okruzi u Centralnoj Srbiji su: Mačvanski, Kolubarski, Podunavski, Braničevski, Šumadijski, Pomoravski, Borski, Zaječarski,

2 6 Službeni glasnik Republike Srbije br. 15/2009.

255

Zlatiborski, Moravički, Raški, Rasinski, Nišavski, Toplički, Pirotski, Jablanički, Pčinjski. Okruzi na Kosovu i Metohiji su: Kosovski, Pećki, Prizrenski, Kosovskomitrovački, Kosovskopomoravski.

Utvrđivanje nivoa ekonomske razvijenosti regiona podrazumeva istovremeno praćenje više faktora. Nivo razvijenosti pojedinačnog regiona može se analizirati i ocenjivati u zavisnosti od toga da li se posmatra stepen njegove razvijenosti u odnosu na druge regione i zemlju kao celinu, ili se vrši praćenje razvijenosti svakog pojedinačnog regiona u dva ili više vremenskih perioda. U ekonomskim analizama ova dva načina se primenjuju uporedo jer su komparativna.

3. RAZMERE REGIONALNIH NEJEDNAKOSTI I AKTUELNI PROBLEMI U REGIONALNOM RAZVOJU SRBIJE

Iskustva mnogih zemalja pokazuju da su problemi neravnomernog razvoja veoma složeni i da ne postoje univerzalna rešanja. Višedecenijske nasleđene regionalne neravnomernosti i velike regionalne razlike u nivou razvijenosti koje i danas postoje u Republici Srbiji, predstavljaju veliki razvojni problem naše zemlje.

Srbija pripada grupi zemalja s najvećim regionalnim razlikama u Evropi – između najrazvijenijih i najnerazvijenijih regiona razlike su ogromne, a na nivou opština su još veće. U takvim okolnostima bogate opštine postaju još bogatije, a siromašne još siromašnije, a produbljivanje regionalnih razlika utiče i na veoma negativne demografske pokazatelje u pojedinim oblastima. Neravnomernosti u regionalnom razvoju ogledaju se u koncentraciji proizvodnih aktivnosti i zaposlenosti u razvijenim regionima, dok su ostali regioni i oblasti unutar njih suočeni sa niskom privrednom aktivnošću, nerazvijenošću i visokim troškovima rada.

Razmere regionalnih neravnomernosti u Srbiji posledica su nasleđenih neusklađenosti privredne strukture, demografskih procesa i višedecenijskog nepostojanja zaokruženog institucionalnog okvira. Tranzicioni procesi dodatno su multiplikovali regionalne disproporcije i uzrokovali pojavu novih ekonomskih, socijalnih i demografskih asimetričnosti. Privredna transformacija od 2001. godine je najviše pogodila industrijske regione Srbije. Nestajanjem velikih regionalnih privrednih sistema država se suočila sa problemom rastuće nezaposlenosti (stopa nezaposlenosti u pojedinim područjima je viša od 60%),

256

što je imalo za posledicu pojačavanje regionalnih razlika u nivou razvijenosti i koncentraciju ekonomske aktivnosti u dunavsko-savskom pojasu.27

Osnovni problemi u regionalnom razvoju Srbije prvenstveno se ogledaju u sledećem:

1) koncentraciji privrednih aktivnosti u razvijenim regionima, 2) izraženim regionalnim i unutarregionalnim razlikama u stopi

nezaposlenosti, 3) kontinuirano nepovoljnim demografskim trendovima i migraciji

stanovništva iz nerazvijenih u razvijene regione,4) infrastrukturnoj neizgrađenosti i 5) nezaokruženosti i nefunkcionalnosti institucionalnog okvira.

Prekomerna koncentracija stanovništva i privrede u razvijenim centrima proizvodi negativne posledice u ekonomskoj, socijalnoj, prostornoj i ekološkoj sferi društva. Migracija stanovništva iz nerazvijenih u razvijene regione vodi ka tome da veliki i strateški važni prostori naše zemlje ostaju populaciono nepokriveni, a njihovi resursi neiskorišćeni. Kao rezultat jačanja neravnomernosti i preterane koncentracije stanovništva i ekonomskih aktivnosti u razvijenim regionima, nerazvijena područja beleže konstantno visoke stope nezaposlenosti, praćene i ekstremno visokom stopom demografskog pražnjenja, usled čega njihova društvena i ekonomska moć opada zbog visokog stepena neiskorišćenosti postojećih privrednih kapaciteta.

Velike razlike u stepenu regionalne ekonomske konkurentnosti posledično su vodile koncentraciji privrednih aktivnosti u Beogradskom regionu i Južnobačkoj oblasti, dok su ostali regioni suočeni sa niskom privrednom aktivnošću, ekonomskim zaostajanjem i nerazvijenošću.

Više od polovine opština u Srbiji (82) svrstava se u grupu nedovoljno razvijenih opština. Stalno povećavanje regionalnih neravnomernosti u koncentraciji ekonomskih aktivnosti vodilo je daljem zaoštravanju strukturnih problema i zaostajanju nerazvijenih područja. O razmerama regionalnih ekonomskih nejednakosti svedoče i pokazatelji prikazani u narednoj tabeli:

Tabela 3.1.

Regionalna neravnomernost Srbije u 2009.28

2 7 Izveštaj o razvoju Srbije 2010., Ministarstvo finansija Republike Srbije, april 2011., str. 69.

2 8 Isto, str. 48.

257

neto zarade po stanovniku

stopanezaposlenosti

demografsko pražnjenje1971-2009

stepen obrazovanja

infrastrukturna opremljenost

OBLASTI 4 : 1Beograd: Toplička

1:4Beograd : Jablanička

(-29,5): (+35)Pirotska: Beograd

4 : 1Beograd: Braničevska

3 : 1Južnobačka : Pčinjska

OPŠTINE 12:1Novi Sad: Opovo

1:3Lebane : Beograd

(-13,5) :(+35)Crna Trava : Stara Pazova

12 : 1Beograd: Malo Crniće

10:1Novi Sad : Bosilegrad

Izvor: RZR, RZS

Regionalni bruto domaći proizvod po stanovniku u 2009. godini bio je iznad republičkog proseka samo u Beogradskom regionu i u korelaciji je sa trendom koncentracije privrednih aktivnosti u dunavsko-savskom pojasu. Tabela 3.2.

Regionalni bruto domaći proizvod (BDP) 2009.Region BDP po stanovniku

(indeks, RS=100) Učešće (%)

REPUBLIKA SRBIJA 100,0 100,0Beogradski region 179,4 39,9Region Vojvodine 95,2 25,6Region Šumadije i Zapadne Srbije 71,4 20,0

Region Južne i Istočne Srbije 63,3 14,4Region Kosovo i Metohija ... ...Izvor: RSZ

Gradovi Beograd i Novi Sad učestvuju sa 53% u broju preduzeća i broju zaposelnih, sa 78% u kapitalu, sa 65% u prihodu, 67% u dobiti i sa 56% u gubitku privrede (nefinansijskog sektora) Srbije. Na trend ekonomske regionalne asimetričnosti ukazuje i kretanje novostvorene vrednosti u 2009. godini. U Beogradskom regionu 6,5 puta je veći BDP po stanovniku u odnosu na region Južne i Istočne Srbije.

Stopa zaposlenosti u 2010. (prema podacima RZS) bila je najviša u gradu Beogradu (36,6%), dok je najniža registrovana u Topličkoj oblasti 14,4%, što se odrazilo da u ovim područjima nezaposlenost ima obrnuti trend – najniža je u Beogradu (13,7%), dok na području Toplice od 100 radno-sposobnih stanovnika čak 51 nije u radnom odnosu. Primera radi, stopa nezaposlenosti stanovništva u opštinama Tutin i Lebane je pet puta veća nego u opštinama Ljig i Petrovac; a najveći regionalni disbalans prema broju nezaposlenih je između Grada Beograda i Braničevske oblasti (1:10); na nivou regiona, stanovništvo

258

Južne i Istočne Srbije je skoro tri puta više nezaposleno u odnosu na populaciju u Beogradskom regionu.29

U 2009. godini je od ukupnog broja registrovanih mikro preduzeća iz sektora industrije, na teritoriji tri regiona (Beogradskog, regiona Vojvodine i regiona Šumadije i Zapadne Srbije) poslovalo čak 84% preduzeća, zapošljavajući 82% od ukupnog broja zaposlenih i generišući blizu 60% BDP-a. Ipak, prostornu neravnomernost industrijskih kapaciteta najbolje ilustruju podaci da npr. u regionu Beograda posluje 6.033 industrijskih preduzeća mikro veličine, sa 108.980 zaposlenih, dok je na prostoru regiona Južne i Istočne Srbije svega 3.014 preduzeća sa 84.286 zaposlenih. Ovakva industrijska koncentracija uticala je na vrednosti indeksa relativne gustine, koji za Beograd iznosi 2,1, a za region Južne i Istočne Srbije 0,6, što znači da je ovaj region 40% manje ekonomski (industrijski) aktivan u odnosu na prirodne kapacitete i demografski potencijal.30

Analiza regionalne izvozne aktivnosti takođe svedoči o zaostajanju i niskoj konkurentnosti nerazvijenih regiona naše zemlje. Regionalne privrede nisu dovoljno restruktuirane za visoke zahteve konkurentnih inostranih tržišta. Tako je npr. polovina izvoza Srbije u oblasti prerađivačke industrije koncentrisana u tri oblasti – grad Beograd, Podunavska i Južnobačka oblast – dok oblasti sa nerazvijenim opštinama skoro simbolično utiču na izvoznu aktivnost srpske prerađivačke industrije.

Jedan od problema u domenu regionalnog razvoja naše zemlje odnosi se i na kontinuirano nepovoljne demografske trendove i migracije stanovništva iz nerazvijenih u razvijene regione. Demografska regresija je u Srbiji naročito izražena u poslednje dve decenije, a manifestuje se u vidu smanjenja ukupnog broja stanovnika, pada nataliteta, porasta nivoa mortaliteta, pražnjenja ruralnih područja i izrazitog starenja stanovništva. Prirodni priraštaj je konstantno negativan, najniži u okruženju, stanovništvo je među najstarijim u Evropi, očekivano trajanje života i stopa smrtnosti odojčadi su znatno ispod evropskog proseka.

Regionalni razvoj Srbije karakterišu i dinamični migracioni tokovi. Prostorno-demografska asimetričnost je sve izraženija: skoro trećina populacije koncentrisana je na svega 20% teritorije, odnosno u užim urbanim regionima. Najveću koncentraciju stanovništva beleži područje grada Beograda, gde je prema demografskim procenama (2009. godina), koncentrisano 22,3%

2 9 Izveštaj o razvoju Srbije 2010., Ministarstvo finansija Republike Srbije, april 2011. str. 69.

30 Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije od 2011. do 2020. godine, Vlada Republike Srbije, str. 52.

259

stanovništva, zatim Južnobačka (8,3%) i Nišavska oblast (5,1%), dok najmanje učešće u populaciji imaju Toplička i Pirotska oblast (po 1,3%).31

4. OSNOVNI CILJEVI POLITIKE REGIONALNOG RAZVOJA

Istraživanja i empirijske analize regionalnog razvoja Srbije ukazuju da su ključni činioci regionalne neravnoteže i polarizacije Srbije:

a) kontinuirano nepovoljni demografski trendovi; b) visoka regionalna nezaposlenost, c) permanentna devastacija industrijskog kompleksa, d) infrastrukturna neizgrađenost i e) nezaokružen i nefunkcionalan institucionalni okvir.Rešavanje problema neravnomernog regionalnog razvoja je dugoročan

zadatak nacionalne ekonomske i razvojne politike. U tom smislu, veoma je važno insistirati na sprovođenju jasne politike i strategije regionalnog razvoja, koje će objediniti aktivnosti lokalne zajednice, regionalnih institucija i Vlade Rrepublike Srbije.

Primarni cilj regionalne politike Srbije jeste stvaranje konkurentnih regiona, koji su u stanju da se integrišu u globalne ekonomske tokove. Višedecenijski pristup regionalne politike Srbije koji se zasnivao na redistribuciji bogatstva između bogatih i siromašnih regiona i jednosektorskom pristupu, u današnjim uslovima mora ustupiti mesto principu jačanja komparativnih prednosti i unutrašnjih potencijala regiona i multisektorskom pristupu.

Vlada Republike Srbije je usvajanjem Strategije regionalnog razvoja (2007) i usvajanjem Zakona o regionalnom razvoju (juli 2009. godine i izmene maj 2010. godine) započela proces uspostavljanja jedinstvenog sistema upravljanja regionalnim razvojem zemlje. Osnovni motiv za angažovanje države u oblasti regionalnog razvoja su veliki problemi u pogledu naglašenih unutarregionalnih i međuregionalnih neravnomernosti koji sputavaju ekonomski razvoj zemlje, a iniciraju i migracione tokove.

Primarni cilj Strategije regionalnog razvoja je donošenje novih institucionalnih rešenja, jer sva dosadašnja iskustva, kao i postojeće tendencije u regionalnom razvoju, ukazuju da neadekvatan regionalni razvoj nije posledica zapostavljanja problema neravnomernog regionalnog razvoja, nego prvenstveno nedostataka sistemskih i institucionalnih regulativnih mehanizama. Strategija i politika regionalnog razvoja Srbije moraju se zasnivati na svim regionalnim

3 1 Isto, str. 50.

260

specifičnostima i regionalnim razvojnim potencijalima zemlje i istovremeno uvažavati evropske standarde u ovoj oblasti.

Strategija regionalnog razvoja se temelji na tri osnovna stuba:32 1. određivanje stepena razvijenosti – kategorizacija i tipologija

područja; 2. definisanje razvojnih politika u funkciji podsticanja regionalnog

razvoja Republike Srbije; 3. strategiji razvoja institucija.

Strategija i politika regionalnog razvoja poseban značaj moraju dati lokalnoj samoupravi i njenoj ulozi u unapređenju privrednih aktivnosti i konkurentnosti (razvoj preduzetništva, razvoj seoskog turizma, uslužnih delatnosti, kulturne manifestacije i sl). U ruralnim područjima lokalna vlast bi trebalo da ima aktivnu ulogu u razvijanju i finansiranju projekata za unapređenje poljoprivredne proizvodnje (izgradnja sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje poljoprivrednog zemljišta, organska proizvodnja, agrobiznis centri/inkubatori, itd). Takođe, značajan je i uticaj lokalne samouprave na jačanje zadružnog pokreta i njeno učešće u privatizaciji u poljoprivredi.33

Jedinstveni sistem upravljanja regionalnim razvojem treba da doprinese promovisanju opštih načela regionalne politike države, usklađenih sa načelima Evropske unije. U tom smislu, model upravljanja regionalnim razvojem mora obuhvatati sledeće:34

- promovisanje nacionalnih i evropskih načela regionalnog razvoja, koja su u saglasnosti sa kohezionom politikom EU, ali koja istovremeno odražavaju specifičnosti Srbije;

- kreiranje jasne institucionalne strukture i mehanizama za upravljanje politikom regionalnog razvoja;

- izgradnju efikasnih mehanizama saradnje između regionalne i opštinske vlasti;

- jasan koncept i terminologija;- fleksibilnost: uređivanje opštih pitanja i stvaranje osnove za donošenje

podzakonskih akata;- pravnu osnovu za praćenje i vrednovanje regionalnog razvoja.

3 2 Strategija regionalnog razvoja Republike Srbije od 2007. d0 2012. godine, str. 2.3 3 Isto, str. 186.34 Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije od 2011. do 2020. godine, Vlada Republike Srbije, str. 122.

261

Pozitivna regionalna iskustva država EU i dobre rezultate u domenu regionalne politike moguće je ostvariti ukoliko su ispunjeni sledeći preduslovi:35

Politička podrška. Kontinuirana, jasna i nedvosmislena politička podrška procesu; kontinuirano izdvajanje značajnih sredstava za regionalni razvoj; da sve mere Vlade u sebi sadrže princip regionalne redistribucije i princip podsticanja konkurentnosti i da se zakoni koji se tiču regionalnog razvoja primenjuju;

Fleksibilnost i inovativnost kako bi se mere i instrumenti regionalne politike prilagodili novim tendencijama, svetskim krizama i globalnim kretanjima;

Makroekonomska stabilnost, stabilnost cena i zdrava fiskalna politika stimulišu investicije, povećavaju produktivnost i otvaranje novih radnih mesta u regionima;

Jake institucije. Kvalitetni i efikasni administrativni kapaciteti na svim nivoima, jačanje institucija i ljudskih resursa predstavljaju osnovu održivog razvoja;

Stručnost i analitičko-statistička osnova. Neophodna je dobro dizajnirana politika regionalnog razvoja. Investicije u infrastrukturu i ljude moraju biti fokusirane, dobro osmišljene i kreirane na osnovu komparativnih prednosti regiona, kako bi postigli maksimalan efekat;

Partnerstvo. Efikasna regionalna politika sve više je orijentisana ka principu dobrog upravljanja sa više nivoa vlasti, gde svaki nivo vlasti doprinosi kreiranju i sprovođenju regionalne politike u okviru svojih nadležnosti;

„Prava mera“ decentralizacije. Postoji pozitivna korelacija između političke decentralizacije i efikasnosti u razvijenim zemljama, ali je efekat dosta slabiji kada je u pitanju decentralizacija u nerazvijenim zemljama.

Imajući u vidu navedene probleme u oblasti regionalnog razvoja naše zemlje, uloga države u regionalnoj politici i upravljanju regionalnim razvojem mora biti usmerena u pravcu uklanjanja i ublažavanja ograničenja sa kojima su suočena ugrožena područja, odnosno njihovo osposobljavanje za ubrzani razvoj. To se naročito odnosi na pomoć područjima sa posebnim razvojnim problemima, kroz investicije i stimulisanje priliva kapitala, kako bi ta područja kompenzirala svoje strukturne slabosti. Da bi podrška države bila efikasna, neophodno je obezbediti njen kontinuitet i održati intezitet podrške na duži vremenski period.

35 Studija: "Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020.", USAID, FREN, MAT - Ekonomski institut, Beograd 2010., str. 40-41.

262

Deo V

263

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE KAO RAZVOJNA ŠANSA PRIVREDE SRBIJE

Glava I

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE KAO OBLIK MEĐUNARODNOG KRETANJA KAPITALA

264

1. GLOBALIZACIJA SVETSKE PRIVREDE

Savremeno međunarodno ekonomsko okruženje odlikuje proces globalizacije nacionalnih i regionalnih tržišta. Globalizacijom se označava proces integracije svetskih tržišta kapitala i tehnologije, uz istovremeni proces uspostavljanja i jačanja dominacije globalnih organizacija1 (u daljem tekstu GO) na svetskom poslovnom planu. Intenzivne tehnološke promene i opšti naučni napredak permanentno jačaju intenzitet procesa globalizacije, tako da on postaje dominantan ekonomski i politički fenomen savremenog sveta.

Procesi globalizacije, konvergencije i homogenizacije ekonomskih aktivnosti početkom novog milenijuma sve više dobijaju na intenzitetu, pa se danas slobodno može reći da gotovo i nema područja ekonomske delatnosti koje nije njima zahvaćeno i koje na neki način "ne nosi pečat" inostranosti ili globalnog imidža. Globalizacija je fenomen koji je povezan sa promenama u strukturi međunarodne proizvodnje i potrošnje, imajući u vidu činjenicu da relativizuje značaj blizine između proizvodnje, sirovina i tržišta. U cilju sniženja troškova i povećanja brzine u dostavi sirovina i gotovih proizvoda, ona proširuje nacionalni prostor za lociranje preduzeća i na taj način otvara mogućnosti slobodnog međunarodnog kretanja kapitala.

Globalizaciju svetske privrede odlikuje nekoliko esencijalnih elemenata. Jedan od osnovnih je internacionalizacija proizvodnje, odnosno vertikalno i horizontalno povezivanje proizvodnih subjekata iz različitih zemalja. Obeležje ovog procesa je i međunarodna specijalizacija koja podrazumeva visoke tehnološke zahteve na svim nivoima, kao i međuzavisnost različitih nivoa globalizacije, odnosno međuzavisnost uvoza i izvoza, transfera tehnologije, transfera kapitala i direktnih investicija.

Internacionalizacija ekonomskih aktivnosti, koja je posebno intenzivirana u periodu 80-tih godina prošlog veka, zahvatila je veliki broj zemalja. Promene do kojih je na svetskom tržištu došlo snažno afirmišu činjenicu da samo otvorene ekonomije, spremne da iskreno prihvate novu logiku tržišta i prilagode svoju strukturu i institucije tim procesima, mogu da računaju na pozitivne međunarodne i ukupne ekonomske efekte. Nacionalna tržišta ne mogu u savremenim međunarodnim ekonomskim odnosima biti izolovana od spoljne konkurencije, tako da je zemljama i preduzećima potreban jedan novi pristup uključivanja u globalizovano i konkurentsko ekonomsko okruženje.

1 Globalne organizacije predstavljaju poslovne organizacije koje sprovode delatnost na globalnom nivou čime stvaraju svetski razgranate aktivnosti integrisane kroz nacionalna tržišta.

265

Libaralizacija investicionih, trgovinskih i tehnoloških tokova dovodi do jačanja intenziteta međunarodne proizvodnje i integracije svetske privrede. Tehnološki napredak i liberalizacija ekonomskih politika omogućavaju:

- bolji pristup inostranim tržištima, čime preduzeća stiču veću slobodu u procesu opsluživanja tih tržišta i organizovanja proizvodnje;

- bolji pristup inostranim faktorima proizvodnje, kako bi preduzeća na širem geografskom prostoru lakše pribavila neophodne impute za proizvodnju;

- stvaranje velikih tržišta, proširujući mogućnost ekspanzije preduzeća, ali i jačajući konkurenciju na regionalnom i globalnom nivou.

Savremena tehnologija, rastuća međuzavisnost svetskih privreda i ogromna ekonomska i politička moć najrazvijenijih zemalja sveta, dovode do nezaustavljivog širenja procesa globalizacije. Takve tendencije, šef Svetske trgovinske organizacije Renato Rudjero, opisao je sledećim rečima "Svako ko veruje da se proces globalizacije može zaustaviti mora nam reći kako zamišlja zaustavljanje ekonomskog i tehnološkog napretka. To je isto kao kad bi neko pokušao da spreči Zemlju da se okreće".

2. OSNOVNE KARAKTERISTIKE STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

U savremenim međunarodnim ekonomskim odnosima strane direktne investicije (SDI) preuzimaju ključnu funkciju razvojnog faktora, i uz trgovinu postaju osnovni mehanizam globalizacije svetske privrede. Sve oštriji kriterijumi konkurentnosti na međunarodnom tržištu, kao i sve intenzivnije regionalne i druge integracije i međuzavisnosti, nametnuli su privrednim subjektima potrebu da pronađu nove kanale koji će im obezbediti sigurniji pristup tržištima (kako inputa, tako i autputa). U tom kontekstu, strane direktne investicije su se pokazale kao pravo rešenje. Preduzimanjem stranih direktnih investicija na međunarodnom tržištu, privredni subjekti razmeštaju svoje proizvodne sisteme i ostale poslovne funkcije u globalnim razmerama, nastojeći da obezbede najpovoljnije snabdevanje sirovinama, energijom i radnom snagom, s jedne strane, i najprofitabilniji plasman svojih proizvoda i usluga, s druge strane.

Kod direktnih investicija, transfer i ulaganja se vrše, na način i u formi, koji obezbeđuju inostranom investitoru sticanje prava svojine, kontrole i upravljanja. Svrha je stvaranje permanentnog ekonomskog i pravnog interesa, tj. takvog aktivnog interesa u kome je sadržana težnja investitora da kroz

266

kontrolu i upravljanje uloženim kapitalom ostvaruje profit. Jednostavno, direktne investicije su preduzimačke investicije.2

Glavna odlika SDI je u tome da strani investitor zadržava kontrolu nad investiranim kapitalom i da su one preduzetničkog karaktera. Ujedno, to su i elementi koji determinišu suštinu, pojam i prirodu direktnih investicija i predstavljaju kriterijum za njihovo razgraničavanje od ostalih oblika dugoročnog i kratkoročnog kretanja kapitala. U slučaju SDI, investitor je zainteresovan da zadrži pravo kontrole posla koji finansira, jer je u pitanju veoma kompleksan investicioni paket. On osim kapitala, sadrži tehnologiju, marketinška i menadžerska znanja, lakši pristup tržištima, a uz veći rizik omogućava i ostvarenje većih profita.

Iako su SDI "najskuplja" forma priliva stranog kapitala (zbog visokog prinosa koji se zahteva, posebno u visokorizičnim zemljama), one su istovremeno i najstabilnija forma. S obzirom na to da se proizvodni kapital ulaže sa osnovnim motivom ostvarenja profita, on se po pravilu rentabilno ulaže i to je u interesu oba poslovna partnera. Osim toga, prednost stranih direktnih investicija u odnosu na druge oblike angažovanja inostranog kapitala postoji i u njihovoj neopterećenosti fiksnim plaćanjem kapitala i amortizacijom zajmova, tako da efekti investicija zavise isključivo od ostvarenog dohotka iz proizvodnog procesa. Kontrola koju domaći rezidentni imaju nad inostranim rezidentom (preduzeće je inostrani rezident samim tim što ima poslovno sedište i vrši ekonomsku aktivnost u inostranstvu, bez obzira na vlasništvo) može biti potpuna i delimična. Kada se radi o stranim direktnim investicijama, nije dovoljno da preduzeće u inostranstvu bude finansirano iz izvora rezidenata domaće zemlje, već je neophodno da od istih bude i kontrolisano. Najčešće je potrebno posedovati preko 50% akcija nekog preduzeća da bi se obezbedila većina u njegovim upravnim i kontrolnim organima, čime se stiče potpuna kontrola nad preduzećem. Međutim, pojedina nacionalna zakonodavstva predviđaju i mogućnost postojanja kvalifikovane većine od dve trećine ili tri četvrtine vlasništva za donošenje bitnih odluka u preduzeću, tako da u tim slučajevima posedovanje 51% svojine nad preduzećem nije dovoljno da bi se steklo pravo upravljanja. Sa druge strane, postoje slučajevi akcionarskih društava čiju strukturu čini veliki broj ulagača akcionara, tako da se kontrola nad njima stiče i posedovanjem manjeg procenta akcija. U tim slučajevima, kada su akcije raspoređene na veliki broj neorganizovanih akcionara, nekada će biti dovoljan i paket akcija znatno manje vrednosti (u visini na primer 10-15%

2 Ognjanović, V., Zajednička ulaganja domaćih i stranih preduzeća – koncepcija i mehanizmi, Doktorska disertacija, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 1998., str .21.

267

ukupnog kapitala) da bi se uspostavilo pravo kontrole i upravljanja nad preduzećem. Dakle, sa aspekta preciznog definisanja i razlikovanja direktnih stranih investicija, treba imati u vidu da nije relevantan procenat vlasništva nad preduzećem, već pre svega mogućnost njegove kontrole i uticaja na njegovo poslovanje.

Strane direktne investicije predstavljaju ključnu kariku integracije proizvodne i marketing funkcije preduzeća sa svetskim tržištem. Kao kategorija međunarodne ekonomije, SDI su u suštini postale bitan element investicionih i proizvodnih strategija savremenih korporacija. Kao integralan deo procesa internacionalizacije proizvodnje i procesa globalizacije ekonomskih aktivnosti, one su postale neophodan preduslov za ostvarivanje ekspanzije preduzeća na međunarodnom tržištu, jer bi se u protivnom ista suočila sa gubljenjem sopstvene konkurentnosti i pozicije na globalnom planu.

Strane direktne investicije po pravilu nisu nezavisna, posebna i odvojena ulaganja, već su povezana sa drugim sličnim aktivnostima investitora. Pošto služe za uspostavljanje ili povećavanje permanentnog poslovnog interesa i aktivnosti, one se obično preduzimaju u skladu sa dugoročnim programima koji se ne menjaju lako, a pogotovo u kratkim vremenskim periodima. Iz tog razloga, malo je verovatno da će se strani kapital uložen u vidu direktnih investicija (osim u slučaju nepredviđenih vanrednih okolnosti) brzo povući, odnosno da će se ukupni obim ulaganja po ovom osnovu preko noći promeniti ili značajno oscilirati, što predstavlja poseban kvalitet ovog oblika međunarodnog kretanja kapitala.

2.1. Podela stranih direktnih investicija

Osnovna podela SDI obuhvata sledeće oblike ovih investicionih aranžmana: horizontalne, vertikalne i konglomeratske strane direktne investicije

Horizontalne strane direktne investicije nastaju kada preduzeće tj. globalna organizacija organizuje i dislocira proizvodnju svojih proizvoda u više poslovnih jedinica koje se nalaze u različitim zemljama. Ti novi pogoni u različitim zemljama mogu nastati na više načina:

- kupovinom kontrolnog stoka akcija (51%) postojećeg preduzeća koje proizvodi isti proizvod, čime se stiče pravo upravljanja preduzećem ;

- osnivanjem potpuno novog preduzeća, njegovom izgradnjom, opremanjem i organizovanjem proizvodnje (greenfield investment). Takvo preduzeće je u potpunom vlasništvu stranog investitora;

- spajanjem (merger) sa stranom kompanojom u istoj proizvodnoj grupaciji.

268

Mogući su i sledeći oblici sticanja vlasništva nad imovinom preduzeća (naročito u tranzicionim zemljama), koji se mogu svrstati u red horizontalnih direktnih investicija:

- direktna kupovina celog postojećeg preduzeća u procesu privatizacije ili od njegovog privatnog vlasnika;

- dokapitalizacija, koja predstavlja direktno investiranje u preduzeće, čime se stiče pravo upravljanja preduzećem i

- zamena inostranog duga za akcije (dept equiti swap) preduzeća, kojom se takođe može ostvariti vlasništvo nad kotrolnim stokom akcija i tako realizovati direktno investiranje.

Jedinstveno vlasništvo i kontrola nad različitim pogonima u raznim zemljama (pogoni proizvode isti proizvod) ovom tipu GO pružaju određene prednosti. One su, pre svega, vezane za činjenicu da horizontalne GO razmenu složenih i specifičnih znanja koja poseduju i kojima je teško trgovati na klasičan način obavljaju između različitih afilacija u svom sastavu.

Vertikalne strane direktne investicije su nešto užeg opsega od onih horizontalnog tipa. One se preduzimaju u situacijama kada GO vrši alokaciju neke operacije iz lanca proizvodnje ili marketinga po poslovnim jedinicama na različitim stranim destinacijama. I u ovom slučaju, te nove poslovne jedinice mogu nastati na jedan od pominjanih načina nastanka horizontalnih investicija.

Konglomeratske strane direktne investicije su najređi tip stranih direktnih investicija. One su pre svega motivisane željom da se divezifikacijom proizvodnje različitih proizvoda u pogonima različitih zemalja obezbedi minimiziranje rizika poslovanja i stvore veće mogućnosti za ostvarivanje finansijske dobiti. Ukoliko dođe do pada tražnje za jednom grupom proizvoda koji se proizvode na jednoj geografskoj lokaciji, problem se rešava orijentacijom ka drugoj grupi proizvoda i drugim geografskim lokacijama koje nemaju problema sa opadajućom tražnjom.

2.2. Osnovni mehanizmi realizacije SDI

Sa aspekta strateških međunarodnih opredeljenja globalnih organizacija, strane direktne investicione aktinosti se mogu realizovati na više načina, od kojih su najvažniji:

269

a) podizanje potpuno novog proizvodnog pogona na stranom tržištu (greenfield investment)

b) zajednička ulaganja (joint ventures)c) ulaganje u postojeće firme i aktivnosti tj. akcije spajanja i kupovine

kompanija (mergers & acquistion)- Jedan od veoma čestih oblika SDI aktivnosti odnosi se na zasnivanje

potpuno novih aktivnosti (ili ogranaka) kompanija. Ovaj oblik investicionog angažovanja tiče se onih direktnih stranih ulaganja kod kojih dolazi do osnivanja novih pogona ili aktivnosti od strane neke kompanije, koja te novoosnovane pogone uključuje u svoju integralnu strategiju nastupa na svetskom tržištu.

- zajednička ulaganja (joint ventures), takođe predstavljaju jedan od oblika međunarodnog kretanja kapitala. Devedesete godine dvadesetog veka, koje su obeležene širenjem globalizacije i internacionalizacije međunarodne ekonomije, afirmisale su zajednička ulaganja kao mehanizam koji podstiče privlačenje inostranog kapitala (pre svega u zemlje u razvoju).

Zajednička ulaganja su investicioni poduhvati u kojima najmanje dva partnera stvaraju novi poslovni entitet koji kontrolišu. U tom slučaju nastaje novi entitet, kao novi poslovni konkurent na tržištu, dok kod integracije i spajanja dvaju preduzeća, jedno od njih prestaje da postoji. Dakle, zajednička ulaganja predstavljaju svaki oblik dugoročnije poslovne saradnje koji nije integracija, a u kojoj dva ili više ekonomskih entiteta poseduju dovoljan procenat vlasništva nad kapitalom za odgovarajući stepen kontrole, odnosno za uticaj na ključna područja poslovanja i donošenja odluka.

Osnovni motivi ulaska u zajednička ulaganja, koji su komplementarni sa samim ciljevima ulaganja, su:

a) obezbeđenje kapitala ili nedovoljnih investicionih sredstava,b) prevazilaženje barijera ulaska i uključivanja na domaće i

međunarodno tržište,c) sticanje određenih tržišnih pozicija-tržišne snage i d) korišćenje komplementarne tehnologije ili tehnike.

Motivi za zajednička ulaganja su različiti, a sve u zavisnosti od zemalja, industrijskih grana ili preduzeća koja ulaze u zajedničko ulaganje. U tom kontekstu, zanimljive su razlike u motivima između preduzeća iz razvijenih zemalja i iz zemalja u razvoju. Jedan istraživački uzorak je recimo pokazao da u slučaju zajedničkih ulaganja u razvijenim zemljama 64% ispitanika su kao motiv naveli potrebu "za sposobnostima i znanjima" partnera sa kojim se ugovor zaključivao, a 17% državne restrikcije. U slučaju zemalja u razvoju,

270

57% preduzeća sklapa zajednička ulaganja da bi zaobišlo državne restrikcije, a 38% navodi potrebu za partnerovim sposobnostima kao motivaciju ulaska u ugovor.3

- Investicije u inostranstvu se mogu ostvarivati i kroz formu ulaganja u postojeća preduzeća i aktivnosti. Takav način međunarodnog investiranja se ostvaruje bilo u formi pripajanja tj. integracije (mergers) ili otkupljivanja odnosno preuzimanja firmi (acquisition, takeovers, buyouts).

Spajanje (merger) dve kompanije predstavlja slučaj fuzije dva jednaka partnera, tj. slučaj kada se dve kompanije udružuju radi stvaranja nove firme (u najvećem broju slučajeva) putem objedinjavanja ili povezivanja svojih interesa. U praksi je nekada veoma teško napraviti razliku između spajanja i tzv. preuzimanja (take-over), odnosno kupovine većinskog investicionog paketa. Zato se spajanja (merger) najčešće posmatraju kao većinske kupovine (majority aquisition), upravo iz razloga postojanja nejasnoća u praksi vezanih za dileme o tome da li se radi o prostom preuzimanju ili stvarnoj fuziji. Spajanje obično motiviše postojanje želje za udruživanjem obe kompanije, koje u taj proces ulaze dobrovoljno i po približno jednakim uslovima. Za razliku od toga, preuzimanje se obično ostvaruje bez postojanja želje da se taj poduhvat ostvari (od strane kompanije koja se preuzima). Vrlo često se poslovi preuzimanja javljaju kada dolazi do napuštanja nekih aktivnosti ili programa, pa jedna kompanija jednostavno proda drugoj taj deo u koji druga kompanija želi da uđe ili sa njim proširi svoje (slično) poslovanje.

2.3. Osnovni motivi preduzimanja SDI

Integracija svetske privrede, oličena u internacionalizaciji međunarodne proizvodnje, osnovna je karakteristika savremenih međunarodnih ekonomskih odnosa. Tako formirana svetska privreda zasniva se na masovnom izvozu kapitala koji je prvenstveno izazvan postojanjem "viška" kapitala u odnosu na

3 Ognjanović. V., Zajednička ulaganja domaćih i stranih preduzeća - koncepcija i mehanizmi, Doktorska disertacija, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 1998., s. 38.

271

mogućnost njegovog rentabilnog ulaganja u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. Osnovni motiv vlasnika tj. izvoznika kapitala jeste ostvarivanje što veće mase i stope profita. Rukovodeći se profitnom motivacijom, vlasnici kapitala, nakon iskorišćavanja najpovoljnijih mogućnosti njegovog plasmana u domaćoj zemlji, prelaze na investiciono angažovanje u inostranstvu, odnosno na plasman kapitala na inostrana tržišta u cilju obezbeđenja viših profitnih stopa.

Da bi došlo do investicionog angažovanja u inostranstvu neophodno je da profitna stopa bude veća od one koju je moguće postići u zemlji porekla kapitala. Uslov za izvoz kapitala je, dakle, postojanje razlika u visini profitnih stopa, te na taj način izvoz kapitala predstavlja sredstvo za izjednačavanje nacionalnih profitnih stopa. Međutim, u uslovima savremenog ekonomskog okruženja kapital se sve češće kreće i između razvijenih zemalja i to u uslovima istih ili približno istih profitnih stopa. Ovde se radi o konkurentskoj borbi za "sigurnosno" plasiranje kapitala. Tada do izražaja dolaze ostali relevantni faktori, kao što su: širina i kvalitet tržišta, razvijenost infrastrukture, kvalifikovanost radne snage i politička, odnosno makroekonomska stabilnost zemalja domaćina stranih investicija.

Izvozom kapitala, posle izvesnog vremena ostvaruju se prihodi u obliku preduzetničke dobiti, kamate, dividende, emisione ili osnivačke dobiti. Zemlje izvoznice kapitala, izvozom ovog proizvodnog faktora ostvaruju brojne pozitivne efekte kao što su: povećanje nacionalnog dohotka, poboljšanje sopstvene pozicije na svetskom tržištu, zauzimanje odgovarajućeg položaja u međunarodnim političkim odnosima i slično.

U savremenim uslovima, motivi investiranja u inostranstvu su kompleksni i međusobno povezani. Hymer4 ističe postojanje dva motiva zbog kojih investitor nastoji da ostvari kontrolu nad uloženim kapitalom, razlikujući pri tome dve grupe stranih direktnih investicija:

- SDI koje su slične portfolio investicijama. Imajući u vidu činjenicu da je primarni motiv investiranja ostvarivanje što višeg prinosa na uložena sredstva, ono što investitora usmerava na nova ulaganja jeste njegova intencija da obezbedi mudro korišćenje svoje imovine (kapitala) i veću sigurnost svoje investicije. Ovaj tip SDI javlja se kada je nepoverenje prema stancima veliko i kada su rizici zemlje visoki.

- Međunarodne operacije preduzeća kod kojih cilj nije mudro korišćenje sredstava, niti je motiv ulaganja postojanje više kamatne stope. U ovom slučaju,

4 Hymer, S. H., The International Operations of National Firms: A Study of Direct Investment, Mit Press, 1976.

272

primarni motiv investiranja postaje profit koji obezbeđuje kontrolu nad stranom kompanijom, eliminaciju konkurencije i diverzifikaciju ekonomskih aktivnosti.

Motivi preduzimanja stranih direktnih investicija su mnogo širi od finansijske dobiti i obavezno podrazumevaju širenje aktivnosti matične kompanije na globalnom nivou na jedan od sledećih načina:

- supplay oriented SDI - koje se preduzimaju radi pribavljanja resursa za proizvodnju. Ovde se uglavnom radi o ulaganju razvijenih zemalja u nerazvijene zemlje radi obezbeđivanja jeftinih sirovina i radne snage,

- demand oriented SDI - koje su motivisane tražnjom. U ovom slučaju, kapital se obično kreće na relaciji između dve razvijene zemlje u očekivanju da će veća tražnja na drugom razvijenom tržištu opravdati ulaganja, koja će biti isplativija od direktnog izvoza,

- trade oriented SDI - motiv proširenja trgovine takođe objašnjava kretanje stranih direktnih investicija.

2.4. Globalne organizacije kao nosioci stranih direktnih investicija

Institucionalni nosioci procesa globalizacije su velike globalne organizacije (multinacionalne kompanije), koje u savremenim uslovima privređivanja čine skelet svetske privrede. Zahvaljujući svojim obeležjima, one postaju sve značajniji subjekt funkcionisanja međunarodnih ekonomskih odnosa. "Globalne organizacije predstavljaju grupu ekonomskih jedinki, koje nezavisno od pravnog oblika ili sektora poslovanja, deluju u dve ili više zemalja, i to u sistemu odlučivanja koji pruža mogućnost da se uz pomoć jednog ili više centara odlučivanja vodi konkretna politika i zajednička strategija. Takve jedinke su povezane vlasničkim vezama ili na drugi način, tako da jedna ili više njih mogu vršiti značajan uticaj na poslovanje ostalih, posebno kada je reč o raspodeli znanja, resursa i odgovornosti".5

Globalne organizacije igraju najznačajniju ulogu na međunarodnom planu i postale su prvorazredna ekonomska sila i najmoćniji subjekat međunarodnih ekonomskih odnosa. One su nosioci tehničkog progresa, organizatori proizvodnje u globalnim razmerama i najznačajniji institucionalni nosioci prenosa ekonomskih aktivnosti u druge države sveta.

Snaga globalnih organizacija potiče iz njihove jedinstvene sposobnosti da finansije, tehnologiju i savremeno moderno poslovanje iskoriste za integraciju proizvodnje na svetskom nivou i tako otvore put ka velikom svetskom tržištu. Mnoge od ovih korporacija imaju veliki broj svojih filijala po drugim državama sveta u kojima je zaposlena radna snaga iz zemalja u kojima

5 Definicija je data od strane Komisije OUN za globalne organizacije.

273

su te afilacije locirane. One, samim tim, postaju deo privreda onih zemalja unutar kojih vrše svoju ekonomsku aktivnost. Ekonomska snaga omogućuje globalnim organizacijama politički uticaj na unutrašnje odnose matične zemlje i zemalja u kojima imaju svoje filijale. Na taj način stvaraju povoljne uslove za vlastito poslovanje i veću dobit.6

Globalne organizacije danas dominiraju globalnim tržištem roba, usluga i kapitala, pa se tako na svetskoj ekonomskoj sceni umesto Smith-ove "nevidljive ruke tržišta", javlja "vidljiva ruka" globalnih organizacija. One su personifikacija vladajuće poslovne filozofije savremenog društva, koja ističe stav da čitav svet predstavlja jedinstveno trište.

Globalne organizacije kontrolišu jednu polovinu svetske industrijske proizvodnje, preko 60% svetske trgovine (od toga se oko 50% vrši između matičnih preduzeća i filijala globalnih kompanija, odnosno kao tzv. intrafirmska trgovina) i četiri petine patenata i licenci za novu tehnologiju, tehniku i know-how. Pod njihovom kontrolom je devedeset odsto svetskog tržišta pšenice, kafe, kukuruza, drveta, duvana i rude gvožđa. One kontrolišu osamdeset pet odsto tržišta bakra i boksita, osamdeset odsto tržišta čaja i olova, sedamdeset pet odsto tržišta banana, prirodnog kaučuka i sirove nafte.7

Na početku 21. veka došlo do ekspanzije broja filijala u inostranstvu8

čiji se promet ceni na oko 90% vrednosti svetskog izvoza. Najveće globalne organizacije imaju svoja predstavništva i svoje afilijacije u mnogim zemljama sveta. Tako npr. švajcarski gigant u oblasti elektronskog inženjerstva "ABB" ima svoje pogone u 140 zemalja sveta. Danska korporacija "Dutch Royal Shell" vadi naftu iz 50 zemalja, rafinira u 35 i ima tržište u preko 100 svetskih zemalja, dok "ICI", vodeća britanska hemijska kompanija, ima proizvodne pogone u 40 zemalja, a preko svojih filijala, prodaje u 150 zemalja.

Analiza Konferencije UN za trgovinu i razvoj (UNKTAD) pokazala je da početkom novog milenijuma među stotinu vodećih ekonomskih subjekata u svetu njih 29 nisu bile države, već globalne organizacije. Tako je npr. američka korporacija "Ekson Mobil" veća i snažnija od ekonomije Pakistana, zemlje sa preko 140 miliona stanovnika, čiji je BDP vredeo u 2000. godini 62 milijarde dolara.9 Moćni američki automobilski gigant "General Motors" je prema istoj 6 Simić J., Tehnike i oblici međunarodnog poslovanja, Visoka poslovna škola strukovnih studija Novi Sad, 2011., str. 70.7 Milovanović, M., Transnacionalne kompanije kao sudbina, Ekonomist magazin, 17. januar, 2000., str. 38.8 Broj transnacionalnih korporacija u svetu iznosio je 63.000 matičnih TNK i 690.000 njihovih afilijacija lociranih širom sveta.9 Zemlje su rangirane po bruto domaćem proizvodu (BDP), a globalne organizacije po "dodatnoj vrednosti" - sumi profita pre plaćanja poreza, plata, odbitaka i amortizacije za 2000. godinu.

274

analizi bio na 47. mestu sa 56 milijardi dolara, ispred vrednosti ekonomije Perua, Novog Zelanda i Mađarske, dok se Nigerija po privrednoj aktivnosti nalazi između "Daimler - Chrysler-a" i "General Electric-a". Duvanska kompanija "Filip Moris", sa dodatnom vrednošću od 19 milijardi dolara, bila je u istoj ekonomskoj ravni sa Tunisom, Hrvatskom i Gvatemalom, a ispred ekonomije Slovenije.

Sto najvećih globalnih organizacija učestvuju sa 1/3 u ukupnom svetskom stranom direktnom investicionom stanju. Posedovanje tako visokog obima aktive i značajno učešće u ukupnom svetskom SDI stanju, omogućuje ovim kompanijama snažno uticanje na proizvodnju, trgovinske i tehnološke tokove. One imaju i veliki uticaj na zaposlenost, kako svojih matičnih zemalja, tako i zemalja u kojima su locirane njihove filijale. Američka kompanija General Electric je 1999. godine od ukupno 310.000 zaposlenih imala 143.000 radnika u inostranstvu.10

3. UTICAJ STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA NA PRIVREDNU AKTIVNOST ZEMLJE DOMAĆINA

3.1. SDI u funkciji podsticanja spoljnotrgovinske razmene zemlje domaćina

Proces intenziviranja stranog direktog investiranja u velikoj meri je izmenio ulogu međunarodne ekonomske razmene u svetskom ekonomskom sistemu. Klasična trgovina se u savremenim uslovima privređivanja sve više zamenjuje investicijama povezanim sa trgovinom, tako da postoji tesna povezanost SDI aktivnosti i međunarodne trgovine.

Strane direktne investicije u novim uslovima postaju alternativa međunarodnoj trgovini, jer lokalna proizvodnja filijala globalnih organizacija supstituiše izvoz matične kompanije u zemlju domaćina SDI. Supstitutivni odnos podrazumeva da roba do određenog tržišta može doći ili putem trgovine ili putem SDI, tako da se one mogu naći u odnosu međusobne supstitucije. Komplementaran odnos međunarodne trgovine i SDI podrazumeva da SDI mogu dopunjavati trgovinu, tako što će povećavati atraktivnost izvoza iz zemlje investitora. Globalne organizacije šire izvoz u neku zemlju kroz uspostavljanje proizvodnih pogona u njoj, kroz kasnija ulaganja kao što je izvoz opreme za nove pogone filijale u inostranstvu i slično.

Dakle, strane direktne investicije generišu uvozne trgovinske tokove između zemalja investitora i zemalja domaćina. To se ostvaruje tako što u

1 0 World Investment Report 2001, Promoting Linkages-Overview, str. 6. UNCTAD.

275

zemlju domaćina prvo dolazi uvoz u obliku opreme, tehničkih usluga i drugih roba i usluga, potrebnih za novu filijalu, posle čega sledi i uvoz inputa za sam proces proizvodnje. Ako SDI doprinose ekonomskom rastu zemlje domaćina, tada može doći do kreiranja dodatne uvozne tražnje koju mogu podmirivati kompanije iz zemlje investitora.

Intra-firmska trgovina predstavlja međunarodnu trgovinu koja se odvija unutar sistema globalnih organizacija i njihovih filijala, formiranih putem stranih direktnih investicija. Radi se, dakle, o trgovini proizvodima i uslugama na međunarodnom nivou, pri kojoj, za razliku od klasične trgovine, ti proizvodi i te usluge ostaju unutar globalnih organizacija. Na taj način, mreže GO i njihovih filijala postaju značajan učesnik međunarodne trgovine. Globalne organizacije, kao pandan direktnoj trgovini, afirmišu strane direktne investicije i trgovinu između matičnih kompanija i filijala, zaobilazeći na taj način konvencionalno tržište.

Prema nekim procenama, intra-firmska trgovina čini oko 1/3 svetske trgovine, a početkom 21. veka ona je rasla brže nego ukupna svetska trgovina. Globalne organizacije ostvaruju značajan deo prodaja na svetskom trištu, pri čemu se veliki deo tih prodaja ostvaruje između matičnih kompanija i njihovih filijala tj. posredstvom intra-firmske trgovine. Više od polovine izvoza stranih filijala američkih i japanskih GO se u tom periodu ostvarivalo na bazi intra-firmskre razmene, dok je oko 40% izvoza matičnih kompanija ovih dveju zemalja bilo usmeravano njihovim filijalama.11

Intrafirmska trgovina u današnjim uslovima nije ograničena samo na tokove između matične kompanije i njenih filijala, već se javljaju i tokovi između različitih filijala unutar jednog sistema GO.

3.1.1. Uticaj SDI na izvoz zemlje domaćina

Poseban značaj kod stranih direktnih investicionih aktivnosti ima ona komponenta investicionog paketa koja se odnosi na obezbeđenje pristupa međunarodnim tržištima roba i kapitala i širenje izvoza industrijskih i drugih proizvoda. Ovo je naročito važno za privrede u tranziciji, čije funkcionisanje zavisi od rasta izvoza, koji može obezbediti smanjivanje spoljnotrgovinskog deficita i pružiti neophodna sredstva za rešavanje problema zaduženosti.

Pored toga što donose strani kapitala i moderna tehnološka znanja, strane direktne investicije omogućavaju i lakši pristup međunarodnoj trgovini i uključivanje u globalne distributivne mreže globalnih organizacija.12 U tom

1 1 World Investment Report, 1995., p.195.

276

smislu, neki od glavnih efekata SDI na izvoznu konkurentnost domaće privrede su sledeći:13

- Obezbeđenje pristupa međunarodnim tržištima. Unapređenje izvoza ne podrazumeva samo konkurentne proizvode, već i neophodnost postojanja stručnosti i znanja iz oblasti marketinga i međunarodnog poslovanja. Najveću korist SDI mogu doneti upravo u ovoj oblasti, posebno kada se radi o tržištima gde razgranate distributivne mreže i kreiranje trgovačkih marki (brand names) imaju važnu ulogu u plasmanu proizvoda. U trgovini proizvodima visokih tehnoloških vrednosti (koja se uglavnom odvija između globalnih organizacija i njihovih filijala – tzv. intrafirmska trgovina), uključivanje u mreže globalnih organizacija može imati odlučujući značaj za povećanje izvoza.

Direktnim investiranjem obezbeđuje se uvoz nove i efikasne organizacije proizvodnje, novih metoda upravljanja, kao i sticanje savremenih menadžment i marketinških znanja. Kreiranje savremenih i tržišno orijentisanih organizacionih struktura realizuje se tako što uspešne strane kompanije direktnim stranim investiranjem nameću novi sistem upravljanja i rukovođenja koji je usklađen za zahtevima savremenog tržišta. Na taj način, zaposleni u zemljama plasmana SDI stiču moderna organizaciona, proizvodna, tehnička i komercijalna iskustva, čime se kvalitativno poboljšava struktura radne snage.

- Izgradnja lokalnih veza. U situaciji kada globalne organizacije obezbeđuju inpute za svoju proizvodnju na lokalnim tržištima, SDI u okviru izvozno orijentisanih sektora na indirektan način povezuju domaće dobavljače sa inostranim tržištem. Takva domaća preduzeća mogu vremenom postati sposobna da i samostalno nastupaju na međunarodnim tržištima. Izbor globalnih organizacija da koriste proizvode domaćih proizvođača je, pre svega, uslovljen troškovima i uslovima isporuke neophodnih proizvodnih inputa. Moguće je da u početnim periodima ulaska u novu zemlju globalna organizacija nastavi da se snabdeva preko uhodanih kanala dobavljača iz inostranstva, sa kojima postoji već razgranata mreža poslovnih veza. Međutim, s obzirom da postojanje dobavljača u blizini proizvodnih pogona ima brojne prednosti jer omogućava sniženje troškova nabavke i povećanje efikasnosti poslovanja, globalne organizacije mogu investirati u razvoj mreže lokalnih dobavljača, pod uslovom da troškovi unapređenja tehnologije i kvaliteta nisu suviše visoki. U slučaju visokih troškova razvoja dobavljača za globalne organizacije, neophodna je podrška države lokalnim preduzećima u cilju jačanja sposobnosti i dostizanja potrebnog nivoa tehnološke baze.

12 Đurić D., Ekonomsko finansijski odnosi sa inostranstvom – politika i praktične mere unapređenja izvoza, Ekonomski anali, Tematski broj, Beograd, septembar 2003., str. 189. 1 3 UNCTAD; World Investment Report 2000., New York and Geneva 2000., str. 190.

277

- Kreiranje statičkih konkurentskih prednosti. Prilivom stranih direktnih investicija, zemlja domaćin može obezbediti nedostajuće resurse kao što su kapitalna dobra, znanje, tehnologija i dr., a koji su neophodni za efektivno korišćenje postojećih komparativnih prednosti (prirodni resursi, jeftina radna snaga idr.). Globalne organizacije mogu doprineti poboljšanju sposobnosti i veštini svojih zaposlenih, ali ne mogu unaprediti lokalnu bazu obrazovanja. Ukoliko sama zemlja domaćin ne ulaže u poboljšanje obrazovne strukture stanovništva, postoji opasnost da izvozni rast baziran na aktivnostima GO dostigne svoj vrhunac i uđe u stagnaciju.

- Kreiranje dinamičkih konkurenskih prednosti. U zemljama sa dobrom obrazovnom bazom, globalne organizacije mogu doprineti kreiranju dinamičkih konkurenskih prednosti donoseći nova znanja i tehnologije. Ovo je bio slučaj sa dinamičkim sektorima, kao što je elektronska idustrija u nekim zemljama jugoistočne Azije. SDI su omogućile razvoj novih izvozno orijentisanih industrija, pre svega elektronske, obezbeđenjem povlašćenog pristupa izvoznim tržištima u okviru sistema globalnih organizacija, ili kroz veze sa njima. Tako su u elektronskoj industriji, američke globalne organizacije osnovale filijale u Aziji, kao deo svoje integrisane mreže proizvodnje i trgovine. Kao rezultat intenzivnih izvoznih aktivnosti američkih filijala, neke od zemalja ovog regiona (Singapur, Malezija, Tajvan, Južna Koreja i dr.) su integrisane u međunarodnu podelu rada u elektronskoj industriji i specijalizovane u proizvodnji za svetsko tržište. Ove zemlje, koje su 70-ih godina 20. veka bile lokacija za montažu proizvoda japanskih i američkih globalnih organizacija, danas su uključene u sve faze proizvodnje u industriji poluprovodnika, elektronike, kompjutera, i značajni su akteri u globalnoj trgovini. Malezija je postala najveći svetski izvoznik i treći svetski proizvođeč elektronike i poluprovodnika, a Južna Koreja, Tajvan i Singapur najveći izvoznici poluprovodnika i drugih elektronskih komponenti iz zemalja u razvoju i među vodećim u svetu, oslanjajući se velikim delom na tehnologiju, organizaciona znanja i marketing mrežu globalnih organizacija iz razvijenih zemalja.

Ima mnogo primera pozitivnog uticaja aktivnosti stranih filijala na izvozne karakteristike zemalja domaćina stranih direktnih investicija. Jedan od njih je i primer Velike Britanije, čiji je izvoz tokom 80-ih godina 20. veka bio obavljan posredstvom stranih filijala globalnih organizacija prisutnih u ovoj zemlji i to u meri od 30% njenog ukupnog izvoza. U 1992. godini, britanske fabrike "Toyota", "Honda" i "Nisan" (otvorene u drugoj polovini 80-ih, kao izvozna baza za trište EU-je) izvezle su 80% autputa u ovoj industriji, dok je "Nisan" u 1993. godini bio najveći izvoznik automobila u ovoj zemlji.14

1 4 World Investment Report 1995, UNCTAD, UN, New York and Geneva, 1995, p. 236.

278

Aktivnosti japanskih kompanija u britanskoj automobilskoj industriji su rezultirale poboljšanjem njenih izvoznih performansi. Možemo navesti i primer koji je vezan za irsku elektronsku industriju. Ova industrija, koju organizuju poznate svetske kompanije, zauzimala je drugo mesto po veličini u ovoj zemlji, stvarajući oko trećinu irskih izvoznih prihoda. Prilično brz rast izvozno orijentisanih SDI u sektoru industrije ove zemlje, doveo je do toga da su skoro 60% dodate vrednosti ostvarivale strane izvozno orijentisane firme, koje su ujedno zapošljavale 45% zaposlenih u industriji.15

Doprinos SDI aktivnosti jačanju izvoznih performansi zemalja domaćina ovog oblika međunarodnog kretanja kapitala posebno je značajan za zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji. Strane filijale u ovim zemljama bile su uglavnom više izvozno orijentisane u odnosu na domaće firme, a njihova sklonost izvozu rasla je proporcionalno dužini vremena obavljanja ekonomskih aktivnosti na stranoj destinaciji, čime su ostvarivale pozitivnu ulogu u rastu učešća pomenutih grupacija zemalja u ukupnom svetskom izvozu.

Donoseći nove proizvodne aktivnosti zasnovane na modernoj tehnologiji i znanju i povezujući lokalnu proizvodnju u globalne korporativne sisteme, strane kompanije su u velikoj meri bile nosioci kreiranja novih spoljnotrgovinskih tokova. Prema tome, doprinos stranih direktnih investicija poboljšanju međunarodne konkurentnosti i izvoznih performansi ovih zemalja biće utoliko veći ukoliko one budu otvorenije prema stranim direktnim investicijama.

3.2. Strane direktne investicije i transfer tehnologije

Globalne organizacije u savremenim uslovima predstavljaju najvećeg nosioca međunarodnog transfera tehnologije. U sklopu različitih mehanizama koji se koriste u procesu komercijalnog transfera tehnologije, izdvajamo sledeće: SDI, zajednička ulaganja, licence, franšizing, ugovori o upravljanju, ugovori o marketingu, ugovori o tehničkom servisu i dr. Imajući u vidu činjenicu da postoji određeni stepen kombinovanja i poklapanja ovih kategorija, ipak se mora istaći da strane direktne investicije imaju najveći značaj na planu transfera tehnoloških dostignuća.

Delotvornost transfera tehnologije posredstvom SDI aktivnosti na podizanje konkurentnosti zemalja domaćina može se proceniti sa različitih aspekata:

1 5 World Investment Report 1998, UNCTAD, UN, New York and Geneva, 1998, p. 105.

279

Transfer stručnosti (znanja) – Globalne organizacije mogu dati značajan doprinos razvoju ljudskih resursa i obučavanju lokalne radne snage u cilju njenog osposobljavanja da što brže i lakše prihvata savremene standarde, kako u industrijskoj proizvodnji, tako i u sektoru usluga. U tom smislu, načini transfera podrazumevaju uključivanje programa praktične i teoretske obuke u okviru preduzeća, obezbeđivanje stipendiranja i pružanje pomoći tehnološkim institutima i institutima za stručnu obuku i sl.

U većini slučajeva globalne organizacije radije koriste lokalne rukovodioce i stručne radnike, umesto postavljanja svojih ljudi u stranim filijalama, što je često veoma skupo. Osim toga, stranom investitoru može biti potrebnije da zaposli ljude iz zemlje domaćina koji bolje poznaju lokalne uslove. Na kraju, postavljanje ljudi iz zemlje domaćina na ključna radna mesta sigurno će poboljšati imidž date kompanije na lokalnom tržištu. Ipak, u nekim slučajevima transfer stručnosti je nepotpun, posebno u specifičnim delatnostima visoko razvijenog upravljanja i inženjeringa. To se dešava ili zbog nedovoljnog broja odgovarajućeg kvalifikovanog lokalnog osoblja, ili zbog namerne odluke matične kompanije da zadrži svoje ljude na ključnim mestima.

Stimulisanje lokalnih tehnoloških aktivnosti - pozitivan učinak SDI na stimulisanje lokalnih tehnoloških aktivnosti javlja se u slučajevima kada globalna organizacija preduzima aktivnosti oko istraživanja i razvoja direktno u okviru svojih filijala i putem sklapanja ugovora sa lokalnim institucijama za istraživanje i razvoj i proizvođačima mašina i opreme. Kada je reč o zemljama u tranziciji, podaci pokazuju da su strane filijale npr. u Estoniji investirale tri puta više u istraživanje i razvoj (I&R) od domaćih firmi i da su učestvovale sa oko 70% u ukupnim izdacima za istraživanje i razvoj u ovoj zemlji. I u Sloveniji strane filijale više investiraju u istraživanje i razvoj od domaćih firmi.16

Širenje tehnologije u privredi preko SDI – jedan od najznačajnijih direktnih efekata SDI u zemlji domaćinu odnosi se na transfer tehnologije lokalnim partnerima. Poslovno funkcionisanje stranih filijala na domaćem tržištu može stimulisati lokalne firme da usvoje određene specifične tehnologije, pre nego što bi to inače učinile, bilo zbog toga što ranije nisu znale za njihovo postojanje ili zato što nisu smatrale profitabilnim da ih primene. Posebno je značajno uvođenje programa kontrole kvaliteta i viših standarda kvaliteta koji odgovaraju zahtevima modernog tržišta. Kao ilustrativan primer opisanih aktivnosti navodimo slučaj investicije Renoa preduzete u Sloveniji, pri kojoj je potpisana serija ugovora o prenosu tehnologije između Renoovih

1 6 UN, Economic Survey of Europe 2001 No 1, New York and Geneva 2001., p.214.

280

glavnih evropskih dobavljača komponenata i domaćih kompanija, što je doprinelo podizanju kvaliteta proizvoda lokalnih proizvođača.

Strane direktne investicije doprinose širenju tehnologije u privredi na sledeće načine:

- izgradnjom novih stranih preduzeća stvaraju se uslovi za nova ulaganja u modernizaciju i proširenje proizvodnih kapaciteta. Povezivanje sa lokalnim proizvođačima sirovina može imati za posledicu podizanje kvaliteta proizvoda ili smanjenje troškova, s obzirom na to da strane filijale insistiraju da njihovi isporučioci ispunjavaju stroge zahteve kvaliteta, rokova isporuke i sl. U tom smislu, kreatori ekonomske politike treba da posebnu pažnju usmere u pravcu uspostavljanja pomenutih veza, ukoliko žele da maksimalno povećaju tehnološki uticaj SDI.

- drugi kanal za širenje tehnologije predstavlja dejstvo koje SDI imaju na konkurenciju u okviru industrije zemlje domaćina. Domaće firme koje posluju u okviru lokalnog tržišta mogu iz tog razloga biti primorane da uvedu nova tehnološka dostignuća u svoj proces rada tj. da izvrše inovacije proizvoda kako bi ostale konkurentne, i

- treći način širenja tehnologije odnosi se na efekat demonstriranja: Prisustvo globalnih organizacija stvara situaciju u kojoj lokalna preduzeća mogu postati svesna postojanja usavršene tehnologija proizvodnje.

Imajući u vidu generalne odrednice procesa transfera tehnoloških dostignuća posredstvom SDI aktivnosti, može se reći da mera u kojoj će zemlja domaćin biti u stanju da absorbuje stranu tehnologiju i poveća svoje konkurentske prednosti na tržištu, zavisi, pre svega, od stanja ljudskog kapitala, nivoa obrazovanja i stručnosti radne snage. Istraživanja pokazuju da ulazne SDI mogu imati pozitivne efekte na tehnološku modernizaciju onih zemalja domaćina koje se odlikuju povoljnom strukturom ljudskog kapitala i koje prihvataju liberalne uslove nastupa na svetskom tržištu.17

4. FAKTORI PRIVLAČENJA STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA

4.1. Pravni sistem kao faktor privlačenja SDI

Stvaranje povoljnog poslovnog okruženja koje podsticajno deluje na dinamiku SDI aktivnosti, zahteva uvođenje stimulativnog pravnog režima privredne saradnje sa inostranstvom, uz stalno jačanje liberalizacije i otvaranje

1 7 R., Kovačević, Tranzicija i trgovinska politika, Beograd 2001. str.253.

281

novih mogućnosti za takvu saradnju. Adekvatan pravni okvir i dobro funkcionisanje zakona, potrebni su uslovi za obezbeđivanje sigurnosti investitora i poštovanje osnovnih principa međunarodnog finansiranja. Izgradnjom kvalitetnog institucionalnog okvira savremene privrede, zemlja domaćin stvara odgovarajuću zakonodavnu i sistemsku osnovu za privlačenje stranih ulaganja.

Zakoni koji izviru iz političkog sistema podrazumevaju da kredibilan i stabilan politički sistem treba da da dobre, standardizovane i na duži rok važeće zakone. U cilju privlačenja stranog kapitala, zemlja domaćin mora imati stabilne uslove privređivanja, koji, između ostalog, podrazumevaju pravni poredak koji garantuje poštovanje ugovora i pravnu sigurnost na duži rok.

Potencijalno, prilikom donošenja odluke o preduzimanju SDI, stranog investitora interesuju niz pitanja, pri čemu su najvažnija ona koja se tiču analize stanja u sledećim oblastima:

a) pravo stranih ulaganja, b) fiskalno pravo, c) trgovačko i bankarsko pravo, d) devizni i spoljnotrgovinski režim, e) radno pravo, f) pravo intelektualne svojine, kao i neka druga područja formalno-

pravne sadržine.Kako bi u što većoj meri podstakle proces stranog investiranja, mnoge

zemlje nastoje da zakonska rešenja u ovoj oblasti prilagode potrebi izjednačavanja uslova investicionih ulaganja za domaća i strana preduzeća. U tom smislu, zakonima se garantuje pravna sigurnost za inostrane investitore na princima nacionalnog tretmana. Strani investitori imaju pravo upravljanja (u skladu sa visinom uloženog kapitala), pravo uvida u poslovne knjige, pravo angažovanja profesionalnih revizora i sl. Zakoni o stranim ulaganjima u mnogim zemljama pružaju stranim investitorima i mnoge olakšice, što u tim slučajevima predstavlja odstupanje od principa nacionalnih tretmana, a sve u cilju afirmacije domaćeg investicionog ambijenta i podstrekivanja stranih ulaganja.

Zakoni o porezima i ostala regulativa iz ove oblasti, takođe utiču na investicionu klimu jedne zemlje. Zakoni o porezima ne smeju suviše opteretiti privredu u odnosu na njenu ekonomsku snagu, što u sklopu drugih negativnih posledica može destimulativno uticati na investicione odluke stranih investitora.

Zakoni iz oblasti trgovine, uključivši i spoljnu trgovinu, treba da pružaju efikasnu zaštitu od monopola. Spoljno trgovinski propisi se takođe moraju

282

prilagoditi zakonskoj regulativi Svetske trgovinske organizacije, koja predstavlja najvažniju međunarodnu instituciju iz te oblasti.

Za priliv stranog kapitala potreban je i kvalitetan bankarski sistem tj. zakoni koji će podsticati rad berzi i finansijskih trišta, kao i zakoni iz oblasti intelektualne svojine koji moraju garantovati zaštitu intelektualnih prava stranih investitora.

Presudan uticaj na donošenje odluke o investicionom angažovanju u inostranstvu (posebno imajući u vidu aktuelnu situaciju u međunarodnom ekonomskom okruženju koja podrazumeva široke mogućnosti izbora potencijalnih svetskih lokacija za otpočinjanje konkretnih poslovnih poduhvata) ima krediblitet zemlje domaćina SDI. Ovaj kredibilitet ne predstavlja kvantitativnu kategoriju, već je pre svega rezultat uverenja stranih investitora o postojanju povoljne investicione klime i poslovnog okruženja. On se ogleda u postojanju čvrstog pravnog okvira baziranog na zakonskim rešenjima koja stimulišu strane investitore da vrše investiciona ulaganja.

Prema pravilima Svetske banke, kredibilitet zemalja domaćina stranih ulaganja, ocenjuje se prema sledećim kriterijumima:

- sigurnost zagarantovanih imovinskih prava,- predvidljivost pravnih pravila i političkih mera konkretne vlade, - kredibilitet i pouzdanost organa pravosuđa, -problemi koji nastaju u vezi sa korupcijom i diskrecionim ovlašćenjima

vlade i- nestabilnosti koje proističu iz promena vlada.

4.2. Kredibilitet političkog sistema kao faktor privlačenja SDI

Politička stabilnost je osnov ekonomske stabilnosti i svakako najvažniji element investicione klime. Povoljna investiciona klima podrazumeva postojanje određenog kredibiliteta države, mira i ukupne političke stabilnosti. Svetsku ekonomsku i političku scenu sveta u današnjim uslovima karakteriše postojanje širokog spektra promena u mnogim oblastima. Vladavina prava, unapređenje ljudskih prava, uključiv stav prema etničkim zajednicama, regionalizaciji i lokalnoj upravi, osnova je sigurnosti političkog sistema. Politički stabilna i prema svetu otvorena zajednica poboljšava strukturu privrede, inovacije i konkurentnost, obogaćuje naciju i daje uvek šanse.18

18 Unković, M., Potrebe Jugoslavije za stranim kapitalom i uslovi za njegovo privlačenje, Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom u funkciji obnove i razvoja jugoslovenske privrede, Ekonomski anali,

283

Oštri uslovi međunarodne konkurencije koji vladaju na svetskom tržištu zahtevaju postojanje modernih i efikasnih država sa stabilnim institucijama. Proces stvaranja stabilnih političkih i pravnih okvira obezbeđuje sigurnost za strane investitore. Oni vrednuju, pre svega, ugled i stabilnost zemlje, a ne samo profite, tržišni potencijal, geografsku poziciju, jeftinu i stručnu radnu snagu, znanje i infrastrukturu. Imajući u vidu navedene karakteristike političkog sistema, jasno je da su ulaganja stranih investitora direktno zavisna od rizika zemlje u koju se investira. U tom smislu rizik zemlje predstavlja njenu sposobnost da privuče strane investitore.

Najvažniji ekonomski i finansijski indikatori jedne zemlje, svakako predstavljaju značajne elemente merenja njenog rizika za strana ulaganja. Međutim, osim njih, i političko i ukupno socijalno stanje u zemlji u velikoj meri determinišu odnos stranih investitora prema investicionoj klimi i mogućnostima za investiciona ulaganja. Tako npr. "Risk Scorcing Concept" u ukupnom vrednovanju rizika zemlje, rizik finansijske aktive koristi u nivou od 50%, zatim strukturalno-ekonomske faktore u nivou od 20% i političko-strategijske faktore u nivou od 30%.19 U novije vreme, strukturalno-ekonomski i političko-strategijski faktori imaju sve veći značaj prilikom analize rizika zemlje.

5. OGRANIČENJA ZA STRANA DIREKTNA ULAGANJA

Strani direktni ulagači se prilikom investicionog angažovanja na inostranim destinacijama mogu suočiti sa određenim rizicima i ograničenjima. Priroda i karakter tih ograničenja mogu biti različiti, tako da se ona mogu uslovno podeliti na sledeće grupe:

Prvu grupu ograničenja predstavljaju pravne prepreke koje mogu uzrokovati diskriminatorski odnos prema stranim investitorima i one se uglavnom odnose na sledeće situacije:

- pravni propisi zemlje domaćina mogu podrazumevati drugačiji tretman i pravni status stranih investitora u odnosu na domaće investitore (npr. ograničavanje udela stranog vlasnika u vlasničkoj strukturi nekog domaćeg preduzeća).

Oktobar 2001., Beograd, s. 71.19 Mihajlović, P., Rizik zemlje kao osnovna determinanta stranih ulaganja - studija slučaja Češke Republike i Ruske Federacije, Zbornik radova, Kako privući strani kapital u privredu Jugoslavije, Institut ekonomskih nauka Beograd, Beograd, 2000., s. 63.

284

- postojanje mogućnosti drugačijeg poreskog tretmana kapitalnih dobitaka i dividendi u odnosu na domaće investitore, takođe može predstavljati ograničavajući faktor za SDI aktivnosti.

- prepreka tom procesu mogu biti i razna administrativna ograničenja kod transfera dividendi i kapitalne dobiti van granica zemlje domaćina stranih transfera.

U drugu grupu ograničenja spadaju tzv. posredna ograničenja, koja se uglavnom odnose na primenu neadekvatnih računovodsvenih standarda i drugih propisa koji nisu usaglašeni sa zakonodavstvom zemlje iz koje dolazi investitor.

Treća grupa ograničenja vezuje se za makroekonomsku stabilnost zemlje domaćina SDI, kao i za njenu institucionalnu uređenost i vladavinu prava. Strani investitori su veoma obazrivi u analizi uslova i mogućnosti poslovanja u inostranstvu, tako da prilikom donošenja investicionih odluka vode računa da sredstva ulažu u zemlju sa stabilnom makroekonomskom situacijom i razvojno orijentisanom ekonomskom politikom. Takva politika, s jedne strane, omogućava visoke prinose, a sa druge strane, izlaže kapital umerenom riziku.

Na odluke stranih investitora, u sklopu ukupne makroekonomske situacije zemlje domaćina, mogu uticati i nivo kamatne stope i nivo inflacije. Kretanje kamatne stope i inflacije, kao važnih pokazatelja makrekonomske stabilnost jedne zemlje, značajno determiniše odnos stranih investitora prema njoj. Oni veoma pažljivo procenjuju da li će kamatna stopa i cene biti stabilne u vremenskom periodu koji je relevantan za njihovo ulaganje. Isto tako, veoma je važna i finansijska disciplina u zemlji (i za državu i za privredne aktere) koja podrazumeva uredno izvršavanje finansijskih obaveza i efikasan mehanizam za naplatu neizvršenih obaveza. Već na početku procesa sagledavanja investicionih mogućnosti u inostranstvu, strani ulagači procenjuju likvidnost tržišta zemlje domaćina i ukoliko ona izostaje često se drugi faktori i ne razmatraju.

6. POLITIKA STRANIH INVESTICIONIH ULAGANJA

Politika stranih investicionih ulaganja predstavlja okvir za uspostavljanje odnosa između zemalja domaćina SDI i zemalja investitora. Ona u suštini mora biti fleksibilna i podložna stalnim promenama, saglasno vladajućim okolnostima međunarodnog ekonomskog okruženja. Savremenu fazu razvoja nacionalnih politika stranih investicionih ulaganja (kako u razvijenim, tako i u zemljama u razvoju) karakteriše proces liberalizacije investicionih režima.

285

Krajem sedamdesetih, a posebno osamdesetih godina 20. veka, veliki broj zemalja je izmenio i liberalizovao svoje sisteme i politike prema stranim direktnim investicijama. Takav trend je posebno karakterisao zemlje u razvoju koje se sve više okreću stranim direktnim ulaganjima kao najvažnijem izvoru kapitala, tehnologije i modernog načina upravljanja poslovnim procesima. Proces liberalizacije investicionih režima prema stranim direktnim investicijama nastavio se i tokom 90-ih godina, kada je i veliki broj zemalja u tranziciji pristupio liberalizaciji spoljno-ekonomskih, institucionalnih i političkih okvira za strana direktna ulaganja.

Formulisanje politike stranih direktnih investicija nije nimalo lak zadatak, pogotovo ako se uzme u obzir ranije izneta teza da ta politika predstavlja okvir za uspostavljanje veza i odnosa na relaciji: zemlja domaćin - investitor tj. u najčešćem broju slučajeva – globalna organizacija. Taj odnos se zasniva na dva značajna faktora koja bitno utiču na proces formulisanja nacionalne investicione politike.

Prvi faktor se odnosi na potrebu postojanja obostrane koristi (zemlje domaćina i stranih kompanija. Pri tome se korist zemlje domaćina ogleda u mogućnosti pospešivanja njenog ekonomskog razvoja, kroz transfer kapitala, tehnologije, znanja i sl., dok se u drugom slučaju korist stiče maksimizacijom profita stranih kompanija, uz što manji nivo rizika.

Drugi faktor se odnosi na specifičnosti svake zemlje kojima se i investicione politike moraju prilagođavati, kako bi se njihovom fleksibilnošću adekvatno reagovalo na stalne promene ekonomskog okruženja. Identična investiciona politika ne mora biti odgovarajuća za dve ili veći broj zemalja, kao što i u različitim vremenskim intervalima investiciona politika jedne zemlje ne mora biti jednaka.

U kojoj meri će liberalizacija politike stranih ulaganja dati očekivane rezultate, zavisi od nekoliko faktora:

Rezultat liberalizacije politike stranih ulaganja zavisi od postojanja istovremenog liberalnog tretiranja sva tri toka međunarodnih transakcija (tokova SDI, trgovinskih i tehnoloških tokova).

Postojanje liberalnog investicionog režima nije samo po sebi dovoljno za stvaranje atraktivnog privrednog ambijenta za strana ulaganja. Stvaranju povoljne investicione klime, pored neophodne liberalizacije politike privlačenja stranih ulaganja, doprinose i faktori koji su vezani za postojanje odgovarajućeg pravnog i institucionalnog okvira koji obezbeđuju sudsku zaštitu i efikasno delovanje administrativnog aparata.

Uporedo sa procesom liberalizacije politike stranih ulaganja dolazi i do procesa promene uloge države u ekonomskom životu. Liberalizacija

286

investicionih režima ne znači i nužno smanjenje uloge države, već pre svega njeno redefinisanje, u smislu smanjenja njene interventne uloge i veće slobode delovanja tržišta. Međutim, ona i dalje mora zadržati uticaj na delovanje internih politika usmerenih na postizanje političke i ekonomske stabilnosti zemlje.

Rezultati primenjenih mera liberalizacije investicionih režima, uglavnom se ogledaju u:

- smanjivanju broja industrijskih grana u kojima je zabranjen pristup za strane direktne investicije. Određene restrikcije postoje uglavnom u oblasti prirodnih resursa i uslužnog sektora, uz stalno prisutnu tendenciju njihovog smanjivanja.

- smanjivanju delatnosti u kojima se ograničava nivo vlasničkog učešća stranog partnera, pri čemu takva ograničernja uglavnom ostaju u industrijama od strateškog značaja za domaću privredu.

- eliminisanju određenih ograničenja za SDI putem primene međunarodnih regulativnih mera, kojima međunarodno prihvaćene obaveze u pogledu ponašanja i poslovanja stranog partnera dobijaju primat nad domaćim propisima.

S obzirom na činjenicu da zakonodavstva većine savremenih tržišnih privreda odražavaju pozitivan stav prema stranim investicijama, podsticajne mere predstavljaju jedan od veoma često korišćenih instrumenata za njihovo privlačenje. Donošenjem brojnih propisa i drugih zakonskih akata mnoge zemlje uvode veliki broj stimulativnih mera i drugih olakšica, a sve u cilju podsticanja stranih investicija u određene oblasti i privlačenja odgovarajućih investicionih projekata. U sklopu različitih vrsta olakšica, najčešće se koriste poreske i finansijske olakšice, kao i druge mere kojima se obezbeđuje preferencijalni tretman stranih investitora.

287

Glava II

STRANE DIREKTNE INVESTICIONE AKTIVNOSTI U PRIVREDI SRBIJE

1. STRANE DIREKTNE INVESTICIONE AKTIVNOSTI TOKOM POSLEDNJE DECENIJE 20. VEKA

Privreda Srbije je u poslednjoj deceniji 20. veka bila suočena sa brojnim ekonomskim problemima koji su predstavljali veliku smetnju za ozbiljniji priliv stranog kapitala u našu zemlju. Zbog postojanja sankcija Saveta bezbednosti

288

UN, dotadašnji tradicionalni ekonomski partneri naše zemlje nisu mogli sve do 1996. godine da ulažu svoj kapital u domaća preduzeća. Posledice navedenih ograničenja ogledaju se u značajnom smanjenju broja i vrednosti ugovora o stranim ulaganjima.20

Prema podacima Saveznog ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, u periodu od 1992. do 2001. godine ukupan iznos stranih investicija u SR Jugoslaviji iznosio je 2.078 miliona dolara, dok je posmatrano po godinama iznosio kako sledi u narednoj tabeli:

Tabela 2.1.SDI u SR Jugoslaviji, period 1992-2001. godina

1992 1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999 2000 2001

Ukupno USD mil. 155 150 96 61 144 917* 137 214 58 146

* Od ovog iznosa 738,5 miliona USD odnosi se na ulaganje stranih partnera iz Holandije i Grčke u preduzeće TELECOM Srbija.Izvor: Savezno ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom.

O marginalnosti stranih direktnih ulaganja u našoj privredi u posmatranom periodu svedoče podaci predstavljeni na narednoj slici, a kojima se prikazuju vrednosti SDI stanja zemalja u tranziciji.

Slika 2.1.

2 0 U periodu 1991-1995. godine zaključeno je 1.038 ugovora o stranim ulaganjima.

289

Izvor: Rekonstruisano na osnovu podataka EBRD.

SR Jugoslavija se sa oko 2 milijarde dolara stranih direktnih investicija privučenih tokom poslednje decenije 20. veka nalazila na samom začelju grupacije bivših socijalističkih zemalja. Zemlje koje su postigle najbolje rezultate na planu tržišne transformacije svojih privreda (Poljska, Češka, Mađarska i Slovenija) uspele su da privuku i najznačajnije iznose stranih direktnih investicija. Zaostajanje SRJ je još drastičnije ako se sagleda odnos njenog ostvarenog SDI stanja po glavi stanovnika (per capita) sa onim koji je ostvareno u ostalim zemljama u tranziciji. Prema ovom indikatoru SDI aktivnosti naša zemlja se u posmatranom desetogodišnjem periodu našla na čak dvadesetom mestu, što dovoljno govori o njenoj dugogodišnjoj izopštenosti iz međunarodnih ekonomskih i finansijskih tokova.

Sagledavanjem obima stranih ulaganja, realizovanih u SR Jugoslaviji tokom poslednje decenije 20. veka, uočava se da je intenzitet SDI aktivnosti u velikoj meri bio uslovljen političkim dešavanjima i odnosom međunarodne zajednice prema našoj zemlji. Tako je posle suspenzije i ukudanja sankcija Saveta bezbednosti UN (tokom 1996. i 1997. godine) došlo do značajnog povećanja broja ugovora o stranim ulaganjima.21 Daleko najveće pojedinačno strano ulaganje u tom periodu odnosilo se na kupovinu 49% akcija (u vrednosti od 738,5 miliona USD) "Telekoma" Srbije od strane telekomunikacionih kompanija iz Holandije i Grčke. Međutim, ova investicija nije generisala značajne razvojne efekte jer privatizacioni prihodi nisu iskorišćeni za investicione aktivnosti, već su upotrebljeni za pokrivanje budžetskog deficita i druga socijalna davanja. Izostanak političke stabilnosti, kao najvažnijeg elementa investicione klime, je u najznačajnijoj meri determinisao skromnu vrednost SDI tokova u posmatranom periodu.

2. OBIM I DINAMIKA STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA POSLE 2000. GODINE

Promena političkog odnosa međunarodne zajednice prema našoj zemlji i njeno ponovno uključivanje u savremene svetske integracione procese doveli su do značajnog povećanja zainteresovanosti stranih investitora za ulaganja u domaću privredu. Početkom 20. veka dolazi do regulisanja odnosa sa najznačajnijim međunarodnim finansijskim institucijama i zaključivanja brojnih bilateralnih sporazuma o uzajamnom podsticanju i zaštiti investicija. Doneti su i novi zakonski propisi koji na afirmativan način tretiraju problematiku stranih

2 1 Tokom 1996. i 1997. godine u SRJ je registrovano oko 2.800 ugovora o stranim ulaganjima.

290

ulaganja, kao što su novi Zakon o privatizaciji, Zakon o stranim ulaganjima, Zakon o koncesijama i dr. Sve ovo je doprinelo da se investiciona klima u našoj zemlji učini dosta privlačnijom, što je dovelo i do ozbiljnijeg privlačenja stranih direktnih investicija u našu privredu.

Tabela 2.2.

Tabela: Strane direktne investicije neto, godišnje i kumulativ, mil EURGodine U mil EUR % od BDP Po stanovniku u EUR

godišnje kumulativ godišnje kumulativ godišnje kumulativ 2001 184 1.098 1,4 8,6 25 1462002 500 1.598 3,1 10,0 67 2132003 1.194 2.792 6,9 16,1 160 3732004 774 3.566 4,1 18,7 104 4782005 1.250 4.816 6,2 23,7 168 6472006 3.323 8.139 14,3 34,9 448 1.0982007 1.821 9.960 6,4 35,0 247 1.3492008 1.824 11.784 5,6 36,3 248 1.6032009 1.372 13.156 4,8 45,5 187 1.797Izvor:NBS, RSZ, RSR

Ukupan iznos SDI je u 2001. iznosio 184 mil. ЕУР, što je 2,5 puta više u odnosu na strani kapital uložen u 2000. godini. Povećano interesovanje stranih investitora se u 2001. godini manifestovalo se kroz značajno povećanje broja sklopljenih ugovora sa stranim ulogom. Prema podacima Saveznog ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, u 2001. godini je registrovano 1.319 ugovora sa stranim ulogom, što je nekoliko puta više od broja zabeleženog u prethodnim godinama. Od ovog broja, 639 preduzeća su registrovana kao kompanije sa 100% stranim kapitalom, dok je 638 firmi osnovano mešovitim kapitalom, odnosno, zajedničkim ulaganjem stranih i domaćih lica.

U pogledu sektorske strukture, odnosno delatnosti u koje je uložen strani kapital, tokom 2001. godine zastupljene su raznovrsne delatnosti, uz dominantno učešće trgovine i usluga u oblasti prometa (preko polovine ukupno registrovanih ugovora odnosi se na ovu oblast).

U 2001. godini, značajni iznosi stranih ulaganja uloženi su i u bankarski sektor. Sredstvima stranih investitora osnovane su sledeće banke: "Micro-Finance Bank", "Raiffeisen bank Yugoslavia", "Hvb Bank Yugoslavia", "National Bank of Grecce" i "Societe Generale Yugoslav Bank".

Prema regionalnoj distribuciji SDI tokova, najveći broj firmi je osnovan u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Nišu, Čačku, Valjevu, Kraljevu, Kruševcu, Pančevu, Somboru, Vranju, Užicu i Leskovcu.

291

U 2002. godini priliv stranih direktnih investicija u privredu Srbije iznosio je 500 mil. EUR. U ovom periodu, za razliku od prethodnih godina, u ukupnim stranim investicijama dominiraju strani ulozi u novcu kao posledica preduzimanja značajnih privatizacionih poduhvata. U tom smislu, posebno se ističu tenderske prodaje akcija sledećih cementara: "Beočinske Fabrike Cementa" stranom partneru iz Francuske "Financiere Lafarge S.A" (u iznosu od 50,89 mil. $), cementare "Novi Popovac" švajcarskoj holding kompaniji “Holcim” (u iznosu od 52,50 mil.$) i cementare "Kosjerić" grčkoj kompaniji "Titan" za 35,5 miliona dolara. Kruševačka kompanija "Merima" je takođe prodata stranom partneru za 42,3 miliona dolara, a u aukcijskim procesima je 16 miliona dolara prodato stranim pravnim licima. Priliv stranih direktnih investicija u 2003. godini dostiže vrednost od 1.194 mil. EUR, pretežno zahvaljujući prodaji preduzeća iz oblasti duvanske industrije, dok u 2004. godini dolazi do smanjenja stranih ulaganja, kao posledica usporavanja procesa privatizacije. Tokom 2005. godine dolazi do oživljavanja SDI aktivnosti i to, pre svega, u oblasti bankarskog sektora, a u 2006. godini dolazi do prodaje telekomunikacione kompanije ''Mobi 63'' za 1,5 mlrd. eura i farmaceutske kompanije ''Hemofarm'' za 485 mil. eura, što je uz ostale investicije, dovelo do ukupnog priliva SDI u iznosu od preko 3 milijarde EUR. U 2007. i 2008. godini ostvaren je godišnji priliv SDI od oko 1,8 milijardi EUR.

Očigledno je da je nakon 2000. godine došlo do značajnog porasta priliva stranih direktnih investicija u našu zemlju. Međutim, iako je ostvaren značajno veći i ohrabrujući priliv stranog kapitala, ipak je njegov obim bio nedovoljan sa stanovišta razvojnih potreba nacionalne privrede, a ovu konstataciju potvrđuju i poređenja sa uspešnim tranzicionim zemljama.22

Najuspešnija tranziciona zemlja u privlačenju stranih investicija u 2006. godini bila je Slovačka, koja je privukla čak 13 milijardi dolara u toj godini, od čega je u korporativnom sektoru završilo 10,9 mlrd., a 2 mlrd. u bankarskom sektoru. Odmah iza Slovačke sledi Češka, koja je 2006. godine godine privukla 11,4 mlrd. dolara SDI. U transport i komunikacije strane kompanije su uložile 5 mlrd. dolara, u nekretnine je uloženo 1,9 mlrd. dolara, a u sektor proizvodnje 1,4 mlrd. dolara. Poljska je ostvarila priliv od 7,7 mlrd. dolara, mada je to u odnosu na 2004. godinu kada je ostvareno 12,8 mlrd. dolara, veliki pad. Mađarska je u 2005. godini zabeležila priliv SDI u vrednosti od 6,8 mlrd. dolara. Rumunija se može pohvaliti sa učinkom od 6,6 mlrd. dolara privučenih stranih direktnih investicija u 2005. godini. To je ostvareno uprkos činjenici da u toj godini nije bilo velikih privatizacija. U 2006. godini u privredu Rumunije

2 2 Časopis Danas, 24 maj, 2006.

292

stranci su investirali 6 mlrd. dolara stranih investicija. Možda najreprezentativniji primer za Srbiju predstavlja učinak Bugarske. Bugarska je, na primer, tokom 2005. godine kroz green field investicije privukla čak 2,3 milijarde dolara.

Krajem prve decenije 21. veka svetsku privredu zahvata ekonomska i finansijska kriza. Ekonomska kriza u svetu najpre se odrazila na tokove stranih direktnih investicija. Priliv stranih direktnih investicija u 2009. godini značajno je opao u Srbiji i drugim tranzicionim zemljama Jugoistočne Evrope. Uticaju krize na smanjenje priliva SDI pridružili su se i drugi faktori, poput iscrpljenih mogućnosti privatizacije i strukturnih slabosti privrede.

Srbija je u 2009. godini uspela da privuče 1,4 mlrd. EUR neto stranih direktnih investicija, što je za 452 mil. EUR manje nego 2008. godini. U ovoj godini ostvaren je priliv od 261,8 USD SDI po stanovniku, što predstavlja polovinu priliva po stanovniku iz 2006. Tokom 2009. godine nastavljen je pad učešća priliva stranih direktnih investicija u ukupnim investicijama u osnovna sredstva, započet u 2008. Ovo je jedna od posledica svetske ekonomske krize i umanjenog prekograničnog investiranja, tako da su domaći investitori u većini zemalja preuzeli primat glavnih investitora. U Srbiji je ovo učešće opalo sa 68,3% u 2006. na 23,6% u 2009. godini.23

Tokom 2010. godine nastavljena je tendencija pada SDI, dok prilivi stranih direktnih investicija u Srbiju tokom 2011. godine uspostavljaju tenedenciju rasta. Rekordna vrednost SDI neto u 2011. god. ostvarena je u julu mesecu, kada su one iznosile 419,6 mil. EUR, zahvaljujući pristigloj uplati Deleze grupe za kupovinu akcija Delta Maksija.24

Strana direktna ulaganja su u periodu od 2004. do 2010. godine u najvećoj meri bila usmeravana ka oblastima prerađivačke industrije, finansijskog posredovanja, trgovine na veliko i malo i poslovima sa nekretninama.

Tabela 2.3.Sektorska struktura SDI ulaganja u Srbiji, (u %)

2004 2005 2006 2007 2008 2009 I-VI 2010

Ukupno 100 100 100 100 100 100 100

2 3 Izveštaj o razvoju Srbije 2010., Ministarstvo finansija Republike Srbije, april 2011. str. 141.

2 4 Isto, str. 19-20.

293

Poljoprivreda 1,0 0,7 0,2 0,6 1,7 1,2 0,7Vađenje ruda i kamena 0,2 - - 0,9 0,9 22,4 0,1Prerađivačka industrija 30,4 18,9 18,4 14,1 17,2 29,4 29,0Proizv.elek. energije, gasa - - - - 0,1 0,3 0,7Građevinarstvo 1,9 0,8 0,6 5,0 2,5 1,6 2,5Trgovina na veliko i malo 35,9 22,0 8,6 7,7 12,2 12,3 17,9Hoteli i restorani 1,5 - 0,1 1,3 0,7 0,3 0,1Saobraćaj, skladišt.i veze 1,5 0,7 28,8 19,5 7,5 6,5 8,4Finansijsko posredovanje 10,6 37,6 36,5 31,7 38,2 8,6 27,5Poslovi s nekretninama, 13,9 13,2 6,6 16,0 18,1 13,2 12,0Druge kom .i ostale usluge 0,5 0,3 - 2,9 0,8 1,0 0,3SDI-neto mil. EUR 774 1250 3323 1821 1824 1372 419Izvor:NBS

Ulaganja u prerađivačku industriju iznosila su oko 25% ukupnih SDI, a najatraktivnije oblasti za ulaganja su bile proizvodnja prehrambenih proizvoda i pića i proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda, na koje se odnosi oko 45% svih SDI u prerađivačkoj industriji.25

Kada je reč o geografskoj strukturi SDI, očigledno je da su evropski investitiori u najvećoj meri plasirali svoj kapital u domaću privredu. Četiri petine svih ostvarenih SDI u novcu vode poreklo iz zemalja Evropske Unije, što ukazuje na izuzetno značajnu ulogu evropskih partnera u investicionim aktivnostima u našoj zemlji. U poslednje vreme, i ruske firme postaju sve značajniji investitori, posebno u energetskom sektoru.

Tabela 2.4.Dvadeset najvećih investitora u Srbiji u periodu 2001-2010.

Kompanija Zemlja porekla Delatnost Iznos investicije U milionima EUR

Telenor Norveška Telekomunikacije 1602Gazprom Neft - NIS Rusija Nafta i gas 947Fiat Automobili Srbija Italija Automobilska industrija 940Delhaize Belgija Trgovina 933Stada - Hemofarm Nemačka Farmacija 650Mobilkom - VIP Mobile Austrija Telekomunikacije 633Philip Morris DIN SAD Industrija duvan 630Banca Intesa - Delta Banka

Italija Finansije 508

Eurobank EFG Grčka Finansije 500Raiffeisen banka Austrija Finansije 500Salford Investment Fund Engleska Prehrambena industrija 500

25 Strategija i politika razvoja индустрије Republike Srbije od 2011. do 2020. godine, Vlada Republike Srbije, str. 26.

294

StarBev– Apatinska pivara Češka Prehrambena industrija 487CEE / BIG shopping centers

Izrael Nekretnine 470

Agrokor Hrvatska Prehrambena industrija 450National Bank of Greece Grčka Finansije 425Merkator Slovenija Trgovina 413US Steel SAD Metalurgija i metalna

ind.280

Crédit Agricole Srbija Francuska Finansije 264Fondiaria SAI Italija Osiguranje i penzioni

fondovi220

Lukoil - Beopetrol Rusija Nafta i gas 210Izvor: SIEPA

Realizacija stranih direktnih investicija u Srbiji nakon 2000. godine, uglavnom se odvijala preko kupovine preduzeća u procesu privatizacije, dok tzv. greenfield investicije nisu bile u dovoljnoj meri zastupljene. Veći deo stranih direktnih investicija se u posmatranom periodu odnosio na kupovinu dela domaćih državnih i društvenih preduzeća i banaka u procesu tenderske i aukcijske privatizacije. Priliv SDI bio je, u najvećoj meri motivisan kupovinom lokalnih monopola ili oligopola u oblasti finansija, proizvodnji cementa, cigareta, energenata i trgovine na malo.

Dakle, nedovoljna zastupljenost greenfield investicija svedoči o nepovoljnoj strukturi SDI. Naime, green field investicije (investicije u izgradnju potpuno novih privrednih kapaciteta) i dalje ne predstavljaju dominantnu formu ulaska stranog kapitala u našu privredu, jer se najveći deo priliva SDI ostvaruje po drugim osnovama. Od samog broja greenfield investicija, još su važniji njihova vrednost, broj zaposlenih i izvozni potencijal. Kada je reč o ovom tipu investicijama, radi se, uglavnom, o manjim projektima, veličine od nekoliko miliona do nekoliko desetina miliona evra, u najboljem slučaju. Čak i u tehnološki-intenzivnim sektorima, kao što je elektronska industrija, oni najčešće podrazumevaju izradu poluproizvoda, pa je i njihov neto devizni efekat od izvoza relativno skroman u odnosu na visinu našeg deficita u razmeni sa svetom.

Primeri iz okruženja pokazuju da su značajan pokretač privrednog razvoja i dinamiziranja izvoznih aktivnosti bile upravo green field investicije, kojih u Srbiji još uvek nema dovoljno. Zbog toga priliv ovog tipa stranih investicija mora postati okosnica naše strategije privlačenja stranog kapitala u budućnosti.

Kao što smo ranije istakli, proces reintegracije naše zemlje u međunarodnu zajednicu doprineo je izvesnom oživljavanju stranih investicionih aktivnosti. Međutim, one su još uvek nedovoljne za pokretanje procesa

295

privrednog razvoja. Da bi se nadomestilo veliko nazadovanje naše ekonomije potrebni su vreme i visoke stope privrednog rasta, što podrazumeva intenzivniji priliv inostranog svežeg kapitala. Prema nekim analizama za privredni rast od oko 7% potrebno je obezbediti priliv inostranog kapitala u našu privredu od oko 2 mlrd. evra, što bi omogućilo značajnije napredovanje domaće privrede.26

3. ANALIZA RIZIKA ZEMLJE U SVETLU STRANIH INVESTICIONIH AKTIVNOSTI U REPUBLICI SRBIJI27

Sve poslovne transakcije uključuju određeni stepen rizika. Međunarodne transakcije uključuju još i dodatni rizik, koji se ne pojavljuje u domaćim transakcijama, a to je rizik zemlje koji reprezentuje razlike u ekonomskim i političkim strukturama pojedinih zemalja, njihovim institucijama, podneblju i uslovima privređivanja. Mada je prve radove na ovu temu još davne 1970. objavio američki ekonomista Nicholas P. Sargen, naučna javnost se uglavnom bavila posredno ovim pitanjem, razmatrajući opšte uslove i rizike poslovanja.

2 6 Todorović J., Ekonomski anali, Beograd, Decembar 2002., s. 54.27 Na osnovu rada: Đurić D., Kolar S., Živkov D., Naučna konferencija “Reforme i ekonomski razvoj u tranziciji: Srbija i Zapadni Balkan”, Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 7. мај 2011. godine.

296

Uticaj rizika zemlje kao faktora za donošenje investicionih odluka stranih kompanija značajno je povećan tokom procesa globalizacije. Procena rizika zemlje vrši se na mikro nivou – procena rizika određene delatnosti; makro nivou – ukupan rizik zemlje; i globalnom nivou – rizik od oružanih sukoba, terorizma, internet prevara, ekoloških rizika. Rizik zemlje nije nužno ograničen na institucije sa direktnim međunarodnim ekspozicijama. Kompanije sa značajnom ekonomskom zavisnošću o stranoj zemlji ili regionu (npr. kroz izvoznu ili uvoznu zavisnost) mogu da budu izložene indirektnom riziku zemlje, čak i ako nemaju direktne međunarodne aktivnosti.

3.1. Definisanje i oblici ispoljavanja rizika zemlje

Banking Supervision and Regulation definiše rizik zemlje (country risk) kao rizik da bi ekonomski, socijalni ili politički uslovi u zemlji mogli negativno da utiču na pogoršanje kvaliteta kredita, investicione aktivnosti ili vrednosti aktive multinacionalnih kompanija (MNC). Karney’s istraživanje, sprovedeno na uzorku od 500 najvećih MNC, pokazalo je da rizik zemlje predstavlja drugi po značaju globalni investicioni rizik. Pridavanje sve većeg značaja proceni rizika zemlje proizilazi iz rastuće otvorenosti i međuzavisnosti tržišta, uključujući i veću zavisnost od stranog kapitala, pre svega u zemljama u razvoju, gde su strani investitori devedesetih godina XX veka prihvatili važnu ulogu u procesu tržišnih reformi. Mnoge kompanije iz ovih zemalja oslanjaju se na strani kapital za potrebe svog finansiranja, a povećani stepen rizika zemlje može im ugroziti pristup međunarodnim tržištima kapitala i time pogoršati ukupnu ekonomsku situaciju.

Dve su osnovne komponente rizika zemlje: ekonomska – sposobnost zemlje dužnika da ostvari dovoljan nivo

deviznog priliva za servisiranje obaveza; ipolitička – spremnost zemlje dužnika da se odrekne ostvarenog i

raspoloživog deviznog priliva i ispuni dospele obaveze.Houser i Nordal28 dele rizik zemlje u pet glavnih kategorija, koje se

međusobno preklapaju: ekonomski, rizik transfera, politički, devizni i rizik suvereniteta. Meldrum ovim kategorijama dodaje i lokalni ili rizik susedstva.

Ekonomski rizik se odnosi na promene u strukturi i razvoju privrede posmatrane zemlje. Politika konkurencije zemlje domaćina u velikoj meri utiče

28 Hauser, F. (2005.), Country Risk and Foreign Direct Investments in Transition Countries, Inaugural-Dissertation zur Erlangung des Grades Doctor oeconomiae publicae (Dr. oec. publ.) an der Ludwig-Maximilians-Universität München. Nordal, K. B. (2001.) Country Risk, Country Risk Indices and Valuation of FDI: A Real Options Approach, Emerging Merkets Review.

297

na visinu ekonomskog rizika. Često se ekonomski rizik preklapa sa političkim. Prilikom procene ekonomskog rizika, ispituju se:- tradicionalne mere fiskalne politike (javna potrošnja, poreska politika,

javni dug);- tradicionalne mere monetarne politike (stopa inflacije, rast novčane

mase, realne i nominalne kamatne stope, udeo finansijskog sektora u ukupnom BDP);

- faktori rasta (rast proizvodnih postrojenja, SDI, nezaposlenost, produktivnost, konkurencija, stepen otvorenosti ekonomije).

Rizik transfera je mogućnost da se sredstva ne mogu servisirati u odgovarajućoj valuti, jer zemlja dužnik nema neophodne devizne ili je stavila ograničenja na dostupnost istih, što otežava povrat profita, dividende ili kapitala u matičnu zemlju. Kao tipične pokazatelje rizika transfera Meldrum29 navodi: (a) strukturu spoljnog duga u odnosu na prihod – različite vrste duga/BDP; (b) pokrivenost uvoza – devizne rezerve u odnosu na različite kategorije uvoza; i (c) platni bilans – gap eksternog finansiranja, platni bilans kao procenat BDP.

Devizni rizik predstavlja neočekivane promene, pre svega, u režimu kursa. Stepen podcenjenosti ili precenjenosti valute, takođe, može da pomogne u identifikaciji ove vrste rizika. Ekonomska teorija ukazuje da se analiza deviznog rizika mora vršiti tokom dužeg vremenskog perioda, jer je u kratkoročnom periodu, devizni rizik moguće eliminisati ili smanjiti kroz razne mehanizme zaštite.

Lokalni ili rizik susedstva predstavlja prelivanje efekata izazvanih problemima u regionu, u zemljama trgovskim partnerima i zemljama sa sličnim karakteristikama na zemlju dužnika. Tipični pokazatelji lokalnog rizika su: geografski položaj; trgovinski partneri i ekonomske alijanse (NAFTA, EU); veličina zemlje, granice i udaljenost od ekonomski i politički važnih regiona.

Rizik suvereniteta javlja se kada vlada ne želi ili nije u stanju da ispuni svoje obaveze po osnovu kredita ili garancija. Rizik suvereniteta se dovodi u vezu sa rizikom transfera u situaciji kada vlada ostane bez stranih sredstava plaćanja, a sa političkim rizikom kada vlada odluči da ne poštuje obaveze. Analitičari izračunavaju rizik suvereniteta preko analize: istorije plaćanja vlade; potencijalnih troškova zaduživanja vlade; odbijanje plaćanja; i potencijala za reprogram duga.

Politički rizik predstavlja verovatnoću promene vlade ili vladine politike, političkih nereda ili ratova, koji bi se mogli odraziti na servisiranje

2 9 Meldrum, H. M., Country Risk and FDI.

298

dugova. Phillips30 navodi politički rizik kao ključni faktor od koga zavisi obim pomoći donatora, jer utiče na način na koji će država koristi pruženu pomoć, kao i na rezultate koje će biti u stanju da postigne sa međunarodnim novcem. Nivo političkog rizika povezuje se sa nivoom duga jedne zemlje, jer velika zaduženost smanjuje slobodan prostor za donošenje političkih odluka.31 U narednoj tabeli dat je pregled političkih faktora koji značajno povaćavaju ukupan nivo rizika jedne zemlje.

Tabela 2.5.Politički faktori rizika

Neposobnost otplate kredita Nespremnost otplate kredita

Interni faktori

ekonomska kriza zbog građanskog rata, nestabilnost, domaćih nemiraloše stanje privrede, zbog određene političke ideologijerasprostranjena korupcija

promocija nacionalističkih osećanjapritisak javnostiodluka da se sredstva koriste za domaće potreberadikalne promene režima

Spoljni faktori učešće u međunarodnom sukobu,embargo od strane drugih zemalja

pogoršani odnosi domaće vlade sa međunarodnim bankamaodluka da se sredstva koristite za potrebe spoljne politike

30 Phillips L., (August 2006) How can political risk analysis help? Assessing Governance Opinion, Overseas Development Institute.31 Petrović, E.; Stanković, J. (2009.), Country risk and effects of foreign direct investment, Economics and Organization Vol. 6, N0 1, FACTA Universitatis.

299

radikalne promene režima koje proističu iz strane agresije

Izvor: Solberg, R. (2001.), str. 128.

Pojedinačni uticaj šest kategorija rizika na različite vrste investicija, prikazan je u tabeli 2.6., pod pretpostavkom da su sve investicije u stranoj valuti.

Tabela 2.6.Uticaj rizika zemlje na različite tipove investicija

Direktneinvesticije

Kratkoročni krediti

Kratkoročni krediti

Dugoročnikrediti

Kategorija rizika Privatnom sektoru VladiEknomski visok nizak nizak nizak do umerenTransfer umeren visok visok umerenValutni visok 0 do visok 0 do visok visokLokalni visok umeren nizak umerenSuvereniteta nizak nizak visok visokPolitički visok nizak umeren visok

Izvor: Meldrum, H. M., Country Risk and FDI

3.2. Analiza rizika zemlje i primenjena metodologija

Solberg32 ocenjuje da zahtev za eksternim finansiranjem mora da integriše procene domaće privrede, vladine politike i platnog bilansa. Ponuda eksternih sredstava određena je akcijama spoljnih poverilaca. Taj međuodnos određuje obim i uslove eksternog finansiranja, kao i mogućnosti servisiranja duga.

Pod rizikom zemlje Bazel II uglavnom se podrazumeva rizik transfera. On omogućava dva pristupa merenju kreditnog rizika: standardizovani i pristup baziran na proceni rejtinga. U Bazelu I kreditiranje vlada zemalja OECD nosilo je 0% rizika, dok je kreditiranje nečlanica bilo 100% rizično. Ovo je veoma gruba distinkcija, koja ne prepoznaje razlike koje su prisutne među pojedinim

32 Solberg, R. (2001.) Managing the risks of international lending, County – Risk Analysis: A Handbook, first published 1992. by Routledge (Taylor & Francis Group), London.

300

zemljama, bile one članice OECD ili ne. Diferenciraniji pristup predložile su rejting agencije. Rizik ponderi u Bazel II dati su u tabeli.

Tabela 2.7.Rizik ponderi u Bazel II

Rejting AAA do AA-

A+ do A-

BBB+ do BBB-

BB+ do B- Ispod B- Bez

rejtingaVeličina rizika 0% 20% 50% 100% 150% 100%

Izvor: Basel Committee on Banking Supervision

Istraživanje koje je sprovela američka Eximbank kategorizuje različite metode procene rizika zemlje u jednu od četiri vrste:33

1. Potpuno kvalitativni metod uključuje dubinsku analizu zemlje bez strogo propisane forme. Obično ima oblik izveštaja koji sadrži opštu diskusiju o:

- ekonomskoj situaciji (strukturne slabosti, mogućnosti rasta);- političkoj i socijalnoj situaciji (politička i socijalna stabilnost, previranja, međunarodni odnosi);- međunarodnoj kreditnoj sposobnosti.Poređenje i rangiranje zemalja veoma je otežano, a subjektivnost je

velika. Prednost ovog metoda je što izveštaj može biti prilagođen specifičnostima svake zemlje.

2. Struktuiran kvalitativni metod koristi standardizovane formate. Izveštajima se pridodaju statističke tabele, i u suštini ovaj metod je kvantitativno-kvalitativni. Olakšano je poređenja među različitim zemljama, a statistički podaci pružaju mogućnost izrade projekcija i perspektiva razvoja u budućnosti. Međutim, analitičari su i dalje skloni procenama, što ovaj model ne oslobađa elemenata subjektivnosti. Politički rizik indeksa Business Environment Risk Intelligence S.A. (BERI) je najbolji primer ove metode. Kod BERI Indexa je zastupljen sistem bodovanja svake zemlje, a maksimalan broj bodova iznosi 100 (nerizična ulaganja). Za svaku od ove četiri grupe elemenata propisan je maksimalan broj bodova koji iznosi 25.

Tabela 2.8.Elementi BERI Indexa

33 Nath, K., H., Country Risk Analysis: A Survey (2004) Revised version of a report on country risk analysis which was a part of the Summer Graduate Research Workshop at the Department of Economics and International Business, Sam Houston State University, Huntsville, TX.

301

politički:politička stabilnost;odnosi prema stranim investitorima;proces privatizacije;inflacija;platni bilans sa inostranstvom;birokratija.

finansijski:konvertibilnost valute;kratkoročni inokrediti;dugoročni inokrediti;stopa inflacije;platni bilans sa inostranstvom;pravna važnost ugovora;birokratija.

privredno-poslovni:privredni rast;konvertibilnost valute;pravna važnost ugovora;profesionalne usluge i ugovorni odnosi;mreža puteva i komunikacije;troškovi rada i stopu produktivnosti;nacionalni menadžment i partneri.

elementi nacionalizma:stav prema inoinvesticijama i profitima;nacionalizacija;konvertibilnost valute;birokratija.

Izvor: http://www.beri.com

3. Checklist metod je kvantitativno-kvalitativni metod. Prednosti su relativno jednostavna operacionalizacija i dovoljna standardizovanost ocene da bi poređenje i rangiranje zemalja bilo jednostavno (veći rezultat ukazuje na manji rizik). Moguće je identifikovati pojedinačni uticaj koji svaka komponenta ima na konačni rezultat. Primer ponderisanog Checklist je metod International Country Risk Guide (ICRG) koji country risk deli na dve osnovne komponente: - mogućnost plaćanja – finansijski i ekonomski rizik; i- spremnost da se plati – politički rizik.

Tabela 2.9.Primer checklist metoda ICRG kompozitnog rejting sistem

Političke komponente Značaj Finansijske komponente Značaj Ekonomska očekivanja u odnosu na realnost 6% Nepovoljna

restruktuiranja kredita 5%

Ekonomsko planiranje neuspeha 6% Odloženo plaćanje kredita 5%

Političko rukovodstvo 6% Raskid ugovora od strane vlade 5%

Spoljni sukob 5% Gubici iz devizne kontrole 5%

Korupcija u vlasti 3% Eksproprijacija privatnih investicija 5%

Uticaj vojske na politiku 3% Ukupno finansijskih bodova 25%Uticaj crkve na politiku 3% Ekonomske komponenteZakon 3% Inflacija 5%

Rasne i nacionalne tenzije 3% Servisiranja duga kao % izvoza 5%

Politički terorizam 3% Međunarodna likvidnost 3%

302

Građanski rat 3% Spoljna trgovina 3%

Stepen razvoja političkih stranaka 3% Stanje platnog bilansa kao % ukupnih roba i usluga 8%

Kvalitet birokratije 3% Paralelno devizno tržište 3%Ukupno političkih bodova 50% Ukupno ekonomskih bodova 25%Ukupno bodova 100%

Izvor: Erb, Harvey, Viskanta, (1996)

Problem koji se pojavljuje kod strukturnog kvalitativnog i checklist metoda jeste činjenica da se oni fokusiraju na određenu vrstu rizika, što omogućava prikrivanje ostalih.

4. Kvantitativni modeli podrazumevaju primenu ekonometrijskih modela čija je osnovna logika ekstrapolacija prošlosti u budućnost. Obezbeđuju objektivnost u oceni, ali pošto ne uključuju mnoge relevantne indikatore i zasnivaju se na ekstrapolaciji prošlosti, nisu pružili zadovoljavajuće rezultate u praksi. Mogu poslužiti kao kontrolni instrument za ocene dobijene drugim metodama. Kvantitativni modeli koji se koriste u ekonometrijskim/statističkim analizama rizika zemlje podeljeni su u četiri grupe: (a) diskriminativna analiza; (b) analiza glavnih komponenata; (c) Logit analiza i klasifikacija i (d) regresiona analiza.

Pojedine banke se, formirajući svoju metodologiju ocene rizika zemlje, opredeljuju za neki od modela, ili još češće, za kombinaciju.

3.3. Upravljanje rizikom zemlje

Tri su osnovna pristupa upravljanja rizikom zemlje:1. konzervativni pristup – ukljičivanje rizika zemje u novčane tokove;2. minimalizacija rizika:- joint venturom s domaćom kompanijom (smanjuje se mogućnost

ekspropijacije jer će vlada oštetiti i domaću kompaniju); - stvaranjem konzorcijuma međunarodnih kompanija (ni jedna vlada ne želi se sukobiti istovremeno sa više država);- primenom jedinstvenog materijala/tehnologije (domaćin neće biti u

mogućnosti za uspešno preuzimanje);- ugovaranjem svih plaćanja u konvertibilnoj valuti;

integracijom u domaće okruženje (angažovanje lokalne radne snage, pozajmice iz lokalnih fondova);

303

- izgradnjom političke podrške u zemlji domaćinu i u svojoj zemlji;- udelom domaćih rezidenata i kompanija u kapitalu strane kompanije;- izmeštanjem profita kroz transfer cena;- projektnim finansiranjem – krediti su osigurani od strane budućih

prihoda projekta;- diverzifikacijom rizika poslovanjem u više zemalja;- ostale alternative: kompenzacije, switch, swap aranžmani.3. kupovina polise osiguranja – za mala preduzeća koja nisu u

mogućnosti primeniti druge metode. U SAD-u postoji državna agencija Overseas Private Investment Corporation (OPIC) koja nudi osiguranje protiv: nekonvertibilnosti valuta; eksprorijacije imovine američkih kompanija u inostranstvu; uništenja imovine ratom, revolicijom i dr. nasilnim političkim događajima; gubitka prihoda zbog političkog nasilja.

Međunarodne banke razvijaju informacioni sistem koji im omogućava klasifikaciju rizika prema vrsti, dospeću, zajmoprimcima, što im obezbeđuje kontinuirano praćenje izloženost riziku u svakoj zemlji. Na osnovu dostupnih informacija menadžment odlučuje o granici izloženosti riziku zemlje, izvan koje dalje izlaganje riziku postaje besmisleno. Ta granica će biti manja što je veči procenjeni rizik zemlje.34

3.4. Politički i ekonomski rizici u Srbiji

Posle 2000. godine, investicioni rejting Srbije se iz godine u godinu popravljao, da bi 2008. prema Fitchu pao na BB- sa negativnim izgledima (2007. ocena je bila BB). Ralog za smanjanje rejtinga bila je destabilizacija političkog okruženja jednostranim proglašavanjem nezavisnosti Kosova. Kao ostali razlozi navodili su se dubina recesije, obimne spoljne obaveze, kreditni rizici vezani za kurseve u bankarskom sektoru, pogoršanje javnih finansija i neizvesnost u pogledu mogućnosti vlade da dosledno pooštri fiskalnu politiku.

U 2009. godini rejting agencija Standard & Poor's poboljšala je kreditni rejting Srbije sa BB- na BB stabilni. Ocena je data na osnovu realnih izgleda da su spoljni pritisci sa kojima se Srbija suočava oslabljeni, a da će se u skladu sa programom MMF-a budžetska konsolidacija pojaviti u srednjoročnom periodu (Ekonomist Media Group).

34 Orlić, N. (2009) Rizik banaka u uslovima tranzicije, Visoka škola strukovnih studija za računovodstvo i berzansko poslovanje, FINEKS, Beograd.

304

http://www.popboxads.com/server/campain.php?utm_source=popbox&utm_medium=cpc&utm_campaign=popbox&idR=21133&oglId=1320&mId=354&burl=novimagazin.rs&t=1345469516&sc=2b4f5ec76bed1d24c87dbdc6ab9163ae&dl=1

Bonitetna kuća Dun&Bradstreet poboljšala je 2010. godine rejting Srbije, i sa visokorizične kategorije DB5a svrstala je u kategoriju DB4d, što po prvi put Srbiju svrstava u grupu zemalja sa umerenim rizikom poslovanja. Analitičari D&B ocenili su da se vlada Srbije zalaže za ekonomske reforme, dalje unapređenje poslovnog okruženja i stvaranje bližih veza sa EU. Sporazum sa MMF-om povećao je makroekonomsku stabilnost, a pad ekonomije je koristio privredi smanjujući inflatorne pritiske i deficit tekućeg platnog bilansa. Međutim, u 2011. godini dolazi do odlaganja potpisivanja novog aranžmana sa MMF, pre svega, kao posledica nepridržavanja obaveza Vlade u pogledu održavanja dogovorenog budžetskog deficita i nivoa javnog duga.

U 2012. godini rejting agencija Standard & Poor's snizila je rejting Srbije u stranoj i domaćoj valuti za jedan stepen, na BB minus sa negativnim izgledima. Kako se navodi u saopštenju ove agencije, snižavanje rejtinga oslikava stanovište da nova srpska vlada nije uspela brzo da usvoji mere koje će povratiti fiskalnu stabilnost i podstaći poverenje u monetarnu politiku. Standard & Poor's navodi da je rejtingu Srbije dodeljen negativan izgled jer fiskalni i spoljni deficit Srbije može da produbi ranjivost srpske ekonomije u kombinaciji sa prelivanjem krize iz evrozone i državnim intervencionizmom. Izražena je zabrinutost da Vlada Srbije, bez aranžmana sa MMF-om, kao sidrom ekonomske politike, može da ne sprovede reforme kojima bi se povećala prilagodljivost privrede i smanjenje rashoda bužeta.

Agencija je ocenila da će budžetski deficit Srbije u 2012. godini premašiti šest odsto BDP-a i da će javni dug porasti na 55 odsto BDP-a na kraju 2012. godine. Kako se navodi u saopštenju, agencija bi mogla da nastavi sa snižavanjem rejtinga Srbije ako se nastavi pogoršanje fiskalne pozicije, dok bi rejting mogao da bude popravljen ako dođe do strukturnih reformi koje dugoročno gledano mogu da podstaknu rast.

Agencija za osiguranje kredita ONDD (The Belgian Export Credit Agency) daje sledeću ocenu rizika u Srbiji (kategorija 1 obuhvata zemlje u kojima je rizik najniži a kategorija 7 najviši):

Slika 2.2.Ocena rizika Srbije (septembar 2010.)

305

http://www.ondd.be/

Izvor: http://www.ondd.be

Ono što možemo da zaključimo posmatrajući grafički prikaz, jeste činjenica da je u Srbiji prisutan visok nivo rizika transfera koji ima velikog uticaja na priliv stranih direktnih investicija, kao značajnog faktora razvoja naše zemlje. Prisutan je, takođe, i visok nivo političkog rizika, kada su u pitanju dugoročne i srednjoročne izvozne transakcije. Nivo komercijalnog rizika ukazuje na tešku situaciju u kojoj se dužnici nalaze.

Kako bi popravila svoj kreditni rejting, Srbija mora da: (1) redovno izmiruje obaveze; (2) kontroliše nivo budžetskog deficita i pokušava da ga smanji; (3) obezbedi kontrolu nivoa javnog duga; i (4) na neki način kontroliše nivo privatnih dugova.

4. POTREBA OTKLANJANJA OGRANIČENJA ZA STRANA ULAGANJA

Snažnije privlačenje stranih investicija u našu zemlju mora postati

okosnica njene buduće ekonomske i razvojne politike. Ispunjenje tog cilja neće biti nimalo lak zadatak, pogotovo ako se ima u vidu činjenica da su prema procenama Konferencije Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj (UNCTAD), strana direktna ulaganja u svetu posle 2008. godine opala za više od 20% zbog finansijske i ekonomske krize. To samo govori o tome da se napori zemalja

306

koje žele da privuku strani kapital u današnjim uslovima moraju dodatno pojačati. U tom smislu, ukazujemo na ograničenja za strana ulaganja u našoj zemlji i potrebu njihovog otklanjanja, kako bi se u Srbiji stvorio povoljniji ambijent za dolazak investitora iz inostranstva.

U Strategiji za privlačenje stranih direktnih investicija naglašava se da postoje četiri osnovne grupe prepreka za SDI u Srbiji:35

1. Zakonodavni problemi a) Vlasništvo nad gradskim građevinskim zemljištem i drugi problemi u

vezi sa zemljištem; b) Potreba za znatnim poboljšanjem i modernizacijom sudskog sistema; c) Potreba za sveobuhvatnijim zakonodavnim promenama; d) Reforma zakonodavstva koje uređuje izgradnju (uređenje zemljišta); e) Sistem naknada i taksi za korišćenje zemljišta narušava

konkurentnost Srbije i stvara nesigurno poslovno okruženje. 2. Ograničeni institucionalni kapaciteti za sprovođenje reformi i za strateško planiranje i marketing

a) Potreba da se sva pitanja vezana za investicije učine prioritetom za sve državne institucije;

b) Potreba da se jačanju kapaciteta za promociju investicija, strateško planiranje i formulisanje državnih politika dodeli prioritetni status;

c) Potreba da se poboljša izdavanje dozvola za izgradnju, odnosno uređenje zemljišta razradom načela jednog šaltera (One-Stop-Shop);

d) Potreba da se pruži podrška privatnom sektoru i obrazovnom sistemu u čitavom procesu reforme. 3. Kašnjenje reformi, neadekvatna infrastruktura i ograničen pristup merama za unapređenje konkurentnosti

a) Potreba da se ubrza proces ekonomskih reformi, uvođenje modernog regulatornog okvira i privatizacija velikih državnih preduzeća;

b) Potreba da se razviju industrijski i tehnološki parkovi;c) Potreba da se poboljša pristup i smanje troškovi administriranja za

akreditaciju, kontrolu kvaliteta, sertifikaciju i pristup ostalim međunarodnim standardima. 4. Potreba za boljim razumevanjem važnosti SDI i izrada programa koji su osetljivi na potrebe investitora i precizno usmerenog nacionalnog programa za promociju investicija.

35 Begović B., Mijatović B., Paunović M., Popović D., Grinfild strane direktne investicije u Srbiji, Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2008., str. 82.

307

Oštri uslovi međunarodne konkurencije zahtevaju postojanje modernih i efikasnih država sa stabilnim institucijama. U tom smislu, politička i pravna stabilnost predstavljaju osnov ekonomske stabilnosti svake zemlje i važan element njenog investicionog ambijenta. Strani investitori vrednuju, pre svega, ugled i stabilnost zemlje, a ne samo profite, tržišni potencijal, geografsku poziciju, jeftinu i stručnu radnu snagu, znanje i infrastrukturu. Rukovođeni profitnom motivacijom, oni ispoljavaju veliki stepen opreznosti prilikom svakog investicionog angažmana i veoma pažljivo biraju lokacije na kojima će plasirati svoj kapital.

Uticaj političkih prilika na investiciono angažovanje stranih ulagača je posebno veliki u zemljama u tranziciji. Strah od naglih političkih zaokreta koji mogu biti usmereni u pravcu radikalne promene relevantnih propisa i kočenja ukupnih reformi u velikoj meri determiniše odnos stranih investitora prema zemlji potencijalnom domaćinu ulaganja. Iz tog razloga, strani ulagači visoko vrednuju postojanje političke stabilnosti zemlje domaćina SDI koja se ogleda u sigurnosti zagarantovanih imovinskih prava, stabilnosti i predvidivosti pravnih propisa i vladinih mera, pouzdanosti pravosuđa, uspešnosti borbe sa kriminalom i korupcijom i slično.36

Iako je reintegracija naše zemlje u međunarodno okruženje značajno doprinela jačanju njenog političkog rejtinga, uslov političke stabilnosti kao elementarne pretpostavke stabilne investicione klime, još uvek nije u potpunosti ispunjen. Nestabilno političko okruženje unutar Srbije je uglavnom rezultat značajnih tenzija u vezi rešavanja pitanja statusa Kosova i Metohije, stranačkih političkih previranja i sukoba, delovanja organizovanog kriminala i sl.

Nedostatak efikasnog pravnog sistema i političke sigurnosti su dugo godina bili najvažniji ograničavajući faktori privlačenja stranih investicija u našu zemlju. Međutim, za razliku od prethodnog perioda, sada je birokratija veoma veliki problem.37

Za investitore je važno postojanje stabilnog političkog i ekonomskog okruženja, izvesnost u poslovanju, ali i jednostavne procedure za otpočinjanje proizvodnje. Koliko će Srbija ubuduće privući stranih investicija umnogome zavisi od brzine kojom se budu otklanjale administrativne barijere – pojednostavile procedure i povećala efikasnost administracije. U tom smislu, veoma je važno ubrzati postupak dobijanja građevinskih dozvola. Do sada je

36 Đurić D., Strategija i efekti reformi u srbiji, Ekonomski anali, Temarski broj, Beograd, april 2004., str. 397.37 Iako, na primer, imamo stimulativan poreski sistem, tu prednost nedovoljno koristimo zbog prevelikog poreskog administriranja.

308

ovaj proces bio izuzetno dug. Po analizama Svetske banke, Srbija je u tom pogledu gotovo na dnu svetske rang-liste.

Među našim opštinama i gradovima postoje postoje velike razlike u brzini i kvalitetu realizacije dozvola za ulaganja. Opštine, u kojima je procedura izdavanja neophodnih dozvola za ulaganje jednostavnija i efikasnija, privlače veći broj stranih investitora. U tom smislu se posebno su se isticale opštine: Inđija, Loznica, Kragujevac, Pirot, Šabac, Lapovo.

Novi Zakon o uređenju prostora i izgradnji, koji bi trebalo da značajno pojednostavi proceduru izdavanja dozvola, kao i broj prostornih i urbanističkih planova koje opština mora da donese, uvede nove kaznene mere za lokalne samouprave koje ne izdaju dozvole i planove u roku, značajno može uticati na poboljšanje konkurentnosti naše zemlje za strana ulaganja. Realizacija stranih investicija zavisi i od efiksnog poslovanja javnih preduzeća koja su uključena u proces izdavanja određenih dozvola za priključke za struju, gas, telefon, vodu i sl. Korupcija pri izdavanju potrebnih dozvola, takođe je jedan od problema sa kojim se susreću strani investitori.

Efikasne opštine čiji predstavnici razmišljaju na tržišni način dobro su prepoznale i problem skupog zemljišta i skupog uređenja građevinskoh zemljišta sa kojim se suočavaju strani investitori u našoj zemlji. Neke opštine čak daju besplatno zemljište ili zemljište nude po niskoj ceni, ukoliko investitori ispune određene uslove.

Nedovoljna atraktivnost Srbije za strana ulaganja je dobrim delom posledica i odsustva pravih informacija o mogućnostima za investiranje u našu zemlju. Veliki broj investitora i ne zna da imamo poseban Sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, da imamo takav ugovor i sa Turskom, Belorusijom, kao i preferencijalni status u trgovanju sa Evropskom unijom i SAD. Radi privlačenja SDI potrebno je sprovoditi znatno agresivniju strategiju promovisanja Srbije kao atraktivne lokacije za strana ulaganja. Imaju-ći u vidu činjenicu da se uloga države u privlačenju SDI u današnjim uslovima potpuno menja, ona mora permanentno činiti napore u pravcu promovisanja potencijalnih investicionih mogućnosti zemlje i podizanja nivoa usluga potenci-jalnim stranim investitorima.

Istraživanje o investicionoj klimi u Srbiji koje je finansirala Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID), a koje je obuhvatilo 132 kompanije, pokazalo je da 96% stranih investitora ne žali što je plasiralo svoj kapital u našoj zemlji. Malo pažljivija analiza prikazuje donekle drugačiju sliku. Jedan od prvih zaključaka istraživanja tiče se dužine procesa investiranja. U proseku, u Srbiji prođe skoro 8 meseci od momenta kada investitor donese odluku da uloži svoj kapital do realizacije investicije i otpočinjanja poslovanja, dok je

309

investitorima u drugim zemljama bilo potrebno samo 2 meseca. Najčešće pomenut izvor informacija o poslovanju u Srbiji jesu poslovni kontakti (63%) privatne prirode. Oko 25% investitora je navelo da je koristilo lokalnu samoupravu kao izvor informacija, pa tek onda slede državni organi i institucije (24%). Investitori koji su se odlučili za neku drugu zemlju dali su značajno drugačije odgovore na isto pitanje. Možemo zaključiti da Srbija nije učinila mnogo da se predstavi kao privlačna investiciona destinacija.

Prema navedenom istraživanju, najveći nedostaci investicionog ambijenta Srbije su pravne, administrativne i regulatorne prepreke osnivanju i funkcionisanju poslovanja (63%), ekonomska i tržišna nestabilnost (43%), te politička nestabilnost (29%). S druge strane, kao najveću prednost ulaganja u Srbiji, investitori su mahom navodili to da već poznaju srpsko tržište (60%). Istraživanje pokazuje se da je geografski položaj Srbije investitorima najznačajniji faktor, a za njim slede dostupnost kvalitetne radne snage i dostupnost sirovina.

Investitori su predložili korake koje bi Srbija trebalo da preduzme kako bi unapredila svoju investicionu klimu. Oni investitori koji su uložili kapital u srpsku privredu smatraju da bi centralna vlast trebalo, pre svega, da pojednostavi i ubrza administrativne procedure (46%), učvrsti političku i ekonomsku stabilnost (25%), zatim da unapredi pravni okvir i poslovnu klimu (15%), reši pitanja vlasništva nad zemljištem (8%). Investitori koji su se odlučili da ulože svoj kapital u drugim zemljama smatraju da bi srpske vlasti, pre svega, morale da postignu viši nivo političke i ekonomske stabilnosti (60%), te da se odlučnije suprotstave korupciji (40%). Što se opštinskog nivoa tiče, uzorak investitora u Srbiji ukazuje na to da bi se investiciona klima dala poboljšati time što bi lokalna samouprava ubrzala i pojednostavila administrativne procedure (33%) i poboljšala lokalnu infrastrukturu (20%).

Strategijom podsticanja i razvoja stranih ulaganja utvrđene su aktivnosti usmerene ka unapređenju poslovnog okruženja u našoj zemlji, obezbeđenju olakšica i podrške u cilju privlačenja stranih ulaganja i povećanja izvoza. Akcioni plan za otklanjanje administrativnih prepreka za strana ulaganja, obuhvata neophodne aktivnosti u okviru sledećih oblasti: osnivanje preduzeća sa stranim ulogom; razvoj infrastrukture; rad preduzeća; reforma državne uprave i reforma sudstva i ostale sistemske mere. U cilju povećanja broja i vrednosti novih ulaganja u proizvodne sektore privrede neophodno je:38

1) u oblasti osnivanja preduzeća sa stranim ulogom:

38 Nacionalna strategija privrednog razvoja Republike Srbije od 2006. do 2012. godine, Vlada Republike Srbije, str. 80-81.

310

-Obezbediti usaglašavanje propisa sa EU, obezbediti dostupnost informacija o uslovima i potrebnoj dokumentaciji, olakšati postupak prelaska državne granice i odobravanje boravka stranim državljanima;

- Koordinarati potupak obezbeđivanja potrebne dokumentacije za otpočinjanje privredne aktivnosti;

-Obezbediti zaštitu intelektualne svojine.

2) u oblasti razvoja infrastrukture:-Omogućiti sticanje prava svojine na građevinskom zemljištu i

privatnim vlasnicima, uključujući i strane državljane;-Zakonski urediti postupak davanja u zakup zemljišta u državnoj

svojini;-Obezbediti pravnu sigurnost i pouzdanost javne evidencije

nepokretnosti. Pospešiti privatnu inicijativu kod upisa u katastar, premera i obeležavanja;

-Izraditi urbanističke planove i pojednostaviti postupak dobijanja građevinskih dozvola;

-Osnovati industrijske parkove;-Obezbediti efikasne komunalne usluge po odgovarajućoj ceni, ulazak

privatnog kapitala u oblast javnih preduzeća kroz ukidanje monopola javnih komunalnih preduzeća;

-Obezbediti bržu integraciju obrazovnog sistema u savremeni evropski obrazovni prostor, obezbediti stručne veštine i znanja koji su u skladu sa zahtevima stranih ulagača i savremenog poslovanja.

3) u oblasti rada preduzeća:-Uspostaviti jasan i jednostavan fiskalni sistem, sa minimumom

različitih dažbina i različitih stopa, uz sprovođenje fiskalne decentralizacije;-Razmotriti uvođenje poreskih podsticaja za odgovorno ponašanje

prema životnoj sredini, za ulaganja u istraživanje i razvoj, kao i za ulaganja u obuku zaposlenih, a eventualno i za otvaranje industrijskih parkova;

-Utvrditi i proglasiti nerazvijena područja, jer na njih upućuju pravila o poreskim podsticajima određena poreskim zakonima;

-Pojednostaviti carinsku proceduru i sadržaj carinskih dokumentata. Nastaviti sa snižavanjem carina, a necarinske barijere treba potpuno ukinuti;

-Službu carine i inspekcije organizovati u skladu sa standardima EU, gde svaka služba ima jasno određene aktivnosti, bez preklapanja nadležnosti, sa ciljem zaštite života i zdravlja ljudi, interesa potrošača i ukupnog interesa Republike Srbije u nastupu na međunarodnom tržištu;

311

-Sistem standardizacije i akreditacije bazirati na novim zakonima infrastrukture kvaliteta, usklađenim sa pravilima EU i STO;

-Unaprediti pravni okvir u oblasti organske poljoprivrede;-Uspostaviti neophodni zakonski okvir za zaštitu čovekove okoline, kao

i za pravljanje svim vrstama otpada, potpuno usklađenog sa odgovarajućim pravilima EU.

4) u oblasti reforme državne uprave, reforme sudstva i ostalih sistemskih mera

-Nastaviti sa realizacijom Akcionog plana za sprovođenje reforme državne uprave u cilju povećanja odgovornosti i efikasnosti državne uprave i lokalne samouprave, čime bi se stvorili uslovi da opštine i gradovi, odnosno njihovi nadležni organi preuzmu aktivnu, ulogu i u oblasti podsticanja stranih ulaganja u privredu;

-Nastaviti reformu sudstva - uspostavljanje efikasnog sudskog sistema i dosledna primena propisa, pored povećanja ekonomskih sloboda, ključni je uslov za veća privatna ulaganja.

5. PERSPEKTIVE ZA STRANA ULAGANJA

Imajući u vidu činjenicu da SDI predstavljaju važno sredstvo ekonomskog oporavka i daljeg razvoja srpske privrede, strategija priliva stranog kapitala mora postati okosnica njene ekonomske i razvojne politike. U tom cilju od izuzetne važnosti je definisanje prioritetnih grana i oblasti za ulaganja stranog kapitala, kao i utvrđivanje najpoželjnijih oblika tog priliva. Nacionalna strategija priliva stranog kapitala treba da opredeli vrstu potrebnih stranih investicija, kao i privredne oblasti koje treba razvijati.

312

Komparativne prednosti naše zemlje uslovljavaju izbor privrednih grana koje Srbija treba da razvija i u okviru kojih se na najbolji način mogu realizovati strana investiciona ulaganja. Osnovni pravac strategije privlačenja stranog kapitala mora, dakle, biti okrenut ka onim privrednim oblastima u kojima se na najbolji način mogu iskoristiti naše prednosti, od kojih se posebno ističu sledeće:39

- geografski i strateški položaj - koji treba bolje iskoristiti, - kvalifikovanost i niski troškovi radne snage, - veličina i povezanost domaćeg tržišta sa drugim tržištima,- prirodna bogatstva i dr.Od posebnog je značaja činjenica da je Srbija u jednom dugom

istorijskom periodu bila prisutna na tržištima drugih evropskih zemalja, što u svakom slučaju može biti u funkciji ponovnog uspostavljanja prekinutih veza.

Infrastrukturna ulaganja su posebno važna za srpsku privredu, s obzirom da mogu stvoriti uslove za ulaganja i u ostale sektore, čime bi nerazvijenost fizičke infrastrukture kao bitno ograničenje za strane investicione poduhvate bilo otklonjeno. U ovom kontekstu, posebno treba afirmisati privlačenje stranog kapitala kroz koncesione aranžmane. Novim Zakonom o koncesijama se značajno pojednostavljuje procedura za davanje koncesija u cilju prikupljanja neophodnih finansijskih sredstava i opreme za obnovu i rekonstrukciju privrede. Srpska privreda može ponuditi koncesije u sledećim oblastima: autoputevi, železničke pruge, rudnici, banjski i planinski turistički kapaciteti, i dr.

Metalni i hemijski kompleks srpske privrede, takođe predstavlja njenu investicionu šansu, s tim da je u ovoj oblasti potrebno odrediti izbor onih oblasti koje mogu biti konkurentne u okvirima regionalnog tržišta. Metaloprerađivačka industrija, nekada značajni izvoznik, u današnjim uslovima ima velike probleme u izvoznoj realizaciji, pa bi strukturne promene u ovoj oblasti u sklopu priliva SDI mogle značajno doprineti ponovnom oživljavanju izvoznih aktivnosti.

Oblast telekomunikacija, u kojoj lokalno tržište u presudnoj meri determiniše interese i poslovne odluke stranih investitora, već je privukla značajna strana ulaganja, ali i dalje ostaje kao značajna investiciona šansa srpske privrede.

Poljoprivreda i turizam, takođe predstavljaju značajne sektore interesa stranih ulagača. S obzirom na postojanje velikih problema u finansiranju poljoprivrede, koja je nedovoljno razvijena i ne raspolaže sopstvenim

39 Đurić D., Ekonomska tranzicija u Srbiji 2001-2005. – Rezultati, strategije, perspektive, Ekonomski anali, Tematski broj, Beograd, april 2006., str. 284.

313

kapitalom, strana ulaganja u ovu oblast predstavljaju najbolju solucuju za našu privredu. Strani partneri posebno interesovanje pokazuju za finansiranje onih proizvoda koji se kvalitetno ne mogu proizvoditi u njihovim zemljama: specijalni malotonažni, visokovredni proizvodi, i to oni koji imaju certifikat o zdravstveno bezbednoj hrani. Turizam kao privredna delatnost u današnjim uslovima doživljava pravi procvat i kao takav predstavlja poseban izazov za zemlje koje u izvozu turističkih usluga vide jednu od značajnih šansi za ubrzavanje privrednog rasta. Srbija pripada grupi zemalja u tranziciji koje se suočavaju sa brojnim ekonomskim teškoćama u čijem prevazilaženju razvoj inostranog turizma pruža velike mogućnosti. Prirodna bogatstva naše zemlje i povoljan geografski položaj mogu biti dragocena prednost za značajnije uključivanje stranih investitora u sferi turističke delatnosti. Intenziviranje stranih investicionih aktivnosti u turističkoj oblasti Srbije podrazumeva sledeće prednosti: izgradnju novih savremenih kapaciteta i osavremenjavanje postojećih turističkih objekata, primenu savremene informacione tehnologije i uključivanje u globalne distributivne sisteme, inoviranje promotivnih aktivnosti, afirmisanje savremenih koncepata marketinga i menadžmenta u turizmu i podizanje nivoa kvaliteta kompleksnih turističkih usluga u skladu sa zahtevima i kritetijumima svetskog tržišta.

Kvalifikovanost i niski troškovi radne snage predstavljaju nacionalne prednosti koje se mogu iskoristiti za privlačenje stranih investicija u tekstilnu industriju i industriju odeće. Reč je dakle o radno intenzivnim granama u kojima dolaze do izražaja konkurentske prednosti srpske privrede vezane za radnu snagu. Nacionalna strategija priliva stranog kapitala mora da respektuje tj. favorizuje konkurentne privredne grane čije se prednosti ne zasnivaju samo na kvalifikovanoj radnoj snazi i obilju prirodnih bogatstava, već i na tradiciji u proizvodnji određenih roba i usluga. U tom smislu, atraktivne privredne grane za strana ulaganja postaju proizvodnja odeće, obuće, nameštaja, nakita, pića i sl.40

Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), kao prednosti koje Srbija pruža stranim ulagačima navodi:

-strateško pozicioniranje na tržištima Evrope i Azije i bliskog istoka;- duty free pristup slobodnoj trgovinskoj zoni u jugoistočnoj Evropi sa

60 miliona potrošača;- jedina zemlja van ZND koja je potpisala sporazum o slobodnoj

trgovini sa Ruskom federacijom;- veća fleksibilnost i prednosti za investiranje;- najniža poreska stopa na profit preduzeća u Evropi;

4 0 Đurić, D., Investicioni gep, Ekonomska politika, broj 2815, Beograd, 2006., str. 17.

314

- obrazovana i jeftina radna snaga;- najveći procenat stanovnika koji govore engleski jezik u jugoistočnoj i

centralnoj Evropi.

Kada je reč o najznačajnijim grupacijama stranih ulagača koji se mogu očekivati u Srbiji, svakako da pažnju treba usmeriti ka dosadašnjim tradicionalnim evropskim partnerima. Iskustva stečena međusobnom ekonomskom saradnjom u nekom ranijem periodu, mogu biti dobra osnova i za buduće zajedničke poslovne aranžmane. Investitori iz Rusije, Kine i drugih vanevropskih zemalja, takođe predstavljaju investicionu šansu u budućnosti.

Bivše socijalističke zemlje sa kojima se graničimo takođe predstavljaju važne potencijalne ulagače, kako zbog geografske blizine, tako i zbog toga što se radi o zemljama koje već imaju značajna iskustva sa tržišnim funkcionisanjem svojih privreda. U ovom kontekstu, poseban značaj imaju i zemlje nekadašnje članice zajedničke države - SFRJ. Smanjenje političkih tenzija i brojne veze ekonomskih subjekata koji su ne tako davno funkcionisali u okvirima jedinstvenog privrednog prostora, pružaju mogućnosti za aktivnije ekonomsko povezivanje i značajnije investiciono angažovanje.

Mobilisanje kapitala i ekonomskih potencijala srpskih državljana na radu u inostranstvu takođe može predstavljati važan izvor finansiranja razvojnih potreba naše privrede. U tom pogledu dragocena mogu biti iskustva Grčke koja je zahvaljujući svojoj dijaspori (grčkim kompanijama i pojedincima) tokom devedesetih godina upetostručila izvoz u druge balkanske zemlje. Sigirno je da u cilju postizanja sličnih rezultata moramo odustati od dugo vremena prisutnih pretpostavki ga će patriotske pobude naših građana iz inostranstva biti osnovni motiv za njihova investiciona ulaganja. Za postizanje uspeha na ovom planu, treba, pre svega, stvoriti stabilan institucionalni ambijent, koji uz efikasniji rad diplomatsko-konzularnih predstavništava u inostranstvu, može animirati srpsku dijasporu za intenzivnije poslovno delovanje u Republici Srbiji.

Osim privlačenja velikih globalnih organizacija koje donose pojedinačno veći kapital, interes srpske ekonomije mora biti vezan i za mala i srednja preduzeća koja su spremnija na preduzetnički rizik i koja manje vode računa o ekonomskim i političkim ograničenjima.

U cilju privlačenja SDI potrebno je sprovoditi i znatno agresivniju strategiju promovisanja Srbije kao atraktivne lokacije za strana ulaganja. Imajući u vidu činjenicu da se uloga države u privlačenju SDI u današnjim uslovima potpuno menja, ona mora permanentno činiti napore u pravcu promovisanja potencijalnih investicionih mogućnosti zemlje i podizanja nivoa usluga potencijalnim stranim investitorima. U tom cilju, država posredstvom

315

svojih mehanizama mora preduzimati promotivne aktivnosti sa osnovnim zadatkom da:

- pruži kompletan paket usluga potencijalnim stranim investitorima koji sadrži analizu našeg poslovnog okruženja, kao i analizu i pregled stanja u posebnim sektorima naše ekonomije;

- obezbedi različita upustva i materijale koji olakšavaju proces osnivanja stranih preduzeća u Srbiji;

- pruži mogućnost organizovanja sastanaka između zainteresovanih investitora sa domaćim menadžerima i lokalnim vlastima i dr.

Imajući u vidu značaj stranih direktnih investicija za privredni za razvoj nacionalne ekonomije, na kraju zaključujemo da strani kapital nedvosmisleno predstavlja veoma važno sredstvo njenog oporavka. U cilju obezbeđenja njegovog uspešnijeg privlačenje u budućnosti potrebno je što brže otkloniti postojeće barijere i ograničenja i preduzimati mere u pravcu: eliminisanja političkog rizika, stvaranja predvidivih uslova poslovanja, bržeg sprovođenja započetih ekonomskih promena, daljeg uključivanje zemlje u međunarodne finansijske i političke organizacije i dr. U suprotnom, strani ulagači bi nastavili sa opreznim tretmanom Srbije kao neatraktivnog i visoko rizičnog područja za investiranje, što bi za našu privredu moglo imati krajnje negativne posledice.

LITERATURA

1. Adamović Lj., "Svetska ekonomska kriza u Jugoslaviji", Ekonomska kriza, uzroci i posledice, Kolarčev narodni univerzitet, Beograd, 1985.

2. Adam, A., T.S. Kosma and J. McHugh (2003.), "Trade Liberalization Strategies: What Could Southeastern Europe Learn from CEFTA and BFTA", IMF Working Paper WP/03/239, IMF, Washington

316

3. Agenor, Pierre-Richard, Montiel, J. Peter: "Development Mackoeconomics", Princeton, University Press, 1996.

4. Arrow K., Chenery H., Minhas B., Solow R., "Capital - Labour Substitution and Economic Efficiency", "The Review of Economics and Statistics", No 3, 1961.

5. Atanacković, Z., "Uvod u teoriju politike i političkih sistema", Naučna knjiga, Beograd, 1988.

6. Avramović D., "Tranzicija u Istočnoj Evropi", ECPD, Beograd, 1994.Bajec, J., Uvod u komparativnu analizu savremenih privrednih sistema, Savremena administracija, Beograd, 1989.

7. Babić B., "Problem spoljne zaduženosti Jugoslavije", Finansije br. 1-2, Beograd, 1996.

8. Bade, R., Parkin, M., "Foundations of Macroeconomics", University of Western Ontario, 2002.

9. Bajec J.: "Uloga države i političkog faktora u tržišnoj transformaciji jugoslovenske privrede", Ekonomski anali, br. 112, Beograd, 1992.

10. Bajec, J., Joksimović, Lj., "Savremeni privredni sistemi", Čigoja štampa, Beograd, 2001.

11. Barro, R., "Economic Growth in a Cross Section of Countries", Quarterly Journal of Economics, May, 1991.

12. Begg D., Fisher S., Dorbusch: "Economics", Mc Graw-Hill, 2003.13. Begović B., Mijatović B., Paunović M., Popović D., "Grinfild strane direktne

investicije", Centar za liberalno-demokratske studije, Beograd, 2008.14. Bjelica P., "Mala privreda u funkciji ravnomernijeg regionalnog razvoja

Srbije", Ekonomska misao, br. 1-2, Beograd, 1998.15. Blanchard O., "What is Left of the Multiplies Accelerator?", American

Economics; May 1981.16. Blanchard, O., "Macroeconomics", Prentice Hall, International, 2000.17. Blanchard, O., "The economics of Postcommunist transition", Clarendon Press,

Oxford, 1997.18. Blaug M., "A Cose of Emperor's Clothes: Perroux' Theories of Economic

Domination", Kyklos, vol. XVIII, 1964.19. Bošnjak M., "Nova koncepcija razvoja", Ekonomski signali, mart (III),

Beograd, 1996.20. Bošnjak M., "Razvojni potencijali i ekonomske perspektive Srbije i Crne Gore",

Filip Višnjić, Beograd, 2002.

317

21. Bošnjak, M., "Ekonomska tranzicija u Srbiji 2001-2005.", Ekonomski anali, Beograd, 2006.

22. Bošnjak M., "Rezultati i izazovi ekonomskih reformi u Srbiji u tranziciji u periodu 2001-2008 godina", Ministarstvo finansija Srbije, Beograd, 2011.

23. Bošnjak M., "Globalna finansijska i ekonomska kriza i njen uticaj na privredu i finansije Srbije", Ministarstvo finansija Srbije, 2011.

24. Bošnjak M., "Analiza makroekonomskih i fiskalnih kretanja u 2010. godini", Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd, 2011.

25. Bošnjak M., "Javni dug Republike Srbije-stanje i perspektive", Ekonomski anali br. 164, Ekonomski fakultet Beograd, januar-mart 2005.

26. Bornstein, M., "Comparative Economic Systems", Irwin, Homewood, 1989.27. Boyes, W., Melvin, M., "Macroeconimics", Hougton Mifflin Company, Boston,

1991.28. Burda, M., Wyplosy Ch., "Macroeconomics", Hougton Miffin, Company,

Boston, 1991.29. Case, K.E. and Fair R.C., "Principles of Economics", Prentice-Hall,

International, Inc., New Jersey, 1996.30. Carlton, D., “The Rigidity of prices“ – “New Keynesian Economics“, I tom,

1995.31. Cerović, B., “Ekonomika tranzicije“, Ekonomski fakultet Beograd, 2002.32. Chirtoper, G.A., Bryant i Edmund Mokrzycki: "The New Great

Transformation", Change in East-Central Europe, Routledge, London, 1994.33. Cleaver, T., "Understanding the World Economy", Routh Ledge, London, 1997.34. Colander, D.C. & Gamber, E.N., "Macroeconomics", Prentice Hall, 2002. 35. Cvetanović S., "Teorija i politika privrednog razvoja", Ekonomski fakultet, Niš

1999.36. Cvetanović S., "Uloga i značaj države u podržavanju razvoja tržišnih privreda",

Iz zbornika: Problemi razvoja i strukturne promene privrede Srbije, Ekonomski fakultet Niš, Ekonomski fakultet Kragujevac, Niš, 1995.

37. Cvetanović, S. i Đurović, G., "Privredni razvoj", Ekonomski fakultet Podgorica, 1996.

38. Cvetanović, S., "Teorija privrednog razvoja", Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd, 1997.

39. Čobeljić N., "Privreda Jugoslavije - rast, struktura i funkcionisanje", Svetlost, Kragujevac, 1984.

40. Čobeljić N., Rosić I., Pitić G., "Makroekonomija i privredni razvoj", Komino Trade, Kraljevo, 1997.

318

41. Čobeljić, N., Rosić I., "Privredni razvoj i privredni sistem Jugoslavije", Savremena administracija, Beograd, 1990.

42. Dašić, D., Purić, S., "Ekonomska politika (makro i mikro)", Kraljevo, 2003. 43. Denison, E., "Why Growth Rates Differ", The Brookings Institution

Washington, 1967.44. Devetakovic S., Jovanović Gavrilović B., Rikalović G., "Nacionalna

ekonomija", Ekonomski fakultet Beograd, 2006.45. Devetaković S., "Ekonomika Jugoslavije, tehnički progres, ekonomska

struktura, regionalni razvoj", Beograd, 1996.46. Devetaković S., "Regionalizacija u SR Jugoslaviji", Zbornik: Tranzicija i

privredni razvoj - kratkoročni i dugoročni aspekti, Ekonomski fakultet, Beograd, 1998.

47. Devetaković S., "Regionalni problemi privrednog razvoja SR Jugoslavije", Ekonomski anali, br. 128, Beograd, 1996.

48. Devetaković S., "Regionalni razvoj Srbije u tranziciji", Zbornik: Strategija razvoja i strukturne promene privrede Srbije u uslovima tranzicije, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2001.

49. Dinkić M., "Dvovalutni monetarni sistem kao prelazno rešenje na putu ka uspostavljanju dugoročne makroekonomske stabilnosti u SR Jugoslaviji", Zbornik: Tranzicija i privredni razvoj - kratkoročni i dugoročni aspekti, Ekonomski fakultet, Beograd, 1998.

50. Domar E., "On the Measurement of Technological Change", Economic Journal", No 284, 1961.

51. Douglas P.H., "The Theory of Wages", New York, 1934.52. Draker P., "Postkapitalističko društvo", (prevod), Beograd, 1995. 53. Drucker P., "Poskapitalističko društvo", Grmeč - Privredni pregled, Beograd,

1995.54. Dugalić V., "Aktuelnost jugoslovenskog spoljnog duga", Finansije, br. 1-2,

Beograd, 1996.55. "Ekonomska politika", br. 2473, Beograd, 1999.56. "Ekonomski rečnik", Ekonomski fakultet Beograd, 2001.57. Ficher, S., "Stabilization, Inflation and Growth, Annual", World Bank

Conference on Development Economics, 1995.58. Đorđević, M., Veselinović, P., "Makroekonomski aspekt procesa tranzicije u

Srbiji - rezultati i perspektive", Ekonomski anali, Tematski broj, Beograd, 2006.

59. Đukić P., "Između inflacije i recesije", Poslovna politika, Beograd, 1998.

319

60. Đukić, P., "Iskušenja ekonomske politike", PS Grmeč, AD Privredni pregled, Beograd, 1995.

61. Đukić, Đ., "Centralna banka i finansijski sistem", 2001.62. Đuričin D. i Zec M., "Ekonomska politika u tranziciji", u Zborniku SEJ-a

"Jugoslovenski ekonomisti o aktuelnoj ekonomskoj politici", Beograd, 1994.63. Đurić, D., "Menadžment globalnih organizacija i međunarodno investiranje",

monografija, Ekonomski fakultet Priština, 2005.64. Đurić, D., "Konferencija – Izazovi ekonomske politike Srbije u 2007. godini",

Naučno društvo ekonomista sa AEN i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2007.

65. Đurić, D., "Ekonomska tranzicija u Srbiji 2001-2005. – Rezultati, strategije, perspektive", Ekonomski anali, Tematski broj, Beograd, april 2006.

66. Đurić, D., "Investicioni gep", Ekonomska politika, broj 2815, Beograd, 200667. Đurić, D., "Strategija i efekti reformi u Srbiji", Ekonomski anali, Tematski broj,

Beograd, april 2004.68. Đurić, D., "Ekonomsko finansijski odnosi sa inostranstvom – Politika i

praktične mere unapređenja izvoza", Ekonomski anali, Tematski broj, Beograd, septembar, 2003.

69. Đurić, D., Kolar S., Živkov., Naučna konferencija "Reforme i ekonomski razvoj u tranziciji: Srbija i Zapadni Balkan", Naučno društvo ekonomista Srbije sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, maj 2011.

70. Đurić Kuzmanović T., "Nacionalna ekonomija", Alfa Graf Novi Sad, 2007.71. Ognjanović, V., "Zajednička ulaganja domaćih i stranih preduzeća –

koncepcija i mehanizmi", Doktorska disertacija, Ekonomski fakultet Beograd, 1998.

72. Fabris, N., "Razvoj ekonomske misli o ekonomskoj nauci", Doktorska disertacija, Ekonomski fakultet Beograd, 2002.

73. Fridman, M., "Tržišni mehanizam i centralno-ekonomsko planiranje", Ekonomski glasnik, br. 1-2, Beograd, 1985.

74. Friedman M., "Case for Flexible Exchange Rates", Reading in International Economics, George Allen adn Unwin, London, 1968.

75. Fridman, M., "Teorija novca i monetarna politika", 1973.76. Froyen, T.R., "Macroeconomics Theories and Polities Third Edition Macmillian

Publishing Company", New York, 1990.77. G17 Institut, "Analiza faktora konkurentnosti privrede SCG", 2003.78. Galbrait J.K., "Dobro društvo, humani redosle", Grmeč, Beograd, 1997.

320

79. Gordon R.J., "Macroeconomic", A. Division of Scott, Foresman and Company Glenview, Illinois, London, England, 1990.

80. Gordon, R.J., "Macroeconomics", Adisom - Wesley Longman, 2000.81. Gordon, R.J., "Macroeconomics", Fifth Edition, London, Eugland, 1990.82. Gwartney, Dž., Stroup R.L., "Ekonomija - prosperitet: šta svako treba da zna o

tržišnoj privredi?", Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1996.83. Gwartney, J., Stroup R., Sobel R., "Economics, Private and Public Choice",

The Dryden Press, 2000.84. Hahn V., Hildebandt A., "Institutional reform and progress in Transition", A

Gross-conery, Time series Analysis, ASECU conference, May, Thesaloniki, 2000.

85. Holesovsky, V., "Economic Systems - Analysis and Comparison", McGraw-Hill, Inc., New York, 1977.

86. Hymer, S.H., "The International Operations of National Firms: A Study of Direct Investment", Mit Press, 1976.

87. Jednak J., Tomić R., Osnovi ekonomije, Alfa –graf NS, Novi Sad, 2011.88. Jenkinson, T., "Readings in Macroeconomica", Second edition, University

Press, Oxford, 2000.89. Jovanović-Gavrilović B., "Privredni rast i tranzicija", Zbornik: Ekonomska

politika između stabilizacije i rasta, Ekonomski fakultet, Beograd, 1997.90. Jovanović-Gavrilović P., "Podizanje konkurentnosti jugoslovenske privrede kao

preduslov za povećanje izvoza", Ekonomski anali, br. 128, Beograd, 1996.91. Jugoslovenski pregledi, br. 3, Beograd, 1997.92. Keynes, J.M., "Ekonomski eseji", Matica Srpska, Novi Sad, 1987.93. Keynes, J.M., "The General Theory of Employment, Interest and Money",

London: MacMillan, St. Martin's Press, 1973.94. Kornai, J., "The Affinity Between Ownership Forms and Coordination

Mechanisms: The Common Experience of Reform in Socialist Countries", J. of Economic Perspectives, Vol. 4, No. 3, 1990.

95. Kovač, O., "Platni bilans i međunarodne finansije", CES MECON, Beograd, 1994.

96. Kovačević, R., "Tranzicija i trgovinska politika", Prometej, Beograd, 2001.97. Kovačević, R., "Liberalizacija spoljne trgovine i priliv stranih investicija u

jugoslovensku privredu", Ekonomski anali, oktobar, 2001.98. Kovačević, R., "Ekonomski odnosi Srbije sa inostranstvom", Ekonomski

fakultet Beograd, 2005.

321

99. Kovačević, M., "Međunarodna trgovina", Ekonomski fakultet Beograd, 2002.100.Kukoleča, S., "Osnovi teorije organizacionih sistema", Savremena

administracija, Beograd, 1980.101.Krugman P., Obstfeld M., Međunarodna ekonomija, Data status, Beograd,

2008.102.Labus, M., Osnovi ekonomije, NK, Beograd, 1997.103.Lekachman, R., "Tread is Not Enough i Reagonomics", New York: Panthean,

1982.104.Leslie D: "Advenced Macroeconomics", Mc Grow Hill, 1993.105.Lifton D. and Sachs J., "Privatization in Eastern Europe", The Case of Poland,

Conference on Privatization in Eastern Europe, Ljubljana, November 7/8, 1990.

106.Lipsey, R., Courant P., "Economics", Harper Collins College, Publishers, 1996.107.Lucas, R., "On the Mechanbics of Economics Development", Journal of

Monetary Economics, July, 1988.108.Madžar Lj., "Nova koncepcija i strategija razvoja Jugoslavije", Zbornik:

Politika stabilizacije i razvoja privrede SR Jugoslavije, Beograd, 1996.109.Madžar Lj., "Perspektiva sloma i nemoć ekonomske politike", Ekonomist, br. 3-

4, Beograd, 1993.110.Madžar Lj., "Prioritetni pravci prilagođavanja privrednog sistema", Studija:

Stanje i perspektive jugoslovenske privrede, Savezno ministarstvo za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd, 1996.

111.Madžar Lj., "Suton socijalističkih privreda", Ekonomika, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1990.

112.Madžar Lj., Rosić Ilija, Đorđević Miroslav, "Teorija privrednog razvoja", Komino Trade, Kraljevo, 1997.

113.Madžar, Lj., "Institucionalne pretpostavke obnove tržišnog mehanizma", Ekonomist, br. 3, Beograd, 1995.

114.Mankju, G. N., "Principi ekonomije", Ekonomski fakultet Beograd, 2005.115.Mankiw, G.N., "Macroeconomics", Third Edition, Worth Publishers, Inc., New

York, 1997.116.Mankiw, G.N., “New Keynesian Economics“, I tom, 1995.117.Marsenić D., "Ekonomika Jugoslavije", Čigoja Štampa, Beograd, 1997.118.Marsenić D., "Gubici kao momenat koji obezvređuje neki aktuelni ekonomski

rast", Zbornik radova sa savetovanja "Ekonomska politika između stabilizacije i rasta," Ekonomski fakultet, Beograd, 1997.

322

119.Marsenić D., "Kriza jugoslovenske privrede prvih 90-ih godina", Ekonomski anali, br. 128, Beograd, 1996.

120.Marsenić, D., "Ekonomika Jugoslavije", Savremena administracija, Beograd, 1997.

121."Makroekonomske krize i trendovi", Konjukturni barometer, jul 2009. Ekonomski institut, Beograd, 2009.

122.Mc Connell, R., Campbell S., Brue, S., "Macroeconomics", Mc Graw-Hill, Inc, 1996.

123.Mihajlović, P., "Rizik zemlje kao osnovna determinanta stranih ulaganja – studija Češke Republike i Ruske Federacije", Zbornik radova, Kako privući strani kapital u privredu Jugoslavije, Institut ekonomskih nauka Beograd, Beograd, 2000.

124.Mijatović B., "Ekonomija, politika i tranzicija", Fikom, Beograd, 1998.125.Ministarstvo finansija Vlade Republike Srbije: "Memorandum o budžetu i

ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2007. godinu sa projekcijama za 2008. i 2009. godinu", Beograd, 2006.

126.Mitrović Lj., "Savremeno društvo - strategije, razvoja i akteri", Institut za političke studije, Beograd, 1996.

127.Milovanović, M., "Transnacionalne kompanije kao sudbina", Ekonomist magazine, 17 januar, 2000.

128.National Bank of Yugoslavia: Statistical Survey, II guarter 1991, Beograd, 1991.

129.Nelson C. and Plasser C., "Trends and Rondom Walks in Macroeconomic Time Series", Journal of Monetary Economics, Sep. 1982.

130.Novoselac B., "Strana ulaganja", Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1998.131.Nikolić G., "Dinamika i kvalitativne promene robne razmene Srbije –

Ključna karika napretka", Okosnica nove razvojne strategije Srbije: bez izvoza nema izlaza. Beograd.

132.Orlović N., "Gubici veći od dobiti", Ekonomski signali, oktobar-novembar, Beograd, 1995.

133."Osnove Programa monetarne rekonstrukcije i strategije ekonomskog oporavka Jugoslavije", Jugoslovenski pregled, br. 1, Beograd, 1994.

134.Orlić N., "Rizik banaka u uslovima tranzicije", Visoka škola strukovnih studija za računovodstvo i berzansko poslovanje, FINEKS; Beograd.

135.Parkin, M. i R. Bode, "Modern Macroeconomics", Philip Allan, 1988.136.Petrović E., Stanković J., "Country risk and effects of foreign direct

investment", Economics and Organization Vol. 6, N 1, Universitatis.

323

137.Pitić G., "Kako tumačimo tranziciju", Ekonomska politika, br. 2294, Beograd, 1996.

138.Pitić G., "Tokovi stabilizacije i liberalizacije u uslovima prelaza na tržišnu privredu", Ekonomika, br. 1, Beograd, 1993.

139."Politika razvoja SR Jugoslavije sa procenom makroekonomskih kretanja do 2005.", Savezno ministarstvo za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd, 1997.

140.Publikacija: "Opštine u Srbiji", RZS, Beograd, 2005.141.Publikacija: SIEPA "DOING BUSINESS IN SERBIA", Beograd, 2003.142.OECD, Recent FDI trends, "Policies and Challeneges in SEE Coutries in

Comparsion with Other Regions in Transition", The Vienna for International Economic Studies, Vienna 2000.

143.Richard, L.C., "Comparative Economic Systems", New York, 1996.144.Rikalović, G., "Važnost dugoročnog ekonomskog rasta", Zbornik: Tranzicija i

privredni razvoj - kratkoročni i dugoročni aspekti, Ekonomski fakultet, Beograd, 1998.

145.Rosić I., Đurić D., "Nacionalna ekonomija", Ekonomski fakultet Priština – Kosovska Mitrovica, Kosovska Mitrovica, 2008.

146.Rosić I., "Ekonomska nemoć Jugoslavije", NON, List mladih Srbije, br. 610, 1987.

147.Rosić I., "Neke zablude u sadašnjim i opredeljenjima za budući privredni razvoj", Zbornik: Dugoročni razvoj Jugoslavije, SANU, Beograd, 1982.

148.Rosić I., "Osvrt na najznačajnije probleme u regionalnom razvoju Srbije", Zbornik: Regionalni razvoj i demografski tokovi u SR Jugoslaviji, Ekonomski fakultet, Niš, 1997.

149.Rosić I., "Privredni razvoj SR Jugoslavije u poslednjoj deceniji XX veka", Zbornik: Strategija razvoja i strukturne promene privrede Srbije u uslovima tranzicije, Ekonomski fakultet, Kragujevac, 2001.

150.Rosić I., "Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede", Komino Trade, Kraljevo, 2000.

151.Rosić, I. "Nacionalna makroekonomija", Fakultet za hotelijerski i turistički menadžment, Beograd, 2004.

152.Rosić, I., "Neka makroekonomska pitanja značajna u izučavanju nacionalne ekonomije", Ekonomski horizonti, br. 1-2, Kragujevac, 1999.

153.Rosić, I., Devetaković, S., Đorđević, M., "Tehnički progres i privredni razvoj", Ekonomski fakultet, Kragujevac, 1999.

324

154.Rosić, I., Veselinović, P., "Makroekonomski aspekt procesa privatizacije - dometi, ograničenja i perspektive", Zbornik radova: Ekonomska politika u 2006. god., Ekonomski fakultet, Beograd, 2005.

155.Sachs J., Felipe B., "Macroeconomics in the Global Economy", Prentice Hall, Englewood Cliffs, New Jersey (prevod na ruski jezik), Moskva, Delo, 1996.

156.Sachs, J, Alarrain F.: "Macroeconomics in the Global Economy", Prentice Hall, Englevodd CLIFFS, New Jersey (prevod na ruski jezik) "Delo", Moskva, 1996.

157.Sachs, J., "Postcommunist Parties and the Politics of Entitlements", Transition VI, No 3, 1995.

158.Samuelson, P., Nordhaus W., "Ekonomija", petnaesto izdanje, MATE, d.o.o. Zagreb, 2000.

159.Samuelson, P., Nordhaus, W., "Economics", McGrow-Hill, 1995.160.Savić, N., "Ekonomija", Beograd 2001.161.Savić N., "Strategija tranzicije jugoslovenske privrede", Kongres Ekonomista

Jugoslavije, Miločer, 1997.162.Savić, N., "Tri teze o dinamiziranju ekonomskog razvoja", Poslovna politika,

april (IV) Beograd, 1998.163.Savić Lj., "Collapse of the Serbian industrialization – message for the

future", referat International, Conference "Contemporary Challenges of Theeory and Practice in Economics" – Economic Policy and the Development of Serbia, Ekonomski fakultet Beograd, 2008.

164.Solow R., "Growth Theory An Exposition", New York and Oxford, Oxford University Press, 1988.

165.Stamenković, S., "Makroekonomska politika između konfliktnih ciljeva i suženih mogućnosti", Ekonomist, br. 3, Beograd, 1995.

166.Stojadinović, D., "Makroekonomska analiza", Ekonomski fakultet Priština, 2003.

167.Studija: "Strategija regionalnog razvoja Republike Srbije za period od 2007. do 2012. godine", Vlada Republike Srbije.

168.Studija: "Stanje i perspektive jugoslovenske privrede", Savezno ministarstvo za razvoj, nauku i životnu sredinu, Beograd, 1996.

169. Studija: "Studijsko-analitičke osnove politike makroekonomske stabilnosti i razvoja Savezne Republike Jugoslavije", Saveznii sekretarijat za razvoj i nauku, Beograd, 2002.

170.Studija: "Postkrizni model ekonomskog rasta i razvoja Srbije 2011-2020.", USAID, FREN, MAT - Ekonomski institut, Beograd 2010.

325

171.Studija: "Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije od 2011. do 2020. godine", Vlada Republike Srbije.

172.Studija: "Izveštaj o razvoju Srbije 2010.", Ministarstvo finansija Republike Srbije, Beograd, 2011.

173. Studija: "Nacionalna strategija zapošljavanja 2001-2020.", Vlada Republike Srbije.

174.Studija: "Jesenja analiza privrednih kretanja 2011.", Ministarstvo finansija Republike Srbije.

175.Studija: "Strategija povećanja izvoza Republike Srbije za period od 2008. do 2011. godine", Vlada Republike Srbije.

176.Studija: "Nacionalna strategija privrednog razvoja Republike Srbije od 2006. do 2012. godine", Vlada Republike Srbije.

177.Sundrum, R.M., "Economic Growth in Theory and Praktice", Mac Millan, London, 1990.

178.Snowdon, B. i dr. “A Modern Guide to macroeconomics“, 1994.179.Šuković D., "Ekonomske nejednakosti", Ekonomska politika, br. 2305,

Beograd, 1996.180.Todaro, M., "Economic Development", Longman London, 1997.181.UGS "Nezavisnost", "Centar za privatizaciju; Aukcijska i tenderska

privatizacija u Srbiji - dosadašnji efekti", januar 2005.182.UNIDO, "How to DO Business in Poland", Warsaw 2001.

183.Unković, M., "Potrebe Jugoslavije za stranim kapitalom i uslovi za njegovo privlačenje", Ekonomsko-finansijski odnosi sa inostranstvom u funkciji obnove i razvoja jugoslovenske privrede, Ekonomski anali, Beograd. 2001.

184.Vasiljević D., "Ekonomski rast i međunarodna konkurentnost Srbije", Kvartalni monitor br, 17, april-jun, 2009.

185.Veselinović, P., "Reforma privredne strukture u funkciji evropskih integracija", Međunarodni naučni skup: Strukturne promene i demografska kretanja zemalja Južne Evrope, Niš, 2006.

186.Veselinović, P., "Regionalni aspekt privrednog razvoja Srbije", Deo monografije: Strategija regionalnog razvoja Srbije, Ekonomski fakultet Kragujevac, 2004.

187.Veselinović, P., "The Challenge of Globalization and Transitional countries", Međunarodni naučni skup: Integration and Globalization, Pitešti, Rumunija, 2005.

188.Veselinović, P., "Uticaj institucionalnih rešenja na razvojne tokove nacionalne ekonomije", Radnička štampa, Beograd, 2003.

326

Documents

Deo I · Web viewIzmeđu štednje i privrednog razvoja postoji dvostrana povezanost: s jedne strane štednja se pojavljuje kao uslov i osnovni preduslov privrednog razvoja, a s druge