Филолошки факултет у Београду

Семинарски рад из Књижевности и етнологије

Обреди прелаза у Сеобама Милоша Црњанског

Банатски Карловац 28.04.2013. Лука Веланац, бр. индекса 090307, бр. групе 06

Садржај

Увод........................................................................................................................................3

Обреди прелаза у Сеобама Милоша Црњанског...............................................................3

Закључак................................................................................................................................8

Лектира и литература...........................................................................................................9

2

Увод

Роман Сеобе Милоша Црњанског обилује мотивима дубоко укорењеним у

народној традицији и веровањима. Овакав поступак је некарактеристичан за

Црњанског, али се може закључити да му је служио како за архаичнији приказ

српског народа у XVIII веку, тако и за паралелне приказе света, карактеристичне за

његову суматраистичку поетику. При стварању суматраистичке слике света у овом

роману, аутор у великој мери користи мотиве карактеристичне за обреде прелаза.

Овај рад има за циљ не само да издвоји и укаже на етнолошке елементе, већ и

да прикаже начин на који су они уткани у радњу романа.

Обреди прелаза у Сеобама Милоша Црњанског

Обреди прелаза у роману Сеобе су, пре свега, везани за смрт госпоже Дафине.

Оно што је необично у овом делу је занимљив приказ њене дуге болести и умирања,

као и онога што се дешава након смрти. Њена болест се може схватити као

последица нарушавања табуа присутних у народној традицији.

Вук Исакович, одлазећи на војну, оставља своју жену у кући свог рођеног

брата, Аранђела. Сама позиција куће указује на повезаност са ,,оностранимˮ. Један

њен део је уроњен у блато, док се други налази над водом. Соба госпоже Дафине је

просторија над водом, реком, која је у народном веровању осмишљена ,,... као

граница између земаљског и загробног света, као место на коме привремено

обитавају душе мртвих (док прелазе на ,,онајˮ свет) и средина у којој бораве нечисте

силе1ˮ. Река која протиче под Дафинином собом уско је повезана са још једним

мотивом који је присутан у народном веровању, а и суматраистичкој поетици

Црњанског, сенком. У оба случаја је сенка доживљена као ,,замена човека, његов

двојник, еквивалент његове душе2ˮ. Овакви симболи, снажно укорењени у свести

народа, стварају погодну мотивацију за антиципирање Дафинине смрти, јер је у

роману често приказана њена сен која се осликава у води: ,,Дан и ноћ протицала је ту

широка, устајала река. И, у њој, њена сен3ˮ. Сен је осликана на води која отиче, чиме

1 ТОЛСТОЈ, М. Светлана, Љубинко Раденковић, Словенска митологија, енциклопедијски речник, Zepter book world, Београд, 2001. стр. 87.2 Видети претходну напомену. стр. 492.3 ЦРЊАНСКИ, Милош. Сеобе. Београд: Новости. 2004. стр. 55.

3

се читаоцу сугерише и отицање живота из њеног тела. ,,Сенка у води је дупликат

природе која опкољава ту воду, то је: други свет4ˮ.

Нарочит значај у делу имају нарушавања два табуа, прељубе, односно инцеста

и оних везаних за стање трудноће. Дафина је трудна у тренутку доласка у деверову

кућу, а трудноћа се у народној традицији сматра за опасно, прелазно и измењено,

стање, јер је жена тада подложна утицају нечистих сила. Кршење забране везане за

труднице, које морају избегавати места прелаза, као што су раскрсница, гробље, праг,

вода, се збива онда када она одабира собу која се налази над реком. Међутим,

Дафинино боловање започње након прељубе, односно инцестуозног односа са

девером Аранђелом. Овај догађај је погодан за тумачење са становишта етнологије

јер у себи носи кршење низа забрана које постоје како у нашој, тако и у традицији

многих других народа. Родоскрвнуће је у народним представама један од највећих

грехова, па чак и кад се, као у овом делу, ради о односу девера и снаје. У овој

епизоди долази и до кршења ,,забране везане за сексуално општење5ˮ у току

трудноће, што је у народном веровању имало веома негативно тумачење, јер се

сматрало да ће се дете родити са одређеном физичком маном: ,, Трудница је

избегавала сношај да се не би родило дете нечисте коже6ˮ.

Скоро истовремено са прељубом, Вуку Исаковичу зец претрчава пут. Ова

животиња у народној традицији ,,... има мушку еротску симболику и демонска

својства7ˮ, а ,,ако се на путу сретне зец, значи несрећу8ˮ. Међутим, Вук тумачи појаву

зеца искључиво као знамење несреће, ни не слутећи да се у ствари ова животиња

јавља као симбол еротског, односно, у овом случају, преваре.

Дан након прељубе, госпожи Дафини се у соби указује свет налик демонском.

Она види мишеве, жабе, змије и пужеве како излазе из њеног ковчега. Тада јој се

указује и муж, Вук Исакович, који јој изгледа као преклан и да се распада. Дафина од

страха пада ,,... повредивши у себи пород9ˮ. По Аранђеловој кући се пронео глас ,,...

да се брат брату и жени јаља, сав крвав, расеченог лица и одсечене главе, јашући на

4 ГРУПА АУТОРА. Српски митолошки речник. Београд: НОЛИТ. 1970. стр. 281.5 ВАН ГЕНЕП, Арнолд. Обреди прелаза. Београд: Српска књижева задруга. 2005. стр. 51.6 ТОЛСТОЈ, М. Светлана, Љубинко Раденковић, Словенска митологија, енциклопедијски речник, Zepter book world, Београд, 2001. стр. 500.7 Видети претходну напомену. стр. 201.8 ГРУПА АУТОРА. Српски митолошки речник. Београд: НОЛИТ. 1970. стр. 151.9 ЦРЊАНСКИ, Милош. Сеобе. Београд: Новости. 2004. стр. 81.

4

великој жаби и ходајући по води10ˮ. Жаба, која је у народној традицији представљена

као нечиста животиња и посредник између света живих и мртвих у ово дело бива

унешена као симбол управо на тај начин. Међутим, овај мотив се јавља много раније,

на самом почетку романа када Вук Исакович одлази на војну, а Дафина га прати. Она

тада, нехотице, босом ногом стаје на жабу и након тога врисне. Убрзо након тога

Дафина, тугујући због Вуковог одласка понавља: ,,Умрећу, умрећу11ˮ, а наратор,

описујући је, каже да изгледа као ,,полумртва12ˮ. На овом месту Црњански веома

вешто користи жабу као антиципацију болести и смрти.

Након повреде, госпожа Дафина се разбољева и од тад почиње њено споро

умирање, које се може тумачити у контексту обреда прелаза. Дуга смрт се у народу

сматра последицом грешности. Она преко дана бива постављена поред прозора, са

кога има поглед на спољашњи свет. Док је у претходном делу романа мотив сенке

који се осликава на реци био само наговештај, сада бива експлициран тиме што из

Дафине отиче крв, као што њен живот истиче из ње за сенком, низ реку. Њен

физички изглед се знатно мења, јер она ,,... се беше сва променила, сасушила,

збабала13ˮ. Стање у коме се она налази је гранично, између света живих и света

мртвих. Њено дуго умирање у себи носи карактеристике хтонског, јер је приказано

пропадање њеног тела, са отвореном раном на стомаку. Око прозора крај кога она

седи се роје муве, које су симбол хтонског света.

Самртни дан госпоже Дафине је описан са нарочитом пажњом и управо се у

тим сценама огледа прелаз између света живих у свет мртвих. Умирање је овде

описано налик унутарњој борби која се огледа у њеним честим буђењима и

поновним уласцима у стање сна. Ова борба, у којој смрт полако превлађује,

представља и раскид са светом телесног и чулног јер Дафина ,,Падајући из несвести

у несвест, прекидала је то јутро сваки додир са небом и са земљом14ˮ. Крварење, које

је престало, поново почиње и она схвата да је на самрти. Дафина, која је до тад,

поред болести, деловала мирно седећи поред прозора, сада почиње да јадикује над

самом собом, а тада, као да се мири са смрћу, одлучује да се погледа у огледалу и да

се припреми за судњи час.

10 ЦРЊАНСКИ, Милош. Сеобе. Београд: Новости. 2004. 76.11 Видети претходну напомену. стр. стр. 13.12 ЦРЊАНСКИ, Милош. Сеобе. Београд: Новости. 2004. 13.13 Видети претходну напомену. стр. стр. стр. 82.14 ЦРЊАНСКИ, Милош. Сеобе. Београд: Новости. 2004. 176.

5

Комплетан развој Дафинине болести би се могао тумачити кроз Ван Генепову

структуру обреда прелаза. Иако се, везано за смрт, ова шема користи за време након

смрти, у овом случају се може тумачити и у контексту догађаја пре смрти. Када се

Дафина разболи она бива смештена у засебну собу, и на засебно место у њој, крај

прозора испод кога протиче река. Како бива смештена у просторију у којој је

одељена од других укућана, постављену над реком која означава границу између

овог и ,,оногˮ света, можемо тумачити да се налази у фази сепарације.

Из Дафине истиче крв, односећи са собом постепено и њен живот. Она често

запада у сан, размишља о смрти, а у стањима несвести види свог мужа као утвару ,,...

са страшним ранама на телу, отвореним, распореним трбухом, истеклим очима,

разбијеним теменом, ширећи руке да је дохвати и задави, мада је она нестајала из

његових руку, као сен15ˮ. Још увек припада свету живих, мада знатно одвојена од

њега, и указује се да је она на путу ка свету мртвих. Због тога се описано стање може

тумачити као лиминална фаза.

Након дуготрајног опирања и јадиковања, Дафина коначно прихвата идеју да

ће убрзо умрети. Тада тражи да је оперу и умију, уређује косу и наређује да јој уреде

и обоје нокте, што делује као припремање за самртни час. Након тога се сасвим

умирује гледајући ,,... у врата као да је чекала да неко уђе16ˮ, тако да људи окопљени

око ње у соби не знају да ли је још увек жива. Сазнање о њеној смрти добијамо тек

када у собу уђе Аранђел Исакович. Кроз низ припрема које Дафина обавља може се

закључити да се ради о фази прихватања, односно постлиминалној фази.

Прихватање је овде двоструко, јер се она коначно предаје смрти, а и њу смрт

прихвата.

При завршетку обреда прелаза, који се огледа у самом погребу, јавља се

расправа око тога по чијим правилима ће бити сахрањена, грчким или српским.

Проблем настаје због порекла госпоже Дафине, која се доживљава као туђинка, што

у народу има изузетно негативну конотацију. Међутим, Аранђел се ипак одлучује за

српске обичаје.

Иако се чини да су обреди у потпуности извршени, у народу почињу да се

шире гласине о томе да се Дафина повампирила и да невоље у селу настају због ње.

Овакве гласине шири Ананија, Аранђелов слуга, а пошто разне незгоде почињу да се

15 ЦРЊАНСКИ, Милош. Сеобе. Београд: Новости. 2004. стр. 176.16 Видети претходну напомену. стр. 181.

6

дешавају, сељани прихватају идеју о повампирењу. Вест постаје нарочито занимљива

и наизглед реалистична када се прочује да је Дафина преварила Вука са девером. У

народној традицији се често грешност преминулог види као разлог због кога долази

до повампирења. Овом приликом се у делу јављају и обреди који се врше након

сахране. Аранђел прегледа гроб и наређује ,,... да се над њим начини дрвени кров и

распореде иконе...17ˮ. На овај начин долази до чишћења гроба од нечистих сила.

Међутим, несреће у селу се и даље дешавају, јер се ради или о природним

непогодама, или о томе да људи поткрадају једни друге, а да за то окривљују

повампирену Дафину. Ананија, од кога су гласине и потекле, се одлучује да изврши

обред којим ће упокојити вампира, забијањем глоговог коца. Он обавља ритуал,

међутим маши колац и удара се секиром у ногу. Након тога од страха почиње да

бежи, као и жене које су га пратиле, па се пролачи кроз плот, али остаје да виси

закачен за гуњ, баш око врата, тако да га налазе ујутру полумртвог. Након тога

Ананија признаје да је он одговоран за крађе и враћа народу украдено, чиме се

мистерија око Дафине раскринкава.

Док је мистерија око Дафине објашњена рационалним путем, постоји део

романа у коме се казује такође о немогућности упокојења, али овај пут на начин који

се не може рационално објаснити. Вуков слуга Аркадије је први погинуо у боју.

Његова приказа се указује његовој жени, Стани, у моменту када се, након повратка са

Дафининог гроба, дави у бари. Наратор то коментарише као њено привиђење ,,... и

одбљесак биља и месечине те ноћи, на води...18ˮ, што је продукт њенењ савести због

прељуба које је учинила. Међутим, Аркадије се заиста појављује као дух, који се

први враћа кући са војне. Његова појава се може тумачити као део лиминалне фазе у

обреду прелаза, јер он ,,... беше сачувао, у свом бићу, толике танане нити, беле као и

месечина, које су га везивале за живот...19ˮ, што нам говори о томе да се његова душа

налази између света живих и мртвих. Аркадијев дух нестаје тек након доласка до

своје куће. Овиме се јасно потврђује да се ради о лиминалној фази, накод које душа

покојника коначно налази мир.

17 ЦРЊАНСКИ, Милош. Сеобе. Београд: Новости. 2004. стр. 219. 18 Видети претходну напомену. стр. 225.19 ЦРЊАНСКИ, Милош. Сеобе. Београд: Новости. 2004. стр. 225.

7

Закључак

На основу свега наведеног у раду можемо закључити да се Ван Генепова шема

обреда прелаза може применити на роман Сеобе Милоша Црњанског. Такође

увиђамо да су овде обреди, у случају госпоже Дафине, приказани и у фазама пре

смрти, односно у току њене болести. Иако се читаоцу романа сцене које обилују

мотивима из народне традиције могу учинити некарактеристичним за поетику

Црњанског, он их овде веома вешто користи као део суматраистичке поетике, у којој

се често јављају удвајања лика, углавном приказаног кроз његову душу и сенку. На

овај начин увиђамо да постоји чврста веза између традиције и књижевности, чак и

оне која нам на први поглед делује антитрадиционалистички.

8

Лектира

ЦРЊАНСКИ, Милош. Сеобе. Београд: Новости. 2004.

Литература

ВАН ГЕНЕП, Арнолд. Обреди прелаза. Београд: Српска књижева задруга. 2005.

ТОЛСТОЈ, М. Светлана, Љубинко Раденковић, Словенска митологија, енциклопедијски

речник, Zepter book world, Београд, 2001.

ГРУПА АУТОРА (Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић). Српски митолошки речник.

Београд: НОЛИТ. 1970.

ЛОМПАР, Мило (приређивач). Књига о Црњанском. Београд: Српска књижевна задруга.

2005.

PETKOVIĆ, Novica. Seobe Miloša Crnjanskoд. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

1985.

МИЛОШЕВИЋ, Никола. Роман Милоша Црњанског. Београд: Српска књижевна задруга.

1970.

9