OSNOVNA NAČELA ZOO

Nalazi se čitav niz načela ali nemaju sva isti značaj. Neka su opštija od drugih u smislu da ostala proizilaze iz tih opštih.-najopštija su : 1. NAČELO AUTONOMIJE VOLJE2. NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA

NAČELO AUTONOMIJE VOLJE:filozofsko načelo koje kaže da je individualna čovekova volja iznad zakona. Volja čoveka je neprikosnovena i suverena i ona stvara pravo. Pravo ne proizilazi iz zakona već individualne volje čoveka. Zakon postoji da bi volji obezbedio pravnu snagu,zbog toga zakon ne sme postavljati bilo koja ograničenja slobodi volje.Hugo Grocijus je ove osnovne postulate izložio u svom delu „ O pravu rata i mira“ 1625.-subjektivno građansko pravo-pravo iz neposredne čovekove volje-božansko pravu- jedino pravo koje se može suprostaviti subjektivnom građanskom pravu.Ova teorija je ubrzo bila prihvaćena u Francuskoj i predstavlja inspiraciju građanske revolucije.-ovi principi su ugrađeni u francusku Deklaraciju o pravima čoveka i građanina.delo u kojem je teorija autonomije volje kompletno utemeljena je delo Žan Žak Ruso-a „Teorija društvenog ugovora“- individualna volja koja zajedno sa voljom drugog lica sklapa ugovor je osnovna funkcija svake države.

U Nemačkoj fiilozofiji najveći zagovornik je bio Kant. On je dalje na planu etike,moralne filozofije razvio princip teorije autonomije volje. „Kritika čistog uma“ i „Osnovi metafizike morala“

Teorija autonomije volje je primenjena u svim oblastima građanskog prava,pre svega na planu ličnog prava gde znači da svakom licu pripadaju određena lična prava kroz koja se izražava sloboda njegove ličnosti.Stvarno pravo- izražena u principu neograničenog prava svojineNasledno pravo- u principu slobode zaveštanjaObligaciono pravo- autonomija volje izražava se u principu slobode ugovaranja

Sloboda ugovaranja je pravo svakog lica da odluči da li će da zaključi ugovor ili ne,s kime će da zaključi i u saglasnosti sa drugim licem uredi sadržinu ugovora.Ni u jednom od ovih grana prava sloboda nije neograničena.U obligacionom pravu je ograničena sloboda da se odluči da li će se ugovor zaključiti (ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu prouzrokovanu trećim licima).-ograničena sloboda da se zaključi neki drugi ugovor (pravo preče kupovine)-ograničena i sloboda da se uredi sadržina u nekim situacijama tako što zakon propisuje sadržinu ugovora ili u pojedinim slučajevima u ugovora u prodaji propisuje maksimalnu cenu za određene proizvode.

NAČELO SAVESNOSTI I POŠTENJA- suprotnost autonomiji volje.Autonomija volje ističe pojedinca i njegovu volju,a načelu savesnosti i poštenja ističe značaj interesa zajednice odnosno društva i daje prednost tim interesima. Volja po ovom načelu mora biti pokorena opštim moralnim principima i zakonu.Savesnost i poštenje je vrlo teško definisati:biti savestan- raditi nešto po svojoj savestibiti pošten- biti moralno ispravan, ne činiti ništa što je nedolično i nečasno.Iz oba ova načela poizilaze neka uža.

Iz načela autonomije volje izvode se 4 uža načela:1.načelo opštosti i dispozitivnosti normi obligacionog prava- opšta norma obligacionog prava -treba shvatiti da su one opšteg karaktera u odnosu na sve druge norme.-dispozitivnost- znači da se od normi može odstupiti voljom učesnika u obligacionom odnosu.2.načelo ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu- svaki učesnik u obligacionom odnosu ima jednaka prava kao drugi učesnik u obligacionomodnosu i jedna

1

strana ne može imati više prava.3.Načelo o zabrani stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja na tržistu-zabranjeni su ugovori na osnovu kojih bi jedan privredni subjekt stvorio za sebe dominantan položaj u odnosu na drugog učesnika na tržištu.4.Načelo konsenzualizma-ugovori nastaju prostom sagasnošću volja -nije potrebno ispunjenje zakonom predviđene bilo koje forme-dovoljno je da se usmeno izjasne saglasnosti da nastane ugovor

Iz načela savesnosti i poštenja proizilaze:1.načelo zabrane zloupotrebe prava-zabranjeno je poveriocu u obligacionom odnosu da svoja prava izvršava suprotno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato.2.načelo ekvivalencije,jednakih vrednosti ugovornih davanja između stranaka -postoji u dvostranim ugovorima i u skladu sa tim ono što daje jedna strana mora biti jednako vredno. Ako su prestacije nejednake postoji narušavanje principa-strana na čiju štetu je to načelo povređeno ima pravo određeno posebnim pravilima (time se štiti princip ekvivalencije)- ta pravila su propisana u posebnoj glavi ZOO „dvostrani ugovori“- to su sledeća pravila:

a) pravila o odgovornosti prenosioca za fizičke nedostatkeb) pravila o odgovornosti prenosioca za pravne nedostatkec) pravila o prekomernim oštećenjiad) pravilao zelenaškom ugovoruđ) pravila o izmeni ugovora zbog promenjenih okolnostie) pravila o monetarnom nominalizmu

3.načelo zabrane prouzrokovanja štete-svako je dužan da se suzdržava od postupaka kojima se drugom nanosi šteta4.načelo o dužnostima ispunjavanja obaveza iz zakonom propisanih izvora obligacija5.načelo određene pažnje u izvršavanju obaveza i ostvarivanju prava6.načelo postupanja u skladu sa dobrim poslovnim običajima

PODELE OBLIGACIJA

1.S obzirom na predmet:1. obligacije cilja i sredstva2. pozitivne i negativne obligacije3.novčane i nenovčane

2. S obzirom na množinu subjekata:1.deljive i nedeljive2. solidarne

3. S obzirom na množinu predmeta.1.individualizovane i generičke2. alternativne,fakultativne i kumulativne

4. Prema trajanju:1.trenutne obligacije2. trajne

5. Prema sankciji:1. civilne- potpune obligacije,postoji korelacija poverioca -dužnika2. prirodne- nemaju sankciju,i ne mogu imati mogućnost prinudnog izvršenja

2

6. Prema kauzi:1.kauzalne i apstraktne2.obligacije koje nastaju na osnovu ugovora i obligacije koje nastaju na osnovuzakona3. lične i nelične

Novčane obligacije- su one koje glase na predaju određene sume novca.Nenovčane- glase na predaju neke druge stvari ili na određeno činjenje ili nečinjenjeNovčane obligacije u životu najčešće nastaju iz: 1.ugovora (obaveza plaćanja cene,zakupa) 2.iz prouzrokovanja štete.Nastaje i iz drugih izvora obligacija: poslovodstvo bez naloga,javno obećanje nagrade.Nenovčane obligacije su brojnije (ug.o prodaji,ug.o delu).Predmet novčane obaveze: novac i to ne svaki novac već onaj koji se nalazi u važećem opticaju. Novčana obaveza može da glasi i na strani novac ukoliko je u optcaju u nekoj drugoj državi.Novac treba razlikovati od novca kao predmeta ispunjenja obaveze. Predmet ispunjenja obaveze mora biti domaći novac.Postoje 2 izuzetka kada predmet ispunjenja može biti i strani novac:1. isplata cene kod ugovora o prodaji koji za predmet imanepokretnost (ako se isplata vrši sa deviznog računa kupca na devizni račun prodavca,ako se vrši na ruke ovaj izuzetak ne važi).

2. kod plaćanja zakupnine kod ugovora o zakupu nepokretnosti (zakupnina može biti isplaćena u stranom novcu ako se vrši sa deviznog računa zakupca na devizni račun zakupodavca)

Dve strane mogu da ugovore i stranu valutu međutim ukoliko dođe do spora isplata koja je ugovorena u stranoj valuti ne može se tražiti u toj valuti već u dinarima i to prema kursu din.Kod novčanih obaveza za razliku od nenovčanih postavlja se problem utvrđivanja njene visine:Novac ima dve vrednosti: 1. unutrašnju (kupovnu)- koja se određuje po zakonima tržištaprema odnosu ponude i tražnje2. nominalnu vrednost- određuje država što je onaj iznos koji je određen brojkama na novčanici odnosno kovanom novcu.U momentu kad nastaje obligacija odnos unutrašnje i nominalne vrednosti se poklapa. Dužnik i poverilac prilikom ugovaranja ugovaraju da će platiti onu vrstu novca koja je njihova unutrašnja vrednost.Kod trajnih obligacija može doći do nesklada unutrašnje i nominalne vrednosti. Može se desiti da se unutrašnja vrednost novca smanji tako da dođe do depresijacije novca,a može se desiti i suprotno da se vrednost novca poveća.Kada dođe do nesklada postavlja se pitanje kojoj vrednosti dati prednost:-dvostruko shvatanje:1. shvatanje o monetarnom valorizmu- dužnik treba da isplatii onu sumu novca koja odgovara unutrašnjoj vrednosti novca. Ako je došlo do promene unutrašnje vrednosti novca onda dužnik treba da plati veću sumu novca-nominalnu,kako bi se ove dve vrednosti uskladile

2.shvatanje o monetarnom nominalizmu- dužnik treba da isplati onu sumu novca na koju njegova obaveza glasi, bez obzira što je u međuvremenu došlo do promene u unutrašnjoj vrednosti.U svim pravilima su prihvaćene dve teorije... razlozi su pravna sigurnost i princip savesnosti i poštenja.Klauzule- u praksi se pribegava ugovornim obezbeđivanju klauzula kojim se obezbeđuje usklađivanje nominalne i unutrašnje vrednosti novca.

Sredstva ugovornog valorizma: 1.indeksna klauzula- odredba u ugovoru koji zaključuje poverilac i dužnik,na osnovu koje oni utvrđuju da će se visina novčane obaveze revalorizovati prema određenom indeksu. Taj indeks može biti različit i tu postoji potpuna sloboda poverioca i dužnika njegovog ugovaranja. (npr. Stopa rasta prosečne plate,stopa rasta cene određenog proizvoda)

3

-kad je ugovorena ovakva klauzula daje pravo poveriocu nove obaveze da zahteva od dužnika da mu isplati onu sumu novca koja je obračunata prema dogovorenom indeksu.

2.klizna skala- je jedna varijanta indeksne klauzule i obično se ugovara kod ugovora u kojima se jedna strana obavezuje da izradi i isporuči određene predmete drugoj ugovornoj strani ,a to su ugovor o delu, odnosno ugovor izveden iz ugovora o delu-ugovor o građenju. (ovde se ugovara da će se visina naknade koja jedna strana duguje nakon obavljenog posla zavisiti od cene materijala i cene rada i drugih elemenata koji utiču na troškove proizvodnje).ovde je indeks zapravo porast troškova rada cene materijala na određenom tržištu u određenom vremenu.

3. devizna klauzula- je odredba u ugovoru na osnovu koje poverilac i dužnik utvrđuju da će se visina novčane obaveze u dinarima odrediti na osnovu kursa dinara prema određenoj stranoj valuti,najčešće prema kursu dinara u odnosu na evro.

4.zlatna klauzula- odredba ugovora između dužnika i poverioca na osnovu koje odlučuju da će se visina novčane sume utvrditi prema vrednosti određene količine zlata na dan isplate.

Pored valorizacije na osnovu ugovora moguće je doći u našem pravu i do valorizacije na osnovu sudske odluke.Postoje pravila koja omogućavaju sudu da pod uslovima predviđenim u tim pravilima svojom odlikom valorizuju novčanu obavezu tako što će visinu novčane obaveze uskladiti sa promenama u unutrašnju vrednost novca.1.pravila o raskidanju ili izmenama ugovora zbog promenjenih okolnosti- sud je ovlašćen da na zahtev jedne ugovorne strane u dvostranom ugovoru izmeni pojedine ugovorne odredbe ako se posle zaključenja ugovora pojave okolnosti koje ugovorne strane u tom momentu nisu mogle da predvide,a koje otežavaju izvršenje ugovorne obaveze ili onemogućavaju ostvarenje svrhe.2.pravilo o promenama iznosa naknade štete u obliku novčane rente-novčana renta je jedna vrsta novčane naknade štete koju štetnik duguje u slučaju kada je oštećenom prouzrokovao štetu smrću,telesnom povredom ili oštećenjem zdravlja.- karakteristika novčane rente je u tome što se ona plaća oštećenom mesečno i u jednom periodu a najkasnije do njegove smrti. Plaća se u fiksnom iznosu koji utvrđuje sud u presudi.- sud može da iznos rente uveća na zahtev oštećenog kako bi njena suma bila usklađena sa promenama u untrašnjoj vrednosti novca.

Razlika novčane i nenovčane obaveze- razlike novčane i nenovčane obaveze se ogledaju u pogledu mesta izvršenjaMesto ispunjenja- (bilo novčana ili nenovčana) utvrđuje poverilac i dužnik na osnovu ugovora. Ako mesto ispunjenja nije ugovorom određen onda kod novčanih obligacija važi pravilo da se ispunjavaju u prebialištu,boravištu poverioca u času ispunjenja. Dužnik je dužan da donese sumu koju duguje.Nenovčane-važi pravilo da je to mesto prebivališta,boravišta odnosno sedišta dužnika.

Mogućnost ispunjenja obaveze pre roka: opšte pravilo: moraju se ispuniti u momentu koji je određen dogovorom ili posebnim pravilima koji važe za pojedine imenovane ugovore.ako se ne može ispuniti na osnovu posebnog propisa onda se određuje na osnovu svrhe, prirode obaveze i ostale okolnosti koje su postojale u momentu nastanka.

novčane obaveze se mogu ispuniti pre roka što znači da dužnik ima pravo da ispuni obavezu,a poverilac dužnost da primi ispunjenje. Ako on to odbije čini neopozvano i pada u poverilačku docnju.

-nenovčane obaveze – vodi se računa da li je rok ugovoren u interesu dužnika ili poverioca. Ako je u interesu dužnika,onda dužnik obavezu ima pravo da ispuni pre roka, s tim što je dužan da o tome obavesti poverioca i da pazi da to ne bude u nevreme.Ako je rok ugovoren u interesu poverioca,onda dužnik nema pravo da zahteva od poverioca da primi ispunjenje koje mu on nudi. Poverilac neće pasti u poverilačku docnju ako odbije da primi isunjenje,ako je ugovoren rok u njegovom interesu

4

Kad se smatra da je ispunio obavezu:1.na ruke2.ako se isplata ne vrši na ruke već preko trećeg lica,banke ili druge finansijske organizacije kod koje poverilac novčane obaveze ima otvoren račun,onda se smatra da je novčana obaveza ispunjena kada banka poverioca dobije novčanu doznaku u korist poverioca ili virman (nalog) od stane dužnika banke da izvrši isplatu u korist poveriočevog računa.3.kad se ispalata vrši preko pošte, onda ukoliko je takva isporuka ugovorena smatra se da je dužnik ispunio obavezu kad uplati novac. Ako isplata u pošti nije dogovorena već samoinicijativno onda se smatra da je obaveza izvršena onda kada pošta isplati poveriocu iznos koji je dužnik uplatio.

KAMATA

Za novčane i nenovčane obaveze vezuje se kamata.U obligacionom pravu kamata je sporedna obaveza dužnika i može biti UgovornaZakonska ili zatezna

Ugovorna kamata- je ona koja se utvrđuje ugovorom između poverioca i dužnika. Ona se duguje po pravilu uz novčane obaveze, ali može biti ugovorena i za nenovčanu obavezu koja glasi na predaju stvari određenih po rodu. (npr.kamata se može ugovoriti i kod nenovčanog zajma,na predaju koja glasi još na predaju određenih zamenljivih stvari).Po pravnoj prirodi ugovorna kamata je nakanada koju dužnik plaća poveriocu za kamatu koju je imao od upotrebe njegovog novca ili neke zamenljivih stvari. Duguje se od momenta kad je nastala obaveza pa do momenta njenog ispunjenja.Visina kamate utvrđuje se ugovorom poverioca i dužnika ali sloboda ugovaranja visine ugovorne kamate je bitno ograničena.Sloboda ugovaranja ne može biti široko postavljena zbog toga što ugovaranje kamate može biti izvor zelenašenja. Poverilac može iskoristiti potrebu dužnika za novcem da bi za sebe ugovorio kamatu koja ne odgovara tržišnoj vrednosti novca.U ZOO je visina stope ugovorne kamate u odnosima između pojedinaca utvrđena na gornji iznos koji odgovara visini kamatne stope koju banka plaća na štedne uloge po viđenju.Kad se radi o odnosima privrednih subjekata ZOO je postavio pravilo da će se najveća visina ugovorne kamate odrediti posebnim zakonom(koji nije donet),a sudovi rešavajući sporove za isplatu preterano visoke kamate primenjuju pravilo o ekvivalenciji uzajamnih davanja (čl.15 ZOO).Može se desiti da se ugovori kamata ali ne i visina. U ovom slučaju dužnik će biti dužan da isplati kamatu koju banka plaća na štedne uloge po viđenju.

Zatezna kamata- kamata koja se duguje isključivo za novčane obaveze. Duguje se samo od momenta kada dužnik dođe u docnju za ispunjenje svoje obaveze ( a to je prvog narednog dana od roka kad je trebao da ispuni obavezu).Duguje se samo u novcu za razliku od ugovorne koja se može dugovati i u drugim nekim zamenjljivim stvarima. Visina zatezne kamata se utvrđuje isključivo zakonom. Poverilac i dužnik ne mogu ugovoriti visinu zatezne kamata ugovorom. Ukoliko bi ugovorili takva odreba bi bila apsolutno ništava. Zakon kojim je određena visina stope zatazne kamate se zove Zakon o visini stope zatezne kamate.-kamatna stopa po ovom zakonu sastoji se iz dva dela:1. fiksni- 0,5% ,ovaj iznos predstavlja nakanadu štete koju je poverilac pretrpeo

2. promenljivi- je stopa rasta cene na malo u određenom mesecu. Zavod za statistiku utvrđuje ovu stopu.Konačna visina se utvrđuje tako što se iznos glavnog novčanog duga prvo uveća za stopu rasta cena na malo u određenom mesecu, a zatim se tako uvećani iznos pomnoži sa fiksnom stopom od 0,5 %

Anatocizam (kamata na kamatu)- ne može se ugovoriti kada kamata dospe na isplatu,a ne bude isplaćen,da na taj iznos teče kamata.

5

postoje izuzeci i kod ugovorne i kod zatezne kamate

a.)ugovorne- moguće je da poverilac i dužnik dogovore da će se stopa ugovorne kamate povećati ukoliko dužnik ne ispati kamatu u momentu kad dospe.- u bankarsim poslovima,tj. bankarskim ugovorima ne važi pravilo zabrane naplaćivanja kamate na kamatu.b.)zatezne- na iznos zatezne kamate počinje da teče kamata od momenta kada je poverilac podneo u sudu zahtev za njenu isporuku. Često se takva kamata naziva procesna kamata.

Pravna priroda zatezne kamate: nije naknada za upotrebnu vrednost novca već je pretpostavljena naknada štete(ona je sankcija za dužnika).Pretpostavljena je zbog toga što poverilac ne mora da pokazuje da je zaista pretrpeo štetu. Ako je šteta koju je pretrpeo veća od iznosa koji dobija od iznosa zatezne kamate on ima pravo da zahteva i naknadu takve štete-pravo na potpunu naknadu.Uslovi za isplatu te naknade moraju biti dokazani da je pretrpeo štetu,da postoji uzročna veza (krivica dužnika ne mora da se dokazuje jer se pretpostavlja).

O BLIGACIJE SA VIŠE DUŽNIKA ILI POVERIOCA

Na poverilačkoj strani ili dužničkoj u obligaciji može da bude više lica. Takve obligacije se nazivaju pluralističke.Dualističke- na jednoj ili drugoj strani samo jedno lice.S obzirom na to kako ova lica duguju odnosno potražuju mogu se podeliti na :1.deljive2.solidarne3.nedeljive

1.Deljive obligacije- su one obligacije čiji je predmet deljiv,a to znači čiji se predmet može podeliti i ispuniti u više delova koji imaju isto svojstvo kao ceo predmet, i ako tom podelom ceo predmet ne gubi ništa od svoje vrednosti.Najčešće su one koje glase na predaju stvari određene po rodu (novčane obligacije).Kada u jednoj dualističkoj obligaciji postoji deljiv predmet onda se tu ne postavljaju nikakvi pravni problemi,a ako je obligacija pluralistička onda pitanje da li je predmet deljiv ima veliki značaj.Ako je pluralistička obligacija deljiva onda je pravilo da se obligacija deli među dužnicima i to na jednake delove. Ako nije ugovoreno drugačije odnosno ako u pluralističkim obligacijama ima više poverilaca onda se potraživanje deli na onoliko delova koliko ima poverilaca i ukoliko nije ustanovljena drugačija podela onda se potraživanje deli na jednake delove.

2.Zajedničke obligacije- pluralističke obligacije koje imaju deljiv predmet.1.aktivne-ako na poverilačkoj strani ima više lica2.pasivne-ako na dužničkoj strani ima više lica.Karakteristike zajedničkih obligacija: dug, odnosno potraživanje se deli među dužnicima odnosno poveriocima,ali tako da svaki deo bude zaseban, da predstavlja celinu za sebe i ima svoju samostalnost.Kod pasivnih zajedničkih obligacija ako jedan dužnik ispuni svoj deo duga,njegov dug prema poveriocu se gasi i on ne odgovara za deo duga koji pada na drugog dužnika. Ako taj dužnik dođe u docnju,posledica docnje utiče samo na njega. Prekid zastarelosti prema jednom dužniku ne prekida zastarelost prema drugom.Kod aktivnih zajedničkih obligacija ako jedan poverilac naplati svoje potraživanje,a drugi to ne uspe,poverilac koji nije uspeo da naplati svoje potraživanje ne može da zahteva od prvog da mu ustupi svoj deo naplaćen od potraživanja.Ako dužnik dođe u docnju prema jednom poveriocu onda samo on ima prava koja mu pripadaju a ne i drugi poverilac.Od ovog pravila postoji izuzetak koji važi kod ugovora u privredi. Odnosi se na slučaj kada u ugovorima u privredi na dužničkoj strani ima više lica,a obaveza deljiva. Tada ZOO uvodi pretpostavku o njihovoj solidarnosti.(poverilac može zahtevati ispunjenje duga u celini).

6

3.Solidarne obligacije- su pluralističke obligacije koje takođe imaju deljiv predmet.Njihov predmet bi se mogao podeliti i svaki dužnik mogao bi ispuniti samo svoj deo,odnosno svaki poverilac bi mogao potraživati samo svoj deo potraživanja. Uprkos tome što je predmet deljiv u solidarnim obligacijama predmet se duguje i potražuje u celini.a ne u delovima. Do takvih promena dolazi zato što zakon uređuje ili zato što je solidarnost ustanovljena pravnim poslom.1. Pasivne solidarne obligacije-su obligacije kod kojh na strani dužnika ima više lica,a na strani poverioca samo jedan. Svaki dužnik odgovara poveriocu za celu obavezu i poverilac može od svakog dužnika zahtevati ispunjenje obaveze sve dok ne bude isplaćena u celini. Kada jedan dužnik ispuni poveriocu dug u celini onda se obligacija gasi i svi dužnici se oslobađaju obaveze (3 lica od poverioca pozajmila 30000 evra,i u ugovoru o zajmu predvideli pasivnu solidarnost između zajmoprimaca. Na osnovu takvog ugovora zajmodavac ima pravo da traži od svakog dužnika da ispuni dug u celini).Kada jedan od ove trojice ispuni obavezu obligacija se gasi. Poverilac ima pravo da izvrši izbor dužnika od kojeg će zahtevati ispunjenje obaveze,a ako izabrani dužnik ne ispuni obavezu onda se on može obratiti i ostalim dužnicima i tako redom dok ne postigne potpuno namirenje.Svi dužnici predstavljaju jednog subjekta obligacija i zbog toga se kaže da duguju „svi za jednog,jedan za sve“. Ne moraju se svi dužnici obavezati pod jednim rokom. Rok dospelosti prema jednom ne mora biti rok dospelosti za drugog. Dužnik odnosno poverilac nema pravo da zahteva ispunjenje obaveze kod onog kojem rok nije dospeo. Pravne radnje koje preuzme jedan solidarni dužnik prostire se i na ostale solidarne dužnike.Dužnici u pasivnoj solidarnoj obligaciji se uzajmno zastupaju. Ali to ne važi za sve pravne radnje ( jedne radnje mogu biti štetne za drugog,kao npr.posledica dužničke docnje. Zato se ovo pravilo odnosi na radnje koje su solidarne za ostale dužnike).Značaj pasivnih solidarnih obligacija: veliki je značaj. Ogleda se u tome što predstavlja najjače sredstvo ličnog obezbeđenja poveriočevog potraživanja. Poverilac je obezbeđen time što ima pravo da se prinudno naplati iz dužnikove imovine koja predstavlja opštu garanciju poveriocu da će moći da bude namiren.U pravu su predviđena sredstva kojim se prilikom nastanka obaveze čvršće uređuje poveriočevo potraživanje.2 vrste sredstava:1. Stvarna sredstva obezbeđenja (hipoteka,ručna zaloga,registrovana zaloga na pokretnim stvarima,kapara,odustanica). Zajedničko svim sredstvima da poverilac stiče stvarno pravo na dužnikovoj stvari iz čije vrednosti će se moći naplatiti.2. Ona sredstva kod kojih se sam dužnik jače obavezuje ili kod kojih se uz dužnika obavezujujoš neka druga lica prema poveriocu (ugovorna kamata, jemstvo,pasivna solidarnost). Zajedničko je što se još jedno lice obavezuje. Razlika je bitna: jemstvo je akcesorna obaveza zbog toga što prati sudbinu glavne obaveze,ona je i supsidijerna. Pasivna solidarnost podrazumeva da se više dužnika obavezuje prema poveriocu,ali obaveza svakog dužnika je obaveza istog reda(nije supsidijerna).Nastanak pasivne solidarnosti: kad ima više dužnika u deljivoj obavezi,duguje svaki za svoj deo. Solidarnost se ne pretpostavlja već mora ugovorom biti izričito ugovoreno ili zakonom naređena. Izvori pasivne solidarnosti su: 1.ugovor 2. zakon1.ugovor- je izvor pasivne solidarnosti kada poverilac i dužnici izričito ugovore da dužnici poveriocu duguju solidarno. Oni to mogu učiniti upotrebom različitih izraza „dužnici se obavezuju solidarno“, „dužnici se obavezuju svi za jednog jedan za sve“ itd.2.zakon-ako solidarnost nije izrićito ugovorena može se desiti da bude zakonom naređena. U ZOO postoji čitav niz pravila koje uvode solidarnost među dužnicima. „ukoliko više lica prouzrokuju štetu jednom licu,duguju nadoknadu štete solidarno“. ZOO kaže i da kada ima više jemaca,oni duguju poveriocu solidarno. Zatim npr.kod ugovora u privredi duguje se solidarno.Solidarnost je ustanovljena i u čitavom nizu drugih zakona: Zakon o nasleđivanju (ugovaranje za dugove ostavioca), Porodični zakon (odgovornost roditelja za štetu koju pričini dete).

Dejstva pasivne solidarnosti:treba razlikovati dve vrste pravnih dejstava:1. dejstvo između poverioca i dužnika 2.dejstvo između samih dužnika

1.Dejstva između poverioca i dužnika- ogleda se u tome što poverilac ima pravo da zahteva isplatu duga od bilo kog dužnika. On može da tuži svakog dužnika dok njegovo potraživanje ne bude namireno u celini. Ako poverilac padne u poverilačku docnju prema jednom solidarnom dužniku onda to deluje prema ostalim dužnicima.

7

Solidarni dužnik od koga je poverilac tražio ispunjenje obaveze može da istakne svaki prigovor koji potiče iz same obligacije.(npr.da je prigovor apsolutno ništav,zastareo,rušljiv). Pored prigovora ovih svaki dužnik može poveriocu da istakne lične prigovore koji se tiču odnosa samo tog dužnika koji je tražio ispunjenje te obaveze ili poverioca. Pod ličnim prigovorima treba podrazumevati prigovore koji se tiču lilčnosti dužnika(npr. da je on poslovno nesposoban).Prestanak dejstva: 1. ispunjenje- obligacija od strane jednog solidarnog dužnika prestaje odnos između dužnika i poverioca. Ovo je redovan način prestanka.2.kompenzacija- način prestanka potraživanja prebijanjem međusobnih potraživanja koja poverilac ima prema dužniku odnosno koja dužnik ima prema poveriocu.Da bi se kompenzacijom ugasilo potraživanje potrebno je da su potraživanja istovremena,uzajamna, dospela, istorodna i potrebno je da jedna strana izjavi volju da oće da vrši prebijanje.Kompenzacija je način prestanka pasivne solidarnosti kada između poverioca i jednog solidarnog dužnika postoji uzajamna,istorodna i dospela potraživanja. U tom slučaju ako potraživanje prema poveriocu ili dužniku koga je poverilac izabrao,onda taj dužnik može da prebije potraživanje koje ima prema poveriocu, a dug solidarnih dužnika smanjuje se za iznos prebijenog potraživanja. Ako poverilac izabere dužnika koji prema njemu nema potraživanje i takav dužnik ima pravo da prebije potraživanje svog sadužnika prema poveriocu,ali samo do iznosa dela koji taj sadužnik ima u pasivnoj solidarnoj obligaciji.3.otpuštanje duga- redovan način prestanka obligacije koji se dešava na osnovu sporazuma između poverioca i dužnika i na osnovu koga se potraživanje poverioca prema dužniku gasi. Otpuštanje duga je ugovor,nije jednostrana izjava volje poverioca,što znači da se sa otpuštanjem duga dužnik mora usaglasiti.Kod pasivnih solidarnih obligacija postavlja se pitanje kako na odnos između poverioca i dužnika deluje sporazum o otpuštanju duga koji je poverilac zaključio sa jednim od solidarnih dužnika? Kad je zaključio sa jednim onda se dug gasi za sve solidarne dužnike, ako je oproštaj duga izvršen in rem (kad je izričito naglašen). Ako je oproštaj duga izvršen in personam onda se samo taj dužnik oslobađa duga, a obaveza solidarnih dužnika se smanjuje za iznos koji je iznos dela tog dužnika.4.novacija ( prenov)-je takav način gašenja obligacije koji se dešava na osnovu ugovora između poverioca i dužnika na osnovu koga oni određuju da se dug koji je do tada postojao između njih ugasi, ali da nastane novi obligacioni odnos koji ima drugačiji osnov ili drugačiji predmet. Kada poverilac zaključi sporazum o novaciji sa jednim solidarnim dužnikom,a ako je in rem svi sadužnici se oslobađaju oabveze,a ko je in personam onda se oslobađa samo taj sadužnik. 5.sjedinjenje- način gašenja obligacija kada se u jednoj ličnosti steknu svojstva i dužnika i poverioca. Do sjedinjenja dolazi po pravilu na osnovu univerzalne sukcesije. Kod pasivnih solidarnih obligacija ako dođe do sjedinjenja tako da jedan solidarni dužnik nasledi poverioca, u tom slučaju pasivna solidarnost obligacije smanjuje se do iznosa dela tog dužnika.

2.Dejstva pasivne solidarnosti između samih sadužnika-(regresivni odnos). To je obligacioni odnos koji se zasniva između sadužnika koji je ispunio obligaciju i njegovih sadužnika. Taj odnos više nije pasivna solidarnost nego zajednička obligacija(dužnik koji je izvršio isplatu-isplatilac ima pravo da od sadužnika zahteva samo onaj deo koji pada na svakog od njih. Kako se određuju delovi?1.pravilo da isplatilac ima pravo da od ostalih dužnika zahteva samo onaj deo koji je utvrđen ugovorom između sadužnika.2.ukoliko ništa nije bilo unapred predviđeno ugovorom onda isplatilac ima pravo da zahteva ona deo koji se utvrđuje na osnovu pravnog odnosa učesnika u pravnom poslu. (npr. treća lica kao kupci kupuju kuću za 90.000 sa namerom da na njoj postanu suvlasnici sa udelom 1/3. Ako jedan kupac isplati svih 90.000,onda ima pravo da potražuje od ostalih po 30.000).3.ako se ni na jedan način ne može utvrditi deo, onda se primenjuje pravilo po kome se dug deli na jednake delove odnosno da na svakog dužnika pada jednak deo.4.šta će se desiti ako se od jednog sadužnika ne može dobiti deo jer je insolventan? Ovde važi pravilo da se deo sadužnika koji je insolventan deli među ostalim sadužnicima na jednake delove.

1.Aktivne solidarne obligacije- su obligacije u kojima na strani poverioca ima više lica koja potražuju tako da je svaki od njih ovlašćen da od dužnika zahteva isplatu potraživanja u celini,a kad dužnik isplati potraživanje jednom solidarnom poveriocu onda se njegova obaveza gasi prema svima. Mnogo manje su zastupljene u praksi i nisu sredstva obezbeđenja. Naprotiv aktivna solidarnost slabi obaveznu snagu

8

obligacije zbog toga što stvara nezavisnost da li će se poverioci kojima dužnik nije ispunio potraživanje moći da naplate od onog poverioca kome je potraživanje ispunjeno.Dejstva: ogleda se u tome što svaki poverilac ima pravo da od dužnika zahteva isplatu potraživanja u celini,isto tako dužnik ima pravo da sam izabere poverioca kome će ispuniti obavezu,ali ako je jedan od poverioca tražio od njega ispunjenje on ne može punovažno da ispuni obavezu prema drugima. Kada dužnik ispuni obavezu jednom poveriocu njegova obaveza prestaje prema svima,a nastaje obligacioni odnos između sapoverioca i kome poverilac koji je primio ispunjenje ima obavezu da ostalim poveriocima isplati onaj deo potraživanja koji njima pripada. Deo potraživanja koji pripada ostalim poveriocima utvrđuje se prema istim pravilima kao deo koji pada na dužnike u pasivnoj solidarnosti.

2.Nedeljive obligacije- su pluralističke obligacije sa više lica čiji je predmet nedeljiv. Nedeljiv predmet je onaj koji se ne može podeliti na više delova tako da ne izgubi od svoje vrednosti (npr.obligacija koja glasi na predaju dijamanta). Nisu samo obligacije čiji je predmet nedeljiv nedeljive. Mogu biti i obligacije koje imaju deljiv predmet ali koje u konkretnom slučaju ugovorne strane smatraju nedeljivim. (npr.obligacija koja glasi na činjenje). Ona može po pravilu biti podeljena i ispunjena na delove (npr.kod ugovora o građenju). Ako u ugovoru o građenju naručilac i izvođač predvideli „ključ u ruke“ onda se ovakva obligacija smatra nedeljivom.Mogu imati više dužnika ili poverilaca:1.ako ima više dužnika onda će po prirodi stvari na takvu obligaciju primenjivati pravila o pasivnoj solidarnoj obligaciji (kako pravila o primarnim,tako i o sekundarnim).2.nedeljive obligacije sa više poverilaca su one kod kojih ima više lica na poverilačkoj strani.ali tu se ne primenjuju sva pravila koja bi trebala da važe za aktivne solidarne obligacije. Kod aktivnih solidarnih obligacija može se tražiti ispunjenje potraživanjaa u celini,a u nedeljivim obligacijama to može da se učini samo ukoliko je ovlašćen od svih poverilaca.

Podela obligacija prema množini predmeta

1.Složene obligacije- kod ovakvih obligacija postavlja se pitanje kako dužnik ispunjava obligaciju? Da li treba da je ispuni sa svim predmetima ili sa jednim predmetom. S obzirom na odgovor na ovo pitanje dele se na:1.alternativne2.fakultativne3.kumulativne

1.alternativne-su takve kod kojih dužnik duguje dva ili više premeta ali tako da mu se obaveza gasi kada poveriocu preda bar jedan predmet. „due res in obligatione,una res est in solutione“.S obzirom da imaju više predmeta postavlja se pitanje kojim predmetom će se ispuniti obligacija? a.)zavisi od toga ko ima pravo izbora- pravo izbora određuje se ugovorom poverioca i dužnikab.)ako ne postoji ugovor,pravo izbora pripada dužniku. Na osnovu tog izbora on bira predmet kojim će izvršiti obavezu. Dužnik ima pravo izbora sve dok poverilac u postupku prinudnog izvršenja ne dobije jedan od predmeta. (pr.zakup sobe u hotelu).Kada pravo izbora pripada poveriocu onda je poverilac dužan da obavi izbor u roku koji je određen,a ako rok nije određen onda kada ga dužnik pozove. Ako poverilac u ovom slučaju ne izvrši izbor,onda to pravo prelazi na dužnika. Kada je na osnovu ugovora između poverioca i dužnika predviđeno da će treće lice izvršiti izbor,a treće lice se ne odazove u roku,ili ako rok nije bio određeen kada ga dužnik odn.poverilac pozovu da izvrši izbor,onda se poverilac ili dužnik mogu obratiti sudu sa zahtevom da on izvrši izbor predmeta ispunjenja alternativne obligacije.Smatra se da je izbor izvršen onda kada druga strana bude obaveštena o izvršenom izboru. Ako je izbor na dužniku on može izbor izvršiti i blagovremenim preduzimanjem radnji koje predstavljaju izvršenje obligacije.Pravo izbora nije subjektivno pravo već pravna moć,a pravna moć je pravna mogućnost data jednom licu da izjavom svoje volje stvori jednu novu situaciju.Pravo izbora kod alternativnih obligacija je pravna moć zato što se u alternativnoj obligaciji unosi promena koja se sastoji u tome što se jedna složena obligacija pretvara u jednostavnu. Zbog toga je pravo izbora

9

neopoziv od momenta kad je saopšten drugoj strani.Do alternacije obliggacije može doći i na još jedan način. U slučaju propasti jednog predmeta obligacije i to samo ako je nastupila viša sila. Ako je do nemogućnosti ispunjenja predmeta obligacije došlo krivicom poverioca ili dužnika onda postoje posebna pravila.-čijom krivicom i koja strana je imala pravo izbora? Ako je krivicom dužnika, a pravo izbora pripadalo njemu onda može dati drugi predmet. -ako je pravo izboora imao poverilac onda možee: 1.zahtevati ispunjenje obaveze preostalim predmetom ; 2.zahtevati nadoknadu štete.

2. Fakultativne obligacije: obligacije u kojima dužnik duguje jedan tačno određen predmet ali se može osloboditi obaveze i predajom nekog drugog predmeta ako je ovlašćen zakonom ili ugovorom. (tipičan primer ako je nečiji rob prouzrokovao štetu drugome).Razlike alternativnih i fakultativnih obligacija. One su samo prividno slične :1.nisu složene obligacije zbog toga što imaju samo jedan predmet una res est in obligatione ali se dužnik ako je ovlašćen može osloboditi predajom drugog predmeta „due res sunt in solutione“2.ovlašćenje dužnika da izvrši svoju obavezu predajom nekog drugog predmeta nije pravo izbora. Vršenjem ovog ovlašćenja ne unosi se nikakva promena u obligacionom odnosu.3.pravo izbora kada se izvrši je neopoziv,a odluka dužnika doneta u vršenju ovlašćenja da obavezu izvrši nekim drugim predmetom nije neopoziva. Dužnik čak i kad je obavestio poverioca može da se obaveze oslobodi predajom drugog predmeta.4.kod propasti predmeta obaveze kod kod alternativnih obligacija propast stvari prouzrokovana višom silom dolazi do koncentracije,a kod fakultativnih obligacija se gasi.Kad propadne krivicom dužnika nastaje obaveza na naknadu štete,ali se može osloboditi predajom drugog predmeta. Ako je do propasti došlo krivicom poverioca obligacija se gasi,ali dužnik bi imao pravo da traži naknadu štete i preda drugi predmet.Izvor nastanka fakultativnih obligacija:1. pravni posao-može biti ugovor ili testament (ugovorom u zajmu ugovoreno da će zajmodavac vratiti 10.000 evra ili da bi se oslobodio obaveze predati svog punta).2. zakon- a.)u pravilima o poništenju ugovora zbog prekomernog oštećenja (laesio enormis). Laesio enormis postoji kad u teretnim ugovorima postoji očigledna nesrazmera davanja koja je posledica zablude jedne od strana o vrednosti predmeta. U slučaju poništenja dolazi do restitucije što znači da je saugovornik oštećenje stvari dužan da vrati ono što je primio. Saugovornik se može osloboditi ako da dopunu do stvarne vrednosti.b.)kod ugovora o poklonu.koji je po pravilu neopoziv,što znači da poklonodavac ne može svojom voljom opozvati. Od ovog postoji izuzetak kad poklonodavac posle učinjenog poklona osiromaši u tolikoj meri da nema sredstava za život. U ovom slučaju može da traži povraćaj predmeta ali samo ako nije osiromašen svojom krivicom. U slučaju opoziva poklonoprimac je dužan da vrati poklon,a zakon kaže da se može osloboditi obaveze vraćanje predmeta poklona,ako pristane da poklonodavcu daje sredstva za život koja mu nedostaju.3. kumulativne- su one obligacije koje imaju dva ili više predmeta obaveze koje su ujedno i predmet ispunjenja i duguje se tako da ih dužnik mora predati sve da bi se oslobodio obaveze. Ukolio jedan predmet propadne? Ako je viša sila-predaje šta preostane,ako je krivica dužnika-naknada štete,a ako je poverilac kriv-predaje samo onaj deo što preostaje ne odgovara za štetu.

IZVORI OBLIGACIJA

Prema ZOO čl.1 propisano je sledeće:Ovim zakonom uređuju se obligacioni odnosi koji nastaju iz:1.ugovora2.prouzrokovanje štete3.sticanje bez osnova (pravno neosnovano obogaćenje)4.poslovodstvo bez naloga (nezvano vršenje tuđih poslova)5.jednostrana izjava volje (javno obećanje nagrade,izdavanje hartija od vrednosti)6.i druge zakonske činjenice utvrđene zakonom.

10

Izvori obligacija su činjenice za koje zakon vezuje nastanak obligacionih odnosa. Kada se te činjenice zakonski predviđene steknu ili dogode onda iz te činjenice između dužnika i poverioca nastaje obligacioni odnos.

UGOVOR

Ugovor je saglasnost izjavljenih volja koje proizvode određeno pravno dejstvo koje se može sastojati u nastanku,ukidanju ili menjanju pravnih poslova. To je opšti pojam koji postoji u svim granama prava.U obligacionom pravu ugovor ima uže značenje: ugovor je saglasnost izjavljenih volja dva lica kojom se postiže obligaciono pravno dejstvo što znači da se ugovorom u obligacionom pravu stvaraju obligacije. Pravilo da iz ugovora nastaje obligacioni odnos je novijeg datuma. Nije važilo u rimskom pravu gde saglasnost volja nije bila dovoljna da stvori obligaciju. Obligacije su nastajale iz forme koje su ugovorne strane morale da izvrše. Ako su bili ispunjeni zahtevi forme nastajala je obaveza bez obzira da li je stvarna volja bila da zasnuju obavezu. U rimskom pravu obaveze nisu mogle nastati iz same saglasnosti volje. „ex nuda pacta obligatio non nascitur“.Pravilo da saglasnost volja rađa obligaciju nastala je krajem 17.veka kad počinje da preovladava ideja po kojoj obavezuje reč data drugom,a ne forma u kojoj je ta reč izražena.Umesto pravila u rimskom pravu nastaje novo pravilo „ PACTA SUNT SERVANDA“ (prosta,usmena saglasnost obavezuje na izvršenje). Pravilo znači da se usmeni sporazumi moraju izvršiti kao da sam zakon naređuje neku obavezu. Ista ideja izražena je u Opštem imovinskom zakoniku Crne Gore iz 1888. „razgovor je razgovor,a ugovor je strankama zakon“.

Karakteristike ugovora u obligacionom pravu:1.Pravni posao- jer je izjava volje koja je usmerena na postizanje određenog pravnog dejstva.2.Dvostrani pravni posao- znači da je saglasnost volja,tj za njegov nastanak potrebna saglasnost dve volje(a to je razlika ugovora i testamenta).3.Ugovor stvara obligaciju-u našem pravu ne postoji pojam liberatornog ugovora (postoji u Nemačkom pravu i označava ugovore kojima se ukidaju postojeći pravni obligacioni odnosi). Jedan takav kod nas koji bi mogao da postoji je ugovor (sporazum) o otpuštanju duga.Terminologija: pakt,sporazum konvencija,ali ne treba ih označavati jer su preširoki i uglavnom se koriste u MJP.Pogodba ,nagodba- u našem pravu se koristi da označi jednu klauzulu,a ne ugovor.Dogovor (sporazum)- za saglasnost volja se koristi za sporazume pre ugovaranja (u pregovorima).Strane -ugovornik (je najispiravnije),ugovarač,ugovorna strana.

Pojam osnovnih načela ugovornog prava

Ugovorno pravo predstavlja skup pravnih normi koje uređuju ugovore. Te pravne norme počivaju na nekoliko osnovnih principa (ključne odlike obligacionog prava po prof.Antiću).

1.Sloboda ugovaranja2.Zaštita prava prinudnim putem i naknada štete3.Princip kauze

1.Sloboda ugovaranja- ZOO slobodu ugovaranja naziva autonomija volje u čl.10 ZOO međutim to je neodgovarajući termin jer je autonomija volje opštiji princip od slobode ugovaranja. Autonomija volje je dobila različitu manifestaciju u različitim granama prava. Predstavlja primenu principa autonomije volje u obligacionom pravu i ima dva svoja elementa.1. Sloboda ugovaranja u užem smislu- obuhvata dve stvari:1. sloboda svakog lica da odluči da li će ili neće zaključiti ugovor2. slobodu svakoga da izabere lice sa kojim će da zaključi ugovor.2. Dispozicija subjekta- to je sloboda ugovornih strana da svojom voljom urede sadržinu ugovora.Sloboda ugovaranja u užem smislu nije apsolutan princip već relativan zbog toga što u savremenom pravu

11

postoje zakonska ograničenja ove slobode.1. Ograničenje prava slobode da odluči da li će se ugovor zaključiti: u savremenom pravu je ograničena propisivanjem obaveze određenih lica da zaključe ugovor. Kada je za neka lica propisano da su obavezni da zaključe ugovor,ona nisu slobodna i imaju obavezu da ugovor zaključe.1. obavezno osiguranje-1. Za sve imaoce motornih vozila da zaključe ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu.2. obaveza zaključenja ugovora o osiguranju putnika od štete koja im bude pričinjena u toku prevoza koja imaju pravna lica koja se bave javnim prevozom putnika.3.obaveza zaključenje ugovora o osiguranju od štete pričinjene licima ili stvarima na zemlji koju imaju sopstvenici vazduhoplova.Ova obaveza zaključenja ugovora o osiguranju propisana je radi zaštite interesa samog sopstvenika. Upotrebom motornih vozila često biva prouzrokovana šteta . Osiguravajuća društva imaju pravo na regres ukoliko je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom. Zaštita interesa štetnika ogleda se u tome što je veća verovatnoća da će uspeti da se isplati.2. izvan osiguranja- propisano je za neka lica obaveza da zaključe ugovor ako im bude stavljena ponuda od zainteresovanog lica i ako su ispunjeni i drugi potrebni uslovi. Obavezu zaključenja ugovora kada im se stavi obaveza imaju: prevoznici u linijskom prevozu u drumskom,vazdušnom i železničkom saobraćaju.2. ograničenje saglasnosti trećeg lica za zaključenje ugovora- slobodu da se odluči da li će se ugovor zaključiti može biti ograničena i trećim licima time što se od pojedinih lica zahteva da dobiju saglasnost trećih lica za zaključenje ugovora. Saglasnost trećeg lica može biti propisana u interesu zaštite javnih i privatnih interesa.1. radi zaštite javnih interesa propisana je kod zaključenja ugovora o prodaji vatrenog oružja.2.u privatnim interesima propisana u tri slučaja:1. kada ugovor zaključuje maloletnik stariji od 14 godina ili punoletno lice kojem je delimično oduzeta sposobnost,potrebna je saglasnot roditelja ili staratelja. Ugovori bez saglasnosti su rušljivi osim ukoliko nisu ugovori malog značaja.

2.saglasnost je potrebna i roditeljima kada kao zakonski zastupnici zaključuju ugovor umesto maloletnika mlađeg od 14 god,a radi se o ugovoru kojim ne otuđuje nepokretnost ili pokretna stvar veće vrednosti. 3. saglasnost mora dobiti i staratelj kada zaključuje ugovor umesto štićenika i to uvek kada ugovorom raspolaže njegovom imovinom ili kada ugovor prevazilazi okvir redovnog upravljanja njegovom imovinom.

3.ograničenje slobode da se izabere lice sa kojim će se zaključiti ugovor: tipičan slučaj kad zakon propisuje obavezu određenih lica da ponudi zaključenje ugovora licu koje zakon propisuje,a to je slučaj zakonskog prava preče kupovine. Zakonsko pravo preče kupovine je pravo jednog lica da mu sopstvenik stvari kad namerava da proda stvar učini ponudu da stvar kupi pre svih ostalih lica,a ako sopstvenik ne ispuni obavezu onda to lice ima pravo da od trećeg lica kome je stvar prodata zahteva da mu stvar ustupi pod istim uslovima. Imalac prava preče kupovine ima dva prava: pravo prvenstva i pravo prekupa.

Dispozicija subjekta- je sposobnost ugovornih strana da urede sadržinu ugovora. Ova sposobnost je u svim savremenim pravima prihvaćena kao princip,ali isto kao što postoje ograničenja slobode ugovaranja u užem smislu,takođe postoje ograničenja dispozicije. Kod nas ograničenja dispozicije su sledeća:1.prinudni propisi2.javni poredak3.dobri običaji

1.Prinudni propisi- su propisi obligacionog prava i drugi propisi koji se ne mogu promeniti voljom ugovornih strana. Sadržana su u zakonima i podzakonskim aktima i imaju za cilj da spreče zaključivanje ugovora koji bi bili protivni naređenjima koja proizilaze iz tih propisa.U ZOO ima više propisa koji imaju prinudan karakter:1.propisi o pravima zastarevanja2.propisi koji govore o najvišem iznosu ugovorne kamatne stope3.propisi ugovaranja kamate na kamatu.Ovi propisi su određeni numerus clausulus i primenjuju se kao konkretno naređenje ili zabrana.Npr. Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije. U njemu se predviđa da je zabranjeno nosiocima javnih

12

ovlašćenja da primaju poklone,što znači da kao poklonoprimci ne mogu zaključiti ugovor o poklonu ako poklone treba da prime u obavljanju svoje funkcije. Ista zabrana važi i za njihovu užu porodicu. Izuzetak od ovog slučaja su prigodni manji pokloni i protokolarni.Zabrana pojedinih klauzula ugovora propisana je i u ZOO, kod ugovora ozalozi. Kod ovog ugovora predviđeno je da su ništave klauzule kojima se određuje da će založena stvar preći u svojinu zajmodavca ako zajmoprimac ne vrati zajam u roku,odn,da će zajmodavac moći predati stvar iz slobodne ruke po unapred određenoj ceni.

2.Javni poredak-je najznačajnije i najšire ograničenje dispozicije subjekata. Prvi put je pomenut u Code civilu 1804.god. U čl.16. Nakon toga 1844.u Srpskom građanskom zakoniku. 1978. ZOO nije sledio SGZ,ne pominje se javni poredak,al se u čl.10 pominje:a.)ustavom utvrđena načela društvenog uređenja; b.)pravila morala socijalističkog samoupravnog društva.Do 1993. su usvojene izmene i dopune ZOO i propisano je da učesnici u ugovoru mogu slobodno da uređuju,ali ne suprotno prinudnim propisima,javnom poretku i dobrim običajima.

Javni poredak je jedan od pojmova koji se odlikuje svojom neodređenošću pa je definisanje ostavljeno pravnim teorijama u kojim postoje različiti stavovi:1. po prvoj teoriji, javni poredak nije moguće a ni potrebno definisati. Umesto toga treba prepustiti sudu da u svakom konkretnom slučaju utvrdi šta je javni poredak kada se takvo pitanje postavi pred njim.2. po drugoj teoriji,potrebno je odrediti osnovna obeležja javnog poretka ali nije neophodno da se precizno definiše. Ostavlja se sudu da odredi da li je javni poredak povređen ili nije.3. po trećoj teoriji, javni poredak predstavlja skup propisa koji su izričito nabrojani,a nabrojane propise treba prepustiti državnim organima. Problem je što nije moguće obuhvatiti sve propise koji mogu da uđu u javni poredak.4. po četvrtoj teoriji,je potrebno utvrditi jednak kriterijum koji bi omogućio da se na osnovu njega okupe i klasifikuju određena pravila koja se tiču javnog poretka. Izdvaja se nekoliko mišljenja u zavisnosti od kriterijuma da li pravilo ulazi u javni poredak: a.) društveni interesi b.) društvena solidarnost c.) propisi o državnom poretku,organizacije državne vlasti i propisi državnog uređenja.U našoj pravnoj doktrini postoje dva shvatanja:1. prvo,koje je šire shvatanje i po njemu javni poredak predstavlja skup osnovnih pravnih i moralnih principa na kojima je zasnovano postojanje i i pravno trajanje pravno organizovane zajednice i izražavaju se preko određenih društvenih normi koje ugovorne strane moraju poštovati prilikom zaključenja ugovora. Prema ovom stanovištu,pojam javnog poretka dolazi do izražaja kod normi koje regulišu predmet i kauzu ugovora tako da predmet ugovora ne može biti suprotan javnom poretku,a cilj koji ugovorne strane hoće da postignu ugovorom ne sme biti suprotan javnom poretku.2.uže,po profesoru Antiću u javni poredak ne ulaze svi propisi već samo neki. Samo oni koji nisu konkretni. U pojam pravnog poretka ulaze sva opšta ustavna načela i sve opšte zakonske norme koje imaju prinudan karakter i nisu konkretizovane putem odgovarajući nižih pravnih akata. Prema ovom shvatanju,ovde ulaze i pravni standardi- opšte pravne norme koje svoju konkretnu sadržinu dobijaju tokom njihove primene,a koje samo daju smernice i upustva sudiji u vezi sa primenom pravnih normi.

3.Dobri običaji- predstavljaju ustaljena pravila ponašanja koja usvaja određena društvena grupa i koja su u svetu članova te grupe postala obavezna. Obaveznost proizilazi od sankcije. Pojam se sreće u pravilima koja uređuju trgovačke ugovore kada se poziva sam zakon, ali se mogu pozvati i same stranke svojim ugovorom. Kod dileme šta je dobar a šta loš običaj zastupljen je stav da je dobar običaj u skladu sa poštenjem i savesnošću ,a onaj koji je suprotan se ne može smatrati dobrim običajem.

4.Zakonom regulisane sadržine ugovora- ispoljava se tako što zakon u nekim slučajevima reguliše neke elemente ugovora imperativno tako da te elemente ugovorne strane ne mogu urediti drugačije. (npr. Ugovor o otkupu stana,u celini je regulisan na pravila Zakona o stanovanju.

5.Faktičke prirode- formularni ugovori (ugovori po pristupu) -jedna strana unapred određuje sve uslove budućeg ugovora tako da druga strana može samo u celini da ga prihvati ili da ga u celini odbije. Ovi ugovori se pojavljuju kod ugovora o osiguranju,javnom prevozu,isporuci električne energije,pružanju komunalnih usluga.Opšte uslove formularnih ugovora određuje ekonomski moćnija ugovorna strana. Ona ima faktičku moć da

13

o tome odlučuje,a slabija ugovorna strana može samo to da prihvati ili ne prihvati.Formalni ugovori su oni čiji nastanak se vezuje za ispunjenje zakonskih uslova ili ugovorno propisane forme. Formularni ugovori su ugovori kod kojih bitne elemente ugovora određuje jedna strana,bez dogovora sa drugom stranom.

Podela ugovora

1.Prema kriterijumu određenosti u zakonu:1. imenovane- to su oni ugovori koji su zbog svoje učestalosti u pravnom prometu zakonom posebno uređeni i čije je ime tačno određeno. (prodaja,trampa,zajam). 2. neimenovani- nisu toliko česti u pravnom prometu. Njihova sadržina nije zakonom posebno uređena niti im je u zaakonu dato posebno ime.

2.Bitni uslovi potrebni za anstanak ugovora:1. formalni- oni ugovori za čiji nastanak je pored saglasnosti volja neophodno da ona bude izražena u formi koju je zakon odredio odn.koju su ugovorne strane utvrdile kao uslov nastanka i punovažnosti.2. neformalni- oni koji naastaju prostom saglasnošću volja.

3.Prema dužini trajanja prestacije:1.ugovori sa trenutnim izvšenjem- su ugovori koji se davaju jednim aktom davanja ili činjenja.2. ugovori sa trajnim izvršenjem- su ugovori koji se izvršavaju preduzimanjem jednog akta davanja ili činjenja koji se prostire u kraćem ili dužem vremenskom periodu odn.ugovori koji seizvršavaju preduzimanjem više uzastopnih sukcesivnih akata davanja ili činjenja.

4.Prema karakteru prestacije:1. jednostavne- oni ugovori koji se sastoje iz elemenata samo jednog određenog ugovora. (ug.o prodaji,zakupu,zajmu).2. mešoviti- oni koji su sastavljeni od elemenata više ugovora (ug.o pansionu,o organizovanju putovanja,o finansijama,o lizingu,ug .o ne nepravoj ostavi). Predstavljaju poseban problem za primenu u pravu jer u slučajju da dođe do spora oko njihovog izvršenja može se postaviti pitanje pravila koje treba primeniiti s obzirom da je u njima sjedinjenoo više elemenata različitih ugovora. Npr. kod ugovora o nepravoj ostavi imamo situaciju u kojoj su sjedinjeni elementi ug.o ostavi i ug,o zajmu,pa se postavlja pitanje koja ćemo pravila postaviti. U rešenju ovog pitanja nastale su brojne teorije. U našem pravu jeprihvaćena teorija apsorbcije. Po njoj kod jednog mešovitog ugovora treba utvrditi koji elementi kod njega pretežu i ti elementi koji pretežu apsorbuju elemente drugih ugovora.

5.Prema tehnici i načinu zaključenja:1. ugovore po pristupu2. ugovori sa sporazumno određenom sadržinom

3. kolektivni4. individualni

5. generalne6. posebne.

6.Kriterijum zavisnosti ugovora jednih od drugih1. samostalni- su oni koji mogu da postoje potpuno nezavisno od ostalih ugovora2. akcesorni- ugovori koji ne mogu postojati samostalno već njihovu egzistenciju i pravna sudbina zavise od egzistencije i pravne sudbine nekog drugog ugovora (jemstvo)

7.Prema ličnosti ugovornika:1. ugovori intuitu personae- su ugovori koji se zaključuju s obzirom na ličnost jednog ugovornika ili oba,tako da je izvršenje obaveze iz tog ugovora vezana za određeno lice i ne može biti preneta na drugo lice (npr. Ugovor o delu).2. ugovri koji se zaključuju bez obzira na ličnost učinioca.

14

8.Podela prema odnosu prava i obaveza:

1. dvostrane ugovore- to su ugovori kod kojih iz saglsnosti volja ugovornih strana nastaju obaveze za obe ugovorne strane.2. jednostrani ugovori- oni kod kojih saglasnošću volja nastaje obaveza samo za jednu ugovornu stranu. U jednostrane ili jednostrano obavezne ugovore spada ugovor o poklonu (na osnovu njega nastaje samo oabveza poklonodavca da preda poklon i pravo svojine. Prema shvatanju prfesora Antića ugovor o poklonu je dvostrano obavezan pravni posao jer za poklonoprimca nastaje obaveza zahvalnosti koja se sastoji u suzdržavanju,preduzimanju pojedinih akata kojima se prema poklonodavcu iskazuje blagodarnost. Obaveza poklonorpimca sastoji se u nečinjenju jer povredom može doći do raskida ugovora zbog nezahvalnosti i gubitka imovinske koristi.Dvostrani ugovori se još nazivaju i uzajmni,reccipročni i sinalagmatični.Ova podela ugovora ima veliki značaj u našem pravu. Zajam više nije realan ugovor,zaključuje se prostom saglasnošću volja. On je dvostruko obavezan jer nastaje obaveza zajmodavca da preda određenu količinu zameenljivih stvari.Značaj podele:ogleda se u tome što se najednostrane obaveze ugovornika ne primenjuje čitav niz zakonskih pravila za koje je u ZOO određeno da se primenjuju samo na dvostrane ugovore. Ta pravila su smeštena od čl. 121 do 148.1. pravila o odgovornosti prenosioca za fizičke nedostatke2. pravila o odgovornosti za pravne nedostatke ispunjenja3. pravila o prigoru neispunjenja4. pravila o raskidanju ugovora zbog neispunjenja5. pravila o izmeni ili raskidu ugovora zbog promenjenih okolnosti6. pravila o nemogućnosti ispunjenja7. pravila o preomernom oštećenjuu8. pravila o zelenaškim ugovorima9. pravila o ustupanju ugovora.

1. teretni -su ugovori kod kojih svaka strana duguje naknadu za korist koju prma od odruge ugovorne strane. Još se nazivaju ugovori s naknadom ili onerozni.2. dobročini- su oni ugovori kod kojih jedna strana ne duguje naknadu za korist koju prima od druge. Nazivaju se još i ugovori bez nanade ili besplatni. (ug.o poklonu,o posluzi, u.o beskamatnom zajmu,ug.o besplatnoj ostavi, ug.o bessplatom punomoćstvu).Ova podela je vrlo slična podeli na jednostrane i dvostrane ugovore. Razlika je u tome što se podela na jednostrane i dvostrane zasniva na pravnom kriterijumu,na odnosu odnosno broju obaveza koje nastaju iz ugovora,a podela na teretne i dobročine zasniva se na ekonomskom kriterijumu na odnosu koristi.Značaj podele: ogleda se na polju zaključenja ugovora,dejstva i prestanka ugovora.Nastanak- najopštije se može reći da dobročini ugovori teže nastaju,a da lakše prestaju od teretnih. Za nastanak dobročinog ugovora potrebno je da se ispuni još jedan dodatan uslov koji se ne traži kod teretnih,a to je forma. Dobročini ugovori se zaključuju s obzirom na svojstva ličnosti jedne ugovorne strane,to su ugovori intuitu personae. Nasuprot tomme teretetni se ne zaključuju s obzirom na svojstva ličnosti.

Dejstva- kod teretnih ugovora postoji odgovornost prenosioca za fizičke i pravne nedostatke ispunjenja. Ta odgovornost ne postoji kod dobročinih ugovora. Kod njih prenosilac ne odgovara ako stvar ima neki fizički ili pravni nedostatak. Prenosilac kod dobročinih ugovora odgovara samo ako je fizički ili pravni nedostatak prouzrokovao štetu na imovini pribavioca.Kod dobročinih ugovora odgovornost zaštetu se blaže ceni nego kod teretnih. To se najbolje vidi kod primera o ostavi. Ako je besplatna ostava,ostavoprimac odgovara za štetu samo ako ih nije čuvao sa pažnjom koju poklanja sopstvenik stvari, a ako je ostava a naknadom onda je njegova odgovonost strožija,zahteva da se ponaša kao dobar domaćin.Tumačenja ugovora: nejasne odredbe koje se pojave u teretnom ugovoru treba tumačiti na način na koji se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja,a dobročini ugovori se uglavnom tumače na način koji je manje štetan za dužnika i uzima se da je dužnik hteo manje,a ne više.Prestanak- postoji veći broj razloga n osnovu kojih mogu da prestanu dobročini za razliku od teretnih. (npr.ko dobročinih,usled zablude o motivu -rušljiv,dok kod teretnih zabluda oo motivu je nebitna). Ili kada

15

postoji nedopuštena pobuda kod jedne ugovorne strane,a to je nemoralno ili protivzakonito (apsolutna ništavost). Kod teretnih nje dovoljna samo nedopuštena pobuda već je potrebno da druga strana zna za nedopuštenu pobudu.Pobijanje zbog oštećenja poverioca: uslovi za pobijanje dobročinih ugovora su Paulijanskom tužbom lakši od onih koji see traže pobijanjem teretnih ugovora.

1. komutativni- je takav ugovor kod koga se u trenutku njegovog zaključenja zna kolika je visina i kakav j uzajamni odnos prestacija,tako da se zna šta ko prima po osnovu ugovora i šta ko po osnovu ugovora duguje.2. aleatorni- ugovori kod kojih se u momentu zaključenja ne zna koja će strana biti poverilac a koja dužnik ili se ne znna kolika će biti viisina obaveze jedne ugovorne strane ili se ne zna kakav će biti krajnji odnos uzajamnih davanjaili to zavisi od nekog neizvesnog događaja.Nazivaju se još i ugovori na sreću,a ponekad i odvažni ugovori (ug.o opkladi,u o igri).Opklada je ugovor kod koga strane iznose,odn tvrde dva suprotna fakta s tim što ona strana čije tvrdnje se pokažu tačne treba da od druge strane primi određenu korist.Ugovor o osiguranju- ugovorilac osiguranja se u momentu zaključenja ugovora obavezuje da osiguraniiku plaća određenu naknadu i visinu premije osiguranja, osiguravač se obavezuje da ukoliko nstupi osigurani slučaj da isplati osiguranu sumu.Ugovor o doživotnom izdržavanju- ne zna se visinaa obaveze davaoca izdržavanja već ona zavisi od jednog neizvesnog događajatj dužine trajanja života primaoca izdržavanja.Neizvestan događaj koji se pojavljuje kod aleatornih ugovora može biti bilo koji događaj (opšte neizvesan ili događaj neizvstan samo za ugovorne strane. Nije bitno da li se radi oprosšlosti,sadašnjosti ili budućnosti). Kod aleatornih ugovora postoji neizvesnost na koje ugovorne strane računaju prilikom zaključenja,samim tim one pristaju da odnos njihovih uzajamnih davanja budu nejednaka,odn.pristaju na mogućnost da jedna od njih primi manje. Zbog toga ovde važi da se ne mogu poništiti zbog prekomernog oštećenja.Kod komutativnih ugovora je poznata visina u trenutku zaključenja ugovora. Nema nikakvih neizzvesnosti. Zbog toga ako se desi da jedna strana bude prekomerno oštećena kod komutativnih ima pravo da zahteva poništenje ugovora zbog prekomernog oštećenja.

Zaključenje ugovora

Da bi ugovor nastao potrebno je da budu isunjeni određeni uslovi.Dele se na: 1.opšte bitne uslove- koji se zahtevaju za nastanak svakog ugovora a.) sposobnost za ugovaranjeb.) saglasnost voljac.) predmetd.) kauza2. posebno bitni uslovi- oni koji se zakonom ili voljom ugovorne strane zahtevaju samo kod nekih ugovora za njihov nastanak. Poseban bita uslov određen zakonom je forma.

a.) Sposobnost za ugovaranje- znači da svako lice koje zaključuje ugovor ima poslovnu sposobnost koja se zahteva za zaključenje određenih ugovora. Sposobnost za ugovaranje imaju ona lica koja imaju svest i nameru da zaključe ugovor. U našem pravu sposobnost za ugovaranje priznaje se :1.punoletnim licima2.lica koja su napunila 16 godina života i na osnovu odluke suda im je dozvoljeno da stupe u brak.3.lica koja su napunila 16 godina života a kojima je odlukom suda priznata poslovna sposobnost zbog toga što su postali roditelji i imaju telesnu i psihičku zrelost da se sami staraju o svojim pravima i interesima.Sposobnost za ugovaranje u našem pravu nemaju lica kojima zakon ne priznaje pravo da zaključe ugovor. Nesposobnost za zaključenje ugovora može biti:1. apsolutna: - maloletna lica do navršenih 14 godina- punoletna lica kojima je odlukom suda potpuno oduzeta poslovna sposobnost- 2 izuzetka: ova lica mogu da zaključuju ugovore malog značaja pri čemu se značaj ugovora ceni u odnosu na vrednost njihove imovine i ugovori kojima stiču isključivo prava(ug. o poklonu).

16

2.relativna- ne sprečava nastanak ugovora ali predstavlja pitanje opstanka.-maloletnik sa navršenih 14 godina-punoletno lice koje se nalazi pod starateljstvom zbog toga što su delimično lišena poslovne sposobnosti.Ova lica mogu da zaključe sve ugovore,s tim što neke mogu potpuno samostalno, a neke isključivo uz saglasnot roditelja ili staratelja. Uz saglasnost roditelja ili staratelja mogu da se zaključe i svi ostali ugovori ali pravna važnost tih koji zaključuju uz saglasnost je na neki način uslovljena. Nad njima „lebdi“ neizvesnost o tome da li će oni postati punovažni.Pravila koja važe za zaključenje poslovno nesposobnih lica: Roditelji mogu nakon zaključenja ugovora izjasniti da li su saglasni ili ne. Ako izjave da su saglasni,ugovor postaje punovažan,a ako nisu saglasni ugovor se poništava.Saugovornik može da se ponaša na dva načina:1.da odustane i to ako nije znao da zaključuju ugovor sa licem koje nema sposobnost za ugovaranje. Kada je znao za nesposobnost za ugovaranje ali je bio prevaren u pogledu saglasnosti roditelja onda njegovo pravo odustanka traje 30 dana i računa se od dana kada je ugovor zaključio.2.saugovornik znao da zaključuje ugovor sa licem koje nema poslovnu sposobnost. U tom slučaju može zvati roditelje da pita da li daju saglasnost ili ne. Ako ih je pozvao,a oni odbiju da se izjasne ili ćute,onda se smatra da saglasnost nisu dali (i onda ugovor ne obavezuje ugovorne strane).- ako se sudbina ugovora ne reši ni na jedan od prethodnih načina,onda ograničeno sposobno lice može u roku od 3 meseca od dana sticanja poslovne sposobnosti da izjavi da se više ne smatra vezanim ugovorom.

Zastupanje- u vezi sa sposobnošću za ugovaranje je i zastupanje. Lice nesposobno za ugovaranje pri zaključenju ugovora može zameniti zastupnik određen zakonom odnosno odlukom državnog organa-zakonsko zastupanje.Ugovorno zastupanje- se zasniva na ugovoru o nalogu koji se zaključuje između ugovorno sposobnog lica kao nalogodavca i nekog drugog lica kao nalogoprimca.To je ugovorno zastupanje i osnovna razlika zakonskog i ugovornog zastupanja je u licima koja zastupaju. Zakonsko (ugovorno nesposobna lica), ugovorno (ugovorno sposobna lica).Za ugovorno i zakonsko zastupanje važe neka zajednička pravila:1.pravilo da je neophodno da bi ugovor koji zastupnik zaključi sa trećim licem proizvodi pravno dejstvo, da zastupnik obavesti drugu stranu o tome da ustupa kao zastupnik i da se kreće u granicama svojih ovlašćenja. Ako zastupnik ne obavesti drugu stranu ugovor neće proizvoditi pravno dejstvo između zastupanog i druge strane.Izuzetak je ako je saugovarač znao ili mogao znati da strana istupa kao zastupnik ugovora te ga obavezuje bez obzira što nije obavešten. Zastupništvo se mora kretati u obimu ovlašćenja. Ukoliko zastupnik prekorači ovlašćenje za zastupanje ugovor neće proizvoditi dejstva u prekoračenom delu (ako zastupani ne da odobrenje za to prekoračenje),a ako odobri prekoračenje onda ugovor obavezuje u celini. Ako zastupani odbije da da odobrenje ugovor neće proizvoditi pravno dejstvo samo u prekoračenom delu. U tom slučaju može da nastane obaveza naknade štete. Lice koje je obavezno na naknadu štete je zastupnik i zastupani po pravilima pasivnih solidarnih obligacija.Neovlašćeno zastupanje- postoji kada je jedno lice pretstavilo drugom licu da istupa kao zastupnik a da ono nema nikakvo ovlašćenje za zastupanje. U tom slučaju ugovor ne nastaje ali treće lice može pozvati neovlašćeno zastupanog da li odobrava ugovor. Ako ga odobri proizvodi pravno dejstvo ,ako odbije može se postaviti pitanje neovlašćenog zastupnika za štetu koju je prouzrokovao trećem licu-opšte pravilo za subjektivnu odgovornost.Ugovor ne može da se zaključi sa samim sobom jer je to saglasnost volja dva lica koji izjavljuju volje i čijom saglasnošću ugovor nastaje. Međutim u pravu postoji situacija kada se ugovor prividno zaključi sa samim sobom.1.situacija kada je jedno lice kao punomoćnik odn.nalogoprimac bilo ovlašćeno od strane nalogodavca da zaključi ugovor sa nekim trećim licem koje se u tom slučaju pojavljuje kao ugovorna strana,međutim može se desiti da se umesto trećeg lica kao ugovorne strane pojavi sam punomoćnik (npr.vlasnik kuće dao nalog da proda kuću za 200.000 evra. Advokat umesto da nađe treće lice pojavi se kao kupac).Ovaj ugovor proizvodi pravno dejstvo ako je u okviru ovlašćenja koje je dao nalogodavac. Ako je nalogoprimac zaključio ugovor pod povoljnijim uslovima od onih koji su bili određeni,onda proizvodi dejstvo samo ako nalogodavac da saglasnost.2.kada se jedno isto lice lice pojavljuje kao punomoćnik druga dva lica. (npr.jednog advokata vlasnik kuće ovlasti da proda kuću za 200.000,a neko drugo lice istog advokata ovlasti da u njegovo ima kupi kuću). U

17

ovom slučaju punomoćnik zastupa u ime i račun jednog i drugog nalogodavca i zaključuje ugovor sa samim sobom. Ako je zaključen pod uslovima iz ovlašćenja koja su punomoćniku dali i 1 i 2 nalogodavac,smatraće se punovažnim.

b.) Saglasnost volja- za ugovor se kaže da postoji kad postoji saglasnost volja. Saglasnost volja postoji kada su se ugovorne strane sporazumele o bitnim elementima ugovora. Ugovor redovno nastaje tako što jedna strana izjavi ponudu, a druga strana prihvati ponudu. Saglasnost se raščlanjuje na dve izjave: 1.ponuda2.prihvatanje ponude.Ponuda je izjava koja prethodi,a prihvatanje je izjava koja joj sledi. One se mogu posmatrati kao dve faze u zaključenju ugovora. Ponudom se ugovor započinje,a prihvatanjem dovršava zaključenje ugovora. Pre iznošenja ponude može se odigrati faza u kojoj se ugovor priprema. U toj fazi ugovorne strane razmatraju da do ugovora uopšte dođe,razmenjuju predloge i kontra-predloge.

Pripremna faza naziva se pregovori.Pregovori su pripremna faza koja prethodi zaključenju ugovora. U toj fazi za lica koja pregovaraju, a nazivaju se pregovarači ne nastaju nikakve obaveze. Po tome se pregovori razlikuju od ugovora. Ugovor obavezuje ugovorne strane a pregovori neobavezuju čak ni na to da ukoliko budu prekinuti da ih pregovarači nastave. Tu razliku između pregovora i ugovora je lepo objasnio Valtazar Bogišić „razgovor je razgovor,a ugovor je strankama zakon“. ZOO čl.30 „pregovori ne obavezuju i svaka ih strana može prekinuti kad god hoće“. To je pravilo koje važi u svim pravnim sistemima,ali ovo pravilo nema isti domašaj u svakoj grani prava.U anglosaksonskom pravu pravilo o neobaveznosti pregovora ima apsolutni karakter. Mogućnost prekida pregovora u Engleskoj i tom pravnom krugu je neograničena. U toku pregovora u anglosaksonskom pravu ne može da nastane čak ni odgovornost za štetu.U evropskom pravu na pregovore se gleda drugačije. Smatra se da sloboda prekida pregovora nije apsolutna i neograničena. I u toku pregovora pregovarači imaju određene dužnosti koje proizilaze iz principa savesnosti i poštenja. Jedno od najvažnijih je dužnost pregovarača da ozbiljno pregovaraju. To označava da su dužni da vode pregovore u nameri da zaključe ugovor.Zbog postojanja principa savesnosti i poštenja koji vlada pregovorima u evropskom pravu,sloboda prekida pregovarača je ograničena. U tom smislu i ZOO koji je kao princip predvideo da su pregovarači slobodni da prekinu pregovore kad hoće,predvideo je dva odstupanja:1.kada je jedna strana vodila pregovore bez namere da zaključe ugovor. Tada,ako je zbog takovog postupka prouzrokovana šteta može nastati obaveza da se šteta nadoknadi.2.odstupanje u situaciji kada je jedna strana vodila pregovore u početku sa namerom da zaključi ugovor,a potom od namere odustane bez osnovanog razloga,i u tom slučaju može da nastane obaveza da nadoknadi štetu drugom pregovaraču.Krivica postoji kada se taj pregovarač nije ponašao onako kako je trebao u toku pregovora, a to znači da nije vodio pregovore u nameri da zaključi ugovor što je zahtevao od njega princip savesnosti i poštenja.Ne može nastati obaveza da se zaključi ugovor,ali mora da se nadoknadi šteta koja se zasniva na krivici i na njoj se primenjuje opšte pravilo o subjektivnoj odgovornosti. Ta odgovornost naziva se još i predugovorna odgovornost i razlikuje se od ugovorne odgovornosti koja je odgovornost za štetu koja nastane povredom neke ugovorne obaveze. U našem pravu predugovorna odgovornost za štetu nije postojala sve do donošenja ZOO.

1.Ponuda- je predlog za zaključenje ugovora upućena određenom licu koja sadrži sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njenim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor. Između ponude i pregovora postoje dve bitne razlike:1.pregovori prethode zaključenju ugovora,a ponudom započinje zaključenje ugovora. 2. druga razlika ogleda se u pravnim dejstvima. Pregovori ne obavezuju,mogu jedino stvoriti obavezu na naknadu štete zbog skrivljenog prekida. Nasuprot pregovorima ponuda je izjava koja pravno obavezuje. Stvara obavezu za lice koje je ponudu uputilo,a koje se naziva ponudioc,da ponudu zadrži određeno vreme i ugovor zaključi pod uslovima koji su u ponudi navedeni.

18

Da bi jedan predlog imao pravni značaj ponude, potrebno je da ima određena obeležja:1.predlog za zaključenje ugovora mora biti konačan i u sebi sadržati nameru zaključenja ugovora. Predlog je konačan ako se više ne može menjati. Ponuđeni ne može u ponudi izmeniti bilo šta. On je mora prihvatiti onakvu kakva jeste ,ali o delovima ponude više ne može diskutovati. Ponuda se mora prihvatiti onakva kakva jeste,ako se izmeni više nije ponuda.Namera za zaključenje ugovora je animus contrahendi i tu nameru treba razlikovati od animus obligandi. Animus contrahendi znači da ponudilac ima nameru da zaključi ugovor i prihvati sva pravna dejstva koja iz ugovora nastaju. Animus obligandi je namera obavezivanja,i to je namera ponudioca da sebe pravno obaveže. Svaka ponuda mora da sadrži animus contrahendi jer ako je ne sadrži to nije ponuda. Međutim svaka ponuda ne mora da sadrži animus obligandi. On ne mora da postoji kod ponude za zaključenje nekog dobročinog ugovora ako predlog za zaključenje upućuje strana koja se ugovorno ne obavezuje. (npr.poklonoprimac kod ugovora o poklonu). Namera za zaključenje ugovora mora postojati u momentu upućivanja predloga,u periodu između upućivanja i prihvatanja može doći do promene ponude jer smatra da ponuda više nije dobra. Predlagač upućuje novi predlog-naknadnu izjavu kojom će od prvobitne odstupiti. Odstupanje od namere zaključenja ugovora:1. Svoje odstupanje od prvobitne namere za zaključenje ugovora ponudilac saopštava ponuđenom naknadnom izjavom kojom izjašnjava suprotnu nameru da ne zaključi ugovor. Pošto ponuđeni tada ima u rukama dve izjave koje ne mogu istovremeno proizvoditi pravno dejstvo jer su suprotne sadržine.Može li ponudilac obesnažiti ponudu ili njegova naknadna izjava nema nikakvog uticaja na ponudu. Odgovor na ovo pitanje zavisi od vremena dostavljanja izjava:-ako je naknadna izjava dostavljena pre ili najkasnije istovremeno sa ponudom onda se govori o povlačenju ponude.-ako se naknadna izjava dostavi ponuđenom pošto je primio ponudu onda se govori o opozivanju ponude.Povlačenje ponude je izjava volje kojom ponudilac izražava nameru da odstupi od prvobitne namere da zaključi ugovor. Njome se sprečava da ponuda proizvede pravno dejstvo, a da bi povlačenje ponude imalo efekat neophodno je da izjava o povlačenju ponuđenom stigne pre ili istovremeno. Pod ovim uslovima uvek je moguće opozivanje u srpskom pravu.Opozivanje- izjava ponudioca data u cilju oduzimanja pravnog dejstva već učinjenoj ponudi. Usmerena je ka tome da se oduzmu dejstva koja su počela da se proizvode. Opozivanje ponude može da proizvede pravno dejstvo na koje je usmerena samo ako je ponuda u jednom pravu opoziva. Ako je neopoziva onda naknadna izjava o opozivanju ponude ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo.Koja ponuda je neopoziva? Neopoziva je ona ponuda koju je ponudilac dužan da održi do isteka roka određenog u samoj ponudi ili u zakonu. Opoziva je ona ponuda koju ponudilac ne mora da održi. U našem pravu ponuda je neopoziva. Pored nas postoji još Švajcarskoj,Nemačkoj,Austriji.Pravilo o neopozivosti ponude je dispozitivno ,što znači da ponudilac može svojom voljom u samoj ponudi isključiti svoju obaveznost ponude i za sebe rezervisati pravo da obavezu opozove. 2.predlog za zaključenje ugovora mora sadržati bitne sastojke. To su objektivno bitni sastojci za nastanak ugovora. Oni elementi koji su zakonom propisani da o njima ugovorne strane moraju postići saglasnost da bi ugovor nastao. (npr.objektivno bitni uslovi kod ugovora u prodaji su predmet i cena). Bitni sastojci nisu subjektivno bitni. Subjektivno bitni su uslovi koji su bitni za jednu ugovornu stranu. Ponuda ne mora da ih sadrži,dovoljni su objektivno bitni uslovi.3.ponuda treba da bude učinjena u određenoj formi kada se forma zahteva. Pravilo je da je ponuda neformalna,što znači da se može dati pismeno,usmeno,konkludentnim radnjama ili opšteusvojenim znacima za izjavljivanje volje. Konkludentne radnje su radnje koje nisu preduzete u pravcu izražavanja određene volje, ali iz njih se može zaključiti o sadržini te volje. Od pravila da je ponuda neformalna postoje brojni izuzeci:1.slučajevi u kojima zakon propisuje formu za zaključenje ugovora, te i ponuda mora imati istu formu.2.slučajevi kada zakon propisuje formu za ponudu ali ne propisuje formu za ugovor. ( ugovor o osiguranju čl.901 st.1 ZOO). Ugovor o osiguranju je zaključen kad stranke potpišu polisu osiguranja ili listu pokrića).3.slučajevi u kojima je voljom ugovornih strana predviđeno da ugovor treba da bude zaključen u naročitoj formi. Takva forma se naziva „ugovorna forma“. U ovom slučaju se spajaju dva sporazuma.a.)sporazum o formi- strane se obavezuju da ugovor nakon pregovora zaključe u određenoj formi. Taj ugovor treba da buse zaključen pre ili kasnije kad bude postignut.b.)saglasnost o sadržini- da bi ugovor bio zaključen potrebno je još sastavljanje pismene isprave i overa u sudu-ispunjenje potrebnih formalnosti,tek nakon toga ugovor je zaključen.

19

4.ponuda mora biti učinjena od strane budućeg ugovornika. Ponudilac može biti svako lice. Ponudu mora uputiti lice koje je budući ugovornik ili njegov zastupnik. Ponudu ne može uputiti treće lice. Ponudilac mora da ima poslovnu sposobnost koja se zahteva za zaključenje ugovora. Ukoliko od slanja ponude do momenta prijema dođe do promene statusa u poslovnoj sposobnosti,pravilo je da se poslovna sposobnost ceni u momentu slanja ponude. Ukoliko lice koje nije bilo poslovno sposobno u međuvremenu stekne poslovnu sposobnost,dolazi do konvalidacije. Ako je izgubio poslovnu sposobnost ,to ne utiče na pravno dejstvo ponude. Ukoliko je lice koje je ponudu poslalo umrlo pre prihvatanja ponude,ponuda obavezuje njegove naslednike. Izuzetak je kada se ugovor zaključuje intuitu personae i kada je ponudilac izrazio nameru da se samo on ponudom obaveže,a ne i njegovi naslednici.5.ponuda mora biti upućena određenom licu. Na strani ponuđenog može biti i nekolicina određenih lica. Postoje i predlozi za zaključenje ugovora koji se upućuju neodređenim licima. Da li takav predlog predstavlja ponudu? ZOO uređuje tri slučaja kada se predlog upućuje neodređenim licima (ponuda javnosti):1.izlaganje robe sa označenjem cene. Kada je uz robu na posebnoj etiketi ili ispod robe ili je u izlogu pored nje cena radi se o ponudi. Iako je ovaj predlog upućen neodređenim licima ZOO ga smatra ponudom u čl.34 „izlaganje robe sa označenjem cene smatra se kao ponuda ukoliko ne proizilazi drugačije iz okolnosti slučaja ili običaja. Ovo pravilo je dispozitivnog karaktera. Lice koje izlaže robu može ovom postupku dati drugačije značenje ukoliko to želi. Može da mu oduzme karakter ponude navodeći da je predmet izložen kao uzorak.2.slanje kataloga ili oglasa prema ZOO nije ponuda već samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima. Sličnost između ponude i poziva na ponudu je što i jedno i drugo su predlozi za zaključenje ugovora,a razlika je što je ponuda konačan predlog,a poziv je pripremni predlog koji je podložan promeni. Dejstvo je takođe drugačije. Ako je u pitanju ponuda upućena određenom licu,šalje je ponudilac ponuđenom i ako je ponuđeni prihvati ugovor nastaje. Kod poziva na ponudu,upućuje ga pozivaoc nekom licu. Ako to lice pristane na poziv na ponudu,njegov pristanak nije prihvatanje ponude nego ono postaje ponudilac,a i ono čini ponudu pozivaocu,a kada pozivalac prihvati ponudu nastaje ugovor. Pozivalac ne mora da prihvati ponudu. Ne može biti prinuđen da je prihvati ,al s obzirom da je on uputio poziv,ukoliko ne prihvati ponudu,odgovaraće za štetu. Smatra se da katalog ili oglas pretstavljaju ponudu ukoliko iz sadržine proizilazi da se u njoj nalaze svi bitni elementi za zaključenje ugovora.3.opšta ponuda- čl.33 ZOO Predlog za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica,koji sadrži bitne elemente ugovora čijem je ono zaključenju namenjen,važi kao ponuda,ukoliko drukčije ne proizilazi iz okolnosti slučaja ili običaja. Svako lice koje je zainteresovano može da sa njima zaključi ugovor pod navedenim uslovima. ZOO ih smatra ponudom za zaključenje ugovora ukoliko drugačije ne proizilazi iz konkretnog slučaja.Dejstva ponude: proizvodi dve vrste dejstava:1.ono koje proizvodi samostalno – sastoji se u tome što ponuda obavezuje ponudioca da ponudu održi određeno vreme i da zaključi ugovor pod navedenim uslovima.2.sekundarno dejstvo-ponuda ga stvara samo uz prihvatanje ponude.Od kada do kada ponuda obavezuje? Počinje da obavezuje ponudioca od momenta kada je saopštena drugoj strani. Kada se predlog čini prisutnom licu ponudilac je vezan od momenta saopštavanja. Ponuda odsutnom licu obavezuje od datuma saznanja za ponudu/dostavljanje ponude. Period/rok u kome ponuda obavezuje ponudioca određuje sam ponudilac u ponudi. Ako ne odredi rok primenjuje se dopunsko dispozitivno pravilo: ponuda odsutnom licu obavezuje onoliko vremena koliko je potrebno da ponuda stigne, da se razmotri i o njoj odluči i da odgovor o njoj stigne ponudiocu. Ponuda prisutnom licu-ponudilac nije vezan ponudom ako je ponuđeni odmah ne prihvati.2.Prihvatanje ponude- izjava kojom ponuđeni pristaje na ponudu. Sadrži nameru da se ugovor zaključi i s obzirom da je ponudilac nameru izrazio u ponudi a ponuđeni u prihvatanju,susretom tih namera nastaje ugovor.Razlika između ponude i prihvatanja:-u redosledu u kom se pojavljuju: ponuda je izjava volje koja prethodi zaključenju,a prihvatanjem sledi zaključenje ugovora-pravno dejstvo: ponuda ima samostalno pravno dejstvo-obavezuje ponudioca da je održi, prihvatanje ponude nema samostalnu egzistenciju- počinje da proizvodi pravno dejstvo samo kad se sjedini sa ponudom a to je momenat kada se ugovor zaključi. Izjava o prihvatanju proizvodi pravno dejstvo od momenta kada je saopštena ponudiocu. Prihvatanje se može izraziti aktivnim ponašanjem koje može da bude izričito ili konkludentno. Izričito postoji kada ponuđeni izrazi pristanak direktnom izjavom ili kada

20

izjavi volju opšte usvojenim znacima konkludentno (prećutno) je prihvatanje ponude posrednom izjavom (slanje stvari ili plaćanje cene).Pasivno ponašanje - „ćutanje“- stanje iz kog se ne može izvesti zaključak o sadržini volje lica koje ćuti. U pravu ćutanj znači- ne reći ništa. ZOO reguliše i kaže da nema dejstva odredba u ponudi da će se ćutanje smatrati prihvatanjem ponude. Pravilo: ćutanje ne znači prihvatanje ponude,ali od ovog pravila postoje izuzeci:1. u slučaju kad je ponuđeni u stalnoj poslovnoj vezi sa ponudiocem. U tom slučaju kad ponudilac pošalje ponudu koja se odnosi na robu u vezi sa kojom se sa ponuđenim nalazi u poslovnom odnosu,ako ponuđeni ćuti smatra se da je prihvatio ponudu.2.odnosi se na ugovor o nalogu- prema ZOO lice koje se ponudilo drugom da izvršava njegove naloge ili u čiju poslovnu delatnost spada izvršavanje tuđih naloga dužan je da izvrši nalog ako ga nije odmah odbio. (posrednici,špediteri) dužni su da odbiju nalog, a ako ga ne odbiju smatraće se da su prihvatili. 3.kod ugovora o osiguranju- zakon je predvideo pravilo ako osiguravač u oređenom roku ne odbije pismenu ponudu osiguranika koji ne odstupa od uslova pod kojim se vrši osiguranje smatraće se da je on ponudu prihvatio i da je ugovor zaključen. Da bi ovaj izuzetak bio primenjen potrebna su tri uslova:1.osiguranik uputio pismenu ponudu2.proteka određeni rok koji iznosi 8 dana od dana prijema ponude3.ponuda sadrži uslove koji ne odstupaju od uslova pod kojima osiguravač vrši predloženo osiguranje.4.kod ugovora o zakupu-koji je zaključen na određeno vreme. ZOO predviđa izuzetak od pravila o ćutanju,ako po isteku roka na koji je ugovor zaključen zakupac nastavi da upotrebljava stvar,a zakupodavac se ne protivi,smatra se da je zaključen novi ugovor na neodređeno vreme pod istim uslovima. Ozbiljno posmatrati ponašanje zakupca sa zakupodavcom: u ponašanju zakupodavca možemo videti dve situacije:1.ona kojoj zakupodavac prima zakupninu ili na drugi način izjavljuje svoju volju da bude u ugovoru sa zakupcem (ovo nije izuzetak jer ne ćuti).2.u kojoj zakupodavac ne prima zakupninu niti preduzima bilo koju drugu radnju kojom posredno izražava svoju voolju za produženje zakupa. U ovom slučaju ugovor je produžen na neodređeno,a ne na onaj rok koji je prvi put bio ugovoren.5.kada je u samom ugovoru predviđeno da će se ćutanjem jedne strane smatrati kao pristanak te ugovorne strane na produženje ugovora. Ovaj izuteak u našem pravu je moguć jer je pravilo o ćutanju dispozitivnog karaktera. Ugovorne strane mogu predvideti da će se u njihovim budućim odnosima ćutanje koje znači ponuda prihvatiti.6.ugovor o poklonu (ovaj izuzetak je bio predviđen u skici na prednacrtu SGZ). Predloženo pravilo po kome u slučaju da poklonoprimac ćuti na ponudu da mu se učini poklon i ako poklon primi smatraće se da je pristao na zaključenje ugovora. To nije pravi izuzetak jer poklonoprimac preko poklona i konkludentnom radnjom prihvata.

Sadržina prihvatanja ponude. Da bi prihvatanje ponude dovelo do zaključenja ugovora neophodno je da se podudara sa ponudom. Ponuđeni treba da bude saglasna sa ovim. Najčešće svoj pristanak izražava jednostavno „da“ ili „pristajem“. Ako ponuđeni unese bilo kakvu izmenu ili dopunu u predlog koji je sadržani dopuni,onda takva izjava se ne smatra prihvatanjem ponude već novom ponudom za zaključenje ugovora. Od ovog slučaja treba razliovati sledeću situaciju u kojoj ponuđeni prihvati ponudu ali izrazi nezadovoljdstvo u vezi sa uslovom navedenim u ponudi ili izrazi neke svoje nade ,želje ili očekivanja. Ovo prihvatanje se u pravu naziva „gunđujući prihvat“. Izražavanje nezadovoljdstvane utiče na promenu karaktera njegove izjave.

Rok: da bi ugovor nastao prihvatanjem ponude mora biti učinjen blagovremeno- to je kada je ponuđeni izjavio da prihvata ponudu koja je određena u ponudi ili zakonu. Ako prihvatanje nije ućinjeno u roku onda se izjava ponuđenog ne smatra prihvatanjem nego novom ponudom. Moguće je da se desi da prihvatanje bude određeno u roku,ali da izjava o prihvatanju stigne ponuđenom nakon isteka roka. U ovom slučaju ako je ponudilac znao ili mogao znati da je prihvatanje ponude učinjeno u roku smatra se da je ugovor sačinjen uprkos tome što je prihvatanje ponudiocu stigao nakon isteka roka. Ako ponudilac neće da bude vezan može odma nakon prijema ponude ili narednog dana izjaviti da se ne smatra vezanim ponudom koju je učinio i tako spreči da ugovor nastane.Treba razlikovati neblagovremeno prihvatanje od zadocnelog prijema izjave o prihvatanju. U prvom slučaju ugovor ne nastaje,a u drugom ugovor nastaje,ali ugovor može sprečiti da nastane ako izjavi da se ne smatra vezanim ponudom.

21

Određivanje momenta zaključenja ugovora. Ugovor se sastoji od dve izjave: ponuda i prihvatanje ponude. Postavlja se pitanje kada se smatra da je ugovor zaključen? Da li u momentu kad ponuđeni izjavi da prihvata ponudu ili kasnije kad ponudilac primi izjavu o prihvatanju ili kada sazna da je ponuđeni prihvatio ponudu.Značaj momenta zaključenja: 1.značajan zbog toga što ugovor počinje da proizvodi pravno dejstvo2.od momenta zaključenja počinju da teku određeni rokovi (zbog prekomernog oštećenja,zbog rušljivosti).3.momenta zaključenja je značajan i zbog primene pravila da ako je u momentu zaključenja bila propala stvar koja je predmet ugovora, ugovor ne nastaje.4.momenat zaključenja zbog pitanja sukob azakona o vremeu. Ako dođe do izmene zakona može se postaviti pitanje koji zakon je bio na snazi u momentu zaključenja ugovora.Teorije: 1. teorija da je zaključen u momentu kada ponuđeni izjavi da prihvata ponudu,teorija izjave ili emisije,a ideja na kojoj se zasniva jeste da je saglasnost volja postignuta u onom momentu kada se namera ponuđenog susretne sa namerom ponudioca za zaključenje. Momenat u kojoj se te dve namere susreću je moomenat prihvatanje ponude. Prema ovoj teoriji nebitno je kada je sam ponudilac saznao da je ponuđeni prihvatio ponudu. Loša strana ove teorije je što nije moguće tačno utvrditi kada je ponuđeni doneo odluku da prihvata ponudu. Ponuđeni može odstupiti od takve odluke i bez ikakvog znanja ponudioca o tome. Ova teorija kritikovana novom teorijom.2.teorija odposlanja ekspedicije- po kojoj se momenat zaključenja uzima momenat predaje pošte. Ima dobru stranu što otklanja nedostatak ranije teorije,ali ako bi se primenila ova teorija ona ne rešava pitanje naknadnog odustanka ponuđenog od prvobitne namere da zaključi ugovor jer ponuđeni može nekim drugim,bržim sredstvom obavestiti ponudioca da oodustaje od svoje odluke da zaključi ugovor.3.po trećoj teoriji ugovor je zaključen onog momenta kada ponudilac sazna da je ponuđeni prihvatio ponudu. To je teorija saznanja (informacije). Ideja na kojoj se zasniva ugovor je da ponudilac i ponuđeni imaju svest o tome da je došlo do saglasnosti volja,nije dovoljan prost susret na kojem insistira prva teorija. Loša strana je u tome što se na osnovu nje ne može utvrditi ili je teško dokazati kada je,u kom momentu ponudilac saznao da je ponuđeni prihvatio ponudu.4.teorija prijema- ona pretstavlja korekciju prethodne teorije i zasniva se na ideji po kojoj je samim prijemom prihvata ponude izjava o prihvatanju doprla do svesti ponudioca i nakon toga ponuđeni više ne može da se predomisli i da opozove ili povuče svoju izjavu.5.po njoj zakon ne treba da unapred utvrđuje momenat u kom ugovor nastaje već to treba da radi sud na osnovu tumačenja zajedničke volje ugovornih stranaka,vodeći računa o prirodi ugovora i okolnostima o kojima su izjave učinjene. Ako se zajednička namera tumačenja ne može utvrditi onda momenat zaključenja treba odrediti prema običaju u određenoj sredini ili pravičnosti.U našem pravu prihvaćena je četvrta teorija prijema.U pogledu mesta zaključenja ugovora važi pravilo da je mesto u kome je ugovor zaključen prebivalište ili boravište ponudioca u momentu kada je uputio izjavu o ponudi. Mesto je značajno zbog mesne nadležnosti suda u slučaju spora. (locus regit act).

Nedostaci saglasnosti volja: saglasnost volja postoji kad dve strane izjave volje u cilju postizanja volje,postiže se ponudom i prihvatanjem ponude. Da bi volje bile saglasne bitno je da budu u skladu sa unutrašnjom voljom ugovornih strana. Ako taj sklad ne postoji onda saglasnost postoji samo prividno. Iz kojih razloga dolazi do nesklada? Nesklad između izjavljene i unutrašnje volje može se pojaviti kao posledica samog ugovora. Moguće je da nije bio priseban,da se nije raspitao o pravnim posledicama ugovora .da je impulsivan i smatra da neka okolnost postoji iako uistinu ne postoji. Može se desiti da kod jednog ugovora postoji pogrešna svest,tj da se on nalazi u zabludi. Drugačija je situacija od prethodne kad do nesklada dolazi zbog nekog spoljnog faktora. Ti spoljni faktori su radnje drugog koje se ispoljavaju u pretnji ili prevari.

22

1.Zabluda- je pogrešna predstava jednog ugovornika o pravnim činjenicama koje su relevantne za punovažnost ugovora, a koja je formirana i održavana u svesti jednog ugovornika bez uticaja drugog ugovornika ili nekog trećeg lica. Okolnosti na koje se može odnositi pogrešna predstava su raznovrsne:1.zabluda o prirodi ugovora- postoji kada ugovornik veruje da zaključuje ugovor a uistinu zaključuje neki drugi pravni posao. (ugovornik misli da mu druga strana poklanja a u stvari mu prodaje).2.zabluda o svojstvima ličnosti-postoji kad ugovornik pogrešno drži da zaključuje ugovor sa jednim licem ili sa licem koje ima određena lična svojstva, a ustvari zaključuje ugovor sa drugim licem odn.licem koje nema ona svojstva koja je mislio da ima. (npr,jedno lice hoće da angažuje dobrog advokata i da zaključi ugovor o nalogu, i misleći da je zaključio sa poznatim begradskim advokatom Tapuškovićem,on zaključio sa mladim neafirmisanim Tapuškovićem).3.zabluda na predmet- postoji kada ugovornik pogrešno drži da zaključuje ugovor o jednoj stvari,a zaključuje zapravo o nekoj drugoj stvari. (npr.kupac veruje da kupuje vino sorte burgundac kod Aleksandrovca,a zapravo kupuje burgundac sa Fruške Gore). 4.zabluda o bitnim svojstvima- po starijem shvatanju to su hemijski sastav i njegova namena,a po novijem svojstva predmeta na koje se odnosi pogrešna predstava može biti bilo koje svojstvo koje je odlučujuće za jednog ugovornika da zaključi ugovor.5.zabluda na motiv- to je pogrešna predstava o pobudi koja je jednog ugovornika pokrenula da zaključi ugovor. (npr.pacijent.učini poklon lekaru verujući da ga on operisao a ispostavi se da je operaciju izvršio drugi kolega)6.zabluda o kauzi- je pogrešna predstava o postojanju kauze kod nekog ugovora. Zabluda o računarskom podatku,o činjenicama,o pravu itd. Nije svaka pogrešna predstava o nekoj okolnosti zabluda u pravnom smislu. Zabluda u pravnom smislu ne predstavlja svaka pogrešna predstava. U tom smislu ZOO razdvaja dve kategorije zabluda:1.kategoriju sačinjavaju zablude koje zakon naziva zabluda prepreke. Te zablude su zablude o prirodi ugovora,o predmetu i zabluda o kauzi. Sve ove zablude imaju isto dejstvo na ugovore. U njihovom prisustvu ugovor ne nastaje. Tada postoji nesporazum. Volje umesto da se susretnu su se mimoišle.2.kategoriju ZOO svrstava bitne zablude,koje se u teoriji nazivaju još bitne zablude u užem smislu. Razlika između zabluda ove kategorije i prve kategorije je u tome što njihovo postojanje ne sprečava da ugovor nastane. Ugovor postoji ali njegova važnost je lebdeća jer može biti poništen. U ovu kategoriju spadaju:zabl.o bitnim svojstvima,predmet,zabl o ličnosti ,zabluda o motivu ali ona je relevantna samo kod dobročinih ugovora. Pogrešna predstava koja se odnosi na neku okolnost koja se po nameri stranaka ili običaja u prometu smatra bitnom tako da stranka koja je zaključila ugovor pod zabludom ne bi ga zaključila da je znala pravo stanje stvari. Da bi dovelo do poništenja ugovora bitno je da strana koja se na njih poziva postupa sa pažnjom koja se od nje zahteva u pravnom prometu. To znači da se traži da je žrtva zablude bila u izvinjavajućoj zabludi,tj da je imala pogrešnu predstavu uprkos tome što se prilikom zaključenja ponašala pažljivo,i uprkos toj pažnji nije znala za pravo stanje stvari. Ako je žrtva zablude bila nepažljiva odn.ako je zabluda posledica toga što ona nije postupala sa pažnjom koja se od nje očekivala,reč je o skrivljenoj i neizvinjavajućoj zabludi. Strana koja se nalazi u ovoj zabludi nema pravo da se na nju pozove. Postoji jedna situacija kad se ne može pozvati stranka koje je bila u neskrivljenoj zabludi. To će biti u slučaju kad je druga strana spremna da izvrši ugovor kao da zablude niije ni bilo.Rok za ponuštaj ugovora je 1 godina od dana saznanja,odnosno 2 godine od dana zaključenja. Ako sud poništi ugovor nastaju dve pravne posledice:1.restitucija,povraćaj . Svaka strana dužna je vratiti drugoj ono što je primila po osnovu poništenog ugovora. 2.naknada štete- dužnik naknade štete je strana koja je bila u zabludi,a poverilac naknade je saugovornik zbog toga što je on savestan i ne sme da trpi nepovoljne posledice koje bi po njega prouzrokovale posledice. Mora da bude vraćen u imovno stanje u koje je bio pre zaključenja ugovora.

2.Prevara- je pogrešna predstava jednog ugovornika koju je stvorio drugi ugovornik u nameri da ga navede da zaključi ugovor. Postoji i kada je kod jedne strane već postojala pogrešna predstava,a druga strana ne čini ništa da bi je od te pogrešne predstave oslobodila.Može imati dva oblika:1.izazivanje zablude kod druge ugovorne strane2.održavanje druge strane u već postojećoj zabludi.I u prvom i drugom slučaju neophodno je da je izazivanje odn.održavanje u zabludi učinjeno u nameri da se druga strana navede na zaključenje ugovora. Kod prevare je bitno da je jedna strana izazvala ili održavala

23

pogrešnu predstavu kod ugovorne strane pri čemu zabluda u kojoj se nalazi druga strana ne mora biti bitna zabluda u užem smislu. Prevarena strana može se naći u zabludi o bilo kojoj okolnosti u vezi sa ugovorom.Svaka zabluda dovešće do poništenja shodno pravilu „fraus omnia corumpi“ prevara sve kvari.Prevara je razlog za poništenje ugovora. Ako postoji ugovor je rušljiv što znači da njegova punovažnost zavisi od toga da li će ugovor biti poništen u određenom roku ili ne. Subjektivni rok je 1 god,a objektivni 3 god.Prevara može poticati i od trećeg lica. Kakav je ovde značaj te prevare za punovažnost ugovora. Ovde treba razlikovati teretne od dobročinih: ako je ugovor teretan prevara učinjena od trećeg lica dovodi do poništenja samo ako je saugovornik prevarene strane znao ili je mogao znati da je treće lice učinilo prevaru. Kod dobročinih prevara učinjena od trećih lica uvek dovodi do poništenja bez obzira da li je saugovornik znao ili mogao znati.

3. Pretnja- predstavlja jedan čin psihičke ili moralne prinude koji postoji ako je jedna ugovorna strana ili neko treći izazvao opravdani strah kod jedne ugovorne strane zbog koga je ona pristala da zaključi ugovor. Prema ZOO strah je ppravdan ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život,zdravlje,telo ili neko dobro ugovornika ili trećeg lica. Psihičku ili moralnu prinudu treba razlikovati od fizičke. Razlika je u tome što u slučaju pretnje ugovor postoji i proizvodi pravno dejstvo ali može biti poništen pod istim uslovima. Kod fizičke prinude ugovor ne nastaje jer se ne radi o neskladu unutrašnje i spoljne volje već o odsustvu bilo koje volje.

KAUZA

Kauza je u vanpravnom smislu uzrok ili razlog,a u pravnom smislu pravni cilj obvezivanja.Razikuje se od predmeta. Predmet je ono o čemu su ugovorne stranke postigle saglasnost. Odgovor na pitanje „šta je predmet ugovora“ je odgovor na pitanje“ na šta se ugovornik obavezuje“,a odgovor na pitanje „šta je kauza“je odgovor na pitanje “zbog čega se neko ugovorom obavezuje“.U jednom ugovoru da bi postojao,neophodno je da postoji i predmet i kauza. Drugim rečima to su dva odvojena pojma i uslovi za postojanje i punovažnost i jednog i drugog procenjuju se nezavisno,tako da se može desiti da u jednom ugovoru predmet bude nedopušten a kauza dopuštena i obrnuto,da kauza bude nedopuštena,a predmet dopušten.Treba je razlikovati od osnova sticanja- pravne činjenica koja objašnjava zašto se jedno pravo derivativnim putem prenosi sa jednog lica na drugo. To može da bude legat,javno obećanje nagrade ali i zakon u slučaju sticanja ovlašćenja zakonske obaveze izdržavanja. Kauza je uži pojam od pravnog osnova sticanja i po pravilu vezuje se samo za pravne poslove odnosno ugovore.Kauzu treba razlikovati i od animus contrahendi- to je namera jednog lica da izjavom svoje volje zaključi ugovor i da prihvati pravno dejstvo koje iz ugovora nastaje. Animus contrahendi pretpostavlja da lice koje izjavljuje volju ili svest o razlogu zbog kojeg zaključuje ugovor. Zbog toga kauza prethodi izjavljivanju volje za zaključenje ugovora. Ako neko nema svest o kauzi onda ne može ni svestno da izjavi volju da je ugovor sačinio.

Teorije kauze:1.klasična teorija- pojavila se sredinom XVII veka u francuskoj pravnoj doktrini. Pre toga sve do XVII pravna teorija nije raspravljala o tome zbog čega se jedna strana obavezuje drugoj. Razlog zbog nezainteresovanosti leži u prinicipu formalizma koji je vladao od rimskog prava do tog doba. U rimskom pravu obvezivala je forma. Da bi ugovorna obaveza nastala bilo je neophodno da se obećanje za zaključenje ugovora izjavi u određenoj,strogoj i sakralnoj formi. Obećanje nije bilo upućeno licima već direktno Bogu da će se obaveza izvršiti.Princip konsensualizma (ugovor nastaje prostom salasnošću volja). U pravu počeo da vlada stav da obavezuje data reč,a ne forma. Kad je taj princip postao dominantan postavilo se pitanje zbog čega reč obavezuje?Doma- je prvi odgovorio na to pitanje. Po njemu ugovor iste vrste ima istu tipsku klauzulu. U tom smislu različita je kauza kod teretnih od kauze kod dobročinih,realnih ugovora.-kod teretnih ugovora- kauza obaveze jedne strane nalazi se u obavezi druge strane. Jedna strana se obavezuje prema drugoj zato što se i druga obavezuje prema njoj. (npr.kod ugovora o prodaji prodavac se obavezuje zato što je kupac preuzeo obavezu).-kod realnih ugovora-kauza se sastoji u predaji stvari (npr.zajama zaključuje se predajom stvari u državinu

24

zajmoprimcu). Jedna strana se obavezuje prema drugoj zato što je od nje nešto primila.-kod dobročinih ugvora- kauza ima psihološki izged. Kod poklona kao tipičnog primera dobročinih ugovora,kauza se nalazi u animus donandi. Kod ostalih dobročinih ugovora koji se ne sastoje u predaji svojine na stvari,kauza je intentio liberalis (to je namera da se drugom učini nešto dobro,da mu se dobrovoljo izvrši neka usluga ili da se dobrovoljno oslobodi nekog duga itd.).Animus donandi je poseban tip ispoljavanja intentio liberalisa.U okviru klasične teorije pojavljuju se još dva autora: (Portalis i Potije).Portalis- je proširio pojam kauze izvan ugovora. Prema njegovom shvatanju kauza treba da postoji u svim obligacijama,a ne samo u onim koje izviru iz ugovora. Druga stvar značajna za nega je da on kauzu kod teretnih ugovora posmatra drugačije od Dome. Kauza u teretnim ugovorima postoji kada je prestacija ili činidba jedne strane srazmerno ekvivalentna ili jednako vredna prestaciji druge strane.Potije- je dopunio Dominu teoriju tako što je uveo pojam časne,poštene i moralne kauze. Kauza po njegovom shvatanju nije svaki cilj obvezivanja već samo onaj cilj kojim se želi postići moralna,poštena i zakonom dozvoljena svrha. Druga značajna novina je u tome što je predložio uvođenje zakonske pretpostavke da kauza postoji i da onome koji tvrdi da kauza ne postoji leži obaveza da to i dokaže. Drugim rečima ako postoji ugovor, postoji i kauza i ne mora da se dokazuje. Kkasična teorija je odlučujuće uticala na francuski građanski zakonik. Bio je prvi koji je kauzu u svojim normama uvrstio kao uslov za nastanak ugovora. Tek kasnije će se za njim povesti i italijanski građanski zakonik i neki drugi. Kao reakcija na ovu teoriju i prihvatanje kauze nastala je teorija negacije kauze.

2.Teorija negacije kauze-zastupana u belgijskoj pravnoj doktrini, a njen predstavnik u francuskom pravu bio je Planiol.Poriče potrebu za postojanjem kauze i ističe da je kauza pojam koji je logički nemoguć. Ne može se reći da je kauza jedne strane u teretnim ugovorima obaveza druge strane jer kada se govori o obavezama onda se misli na pravnim dejstvima, a kauza mora da postoji i prethodi dejstvima. (logički nemoguće zamisliti da se stavi u ravan nešto što prethodi).Druga primedba je u tome što kod realnih ugovora ne može da se kaže da je kauza obaveza zajmoprimca u tome što je primio nešto od zajmodavca, ovo zbog toga što kod realnih ugovora predaja stvari nije kauza ugovora već uslov njegovog zaključenja.Treća primedba da se kod dobročinih ugovora kauza prepliće sa motivima, a motiva za zaključenje može biti bezbroj, pa se postavlja pitanje koji od tih motiva koji prethodi zaključenju ugovora predstavlja kauzu. Kauza je potrebno nepotreban pojam i onu funkciju koju ona ima može da obavi drugi pojam-pojam predmeta. Kauza služi da bi se ispitalo da li je jedan ugovor zakonit i moralan. Zastupnici kažu da se isto svrha može postići pravilom dopuštenosti ili nedopuštenosti predmeta. Nije se proširila izvan Belgije i delom Francuskom. Ugasila se početkom XX veka.

Savremena shvatanja o kauzi

Mogu se podeliti u tri grupe: prema tome da li u kauzi vide jedan subjektivni pojam ili pojam koji je objektivan i potpuno nezavisan od motiva.1. Subjektivne teorije- kauza je subjektivni pojam pa se i nazivaju subjektivne. Kauza je pobuda,motiv koji je opredelio ugovornika da zaključi ugovor. To je osnovna postavka teorije. Ta osnovna postavka je nešto modifikovana tako što se kauzom ne smatra svaki motiv već samo onaj koji je bio odlučujući da pokrene jednog ugovornika da zaključi ugovor. Koji je to motiv ostaje sudu da utvrdi kada se pitanje postojanja odnosno punovažnost kauze pred njim postavlja.2. Objektivne teorije- posmatra kauzu potpuno nezavisno od motiva. Prema ovim teorijama kauza je ekonomski pojam. Ona je zapravo ekonomski ekvivalent koji mora da postoji u svakom ugovoru. Dva osnovna odstupanja koja se mogu staviti ovoj teoriji su:1. kako objasniti šta je kauza kod ugovora o poklonu? Kod ugovora o poklonu ne postoji ekonomska ekvivalencija. S obzirom na tu činjenicu prema pristalicama objektivne teorije u ugovoru o poklonu kauza

25

ipak ima psihološki izgled i sastoji se u odluci poklonodavca da ne traži od poklonoprimca nešto što bi bilo vredno poklonu. Ovu teoriju je zastupao kod nas prof.Andrija Gams. U našem pravu kod ugovora o poklonu je negativan ekonomski efekat koji poklonodavac oće u svojoj imovini smanji.U objašnjenju kauze kod dobročinih ugovora postoje dva odstupanja:1.teorija- se sastoji u odluci poklonodavca da ne traži ništa od druge strane.2.teorija-kauza se ogleda u negativnom ekonomskom efektu.3. Mešovite teorije-teže da postignu kompromis između subjektivne i objektivne teorije. Prema njima kauza predstavlja kombinaciju elemenata subjektivne prirode i objektivne prirode. U okviru ovih teorija izdvajaju se dve: 1. Žan Mori-tvorac. Prema toj teoriji kauza je željeni ekvivalent. Subjektivni element u ovoj teoriji ogleda se u tome što jedna strana želi da ugovorom dobije neki ekvivalent. Međutim taj ekvivalent koji ona dobija od druge strane ne mora da bude objektivno jednako vredan sa prestacijom koju ona daje. Dovoljno je da između prestacija postoji subjektivni ekvivalent. (npr.može se desiti da prodavac proda stvar koja vredi 15.000 evra,za 40.000. postoji objektivni ekvivalent međutim prodavac može smatrati da je među prestacijama uspostavljena subjektivna ekvivalencija,sve pod pretpostavkom da ne postoje mane volje.2. Kapitanova teorija- ona je nastala u pravnoj doktrini 20-tih godina prošlog veka i danas se smatra vladajućom u građanskom pravu. Naslanja se na Dominu klasičnu teoriju iz XVII veka.Kapitan polazi od toga da je kauza cilj obavezivanja ugovora. To je svrha koju stranke žele da ostvare. Otuda se u tom cilju vidi subjektivni element kauze. Cilj koje ugovorne strane žele da postave ugovorom,nije bilo koji cilj,ni ekonomski,ni psihološki. Kapitan pod ciljem podrazumeva pravni cilj. (npr.ugovor o prodaji,pravni cilj kupca je pravo svojine,cilj prodavca je pravo svojine na sumi novca. Objektivni element ogleda se u realizaciji pravnog cilja,ostvarenje pravnog cilja je materijalni element u pojmu kauze zbog toga što se pravni cilj ostvaruje izvršenjem obaveze druge strane. Prva strana obavezuje se prema drugoj da bi dobila izvršenje od druge strane i dobila pravni cilj. Razlikuje se od Domine teorije u objektivnom elementu. Prema Kapitanovoj teoriji ne postoji kauza u ugovoru ako obaveza druge strane nije izvršena. Zbog toga jedna strana može istaći prigovor neizvršenja ili raskinuti ugovor. Zatim nema kauze u ugovoru kada obaveza jedne druge strane nije ni zasnovana zbog toga što je predmet njene obaveze propao u momentu zaključenja ugovora. Kod dobročinih ugovora prema Kapitanovoj teoriji kauza ima čisto psihički izgled. Kauza kod ovih ugovora se ogleda u intentio liberalis,nameri jedne strane da učini drugoj besplatnu korist,odnosno u animus donandi (nameri jedne strane da drugoj učini poklon).Kapitanova teorija značajna je zbog toga što je postavila odnos između kauze i motiva. Kada se kaže da je kauza pravnog cilja obvezivanje,onda se misli na poslednji,završni motiv koji je nastao u procesu formiranja volje da se zaključi ugovor. Onaj poslednji,završni motiv predstavlja kauzu i naziva se causa finalis. Ostali motivi koji su prethodno završenom motivu u principu ne ulaze u pojam kauze. Međutim ako su ti motivi nedopušteni tj.protivzakoniti i nemoralni,oni mogu da uđu u polje pojma kauze i tu Kapitanova teorija pravi razliku između teretnih i dobročinih:-kod teretnih ugovora nedopušten motiv ući će u polje pojma kauze ako je druga ugovorna strana znala za postojanje tog nedopuštenog motiva.-kod dobročinih ugovora nedopušten motiv ulazi u pojam kauze čak i onda kada druga ugovorna strana nije znala za njegovo postojanje. Ova teorija je prihvaćena u ZOO.

ZOO sadrži 4 člana posvećena kauzi: zakon kauzu naziva „osnov“U prvom pravilu ZOO kaže da svaka ugovorna obaveza mora imati osnov i taj osnov mora biti dopušten. Osnov je nedopušten kad je supotan prinudnim propisima,javnom poretku i dobrim običajima. Naš zakon propisuje pretpostavku o postojanju osnova „pretpostavlja se da obaveza ima osnov iako on nije izražen. Pretpostavka deluje kao i svaka druga pretpostavka u pravu. Na osnovu jedne činjenice izvodi se zaključak o postojanju druge. Poznata činjenica iz koje se izvodi nepoznata je ugovor-saglasnost volja. To je osnov pretpostavke. Iz te činjenice da postoji ugovor izvodi se zaključak o postojanju nepoznate činjenice,a to je kauza. (pretpostavka je oboriva i strana koja tvdi da u ugovoru kauza ne postoji morala bi da dokaže suprotno da ugovor nema kauzu.Odnos motiva i kauze- zakon prihvata Kapitanovu teoriju u čl. 53 „pobuda iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost“ zbog toga što stoji izvan kauze. 2.stav istog člana „ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je drugi ugovarač to znao ili morao znati ugovor će biti bez pravnog dejstva“ (kod teretnih ugovora).

26

Stav 3 „ugovor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštenaa pobuda bitno uticala na odluku njegovo saugovarača“. (kod dobročinih ugovora). Ovde poklonoprimac ne mora da zna za nedopuštenu pobudu poklonodavca. Bitno je da je postojala na strani poklonodavca i biće van dejstva.

Kauza u kauzalnim i apstraktnim ugovorimaKauzalni ugovori- su oni ugovori u kojima je kauza vidno izražena . Ona je vidljiva kako za ugovore strane,tako i za treća lica.Apstraktni ugori- su ugovori kod kojih kauza nije vidljiva za treća lica,a to ne znači da ona ne postoji. Kauza postoji i poznata je ugovornim stranama,samo nije trećim licima. (npr.ako je neko sastavio priznanicu da P.P duguje 10.000 evra M.M. P.P i M.M znaju zbog čegaa je priznanica izdata,ali treća lica ne znaju.Značaj razlikovanja- -upravo zbog primene pretpostavke iz čl.51 st.3 ,pretpostavke koja glasi „ pretpostavlja se da obaveza ima osnov iako nije izražen“-kada je pitanju kauza a između poverioca i dužnika iz tog ugovor postoji spor zbog toga što dužnik neće da ispuni svoj obavezu,onda poverilac da bi uspeo sa tužbenim zahtevom mora da dokaže da postoji. Ako dokaže da ugovor postoji,onda se pretpostavlja da postoji i kauza i dužnik se u tom slučaju ne može braniti ističući da kauza postoji.-kada je u pitanju spor poverioca i dužnika oko ispunjenja duga nastalog iz apstraktnog ugovora,položaj poverioca je olakšan,ne mora da dokazuje postojanje ugovora.-s obzirom da kauza nije vidljiva za treća lica,pa ni sudiju,njemu je lakše da dokaže da kauza ne postoji. Međutim upravo zbog toga postoji pretpostavka. Na osnovu nje smatra se da kauza postoji iako nije vidljiva. Dakle dužnik mora da bi odbio tužbeni zahtev kao i u slučaju kauze da dokazuje da u apstraktnom ugovoru kauza ne postoji.

Kauza u praksi- teorije o kauzi imaju značaj u pogledu primene1.pravila o odsustvu osnova2.pravila o prividnosti osnova3.pravila o nedopuštenosti osnova

1.primena pravila o odsustvu osnova- slučaj odsustva kauze u praksi se javlja vrlo retko. Samo izuzetno se može desiti da u ugovru ne postoji osnov i to npr.ako je obaveza nastala s obzirom na neki budući osnov koji se nije ostvario il osnov koji je postojao a kasnije otpao. (neko izdao priznanicu da je primio 10.000 evra na zajam očekujući daće ugovor o zajmu biti zaključen). U tom slučaju osnov koji se očekivao nije nastupio.2.primena pravila o prividnosti osnova- prividni osnov može se ispoljiti kroz putativnu, fiktivnu ili simulovanu prividnost.a.)putativna- postoji kada obe ugovorne strane imaju pogrešnu pretpostavku da kauza postoji. To je slučaj obostrane zablude o kauzi.

b.) fiktivna- je kauza koja ne postoji,ali ugovorne strane trećim licima pretstavljaju da one postoje. Kod trećih lica se stvara privid o postojanju kauze. Primeri su vrlo teški,bilo ih je u našoj pravnoj istoriji 50-tih godina prošlog veka (predaja zemlje usled agrarnih reformi,dečiji dodatak).

c.)simulovana kauza- postoji u slučaju kada su ugovorne strane zaključile jedan ugovor a trećim licima pretstavljaju da su zaključile drugi ugovor. (npr,ostavilac zaključi ugovor o poklonu sa jednim od svojih budućih zakonskih naslednika,ali prikaže da je učinjen ugovor o prodaji.

3.primena pravila nedopuštenosti osnova- to je osnov suprotan prinudnim propisima,javnom poretku i dobrim običajima. Postoji i onda kada je motiv io nedopušten,a u teretnim ugovorima druga strana je znala ili mogla znati za nedopuštenost motiva.Pravne posledice:-u slučaju odsustva osnova- ugovor ne postoji-prividnog osnova:a.)putativna kauza- apslutno ništav,nema ugovora

27

b.)fiktivna kauza-nema ugovora,ne postojic.)simulovana kauza- punovažan ugovor-nedopuštenosti osnova- apsolutno ništav jer je suprotan načelu slobode ugovaranja.

Predmet

Četvrti uslov za nastanak ugovora. Predmet je ono što je predmet obligacije: davanje,činjenje,uzdržavanja. U pravnoj teorji se ponekad razlikuje od objekta ugovora: svaki ugovor ima predmet, ali svaki ugovor nema objekat,objekat imaju samo oni koji glase na predaju stvari/davanja. Ugovori mogu imat i dva predmeta a to su svi oni ugovori koji su dvostrano obavezujući. Da bi se smatralo da ugovor ima predmet potrebno je da je on:1.određen2.moguć3.dopušten1.Određenost predmeta:Ugovorne strane određuju predmet ugovora neposredno. Može biti određen i posredno i to na dva načina. 1.ugovorne strane odrede u ugovoru elemente na osnovu kojih se predmet može naknadno odrediti.2.ugovorne strane predvide da će treća lica odrediti predmet. Ako treće lice neće ili ne može da odredi predmet,smatra se da predmet nije određen i ugovor ne postoji.Kod ugovora o prodaji posebna pravila važe za posredno određivanje predmeta.Ugovor o prodaji u privredi-ugovor postoji i proizvodi pavno dejstvo čak i ako cena nije određena niti je odrediva;cena koja je plaćena prodavcu u poslednje vreme,cena koja je razumna-tržišna/sud je određuje.

Forma

Forma je način izražavanja sadržaja ugovora kroz unapred predviđene spoljne,vidljive oblike,kroz koje treba da je manifestuje ugovor. Forma je neobavezan uslov jer nije neophodna za nastanak svakog ugovora nego samo onog za koju je zaključen. Voljom stranaka predviđeno je da je neophodno da budu zaključene u određenom obliku.U našem pravu važi princip konsenzualizma propisanog u čl.67 ali postoji veliki broj izuzetaka u kojima sam ZOO i drugi zakoni predviđaju da je neophodno za nastanak ugovora ispuniti određenu formu. Čemu veliki broj izuzetaka? Zakonodavac propisuje određenu formu jer želi da postigne određenu svrhu,dvostruka je svrha:1.zaštitna svrha (funkcija) se ogleda u:-zaštita interesa ugovornih strana: kada zakonodavac propisuje formu onda on daje priliku ugovornim stranama da dobro razmisle pre nego što se ugovorno obavežu i da dobro odvagaju razloge za ili protiv zaključenja ugovora. Forma treba da spreči ugovorne strane da donesu ishitrenu odluku o tome da zaključe ugovor.Primer je ugovor o poklonu-ugovor bez naknade,jedna strana bespovratno otuđuje imovinu,osiromašuje je i istovremeno obogaćuje drugu ugovornu strranu, a za uzvrat ne dobija ništa i zbog toga zakon predviđa za ugovor o poklonu pismenu formu da bi zaštitio poklonodavca da ishitreno zaključi ugovor.Teretni ugovori.zaštitna funkcija nije toliko izražena i nema značaj kao kod dobročinih poslova.-zaštita interesa trećih lica- izražena je takođe kod ugovora o poklonu. Poklonom mogu biti povređeni interesi članova porodice poklonodavca ili bliskih srodnika ako poklonodavac donese ishitrenu odluku da zaključi ugovor i tako umanji imovinu da u njoj nema dovoljno sredstava da ne može da izdržava lica koja je zakonski dužan da izdržava ili toliko umanji imovinu da posle njegove smrti ne mogu biti namireni nužni naslednici. Upravo radi zaštite njihovih interesa predviđa se pismena forma.-zaštita opštih,javnih interesa- u ranijem pravu je često prenaglašavana,smatralo se da formu treba propisati samo radi zaštite javnih interesa. Danas su oni u drugom planu u odnosu na zaštitu interesa ugovornih strana i trećih lica. Formom se štite: 1. intresi države da ostvari budžetski prihod naplatom poreza koji se ostvari nakon obavljanja akta pravnog prometa,zbog toga je u našem pravu predviđena forma za ugovor o prometu nepokretnosti-dolazi do prenosa svojine i na svaki takav ugovor treba da bude plaćen porez na prenos apsolutnih prava.2.forma za promet nepokretnoosti naročito u prošlosti postojala je zbog kontrole jer je postojao zakonski

28

maksimum svojine koja su fizička lica mogla posedovati (ne više od dva veća ili tri manja stana; ne više od 10 hektara obradive zemlje),pismenom formom se omogućavalo da jedno lice ne stekne više,ako bi se to desilo država je imalo pravo da oduzme višak imovine.3.pravo preče kupovine društveno pravnih lica,to su nekada bile opštine i one su imale pravo preče kupovine kada je neko prodavao stan,tek ako opština odbije takvu ponudu ili se ne izjasni u roku od 30 dana od prijema ponude vlasnik je bio ovlašćen da stan proda trećem licu. Danas je ostao samo jedan razlog.2.dokazna funkcija :Ogleda se u tome što se obezbeđuje pismeni trag o ugovoru. Pismena isprava je najpouzdanije dokazno sredstvo u slučaju kad se pojavi spor o sadržini ugovora i to je mnogo pouzdanije sredstvo od svedoka koji nisu pouzdani zato što pamćenje bledi i kada o činjenicama postoji pismeni trag on ostaje i može dugo vremena biti upotrebljen kao dokaz između ostalog zbog toga u privrednom sporu pismene isprave se koriste kao dokaz a izuzetno usmeni iskaz svedoka.

Vrste forme: postoje tri osnova po kojima se forma može podeliti na vrste:1.dejstvo (bitna i dokazna forma)2.način ispoljavanja (pismena forma, javne isprave i realna forma)3.način nastanka (zakonska i ugovorna)

1. Bitna forma predstavlja konstitutivan element za punovažnost ugovora. Ugovor ne nastaje dok se forma ne ispuni onda kada je predviđena. Naziva se još i forma ad solemnitatem-svečana forma i ad validatatem-jer od nje zavisi važnost ugovora.Dokazna forma je jedino sredstvo za dokaz ugovora ali ne utiče na njegovu punovažnost. Naziva se još i forma ad probationem. Bila je predviđena u Zakonu o sudskom postupkuu građanskim stvarima (1865.) neće se moći dokazivati svedocima potraživanje čija vrednost prelazi 200 groša bez obzira na osnov i predmet koji je uslov nastanka i to je jedini primer u srpskoj pravnoj istoriji, savremenom pravu dokazna funkcija ne postoji,postoji mišljenje da je predviđena kod arbitražnih ugovora kod jednog broja autora kod nas. U stranim pravima zastupljena je dokazna forma. U francuskoj npr.sva potraživanja čiji iznos prelazi određenu sumu ne mogu biti dokazana svedocima i ako postoji pismena isprava svedocima se ne može dokazivati suprotna sadržina.Dokaznu formu treba razlikovati od forme kao dokaza. Forma kao dokaz nije ni uslov za zaključenje ugovora niti je jedini dokaz o ugovoru. Ona je samo potvrda o sadržini ugovora i o onome o čemu su se stranke sporazumele. Kada je forma samo dokaz ,ugovora se može dokazivati svim sredstvima.

2.Pismena,javna isprava i realna forma.Pismena- obična pismena forma je pismena forma nižeg stepena koja se ispunjava pismenom redakcijom ugovora na određenoj ispravikoja sadrži tekst ugovora i potpis ugovornih stranaka. Postoji veći broj ugovora za koje je zakon predvideo da moraju biti zaključeni u ovoj formi. ZOO: Ugovor o prodaji sa obročnim otplatama cene, ugovor o jemstvu,građenju,kreditu,licenci,bankarskom tekućem računu. Zakon o privrednim društvima,Srpski građanski zakonik.

Forma javne isprave- je višeg stepen, podleže strožijim i komplikovanijim procedurama. Pored pismene redakcije potrebna je još i intervencija organa javne vlasti koja se može sastojati u potvrđivanju sadržine ili overavanju potpisa na ispravi. Potvrđivanje isprave solemnizacija), potvrđivanje potpisa (legalizacija).Primer za potvrđivanje sadržine: ugovor o ustupanju i raspolaganju imovine za života,ugovor o doživotnom izdržavanju i bračni ugovor.Sudija: pročita strankama sadržinu,upozori na pravne posledice, stavi svoj potpis i overi ispravu sudskim pečatom.Primer za overu potpisa: ugovor o nepokretnosti (prodaja,razmena i poklon). Službenik za overu u sudu svojim potpisom i pečatom potvrđuje da su ugovorne strane pred njim potpisale ispravu o ugovoru ili da su priznale potpis kao svoj ako su ispravu ranije potpisale.Realna forma je predviđena za ugovor o poklonu. ZOO :ugovor o kapari,trgovinsko preduzeće,ugovor o drumskom i železničkom prevozu robe. Realna forma se ispunjava predajom predmeta poklona iz ruke u ruku-faktičkom predajom državine. Nije dovoljna prosta usmena saglasnost volja,za nastanak ugovora potrebno je još i da se izvrši predaja,međutim i sama predaja mora da ispunjava određene uslove: 1. da druga strana bude stavljena u položaj u kome se nalazi svojinski držalac,neophodno je da je stvar izašla iz

29

državine prenosioca i da on više ne može da vrši faktičku vlast. 2. da predaja bude stvarna (telesna) materijalna i da se izvršava uručenjem stvari sticaocu. Moguća je i fiktivna-nematerijalna predaja ali samo kad se stvar već nalazi kod sticaoca u državini i tada je pitanju traditio brevi manu. Cessio vindicationis postoji kad se stvar nalazi kod trećeg lica ali fiktivna predaja ne postoji u slučaju da je u pitanju constitutum possessori.prenosilac zadržava stvar za sebe.Moguća je i simbolična predaja- uručenje sprava ili isprava koje omogućavaju faktičku upotrebu stvari.3.da je izvršena za života poklonodavca. Ako nije za života eventualno bi se radilo o ugovoru za slučaj smrti.3. Zakonska i ugovorna formaUgovorna- sporazumom ugovornih strana se određuje kao uslov za punovažnost ugovora.Zakonska- zakonom propisana kao uslov punovažnosti. Poneki put sam zakonski propis određuje dejstvo forme, u ZOO kod ugovora o prodaji nepokretnih stvari u čl.55 ug o prodaji nepokretnosti stvari mora biti zaključen u pismenoj formi pod pretnjom ništavosti. ZOO je opšti ,a Zakon o prometu nepokretnosti je poseban zakon i on predviđa formu višeg stepena. U pravu je opšte pravilo da posebni derogira opšti zakon te se na prodaju,trampu i zamenu primenjuje Zakon o prometu nepokretnosti.

Pravilo koje rešava dejstvo forme kada nije zakonom određena: ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi ukoliko iz cilja propisa kojim je određena ne proizilazi nešta drugo postoji pretpostavka: forma je bitan uslov za punovažnost ugovora- pretpostavka u korist svečane forme. Ugovor koji nije zaključen u formi koju zakon propisuje je ništav. Ukoliko iz cilja propisa koji određuje formu proizilazi nešto drugo pretpostavka u korist svečane forme ne postoji (zakonsko tumačenje).

Kada je u pitanju ugovorena forma zakonom: ugovor koji nije zaključen u ugovorenoj formi nema pravno dejstvo ukoliko su stranke punovažnost ugovora uslovile posebnom formom (tumačenje volje ugovornih strana).

Pitanje forme sporazumnog raskida ugovora- način prestanka ugovora na osnovu saglasnosti volje ugovornih strana koja je upravljena na to da ugovor prestane da proizvodi pravno dejstvo. To je redovan način prestanka ugovora i do njega može doći uvek pre nego što obaveze iz ugovora budu u potpunosti izvršene.Kada je zakonom volja ugovornih strana bila određena formom kao uslovom punovažnosti da li sporazumni raskid mora da bude učinjen u istoj formi ili može biti neformalan? ZOO sadrži o tome dva pravila:1.ugovorna forma- ugovor može uvek biti raskinut neformalnim sporazumom ugovornih strana.2.zakonska forma- ugovor zaključen u zakonom određenoj formi može biti raskinut i neformalnim sporazumom,ali postoje dva odstupanja: 1.sam zakon je propisao da i sporazum o raskidu mora da bude učinjen u određenoj formi. 2. kada cilj zbog koga je forma propisana upućuje da ugovor mora biti raskinut u istoj formi kada se zahtevala i za njegov nastanak.

Izmena ili dopuna formalnog ugovora- u toku ispunjavanja ugovornih obaveza ugovorne strane u formi zaključenja ugovora mogu se dogovoriti da se ugovor dopuni ili izmeni. U praksi takav sporazum naziva se aneksom ugovora. Kada se zaključuje aneks forma ugovora treba li da bude zaključen u istoj formi u kojoj je ugovor? -kada je u pitanju ugovorna forma u samom ugovoru,ugovorne strane predviđaju da izmene i dopune moraju biti učinjene u istoj formi. Ako su stranke propustile da učine to ZOO propisuje da dopune i izmene mogu biti učinjene i neformalnim sporazumom. -kada je reč o zakonskoj formi ZOO pravi razliku između izmena i dopuna: dopune ugovora su moguće samo u pogledu sporednih tačaka (deo ugovora koji nisu bitni uslovi),bitni su oni koji su zakonom određeni kao objektivno bitni uslovi. Dopunama se smatraju samo sporazumi o sprednim tačkama (mestu,vremenu,načinu isporuke stvari,roku i načinu plaćanje cene). Sporazum o bitnim sastojcima ugovora ne bi bio dopuna nego novi ugovor. Taj sporazum može biti i neformalan ako o tim tačkama u ugovoru ništa nije rečeno i pod uslovom da nije protivno cilju zbog koga je forma propisana. Izmene po ZOO mogu biti učinjene i neformalno samo pod uslovom da se izmenama smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne i druge strane i ako je posebna forma propisana u interesu ugovornih strana.

Forma istovremenih usmenih pogodbi uz formalni ugovor- ugovor označava pravni posao u celini,reč

30

pogodba označava neki modalitet ili dodatak ugovora. Takav karakter ima odredba o pravu preče kupovine, o pravu zadržavanja svojine i posle prodaje,o obročnim isplatama cena kada su ugovorm stranke zaključilei istovremeno postignu usmeni sporazum u pogledu pogodbi postavlja se pitanje da li su one punovažne ili ne? Sporazum o tim pogodbama može biti usmeno zaključen i proizvoditi pravno dejstvo ako su ispunjena tri uslova:1.da se radi o sporednim tačkama2.da njihova sadržina nije u suprotnosti sa sadržinom ugovora3. da nisu u suprotnosti sa ciljem sa kojom je forma propisana.

DEJSTVA UGOVORA

Ugovor je samo ona saglasnost volja kojoj pravni poredak priznaje pravno dejstvo. Dejstvo nepunovažnog ugovora povlači nevažnost ugovora.Nevažnost može biti podeljena na: 1.apsolutnu ništavost2.relativnu ništavost3.nepostojeću ugovori

Apsolutno ništavi

Su oni ugovori kojima pravni poredak ne priznaje pravno dejstvo zato što su zakonom izričito zabranjeni ili što su protivni prinudnim propisima,javnom poretku i dobrim običajima.Osnovna obeležja apsolutno ništavih ugovora:1.ništavost nastupa po samom zakonu. Ugovor je ništav od početka,pravno ne postoji već samo faktički. Ni jenda strana ne može da zahteva izvršenje sudskim putem.2.na ništavost se može pozvati svako zainteresovano lice, na nju sud pazi po službenoj dužnosti- po sopstvenoj inicijativi pazi na ništavost čak i onda kada se strane odnosno druga zainteresovana lica na nju ne pozovu.3.presuda koja se donosi ima deklarativno dejstvo. Presudom se deklariše da je jedan ugovor ništav.4.pravo na isticanje ništavosti se ne gasi. Konvalidacije nema kod apsolutno ništavih ugovora.5.tužba da se traži poništenje ništavog ugovora ne zastareva,može se podneti bilo kada.6.ništavi ugovori ne postaju punovažni ni kada je bilo koji razlog naknadno otpao. Postoje dva odstupanja: 1.kada je ugovor za koji je prropisana forma zakljućen usmeno,takav ugovor je nepostojeći,međutim zakon predviđa da ako su ugovorne strane u celini ili pretežnom delu izvršile obaveze da ugovor proizvodi pravno dejstvo. 2. ako je zabrana bila manjeg značaja a ugovor je izvršen u celini ništavost se ne može više isticati. Do konvalidacije u oba slučaju dolazi izvršenjem.7.strana koja je kriva za to što je došlo do zaključenja ništavog ugovora odgovara za štetu drugoj strani ako ona nije znala niti je prema prilikama mogla znati za postojanje uzroka niištavosti.8.pravna posledica je restitucija-kada je ugovor ništav mora se sve vratiti u stanje pre njegovog zaključenja. Postoje dva odstupanja:1.sud može da odbije zahtev za povraćaj ako nađe da je strana koja ističe takav zahtev nesavesna. Sud mora da vodi računa o značaju ugroženog dobra-interesa koji se štiiti kao i moralnim shvatanjima društva.2.sud može povodom zahteva za vraćanje datog da odluči da ono što je druga strana primila preda mesno nadležnoj opštini. Obim apsolutne ništavosti: -pitanje ništavosti ugovorne odredbe prema celini ugovornog pravila:1.ako je jedna odredba ništava onda će ugovor ostati u važnosti,ako ona nije bila uslov ili odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen.2.ceo ugovor će biti ništav ako je makar jedna odreba ništava,a ta odredba je bila bitan uslov,odlučujuća pobuda ako je ništavost ustanovljena da bi ugovor bio oslobođen ze odredbe i važio bez nje.-konverzija- može ugovor biti ništav ali da u činjeničnoj građi ima elemenatanekog drugog ugovora koji teži istom cilju koje su ugovorne strane želele da ostvare ali ga nisu ostvarile jer njihov ugovor ne proizvodi pravno dejstvo. Konverzija je pretvaranje jednog apsolutno ništavog ugovora u punovažan ugovor koja nastupa na osnovu zakona kada su ispunjeni određeni uslovi. 1.zaključeni ugovor je ništav ; 2.ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora; 3.stranke bi zaključile taj ugovor da su znale da će prvi ugovor biti ništav 4. da drugi ugovor teži istom cilju kao i prvi.

31

Rušljivi ugovori

Kod rušljivih ugovora saglasnost je prividno postignuta. Postoji nesklad između stvarne unutrašnje volje jedne ugovorne strane i njene izjavljene volje. Rušljivi ugovori postoje i proizvode pravno dejstvo samo što je njihova važnost lebdeća,nije izvesno da li će oni ostati punovažni.Osobine rušljivih ugovora: 1.postoje i proizvode pravno dejstvo (ugovor čija je važnost lebdeća)2.poništenje može zahtevati samo ona strana u čijem interesu je rušljivost ustanovljena (strana koja je u zabludi,prevarena,zaključila ugovor pod pretnjom,delimično ugovorno sposobna,žrtva prekomernog oštećenja).razlozi rušljivosti: 1.zabluda,pretnja,prevara2.ograničena poslovna sposobnost usled maloletstva i starateljstva,punoletno lice delimično lišeno poslovne sposobnosti3.prekomerno oštećenje- samo u onim pravnim sistemima koji su prhvatili subjektivni pojam prekomernog oštećenja. U našem pravu je zabluda o vrednosti sopstvene prestacije.3.presuda doneta u sporu povodom zahteva za poništenje ugovora ima konstitutivno dejstvo- menja postojeće pravno stanje (da je ugovor postojao) i ustanovljava novo (da ugovor ne postoji,ne proizvodi pravno dejstvo).4.presuda ima retroaktivno dejstvo (ex tunc). Ugovor se poništava od samog početka ali se ugovorne strane mogu sporazumeti da poništenje važi samo za ubuduće što znači da ostaju dejstva koja je ugovor proizveo do poništenja.5.pravo na poništenje ugovora se gasi protekom vremena. Objektivni rok (od zaključenja ugovora),traje 3 godine, subjektivni (od dana saznanja za razlog rušljvosti),traje 1 god.6.ostaju punovažni ako istekne rok u kome je strana u čijem je interesu bila rušljivost nije zahtevala njgovo poništenje- ugovor definitivno ostaje na snazi i ne može se tražiti njegovo poništenje.Konvalidacija – naknadno osnaženje rušljivog ugovora i podrazumeva da ugovor koji je bio nevažeći može postati punovažan. Konvalidacija je moguća u domenu rušljivih ugovora,a samo izuzetno kod apsolutno ništavih u dva slučaja potrebno je da budu ostvareni sledeći uslovi : 1. preduzima se od strane lica u čijem interesu je rušljivost ustanovljena; 2. da to lice zna za postojanje razloga zbog koga ima pravo da zahteva poništenje. 3. da je ta strana u momentu konvalidacije sposobna da slobodno izrazi svoju volju . Kada ovi uslovi budu ispunjeni do konvalidacje može doći na tri načina: 1.izričitom izjavom te strane da se odriče prava da zahteva poništenje; 2.protekom roka; 3. izvršenje obaveze iz ugovora.7.u slučaju kada ugovor bude poništen nastupaju dve pravne posledice:1.restitucija- svaaka strana je dužna da vrati drugoj strani ono što je po osnovu ugovora primila a ako se primljeno ne može vratiti u naturalnom obliku onda se restitucija vrši u novcu.2.naknada štete- pravilo je da je u obavezi na naknadu štete strana koja je prouzrokovala razlog za rušljivost- strana koja je u zabludi,lice koje preti,prevarant,delimično poslovno sposobno lice samo ako je u lukavstvu izazvalo rušljivost,žrtva prekomernog oštećenja.

Nepostojeći ugovori

Ugovori kod kojih ne postoji neki od uslova koji su neophodni za zaključenje ugovora. U našem pravu su teorijska kategorija i naš zakon ih ne predviđa kao poseban zakonski pojam izuzev kada govori i nesporazumu. Po ZOO nesporazum je kada strane veruju da su saglasne a kod jedne od njih postoji zabluda o prirodi,predmetu,kauzi ugovora. Primenjuju se pravila koja važe za asolutnu ništavost.

Dejstva punovažnog ugovora

Ugovor je saglasnost volja upravljena na stvaranje pavnih dejstava koja se sastoje u tome što ugovor stvara obligacja na strani jednog lica- jednostrani ugovor, ili uzajamne obligacije za obe ugovorne strane i tada imamo dvostrano obavezne ugovore. Proizvodi pravna dejstva između strana ugovornica,za sva ostala lica ugovor je res intter alios acta ali za ugovorne strane ugovor je zakon. Ugovorne strane su lica koja su učestvovala u zaključenju ugovora odnosno lica čijom saglasnošću volja je ugovor nastao, ali nisu sva lica koja nisu strane ugovora treća llica. Naime, ugovor proizvodi pravno dejstvo i prema licima čijom izjavom volje nije nastao ugovor. Ta lica su univerzalni sukcesori odnosno

32

pravni sledbenici ugovorih strana izuzev ako je nešto drugo ugovoreno ili proizilazi iz prirode samog ugovora.Pravni sledbenici pravnih lica- kompanijsko društvo kada dođe do statusnih promena onda na lice kome je pripojeno drugo pravno lice prelaze obaveze iz ugovora koje je pripojeno lice zaključilo. Izuzeci od pravila da obaveze prelaze na univerzalne sukcesore:1.kada su strane u ugovoru predvidele da će ugovor prestati da postoji u slučaju smrti jedne ugovorne strane naročito kod ugovorima kojim se zasnivaju trajni obligacioni odnosi.2. kod ugovora koji se po prirodi stvari zaključuje s obzirom na svojstva ličnosti po pravillu jednog ugovornog. Ugovor o nalogu s obzirom na svojstva ličnosti oba ugovornika (izuzetno). S obzirom na svojstva ličnosti nalogoprimca ali se dešava da pristaje s obzirom na lični odnos sa nalogodavcem.Treća lica su lica koja nisu ni ugovornice ni univerzalni pravni sledbenici. Ugovor ne obavezuje treća lica,što znači da ugovorne strane ne mogu ugovoriti obaveze za treća lica. Moderno pravo je od pravila da ugovor ne proizvodi dejstvo prema trećim licima stvorilo izuzetak koji se sastoji u tome da će se za treća lica stvoriti prava a ne obaveze- Ugovori u korist trećih lica. Izuzetak je ustanovljen dinamikom razvoja ugovora o osiguranju (naročito osiguranja za život) koji je nametnuo potrebu da bude omogućeno trećem licu da bude korisnik osigurane sume koja je predviđena ugovorom o osiguranju.Kod ugovora u krist trećeg imaju tri lica: 1.promitent- lice koje e ugovorom obavezuje da će ispunit obavezu prema trećem,obećalac.2.stipulant- obećajnik je druga ugovorna strana kojoj je promitent.3.beneficijar- korisnikZOO ih naziva (1.dužnik; 2.ugovarač; 3.korisnik)Nastaju tri vrste odnosa:1.promitent- beneficijar (dužnik-poverilac)- beneficijar ima pravo da od promitenta zahteva da mu izvrši obavezu koja je u korist trećeg ustanovljena povodom zahteva korisnika da obavezu ispuni. Postoje dve vrste prigovora koje može da istakne: 1.potpisi iz ugovora koji je on zaključio sa stipulantom (npr.da je ugovor nevažeći,da obaveza nije dospela) 2.lični prigovori koji potiču iz nekog ranijeg odnosa između korisnika i promitenta (npr prigovor,kompenzacija). Lične prigovore prema stipulantu ne može isticati.2.stipulant-promitent (odnos pokrića). To je ugovorni odnos koji može da nastane na osnovu bilo kog ugovora. Na osnovu tog odnosa stipulant može zahtevati od promitenta da izvrši obavezu prema korisniku. Ako korisnik odbije korist stipulanta može zahtevati od promitenta da obavezu izvrši njemu.3.stipulant-beneficijar (valutni odnos)- objašnjava zašto stipulant ugovara korist za neko treće lice. Stipulant mora imati neki interes i postojanjem tog interesa se objašnjava zbog čega korist od odbijanja korisnika pripada stipulantu. Pravo korisnika prema promitentu nastaje u momentu kada on prihvati korist. Sve do momenta izjave o prihvatanju stipulant ima pravo da ponudu opozove. Nakon izjave korisnika da prihvata korist stipulant ne može više opozvati ugovor ,ali ako je ugovorom određeno da se korist ima izvršiti posle smrti stipulanta,onda on zadržava pravo da korist opozove i u testamentu.

Obećanje radnje trećeg. Opšte pravilo: iz ugovora ne može nastati obaveza za treća lica. Dva lica se ne mogu između sebe sporazumeti da za treće lice nastane obaveza. Međutim taj ugovor proizvodi dejstvo između ugovornih strana i može da stvori obavezu na naknadu štete. Obaveza za naknadu štete može da nastane sa ugovaračem koji se obavezao drugom da će mu treće lice nešto učiniti/propustiti. U tom slučaju za treća lica ne nastaje obaveza ali ugovarač odgovara za štetu koju je saugovarač pretrpeo jer treće lice neće da izvrši obavezu/propusti određenu obavezu. Treba razlikovati situaciju u kojoj je jedan ugovarač obećao drugom da će se kod trećeg lica zauzeti da se ovaj obaveže. U tom slučaju obaveza ugovarača je obaveza sredstva a ne cilja. Zbog toga jedan ugovornik će odgovarati saugovaraču samo onda ako i pored svog potrebnog zalagača nije uspeo kod trećeg lica da se ovaj obaveže (odgovara ako nije preuzeo svu potrebnu pažnju).

Dejstvo ugovora prema ugovornim stranama- obligacionopravno dejstvo ugovora

Ugovor ne proizvodi translativna dejstva(ne prenose svojinu)-ima u Francuskoj ali ne i kod nas. Ugovor stvara obligacije-opšte pravilo dvostrano teretnih ugovora. Pored toga što kao i jednostrani stvaraju obligaciju ,proizvode još neka posebna pravna dejstva koja su rezultat ekonomske ravnoteže koja mora da postoji između prestacija ugovornih strana. Iz ekonomske ravnoteže nastao je pravni princip ekvivalencije propisam u ZOO u čl.15. Zakon o obligacionim odnosima poznaje nekoliko pravnih pravila koja imaju za cilj da zaštite princip ekvivalencije. Važe samo za teretne ugovore i ona nameću određene obaveze koje

33

nemaju stranke u dobročinim ugovorima. Te dodatne obaveze pretstavljaju posebna dejstva teretnih ugovora.

Odgovornost prenosioca za materijalne nedostatke- ispunjenja ( ZOO čl.121)

Taj član upućuje na primenu pravila o odgovnornosti prodavca za materijalne nedostatke prodate stvari. Pravila koja važe za odgovornost prodavca u pogledu materijalnih nedostataka važi za sve teretne ugovore ako posebnim propisima koji važe za neki teretni ugovor nije specijalno uređena odgovornost jedne strane za fizičke nedostatke ispunjenja. Da bi nastala odgovornost neophodno je ispunjenje dve grupe uslova:1.nedostatak2.pregled stvari i obaveštavanje o nedostatkuOdgovornost prenosioca postoji jer u teretnom ugovoru prenosilac pribaviocu treba da omogući korisnu državinu.-uslovi koji se tiču nedostatka: 1.stvar mora da ima materijalni nedostatak. ZOO a.)stvar ima nedostatak kada nema potrebna svojstva za njenu primenu ; b.) kada stvar nema svojstva za naročitu upotrebu zbog koje je kupac nabavlja a bila poznata prodavcu/nije mu mogla ostati nepoznata.c.)stvar nema svojstva koja su izričito ili prećutno dogovorena; d.)u trgovinskim ugovorima- kada stvar ne odgovara uzorku ili modelu koji je prodavac(prenosilac) pokazao,izuzev ako je model pokazan samo radi obaveštavanja.

2.nedostatak mora da postoji u trenutku predaje stvari (sticanja državine)3.nedostatak mora biti znatan (veći,zamašniji)4.nije bio poznat pribaviocu u vreme zaključenja ugovora. ZOO propisuje objektivni standard koji određuje kada nedostatak nije poznat pribaviocu- ako ga brižljivo lice sa prosečnim znanjem i iskustvom lice istog zanimanja nije moglo lako opaziti. ZOO: postojaće odgovornost prenosioca čak i u slučaju kada je lako mogao opaziti nedostatak čak i ako je izjavljeno da stvar nema nedostatak (ima određena svojstva i odlike).

-uslovi koji se tiču pregleda stvari i obaveštavanja o nedostatkuPribavioc mora da obavi pregled stvari i to odmah čim je to prema redovnom toku stvari moguće. Da je pregleda na uobičajen način ili da je da na pregled određenom licu (stručnjaku ako nema dovoljno znanja da sam obavi pregled). Kada utvrdi da nedostatak postoji onda je dužan da obavesti prenosioca. Obaveštenje mora biti blagovremeno i uredno. Blagovremeno je ako je učinjeno u roku od 8 dana od dana pregleda ( za trgovinsko pravo važi pravilo da je pribavilac dužan da odmah obavesti prenosioca).Ako se nedostatak pojavi posle pregleda (skriveni nedostatak) nije se mogao otkriti uobičajnim pregledom. U tom slučaju rokovi se računaju od dana kada je nedostatak otkriven.Ako se nedostatak pojavi 6 meseci nakon što je stvar predata ne postoji odgovornost prenosioca. Uredno znači da je potrebno da sadrži opis nedostatka i poziv prenosioca da pregleda stvar. Obaveštenje treba da bude učinjeno preporučenim pismom,telegramom ili pouzdanim načinom. Pouzdan način je faktičko pitanje.Ako ova dva uslova nisu ispunjena onda pribavilac ne bi mogao da se pozove na odgovornost prema prenosiocu. Kada su ispunjena ove dve grupe uslova prenosilac odgovara pribaviocu za nedostatak.

Pribavilac ima neka prava prema prenosiocu koja ne bi imao da stvar nema nedostatak:1.pravo da traži ispunjenje ugovora-otklanjanje nedostatka,opravljanje stvari,ako to nije moguće ,ispunjenje ugovora podrazumeva predaju druge stvari. Prenosilac je dužan da nedostatak otkloni ili isporuči stvar u razumnom roku. Ako on to ne učini u razumnom roku pribavilac ima dva prava koja može vršiti alternativno: a.) pravo da zahteva sniženje cene ; b.)pravo da raskine ugovor.U svakom od ovih slučajeva pribavilac ima još jedno pravo, a to je pravo na naknadu štete. Sva ova prava pribavilac može da ostvari u roku od 1 godine od dana kada je obavestio prenosioca o nedostatku. Protekom roka njegovo pravo zastareva. Pravo na ispunjenje je prioritetno,pa ako se ne ostvari ima ostala prava.

Odgovornost za pravne nedostatke ispunjenja (evikcija)

34

Prenosilac mora da obezbedi pribaviocu mirnu državinu (znači da ga niko neće uznemiravati u vršenju prava koja je stekao ugovorom). Ako neko treće lice istakne prema pribaviocu neko stvarno pravo koje ograničava ili umanjuje pravo pribavioca ili u potpunosti lišava prava onda kažemo da je pribavilac pretrpeo evikciju.Evikcija se sastoji u uznemiravanju pribavioca po osnovu nekog prava koje je postojalo pre njegovog sticanja za koje on nije znao niti je bio obaveštenniti je pristao da kupi stvar sa tim nedostatkom. Uznemiravanje je relevantno samo ako se vrši na osnovu isticanja nekog stvarnog prava- faktičko uznemiravanje nije dovoljno i u tom slučaju pribavioc je zaštićen posesornim tužbama. Uznemiravanje mora da vrši treće lice.Evikcija može biti potpuna ili delimična. Potpuna je kada je usled uznemiravanja od trećeg lica pribavilac lišen državine na stvari. Delimična je kada je usled prava trećeg lica državina pribavioca ograničena na jedan deo stvari ili kada pribavilac nema na stvari ona ovlašćenja koja bi trebao da ima. Uslovi da bi nastala odgovornost po osnovu evikcije:1.evikcija mora da se vrši isticanjem stvarnog prava. Postoje sudska i vansudska.Sudska je uznemiravanje pribavioca sudskim putemi može se vršiti na dva načina:a.)putem tužbe (tako što treće lice podnosi tužbu prema pribaviocu u kojoj zahteva da mu preda stvar ili da mu omogući vršenje prava koje smatra da mu pripadaju).b.)putem prigovora (kada je pribavilac podneo tužbu protiv trećeg lica u kojoj traži da mu treće lice preda stvar i treće lice istakne prigovor da stvar drži po nekom drugom osnovu).Vansudska postoji kada treće lice van spora ističe da ili ima neko pravo prema prebaviocu ili sam pribavilac naslućuje da bi treće lice moglo imati pravo. Ako je uznemiravanje vansudsko onda pribavilac može da podnese sudu tužbu protiv trećeg lica koja se naziva negativna tužba za utvrđenje. Tom negativnom tužbom on traži od suda da utvrdi da treće lice nema nikakvo pravo na stvari koju je on pribavio.2.nedostatak postoji u pravu prenosioca. Mora da postoji u trenutku predaje stvari. Moguće je da se seti da je nedostatak postojao i pre prenosiočevog sticanja. Da li pribavilac ima prava na osnovu evikcije i prema prenosiočevim prethodnicima? Poverilac ima pravo da vrši prava svog dužnika ako je on insolventan. Poverilac može da tuži dužnikove dužnike tako što će od njih zahtevati da isplate dužniku ono što mu duguju. Može da tuži predhodnog prenosioca obligaciono pravnom tužbom ( ali onda se namiruje kad i svi poverioci tog lica).

3.da je savestan- da nije znao ili nije prema prilikama mogao znati za postojanje prava trećih lica.4.da pribavilac obavesti prenosioca o pravnom uznemiravanju- smisao tog obaveštavanja je da prenosilac pruži pravnu zaštitu pribaviocu. A da bi mogao da pruži tu zaštitu mora da bude obavešten. Ako prenosilac odbije da bude obavešten gubi prava na osnovu evikcije.Odstupanja:1.kada se pribavilac bez obaveštenja upustio u spor sa trećim licem on gubi pravo koja mu pripadaju po osnovu evikcije osim ako prenosilac dokaže da je raspolagao sredstvima koja su bila podobna da odbiju zahtev trećih lica.2.kada je pravo trećih lica bilo očigledno osnovano,nije bilo sporno,a prenosilac je priznao postojanje tog prava prenosiocu čak iako ga nije obavestio o slučaju uznemiravanja.Prava pribavioca po osnovu evikcije:Da zahteva od prenosioca da se odazove njegovom pozivu i da se eupusti u spor koji on vodi sa trećim licem i da u tom sporu podnese dokaze o pravu koje je na pribavioca preneo. U slučaju da izgubi spor onda nastaju pravne posledice koje su različite u zavisnosti od toga da li se radi o potpunoj ili delimičnoj evikciji. Ako je došlo do potpune evikcije ugovor se gasi ipso iure. Ako je došlo do delimične evikcije pribavilac ima pravo na sniženje cene a ako tako ne može da se ispuni svrha ugovora onda ima pravo na raskid.Pribavilac ima pravo da zahteva restituciju i na naknadu štete. Pravo na naknadu štete pribavioca nema kad je znao za mogućnost da mu stvar bude oduzeta ili da njegovo pravo bude ograničeno pa se ta mogućnost ostvari. U ovom slučaju ima pravo na restituciju.

Rokovi: 1.rok važi u slučaju vansudske evikcije. Treće lice nije podiglo tužbu ali je pribavilacsaznao da treće lice ima neko pravo- rok iznosi godinu dana od dana kada je pribavilac saznao za nedostatak.2.rok važi kada je treće lice pokrenulo spor protiv pribavioca i on je pozvao prenosioca da se u ovaj spor umeša pa je spor izgubio. Rok od 6 meseci za ostvarivanje prava na restituciju i naknadu štete počinje da

35

teče od dana kada je sudski spor okončan.

Posebna dejstva teretnih ugovora proizilaze iz principa evikcije. Taj princip se štiti pravnim pravilima koja nameću određene obaveze ugovornim stranama. Treće pravilo kojim se štiti ovaj princip je prekomerno oštećenje.

Prekomerno oštećenje

U teretnim ugovorima postoji odnos ekvivalencije između ugovornih strana. Odstupanje od ovog principa su dozvoljena u određenim granicama. Ako odstupanje pređe određene granice onda u dvostranom obaveznom ugovoru (teretnom) postoji prekomerno oštećenje. O pojmu prekomernog oštećenja postoje dva stanovišta:1.prekomerno oštećenje treba posmatrati subjektivno. To treba da bude posledica nekog nedostatka u volji strane koja je ugovorom oštećena. Taj nedostatak se u volji manifestuje. U austrijskom, francuskom i bivšem srpskom građanskom zakoniku. 2.prekomerno oštećenje treba posmatrati objektivno. Potrebno je da postoji nesrazmera uzajamnih davanja koja prevazilazi zakonom utvrđene granice. Ova stanovište zastupljeno u poljskom pravu.ZOO u originalnoj verziji iz 1978. prihvatio je subjektivni pojam prekomernog oštećenja.Član 139. prekomerno oštećenje postoji,ako između obaveza ugovorna strana u dvostranom ugovoru ako u vreme zaključenja ugovora postoji očigledna nesrazmera da oštećena strana za pravu vrednost nije znala niti je morala znati.Postojala su dva odstupanja od ovog opšteg pravila gde je ZOO prihvatio objektivni pojam:1.kada je društveno pravno lice otuđilo neku stvar koja se nalazila u društvenoj svojini a pribavilac stvari je bilo fizičko ili građansko pravno lice, onda je bilo potrebno samo da postoji nesrazmera uzajamnih davanja.2.kada se društveno pravno lice pojavljuje kao prebavilac, a prenosilac je bilo fizičko ili građansko pravno lice.Tako je bilo do 1993. kada kada su u junu donete izmene i dopune ZOO kojima su stavljene van snage odredbe koje su uređivale ova dva slučaja prekomernog oštećenja. Ustavom koji je bio na snazi su izjednačeni svi oblici svojine. Tako je nestala potreba za posebnom zaštitom društveno pravnih lica.Sada postoji jedinstveni subjektivni pojam prekomernog oštećenja. Da bi prekomerno oštećenje postojalo nije dovoljno da jedna strana nije znala niti je morala znati za oštećenja. Potrebno je još da nesrazmera u uzajamnim davanjima pređe zakonom utvrđen iznos. U rimskom pravu je to bilo ½. Visina nesrazmere do ½ postojala je i u Srpskom građanskom zakoniku i taj kvantum primenjivao se kod nas sve do donošenja ZOO. Zakon o prometu zemljišta i zgrada visina je bila uvrđena na 2/3. U Francuskom pravu za postojanje prekomernog oštećenja traži se da visina obaveze jedne strane ne doseže 7/12 obaveza druge strane. Uglavnom je preovladavao sistem gde se visina nesrazmere utvrđivala razlomcima. ZOO umesto razlomcima visinu nesrazmere utvrđuje jednim pravnim standardom: prekomerno oštećenje postoji ako između ugovornih strana postoji očigledna nesrazmera u obavezama. U pogledu domena primene pravila o prekomernom oštećenju u našem pravu on je ograničen na dvostrane obavezne i teretne- rađaju obaveze i na jednoj i na drugoj strani a svaka strana duguje naknadu za korist koju prima. Postoje ugovori kod kojih se ne primenjuje pravilo o prekomernom oštećenju:1.aleatorni ugovori- stranke su unapred pristale zbog neizvesnosti da se pojavi nesrazmera. Jedna strana se ne može pozvati na prekomerno oštećenje ukoliko joj ishod neizvesnog događaja ne ide u prilog.2.javna prodaja- organizuje se u prisustvu suda ili nekog drugog javnog organa. Javnu prodaju imamo u sudskom izvršnom postupku kada se izlažu stvari izvršnog dužnika da bi se njihovom prodajom namirili poverioci. Prodaja koju organizuje Agencija za privatizaciju u postupku prodaje kapitala i imovine subjekta privatizacije. Prisustvo javnog organa je garancija da ne može postojati zabluda o pravoj vrednosti stvari.3.onaj ugovor kod koga je kupac platio veću cenu iz osobite naklonosti prema nekoj stvari. Npr.ljubitelj određene rase pasa.4.poravnanje- ugovor koji se zaključi kod lica kod kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu. Strane zaključe ovaj ugovor da bi rešile spor ili otklonile neizvesnost i da bi tačno utvrdile šta su njihova prava i obaveze. Pravilo je da se strane obavežu na međusobna popuštanja. Međusobno popuštanje se može sastojati u priznanju (delimičnom ili potpunom) zahteva druge strane,odricanju u produženju određenog roka za isplatu,na pristanak u otplati duga u ratama. Bitno je da popuštanja budu

36

uzjamna,obostrana. Ako popušta jedna strana onda to nije ugovor o poravnanju. Da bi se jedna strana pozvala na prekomerno oštećenje potrebno je da je nesrazmera postojala u trenutku nastanka ugovora. Ukoliko se nesrazmera pojavila kasnije to se ne bi uređivalo ugovorom o prekomernom oštećenju već o raskidu ili izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti.Ugovor u kojem postoji prekomerno oštećenje je posledica zablude i on je rušljiv- rok je 1 godina od zakljulenja ugovora. Sud donosi deklarativnu presudu,deluje ex tunc. Posledica je restitucija- svaka strana je dužna da vrati ono što je primila na osnovu ugovora. Zakon predviđa i mogućnost da jedna strana oštećenom nadoknadi iznos od prave vrednosti stvari (ovo je fakultativna obligacija). Dakle ne može oštećena strana to tražiti već druga strana mora to predložiti. Četvrto pravilo kojim su u ZOO određena dejstva teretnih ugovora je pravilo o zelenaškom ugovoru.

Zelenaški ugovor

Uslovi su vrlo slični sa uslovima za primenu pravilo o prekomernom oštećenju. I ovde je potrebno da postoji nesrazmeda u uzajamnim davanjima, da bude očigledno i da postoji u momentu zaključenja ugovora. Međutim za razliku od prekomernog oštećenja nesrazmera nije posledica zablude već nekog subjektivnog stanja kod jedne strane. Da bi zelenaški ugovor postojao potrebno je da jedan ugovornik koristi stanje nužde,teško materijalno stanje, nedovoljno iskustvo,lakomislenost ili zavisnost drugog ugovornika da bi za sebe ili neko treće lice ugovorio korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je dao,učinio ili za onim što se obavezao da će dati ili učiniti. Druga ugovorna strana ima tačnu i jasnu predstavu o vrednosti koji na osnovu ugovora daje tj.prima. Ona zna da daje mnogo više od koristi koju će dobiti ugovorna strana,ali na takvu nesrazmeru pristaje zbog subjektivnog stanja u kome se nalazi. Nesrazmera se može ispoljiti na različite načine (npr. U tome što se oštećena strana obavezala da plati kamatu po znatno većoj stopi od tržišne kamate. Ugovaranju izuzetno visoke ugovorne kazne na kojoj jedna strana pristaje unapred zato što ima potrebu da dobije neki posao od koje će ostvariti kakvu takvu zaradu jer se nalazi u oskudici. (odstupanja: ne mora da dođe do restitucije,može da konvalidira u roku od 5 godina).Druga razlika između prekomernog oštećenja i zelenaškog ugovora je u sankcijama. Ugovor o prekomernom oštećenju je rušljiv, a kod zelenaških ugovora sankcija je strožija. Vređaju se osnovni moralni i pravni principi (savesnost i poštenje).Ekvivalencija davanja (u dvostranim obaveznim i teretnim ugovorima) sankcija se sastoji u apsolutnoj ništavosti. Može se pozvati svako zainteresovano lice. Sud pazi po službenoj dužnosti,ne proizvodi pravna dejstva. ZOO predviđa određena odstupanja: prema ZOO posledica ništavosti je restitucija. Međutim,ZOO daje pravo oštećenoj strani tj.mogućnost da od suda zahteva da se njegova obaveza smanji na pravičan iznos. Sud će udovoljiti ovom zahtevu ako je to moguće i ugovor ostaje na snazi sa odgovarajućim izmenama. Rok je 5 godina i u tom roku postoji mogućnost konvalidacije,nakon isteka tog roka ukoliko zahtev nije podnet ugovor ne može da konvalidira.Peto pravilo koje se odnosi na dejstva ugovora.

Pravila o raskidanju ili izmeni ugovora zbog promenjenih okolnosti

Štiti princip jednakosti davanja u dvostrano obaveznim i teretnim ugovorima. Ovaj princip se štiti u toku izvršenja ugovorne obaveze. Nesrazmera u uzajamnim davanjima se pojavljuje posle zaključenja ugovora. U toku izvršenja obaveze može se desiti da se promene okolnosti koje su ugovorne strane imale u vidu i da postane otežano izvršenje obaveze jednoj ugovornoj strani i da zbog toga jedna ugovorna strana ne može ostvariti svrhu koju je htela ostvariti-zaključenje ugovora.Treba li da ugovorne obaveze budu izvršene onako kako glase? (pacta sunt servanda) ili treba dati mogućnost strani koja je pogođena delovanjem promenjenih okolnosti da se odlobodi obaveze ili da zahteva izmenu ugovora saobrazno izmenjenim okolnostima? Rimsko pravo je insistiralo na primeni principa pacta sunt servanda,nije dozvoljavalo rakidanje ili izmenu ugovora. Drugačije se na taj problem gledalo u rimskoj filozofiji-smatralo se da nije nemoralno odstupiti od date reči ako se promene okolnosti pod kojima je obećanje dato,međutim filozofija nije uticala na pravo.U XII veku pojavila se nova teorija o klauzili- rebus sic stantibus. U svakom ugovoru podrazumeva se jedna prećutna klauzula- da će se ugovor izvršiti ako stvari ostanu u onom stanju u kom su bile kad se ugovor zaključio. Ukoliko se stvari promene tog trenutka klauzula proizvodi dejstvo ako se ugovorne strane

37

na nju pozovu. Ova teorija je dugo bila prisutna ali se tek od XIII veka primenjuje. U odlukama sudova prema istraživanju,ugovorne strane su se mogle pozvati na prećutnu klauzulu rebus sic stantibus, a sud ih je mogao osloboditi obaveze. Ova teorija o klauzuli rebus sic stantibus je ostala bez uticaja na zakonodavstvo- nisu je usvojili Code civil,Srpski građanski zakonik,Austrijski građanski zakonik. Prvi zakonik koji je usvojio klauzulu bio je Italijanski građanski zakonik 1948. Kod nas je do promene došlo 1954. godine sa stupanjem na snagu Opštih uzansi za promet robom ili kodifikovani pravni običaji- kodifikovani da bi mogli da se primenjuju u arbitraži za rešavanje sporova uzanse: ako je zbog izvanrednih okolnosti koje se nisu mogle predvideti izvršenje obaveze jedne strane moglo bi se znatno otežati ili joj doneti veliki gubitak. Onda ta stranka može zahtevati od suda da se ugovor raskine ili izmeni. Dakle ili preterano otežano izvršenje obaveze ili veliki gubitak. Po uzoru na Italijanski građanski zakonik 1942.ZOO je prihvatio raskidanje ili izmenu ugovora zbog prmenjenih okolnosti: traži se ispunjavanje dva kumulativna uslova:1.da su posle zaključenja ugovora nastupile okolnosti koje se nisu mogle prevideti, izbeći ili savladati. Okolnosti koje imaju takva obeležja mogu biti prirodni događaji (zemljotres,poplava,sušna godina,novi zakonski ili podzakonski propisi npr.propisi kojima se ograničava promet određene robe). I ekonomske okolnosti mogu imati ova obeležja (inflacija tj nagli skok cena,deflacija-nagli pad cena). Potrebno je da se ove okolnosti nisu mogle izbeći,predvideti ili savladati od strane prosečnog čoveka. Nebitno je da li je njih mogla predvideti strana koja je pogođena svojim delovanjem.2.da su ove okolnosti nastupile pre isteka roka za izvršenje obaveze. Promenjene okolnosti moraju nastupiti pre dospelosti obaveza,dospelost obaveza je momenat kada je nastalo pravo poverioca da zahteva izvršenje obaveze prinudnim putem nakon dospelosti i opomene poverioca dužnik dolazi u docnju. Opomena nije potrebna ako je rok prethodio utvrđenju jer onda važi pravilo „rok opominje umesto čoveka“.Pored ova dva uslova potreban je i treći ali je on alternativno postavljen.Kada su ispunjena ova dva uslova onda se na promenjene okolnosti može pozvati strana kojoj je izvršenje obaveze otežano u tolikoj meri da ugovor više ne odgovara njenim očekivanjima i bilo bi nelogično održati ga na snazi takav kakav jeste. Drugi slučaj je kada su ispunjena ova dva uslova na promenjene okolnosti se može pozvati strana kojoj je nemoguće da ostvari svrhu ugovora pri čemu je i u ovom slučaju potrebno da ugovor ne odgovara njenim očekivanjima i bilo bi nelogično održati ga na snazi takvog kakav jeste. Zatvaranje Sueckog kanala 1966. To je najbrži plovni put iz Evrope ka Indiji. Onemogućavanje izvršenja svrhe podrazumeva da se ugovor može izvršiti ali se ne postiže ona svrha koju su strane ili jedna od njih očekivale. Nemogućnost izvršenja ugovora je slučaj kada zbog više sile nije moguće izvršiti ugovor jer je predmet ugovora koji je individualan propao. Kada se dese ovakve okolnosti onda strana koja je oštećenja time ima dužnost da obavesti drugu stranu o tome. Druga strana mora biti upoznata sa novonastalom situacijom da bi se potstakla da pristupi pregovarima kojima bi se došlo do sporazuma o izmeni određenih ugovornih odredbi. Ako strana ne obavesti drugu stranu njeno propuštanje je neće lišiti prava da zahteva raskid ili izmenu ugovora zbog promenjenih okolnosti ali dovodi do odgovornosti za štetu koju može prouzrokovati druga strana. Kada su ispunjeni ovi uslovi strana koja je pogođena izmenjenim okolnostima može zahtevati raskid. Ugovor se raskida sudskim putem. U postupku sud treba da utvrdi da li su ispunjeni uslovi i ako jesu sud izriče raskid ugovora. To je jedini slučaj raskida ugovora sudskim putem u našem pravu.U svim ostalim slučajevima ugovor se raskida ili po samom zakonu ili na osnovu izjavljenih volja lica na osnovu zakonom propisanih uslova. Može doći i do izmene pojedinih ugovornih odredbi. Takav ishod je moguć ako jedna strana predloži ili pristane da se odgovarajuće odredbe prav ilno izmene. Prilikom donošenja odluke o raskidu ili izmeni ugovora sud mora da vodi računa o okolnostima koje su propisane zakonom: 1.cilj ugovora2.opšti interes3.pojedinačni interes svake ugovorne strane4.očekivani riziikNijedna strana ne može biti sigurna u momentu zaključenja ugovora da li će svoje obaveze izvršiti. Svaki ugovornik će nastojati da u ugovor unese odredbe na osnovu kojih bi se druga strana ili obe strane recipročno odrekle od prava na pozivanje na promenjene okolnosti.ZOO: ugovorne strane se mogu unapred odreći pozivanja samo na tačno određene promenjene okolnosti-punovažna odredba ugovora. Nije punovažna odredba kojom bi se jedna strana obavezala na odricanje od pozivanja na bilo koju okolnost koja može da nastupi.

38

Šesto dejstvo teretnih ugovora:

Prigovor neispunjenja

U teretnim ugovorima važi pravilo o istovremenom ispunjenju ugovorne obaveze. To znači da se ugovorne obaveze ispunjavaju jednovremeno. ZOO: ni jedna stran u dvostranim ugovorima nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana nije spremna da izvrši svoju obavezu osim ako nešto drugo nije ugovoreno,zakonom određeno ili proizilazi iz poslovnih običaja. Izuzetak od pravilo o istvremenom ispunjenju je kod ugovora o prodaji sa obročnim isplaćivanjem cene. Prvo prodavac ispunjava obavezu a potom kupac isplaćuje cenu u unapred određenim intervalima i iznosima. Jedan vid prodaje je kredit u kojoj prodavac kreditira kupca. Postoji i obrnuta situacija kod prenurativne prodaje; tada kupac plaća cenu delimično ili u celini a prodavac ispunjava svoju obavezu duži vremenski period. Kada ispunjenje jedne obaveze nije predviđeno zakonom strane mogu ugovorm predvideti da će jedna strana ispuniti obavezu pre druge. Može se desiti da se posle zaključenja ugovora materijalne prilike strane koja je trebala da izvrši obavezu pogoršaju tako da postane neizvesno hoće li izvršiti obavezu. Neizvesnost može proizaći i iz drugih ozbiljnih okolnosti. Strana koja se obavezivala da prva izvrši obavezu može odložiti njeno izvršenje sve do momenta u kojoj druga strana treba da izvrši obavezu ili dok druga strana ne pruži obezbeđenje koje joj je traženo. Ovo je moguće i ako je jedna strana bila u lošoj finansijskoj situaciji,a druga strana za to nije znala niti je mogla znati.

Prestanak ugovora

Treba razlikovati od prestanka obligacije koja je nastupila iz ugovora. Obligacija koja je nastala iz ugovora prestaje na neki od zakonom propisanih načina: gašenje obaveze,ispunjenje, kompenzacija, otpuštanje duga, prenov, sjedinjenje, nemogućnost ispunjenja, protok vremena, smrt.Prestankom obligacije ne prestaje ugovor iz koga je ta obligacija nastala. Ugovor nastaje da postoji,ali ne kao pravni akt koji se može izvršiti već kao prosta društvena činjenica.Može se desiti i u pravu postoje načini prestanka ugovora kod kojih i samugovor koji je stvorio obligaciju prestaje da postoji. Ti načini prestanka ugovora su :1.poništenje2.raskid3.nemogućnost izvršenja obaveze ugovorne strane4.smrt

1. Nevažnost ugovora (poništenje)- poništenje je način prestanka nevažećeg ugovora,onog kod koga je u samom momentu nastanka postojao neki razlog zbog kojeg je bio protivzakonit ili nemoralan ili je postojao neki razlog koji je doveo do nesklada stvarne volje i volje koju su ugovorne strane izjavile.2. Raskid ugovora- način prestanka punovažnog ugovora na osnovu izjave volje obe ugovorne strane ili samo jedne ugovorne strane. Za razliku od apsolutne ništavosti raskid ugovora je način prestanka punovažnih ugovora. Sličnost između raskida ugovora i relativne ništavosti ugovora je proizvodnja pravnih dejstava do momenta raskida tj momenta poništenja. Razlika: kod poništenja razlog postoji u momentu sklapanja ugovora i i jedna strana ima pravo da zahteva razlog za raskid. Pojavljuje se nakon zaključenja,u fazi kada se ugovor izvršava.Sporazumni raskid- voljom ugovornih strana. Na osnovu jednostrane izjave volje, zbog zakonom propisanih uslova i tada govorimo o jednostranom raskidu ugovora. Sporazumni raskid je novi ugovor kojim ugovorne strane odustaju od izvršenja prvog ugovora. To je prirodan i logičan način prestanka ugovora jer ugovor nastaju saglasnošću volja i ugovorne strane žele da postignu određeno dejstvo. Sporazumni raskid je moguć samo dok ugovor proizvodi još uvek pravno dejstva; ako je ugovor izvršen,a obaveza ispunjena onda eventualni sporazum ugovornih strana nema isti karakter. U tom slučaju reč je o novom ugovoru u kojem će strane zameniti uloge.Uslovi za sporazumni raskid: neophodno je da postoje svi uslovi koji su neophodni za nastanak svakog ugovora:-pitanje forme: ako je ugovor neformalan,onda se za sporazumni raskid ne zahteva nikakvaforma. Formalni ugovor može biti raskinut i neformalno i to u dva slučaja:

39

1. kada sam zakon propisuje da i raskid mora biti raskinut u određenoj formi.2.kada iz cilja zbog koga je ugovor sklopljen u određenoj formi proizilazi da i raskidanje mora biti u istoj formi.Dejstva sporazumnog raskida je u tome što se ugovorne strane oslobađaju obaveze za ubuduće (pro futuro). Stranke se mogu sporazumeti i raskidu ugovora dati retroaktivno dejstvo.

Jednostrani raskid ugovora- prestanak ugovora na osnovu izjavljene volje samo jednog ugovornika. On nije prirodan i logičan, protivi se samom pojmu je je ugovor dvostrana izjava volje i zbog toga je nelogično da prestane izjavom samo jednog ugovornika. Zbog toga jednostrani raskid nije uvek moguć il na zakonu : ako zakon tako propisuje a ako su ispunjeni uslovi koje zakon traži- tada se ugovor raskida protivno volji ugovornih strana. ZOO propisuje dva slučaja takvog raskida :1.raskid zbog promenjenih okolnosti2.jednostran raskid zbog neispunjenja obaveze druge ugovorne strane.Ovo je novo pravilo,rezultat je evolucije prava. U rimskom pravu to nije bilo moguće, u slučaju nevršenja druga strana je mogla da zahteve samo prinudno izvršenje suda ili naknadu štete. Ponekad interes druge strane može biti drugačiji. U rimskom pravu je bilo dozvoljeno u nekim ugovorima. Kada izričito ugovore pravo jedne strane da raskine ugovor ukoliko druga strana nie izvršila obavezu. (npr.prodavac je mogao raskinuti ugovor ako je to ugovrio,a kupac ne). Takva odredba se u rimskom pravu anziva lex commisoria. Ovo pravilo prihvatio je Austrijski građanski zakonik. On je došao preko pandektnog prava. U slučaju neispunjenja obaveze jedna strana prema drugoj ima pravo na prinudno izvršenje ili naknadu štete.Code civil nije sledio rimsko pravo i predvideo je mogućnost da ugovor bude raskinut zbog ispunjenja . Raskidni ugovor se uvek podrazumeva u dvostrano obaveznim ugovorima ako jedna strana ne izvrši obavezu. Dakle, može da zahteva prinudno izvršenje i naknadu štete ili naknadu štete i raskid ugovora -uvek ima izbor.Austrijski građanski zakonik nije poznavao mogućnost raskida ugovora zbog neispunjena u slučaju delimičnog ispunjenja. Kada je reč o potpunom ispunjenju onda je sporno da li je ta mogućnost bila dozvoljena ili nije.ZOO u čl. 124 je propisao pravilo: u dvostranom ugovoru kada jedna strana ne ispuni obavezu onda druga strana može zahtevati ispunjenje obaveze/ raskid ugovora,a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Ako se opredeli za raskid, do raskida dolazi potpunom vansudskom izjavom volje,nije neophodno da se jedna strana obrati sudu već je dovoljno da drugoj strani saopšti raskid.Uslovi za raskid:1.da jedna strana poverilac obaveze,izjavi drugoj strani da raskida ugovor.2.da mu ostavi naknadni rok za ispunjenje. Za prvi uslov ZOO ne postavlja nikakve dodatne uslove,nije potrebna nikakva forma. U praksi se raskid obično vrši preporučenim pismom jer se tako može dokazati da je izjava data i i može se utvrditi momenat od kad teče rok. Kod drugog uslova naknadni rok je dodatan rok koji treba omogućiti dužniku da izvrši obavezu. ZOO u pogledu trajanja kaže da to treba da bude primeren rok i da treba da bude razuman.Postoje slučaji kada se naknadni rok ne postavlja:1.fiksni rok2.kada iz dužnikog držanja proizilazi da obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku3.kada postane očigledno da dužnik neće izvršit obavezu.U fiksnom ugovornom roku je bitan sastojak ugovor (npr.između mladoženje i krojača). Ugovor se ne može raskinuti zbog neizvršenja neznatnog dela obaveze. To je faktičko pitanje o kome bi sud odlučivao u svakom konkretnom slučaju. To može biti neka sporedna obaveza ili deo glavne obaveze. Dužnik može prigovoriti da mu je ostavljen mali rok ili da je izvršio znatan deo obaveze. Tada poverilac može da ga tuži.

Posledice raskida: ugovorne strane se oslobađaju svojih obaveza izuzev obaveze na naknadu štete. Ukoliko su obaveze ispunjene delimično onda svaki ugovornik ima pravo da traži ono što je dao.Postoje još dva pravila:Svaka strana je dužna da plati drugoj strani naknadu za korist koju je imala za ono što je imala vratiti. Strana koja vraća novac treba da vrati i zateznu kamatu od dana kada je isplatu primila.(prestanak ugovora usled neispunjenja i usled smrti iz knjige)

40

PROUZROKOVANJE ŠTETE

Drugi izvor obligacija koji je i ZOO nabrojio u članu 1. iza ugovora.Načelna razlika između ugovora i prouzrokovanja štete:-ugovor-saglasnost volja dva lica koja stvara obligacioni odnos. Nastaje na osnovu volje,namere ugovornih strana da zasnuju obligacioni odnos.prouzrokovanje štete-nema namere,volje da se zasnuje obligacioni odnos.Pravo vezuje nastanak obligacije za jedan nepovoljan odnos zbog koga je nekome prouzrokovana šteta. (događaji:izgubimo novčanik, zakasnimo na predstavu u pozorištu,a kartu kupili unapred,zakasnimo sa plaćanjem poreza). Međutim ne stvara svaki nepovoljan događaj obligaciju. Nema obligacije zato što smo sami prouzrokovali nepovoljni događaj. Obligacija nastaje samo kada je nepovoljni događaj prouzrokovao neko treći. (saobraćajna nesreća,telesne povrede,troškovi lečenja,oštećenje automobila).U obligacionom odnosu koji nastaje iz prouzrokovanja štete postoje dva lica:štetnik (dužnik)- lice koje je štetu prouzrokovalooštećeni (poverila)- lice kome je šteta prouzrokovana.Potraživanje oštećenog sastoji se u naknadi štete (najkarakterističnija sankcija u građanskom pravu). Njen smisao je reparacija i zbog toga visina ove obaveze uvek mora da odgovara veličini i ne može biti ni manja ni veća,mora biti jednaka i poravnati štetu. Samo izuzetno u jednom slučaju može biti manja i veća.Naknada štete ima dva oblika : 1.uspostavljanje ranijeg stanja2.naknada u novcuUspostavljanje ranijeg stanja podrazumeva uspostavljanje onog stanja koje je postojalo pre prouzrokovanja šteta i može se ispoljiti u popravljanju stvari,predaji neke druge stvari.Vraćanje stvari naknadno u novcu se sastoji u nadoknadi vrednosti oštećenog dobra u novom obliku.

Krivično pravna i građansko pravna odgovornost

Odogovarati znači položiti račun za postupke koji nisu u skladu sa prihvaćenim pravilima ponašanja i sam trpeti štetne posledice zbog nepoštovanja tih pravila. Odgovornost se javlja u mnogim granama prava (krivičnom, prekršajnom,radnom (disciplinska), građanskom pravu). Sve su one delovi pravne odgovornosti što znači da svaka od njih povlači primenu pravnih sankcija. Najznačajnije su krivičnopravna i građansko pravna odgovornost. Imaju zasebna polja primene i zasebne sankcije. U rimskom pravu građansko pravna i krivično pravna odgovornost nisu se jasno razlikovale. U rimskom pravu sve nedozvoljene radnje su se delile u dve velike grupe delikata:1.javni delikti2.privatni deliktiJavni su bili delikti koji su istovremeno predstavljali i krivično delo (npr. Ubistvo,izdaja, ali u ovu grupu su spadali i neki čisto neki imovinsko pravni delikti kao npr preoravanje međe.Privatni delikti su sve ostale deliktne radnje npr.krađa,teška telesna povreda,oštećenje stvari.U ranijem periodu rimskog prava postojala je samo jedna sankcija- privatna osveta-lice koje je prouzrokovalo štetu trpelo je fizičke patnje koje je oštećeni imao pravo da čini. U kasnijem periodu privatna osveta je bila zamenjena sistemom kompozicije- sastoji se u tome što se štetnik iskupljuje oštećenom predajući mu svoja dobra kao zamenu za dobra koja je uništio. U početku je bila dobrovoljna i ako su se štetnik i oštećeni dogovorili a ako nema dogovora privatna sankcija. Običajna kompozicija-visinu kompozicije određivao arbitar, lice koje su oštećeni i štetnik imenovali da bi presudio njihov spor. Legalna kompozicija- država je unapred određivala visinu naknade odn. iskupnine koju će neko platiti kada prouzrokuje određeni delikt.Do odvajanja krivične i građanske odgovornosti došlo je u 3. veku pre nove ere- lex Aquilia -propisao jedan jedini delikt- damnum iniuria datum- sastoji se u oštećenju tuđe stvari bez namere da se stvar pribavi

41

za sebe. Zbog nepostojanja te namere krađa je počela da se odvaja od sfere građanske odgovornosti ali nikada definitivno. Oštećeni je putem jedne određene tužbe/ građanske tužbe mogao da postigne i ono što se danas postiže krivičnim i građanskim sankcijama.

Sličnost: odgovornost za prouzrokovanu nepovoljnu posledicu. Kod obe vrste odgovornosti sud ispituje da li postoje uslovi za odgovornost i da li je nepovoljna posledica prouzrokovana radnjom lica. Ako se utvrdi postojanje i uzročna veza sud za obe vrste odgovosnosti izriče sankciju. Za krivično pravnu odgovornost potrebno je da postoji uzročna veza između radnje izvršenja i krivičnog dela. Isto i za građansko pravnu odgovornost-veza između štete i radnje štete. Drugi uslov koji je zajednički je krivica. U krivičnopravnoj odgovornosti je obavezni uslov. U građansko pravoj odgovornosti je taođe uslov ali ne svaku vrstu odgovornosti. U građanskom pravu postoje tri vrste odgovornosti: odgovornost za sopstvenu radnju; za drugog; i za štetu od opasne stvari. Kod odgovornosti za štetu od opasne stvari krivica nije uslov za odgovornost. Naziva se objektivna odgovornost jer su izostavljeni subjektivni elementi.

Razlika: iz jedne iste radnje ne mora da nastane istovremeno i krivica i građansko pravna odgovornost. Polje građanske odgovornosti je šire. Međutim svaka radnja kojom se prouzrokuje šteta nije krivično delo. Krivična dela su po pravilu građansko pravna dela- radnja kojom se prouzrokuje krivično delo prouzrokuje se i šteta nekom licu. Ona krivična dela kod kojih se kažnjava i za pokušaj ne predstavljaju građanska krivična dela.

Cilj- krivičnopravnom odgovrnošću treba da se obezbedi očuvanje pravnog poretka, red i mir u državi i ima pre svega za svrhu da zaštiti društvenu zajednicu specijalnom i generalnom prevencijom. Građansko pravna odgovornost za svrhu ima reparaciju a ona se postiže izravnanjem,poravnanjem onog što se desilo štetnim postupcima nekog lica u imovini/ ličnim dobrima drugog lica. Način određivanja delikata: u krivičnom pravu postoji sistem posebnih delikata ,a u građanskom pravu pravilo o odgovornosti za štetu koje je opšte. U krivičnom pravu postoji određeni broj delikata. Sudija je dužan da u konkretnom slučaju utvrdi postojanje obeležja. U građanskom pravu: ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je,osim ako dokaže da je nastala bez njegove krivice.Iz ovog opšteg pravila vidi se da postoje tri uslova građansko pravne odgovornosti: šteta, uzročna veza i krivica.

Osnovi odgovornosti- u građanskom pravu postoji više vrsta odgovornosti. Kod odgovornosti za sopstvene radnje, to je krivica, kod odgovornosti za drugoga,postoje razlike između dve grupe slučajeva: 1. odgovornost roditelja,staratelja,ustanove- ta lica odgovaraju za štetu po osnovu krivice i to sopstvene koja se sastoji u tome što su propustili da vrše nadzor na način na koji je trebalo da ga vrše. 2.odgovornost poslodavca za štetu koju zaposleni na radu/ u vezi sa radom prouzrokuje. Treće lice,poslodavac odgovara za krivicu drugog (zaposlenog),a njegova krivica (zaposlenog) ogleda se u tome što nije postupao onako kako je trebao.Odgovornost za štetu od opasne stvari se ne zasniva na krivici. Imalac opasne stvari odgovara za štetu objektivno i na osnovu samo dva elementa: štete i uzročne veze. Krivica nije ni osnov ni uslov odgovornosti. Vlasnik odgovara zbog rizika koji je stvorio sa opasnom stvari. (to je nazastupljenija teorija).

Sankcije- u krivičnom pravu postoji kazna,mere bezbednosti i vaspitne mere.U građanskom pravu najtipičnija sankcija je naknada štete. Krivične sankcije su usmerene ka ličnosti učinioca,a građanksopravne sankcije su usmerena ka imovini,odmerava se prema veličini štete,a ne stepenu krivice.Pored naknade štete postoji i objavljivanje presude,ispravke,povlačenje, izjave kojom je šteta učinjena i te sankcije predviđene su za povredu prava ličnostii. Pored njih postoji pravična novčana naknada- ne treba mešati sa naknadom štete, ona ima uži domašaj nego nakanda štete,dosuđuje se u slučaju prouzrokovanja nematerijalne štete koja se ogleda u nanošenju fizičkog i psihičkog bola. Njome se šteta ne nadoknađuje u potpunosti- nemoguće je primeniti princip integralne naknade.nije,reparacija nego satisfakcija- samozadovoljenje koje se postiže tako što se oštećenom omogućava da obezbedi dobra koja će umanjiti bol. Sudski postupak kojim se utvrđuje odgovornost: krivična odgovornost se utvrđuje u krivičnom

42

postupku,koji se pokreće javnom tužbom koju podnosi i zastupa javni tužilac.Građanskopravna odgovornost u parničnom postupku koji pokreće privatni tužilac. Može se desiti da se krivično pravna i građansko pravna odgovornost utvrđuje u istom postupku (kada oštećeni postavi imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku.

Ugovorna i deliktna odgovornost

Ugovorna-odgovornost za štetu koja nastaje usled povrede neke ranije postojeće obaveze.-neispunjenje-neuredno ispunjenjeDeliktna (neugovorna, izvan ugovorna)- nastaje samim faktom prouzrokovanja štete izvan obligacionog odnosa i ne podrazumeva obavezu koja je ranije postojala.Ugovorna odgovornost u užem smislu- odgovornost koja je nastala usled povrede neke obaveze koja je nastala iz ugovora. (ranija shvatanja).Ugovorna odgovornost u širem smislu- povreda svake obaveze,a ne samo one koja je nastala iz ugovora. -današnje shvatanja-sticanje bez osnova, poslovodstvo bez naloga, jednostana izjava volje, zakon- uzroci nastanka ugovorne odgovornosti u širem smislu.I jedna i druga odgovornost stvaraju obavezu na naknadu štete.Razlike: 1.domašaj odgovornosti- ugovorna odgovornost postoji samo između lica koja mu se odranije nalazila u obligacionom odnosu.-deliktna odgovornost postoji između više lica i kada više lica nanese štetu jednom oštećenom bez obzira da li su štetu naneli zajednički ili samostalno.Između ugovorne i deliktne odgovornosti postoji princip komunikacije- jedno lice koje odgovara drugom po ugovornoj odgovornosti ne može tom licu odgovarati po pravilima deliktne odgovornosti.2.sposobnost štetnika za odgovornost- lice koje odgovara po ugovornoj odgovornosti mora imati poslovnu sposobnost. (potpunu ili delimičnu). Lice koje deliktno odgovara stiče deliktnu odgovornost sa 14 godina. Odgovaraju i mlađi u manjem obimu.3.mogućnost da se ugovorom isključi ili ograniči odgovornost. Deliktna odgovornost je uređena imperativnim propisima. Ugovorna odgovornost uređena je dispozitivnim zakonskim pravilima.4.momenat od koga počinje rok zastarelosti. Kod ugovorne odgovornosti rok zastarivanja pravi oštećenog da zahteva naknadu počinje da teče od dana dospelosti ugovorne obaveze. Kod deliktne odgovornosti-počinje da teče od momenta prouzrokovanja štete.5.obim naknade. Veće je naknada koja se duguje kod deliktne odgovornosti. Kod deliktne odgovornosti duguje se potpuna (naknada koja odgovara veličini štete). Kod ugovorne odgovornosti duguje se naknada štete u visini koju je mogao predvideti da će nastupiti posledica neizvršenja obaveze (naknada predvidljive štete). Izuzetno će se dugovati celokupna šteta ako strana nije izvršila obavezu namerno ili iz krajnje nepažnje.

Uslovi odgovornosti

Dva opšta uslova: šteta i uzročna veza. ZOO propisuje tri vrste odgovornosti: odgovornost po osnovu krivice, odgovornost za drugog, odgovornost za štetu od opasne stvari.Krivica je poseban uslov,jer je izričito zakonom predviđena samo kod odgovornosti po osn,krivice

Odgovornost za čin drugog lica-Krivica postoji kad se neko nije ponašao kako je trebalo. Da bi neko bio kriv mora da bude sposoban za rasuđivanje. Ako neko nije sposoban,on ne može biti kriv i ne može odgovarati za sopstveni čin. Ako niko ne bi bio odgovoran za štetu koju prouzrokuje lice nesposobno za rasuđivanje oštećeni bi snosio sam svoju štetu. U ovome pravo nalazi neko drugo lice koje će odgovarati umesto lica nesposobnog za rasuđivanje. Odgovornost takvih lica,naziva se odgovornost za drugoga. Kod odgovornosti za drugoga na jednoj strani imamo oštećenog koji je poverilac,a na drugoj strani imamo štetnika (lice koje je štetu prouzrokovalo,al za nju ne odgovara) i odgovorno lice,koje nije prouzrokovalo štetu,al za nju odgovara.

43

Prva grupa slučajeva (odgovornost za lica nesposobna za rasuđivanja): su lica koja su odgovorna zbog toga što imaju dužnost da nadziru i vaspitavaju lica nesposobna za rasuđivanje. Tu spada: odgovornost roditelja i staratelja za štetu koju prouzrokuje maloletno lice. Odgovornost za štetu punoletnog lica pod starateljom i odgovornost drugih lica za maloletnike.

Druga grupa slučajeva spadaju oni slučajevi u kojima jedno lice odgovara za štetu koje je prouzrokovalo drugo lice sposobno za rasuđivanje. Tu spadaju: poslodavci za štetu koju zaposleni prouzrokuje na radi ili u vezi sa radom. Odgovornost države za štetu organa koji prilikom obavljanja svoje službene dužnosti pričine štetu. Odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ u obavljanju svoje funkcije.Prva grupa slučajeva:1.odgovornost roditelja i staratelja za štetu koju prouzrokuje maloletno lice.U vezi sa regulisanjem odgovornosti za štetu maloletnika,u našem zakonu postavilo se sporno pitanje. Da li sve maloletnike treba tretirati kao lica nesposobna za rasuđivanje i poći od pretpostavke a u svakom konkretnom slučaju dozvoliti ispitivanje da li je maloletnik sposoban za rasuđivanje ili sve maloletnike podeliti u kategorije i za svaku kategoriju propisati poseban pravni režim odgovornosti. U skici Zakona o obligacijama i ugovoirma bilo je predloženo rešenje po kome maloletnike ne treba razlikovati prema uzrastu i da treba uzeti da nisu sposobni za rasuđivanje i da ne odgovaraju za štetu ali da treba dozvoliti oštećenom da dokazuje suprotno (teret dokazivanja na oštećenom).Sudovi su zauzeli suprotan stav. Na opštoj sednici Vrhovnog suda Jugoslavije 1970.zauzeto je načelno mišljenje prema kome sve maloletnike treba podeliti na različite kategorije prema njihovom uzrastu i za svaki uzrast predvideti poseban režim odgovornosti. U obrazloženju mišljenja rečeno je da bi u utvrđivanju da li je maloletnik sposoban za rasuđivanje bilo neefikasno i necelishodno zbog toga što bi se parnični postupak odugovlačio. Necelishodan zbog toga što bi stvorilo velike troškove koji bi pratili ispitivanje sposobnosti za rasuđivanje jer bi trebalo angažovati veštaka koji bi trebalo da proceni i da svoje mišljenje. ZOO prihvatio je stanovište suda, i u njemu maloletnici su podeljeni prema uzrastu na tri kategorije:1.maloletnici do navršene 7. godine života (čl.160 st1.) ne odgovaraju za štetu koju prouzrokuju. Zakon smatra da nisu sposobni za rasuđivanje i da se ne može ispitivati da li su oni u konkretnom slučaju bili sposobni za rasuđivanje.2.od navršene 7. do 14. godine života (čl.160,st.2) ne odgovara za štetu osim ako se ne dokaže da su pri prouzrokovanju štete bili sposobni za rasuđivanje (oboriva pretpostavka).3.lice sa navršenih 14 godina (prema čl. 160 st.3) -oni odgovaraju za štetu prema opštim pravilima o odgovornosti,što znači da ih zakon smatra sposobnim za rasuđivanje,a mogu biti odgovorni po pravilima o odgovornosti za sopstveni čin.

Odgovornost roditelja za štetu koju prouzrokuje maloletnik zavisi od uzrasta maloletnika odnosno da li dete pripada pvoj,drugoj ili trećoj kategoriji. U tom pogledu treba razlikovati:1.odgovornost roditelja za štetu koju pričini maloletnik do 7.godine.Prva situacija je ona situacija u kojoj se nalazi dete pod nadzorom roditelja. Ugrađen je u čl.165. ZOO. Kada se dete nalazi pod nadzorom roditelja oni su odgovorni za štetu. Roditelji odgovornost za štetu bez obzira na svoju krivicu. Oštećeni ne mora dokazivati krivicu roditelja,niti oni mogu dokazati da nisu krivi. Mogli bi se osloboditi odgovornosti ako dokažu da postoji neki razlog koji isključuje odgovornost bez obzira na krivicu. (viša sila,radnja oštećenog,radnja trećeg lica).Roditelji odgovaraju zato što po zakonu imaju dve pravne obaveze prema detetu:a.)da ga nadziru b.)da ga vaspitavajuObaveza nadzora je da se staraju o svom detetu, brinu o njegovom životu i zdravlju i da ga čuvaju. Obaveza da ga vaspitavaju -obaveza da stvaraju kulturne i obavezne navike deteta. Dužni su da osposobljavaju svoju decu da budu pažljivi ljudi,da se ponašaju u društvu onako kako nalažu društvena pravila.Roditelji odgovaraju solidarno za štetu,ovo zbog toga što roditelj zajednički vrše roditeljsko pravo i moraju solidarno biti odgovorni zbog propusta u vršenju roditeljskog prava. Ako su roditelji razvedeni, odgovaraće roditelj kojem je na osnovu odluke suda dete povereno načuvanje i vaspitavanje. Ako je šteta posledica opšteg zanemarivanja,za štetu će odgovarati oba roditelja.Druga situacija je ako je dete prouzrokovalo štetu pod nadzorom nekog drugog lica. U ovom slučaju oštećeni može tužiti ili roditelje ili drugo lice ili zajedno i roditelje i drugo lice. Ako tuži roditelje oni odgovaraju na osnovu člana 168,a ne po čl.165. U ovom slučaju radi se o posebnoj

44

odgovornosti roditelja. Odgovornost roditelja u ovom slučaju je odgovornost koja se bazira na tome što je šteta nastala kao posledica lošeg vaspitanja,“rđavih primera“,poročnih navika. U ovoj situaciji roditelji odgovaraju zbog propuštanja obaveze vaspitanja,a ne nadzora. Osnov njihove odgovornosti je krivica. Zbog toga oštećeni u ovom slučaju mora da dokaže da su roditelji krivi. Ukoliko oštećeni tuži samo obdanište ili vrtić i u tom slučaju mu bude dosuđena naknada,obdanište,vrtić ili drugo lice onda mogu u regresnom postupku zahtevati od roditelja da im isplate iznos,ali moraju da dokažu krivicu roditelja zbog propusta u vaspitanju,rđavih prilika i poročnih navika.

2.odgovornost roditelja za štetu koju pričini maloletnik od 7 do 14 god.Onda se primenjuje čl.165 st.4 ZOO. Prema tom članu roditelji odgovaraju za štetu koju drugome pričini maloletno dete osim ako ne dokažu da je šteta nastala bez njihove krivice. Odgovornost roditelja za štetu koje pričini dete od 7.godine je blaža od odgovornosti koju imaju roditelji za štetu koju pričini dete do 7.godine. Osnov odgovornosti je krivica,ali se mogu osloboditi. Krivica se predpostavlja ali je dozvoljeno da dokazuju da je šteta nastala bez njihove krivice. Kada dete napuni 7 godina važi pretpostavka da nije sposobno za rasuđivanje,ali oštećeni može dokazati obrnuto. Pored roditelja može odgovarati i dete pod uslovom da je dete bilo sposobno za rasuđivanje i da je krivo. Da bi dete odgovaralo zahtevaju se dva uslova: 1.sposobnost za rasuđivanje2.krivicaKrivica deteta se ne pretpostavlja. Ako tužilac dokaže i sposobnost i krivicu odgovara dete.

3.odgovornost roditelja za štetu koju pričini maloletnik od 14 do 18 god.Maloletnik postaje deliktno sposoban kad navrši 14 god i pod odgovornosti po opštim pravilima odgovoran i to na osnovu pretpostavke krivice. Sticanje deliktne sposobnosti ne oslobađa rodietelje jer roditelji imaju obavezu da vrše nadzor i vaspitavaju ga do 18.godine života.

4.odgovornost na osnovu pravičnosti: postoje dva slučaja kad se taj izuzetak iz čl.169 primenjuje.a.)kada je štetu prouzrokovalo lice koje za nju nije odgovorno tj.nije odgovornost prema opštim pravilima,a nadoknada se ne može dobiti od lica koje je dužno da vodi nadzor nad njim. U tom slučaju sud može da bude lice koje za štetu nije odgovorno ako to pravično zahteva i to naročito s obzirom na materijalno stanje štetnika i oštećenog. Ovaj slučaj će se najčešće pojaviti u praksi kad je štetu prouzrokovalo maloletno lice ili punoletno lice pod starateljstvom koje zbog duševne bolesti i umnog razvoja nije sposobno za rasuđivanje,a roditelji nemaju dovoljno sredstava da tu štetu nadoknade. Taj slučaj podrazumeva da maloletno lice odn.punoletno pod starateljstvom ima sredstva da nadoknadi štetu.b.)drugi slučaj izuzetak je kada je maloletnik koji je sposoban za rasuđivanje prouzrokovao štetu ali nije u stanju da je nadoknadi,tada sud može ako pravičnost zahteva i naročito imajući u vidu materijalno stanje roditelja i oštećenog obavezati rodietelje da nadoknadi štetu potpuno ili delimično i ako za njih nisu odgovorni. U ovom slučaju potrebna četri uslova:1.da je maloletnik prouzrokovao štetu i bio sposoban za rasuđivanje i kriv2.da nema imovinu iz koje bi se šteta mogla nadoknaditi3.da roditelji nisu odgovorni za štetu ali da imaju imovinu4.da je njihova imovina veća od imovine koju ima oštećeni.

Odgovornost staratelja za štetu koju pričini duševno poremećeno lice i lice pod starateljstvom čl. 164 ZOO u kome stoji da staratelj odnosno lice koje je postavljeno zakonskom odlukom nadležnog organa ili na osnovu ugovora za staratelja, punoletno lice koje usled duševne poremećenosti, zaostalog umnog razvoja ili kog drugog razloga nije sposoban za rasuđivanje,odgovornost za štetu koje to punoletno lice prouzrokuje. Staratelj odgovara zbog toga što je obavezan da nadzire, da se stara i vodi brigu o ličnosti punoletnika,štoćenika.On odgovara zbog toga što je došlo do propusta u brizi i nadzoru što znači da odgovornost na osnovu krivice. Njegova krivica se pretpostavlja i može se osloboditi iz dva razloga koja su u zakonu izričito navedena:1.ako dokaže da je nadzor vršio na način koji je obavezan2.ako dokaže da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.Staratelj može da bira da dokazuje jedan od dva načina.

45

Odgovornost drugog lica za maloletnika- uređena u čl.167 ZOO. Po tom članu kada je dužnost nadzora nad maloletnim licem povereno staratelju, školi ili drugoj ustanovi onda staratelj maloletnog lica (ustanove,škole) odgovora za štetu koju maloletnik prouzrokuje za vreme dok je bio pod nadzorom.Pod drugim ustanovima treba smatrati obdanište,vrtić,bolnica. Ova lica odgovaraju na osnovu pretpostavke krivice i ona se mogu osloboditi od odgovornosti iz dva razloga,a to su isti oni razlozi zbog kojih se i staratelj punoletnog lica može oslobositi odgovornosti.1.da ta lica dokažu da su nadzor vršila na način koji je obavezan2.da dokažu da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.Može se desiti da je maloletnik koji se nalazi pod nadzorom u vreme dok je ustanova vršila nadzor nad njim bio sposoban za rasuđivanje. (to važi za maloletnike od 7 do 14). njihova krivica se mora dokazati. Ako oštećeni dokaže i sposobnosat za rasuđivanje i krivicu postojaće solidarna odgovornost maloletnika. Može odgovarati istovremeno ustanova zbog propuštanja nadzora,a zajedno sa njom može odgovarati i roditelj. U tom slučaju njhiova odgovornost je solidarna. (oštećeni može da bira koga će da tuži). Ako tuži ustanovu onda ukoliko ustanova izgubi i sudskom odlukom bude obavezana da oštećenom nadoknadi štetu, ustanova će moći da pokrene regresnu parnicu i zahteva iznos koji je na ime naknade pala oštećenom,ali će biti dužna da dokaže krivicu odn. da je šteta posledica propuštanja vaspitavanja roditelja.

Druga grupa slučajeva:Razlikuje se od prve po tome što je uzrok štete radnja jednog lica koje je za nju kriv i može da za nju odgovara ali za štetu ipak odgovara drugo lice koje štetu nije ni prouzrokovalo niti je za nju kriv. U ovoj grupi postoje dva slučaja:1.odgovornost preduzeća i drugih poslodavaca za štetu koju prouzrokuje zaposleni trećim licima u radu ili u vezi sa radom2.odgovornost pravnih lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija1.odgovornost preduzeća i drugih poslodavacaDo prouzrokovanja štete često dolazi prilikom obavljanja nekih poslova. Lice koje obavlja neki posao može prouzrokovati štetu. U tom slučaju kad jedno lice samo pričini štetu ono odgovara po pravilima o odgovornosti na osnovu krivice. Međutim kad neko obavlja neki privremeni posao onda zbog obima posla koji spadaju u tu delatnost često bivaju angažovana i druga lica da bi se ti poslovi obavili. Lice koje obavlja neku delatnost u tom slučaju zapošljava drugo lice radi obavljanja poslova iz te delatnosti. Ako štetu nije prouzrokovao sam poslodavac nego je štetu prouzrokovalo drugo zaposleno lice onda se postavlja pitanje ko treba za tu štetu da odgovara. U ZOO ovo pitanje je regulisano tako da za štetu koju zaposleni prouzrokuje u obavljanju rada ili u vezi sa radom odgovara poslodavac. To pravilo je propisano i u ZOO u čl. 170 koji nosi naslov „odgovornost preduzeća“. Zakon ne govori o odgovornosti poslodavca već preduzeća ali pod preduzećem se podrazumeva poslodavac. U vreme kad je donet ZOO 1978. u našem pravnom sistemu nije postojao klasični ugovor o radu,postojao je u veoma uskom području privrede- području koji se nazivao privatni sektor. Tu su spadali manje zanatlije (pekari,obućari,frizeri). U drugom delu društvenog sektora nije postojao klasičan odnos poslodavca i zaposlenog. U tom sektoru vladao je princip socijalnog upravljanja. Postojali su samo radnici koji su udruživali rad i sredstva među sobom i to an osnovu posebnog sporazuma- samoupravni sporazum. U ovom sporazuma nema nadređenih i podređenih već su svi subjekti jednaki. Radnici su udrživali svoj rad u okviru organizacije udruženog rada koje su se opet povezivale među sobom koji se zvao društveni dogovor šire celine koje su se zvale složene organizacije udruženog rada. Ova odgovornost u izvornoj varijanti se naziva „odgovornost organizacije udruženog rada“. Do promene naziva došlo je posle donošenja Ustava iz 1972.. Tim ustavom napušten je sistem socijalnog samoupravljanjai stvoren pravni okvir za donošenje izmena i dopuna ZOO, koji je izmenjen u junu 1993. Tim izmenama i dopunamaizvršena je zamena reči organizacija udruženog rada sa reči preduzeće. Od tada član 170.nosi naziv „odgovornost preduzeća“.U članu 170 nalaze se tri pravila:1.za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radomprouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kojem je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako se dokaže da je zaposleni nije nastupao onako kako je trebalo. U vezi ove odgovornosti u našoj teoriji se pojavila dva shvatanja:a.)preduzeće odgovara bez obzira na krivicu. Ono odgovara zato što je zaposleni svojom aktivnošću prouzrokovao rizik od opasnošću za štetu.b.)preduzeće odgovara po osnovu krivice i njegova odgovornost se zasniva pod pretpostavkom o krivici.

46

Razlika u ova dva shvatanja su vrlo velika. Ukoliko bi bilo prihvaćeno prvo shvatanje položaj preduzeća bi bio pogoršan. Ono bi se moglo osloboditi odgovornosti jedino ako dokaže da je šteta nastala kao posledica više sile.radnje oštećenog ili radnje trećeg lica. Ne bi se moglo osloboditi odgovornosti dokazujući da nije kriv.Prema drugom shvatanju položaj preduzeća je lakši jer bi se mogao osloboditi odgovornosti dokazujući da krivica ne postoji.ZOO je prihvatio drugo stanovište. To se jasno vidi iz drugog,završnog dela oovog pravila u kome stoji da preduzeće odgovara osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo. Drugim rečima,po ZOO preduzeće odgovara na osnovu krivice,ali ne na osnovu sopstvene krivice već zaposlenog. Krivica zaposlenog se pretpostavlja,a oštećeni je ne mora dokazivati.Po kom standardu treba biti dokazano da li je kriv?Krivica zaposlenog se procenjuje prema posebnom standardu. Ponašanje zaposlenog se ne poredi sa ponašanjem razumnog i vrlo pažljivog čoveka. To je opšti standard. Poseban standard koji se primenjuje je ponašanje lica koje se bavi posebnom delatnošću. Poredi se sa ponašanjem dobrog stručnjaka. Ponašanje dobrog stručnjaka je ponašanje obučenog stručnjaka u određenoj oblasti. To su oblasti u kojima se zahteva posebna obučenost i veština kao što su medicina,zanatstvo,ali i upravljanje motornim vozilima.Uslovi odgovornosti preduzeća su: a.) da je šteta prouzrokovana u radu ili u vezi sa radomb.)da je zaposleni kriv za štetuŠteta je prouzrokovana u radu ako je nastala u vezi sa obavljanjem radnih zadataka iz ugovora o radu, bez obzira na kom prostoru se radni zadaci obavljaju. Pod pojmom štete u vezi sa radom se podrazumeva šteta koja je proizašla iz akta, koja spada u okvir radnih zadataka al koja je u tesnoj vezi sa radnim zadacima. Tu spadaju sve radnje koje su fizički povezane sa izvršenjem poslova i zadataka na određenom radnom mestu.2.pravilo da oštećeni ima pravo da traži naknadu štete i zaposlenom ako je štetu prouzrokovao namerno. Prema ovom pravilu može da odgovara i sam zaposleni. Uslov je da je zaposleni prouzrokovao štetu sa težim oblikom krivice. Odgovornost poslodavca i zaposlenog je solidarna što znači da može biti tužen ili preduzeće ili zaposleni ili oboje,ali ako prteduzeće bude tuženo i isplati naknadu može da zahteva od zaposlenog da mu nadoknadi iznos. Poslodavac ima pravo na regres. Na osnovu ovog pravila ako je zaposleni prouzrokovao štetu namerno međutim prama pravilima zakona o radu,preduzeće ima pravo regresa i u slučaju kada je zaposleni prouzrokovao štetu krajnjom nepažnjom. Drugim rečima preduzeće nema pravo regresa jedino kada je zaposleni štetu prouzrokovao običnom nepažnjom.

3.rešava problem odnosa između odgovrnosti preduzeća za štetu koju zaposleni pričini svojom radnjom i odgovornost za štetu koju zaposleni učini upotrebom neke opasne stari koja pripada poslodavcu. Ako je zaposleni pričinio štetu upotrebom opasne stvari koja pripada poslodavcu onda za štetu odgovara poslodavac po pravilima o odgovornosti za štetu od opasne stvari. Ako je zaposleni prouzrokovao štetu svojom radnjom,koristeći sopstvenu radnu snagu ali neupotrebom opasne stvari onda takođe odgovara preduzeće ali po pravilima o odgovornosti za drugoga

Posebni oblici odgovornosti

1.odgovornost usled terorističkih akata,javnih demonstracija ili manifestacija

2.odgovornost organizatora priredbe

3.odgovornost zbog neukazane neophodne pomoći- odgovara lice koje je drugom licu uskratilopomoć koja mu je bila neophodna i usled čega je došlo do smrti ili teškog narušavanja zdravlja drugog lica.Da bi nastala odgovornost po ovom osnovu potrebno je da je jedno lice uskratilo drugom pomoć što znači da je šteta nastala usled nečinjenja na koje je dužan svako kad su drugom licu ugroženi život i zdravlje. Potrebno je da postoji po život ili zdravlje što znači da ugroženost nečijih stvari nije dovoljna. Potrebno je da je štetnik mogao da pruži pomoć bez opasnosti za sebe. Neophodno je i da je štetnik mogao da predvidi nastalu štetu. Kada su ovi uslovi ispunjeni lice odgovara za štetu. Njegova odgovornost je subjektivna (zasniva se na krivici). Međutim štetniku može biti umanjena odgovornost pa čak može biti i oslobođen odgovornosti ako to pravičnost zahteva.4.odgovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovora- po ovo pravilu odgovaraju lica koja po

47

zakonu imaju obavezu da sa drugim licem zaključe ugovor kada im ono stavi ponudu za zaključenje. Ta lica koja imaju obavezu su po pravilu monopolska preduzeća koja imaju dominantan položaj na tržištu. Ovim članom se određuje njihova odgovornost . Kada oni odbiju da zaključe ugovor ona nastaje samo kad je odbijanje zaključenja ugovora neopravdano. To je faktičko pitanje o kojem sud odlučuje.5.odgovornost u vezi sa vršenjem poslova od opšteg značaju-po ovom pravilu odgovarajupreduzeća koja vrše komunalne usluge ili neku drugu delatnost od opšteg interesa kao što su javna preduzeća koja se bave isporukom vode i električne energije. Od urednog izvršavanja njihovih obaveza zavisi kako kako će se odvijati život i kako će biti zadovoljavane osnovne potrebe građana. Ako oni neredovno vrše ili ili obustave vršenje ovih delatnosi to može izazvati posledice po život i zdravlje građana. Zbog toga je predviđeno pravilo po kome oni odgovaraju za štetu koja nastane usled neredovnog vršenja delatnosti. Kao i u prethodnom slučaju da bi postojala odgovornost neophodno je da je obustava neopravdana.

NAKNADA ŠTETE

Naknada štete je sadržina obaveze odgovornog lica i sankcije za njegovu građansko pravnu odgovornost. U ZOO pravilo o naknadi štete su podeljena na dve celine:1.pravila o naknadi imovinske štete2.pravila o naknadi neimovinske štete

1.Naknada imovinske štete

Imovinska šteta je umanjenje nečije imovine i sprečavanje rasta. Skica o obligacijama i ugovorima i nacrt građanskog zakonika govore još i o povredi svakog zakonskog interesa kao naknadi imovine. Svrha naknade imovinske štete je popravljanje odnosno izravnavanje onoga što se desilo imovinskim dobrima nekih lica. U vezi s tim postavljaju se dva pitanja: 1.kako se vrši poravnanje? 2. u kom opsegu,obimu se ono obavlja?Postoje dva oblika naknade imovinske štete:1.uspostavljanje ranijeg stanja- je oblik naknade štet koji se sastoji u tome što je odgovorno lice dužno da dovede stvar oštećenog u stanje u kome su se one nalazile pre prouzrokovanja štete. Uspostavljanje ranijeg stanja naziva se još i naturalna restitucija. Moguće ga je izvršiti na tri načina: 1.davanje druge stvari umesto uništene ; 2.vraćanje iste stvari ako je šteta nastala njenim oduzimanjem ; 3.opravka oštećenje stvari

2.naknada u novcu- sastoji se u naknadi vrednosti stvari u novcu. Njome se uspostavlja faktičko stanje stvari koje je postojalo pre prouzrokovanja štete već stanje iste ili približno iste vrednosti imovine oštećenog posle prouzrokovanja štete i pre. Postoje dva oblika međutim odnos ova dva oblika nije isti u svim pravilima. U tom pogledu sva prava bi se mogla podeliti:1.ona prava koja daju prioritet naknadi u novcu (Francusko i Englesko pravo)2.ona prava po kojima zakonski ne treba da bude unapred određen odnos između ove dve naknade već sud treba da odluči na koji od ova dva oblika naknada štete bi bila nadoknada. (Švajcarski).3.prioritet uspostavljanje ranijeg stanja (Austrijsko pravo,a preko toga i Srpski građanski zakoniki ostalo u srpskom pravu do danas).ZOO prioritet daje uspostavljanju ranijeg stanja i u tom smislu ono je predviđeno kao pravilo. „odgovorno lice je dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala“.

Odstupanja od pravila: 1.šteta se nadoknađuje u novcu kada uspostavljanje ranijeg stanja nijemoguće. U tom slučaju štetnik dužan da plati naknadu u novcu.2.kada uspostavljanje ranijeg stanja ne otklanja štetu u potpunosti. U tom slučaju odgovorno lice će posle uspostavljanja ranijeg stanjajedan deo štete nadoknaditi u novcu.3.najkrupniji izuzetak od pravila postoji kada oštećeni sam traži naknadu štete u novcu. Naime pravilo o uspostavljanju ranijeg stanja je dispozitivnog karaktera i ustanovljeno je radi zaštite interesa oštećenog. U našem pravu se smatralo da se pravo bolje štiti uspostavljanjem ranijeg stanja. Oštećeni može uvek da zahteva da mu šteta bude nadoknađena u novcu. Po ZOO ako oštećeni pokrene zahtev sud će usvojiti izuzev ako okolnosti slučaja traže uspostavljanje ranijeg stanja. Sud ne mora da prihvati zahtev za novčanu naknadu.4.postoji onda kada sud može samoinicijativno bez predloga oštećenog da odluči o tome da šteta bude

48

nadoknađena u novcu,ako smatra da nije nužno da odgovorno lice uspostavi ranije stanje.

Utvrđivanje visine naknade koju duguje oštećeni (pravila o obimu naknade imovinske štete)Sva savremena prava u pogledu obima prihvataju pravilo po kome naknada ne može biti veća od iznosa štete. Visina naknade ne može preći visinu štete. Razlika savremenog prava nastaje povodom pitanja dali naknada koju štetnik duguje može da bude manja od iznosa štete.1.visina naknade ne mora uvek da odgovara veličini štete već može biti i manja što zavisi od krivice kojom je šteta prouzrokovana. Ako je štetnik prouzrokovao štetu sa blažim oblikom krivic,naknada može biti manja nego što iznosi,a ako je šteta prouzrokovana težim oblikom krivice naknada treba da bude jednaka visini štete.2.stepen krivice ne treba da utiče na određenje naknade. Naknada mora uvek da bude jednaka visini štete.Srpsko pravo je pre donošenja ZOO prihvatilo jedno rešenje. Naime pravila SGZ u pogledu obima naknade štete zasniva se na dve ideje:1.ideja o strogom razgraničenju stvarne štete i izmakle dobiti2.ideja je bila da iznos naknade treba da bude jednak veličini štete. Ako je štetnik prouzrokovao štetu sa umišljajem ili grubom nepažnjom onda treba da nadoknadi i stvarnu štetu i izmaklu dobit,a ako je postupao sa običnom nepažnjom treba da nadoknadi samo stvarnu štetu,ali ne može biti ni ispos stvarne štete. On ne može biti osuđen na izmaklu dobit ako je obična nepažnja.

Princip distributivne pravde- naknada treba biti jednaka krivici poruzrokovane štete. Ako štetnici prouzrokuju isti oblik krivice snose istu naknadu. Ta pravila su počela da se menjaju posle Drugog svetskog rata. Sudovi su počeli da prihvataju stanovište da šteta treba da odgovara i za stvarnu štetu i za izmaklu dobit bez obzira na stepen krivice. Ova ideja je bila prihvaćena u skici prof.Konstantinovića. U skici je bilo predviđeno pravilo na kome je oštećeni imao pravo na naknadu stvarne štete i izmakle dobiti. U skici je takođe bilo predviđeno odstupanje i po tom odstupanju oštećeni imao pravo na naknadu samo ako stvarne štete ali ne i izmakle dobiti. Drugim rečima ako sud ima pravo da smanji iznos naknade do visine stvarne štete .

Princip integracije naknade (potpune naknade)-usvojen u ZOO. Polazi od ideje da naknada štete treba da obezbedi ekvivalenciju imovine štetnika i oštećenog. Prema ovom principu smatra se protivnim samoj prirodi naknade da se vodi računa o stepenu krivice. Ovaj princip vodi računa da prilikomodređenja naknade mora biti uzet u prvom redu interese oštećenog da mu šteta bude nadoknađena,a interes oštećenog je da mu bude nadoknađena celokupna šteta. Zato visi naknade mora biti odmerena isključico prema veličini štete,a ne prema nečemu drugom. Taj princip i ZOO prihvata u čl.190 „potpuna naknada“ „sud će uzimajući u obzir okolnosti koje su nastupile u prouzrokovanju štete presuditi naknadu u iznosu koji je potreban da bi se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja.“ i čl.189 st.1“oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete,tako i i naknadu izmakle koristi“.3 izuzetka od principa-2 predviđaju da naknada bude manja od štete,a jedan omogučava da naknada bude viša od iznosa štete.1.izuzetak postoji kada je odgovorno lice slabog imovnog stanja,da bi ga iznos potpune nadoknade dovelo u oskudicu. Tada sud može vodeći računa o materijalnom stanju oštećenom tražiti da on neisplatom potpune nadoknade ne bude doveden u oskudicu,osuditi štetnika da plati manju nadoknadu nego što iznosi šteta,ako ona nije prouzrokovana ni namerom ni grubom nepažnjom. Potrebno da je šteta prouzrokovana običnom nepažnjom.2.postoji u slučaju kada je štetnik radio nešto u korist oštećenika tj.za njega besplatno obavljao neki posao. Sud ga može osuditi na manju naknadu nego što iznosi šteta,a ako nađe da je prilikom tih poslova pokazao brižljivost koju pokazuje u obavljanju sopstvenog posla.3.postoji u slučaju kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom učinjenim sa umišljajem. Onda sud može dosuditi naknadu u iznosu vrednosti koju je ta stvar imala za oštećenika. Može da dosudi naknadu preko objektivne tržišne vrednosti te stvari i da naknadu poveća do subjektivnog iznosa vrednosti koju je ta stvar imala za oštećenog.

Prema kom momentu sud utvrđuje visinu naknade?Utvrđivanje na osnovu dokaza koje je pružio oštećeni. Visina naknade se utvrđuje dokazivanjem i on se mora cifarski izraziti kada se radi o naknadi u novčanom obliku. Kada se radi o imakloj koristi ona se ne

49

može cifarski dokazati jer ona nije ni nastala,samo je velika verovatnoća da će ona nastati u budućnosti. Zobg toga visinu izmakle koristi sud ne dokazuje dokazivanjem nego procenom. Procena izmakle koristi je hipotetička jer se vrši s obzirom na sadržaj okolnosti i buduće koje se pretpostavljaju kao redovne i normalne. Sud prilikom procene po pravilu angažuje veštaka. Dakle ne utvrđuje visinu izmakle koristi proizvoljno.Visina naknade utvrđuje se prema momentu koji treba razlikovati od momenta dospelosti obaveze na naknadu štete,a to je momenat od kog oštećeni stiče pravo da od odgovornog lica zahteva naknadu. Taj momenat je momenat prouzrokovanja štete. Zbog toga što od momenta kada šteta bude prouzrokovana pa do momenta u kome ona treba da bude nadoknađena može da prođe određeno vreme u kome se količija,opseg štete može promeniti. Šteta se može povećati al po neki put može doći i do smanjenja obima štete.Pošto u našem pravu visina štete zavisi od obima ,postavlja se pitanje prema kom momentu?1.momenat nastanka štete- prihvaćen u Austrijskom pravu,ali samo ako je šteta bila prouzrokovana običnom nepažnjom

2.podnošenje tužbe – prihvaćeno u našoj sudskoj praksi pre nego što je donet ZOO. Ono je povoljnije za oštećenog ali nije bez nedostatka. Naime od moementa podnošenja tužbe za naknadu štete suda,može da dođe do promena.

3.momenat u kom sud donosi odluku o tužbi za naknadu- prihvaćena u našem savremenom pravu. Visina naknade se utvrđuje prema veličini štete u momentu donošenja presude. To rešenje prihvaćeno u 189.članu, st.2.Često se dešava da oštećeni nakon što zatraži naknadu,on je odbije,pa sam sanira štetu. To je situacija kad je pre donošenja presude oštećeni sam otklonio štetu tako što je izvršio opravku ili zamenu stvari ili je prihvatio drugu stvar. Onda je u sudskoj praksi prihvaćeno da oštećeni ima pravo da zahteva naknadu u novčanom obliku,a visina novčane naknade utvrđuje se prema momentu kada su učinjeni troškovi radi otklanjanja štete.U slučaju da je nenovčano potraživanje na naknadu štete popravkom ili zamenom stvari samoinicijativno od strane oštećenog promenilo pravnu prirodu i pretvorilo se u novčanu,onda oštećeni ima pravo i na zateznu kamatu koja se računa počev od dana kada je šteta otklonjena odn.kada su učinjeni troškovi radi opravke.

Naknada štete u slučaju smrti,telesne povrede ili oštećenja zdravlja

Imovinska šteta može nastati kao posledica smrti,telesne povrede ili oštećenja zdravlja. Oni nisu šteta u pravnom smislu reči. Oni su događaji koji mogu za sobom da povuku razne oblike troškova i druge vidljive imovinske štete koji ne bi bili učinjeni da se ti troškovi nisu desili. ZOO sadrži posebna pravila za naknadu imovinske štete kada nastupe ovi događaji.1.naknada štete u slučaju smrti (izdaci u vezi smrti-šteta).Nastaju neki izdaci kojih ne bi bilo da smrt nije nastupila. To su izdaci u vezi sa troškovima sahrane,u vezi sa lečenjem,zatim izgubljena zarada zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja i gubitak izdržavanja koja su određena lica primala od nesreće. Svi ti izdaci moraju biti nadoknađeni i svi oni ulaze u obim naknade štete.

a.)troškovi sahrane- spadaju troškovi prenosa sanduka, transport za grobno mesto,troškovi za sveštenika,posluženje prilikom sahrane,troškovi muzike,crnine,putni troškovi najbližih srodnika,troškovi podizanja nadgrobnog spomenika,održavanje grobnog mesta,troškovi objavljivanja čitulje,podušja (do 40-dnevne).Nadoknađuju se uobičajeni troškovi za podizanje spomenika.Ko ima pravo na ovu naknadu? ZOO nije rešio to pitanje,a u sudskoj praksi određen krug lica koja imaju pravo određena prema krugu lica koji imaju pravo za duševne bolove zbog gubitka (deca,roditelji,bračni ili vanbračni drug).

b.)naknada troškova za lečenje od zadobijenih povreda i drugih troškova u vezi sa lečenjem. Postoje dve vrste troškova: 1.izdaci za pružanje medicinskih uslova(lek,intervencija za nabavku lekova,smeštaj u bolnici). 2.troškovi u vezi sa prevozom povređenog od mesta povređivanja do ustanove ,pa do prebivališta i

50

troškovi bliskih srodnika zbog obilaska povređenog u bolnici. Pravo imaju naslednici. Ako dođe do promena okolnosti koje je sud imao u vidu onda i štetnik i oštećeni mogu da traže da se izmene visine obroka. Pravo na novčanu rentu je lično pravo i zato se ne može prenositi na druga lica. Ako su iznosi rente dospeli onda se oni mogu prineti drugom licu. Sporazum štetnika i oštećenog o visini rente i rokovima mora biti pismeno ( ovi dospeli iznosi mogu biti preneti bilo ugovorom,bilo testamentom). Ako nije bilo sporazuma ali je oštećeni pokrenuo spor u kome je štetnik pravnosnažno osuđen, dospeli iznosi rente mogu se prenositi poslovima inter vivos i mortis causa. Novčana renta dosuđuje se i usled trajno povećanih izdataka koji su nastali usled telesne povrede ili oštećenja zdravlja.

Izmena visine rente- pošto se renta dosuđuje za ubuduće,u toku njenog trajanja može doći do promenjenih okolnosti koje je sud imao u vodu prilikom dosuđivanja visine rente. Te promenjene okolnosti mogu da utiču na visinu naknade. Zbog toga ZOO predviđa pravilo: „ako se okolnost koju je sud imao u vidu prilikom donošenja presude promeni,sud može na zahtev oštećenog povećati rentu za ubuduće. Može je na zahtev štetnika za ubuduće smanjiti ili sasvim ukinuti. Oštećeno lice može zahtevati povećanje rente,ako se njegovo zdravstveno stanje pogorša. Sa druge strane štetnik bi mogao da zahteva smanjenje ili ukidanje rente,ako su se imovinske prilike popravile.Prema stavu sudske prakse smanjenje ili povećanje može ako dođe do promenjenih opštih ekonomskih prilika (opadanje kupovne moći novca,porast zarada). Nova renta se pored slučaja gubitka izdržavanja,može dosuditi u još tri slučaja:1.u slučaju gubitka zarade zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad.2.nanete teške telesne povrede ili oštećenje zdravlja.3.kad naknada štete zbog trajno povećanih potreba nastalih usledteške telesne povrede ili oštećenja zdravlja.4.kod štete koja nastaje zbog toga što su mogućnosti daljeg napredovanjai razvijanja oštećenoguništene ili trajno smanjene. Pravo na novčanu rentu je neprenosivo zato što je lično pravo. Međutim ako su pojedini obroci novčane rente dospeli onda se može preneti na drugo lice zato što su ušli u njegovu imovinu i postali su imaoci potraživanja koja se mogu izvršiti.

c.)pravo na naknadu štete u slučaju tesne telesne povrede ili oštećenja zdravlja.Obuhvata pet vrsta troškova:1.troškovi lečenja i drugi potrebni troškovi u vezi sa lečenjem2.izgubljena zarada zbog privremene nesposobnosti za rad za vreme lečenja3.naknada izgubljene zarade zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad posle lečenja. Ovu naknadu treba razlikovati od prethodne. Ova šteta ogleda se u različitim izmaklim zarada koja bi lica čija je radna sposobnost umanjena ostvarila po redovnom toku stvari da mu nije naneta teška telesna povreda odn.da mu zdravlje nije narušeno i zarada koju ono ostvaruje.Pod zaradom treba podrazumevati zaradu zaposlenog lica i zaradu nezaposlenog. Zarada zaposlenog lica-podrazumeva s enovčani iznos koji je zaposleni ostvarivao na osnovu radnog odnosa (zarada za redovno radno vreme i zarada za prekovremeno radno vreme),svaka imovinska korist ostvarena od rada u novčanom i nenovčanom obliku koju je zaposleni ostvarivao od rada učinjenog drugim licima po osnovu ugovora o delu,,od rada na sopstvenom imanju,u dvojoj bašti voćnjaku,domaćinstvu. Jedino što sudovi ne priznaju kod zarade je zarada iz nedozvoljenog rada (rad suprotan prinudnim propisima i moralu).Kada u pitanju nezaposlena lica,ona imaju pravo na naknadu štete po ovom osnovu (npr.npr domaćica ima pravo na naknadu štete zbog gubitka zarade zbog sopstvenog rada,a ogleda se u neostvarenoj koristi koju bi ona ostvarila u svom domaćinstvu.

4.naknada zbog trajno povećanih potreba-obuhvata troškove za pojačanu ishranu povređenog,potrebna bolja,pojačana ishrana povređenog da bi se oporavio,troškovi usled pojačanih otreba drugih lica koja pružaju pomoć oštećenom.

5.troškovi zbog toga što su mogućnosti oštećenog za dalje razvijanje ili napredovanje trajno ili delimično uništena. To su imovinske koristi koje bi oštećeni ostvario od svog rada,a uskraćene su zbog toga što su mogućnosti oštećenog uništene ili smanjene.

51

Naknada imovinske štete usled povrede časti i prozrokovanje štete širenjem neistinitih navoda.

Usled povrede nečije časti nastaje neimoviska šteta,al postoje situacije u kojima lice kojima je povređena čast tuđim izjavama kojima se ono omalovažava i trpi imovinski gubitak. Usled toga što je neko povredio čast poslodavac može da ti otkaz tom licu).Šteta može biti prouzrokovana tako što neko izvodi neistinite naloge o prošlosti nekog lica,njegovim sposobnostima itd. Da bi neko odgovarao za imovinsku štetu po ovim pravilima potrebni su neki uslovi:1.da su navodi o nekom licu koji se izvode neistiniti2.potrebno da štetnik zna da su navodi neistiniti3.štetnik odgovara za svaki oblik krivice,mađutim ako je štetnik imao ozbiljan interes da saopšti neistinit nalog,onda će on odgovarati za štetu samo ako je neistinite podatke iznosio sa namerom da time nanese štetu.

2.Naknada neimovinske štete (čl 199.-205).

Prema ZOO nematerijalna, neimovinska šteta je nanošenje drugome psihičkog fizičkog bola ili straha. U skici u Zakonu o obligacijama,a tako je i u prednacrtu predviđeno je da je neimovinska šteta i povreda prava ličnosti kao kao što su strah, lični i porodični mir kao i povreda drugih ličnih dobara.Oblik i naknada neimovinske štete: naknada nematerijalne štete može imati dva oblika:1.uspostavljanje ranijeg stanja2.naknada u novcu1.uspostavljanje ranijeg stanja:Popravljanje u imovinskim ili ličnim dobrima. Reparacija se potpuno postiže kod imovinske štete,ali kod nematwerijalne štete uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (npr.kad je nekom nanet fizički bol,duševni bol ili strah). Oni se ne mogu popraviti,međutim postoje izvestni vidovi nematerijalne štete kod kojih je ipak moguće,doduše ne sasvim popravljanje stanja koje je prouzrokovano.ZOO u čl.199 predviđa uspostavljanje ranijeg stanjakao oblik naknade u slučaju povrede prava ličnosti. Prema tom članu sud može narediti na trošak štete objavljivanjem presude,objavljivanjem ispravi ili narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena ili da učini nešto drugo čime se može ostvariti svrha kojom se postiže naknada. Uspostavljanje ranijeg stanja može se učiniti na četri načina:1.objavljivanje presude na trošak štetnika2.objavljivanje isprave na trošak štetnika3.povlačenje izjave kojom je povreda učinjena o trošku štetnika4.da sud naredi da štetnik učini i nešto drugo čime se može postići svrha naknade.1.pod objavljivanjem presude smatra se objavljivanje presude parničkog suda ili krivičnog suda kojim pravnosnažno opovrgavajuneistinite činjenice u izjavi štetnika kojim je učinjena povreda časti ili ugleda oštećenog. Mora biti učinjena na trošak štetnika2.reč je o objavljivanju demantovanja oštećenog odnosno ispravke neke neistinite informacije,o njemu kojim je povređeno njegovo neko lično pravo (pravo na čast i ugled). Tom izjavom treba da budu opovrgnute sve neistinite tvrdnje koje su navedene u izjavi koje je pre toga izjavio štetnik.

3.povlačenje izjave kojom je povreda prava ličnosti učinjena. Za razliku od prethodnog načina ovde štetnik svojom naknadnom izjavom poriče da jeistinito ono što jeizneo o drugom licu u svojoj prethodnoj izjavi. Ovo je najdelotvorniji način naknade štete.4.ovim načinom ostavlja se sudu da slobodno izabere sredstvo koje smatra najpovoljnijim da se popravi povreda prava i ličnosti.

2.novčana naknada za neimovinsku štetu.Ima za svrhu zadovoljenje. Nije reparacije nego satisfakcija. To je novčana suma koja se dosuđuje oštećenom da bi mu se omogućilo da sebi pruži neko zadovoljenje kao utehu za psihički,fizički bol i strah. Novčana naknada za neimovinsku štetu nije naknada štete. Naknada štete je samo ona naknada koja odgovara veličini štete. Zato ZOO ne govori o naknadi štete već „pravičnoj novčanoj naknadi“. Pravična novčana naknada se dosuđuje za fizički,za duševni bol i za strah. Da bi sud dosudio pravičnu novčanu

52

naknadu zakon mu nalaže da prilikom odlučivanja da li je treba dosuditi i koliko treba da bude njena visina. Vode računa o dve stvari:1.o okolnostima slučaja,i to naročito dve okolnosti: jačina bolova i trajanje bola i straha.2.sud treba da vodi računa o značaju povređenog dobra,cilju kojem služi naknada. Pravo na novčanu naknadu neimovinske štete u našem pravu postoji,ali je prilično ograničena što je rezultatnegativnog stava teorije koju doktrina zauzima u pogledu mogućnosti da se neimovinska šteta nadoknadi u novcu. Negativna teorija bila je dominantna u našoj sudskoj praksi tako da sudovi nisu dozvoljavali novčanu naknadu. Tako je bilo do polovine 50-tih godinakad je 1951.objavljen nacrt zakona o naknadi štete. On e predvideo mogućnost da neimovinska šteta bude novčano određena. Nacrt nikad nije postao zakon,ali je počeo da vrši i izvršio strašan uticaj na sudsku praksu. Ta negativna teorija nije preovladala,ali iz nje je proizašla ideja da ako se ipak priznaje pravo na novčanu naknadu onda to pravo treba biti ograničeno.Ako se uporedi zakonska skica treba reći da je skica davala pravo oštećenom na naknadu,na široj osnovi nego što to čini ZOO. Prema skici sud je mogao pored objavljivanja presude,objavljivanje ispravki ili povlačenjem izjave umesto svih ovih oblika naknade i nezavisno od naknade imovine štete dosuditi oštećenom određenu svotu novca za pretrpljenu neimovinsku štetu ako nađe da je naknada opravdana s obzirom na težinu krivice štetnika ili težinu nanete štete. ZOO je odstupio od skice tako što je ograničio pravo na novčanu naknadu:1.naknada se ne može dosuditi u svakom slučaju već samo u slučajevima koji su određeni zakonom, ne izvan njih.2.zakon ograničio i visinu naknade tako što je predvideo da sud prilikom odlučivanja o njegovoj visini mora da vodi računa o intenzitetu,trajanju bolova ili straha. U sudskoj praksi protumačeno da pravo na novčanu naknadu pripada samo onda kada su bolovi ili strah bili jačeg intenziteta ili trajanja. Dosuđuje se naknada u višem iznosu ako su bolovi bili jači i duži,a u manjem iznosu ako su bolovi bili kraći i slabiji. Pored ovih postoji još jedno ograničenje:3.sud mora da vodi računa i o drugim okolnostima slučaja,ne samo ove dve.Naknada u novčanom iznosu može se dosuditi:1.za fizički bol- zakon ne psotavlja nikakva ograničenja. Nadoknađuje se svaki fizički bol. Može biti bol prouzrokovan samom povredom,ali i bol prouzrokovan hirurškom intervencijom,terapijom,gips. Novčana naknada za fizički bol se ne dosuđuje za svaki duševni bol već samo onaj koji je proistekao iz umanjene opšte životne aktivnosti,povrede,slobode,časti ili ugleda.

2.za duševni bol-su duševne patnje. One treba da nastanu kao posledica umanjenja životne aktivnosti- pod tim se u sudskoj praksi smatra umanjenje životne aktivnosti koja je nastala kao posledica gubitka ekstremiteta,gubitka ili oštećenja umutrašnjih organa,slabljenja funkcija ljudskih organa itd.Duševne patnje usled natuženosti su posledica neke vidljive promene na temu kao što je ožiljak na licu,nagrđenost usled gubitka oka,defarmacija na licu izazvana vađenjem zuba.deformacija usta,oštećenje usne školjke. To su sve slučajevi naruženosti u našoj sudskoj praksi za koje se priznaje pravična novčana naknada. Nadoknađuje se i duševni bol koji je posledica slabljenja časti i ugleda najčešće naknada za ove posledice se dosuđuje za neopravdanu osudu na kaznu zatvora ili neosnovanog pritvora. Najčešće sud vodi računa o dužini boravka,u humanim uslovima u zatvorskoj ustanovi,o ponašanju osoblja,vrsti krivičnog dela.o okolnostima koje su bile vezane za tok pretkrivičnog i krivičnog postupka,o životnom dobu osuđe nog lica.3.naknada za strah- oštećeni ima pravo samo na naknadu za sopstveni strah,nema pravo na naknadu za strah za život sebi nekog bliskog lica(npr.majci) .ne daju sudovi naknadu za smrt deteta u saobraćajnoj nesreći. Sudovi ovo vrlo usko tumače.

Pravo na novčanu naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta bliskog lica.U ovom slučaju radi se o naknadi štete zbog povrede afekcije koje imamo prema nekom bliskom licu. Afekcije su naklonosti,nežnosti,odanost,ljubav,srdačnost koje gajimo prema drugim licu. Te afekcije mogu biti povređene na dva načina:1.tako što je lice koje volimo,prema kom gajimo naklonost umrlo2.tako što je licu prema kojem gajimo afekciju povređen telesni integritet tako što je postalo invalid.U oba slučaja imamo dve žrtve:Inicijalna žrtva-lice koje je izgubilo život ili povređeno tako da je postalo invalid.Posredna žrtva- druga lica koja prema njemu imaju afekciju i koje trpe duševni bol usled toga što se

53

inicijalnoj žrtvi dogodilo.Pravo na pravičnu novčanu naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta je pravo posredne žrtve na naknadu u slučaju smrti ili teškog invaliditeta inicijalne žrtve.U ZOO pravi se razlika između prava na naknadu neimovinske štete u slučaju smrti i pravo na naknadu u slučaju teškog invaliditeta.

1.pravo naknadu neimovinske štete u slučaju smrti.Smrt jednog lica proizvodi povredu afekcije,duševnu bol svih onih koji su prema njemu gajili i imali određenu afekciju. Krug tih lica može biti širok (od roditelja,braće ,sestara,komšija,prijatelja,kolega). Ukoliko bi sva lica kojima su afekcije povređene imala pravo na naknadu to bi dovelo do ekonomske propasti naknade štete. Osim ekonomske propasti je to što sva ova lica ne trpe jednaku jačinu povrede afekcije,a svaki bol ne stvara dosuđivanje naknade. Zbog toga se postavlja pitanje kako povući liniju ograničenja? U našoj pravnoj teoriji jedno stanovište je zastupao Obren Stanković. Bilo je da prava treba priznati svim onim licima koja trpe ozbiljno veliku neimovinsku štetu. Treba da pripadne bliskim krvnim srodnicima i supružnicima,i ne samo njima,već i svim onima koji trpe ogromnu neimovinsku štetu. Faktičko je pitanje kad će biti taj slučaj,jer sud će na osnovu dokaza da proceni.U skici prof.Konstantinovića pravo na novčanu naknadu bilo je predviđeno za članove uže porodice,međutim u skici nije bilo precizirano ko su članovi uže porodice. ZOO delimično je prihvatio rešenje predviđeno u skici tako što je propisao da pravo na pravičnu novčanu naknadu imaju članovi uže porodice,ali je i odredio te članove (bračni drug,deca i roditelji). Zakon se međutim nije zaustavio samo na ovom krugu lica,on je pravo na pravičnu novčanu naknadu priznao i braći i sestrama umrlog,ali uz ispunjenje još jednog uslova,a to je da je između njih i umrlog postojala trajna zajendica života. Najzad zakon je predvideo da pravo na pravičnu novčanu naknadu ima i vanbračni supružnik pod sitim uslovima kao braća i sestre.Određivanje visine pravnične novčane naknade. Važi isto pravilo kao i za uttvrđivanje visine novčane naknade za fizičke,duševne bolove i strah. To znači da sud mora voditi računa o svim okolnostima slučaja,a naročito o intenzitetu i trajanju i druge okolnosti i na osnovu njih odrediti da li sva lica imaju pravo na pravičnu novčanu naknadu i kolika će biti njena visina. (slučaj Francuske).2.pravo na naknadu štete usled teškog invaliditeta.Razlika ej u tome što je ovde inicijalna žrtva preživela.inicijalna žrtva je pogođena teškim unakaženjemi visokim stepenom invaliditeta,gubitka unutrašnjih organa,pojedinih životnih funkcija i ona sam je zbog toga dovedena u stanje intezivne duševne patnje. Ta inicijalna žrtva ima pravo da traži naknadu za te duševne patnje na osnovu čl.200 ZOO. Ona bi se pozvala na duševne bolove zbog umanjenje opšte životne aktivnosti. Međutim stanje u kojem se nalazi inicijalna žrtva nanosi se i duševni bol drugim licima,pogotovo članovima uže porodice koji su zbog svojih odnosasa inicijalnom žrtvom izloženi stalnom prizoru nekih duševnih patnji. Postavlja se pitanje da li lica koje su posredne žrtve izložene prizoru,imaju pravo da zahtevaju pravo na naknadu štete. O ovom tipu postojala dva shvatanja:1.u našoj sudskoj praksi do donošenja ZOO bilo je pravilo da posrednim žrtvama ne treba priznati pravo nanaknadu2.ono koje je sad prihcaćeno u zakonu i prihvataju ideju da bliska lica imaju pravo na pravičnu novčanu nakandu u slučaju invaliditeta. Zakon je i u ovom slučaju postavio neka ograničenja:a.) ograničio krug lica (bračni drug,deca i roditelji,i vanbračni drug pod uslovom da između njega i povređenog postoji zajednica života.)braća i sestre nemaju pravo. I ovde su počeli da se prave istupi, idući u duhu zakona priznaje se i braći i sestrama pod uslovom da je postojala trajnija zajednica života.b.)drugo ograničenje tiče se težine invaliditeta. Ova lica imaju na pravičnu novčanu naknadu pod uslovom da se radi o teškom inavliditetu,odnosno kako zakon kaže „naročito težak invaliditet).

Novčana naknada tj satisfakcija u posebnim slučajevima.Prema našim predratnim propisima pravo na posebnu naknadu u posebnim slučajevima priznavalo se ženskom licu koje je prinudno,lukavstvom navedeno na vanbračnu obljubu. U ZOO ovo pravilo prošireno. Ne pripada samo ženskom već svim licima. Pravo na posebnu novčanu naknadu u posebnim slučajevima u ZOO pripada:1.svakom licu koje je prevarom prinudom ili zloupotrebom odnosa podređenosti ili zavisnosti navedeno na kažnjivu obljubu.

54

2.pravo na pravičnu novčanu naknadu ima i lice prema kome je izvršeno i neko krivično delo protiv dostojanstva ličnosti i morala.

PRAVNO NEOSNOVANO OBOGAĆENJE

U ZOO „sticanje bez osnova“. To je poseban izvor obligacija iz koga nastaje obligacioni odnos čija je sadržina vraćanje onoga što je stečeno.Dužnik je obogaćeni,poverilac osiromašeni. Potraživanje osiromašenog glasi na vraćanje onoga što je stečeno bez osnova,a obaveza obogaćenog da vrati stečeno.Pod obogaćenjem se smatra uvećanje nečije imovine i predstavlja suprotnost prouzrokovanju štete. Kod prouzrokovanja štete obligacioni odnos nastaje tako što je došlo do umanjenja imovine ili propustanjem povećanja koje je prouzrokovano radnjom nekog lica dok kod neosnovanog obogaćenja obligacioni odnos nastaje jer je došlo do uvećanja imovine pravno neosnovano.

Ne predstavlja svako obogaćenje,već samo ono koje ispunjava određene uslove:1.da postoji obogaćenje,koje se može sastojati ili u povećanju aktive,ili smanjenju pasive ili ušteda troškove koje je neko morao učiniti.

2.da se obogaćenje dogodilo na tuđ račun, odnosno da je proisteklo iz imovine nekog lica. Potrebno je da postoji osiromašenje drugog lica. Ako nema osiromašenika nema obligacionog odnosa.

3.da je obogaćenje bez pravnog osnova. Osnov u smislu pravila po kojem pravno neosnovano obogaćenje je sve ono što opravdava prenos neke vrednosti iz jedne imovine u drugu. To može biti ugovor,testament,neki drugi pravni posao,zakon,sudska odluka,upravni akt. Ako nema ništa od ovoga onda se smatra da pravni osnov ne postoji.

U praktičnom životu obogaćenje se najčešće dešava tako što vrednost iz imovine jednog lica direktno prelazi u imovinu drugog lica. (npr ako neko plati licu dug za koji misli da duguje,a dug ne postoji. Učini poklon ,pa potom ugovor poništi ili raskine,taj onda drži predmet bez osnova). Drugi način na koji se može dogoditi pravno neosnovano obogaćenje je kada je prenos imovine posredan. To je slučaj kad se obogaćenje sastoji u smanjenju pasive nekog lica a neko plati tuđi dug verujući da plaća svoj.

Slučajevi pravno neosnovanog obogaćenja:Pravno neosnovano obogaćenje može doći radnjom osiromašenog lica ,radnjom obogaćenom,radnjom nekog trećeg lica ili nekim spoljnim događajem. Zbog toga se pravno neosnovano obogaćenje može podeliti na tri velike grupe slučajeva.

1.Slučajevi obogaćenja radnjom osiromašenog- ovo su najčešći slučajevi pravno neosnovanog obogaćenja. Ovde se obogaćenje dešava tako što osiromašeni vlastitom radnjom prouzrokuje povećanje imovine obogaćenog. U ovu grupu spadaju tri slučaja:1.isplata nedugovanog (condictio in debitum)- svako ispunjenje neke obaveze ima neki razlog. Razlog zbog kojeg neko ispunjava svoju obavezu je da se oslobodi duga. Ako neko isplati dug koji ne postoji onda isplata nema nikakav smisao jer nema šta da se ugasi. Da bi postojala isplata nedugovanog iz koje nastaje obligacioni odnos u kome isplatilac ima povoda da zahteva da mu bude vraćeno ono što je isplatio. Potrebna su tri uslova:1.da ja uplata učinjena solendi causa (znači da je isplata učinjena da bi se ugasio dug. Ne mora da bude samo dug koji glasi na novac,može niti i dug na predaju stvari). Potrebno da je neko nešto uradio s namerom da ugasi dug. 2.da dug ne postoji- smatra se da dug ne postoji po ZOO:dva opšta slučaja:a.)ako nikad nije ni nastao (npr.jer potiče iz ništavog ugovora)b.)kada je u vreme ispunjenja dug već bio ugašen na neki od načina na koji obligacija može prestati,a ne znajući za to,ponovo učini isto.posebni slučajevi kada se smatra da postoji isplata nedugovanoga.)kada je neko platio tuđi dug koji postoji verujući da tako plaća svoj dug

55

b.)kad neko plaća svoj dug koji postoji, ali nekom drugom licu,a ne svom poveriocuc.)kada neko plaća dug koji postoji,ali ne onom stvarju na koju njegov dug glasi nego drugom stvarju.Postoje i neki slučajevi u kojima ZOO propisuje da isplata nedugovanog ne postoji uprkos tome što dug postoji:a.)ispalata zastarelog duga- duga koji se ne može utužiti i ne može se prinudno izvršiti.b.)ispunjenje naturalne (prirodne) obligacije to je prirodno neutuživa,ali dobrovoljno ispunjiva obaveza ( kad neko plati štetu koju je pričinio,a nisu nastali uslovi za nadoknadu štete)c.)ispunjenje moralne dužnosti. To je dužnost koja se ispunjava iz pristojnosti. Ne može biti pravno obavezna.Postavlja se pitanje da li je dvostruka isplata nepostojećeg duga isplata nepostojećeg duga?Prema ZOO važi pravilo prema kome onaj koji je isplatio dug dva puta pa makar i jednom na osnovu izvršne isprave ima pravo tražiti vraćanje,pa čak i ako je jednom platio po osnovu izvršne isprave. To je situacija kad je neko isplatio poveriocu dug, on izdao priznanicu,međutim poverilac ga ponovo tuži. Ako on ponovo plati i kasnije opet nađe priznanicu mogao bi da traži povraćaj.3.zabluda isplatioca- postoji kada je isplatilac verovao da dug postoji odn.da je on dužnik. Ako ne postoji zabluda nema isplate nedugovanog. Ako je neko izvršio dug znajući da nije dužanplatiti on nema pravo da zahteva povraćaj.Od ovoga postoji uzuzetak kad je neko zadržao pravo da zahteva povraćaj ili kad je neko nešto platio da bi izbegao prinudu.

Tužba iz pravno neosnovanog obogaćenja

Naziva se kondikcija. Za nju je bitno da je to lična tužba. To znači da je obligaciono pravne prirode. Podiže je osirmašeni protiv obogaćenog ili njegovih naslednika ako nije u životu. Ova tužba je relativnog karaktera i ne treba je mešati sa reivindikaciono sa kojom je slična ali se suštinski razlikuju po karakteru. Stvarno pravne tužbe su apsolutnog karaktera uperene prema svima. Kondikcija je relativnog karaktera upućena prema licu sa kojim se osiromašeni nalazi u obligacionom odnosu. Iz relativnog karaktera proizilazi da ukoliko je obogaćeni otuđio predmet oboogaćenja,osiromašeni ne može od pribavioca da zahteva da mu predmet vrati. On svoju tužbu može da uperi ka obogaćenom i u tom slučaju ima pravo da od obogaćenog traži samo ono što je primio kao naknadu zaa vrednost koju je otuđio.Cilj tužbe: je da sud osudi obogaćenog na činidbu,dakle na vraćanje tj.predaju predmeta obogaćenja. Njen predmet nije stvar,stvar je predmet reivindikacione tužbe. Njen predmet je osuda na određenu radnju,činidbu obogaćenog.Obaveza vraćanja: obuhvata dve stvari:1.ono što je stečeno bez osnova- može u momentu vraćanja imati manju ili veću vrednost nego u momentu sticanja,pa se postavlja pitanje prema kom momentu treba da bude određena visina? U ZOO je prihvaćeno pravilo da se stečeno bez osnova vraća u onom stanju u kome se nalazi u vreme podnošenja tužbe.

2.plodovi- pod plodovima u smisslu pravno neosnovanog obogaćenja ne se smatraju se samo naturalni i civilni već i svaka druga korist koju je obogaćeni imao od stvari.Važe sledeća pravila:Obogaćeni ne vraća plodove koje je imao od stvari pre nego što je saznao da se neosnovano obogatio primajući stvar. Obogaćeni vraća sve plodove koje je imao ili mogao da dobije od stvari,od momenta kad je saznao da je neosnovano obogaćen. Ako vraća novac dužan je platiti i zateznu kamatu počev od danaa kad je saznao da je novac neosnovano primio.

Odstupanje od pravila kad je obogaćenni nesavestan:Ako je obogaćeni znao ili mogao znati da se obogatio na tuđ račun onda je dužan da nadokandi vrednost svih plodova koje je ubrao ili mogao a ubere počev od dana sticanja. Ukoliko je obogaćeni otuđio predmet obogaćenja treba praviti razliku da li je obogaćeni otuđio neosnovano stečeno peretnim pravnim poslom ili dobročinim.-ako je zaključio sa trećim licem teretni pravni posao onda obogaćenje nije nastalo iz njegove imovine zbog toga što je onno što je otuđio primio naknadu. Zbog toga ima pravo da traži od obogaćenog da isplati naknadu što je primio na osnovu tog teretnog ugovora.

56

-ako je obogaćeni poklonio ono što je neosnovano stekao onda treba praviti razliku da li je bio savestan ili nesavestan. Ako nije znao da poklanja stvar koju je neosnovano stekao onda nema šta da vrati jer je obogaćenje nastalo iz njegove imovine,a osiromašeni neće dobiti ništa. Ukoliko je obogaćeni bio nesavestan onda će osiromašeni biti dužan da isplati vrednost poklonjene stvari. Ukoliko se desi da je predmet obogaćenja propao višom silom onda njegova obaveza prestaje i to naravno samo ako je u pitanju individualno određena stvar,a ako je zamenljiva biće dužan da nadoknadi stvar iste vrste,kvaliteta. Ukoliko je obogaćeni imao neke troškove u vezi sa stvari da li može da zadrži te izdatke ili ne. Pravi se razlika da li su u pitanju nužni ili korisni.-nužni troškovi-su oni koji su neophodni da bi se stvar zaštitila od štete ili propadanja.-korisni-oni kojima se povećava vrednost stvari.Važi pravilo da obogaćeni ima pravo na nadoknadu svih izdataka,kako nužnih,tako i korisnih. Iznos tih troškova mora dokazati obogaćeni. Odstupanje od pravila postoji kada je obogaćeni nesavestan,a ako je znao ima pravo na nadoknadu samo nužnih troškova. Zastareva u opštem roku od 10 godina.

Odnos prema drugim tužbama.Kondikcija kao tužba iz pravno neosnovanog obogaćenja trebarazlikovati od tužbe za izvršenje ugovora,od reivindikacione tužbe i tužbe za naknadu štete.

1.odnos prema tužbi za izvršenje ugovora-između ove dve tužbe postoji isključujući odnos. Tužba za izvršenje ugovora isključuje kondikciju. Sve dok se može podneti tužba za izvršenje ugovora ne može biti upotrebljenja tužba. Samo ako je ugovor prestao u kom slučaju se ne može podneti tužba za izvršenje ugovora može se podneti tužba iz pravnog neosnovanog obogaćenja (npr sve dok je ugovor relativno ništav može upotrebiti tužbu za izvršenje ugovora, al ako se ugasi ugovor može tražiti ono što se daje sa tužbom iz pravno neosnovanog obogaćenja.

2.odnos prema reivindkaciji- i ovde postoji isključujući odnos. Reivindikaciona tužba je tužba vlasnika individualno određene stvari protiv držaoca kod kojeg se stvar nalazi i kojem traži da mu stvar bude vraćena u državini. Tužba in rem (ne in personam). Za uspeh reivindikacione tužbe bitne dve stvari: 1.da je tužilac vlasnik stvari; 2.da je u pitanju individualno određena stvar. Ako su ispunjena ova dva uslova koje treba da dokaže vlasnik,on će uspeti u sporu. U odnosu na kondikciju u pravu važi pravilo „onaj ko može da vindicira,ne može da kondicira“, što znači da sve dok postoje uslovi za vindikaciju ne može se podneti kondikcija. Ako uslovi za vindikciju prestanu npr.zato što je tužilac prestao da bude vlasnik jer je treće lice postalo vlasnik ili je stvar izgubila individualnost,može biti podneta kondikcijska tužba.

3.odnos prema tužbi za naknadu štete? Tužba za naknadu štete obuhvata visinu štete koja se sastoji od stvarne štete i izmakle koristi, a ova tužba zastareva u roku od 5 godinaobjektivni rok),odnosno 3 godine (subjektivni rok). Može se desiti da iz jednog istog činjenja nastanu uslovi i za kondikciju i za tužbu za naknadu štete ( neko svojom krivicom poseče stabla u šumi i to stablo upotrebi za sopstveni ogrev). Iz ove situacje može nastati i kondikcija (upotreba tuđe stvari) . Vlasnik stvari može da bira da li će podneti jednu ili drugu tužbu. Ako podnese tužbu za naknadu štete mora dokazati štetu i uzročnost,može tražiti i naknadu štete i izmaklu dobit.Ako podnese tužbu iz pravno neosnovanog obogaćenja treba da dokaže da je došlo do njegovog osiromašenja,do povećanja imovine drugog lica, i da ne postoji pravni osnov za uvećanje imovine drugog lica (ušteda troškova). Po pravilu vlasik stabla će se opredeliti da podnese tužbu za naknadu štete jer će tom tužbom dobiti više. Ukoliko bi se opredelio za tužbu iz pravno neosnovanog obogaćenja postavlja se pitanje da li tu tužbu može kumulirati sa tužbom za naknadu štete? Ove dve tužbe s ene mogu sabirati, ali ukoliko je poddneo prethodno kondikciju on može naknadno podneti tužbu i zahtevati razliku koja bi bila jednaka visini izmakle dobiti. U prvom slučaju se može desiti da vlasnik nema pravo na tužbu za naknadu štete već sama kondokcija? Kad je istekao rok koji je kraći onda vlasniku preostaje samo mogućnost da podnese kondikcijsku tužbu ali ne i tužbu iz naknade štete. Ove dve tužbe se mogu birati,ali ne i sabirati.

POSLOVODSTVO BEZ NALOGA(nezvano vršenje tuđih poslova)

57

To je vršenje tuđih poslova pravnih i materijalnih bez naloga ili ovlašćena ali za račun onoga čiji je posao. Na osnovu poslovodstva bez naloga nastaje obligacioni odnos između poslovođe bez naloga i gospodara posla na osnovu koga obe strane imaju prava i obaveze. Da bi nastalo poslovodstvo bez naloga potrebno je da budu ispunjeni određeni uslovi:1.da je posao koji je poslovođa obavio tuđ,to znači da je posao koji se ne tiče ni ličnosti ni imovine poslovođe bez naloga.

2.da ne postoji ni obaveza ni pvlašćenje za obavljanje tuđih poslova-potrebno je da poslovođa to zna,da nema ni ovlašćenja ni obavezu. Ne može biti ni pod kakvom prinudom odnosno obavezom da ga izvrši

3.neodložnost posla- treba da bude takvo da bi u slučaju njegovog neblagovremenog obavljanja nastupila šteta ili propuštena očigledna korist. Pod štetom u smislu pravila o poslovodstvu bez naloga ne treba smatrati samo on što se smatra štetom u prouzrokovanju štete. Treba podrazumevati nastupanje bilo kakve nezggode ili neprijatnosti za lice čiji je posao. Pod propuštenom koristi treba smatrati neku imovinsku korist za koju zakon zahteva da bude očigledna.

4.da kod poslovodstva bez naloga postoji namera zasnivanja poslovodstva bez naloga- to znači da poslovođa želi da učini posao,da stvori obavezu za gospodara damu da nagradu i plati troškove koje je imao zbog njegovog posla. Ako poslovođa ne vrši posao u nameri da mu gospodar da nagradu i naknadi troškove već da on sam pribavi korist ,onda nema mesta poslovodstvu bez naloga i u tom slučaju radi se o nepravnom poslovodstvu bez naloga i iz njega nastaju određene obaveze za poslovođu:1.da odmah položi račun gospodaru posla2.da mu preda sve koristi koje je ostvario3.nastaje i obaveza za poslovođu bez naloga da drugoj strani nadoknadi svu štetu koja je nastala tom prilikom.

5.da ne postoji zabrana lica čiji je posao. Naime niko nije ovlašćen da se meeša u tuđe poslove. Mešanje je moguće u izuzetnim slučajevima i strogo zakonom određeno tako da svako lice čiji posao drugo lice oće da uradi može da zabrani. Postojanje zabrane isključuje poslovodstvo bez naloga. Ako je gospodar posla zabranio obavljanje posla,a drugo lice uprkos toj zabrani obavi obavi njegov posao,to može da dovede do obaveze poslovođe bez naloga da nadoknadi štetu čak i u slučaju kad je šteta nastala bez njegove kriivice.Postoje i određene situacije kad nije dozvoljeno zabraniti drugome da se meša u svoje poslove. Postojanje zabrane ne sprrečava nastanak poslovodstva bez naloga kada je zabrana protivna zakonu ili moralu odnosno kad je neko drugome zabranio da izvrši neku njegovvu zakonsku obavezu koja ne trpi odlaganje. U ta tri slučaja zaabrana ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo,tako da u tom slučaju i uprkos zabrani nastaje poslovodstvo bez naloga.

Pravna dejstva poslovodstva bez naloga: iz poslovodstva bez naloga nastaju obaveze i prava posovođe bez naloga:Obaveze poslovođe: 1.da obavesti gospodara posla da je preduzeo neki njegov posao i to je prema zakonu dužan da učini što je moguće pre. Ako poslovođa zna ko je lice čije poslove obavlja,onda je duužann da ga obavesti lično, a ako ne zna ,on nije lišen obaveze obaveštavanja nego je u tom slučaju dužan da obavesti naadležan organ starateljstva ili organ lokalne samoupravena teritoriji na kojoj obavlja posao.2.da nastavi započeti posao. Posle obaveštavanja gospodara posla poslovođa u principu ne može da napusti posao,već je dužan da nastavi njegovo obavljanje ako je moguće. Međutim ta obaveza da nastavi posao traje sve dok gospodar ne bude u mogućnosti da sam preuzme brigu o poslu. Gospodar posla može svoju brigu za posao ispoljiti na dva načina:1.može odlučiti da sam dovrši započeti posao2.može se sporazumti sa poslovođom bez naloga da između njih nastane ugovor i dati upustva kako da završi posao.

3.polaganje računa- saastoji se u obavezi da se podnese izveštaj o završenom poslu u pogledu troškova odn izdataka koje je poslovođa imao.

58

4.obaveza da ustupi ono što je pribavio u obavljanju gospodarevog posla. U obavljanju posla poslovodstva bez naloga mogu biti predate priznanice,drugi dokumenti,stvari ili novac. (npr.komšija primeti da je oluja na kući odnela krov. Da bi sprečio dalju štetu zovne majstora i kupi crep. Majsotr pošto obavi da priznanicu koju je ovaj dužan da preda gospodaru posla).

5.obaveza da postupa sa potrebnom pažnjom. Poslovođa bez naloga je dužan da se u obavljanju tuđeg posla rukovodi stvarnim ili verovatnim namerama razumnog čoveka u datim okolnostima. Ukolliko se poslovođa ne ponaša u skladu sa stvarnom odnosno pretpostavljenom namerom ili onom koju ima razuman čovek, on će odgovarati za štetu i moraće nadoknaditi prema pravilima odgovornosti na osnnovu krivice. Ukoliko je došlo do štete usled obične nepažnje u našem pravu sud možee smanjiti odgovornost za štetu ili ga osloboditi plaćanja naknade.

Prava poslovođe bez naloga: 1.da traži od gospodara posla da ga oslobodi prezetih obaveza. Poslovođa bez naloga može u toku obavljanja posla preuzeti obaveze u ima i za račun gospodara posla i u tom slučaju te obaveze vezuju direktno gospodara posla. Međutim poslovođa može neke obaveze preuzeti i u svom interesu. U ovm drugom slučaju on oma pravo od gospodara posla da zahteva da ga oslobodi svih obaveza koje je preuzeo na sebe i naravno da preuzme na sebe one obaveze koje je poslovođa bez naloga preuzeo u njegovo ime.

2.pravo na naknadu troškova- ukoliko je imao izdatke ima pravo da mu gospodar nadoknadi. Prema ZOO ima pravo na korist nužnih i korisnih troškova al nema pravo na naknadu luksuznih troškova.

3.pravo na naknadu štete- odnosi se na naknadu one štete koju je poslovođa sam pretrpeo obavljajući posao za drugoga.

4.pravo na nagradu- poslovođa bez naloga ima pravo na nagradu onda kada je otklonio štetu od lica čiji je posao odnosno ako mu je pribavio korist koja mu je mogla izmaći. U tom slučaju on je ostvario rezultat i ima pravo zahtevati nagradu. Ako nije otklonio štetu odnosno nije ostvario korist,nema pravo na nagradu ali mu ostaju druga prava na osnovu poslovodstva bez naloga. Ako mu gospodar ipak da nagradu,to se zove nagradni poklon. Slučaj kad nema uslova ispunjenih za poslovodstvo bez naloga,al drugi ipak učini posao,ima pravo na naknadu do visine koristi.

5.pravo na odnošenje dodatka-posloovođa bez naloga ima pravo na odnošenje stvari kojom je uvećana imovina,a ne spadaju u nužnei korisne troškove.

Ratifikacija- poslovodstvo bez naloga nastaje sa namerom poslovođe bez naloga da zasnuje obavezu gospodaru posla,ali za sam nastanak nije neophodna volja gospodara posla. Ako gospodar posla naknadno izjavi volju i prihvati posao koji je obavioodnosno započeo poslovodstvo bez naloga,onda između njih nastaje ugovor o nalogu. To znači da će se pravni odnosi raspravljati ne više po pravilima o poslovodstvu bez naloga,već po pravilima ugovora o nalogu.

JEDNOSTRANA IZJAVA VOLJE

Je peti izvor obligacija. ZOO poznaje dve vrste jednostrane izjave volje koje stvaraju obligaciju:1.javno obećanje nagrade2.izdavanje hartija od vrednostiPostoji još jedna izjava volje koja stvara obavezu,ali koja nije uređena pravilima o jednostranoj izjavi volje kao izvorima obligacija, a to je ponuda. Obaveza koja nastaje iz ponude je obaveza ponudioca da izdrži ponudu određeno vreme,odnosno ugovor zaključi pod uslovima u ponudi.

1.javno obećanje nagrade. Je izvor obligacionog odnosa između javnog obećavaoca i drugog lica. Da bi nastao obligacioni odnos potrebni sledeći uslovi:

59

1.da je obećanje učinjeno javno,odnosno putem radia,štampe ili televizije

2.da je upućena neodređenim licima pri čemu njihov broj može biti određen ili neodređen.

3.da obavljanje u sebi sadrži prestaciju obećavaoca,a to je nagrada

4.u obećanju mora biti navedena radnja koja treba da bude izvršena odnosno uspeh koji treba da bude postignut dabi nastala obaveza obećavaoca na davanje nagrade.

5.mora biti određen rok za takmičenje za dobijanje nagrade. Ako rok nije određen,svaki takmičar može zahtevati od suda da odredi rok.

Obećanje nagrade obavezuje obećavaoca da obećanje održi, i u tom slučaju ima isto dejstvo kao ponuda,međutim za razliku od ponude koja je kao neopoziva, javno obećanje je opozivo. Naime obećavalac može opozvati obećanje na isti način na koji je učinjeno (javno) i ličnim saopštavanjem učesnika u takmičenju i u tom slučaju oduzima dejstvo ranijem učinjenom obećanju. Međutim naknadna izjava obećavaoca o opozivanju obećanja proizvodi pravna dejstva samo ako su učesnici u takmičenju saznali za opozivanje pre nego što su obavili radnju ili postigli uspeh. Ako za opozivanje obećanja nisu znali onda naknadna izjava obećavaoca ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Izjavljivanjem javnog obećanja nagrade nastaje obaveza obećavaoca da isplati obećanu nagradu i pravo pobednika u takmičenju da zahteva ako je više učesnika istovremeno obavilo radnju ili postiglo uspeh onda svi oni imaju jednako pravo.

i ovu lekciju sam izostavio,evo je naknadno!

Podela ugovora

1.Prema kriterijumu određenosti u zakonu:1. imenovane- to su oni ugovori koji su zbog svoje učestalosti u pravnom prometu zakonom posebno uređeni i čije je ime tačno određeno. (prodaja,trampa,zajam). 2. neimenovani- nisu toliko česti u pravnom prometu. Njihova sadržina nije zakonom posebno uređena niti im je u zakonu dato posebno ime.

2.Bitni uslovi potrebni za nastanak ugovora:1. formalni- oni ugovori za čiji nastanak je pored saglasnosti volja neophodno da ona bude izražena u formi koju je zakon odredio odnosno koju su ugovorne strane utvrdile kao uslov nastanka i punovažnosti.2. neformalni- oni koji naastaju prostom saglasnošću volja.

3.Prema dužini trajanja prestacije:1.ugovori sa trenutnim izvšenjem- su ugovori koji se davaju jednim aktom davanja ili činjenja.2. ugovori sa trajnim izvršenjem- su ugovori koji se izvršavaju preduzimanjem jednog akta davanja ili činjenja koji se prostire u kraćem ili dužem vremenskom periodu odn.ugovori koji se izvršavaju preduzimanjem više uzastopnih sukcesivnih akata davanja ili činjenja.

4.Prema karakteru prestacije:1. jednostavne- oni ugovori koji se sastoje iz elemenata samo jednog određenog ugovora. (ug.o prodaji,zakupu,zajmu).2. mešoviti- oni koji su sastavljeni od elemenata više ugovora (ug.o pansionu,o organizovanju putovanja,o finansijama,o lizingu,ugovor o nepravoj ostavi). Pretstavljaju poseban problem za primenu u pravu jer u slučaju da dođe do spora oko njihovog izvršenja može se postaviti pitanje pravila koje treba primeniiti s

60

obzirom da je u njima sjedinjenoo više elemenata različitih ugovora. Npr. kod ugovora o nepravoj ostavi imamo situaciju u kojoj su sjedinjeni elementi ug.o ostavi i ug,o zajmu,pa se postavlja pitanje koja ćemo pravila postaviti. U rešenju ovog pitanja nastale su brojne teorije. U našem pravu je prihvaćena teorija apsorbcije. Po njoj kod jednog mešovitog ugovora treba utvrditi koji elementi kod njega pretežu i ti elementi koji pretežu apsorbuju elemente drugih ugovora.

5.Prema tehnici i načinu zaključenja:1. ugovore po pristupu2. ugovori sa sporazumno određenom sadržinom

3. kolektivni4. individualni

5. generalne6. posebne.

6.Kriterijum zavisnosti ugovora jednih od drugih1. samostalni- su oni koji mogu da postoje potpuno nezavisno od ostalih ugovora2. akcesorni- ugovori koji ne mogu postojati samostalno već njihovu egzistenciju i pravna sudbina zavise od egzistencije i pravne sudbine nekog drugog ugovora (jemstvo).

7.Prema ličnosti ugovornika:1. ugovori intuitu personae- su ugovori koji se zaključuju s obzirom na ličnost jednog ugovornika ili oba,tako da je izvršenje obaveze iz tog ugovora vezana za određeno lice i ne može biti preneta na drugo lice (npr. Ugovor o delu).2. ugovori koji se zaključuju bez obzira na ličnost učinioca.

8.Podela prema odnosu prava i obaveza:

1. dvostrane ugovore- to su ugovori kod kojih iz saglasnosti volja ugovornih strana nastaju obaveze za obe ugovorne strane.2. jednostrani ugovori- oni kod kojih saglasnošću volja nastaje obaveza samo za jednu ugovornu stranu. U jednostrane ili jednostrano obavezne ugovore spada ugovor o poklonu (na osnovu njega nastaje samo obaveza poklonodavca da preda poklon i pravo svojine). Prema shvatanju profesora Antića ugovor o poklonu je dvostrano obavezan pravni posao jer za poklonoprimca nastaje obaveza zahvalnosti koja se sastoji u suzdržavanju,preduzimanju pojedinih akata kojima se prema poklonodavcu iskazuje blagodarnost. Obaveza poklonoprimca sastoji se u nečinjenju jer povredom može doći do raskida ugovora zbog nezahvalnosti i gubitka imovinske koristi.Dvostrani ugovori se još nazivaju i uzajmni,recipročni i sinalagmatični.Ova podela ugovora ima veliki značaj u našem pravu. Zajam više nije realan ugovor,zaključuje se prostom saglasnošću volja. On je dvostruko obavezan jer nastaje obaveza zajmodavca da preda određenu količinu zamenljivih stvari.Značaj podele: ogleda se u tome što se na jednostrane obaveze ugovornika ne primenjuje čitav niz zakonskih pravila za koje je u ZOO određeno da se primenjuju samo na dvostrane ugovore. Ta pravila su smeštena od čl. 121 do 148.1. pravila o odgovornosti prenosioca za fizičke nedostatke2. pravila o odgovornosti za pravne nedostatke ispunjenja3. pravila o prigoru neispunjenja4. pravila o raskidanju ugovora zbog neispunjenja5. pravila o izmeni ili raskidu ugovora zbog promenjenih okolnosti6. pravila o nemogućnosti ispunjenja7. pravila o prekomernom oštećenjuu8. pravila o zelenaškim ugovorima9. pravila o ustupanju ugovora.

1. teretni -su ugovori kod kojih svaka strana duguje naknadu za korist koju prma od druge ugovorne strane.

61

Još se nazivaju ugovori s naknadom ili onerozni.2. dobročini- su oni ugovori kod kojih jedna strana ne duguje naknadu za korist koju prima od druge. Nazivaju se još i ugovori bez nanade ili besplatni. (ug.o poklonu,o posluzi, u.o beskamatnom zajmu,ug.o besplatnoj ostavi, ug.o besplatom punomoćstvu).Ova podela je vrlo slična podeli na jednostrane i dvostrane ugovore. Razlika je u tome što se podela na jednostrane i dvostrane zasniva na pravnom kriterijumu,na odnosu odnosno broju obaveza koje nastaju iz ugovora,a podela na teretne i dobročine zasniva se na ekonomskom kriterijumu na odnosu koristi.Značaj podele: ogleda se na polju zaključenja ugovora,dejstva i prestanka ugovora.Nastanak- najopštije se može reći da dobročini ugovori teže nastaju,a da lakše prestaju od teretnih. Za nastanak dobročinog ugovora potrebno je da se ispuni još jedan dodatan uslov koji se ne traži kod teretnih,a to je forma. Dobročini ugovori se zaključuju s obzirom na svojstva ličnosti jedne ugovorne strane,to su ugovori intuitu personae. Nasuprot tomme teretetni se ne zaključuju s obzirom na svojstva ličnosti.

Dejstva- kod teretnih ugovora postoji odgovornost prenosioca za fizičke i pravne nedostatke ispunjenja. Ta odgovornost ne postoji kod dobročinih ugovora. Kod njih prenosilac ne odgovara ako stvar ima neki fizički ili pravni nedostatak. Prenosilac kod dobročinih ugovora odgovara samo ako je fizički ili pravni nedostatak prouzrokovao štetu na imovini pribavioca.Kod dobročinih ugovora odgovornost za štetu se blaže ceni nego kod teretnih. To se najbolje vidi kod primera o ostavi. Ako je besplatna ostava,ostavoprimac odgovara za štetu samo ako ih nije čuvao sa pažnjom koju poklanja sopstvenik stvari, a ako je ostava sa naknadom onda je njegova odgovornost strožija,zahteva da se ponaša kao dobar domaćin.Tumačenja ugovora: nejasne odredbe koje se pojave u teretnom ugovoru treba tumačiti na način na koji se ostvaruje pravičan odnos uzajamnih davanja,a dobročini ugovori se uglavnom tumače na način koji je manje štetan za dužnika i uzima se da je dužnik hteo manje,a ne više.Prestanak- postoji veći broj razloga n osnovu kojih mogu da prestanu dobročini za razliku od teretnih. (npr.ko dobročinih,usled zablude o motivu -rušljiv,dok kod teretnih zabluda oo motivu je nebitna). Ili kada postoji nedopuštena pobuda kod jedne ugovorne strane,a to je nemoralno ili protivzakonito (apsolutna ništavost). Kod teretnih nje dovoljna samo nedopuštena pobuda već je potrebno da druga strana zna za nedopuštenu pobudu.Pobijanje zbog oštećenja poverioca: uslovi za pobijanje dobročinih ugovora su Paulijanskom tužbom lakši od onih koji see traže pobijanjem teretnih ugovora.

1. komutativni- je takav ugovor kod koga se u trenutku njegovog zaključenja zna kolika je visina i kakav j uzajamni odnos prestacija,tako da se zna šta ko prima po osnovu ugovora i šta ko po osnovu ugovora duguje.2. aleatorni- ugovori kod kojih se u momentu zaključenja ne zna koja će strana biti poverilac a koja dužnik ili se ne zna kolika će biti visina obaveze jedne ugovorne strane ili se ne zna kakav će biti krajnji odnos uzajamnih davanja ili to zavisi od nekog neizvesnog događaja.Nazivaju se još i ugovori na sreću,a ponekad i odvažni ugovori (ug.o opkladi,u o igri).Opklada je ugovor kod koga strane iznose,odn. tvrde dva suprotna fakta s tim što ona strana čije tvrdnje se pokažu tačne treba da od druge strane primi određenu korist.Ugovor o osiguranju- ugovorilac osiguranja se u momentu zaključenja ugovora obavezuje da osiguraniiku plaća određenu naknadu i visinu premije osiguranja, osiguravač se obavezuje da ukoliko nastupi osigurani slučaj da isplati osiguranu sumu.Ugovor o doživotnom izdržavanju- ne zna se visina obaveze davaoca izdržavanja već ona zavisi od jednog neizvesnog događaja tj. dužine trajanja života primaoca izdržavanja.Neizvestan događaj koji se pojavljuje kod aleatornih ugovora može biti bilo koji događaj (opšte neizvesan ili događaj neizvstan samo za ugovorne strane. Nije bitno da li se radi oprošlosti,sadašnjosti ili budućnosti). Kod aleatornih ugovora postoji neizvesnost na koje ugovorne strane računaju prilikom zaključenja,samim tim one pristaju da odnos njihovih uzajamnih davanja budu nejednaka,odn.pristaju na mogućnost da jedna od njih primi manje. Zbog toga ovde važi da se ne mogu poništiti zbog prekomernog oštećenja.Kod komutativnih ugovora je poznata visina u trenutku zaključenja ugovora. Nema nikakvih neizvesnosti. Zbog toga ako se desi da jedna strana bude prekomerno oštećena kod komutativnih ima pravo da zahteva poništenje ugovora zbog prekomernog oštećenja.

62