Dr Maja Stanivuković Vanredni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu

UGOVORI SA POTROŠAČIMA SA INOSTRANIM ELEMENTOM - MERODAVNO PRAVO I NADLEŽNOST

1. Zastita potrošača kao nova pravna disciplina

Pravo zaštite potrošača je naziv nove pravne discipline, koja počinje da se razvija tokom šezdesetih godina dvadesetog veka u država- ma razvijene tržišne privrede. Pravni poslovi koje potrošači zaključuju su pojedinačno male vrednosti, ali u zbiru predstavljaju značajnu vrednost za društvo. Kao glavni cilj pravila kojima se štite potrošači u literaturi se navodi zaštita slabije strane u pravnom poslu - prema kriterijumima ekonomske snage, znanja i iskustva i informacija koje su joj na raspo- laganju. Načelo slobode ugovaranja koje važi između ugovornih strana jednake pregovaračke moći, mora da ustukne pred načelom socijalne pravde, kada je jedna od ugovornih strana nesrazmerno slabija od drage. Potrošač, kao slabija strana, treba da se zaštiti od nepoštenog poslovanja i zloupotrebe pregovaračke snage druge strane u pravnom poslu, za koju se u inostranoj literaturi predlaže naziv profesionalac1. Kod nas je uobičajeni naziv - profesionalni trgovac. Zaštitu potrošača treba da obezbedi država.

Izdvajanje i sistematizacija pravila kojima se štite potrošači u posebnu pravnu disciplinu relativna su novost, ali koreni zaštite potrošača idu mnogo dalje u prošlost. Već u rimskom pravu nalazimo odredbe o zaštiti kupca od skrivenih mana prodate stvari, a Magna Carta Libertatum

1 J. Herre, Е. Hondius, G. Alpa, «The Notion of Consumer and Professional and

Some Related Questions)), Task Force on Consumers and Professionals," str. 1-2. http://www.sgecc.net/media/download/ consumers_and_professionals.pdf

pored onih poznatijih odredaba o ograničavanju apsolutae vlasti vladara, sadrži i odredbe o jednoobraznim merama za vino, pivo, kukuruz i platno2.

Karakteristika prava zaštite potrošača je multidisciplinarnost u okviru pravne nauke. Nesumnjivo, zaštita potrošača predstavlja vid držav- ne intervencije u privatnopravne odnose, ali se ta intervencija ispoljava u pravnim normama koja po svojoj prirodi pripadaju različitim pravnim granama. Glavnina pripada obligacijama (ugovoraom pravu i vanugovor- noj odgovomosti), a jedan deo nalazi svoje mesto u okvirima upravnog i krivičnog prava. Značajan segment predstavljaju i posebna pravila građanskog procesnog prava (npr. o kolektivnim tužbama, privremenim meraraa, izvršenju odluka, i si.).

U ugovomom pravu, zaštita se odvija putem nametanja određenih obaveza profesionalcu u pogledu načina zaključenja ugovora, a posebno informisanja potrošača, propisivanja ništavosti određenih ugovornih klauzula, davanja prava potrošaču na odustanak od ugovora u odredenom roku, itd.

Postoji takođe mogućnost da se zaštita potrošača ostvari posred- stvom medunarodnog privatnog prava. Paralelno sa razvojem nove pravne discipline u zemljama razvijene tržišne ekonomije izgradene su kolizione norme i norme o međunarodnoj nadležnosti koje štite potrošače, a vezane su za ugovore sa potrošačima2. Norme medunarodnog privatnog prava koriste se kao instrument zaštite potrošača u Evropi, a znatno ređe u SAD ili Kanadi3. Zbog toga ćemo naš prikaz uporedno-pravnih rešenja ogra- ničiti na relevantne konvencije i propise EU i EFTA i na pojedine zakone evropskih država.

2Peter Cartwright, Consumer Protection in Financial Services, Kluwer Law International, 1999, str. 1. 3 Drugo'često polje primene zaštite putem medunarodnog privatnog prava su delikti učinjeni prema potrošačima (merodavno pravo za odgovornost za proizvode i nadležnost u toj vrsti sporova). 4 V. Black, »Consumer Protection in the Conflict of Laws: Canada, the United States, and Europe«, u knjizi Consumer Law in the Global Economy, National and International Dimensions, ed. Iain Ramsay, 1997, str. 197.

252

2. Međunarodno-privatnopravna zastita potrošača

Odmah na početku treba priznati, da značaj normi međunarodnog privatnog prava kao sredstva zaštite potrošača nije veliki - do njihove primene dolazi tek u slučaju da se potrošač obrati sudu. Potrošači retko ostvaruju zaštitu svojih prava putem suda, a svakako još ređe u sporovima sa prekograničnim elementom.5 Ipak, ovoj materiji se posvećuje velika pažnja u doktrini, što može ukazivati da ona postavlja značajna teorijska pitanja.

Pretpostavka za ostvarivanje zaštite putem međunarodnog privatnog prava jeste da domaće supstancijalno pravo sadrži posebne norme koje, u slučaju da se radi o ugovorima sa potrošačima, predviđaju poseban režim, povoljniji za potrošača. Tek kada su te norme na mestu kao deo unutrašnjeg pravnog sistema, može se postaviti pitanje kako obezbediti njihovu primenu u ugovorima sa inostranim elementom, odnosno, kako sprečiti jaču stranu da ne okrene u svoju korist činjenicu da postoji više prava koja se mogu primeniti. Ograničenje autonomije volje ugovornih strana u unutrašnjem ugovornom pravu u cilju zaštite potrošača ostaće bez dejstva ako se može izigrati prostim izborom stranog prava kao merodavnog ili posredno, izborom nadležnog stranog suda.6

U kolizionom domenu za zaštitu potrošača mogu poslužiti sledeći instrumenti:

1. opšta ustanova međunarodnog privatnog prava - javni poredak (pod pretpostavkom da se neka od imperativnih pravila o zaštiti potrošača mogu uzdići na nivo osnovnih vrednosti draštva);

2. proglašavanje propisa o zaštiti potrošača za prinudne propise (norme neposredne primene) koji se moraju primeniti bez obzira na to koje je pravo merodavno; to obično podrazumeva tumačenje propisa da bi se utvrdilo njegovo izričito ili prećutno određeno polje primene.7

3. ograničenje autonomije u izboru merodavnog prava - potpuno ili delimično; klauzula o izboru merodavnog prava može ostati bez

5Ibidem, str. 198; Green Paper on the conversion of the Rome Convention of 1980 on the law applicable to contractual obligations into a Community instrument and its modernisation, Brussels, 14.1.2003 COM(2002) 654final, str. 30. 6 T.C. Hartley, "Consumer Protection Provisions in the E.E.C. Convention" u knjizi: Contract Conflicts, P.M. North (ed.), 1982. str. 112. 7 T.C. Hartley, op.cit. str. 116.

253

dejstva, posebno ako se radi o athezionim ugovorima, odnosno, o ugovorima sklopljenim na osnovu opštih uslova profesionalnog trgovca.8

4. pretpostavljeno rešenje, u nedostatku izbora - merodavno je pravo potrošača.

U domenu međunarodne nadležnosti koriste se sledeći instrumenti: 1. ograničenje autonomije u izboru nadležnog suda, posebno ako se

radi o athezionim ugovorima; i 2. posebna međunarodna nadležnost - nadležan je sud u zemlji

potrošača. Nadležnost suda u zemlji potrošača može imati dva cilja - da se

obezbedi primena zaštitnog supstancijalnog prava koje je na snazi u zemlji potrošača, ili da se osigura pogodniji sud za potrošača - onaj koji mu više odgovara zbog fizičke blizine, jezika, dostupnosti pravnog saveta i procesnog prava koje se primenjuje.

3. Zaštita potrošača u Srbiji i Crnoj Gori

Materijalnopravna zaštita potrošača u našoj zemlji odnedavno postoji u vidu posebnog propisa, Zakona o zaštiti potrošača (2002)9, koji je donet kao savezni zakon a sada, po našoj pretpostavci, ima status zakona država članica (to nije sasvim jasno dok se skupštine država članica Državne zajednice Srbija i Cma Gora ne budu o tome izjasnile).10 Time je stvorena pretpostavka za primenu međunarodno-privatnopravnih instramenata zaštite potrošača u ugovorima sa inostranim elementom.

Međutim, Zakon o rešavanju sukoba zakona trenutno ne sadrži nijedan od ovih instrumenata, osim opšte ustanove javnog poretka.

8A.A. Ehrenzweig, "Adhesion Contracts in the Conflict of Laws", Columbia Law Review, 1953, str. 1072. K.-H. Neumayer, Contracting Subject to Standard Terms and Conditions. International Encyclopedia of Comparative Law, 1999, Volume VII Contracts, Chapter 12.

9 «Službeni list SRJ» br. 37/2002. 10 Ovde napominjemo da je zaštita potrošača postojala u našem pravu i pre donošenja tog zakona, ali su norme bile raštrkane u vise propisa (Zakon o trgovini, Zakon o obligacionim odnosima, itd.), tako da nije bila jasno formirana svest o njihovoj izdvojenosti u posebnu pravnu disciplinu.

254

Autonomija volje ograničena je samo klauzulama javnog poretka i izigravanja zakona. To znači da ugovome strane imaju slobodu da izaberu kao merodavno bilo koje pravo — pravo potrošača ili pravo drage strane u ugovomom odnosu. U odsustvu izbora, pretpostavljeno rešenje ide u korist nosioca karakteristične obaveze - prodavca, davaoca lizinga, zajmodavca, prevozioca - dragim rečima, profesionalnqg trgovca. To bi značilo da se norme domaćeg Zakona o zaštiti potrošača primenjuju na potrošačke ugovore sa inostranim elementom samo u slučaju kada je profesionalac domaće, a potrošač inostrano lice, ili ako su stane izabrale kao merodavno domaće pravo (malo verovatno, ukoliko je profesionalac iz druge zemlje). Doduše, moguće je odstupanje od pretpostavljenog rešenja, «ako posebne okolnosti slučaja upućuju na drugo pravo». Ova zavisna rečenica obično se tumači kao primena principa najbliže veze, što bi značilo da je odstupanje moguće ukoliko su veze sa nekim drugim pravom jače, brojnije ili značajnije u odnosu na pretpostavljeni kontakt (sedište, odnosno, prebivalište nosioca karakteristične obaveze). Moguće je i šire tumačenje, na osnovu kojeg bi se kao «posebna okolnost» uzelo upravo to da se radi o ugovoru sa potrošačem, pa bi sud mogao za takve ugovore usvojiti i dragu tačku vezivanja (npr. prebivalište, odnosno, redovno boravište potrošača)11. U tom slučaju bi međutim, zaštita potro-šača zavisila od toga da li će sud u svakom konkretnom slučaju prihvatiti navedeno tumačenje i odstupiti od pretpostavljenog rešenja ili ne.

Što se tiče mogućnosti da se propisi o zaštiti potrošača tretiraju od domaćeg suda kao prinudni propisi (norme neposredne primene), ona uvek postoji, i bez eksplicitnog osnova u Zakonu o međunarodnom privatnom pravu, ali je u ovom slučaju dosta otežana činjenicom da zakonodavac u novom Zakonu o zaštiti potrošača nije odredio njegovu oblast primene. Tako je i sa većinom drugih propisa koji sadrže pojedine odredbe o zaštiti potrošača. To znači da bi sud, ukoliko zaključi da je reč

11 Npr. u nacrtu švajcarskog Zakona o međunarodnom privatnom pravu (član

120) bilo je predviđeno da se «u slučaju izostanka izbora, na ugovor primenjuje zakon koji je s njim najjače povezan, prema svim prepoznatljivim okolnostima užetim zajedno. Najčvršća veza određena je naročito karakterističnom prestacijom, potrebom da se pruži posebna zastita jednoj od strana, ili očiglednom povezanošću ugovora sa određenim mestom.» (naglasak autora). F. Pooar, La protection de la partie faible en droit internationalprive, Recueil des cours, vol. 177, 1984 (V) str. 365. Kasnije je usvojeno drugačije rešenje, o kojem vidi dalje.

255

o normama takvog značaja da se moraju primeniti bez obzira na to koje je pravo merodavno (prinudni propisi, norme nesporedne primene), sam morao da odredi koje su to situacije sa inostranim elementom na koje se dati propis primenjuje bez obzira što je drugo pravo merodavno (konkretno, da li su to svi ugovori sa inostranim elementom ili samo neki). Time se opet vraćamo na kazuistički pristup koji dovodi do znatne pravne nesigurnosti. Treba se odupreti tendenciji da se svaka imperativna norma proglašava za prinudni propis u međunarodnom smislu,12 jer se svakim takvim postupkom urušava sistem višestranih kolizionih normi postavljen u Zakonu o rešavanju sukoba zakona. Osim toga, pitanje je da li bi se svaki sudija složio da su interesi potrošača toliko značajni za naše društvo, da norme o zaštiti tih interesa predstavljaju prinudne norme u međunarodno-pravnom smislu.

Ni domaće norme o međunarodnoj nadležnosti ne predviđaju posebnu zaštitu za potrošače. Jedini uslov da bi došlo do punovažne prorogacije nadležnosti stranog suda je da bar jedna od ugovornih strana ima strano državljanstvo. Znači, kada domaći potrošač ugovara sa stranim trgovcem, u domaćem zakonu ne postoji nikakva prepreka da se derogira nadležnost domaćeg i predvidi nadležnost stranog suda. Ali, čak i ako strani trgovac nije bio dovoljno mudar i predostrožan da uvrsti u ugovor prorogacionu klauzulu, odredbe o međunarodnoj nadležnosti u ugovornim sporovima nisu naročito povoljne za potrošača kao tužioca. Prema važećem zakonu, mora da se ispuni niz pretpostavki da bi domaći sud bio međunarodno nadležan za rešavanje spora po tužbi potrošača protiv profesionalca koji ima sedište u inostranstvu. Kao i kod kolizionih normi, postoji i ovde mogućnost da sudovi širokim tumačenjem važećih normi obezbede veću zaštitu potrošača kao tužilaca (npr. pomoću shodne primene normi o mesnoj nadležnosti, koje dozvoljavaju uspostavljanje nadležnosti prema mestu ispunjenja obaveze, bez dodatnih uslova), ali čini se da ta mogućnost nije zadovoljavajuće rešenje.

Osnov posebne zaštite potrošača u ugovornim odnosima sa profesionalnim trgovcima nalazi se i u međunarodnom privatnom pravu, kao i u supstancijalnom pravu, u načelu zaštite slabije strane u pravnom odnosu.13 Prodor ovog načela u međunarodno privatno pravo druge

12F. Росаг, La protection de la partie faible en droit international prive, Recueil des cours, vol. 177, 1984 (V) str. 380.

13 Ibidem, str. 343.

256

polovine dvadesetog veka pokazuje da je i međunarodno privatno pravo postalo osetljivo na materijalnopravnu pravičnost (materiellrechtliche Gerechtigkeit), za razliku od ranije apsolutne koncentrisanosti na koli- zionopravnu pravičnost (internationalprivatrechtliche Gerechtigkeit)14. Mada je naš Zakon o rešavanju sukoba zakona primer ovog drugog pristupa pravičnosti u međunarodnom privatnom pravu, ne može se reći da je načelo zaštite slabije strane sasvira odsutno iz njega. Tragove tog načela nalazimo npr. u članu 28 koji određuje merodavno pravo za vanugovonu odgovornost za štetu (povoljnije pravo za oštećenog), u članu 40 koji određuje merodavno pravo za odnose između roditelja i dece (poslednje supsidijarno rešenje - pravo državljanstva deteta), u članu 45 o merodavnom pravu za dejstva usvojenja (poslednje supsidijarno rešenje - pravo državljanstva usvojenika), kao i u kolizionim normama iz člana 20 za pojedine vrste ugovora (ugovor o radu, ugovor o prenosu tehnologije).15 Isto načelo došlo je do izražaja i prilikom određivanja posebne nadležnosti za sporove o zakonskom izdržavanju dece. Ali, očigledno, jugoslovenski zakonodavac u vreme donošenja Zakona o rešavanju sukoba zakona nije smatrao da potrošači spadaju u kategoriju lica kojima je potrebna posebna zaštita. Čini nam se da je pravo vreme da se na ovom skupu, čiji je povod dvadesetogodišnjica od stupanja na snagu Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima dragih zemalja, razmotri potreba da se taj zakon obogati odredbama kojima se favorizuju potrošači.

Predmet našeg interesovanja se račva na dve grane: problem međimarodno-privatnopravne zaštite potrošača koji se javlja kod klasičnih ugovora sa inostranim elementom i problem međunarodno-privatnopravne zaštite potrošača u ugovorima sa inostranim elementom zaključenim putem elektronskih sredstava komunikacija. Drugi problem je važniji za praksu, zbog toga što će domaći potrošači retko biti u prilici da direktno sklapaju ugovor sa stranim preduzećem (obično ga sklapaju sa domaćim uvoznikom, ili sa prodavcem na malo), osim upravo u kontekstu elektronske trgovine, a posebno trgovine preko Interneta.

14 G. Kegel, The Crisis of Conflict of Laws, Recueil des cours, vol. 112

(1964/11), str. 185. 15M. Živković, M. Stanivuković, Serbia and Montenegro, International Encyclo-paedia of Laws, Private International Law, Kluwer Law International, 2001, стр, 29.

257

4. Pojam potrošača, profesionalnog trgovca i ugovora sa potrošačima

Ako želimo predvideti poseban pravni režim za pravne poslove između potrošača i profesionalnog trgovca, onda je potrebno odrediti pojmove potrošača, profesionalnog trgovca i ugovora koji predstavlja «potrošački» pravni posao.

Pojam «potrošač» definisan je, po pravilu, u nacipnal- nim zakonima o zaštiti potrošača. Npr. prema Zakonu Čehoslovačke o zaštiti potrošača (1992), «potrošač je fizičko lice, koje kupuje proizvode ili koristi usluge za neposrednu ličnu potrošnju fizičkih lica, pre svega za sebe i članove svog domaćinstva.»16 Ova definicija zasniva se na vrsti potreba koje se zadovoljavaju kupljenim proizvodima, odnosno ugovo- renim uslugama.

Mnogobrojne direktive Evropske unije donete u ovoj oblasti tako- đe definišu pojam potrošača. Npr. Direktiva o kućnoj prodaji, određuje potrošača kao «fizičko lice.... koje deluje sa ciljem za koji se ne može smatrati da spada u obavljanje njegove delatnosti ili profesije (čl. 2). U direktivi o nepoštenim ugovornim odredbama, potrošač je «fizičko lice koje deluje sa ciljem koji ne spada u obavljanje njegove delatnosti, poslovanja ili profesije (clan 2 tačka b). Po Direktivi o tajm-šeringu to je lice koje «deluje u pravnim poslovima sa ciljem za koji se može smatrati da se nalazi izvan delatnosti koju to lice obavlja u profesionalnom svojstvu (član 2). Direktiva o isticanju cena definiše potrošača kao «fizičko lice koje kupuje proizvod za svrhu koja ne spada u njegovu trgovačku ili profesionalnu delatnost (clan 2 tačka e).17 Sve ove definicije vezuju se za delatnost u okviru koje lice kupuje robu ili pribavlja uslugu, odnosno za njen cilj. One potiču iz odluke Evropskog suda pravde u slučaju Bertrand v. Paul Ott iz 1978. godine, u kojoj je Sud tumačeći prvobitni tekst Briselske konvencije, koji nije spominjao ugovore sa potrošačima, već samo ugovore o prodaji robe na otplatu u ratama i ugovore o zajmu koji se vraća u ratama, dao osnovne elemente koji treba da postoje da bi jedan takav ugovor spadao u posebnu kategoriju, za koju važe posebna pravila.

16 Član 2 stav 1(a). Vidi, prevod ovog zakona u knjizi J. Vilus, Pravna zaštita potrošača, Uporednopravna studija sa posebnim osvrtom na prava potrošača u Evropskoj uniji, str. 300.

17 J. Herre, E. Hondius, G. Alpa, op.cit., str. 1-2.

258

Zajedničke karakteristike navedenih defmicija su: • potrošač je fizičko lice, • potrošač ne obavlja poslovnu, trgovačku ili profesionalnu delatnost • čak i ako obavlja profesionalnu delatnost, svrha radi koje potrošač

sklapa pravni posao nije obavljanje te delatnosti, već zadovolja-vanje ličnih i porodičnih potreba. Treći element možemo nazvati subjektivnim elementom u defini-

ciji, jer zavisi od namere sa kojom lice stupa u pravni posao. Ako je svrha pravnog posla delimično vezana za obavljanje poslovne delatnosti, a delimično nije, onda će pravo na zaštitu postojati ukoliko je primarna ili glavna svrha transakcije zadovoljenje ličnih potreba.18

U većini nacionalnih zakona o zaštiti potrošača u državama Evropske unije, kao i u direktivama Evropske unije, zaštita se ograničava na fizička lica. Međutim, od početka bilo je zalaganja i za zaštitu dragih subjekata osim fizičkih lica (npr. malih preduzeća i neprofitnih organiza-cija) koja nabavljaju robu kojom inače ne trguju, odnosno zaključuju pravne poslove koji ne spadaju u njihovu glavnu delatnost. Često ni pravna lica nemaju potrebnu stručnost i znanje pri zaključenju pravnog posla i takođe im je potrebna zaštita.19 Neki nacionalni zakoni stoga proširaju pojam potrošača na neka pravna lica. Tako npr. prema već citiranom Zakonu Čehoslovačke iz 1992. godine «potrošač...je i pravno lice koje kupuje proizvode ili koristi usluge za svoje vlastite potrebe, ako istupa prema prodavcu analogno kao fizičko lice navedeno u stavu 1 tačka (a).»20 Francuski sudovi smatraju za potrošača stranu koja zaključuje ugovor u okvira svoje delatnosti, ali se ugovor odnosi na robu i usluge kojima ta strana ne trguje i koje, shodno tome, slabije poznaje od drage ugovorne strane. Npr. u jednoj sudskoj odluci, agent za prodaju nekretnina tretiran je kao potrošač u ugovoru o kupovini alarma za svoj kancelarijski prostor. Engleski sudovi tretirali su kao potrošače firme koje su kupovale automobile za poslovne potrebe.21

18 Ibidem, str. 2-3. 19 Ibidem, str. 4 i 10. H. Kotz, A. Flessner, European Contract Law, Clarendon Press, Oxford, 1997. str. 144.

20 Član 2 stav 2. 21 H. K6tz, A. Flessner, op.cit. str. L44.

259

Zakon o zaštiti potrošača Savezne Republike Jugoslavije donet jula 2002. godine takođe sadrži proširenu definiciju potrošača, koja obuhvata i pravna lica. «Potrošač, u smislu ovog zakona, jeste svako fizičko lice koje kupuje proizvode ili koristi usluge za lične potrebe ili potrebe svoga domaćinstva. Pojam potrošač odnosi se i na preduzeće, drugo pravno lice i preduzetnika, kada kupuje proizvode ili koristi usluge za lične potrebe ili potrebe svoga domaćinstva. "22

Druga strana u potrošačkom pravnom poslu naziva se raznim imenima u različitim nacionalnim zakonima i direktivama EU, u zavisnosti od svrhe propisa. Tako, Zakon Čeho- slovačke drugu stranu naziva «prodavac», a definiše je kao preduzetnika koji potrošaču prodaje proizvode ili pruža usluge.23 U direktivama EU nailazimo takođe na naziv «prodavac»24, ali i na nazive «trgovac»25 i «isporučilac»26 Prema direktivi o kućnoj prodaji, trgovac je fizičko i pravno lice koje u datom pravnom poslu deluje u svom trgovačkom ili profesionalnom svojstvu, kao i svako ko deluje u ime ili za račun takvog lica (član 2).27 U direktivi o isticanju cena, trgovac je lice koje prodaje ili nudi na prodaju proizvode koji spadaju u njegovu trgovačku ili profesionalnu delatnost (clan 2 tačka d).28 U direktivi o potrošačkom kreditu, profesionalac je lice koje daje kredit u okviru svoje delatnosti, poslovanja ili profesije. U direktivi o nepoštenim ugovornim odredbama, prodavac, odnosno, isporučilac, je lice koje deluje u cilju koji je u vezi sa njegovom delatnošću, poslovanjem ili profesijom, bez obzira da li je u privatnoj ili javnoj svojini (clan 2, tačka c).

22 Član 2 Zakona o zaštiti potrošača. 23 Član 2 stav 1 (b). Kao prodavac, u smislu toga Zakona podrazumeva se i

fizičko lice koje prodaje potrošaču biljne i životinjske proizvode iz vlastite sitnoratarske ili odgajivačke delatnosti ili fizičko lice koje prodaje šumske plodove.

24 Direktiva o tajm-šeringu, Direktiva o nepoštenim ugovornim odredbama, Direktiva o potrošačkoj kupoppodaji.

25 Direktiva o kućnoj prodaji i Direktiva o isticanju cena. 26 Direktiva o nepoštenim ugovornim odredbama i Direktiva o zaštiti

potrošača u odnosu na kupoprodajne ugovore zaključene između odsutnih lica. 27 Slično tome, u Direktivi o zaštiti potrošača u odnosu na kupoprodajne

ugovore zaključene između odsutnih lica, isporučilac je lice koje deluje u svom trgovačkom ili profesionalnom svojstvu (clan 2 stav 3).

28 Slično tome, u Direktivi o potrošačkoj kupoprodaji, to je lice koje prodaje potrošaku robu u okviru svoje delatnosti, poslovanja ili profesije.

260

Naš Zakon o zaštiti potrošača ne pominje dragu stranu u potrošačkoj transakciji, sve do pred sam kraj teksta zakona. Tek u trećem delu, u poglavlju naslovljenom Inspekcijski nadzor i upravne mere, pominje se preduzeće ili drago pravno lice ili preduzetnik, kao lice koje podleže takvom nadzoru i protiv kojeg mogu biti izrečene određene mere, ako se ne pridržava pravila o zaštiti potrošača predviđenih zakonom.

Iz pojma potrošača, koji je osnovni pojam nove pravne discipline, proističe i pojam ugovora sa potrošačima. Neposredna svrha zbog koje jedna strana ulazi u pravni posao mora biti zadovoljenje ličnih ili porodičnih potreba ili potreba domaćinstva, a ne obavljanje delatnosti. Međutim, postoje razlike između onih koji smatraju da je bitan element i svest, odnosno saznanje profesionalnog trgovca da je draga strana - potrošač - sklopila ugovor imajući u vidu takvu svrhu, s jedne strane, i onih koji smatraju da je takvo saznanje irelevantno, s drage strane. Prvi smatraju da svrha transakcije mora biti očigledna za onu stranu koja zaključuje ugovor u okviru svoje delatnosti, da bi se primenila pravila o zaštiti potrošača. Tako je u mnogim zakonodavstvima država članica postavljen uslov za primenu ovih normi da je profesionalac znao ili morao znati da druga strana zaključuje ugovor radi zadovoljenja ličnih i porodičnih potreba, ili potreba domaćinstva.29 Slično tome, clan 2. tačka a) Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe predvida da se ta konvencija ne primenjuje na kupoprodaje robe «kupljene za lične i porodične potrebe i za potrebe domaćinstva, osim ako prodavac, u vreme zaključenja ugovora nije znao niti je morao znati da je roba kupljena za takve potrebe.

Međunarodno privatno pravo Evropske unije takođe, za potrebe primene svojih normi, definiše pojam ugovora sa potrošačima, ali o tim definicijama biće vise reči u daljem tekstu.

Jugoslovenski Zakon o zaštiti potrošača ne daje definciju potrošačke transakcije, ali se ona može izvesti iz pojma potrošača.

Iz svega navedenog vidimo da mnoge vrste ugovora (npr. ugovor o prodaji, ugovor o zajmu, ugovor o zakupu, ugovor o nalogu, itd.) mogu predstavljati potrošačke ugovore ako su ispunjeni navedeni uslovi. Takode, jasno je da konačna ocena o tome da li su ispunjeni uslovi za primenu posebnog pravnog režima pripada sudovima.

29J. Herre, E. Hondius, G. Alpa, op.cit. str. 3.

261

5. Merodavno pravo za potrošačke ugovore u EU

Glavni izvor kolizionih normi za ugovore u državama članicama EU, pored nacionalnih zakona, predstavlja Rimska konvencija o zakonu koji se primenjuje na ugovorne obaveze (1980).30 Ova konvencija u članu 5 sadrži posebna pravila koja se tiču merodavnog prava za ugovore sa potrošačima. 31

Odredbe koje se odnose na potrošače sadrže odstupanja od opšteg pravila da ugovome strane mogu izabrati merodavno pravo za svoj ugovor (član 3) i da se u nedostatku izbora na ugovor primenjuje pravo koje je u najbližoj vezi sa ugovorom, s tim da se pretpostavlja da je to pravo redovnog boravišta strane koja treba da ispuni karakterističnu obavezu iz ugovora (član 4).

Prvo odstupanje sastoji se u tome da ugovorne strane u potrošačkom ugovoru, iako mogu izabrati merodavno pravo, ne mogu tim izborom lišiti potrošača zaštite koju mu pružaju imperativne norme koje važe u zemlji njegovog redovnog boravišta. To znači da se izabrano pravo primenjuje, ali da potrošač ima mogućnost da se pozove na imperativnu normu svoga domaćeg prava, ako je ona za njega povoljnija.32

Koje su to imperativne norme? Možemo kao primer uzeti norme koje daju potrošaču pravo na odustanak od ugovora u određenom roku ili prava na popravku i zamenu robe koja ima nedostatke. Materijalne norme o zaštiti potrošača u državama ugovornicama EU samo su donekle

30Objavljena u Službenom listu EZ od 19. juna 1980. godine br. L266.

Stupilaje na snagu u međunarodnom smislu 1. aprila 1991. godine i na snazi je u svim državama članicama Unije. Prevod konvencije na srpski objavljen je u časopisu Revija za evropsko pravo br. 2-3/2000 str. 119. Vidi uopšte o konvenciji: M. Stanivuković, Uz prevod Rimske konvencije o zakonu koji se primenjuje na ugovorne obaveze, Revija za evropsko pravo br. 1/2000, str. 89-103.

31 Manje je poznat podatak da se Haška konferencija za međunarodno privatno pravo bavila zaštitom potrošača u domenu odredivanja merodavnog prava i u isto vreme kada je doneta Rimska konvencija, izradila nacrt konvencije o merodavnom pravu za određene prodaje potrošačima (1980). Rešenja usvojena u ovom nacrtu koji nikada nije realizovan, bila su veoma slična rešenjima iz člana 5. Rimske konvencije opisanim u daljem tekstu.

32 B. Dutoit, «The Rome Convention on the Choice of Law for Contracts)),u knjizi von Hoffmann (ed.), European Private International Law, 1998, str. 53.

262

harmonizovane. Postoji veliki broj direktiva u ovoj oblasti, ali one obično zahtevaju tzv. minimalnu harmonizaciju, tj. države članice mogu predvi- deti i viši nivo zaštite potrošača od minimuma koji je propisan direkti- vom, što one obično i čine.

Ako su odredbe izabranog prava povoljnije od domaćeg prava potrošača primeniće se izabrano pravo. U slučaju da je izabrano pravo manje povoljno nastupa «cepanje ugovora», jer se istovremeno prime- njuju i odredbe izabranog prava i imperativne odredbe prava redovnog boravišta potrošača koje mu pružaju veću zaštitu.

Drugo odstupanje odnosi se na slučaj kada ugovorne strane nisu odabrale merodavno pravo. Tada, za razliku od pretpostavke koja važi za «obične» ugovore, objektivna tačka vezivanja za ugovore sa potrošačima nije pravo nosioca karakteristične obaveze, nego pravo potrošača, odnosno, pravo zemlje u kojoj on ima redovno boravište. Dok je kod «običnih» ugovora, pravo nosioca karakteristične obaveze samo pretpostavljena tačka vezivanja, od koje se može odstupiti ako je ugovor tešnje povezan sa nekom drugom državom, kod «potrošačkih» ugovora pravo redovnog boravišta potrošača predstavlja obavezno rešenje, od kojeg se ne može odstupiti ako strane nisu izabrale merodavno pravo.

Formalna punovažnost potrošačkih ugovora prosuđuje se takođe na osnovu zakona zemlje u kojoj potrošač ima svoje redovno boravište (51. 9 st. 5).

Jasno, ova objektivna tačka vezivanja ne garantuje stvarno bolju zaštitu potrošaču, jer se može lako desiti da je pravo druge strane povoljnije za potrošača od njegovog sopstvenog prava. Njome je uspostavljena samo bolja «psihološka» situacija za potrošača, na taj način, što se primenjuje pravo koje mu je, po pretpostavci, poznatije i bliže, o kojem se može lakše posavetovati sa advokatom. Imajući to u vidu, neki autori se zalažu za radikalnije rešenje na osnovu kojeg bi, u odsustvu izbora, bilo merodavno pravo povoljnije za potrošača, čime bi se zarad veće pravičnosti, žrtvovala pravna sigurnost.33

Odredbe člana 5 ne primenjuju se na sve, nego samo na određene potrošačke ugovore. Da bi došlo do odstupanja od opšteg pravila, potrebno je da postoji određena veza sa državom redovnog boravišta potrošača, odnosno da je do zaključenja ugovora došlo pod sledećim alternativno datim okolnostima:

33Pocar, op.cit. str. 404-408.

263

- ako je zaključenju ugovora prethodio poseban poziv na ponudu upućen potrošaču ili reklama, a potrošač je u svojoj zemlji preduzeo sve neophodne radnje za zaključenje ugovora;

ako su druga strana ili njen zastupnik primili porudžbinu potrošača u toj zemlji;

- ako se radi o ugovoru o prodaji robe, a potrošač je putovao iz te zemlje u drugu zemlju i tamo poručio robu, pod uslovom da je putovanje organizovao prodavac u cilju da potrošača navede na kupovinu.

Sva tri alternativno navedena uslova imaju jednu zajedničku karakteristiku - potrošač može očekivati primenu sopstvenog zakonodav- stva u onim slučajevima kada je strano preduzeće preuzelo inicijativu da bi došlo do zaključenja ugovora, a on je samo odgovorio na tu inicijativu («pasivni potrošač»). S druge strane, «mobilni potrošač» onaj koji je svesno preuzeo «rizik međunarodne trgovine» ne uživa posebnu zaštitu.34

U kontekstu elektronske trgovine, a posebno ugovora zaključenih putem Interneta, javlja se pitanje, da li se reklame i sajtovi na Internetu mogu smatrati «pozivom na ponudu ili reklamom» i da li potrošač koji zaključuje ugovor preko interaktivnog Internet sajta «preuzima neophodne radnje za zaključenje ugovora» u zemlji svog redovnog boravišta. Problem je, takođe, što prodavac, odnosno davalac usluga, koji ugovara preko Interneta, ne mora znati iz koje zemlje je potrošač sa kojim zaključuje ugovor. Očekuje se da će, upravo zbog promenjenog konteksta, ovi uslovi uskoro biti redefinisani da bi se prilagodili zahtevima elektronske trgovine.

Prilikom donošenja Direktive o elektronskoj trgovini (2000) došlo je do izvesne konfuzije u pogledu merodavnog prava za ugovore zaključene putem Interneta. S obzirom da je u ovoj direktivi usvojen princip «zemlje porekla» u pogledu određivanja merodavnog prava, na osnovu kojeg se na Internet usluge primenjuje pravo države u kojoj davalac Internet usluga ima poslovni nastan (član 3), postavilo se pitanje da li će potrošači u oblasti elektronske trgovine biti lišeni zaštite imperativnih

34Green Paper on the conversion of the Rome Convention of 1980 on the

law applicable to contractual obligations into a Community instrument and its modernisation, Brussels, 14.1.2003 COM(2002) 654final, str. 29 i31.

264

odredaba svoga domaćeg prava. Komisija je u novembru 1999. godine organizovala javnu raspravu na ovu temu iz koje je proistekao zaključak da se princip «zemlje porekla» primenjuje samo na zahteve koje mora da ispuni davalac Internet usluga, dok se na ugovore zaključene putem Intemeta primenjuje pravo zemlje potrošača ukoliko su ispunjeni uslovi predviđeni članom 5. Rimske konvencije.35

Ugovori o prevozu izuzeti su od primene ovog člana (čl. 5. st. 4(a)). Takođe, izuzeti su i ugovori o pružanju usluga ako je predviđeno da se te usluge pružaju potrošaču samo u stranoj zemlji (čl. 5. st. 4(b)). Pod ove izuzetke ne potpadaju ugovori koji za jedinstvenu cenu obezbeduju kombinovane usluge prevoza i smeštaja (npr. turistički paket-aranžmani) (čl. 5 st. 5).

Član 5 Rimske konvencije odnosi se na ugovore sa potrošačima, a oni su defnisani u stavu 1 kao ugovori «koji imaju za cilj isporuku robe ili pružanje usluga nekom licu («potrošaču») za namenu koja se ne može smatrati sastavnim delom posla ili profesije tog lica, kao i na ugovor o obezbedenju kredita za finansiranje takvih ugovora.» Za razliku od definicije sadržane u Konvencije UN o međunarodnoj kupoprodaji robe (čl. 2 st. 1(a)), u Rimskoj konvenciji ne pominje se subjektivni element, tj. stvarna ili pretpostavljena svest prodavca u trenutku zaključenja ugovora, da se roba kupuje za ličnu ili porodičnu upotrebu ili za potrebe domaćinstva. Ne pominje se, takođe, da jedna ugovorna strana mora biti profesionalni trgovac, ali se to podrazumeva.

Specijalna koliziona norma zasnovana na ličnom svojstvu jedne strane u ugovoru - svojstvu potrošača - kakva postoji u Rimskoj kon-venciji - ima opšti karakter, utoliko što može da se primeni na bilo koju vrstu ugovora. U svakom pojedinom slučaju javlja se potreba određivanja, da li ugovor potpada pod specijalno zaštitno pravilo ili pod opšte pravilo za određivanje merodavnog prava.36 Osim toga, ima ugovora koji se ne

35 A.R. Lodder, Directive 2000/3I/EC on certain legal aspects of information society services, in particular electronic commerce, in the Internal Market, y књизи: eDirectives: Guide to European Union Law on E-Commerce, A.R. Lodder / H.W.K. Kaspersent (eds.) Kluwer Law International, 2002, str. 72.

36 F. Pocar, op.cit. str. 370. Tako npr. nemački Savezni sud u slučaju od 19. Marta 1997. godine zauzeo je stav da ugovor o tajm-šeringu ne spada u ugovore o pružanju usluga i stoga ne potpada pod poseban pravni režim iz člana 5 Rimske konvencije, predviđen za potrošačke ugovore. JZ 1997, str. 612.

265

mogu nazvati potrošačkim, raada jedna ugovoma strana ima očigledno slabiju poziciju i potrebuje zaštitu. Navešćemo npr. ugovore o franši- zingu, u kojima se obično prema multinacionalnoj kompaniji sa jedne strane javlja niz pojedinačnih preduzetnika sa drage strane.

U Evropskoj Uniji se trenutno razmišlja o pretvaranju Rimske konvencije u regulativu (uredbu, pravilo, prema domaćoj terminologiji), koja bi se neposredno primenjivala u svim državama članicama i koja bi mogla da se menja kasnijim odlukama organa EU, bez potrebe za ratifikacijom.37 Ta prilika biće svakako iskorišćena da se unesu i izmene u tekst konvencije, koje će obuhvatiti i član 5. Predlaže se usklađivanje definicije potrošačkih ugovora iz člana 5 stav 1 sa članom 15 Briselske regulative, koji bolje odgovara novim načinima zaključenja ugovora putem elektronskih sredstava komunikacija. Takođe se pominju nova koliziona rešenja koja bi mogla da zamene rešenje predviđeno u članu 5 stav 3. za slučaj kada ugovome strane nisu izabrale merodavno pravo.38

Upoznavanje sa normama Rimske konvencije ne daje nam, ipak, potpunu sliku koliziono-pravne zaštite potrošača u Evropskoj uniji. Dodatne kolizione norme nalazimo u pojedinačnim direktivama kojima je vršena parcijalna harmonizacija pojedinih segmenata zaštite imovinskih interesa potrošača. Svaka od tih direktiva sadrži uputstvo državama članicama da obezbede primenu normi sadržanih u direktivi ako ugovor ima tesnu vezu sa teritorijom države članice, bez obzira što su ugovorne strane izabrale kao merodavno neko drugo pravo, koje nije pravo države članice.39 Pri tom, treba imati na umu da Rimska konvencija daje prioritet odredbama komunitarnog prava i nacionalnim zakonima harmonizovanim na osnovu ovih akata koji regulišu sukobe zakona u oblasti ugovornih

37 Vidi Zelenu knjigu Komisije: Green Paper on the conversion of the Rome Convention of 1980 on the law applicable to contractual obligations into a Community instrument and its modernisation, Brussels, 14.1.2003 COM(2002) 654 final.

38 Ibidem tačka 3.2.7 str. 27-32. 39 Npr. Direktiva br. 1999/44 o određenim aspektima prodaje potrošačke robe i

garancijama za robu (1999) (član 7 stav 3), Direktiva br. 93/13 o nepoštenim odredbama u ugovorima sa potrošačima (1993) (član 6 stav 2), Direktiva br. 94/47 o zaštiti potrošača u pogledu odredenih aspekata ugovora koji se odnose na kupovinu prava na korišćenje nepokretnosti na osnovu tajmšeringa (1994) (član 9), Direktiva br. 97/7 o zaštiti potrošača u odnosu na kupoprodajne ugovore zaključene izmedu odsutnih lica (1997), (clan 12 stav 2), itd.

266

obaveza (član 20). To znači da će odredbe o polju primene (jednostrane kolizione norme) u unutrašnjim propisima donetim na osnovu ovih direktiva, a ne odredbe iz člana 5 Rimske konvencije, odrediti na koje potrošačke ugovore se zaštitne norme koje potiču iz direktiva, moraju primeniti.

6. Međunarodna nadležnost za potrošačke ugovore u EU

Norme o nadležnosti u sporovima sa inostranim elementom nalaze se u Briselskoj konvenciji o nadležnosti i izvršenju odluka u građanskoj i privrednoj materiji od 27. septembra 1968. godine (članovi 13-15),40 čije su norme nedavno pretočene u regulativu EU41, tako da je Briselska konvencija ostala na snazi samo u odnosima između Danske i ostalih država članica.42 U Briselskoj regulativi su izvršene određene izmene koje se, između ostalog, odnose na članove koji uređuju posebnu nadležnost za sporove iz ugovora sa potrošačima (čl. 15-17). Identične odredbe kao one sadržane u članovima 13-15. Briselske konvencije sadrži i paralelna Luganska konvencija koja je zaključena između država EU i država EFTA.43

Prema rešenju iz Briselske konvencije, predviden je samo jedan forum u kome preduzeće može da tuži potrošača (sud u domicilu potrošača - čl. 14 st. 2), dok potrošač kao tužilac može da bira da li će tužiti preduzeće pred sudom države njegovog domicila ili pred sudom

40 Konvencija je stupila na snagu 1. februara 1973. godine. Prečišćeni tekst ove konvencije koji obuhvata izmene i dopune učinjene prilikom pristupanja novih država članica objavljen je u Službenom listu Evropskih zajednica od 26. januara 1998. godine br. C 27. Vidi detaljnije o samoj konvenciji: M. Stanivuković, Međunarodna nadležnost sudova u pravu SAD, Evropske unije i EFTA, Novi Sad, 1995.

41 Regulativa br. 44/2001 od 22. decembra 2000. godine o nadležnosti i priznanju iizvršenju sudskih odluka u građanskim i privrednim stvarima, Službeni list Evropskezajednice br. L 12 od 16. januara 2001. Stupila je na snagu 1. marta 2002. godine. Vidiprikaz M. Stanivuković u časopisu Evropsko zakonodavstvo br. 1/2002, str. 9.

42 Regulativa se ne primenjuje u Danskoj (vidi preambulu stav 21 Regulative), jer seDanska izuzela iz promena koje su učinjene poslednjim ugovorom iz Amesterdama,kada je «komunitarizovan» deo «treceg stuba» EU - sudska saradnja u građanskojmateriji.

43 Trenutno na snazi u Švajcarskoj, Norveškoj, Islandu i Poljskoj

267

države u kojoj sam ima domicil (čl. 14 st. 1). U prvom slučaju, reč je o posebnom vidu isključive nadležnosti, drugačijem od isključive nadležnosti predviđene čl. 16 Briselske konvencije, jer ugovome strane ipak mogu, pod određenim uslovima, odstupiti od normiranog osnova nadležnosti44.

Zbog neravnopravnosti ugovornih strana, pravo na zaključenje prorogacionih sporazuma u ovoj vrsti ugovora bitno je ograničeno. Praktično, ugovome strane se ne mogu unapred, pre izbijanja spora, sporazumeti o nadležnosti nekog dragog suda osim sudova predviđenih u čl. 14 str. 1 i 2 (čl. 15 st. 1). Prethodni prorogacioni sporazum moguće je zaključiti samo ako predviđa dopunsko pravo u korist potrošača da pokrene postupak pred još nekim sudom osim onih pred kojima je ovlašćen da pokrene postupak na osnovu čl. 14 st. 2 (čl. 15 st. 1 t. 2). To znači da se prorogacionim sporazumom, u ovom slučaju, ne može uspostaviti isključiva nadležnost izabranog suda. Prorogacioni sporazum kojim se uspostavlja isključiva nadležnost nekog suda moguće je zaključiti post litem natam. Izuzetno, biće punovažan prorogacioni sporazum sklopljen unapred, ako obe ugovorne strane imaju domicil ili redovno boravište u državi ugovornici čiji su sudovi nadležni na osnovu tog sporazuma (51. 15 st. 1 t. 3). Poslednja odredba uneta je da bi se omogućilo profesionalnom trgovcu da spreči da naknadna promena domicila ili redovnog boravišta potrošača utiče na nadležnost u čisto unutrasnjim sporovima.

Iz domena zaštite predviđene članovima 13-15 Briselske konven-cije isključeni su ugovori o prevozu (51. 13 st. 3).

Za razliku od prvobitnog teksta, Briselska konvencija sada sadrži sličnu opštu definiciju ugovora sa potrošačima kao i Rimska konvencija o zakonu koji se primenjuje na ugovorne obaveze.46 Primena čanova 13-15. i dalje je ograničena samo na određene ugovore zaključene sa potrošačima. To su ugovori o prodaji robe na otplatu u ratama, ugovori o

44M. Weser, Convention communautaire sur la competence judiciaire et I'execution des decisions, Bruxelles, 1975, str. 285. 45 H. Gaudement-Tallon, Les Conventions de Bruxelles el de Lugano, Paris 1993, str. 184. 46 U prvobitnom tekstu iz 1968. godine poseban režim nadležnosti iz članova 13-15 bio je predviđen samo za ugovore o prodaji robe na otplatu u ratama i ugovore o zajmu koji se vraća u ratama.

268

zajmu koji se vraća u ratama ili o bilo kom drugom obliku kredita kojim se finansira prodaja robe i ostali ugovori o prodaji robe i pružanju usluga, ako su ispunjena dva dodatna kumulativno određena uslova:

- da je u državi u kojoj poirošač ima domicil sklapanju ugovora prethodio poseban poziv upućen potrošaču ili reklama i

- da je potrošač u toj državi preduzeo potrebne korake radi zaključenja ugovora (čl. 13 st. 1 t. 3).

Ovi uslovi jasno podsećaju na one iz Rimske konvencije, uz razliku što je ovde relevantna tačka vezivanja domicil, a ne redovno boravište potrošača.

Ako preduzeće sa kojim potrošač zaključuje ugovor nema domicil na teritoriji Evropske unije, ali ima predstavništvo, agenciju ili drugu poslovnu jedinicu u jednoj od država ugovornica, smatra se, u sporovima koji proističu iz poslovanja takvog predstavništva, agencije ili poslovne jedinice, da je njegov domicil u toj državi (čl. 13 st. 2). Ako preduzeće nema ni stvarni ni ovako pretpostavljeni domicil na teritoriji EU, odredbe u korist potrošača iz člana 14 ne primenjuju se).47

U praksi Suda pravde je potvrđeno da se povoljniji tretman predviđen članovima 13-15 pruža samo potrošačima, te da u slučaju da potrošač ustupi svoje potraživanje profesionalnom trgovcu, ovaj ne može da se poziva na posebnu nadležnost predviđenu za ugovore sa potrošačima.48 Značajan broj odluka o primeni ovih članove odnosi se, inače, na određivanje da li se pravni posao ima smatrati potrošačkim.49

47Sud pravde Evropskih zajednica, predmet br. S-318/93 Brenner andNoller v. Dean Witter Reynolds Inc.

48 Sud pravde Evropskih zajednica, predmel br. 89/91 Shearson Lehman Hutton Inc. od 19. januara 1993. godine. 49Vidi npr. odluke u predmetima Zellner v. Phillip Alexander Securities and Futures Limited (1997) - onaj ko kupuje hartije od vrednosti radi ostvarivanja profita može takode da bude potrošač, predmet br. S-269/95 Francesco Benincasa v. Dentalkit Sri (1997) - lica koja sklapaju ugovor za potrebe budućeg poslovanja nisu potrošači, Project XJ220 Limited v. Compte D'Uze and Compte de Dampierre (1993) da li se radi o ugovoru sa potrošačima procenjuje se u momentu zaključenja ugovora a ne kasnije; pri tome se uzima u obzir i svrha ugovora; sticanje automobila (Jaguara) radi izlaganja u poslovnom objektu ne spada u potrošačke pravne poslove; odluke su objavljene u knjizi P. Kaye, Law of the European Judgments Convention, vol. 3, str. 1827-1889.

269

Regulativa Evropske zajednice br. 44/2001 («Briselska regula- tiva») donosi neke novine u odredbama posvećenim sudskoj nadležnosti za ugovore sa potrošačima. One se pre svega tiču uslova koji treba da budu ispunjeni da bi se zaštitne odredbe primenjivale na ugovore o prodaji robe i pružanju usluga (čl. 13 st. 1.1. 3). Brisan je jedan od uslova koji su ranije bili kumulativno postavljeni. Radi se o zahtevu da je potrošač preduzeo potrebne korake radi zaključenja ugovora u državi u kojoj ima domicil. Razlog za odustanak od ovog uslova nalazi se u pojavi interaktivnih sajtova na Intenetu koji pružaju mogućnost da se pomoću «klika» na odgovarajuću ikonicu zaključi ugovor.50 Kod takvih ugovora nije lako odrediti u kom mestu je potrošač preduzeo potrebne radnje za zaključenje ugovora. Umesto toga, u čl. 15 stav 1 tačka c) Regulative (koji odgovara članu 13 Briselske konvencije) usvojen je novi standard koji, ne samo što zamenjuje drugi, nego na drugačiji način definiše i prvi kumulativni uslov. Naime, ugovor treba da je zaključen sa licem koje obavlja trgovačku ili profesionalnu delatnost u državi članici u kojoj potrošač ima domicil, ili koje na bilo koji način usmerava takve svoje delatnosti ka toj državi članici ili ka više država članica uključujući i tu državu članicu, ako ugovor spada u domen takvih delatnosti.

Ovim izmenama otklonjen je nedostatak koji je već ranije uočen na starom članu 13 da se potrošač nije mogao pozvati na povoljnije odredbe o nadležnosti u slučajevima kada ga je njegov saugovarač svojim radnjama naveo da napusti državu u kojoj ima domicil i da zaključi ugovor u drugoj državi (takav slučaj je predviđen posebnom alinejom 61. 5 st. 2 Rimske konvencije).51

Cilj uvodenja novog standarda, prema kojem delatnosti preduzeća moraju biti usmerene ka državi članici u kojoj potrošač ima domicil, jeste da se odredbom obuhvate i ugovori zaključeni putem interaktivnih Internet sajtova kojima potrošač može pristupiti u državi svog domicila. U obrazloženju predloga Regulative, Evropska komisija navodi da se

50 Vidi, Commisssion of the European Communities: Proposal for a Council

Regulation (EC) on jurisdiction and the recognition and enforcement of judgments in civil and commercial matters, COM (1999) 348final, str. 16.

51 Ibidem.

270

održavanjem pasivnog Internet sajta na kojem potrošač dobija informaciju 0 postojanju i ceni robe ili usluge, ali preko kojeg ne može zaključiti ugovor, ne ispunjava uslov neophodan za aktiviranje zaštitnih odredaba o nadležnosti.52 To je interesantno, imajući u vidu da je prema ranijoj konvencijskoj odredbi, kao prvi uslov bio pomenut poziv upućen potrošaču ili reklama u državi njegovog domicila. Prema nekim mišljenjima, izlaganje informacija o robi, uslugama i cenama na pasivnim Internet sajtovima treba izjednačiti sa reklamama, odnosno sa pozivom da se učini ponuda.53 To bi značilo da je u Evropskoj uniji, uvođenjem ovih izmena u regulativi, ustvari reducirana mogućnost da se potrošači pozivaju na zaštitne odredbe o nadležnosti, kada je u pitanju zaključenje ugovora kojem je prethodilo oglašavanje robe ili usluga na Internetu. Komisija je konstatovala da je nacrt člana 15. izazvao priličnu zabrinutost kod onih preduzeća koja nameravaju da se bave elektronskom trgo- vinom.54 Ta preduzeća ne žele da se suoče sa potencijalnim sporovima u svakoj državi članici. Ako se prihvati tumačenje koje je Komisija dala, nove odredbe izložiće ih tome samo u slučaju da nude robu preko interaktivnih sajtova. Odluku o tome doneće ipak sudovi koji će morati da daju tumačenje standarda «usmeravanja delatnosti» ka državi članici.

Pored ovih novina, predviđeno je takođe da se zaštitne odredbe obuhvaćene članovima 15-17 Regulative pod naslovom «Nadležnost za ugovore sa potrošačima», odnose i na ugovore koji za jedinstvenu cenu obezbeduju kombinovane usluge prevoza i smeštaja. Reč je o tome, da je 1 u regulativu unet «izuzetak od izuzetka» koji već postoji u Rimskoj konvenciji, naime, da se pravilo da ugovori o prevozu nisu obuhvaćeni zaštitnim odredbama, ne primenjuje na tzv. turističke paket aranžmane (čl. 15 st. 3).

52 Ibidem. 53 UNCITRAL, Note by the Secretariat, Electronic contracting: provisions for

a draft convention, UN DOC. A/CN.9/WG.IV7WP.95, stav 53. Prema torn mišljenju, izlaganje robe na interaktivnim sajtovima trebalo bi smatrati ponudom koja važi dok se ne iscrpe zalihe. B. Chrisoph Glatt, "Comparative Issues in the Formation of Electronic Contracts", International Journal of Law and Information technology , br 6, str. 50.

54 Ibidem, str. 17.

271

7. Merodavno pravo i međunarodna nadležnost za potrošačke ugovore u Svajcarskoj

Pored konvencijskih i komunitarnih pravila koja važe unutar Evropske unije, svojim rešenjima u oblasti zaštite potrošaća, ističe se i švajcarski Zakon o medunarodnom privatnom pravu od 18. decembra 1987. godine.55 Ugovori sa potrošačima izdvojeni su kao posebna kategorija i za njih su predviđene specijalne kolizione nonne odnosno norme o međunarodnoj nadležnosti. U članu 120 stav 1 data je definicija ugovora zaključenog sa potrošačima - to su ugovori koji se odnose na tekuću potrošnju namenjenu ličnoj ili porodičnoj upotrebi potrošača, koji nisu u vezi sa profesionalnom ili trgovačkom delatnošću potrošača. Za takve ugovore merodavno je pravo države redovnog boravišta potrošača, u tri slučaja:

• ako je snabdevač primio porudžbinu u državi potrošača, • ako je zaključenju ugovora prethodila ponuda ili oglas u državi

potrošača i ako je potrošač tu preduzeo neophodne radnje za zaključenje ugovora,

• ako je potrošač bio podstaknut od strane snabdevača da ode u stranu državu i da tamo izvrši poradžbinu. Ako nisu ispunjeni navedeni uslovi, primenjuje se opšta odredba

o odredivanju merodavnog prava za ugovor iz člana 116. Međutim, ako su u pitanju ugovori sa potrošačima, izbor prava je isključen (vidi član 120 st. 2).

Direktna međunarodna nadležnost u ugovorima sa potrošačima određena je u članu 114 na sličan način kao u Briselskoj, odnosno Luganskoj, konvenciji. Indirektna međunarodna nadležnost regulisana je u članu 149. Priznaju se odluke donete u državi prebivališta tuženika i odluke donete u državi redovnog boravišta tuženika ako se potraživanje odnosi na delatnost preduzetu u toj državi, a odluke koje se odnose na zahteve u vezi sa ugovorom zaključenim sa potrošačem, priznaju se, pored toga, ukoliko su donete u prebivalištu ili redovnom boravištu potrošača i ukoliko je ispunjen jedan od gore navedenih uslova iz člana 120 stav 1.

55 Vidi prevod ovog zakona na srpski u zbirci, M. Živković, Međunarodno privatno pravo, nacionalne kodifikacije, Beograd 1996, str. 549.

272

8. Harmonizacija domaćeg zakona sa evropskim pravom

Nakon što smo napravili kratak pregled rešenja koja važe u pogledu merodavnog prava i međunarodne nadležnosti za potrošačke ugovore u pravu Evropske unije i Švajcarske (isti režim međunarodne nadležnosti koji važi unutar Evropske unije obuhvata još nekoliko država članica EFTA), ostaje da odgovorimo na pitanje da li je potrebno usklađivanje rešenja iz našeg Zakona o međunarodnom privatnom pravu sa navedenim normama.

Najvažniji razlog za usklađivanje treba da bude stvama potreba da se domaćim potrošačima obezbedi zaštita koju im pruža novi Zakon o zaštiti potrošača i u kontekstu ugovaranja sa stranim isporučiocima robe i usluga. Sa otvaranjem domaćeg tržišta i sa sve širom upotrebom Inter- neta, domaći potrošači će bez takvih normi biti izložemi riziku da svoja prava, koja ih štite od agresivnih načina prodaje i od nekvalitetne i neže- ljene robe i usluga, ne mogu ostvariti, odnosno da ih moraju ostvarivati u inostranstvu. Pitanje je, međutim, da li bi norme koje omogućavaju uspostavljanje nadležnosti našeg suda i primenu našeg prava u takvim sporovima bile dovoljne da se ovaj rizik otkloni. Treba imati na umu da presude naših sudova nemaju automatsku pravnosnažnost u stranim državama, za razliku od sudskih odluka donetih u okviru režima Briselske konvencije, odnosno, Briselske regulative i Luganske konvencije, koje su gotovo automatski pravnosnažne i izvršive na teritoriji svih država članica EU i EFTA. To znači da bi potrošač u slučaju da izdejstvuje povoljnu presudu protiv stranog isporačioca, ipak morao da se suoči sa nužnošću da traži njeno priznanje i izvršenje u inostranstvu, osim u slučaju kada isporučilac ima određenu imovinu na domaćoj teritoriji, na kojoj bi se moglo sprovesti izvršenje.

Uzmimo kao primer odredbe koje omogućavaju potrošaču da opozove ugovor o distancionoj prodaji i o prodaji po kućama u roku od sedam radnih dana od dana kada je primio robu, odnosno od dana kada je zaključio ugovor o korišćenju usluga (čl. 21 Zakona o zaštiti potrošača). Ima dosta slučajeva da se roba stranih proizvođača prodaje kod nas na ovaj način (npr. putem «telešopa» i putem kućnih prezentacija koje se organizuju za potencijalne kupce/korisnike). Ukoliko kupac, odnosno, korisnik još nije isplatio naručenu robu ili uslugu, on bi mogao da se pozove na odredbe našeg zakona i u slučaju kada je sa prodavcem,

273

odnosno, davaocem usluga zaključio ugovor kojim je predviđena nadležnost stranog suda i primena stranog prava. U tom slučaju norme o isključivoj međunarodnoj nadležnosti služile bi kao indirektna zaštita, koja bi omogućila da se odbije priznanje i izvršenje strane odluke kojom se potrošaču nalaže isplata ugovorene cene. Ako bi strani prodavac, odnosno, davalac usluga, tužio potrošača za isplatu cene pred domaćim sudom, došle bi do izražaja samo odredbe o određivanju merodavnog prava, koje bi omogućavale primenu domaćeg zakona koji daje potrošaču pravo na odustanak od ugovora. Ukoliko je pak kupac, odnosno, korisnik -već isplatio cenu namčene robe ili usluga (što je kod ovakvih načina prodaje najčešće slučaj), on bi, ako bi ove odredbe bile harmonizovane sa evropskim, mogao da tuži prodavca, odnosno, isporučioca pred domaćim sudom radi raskida ugovora i povraćaja isplaćenog iznosa, ali bi ostvarivanje prava u tom slučaju zavisilo od toga da li bi odluka domaćeg suda mogla da bude izvršena u zemlji ili priznata i izvršena u inostranstvu, u sedištu prodavca, odnosno, davaoca usluga. Uz sve to postavlja se pitanje koliko često se u praksi strani prodavac, odnosno, davalac usluga pojavljuje direktno kao ugovorna strana u odnosu sa domaćim potrošačem. Na osnovu svakodnevnog iskustva, čini nam se daje to za sada još uvek retko slučaj, jer se kao prodavci obično javljaju domaća preduzeća koja nude stranu robu ili usluge u svoje ime i za svoj račun. To znači da bi stvarni efekat ovakvih odredaba u naš Zakon o medunarodnom privatnom pravu bar u prvi mah bio mali.

Bez obzira na njene ograničene domete, treba uskoro očekivati harmonizaciju odredaba našeg zakona sa evropskim zakonodavstvom u ovom domenu. Politika zaštite potrošača zauzima visoko mesto u listi prioriteta Evropske unije. Pravo zaštite potrošača steklo je mesto u Beloj knjizi (1995)56 kao jedna od dvadeset tri prioritetne oblasti evropskog zakonodavstva u kojoj kandidati za članstvo treba da hannonizuju sopstvene propise sa propisima koji važe u Evropskoj uniji. Realno je očekivati da će i naša zemlja imati takvu obavezu već nakon zaključivanja Ugovora o pridruživanju i stabilizaciji. Ako nije sigumo da će se unošenjem odredaba o merodavnom pravu i međunarodnoj nadležnosti za ugovore sa potrošačima nalik na one koje važe u EU u ovom trenutku

56White Paper Preparation of the Associated Countries of Central and Eastern Europe for Integration into the Internal Market of the Union COM(95) 163final.

274

mnogo postići na zaštiti domaćih potrošača, neće se mnogo ni izgubiti, jer ovakvo ograničenje autonomije volje ne pogađa ugovore sa inostranira elementom trgovačkog karaktera. Dugoročno, u meri u kojoj se strana preduzeća budu upuštala u direktnu prodaju robe i pružanje usluga potrošačima koji borave na našoj teritoriji, ove odredbe će verovatno naći svoju primenu i u praksi.

Zbog toga već sada treba razmišljati o najboljem mogućem oblilcu u kojem bismo preuzeli tekovine evropskog prava zaštite potrošača u našem međunarodnora privatnom pravu. Prilikom usklađivanja našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije treba imati u vidu i promene odredaba o zaštiti potrošača o kojima se u EU razmišlja, da se ne bi desilo da prihvatimo već prevaziđena rešenja.

275