159

КОВИЛОВО истине и легенде

Увод

Ковилово је село у непосредној близини државне границе са Бугарском, близу места где се у пространу Влашку низију спушта и у њој нестаје последњи огранак Старе планине. Село припада неготинској општини, збијеног је типа, са око 200 кућа и близу 800 становника који се баве, у највећем броју, земљорадњом и сточарством.

Истраживања народног живота представљена у овом чланку, започета су крајем 1966. и трајала су до 1971. године. Вршена су по угледу на Косту Јовановића, а да би се подаци о селу и атару, становништву, начину живота и догађајима у народном животу могли систематски пикупити, примењена је анкета Јована Цвијића. Посебна пажња је посвећена трагању за здрављем, истраживањима у области народне здравствене културе.

Подаци о селу и народном животу сакупљани су обиласцима села, посматрањем и распитивањем о селу, његовим становницима, догађајима, обичајима и веровањима. Неки подаци су добињени од Јована Мацоговића, шефа месне канцеларије и других паметних људи у селу, који су имали да саопште неку значајнију информацију и податак о селу, као и од пацијената које сам лечио у том времену.

На основу посматрања и запажања појава у народном животру и сакупљених података о селу описно ја дато оно што се чинило реалним, уз једно ограничење, да постоје и други људи и извори који би се могли користити ради допуне ове приче о Ковилову и исправки

160

евентуалних грешака које су могле бити почињене. О постанку села и животу становништва

На основу казивања Ковиловчана о постанку села, прва насеобина постојала је пре око 200 година на Липијама у подножју Чимила. Ту су били насељени преци данашњег становништва у око 50-ак бурдеља. Реч је о нехигијенским земуницама саграђених од дрвених облица и покривених грањем и земљом. До пола су ти бурдељи у земљу укопани. На крову су имали отвор корз који је излазио дим када је у њему ложена ватра.Тако укопани, они су могли представљати погодно склониште од хладноће током сурових крајинских зима и од врућине од Петровдана до средине августа, у току жарких лета. Бурдељи су били од једне просторије, земљаног пода, где се ложила ватра, припремала храна, обедовало и спавало. Некипут су их људи делили са домаћим животињама, посебно псима који су били нека заштита станишта и стада. Присуство домаћих животиња у блиском контакту са људима погодовало је одржању и размножавању комараца маларичара и мува, глодара и других инсеката који су ширили заразне болести. Посебно је била раширена маларија, као и цревне заразне и паразитне болести.

У таквим условима сви су укућани, један поред другог спавали на лежају од сувог лишћа, суве траве или у бољем случају прекривени асурама исплетеним од трске која је у изобиљу расла поред Тимока. Дешавало се да, у хладнијим периодима године, после проспаване ноћи у бурдељима људи, жене и деца изађу ујутру на светло дана гарави од чађи. Такви услови смештаја били су нездрави. Због тога су многи, а нарочито деца патили од хроничних обољења дисајних органа изазваних димом и од реуматизма.

У то време Ковиловчани живели су кратко, журећи

да, у раној младости, до петнаесте године живота - изроде потомство. Зато су се мушкраци рано женили а жене рано удавале. Деца су умирала највише од епидемија дечјих

161

заразних болести и маларије, а заједно са одраслима нестајала су у налетима куге и колере. На почетку XIX века почео се ширити сифилис међу становништвом а крајем тог века и туберкулоза. Становиштво је страдало и од повреда задобијених у пословима са домаћим животиња, у кући и на имању, и у ратовима који су вођени на овом подручју. У то време становници насеља на Липијама бавили су се ратараством и сточарством. Орали су земљу дрвеним плугом у који је некада било потребно упорегнути три вола. У таквој ситуацији помоћ комшија и рођака била је од великог значаја, па су се удруживали. Гајили су неку врсту кукуруза и раж.

Локација на којој се налазило насеље на Липијама није било погодно за живот, највише због оскудице у води за пиће. Зато су становници тог насеља одлучили да се преселе на место данашњег села Ковилова где је било неколико извора. Требало је због тога, код власти у Видину, обавити нужне формалности. После тога, из Видина је дошла једна комисија која је на данашњој локацији села свакоме одмерила плац за кућу и окућницу и обележли их кочевима. По том кољу (коил=колац) село је добило име Ковилово. Мештани своје село зову – Коилова. На једној топографској карти из 1929. године стоји назив села – Којилово.

Постоји неколико прича око настанка имена села., али најверодостојнија је она која име села повезује са пуно воде на тој територији, са мочварним земљиштем. По једној причи село је добило име по раставићу који на турском представља основу имена села Ковилово или по имену неког Турчина који је на Липијама имао своје имање и звао се као село данас. Постоји прича да је село добило име по кориту сеоског потока.

Занимљива је судбина гробља насеља на Липијама. Гробље првобитног насеља биле је више данашњег села код куће Гога ла Балеану. Како су људи из тога брда на коме се налазило гробље користили воду за пиће, одлучише да га преместе на југозападну страну. Међутим, после тога људи у селу почеше масовно умирати, па га са тог места преселише на место где се

162

данас налази. Вероватно је народ умирао од неке епидемије заразних болести каквих је било много у то време. Пресељење гробља се збило око 1895. године. Неки су ми испричали да је за пресељење гробља било од великог значаја веровање да гробље треба да буде источно од села. Време по Турцима

Време под Турцима остало је у сећању код становника села у време истраживања. Турске карауле са војним посадама су се налазиле на местима Досу мик и Кије. У То време живело се веома мукотрпно поред осталог и због грамзивости труских власти. О томе најречитије говори једна анегдота. Прича се да је некада када је у село дошао турски порезник тражио да му обезбеде стан и храну за време док борави у селу. Тражио је од сеоских власти да му плате за сваки дан боравка у селу по 50 пара. Када му је то исплаћено тражио је још. „Шта још?“ питао је неко од сеоских пчрвака. „Платите, још, за исторшене зубе, док сам код вас био једући храну“. Порез је наводно био 10-20 пара по глави. Народ није имао новац па је често бежао у шуму и тамо се крио на тај начин проводећи дане.

Остало је у сећању да су Турци настојали да потурче народ па су забрањивали хришћанску веру. Да би сачували своју веру, становници Липија су саградили цркву на месту Апа рече (хладна вода) која је била укопана у земљу и обрасла сва у белу лозу тако да се тешко могла уочити. У њу су људи долазили и уз кандило молили се богу.

У сећањима из тог доба сачуване су успомене о другим неповољним условима за живот у селу. У шумама око села састајали су се лопови и пљачкаши. Легенда каже да је код места Пјатру а лу Арса живео и радио, у то време, неки каменорезац који је за израду једног надгробног споменика наплаћивао 10 – 20 пара. Доскора је на том месту постојао бунар и Арсин споменик. Да би се домогни новца лопови убише Арсу и опљачкаше га; а људи да би их натерали да напусте то подручје затрпаше

163

бунар са кога се лопови снабдеваше водом за пиће. Старине из римског доба

У околини Ковилова постоје старине из римског доба које нису привукле велику пажњу савремених археолога. На неприструпачној висоравни југоисточно од села налази се остатак неког утврђења. Поменута висораван зове се четатје (утврђење). Верује се да утврђење постоји од доба Латина.“Талијан тада није имао оружје па су се борили против непријатеља тако што су са брда бацали на њега камење. Имали су и отровне стреле“. Тамо су, и у време овог истраживања, сељаци налазили комаде керамике, циглу, стари новац, остатке оружја и пољопривредне алатке. По причању старих људи био је ископан у тој висоравни, по дубини вертикални тунел, од кога су ишли побочни ходници где су биле римске ризнице. Легенда каже да су злато у римским ризницама чувале златне змије које су имале такву моћ да би лопову, који би дошао да ризницу похара пукла жуч од страха. Ковилово богато село

После одласка Турака побољшала се економска ситуација у селу. Томе је допринела и економска миграција у Румунију, а у XX веку и у Америку. Становништво се бавило пољопривредом, посебно овчарством и свињарством али су гајили и крупну стоку, говеду и коње. Стоку су чивали посебни чувари уз накнаду, који су обављали такве послове све до 1918. године. Економски проспетитет села посебно у области сточарства обезбедио је дар природе – довољно воде на том подручју, од значаја за сточарство, а стока је била тражена и добро се продавала.

Када је реч о попљопривреди значајно је било гајење винове лозе. Виногради су били по атару на местима Садури, Војна, Флорје и Виа Батрна (Стари виногради) на пространој висоравни између Ковилова и Злокућа. Тамо су постојале и пивнице, око 100 – подрума за производњу вина које су биле заједнничке за село Ковилово и Злокуће. Пивницу је имао и Гига лу Мала

164

(Глигоријевић из Малог Јасеновца). Пивнице су биле веома живо место у време бербе грожђа. Постојао је дућан и касапница за потребе винара из поменутих села који су ту проводили неко време почетком јесени. 60-их година XIX века, филоксера је захватила крајинске винограде, лишће винове лозе је почело да жути и да опада а чокоти да се суше. За непуну деценију филоксера је уништила винограде, а бурад у пивницама, остала су сува. Људи су мислили да то „држава баца неки отров“ па почеше растурати пивнице. Последња је растурена 1908. године. 1901. године започела је обнова ковиловачких винограда. Сељаци су учили да калеме винову лозу на подлогу донешену из Америке. У Ковилову је сељаке обучавао и лозу калемио Рогљевац Ђока Рајић и неки Никола из Смедовца. Иако се на први поглед чини да је Ковилово забачено село истина је другачија. Не само да није хзабачено него је и богато. Село на новој локацији и живот у њему

Село Ковилово смештено је једним делом на алувијалној тераси а другим по странама брда Чимил и Појана ружи. Кроз село протиче поток који га дели на два дела. Залеђе села чине брда Чимил, Вркан (Четатје) и Појеница, која се настављају према Тимоку брдима Досу маре, Досу мик и Кије. Испод села су плодна поља Петриш и Балта турчи.

У селу постоји петоразредна школа тако што једну годину пре поласка у школу деца похађају тзв. приправни разред када уче српски језик. У време овог истраживања постојао је велики број неписмених старијих жена у селу, а понека неписмена жена је припадница средњег доба.

Село је више пута мењало своју судбину током XIX и XX века: прво је дуго било под Турцима, а касније је припало Бугарској све до краја I светског рата. Од 1918. до па до почетка II светског рата припало је Југославији. Почетком II светског рата граница према Бугарској је поново на Тимоку а Ковилово се нашло поново под Бугарима. Након завршетка рата, после 1944. године поново је у Југославији. За време бугарске окупације

165

током II светског рата Бугарска је настојала да бугаризује село. У селу је успостављена бугарска администрација , у школи се учио бугарски језик, војни обавезници су служили војску у Бугарској. Путни правци и везе

Ковилово је повезано са осталим светом вијугавим неравним путем који иде око 4 километара према западу до железничке станице Рогљево, одакле Ковиловчани путују железницом ка Неготину, Зајечару, и другим местима и градовима. Код села Рогљева овај пут се спаја са путем који тимочком долином иде од Зајечара ка Неготину. Постоје и путни правци и пречице према суседном Злокућу. Код места Мора ди уније пут се рачва па једна крак иде уз Тимок ка Злокућу а други преко трошног дрвеног моста на Тимоку ка Рогљеву. Дрвени мост на Тимоку изграђен је после рата, одмах након припајања ове територије Југославији. На Тимоку, на приближно истом месту постојао је мост и пре II светског рата али га је срушила наша војска одмах на почетку рата након повлачења из тих крајева. Бугарској је поново припала територија на десној обали Тимока, а преко Тимока се пролазило дрвеним чамцем док није направљен мост. Дрвени мост на Тимоку, изграђен у новој Југославији служио је неко време док га једне године није однео набујали Тимок. Дошло је до поремећаја у народном животу, становништво се нашло одсечено водом и многи послови који су зависили од везе са територијом на левој обали Тимока обустављени су. Убрзо је направљен сплав који је служио неко време, али је у плану била изградња бољег јачег моста.

Један сеоски пут који пролази покрај школе и иде ка Зеленој бари(Балта верђе) северостично од села, води до импровизованог граничног прелаза где се може изаћи у суседну Бугарску и стићи у суседна села Косово и Ракитницу, а затим даље према Брегову и Видину. У Зеленој Бари организовани су први сабори са Бугарима после II светског рата који су имали у прво време

166

политички, а током година, добијали су све више забавно-економски карактер и по свему су подсећали на вашаре. Чесме у селу и атару

Становништво у великом проценту од око 80% , снабдева се питком водом са чесама, а остали са чесама и из бунара. Последњи огранак Старе планине на северу на чијим падинама је Ковилво пун је воде тако да она извире из десетак чесама и извора. Чесме у атару су: Ф’н ’т’на ла Липија( у даљем текству: Ф(ф)’н’т’на = Ф(ф), где се налзи гранични прелаз у Бугрску, Ф. ’н Периш, Ф. ’н појана Ружи где се налазе баште, Ф. ла цуцур чија се вода сматра лекловитом водом за кожне болести. Тамо су некада постојала корита од камена. У њима је сипана вода да би се у њима купали они који су веровали у лековитост воде. Апа рече извор је почетак потока Апа реч који у селу губи то име и зове се само сеоски поток. Студена вода је извор поред српске карауле. Ван села је и Ф. ла Војка. У том делу када су људи копајући тражили воду наиђоше подземно на неку јаку воду која је шумећи текла некуда према долини. Од изенађења једном од оних што су копали испадне фрула па су је после нашли у једном извору прилично далеко одатле, на Липијама. И друге ствари су бацали у тај подземни водоток који их је снажно жуборећи некуда односио. Пошто је било пуно воде која је уз јаку буку трекла некуда према северу, они који су копали - уплашише се и затрпаше воду и њено корито, које је можда прављено у дома Римљана којима је увек било мало воде.

У селу је Ф. дјин сат (сеоска чесма) стара чесма за коју се верује да је постојала још у римско доба. Изнад ње, приликом копања канала за водовод налажене су керамичке цеви. У селу је и чесма Ф. а лу Балеану. О становништву

Становништво говори влашким и српским језиком.

167

Староседеоци насеља на Липијама, потичу из бугарског села Косова. По неким изјавама Ковиловчана становници тог бугарског насеља потичу са Косова у Србији који су касније поромањени. Пороманиле су га неколико породица од којих једна потиче из Ковина у Банату. Населивши се у Ковилово они предадоше свој језик и културу староседеоцима.

Староседеоци су Гиновић и(св. Никола), Златовићи (Петковица), Казаковићи (св. Јован), Михајловићи (св. Арханђел), Спновићи (св Јован) и Милошевићи (Петковица) који се врло рано нааселише из Браћевца. Сингуриловићи (св. Арханђел) су из Фундена у Бугарској. Њихов прадеда доселивши се заузео је велико имање и на њему искрчио шуму да би дошао до плодне земље. Како је одлазио на посао увек сам(с’нгур) од тога постаде и презиме Сингуриловић. Фундановићи (св. Арханђел) су браћа са Сингуриловићима и такође потичу из Фундена у Бугарској. Ивановићи (св. Јован), Булаковићи (Петковица), Соровићи (св. Арханђел), Ћировићи (св. Никола), Матејевићи (св.Арханђел), Предовићи (св. Арханђел) браћа са Матејевићима, Паовићи (св. Арханђел), и Тодоровићи (св. Арханђел) доселили су се из Румуније. Печевићи, данас Димитријевићи (св. Јован) доселили су се из Глоговице испод Дели Јована, Цековићи (св. Никола) су из Бојнице у Бугарској дођли у Ковилово, Миноковићи (св. Никола) и Рдицовићи (Петковица) су из Злокућа, Борвичановићи (Петковица) су из Боројевца у Бугарској, Цојкићи (св.Јовцан) су исе доселили из Великог Јасеновца, Чоковићи (св.Никола) доселили су се из Мокрања, Јониковићи (св.Ђурађ) су из Брегова у Бураској дошли у Ковилово, Кривовићи (св.Никола) потичу из Калиника у Бугарској, Кодицовићи (св.Јован) и Лабовићи(Петковица) су такође „дошљаци“. Лабовићи су се тешко прилагођавали у новој средини, стварали су проблеме, па их становници

168

отераше да живе на крај села, где им је и сада кућа, а од тог времена уведоше ноћне чуваре.

1967. године Ковилово има 223 куће и 879 становника у истом броју породица колико има кућа у селу. У селу нема Цигана. Стално запошљених из села су 40 лица од којих 36 мушкараца и 4 жене; по градовима на подручју Тимочке крајине и Кључа: у Неготину 13, Зајечару 6, Бору 1 брачни пар и Кладову 1. У другим местима на подручју Тимочке крајине и Кључа: у Прахову 3. У Републици Србији: у Београду и Ковину по 1. У Републици Словенији: у Љубљани 2 жене, у Словењ Градецу 5, у Равне на Корошкем 3, и у руднику у Межицама. У време истраживања на привременом раду у инсотранству је било 8 лица и то: У Француској 6 и у Аустрији 1.

У село се од 1920. године доселило 48 зетова. Из Бугарске: из Косова 6 и из Балеја 1. Из околних села: из Злокућа 12 и из Црномаснице 1, застим из Мосне 1, из Неготина и Рудне главе по 2, из Текије и Јабуковца по 3. Нешто је мањи број досељених снаја после 1920. године – 45. Из Бугарске: из Ракитнице 5 и из Косова 1. Из околних села: из Рогљева 1, из Злокућа 5 и из Вељкова 4. Из ближе околине: из Црномаснице 5, из Шипикова 2, из Мокрања 2 и из Табаковца 1. са Подручја Тимочке крајине и Кључа: из Сипа 2, из Вратне и из Карбулова по 1. Здравствена култура

У време када су сакупљани подаци о овом селу становништво је највише патило од обољења органа за варење и цревних заразних болести, од обољења дисајних органа и од реуматизма. И повреде су биле честе. Остало ми је у сећању страдање два човека који су се угушили отровним гасом - копајући бунар. Жене су патиле од обољења расплодних органа и органа за мокрење, најчешће изазваних криминалним прекидима трудноће код баба од којих им је претила смртна опасност. Претерани физички рад и подизање претешког терета код куће и у пољу,. и излагања хладноћи. Хронична запалења метерице и јајника били честе појаве које су женску популацију чиниле инвалидима. У селу је постојао

169

надрилекар. О животу по домаћинствима

Куће су од тврдог материјала, највише грађене од цигле и камена. Неке имају и подрум. Има их неколико типова. Постоје и куће од дрвета облепљене блатом и окречене, моравке и оне са масивним стубовима од камена и аркадама каквих има у Румунији. Куће, грађене после II светског рата су пространије са више просторија и удобније за живот. Њихове фасаде украшене су флоралним мотивима или неким другим фигурама направљених од малтера. У њима постоји и велика соба за окупљање родбине и гостију позваних на славу, свадбу, кршење или поману.

Највећи број кућа сагарђених после I светског рата састоје се од три одељења и ходника између две собе. Једна просторија је кухиња у којој се спрема храна, обедује спава и у којој се обављају и неки други послови у домћинству: тка се, припрема се сточна храна, суши веш и мокра одећа и опанци у зимско време и сл. Могло би се рећи да је кухиња, по својој функцији најискоришћенија просторија у кући. У зимско време, пrвих дана после јагњења или јарења, у кухињи проведу по неколико дана овца и младо јагње, коза и младо јаре. У њој се срећу и пси и мачке. Поред стола за ручавање је обично клупа, једна с једне, друга с друге стране.

У мањем броју кућа у кухињи је огњиште са оџаком и окаченим веригама. То је простор за магијске и религизоне ритуале. У свакој кухињи постоји шпорет – на дрва, негде озидани, негде од плеха. На шпорету увек има мали бакрач од бакра са топлом водом и коме је лејка „чаша“, за захватање воде. У зависности од броја становника у кухињи се налази један или два шира кревета у којима спавају укућани. У истом кревету спавају муж и жена до смрти. Постељине су у великом броју случајева вунене поњаве преко сламарица од кучине испуњених сламом, што и само име говори. И поглавачи, јастуци су такође испуњени сламом, ткани од кучине са вуненом навлаком.

170

Друга соба у кући више служи као остава за одећу, пређу, делове разбоја и друге ствари. Ту могу бити и кревети на којима се спава лети, али се лети спава и на селу по плевњама. У малом холу куће између две поменуте просторије обично постоји нека клупа на којој стоје кофе са питком водом или су оне окачене на кукама које висе са греда, односно таванице. Ту је и отвор за таван који се користи да се на њему суши место, јабуке или нађу место неке ствари које се само с свремена на време користе током године или неке друге које су сувишне и ничему не користе.

Неке куће до улице имају велику капију на свод која служи као улаз у кућу и авлију. У богатијим домаћинствима постојала је у дворишту пекара у којој су месили хлеб сваких седам дана( о чему је већ било речи), и пекли месо када је то потребно.

Сеоска дворишта су ограђена каменим зидовима од ситног камена суво зиданих, или од тесаника, а богатија домаћинства имају ограде од печене цигле коју су сами мештани правили и пекли поред Тимока. Кућа, кошеви за кукуруз и стаје, ђубришта, свињци, крупна и ситна стока и живина су најчешће у једном дворишту. Клозети су нехигијенски, а један број домаћинстава их нема. У неким сеоским авлијама постоји плитко копани бунар за снабдевање водом, мада се становништво снабдева водом у највећем броју са чесми.

Мали је број домаћинстава где је економско двориште одвојено од оног у коме је кућа за становање. Ограда постоји поред пута, са великом капијом засвођена или са малим кровом, кроз коју пролазе воловска кола и малом капијом за људе или једноставном капијом од искованих летава на попречним дрвеним облицама.

На сеоском сокаку, поред неких улаза у дворишта је велики камен од тесаника на који може да се седи и где се у јулу и августу проводи слободно време. Ту жене нешто раде, преду или плету, а мушкарци седе разговарају са њима и шале се.

171

О исхрани У исхрани становништва преовлађују пасуљ, скоро

сваког дана, лук, купус, и праприка. У летњем периоду, у баштама поред кућа или на месту Периш производи се поврће, поред поменутог, парадајс, краставци и лук. Жене у баштама сеју цвеће, тако да су баште шарене од разнобојног цвећа, лепе, а у свкој обавезно има – босиљак. Босиљак се у свако доба налази у свакој кући и користи се као лековита биљка и у религиозним и магијским ритуалима. Изглед баште је образ домаћице.

Хлеб је основа храна. Чешће се једе хлеб од пшеничног брашна али је још увек у употреби проја и качамак од кукурузног. Од кукрузног брашна прави се традиционални качамак, са водом изнад ватре, уз стално мешање. Вода се испарава а маса од брашна постаје све гушћа, тако када постане толико густа да не може сама да спадне од качамала – качамак је готов. Истресе се на сто или на лопар и сече концем на комаде. Качамак се брзо припрема једе се са сваким јелом, а нарочито са млеком и сиром( ку лапће, ку брнза).

Када је реч о брашну од пшенице, скоро свака кућа у Ковилову има своју пекару за печење хлеба. Квасац за хлеб жене саме праве од хмеља који расте у близини кућа. Квасац од хмеља се прави тако што се цвеће од хмеља стави у воду( две шаке цвећа од хмеља суд осредње величине са водом) у који се стави још шака пасуља и шест, седам љутих паприка, и све то прокува. Када се прокувано охлади, у воду се дода смесно и кукурузно брашно, па се све то замеси и од тога теста направе пите величине длана које се оставе на неко чисто и суво место да се просуше. Тако је добијен квасац (алот) за хлеб који месе Ковиловчанке.

Када треба умесити хлеб, овако справљен, квасац ставе у воду да се „покисне“. Тако стоји цели дан а увече се замеси тесто које целе ноћи „полази“ и од њега се меси хлеб и пече у пекари. Хлеб се најчешће меси једном недељно, а поменути „квасац штити хлеб да се не поквари“. Ако нека домаћица хоће да јој хлеб мирише на ружу или цвет од багрема, с пролећа када цветају руже и

172

багрем стави латице цветова поменутих биљака у воду којом ће замесити хлеб. Нега и поступци са децом

Просвећеност оних који се баве негом и подизањем деце од великог је значаја. Највећи број баба је био „задужен“ да чува и подиже децу. У 70% случајева оне су биле неписмене, као и известан мањи број мајки. У таквој ситуацији, око 80% жена порађало се код својих кућа без помоћи лекара. Порођајем, новорођенчетом и породиљом бавиле су се најискусније жене у селу и у домаћинству. У око 30% порођаја пупчаник су бабе пресецале ножем и секиром, у око 20% маказама, у осталим случајевима с оним што се нађе при руци.

Деца се дуго хране на мајчиним грудима, а када нема довљно млека користе кравље или неко друго које се нађе у кући – разблажено. Мала деца предшколског узраста скоро сваког дана хране се пасуљем, брашном у млеку и хлебом. Неки пут баба прво у својим устима пљувачком навлажи и сажваће залогај па га стави детету у уста.

Деца обично спавају заједно са родитељима, а нарочито са бабом и дедом у око 50% случајева у кухињи. Са бабом и дедом у истом кревету спава око 35% деце а само са бабом у кревету око 30%. Дете које има брата илио сестру спава са њима у кревету а са оцем и мајком у истој кревету само у око 6% случајева. У време када је вршено ово истраживање, свако пето дете спавало је са бабом и дедом у истом кревету, само са бабам свако треће, свако дванаесто са мајком, свако седамнаесто са оцем и мајком или само у истој соби са одраслима. Пренасељеност у кућама је велика посебно у зимском периоду када сви живе и спавају у кухињи ради уштеде на огреву и осветљењу. Нехигијенски услови становања погодовали су настанку епидемија цревних заразних болести

Занимљив је васпитни поступак са децом тако што децу туку. Реч је о деци узраста пред полазак у школу (5 – 6 година). У 30% домаћинстава не туку децу. У око 24%

173

домаћинстава чине то један пут недељно. Три пута недељно туку децу у око 40% домаћинстава, Најређе туку децу два пута недељно у око 6% домаћинстава. Најнервозније су мајке. Око 36% мајки туче децу, а затим бабе које туку децу у око 30% случајева. Сви кажњавају децу тако што их туку у око 18% случајева.

У око 40% случајева, посебно када је реч о мушкој деци, родитељи, пре свих отац, дају да пију вино. Међу одраслима је прилично раширена употреба алкохола. Вино и ракију пију како мушкарци тако и жене мада много ређе. Опијања се догађају најчешђе на неким слављима или поманама.

. . Народни обичаји Весели обичаји

Папаруда(додолски обичај).Папаруда је сиро-машна девојка – додола, обично без једног родитеља, заогрнута бурјаном (бож) од главе до пете, која иде од куће до куће у пратњи својих дргарица. Како пред коју кућу стигну, тако пратиље певају а папаруда - игра. Тада домаћица излази из куће. Полива папаруду водом и дарује јој мало масти, брашна, јаја, млеко, мало вуне или нешто друго. Пратиље прихватају дарове и носе кући сиромашне папаруде где од поклоњених намирница спремају ручак и једу са њом. За то време свирају свирачи и све протиче у весељу.

Ево песме коју девојке певају оглашавајући наступ папаруде пред неком кућом: „Папаруда, руда, Ја још ђе ње уда, Ку гаљата пљина Плојиљи са вина, Порчи унтурош, Уомињ санатош, Ојиљи л’носа Вачељи лаптоса Уње мерџе плугу,

174

Са кура ка унту, Ундје мерџе сапа Са куре ка апа, Лоарам којурљи, Порњи плојиљи.“ Песма представља молитву која треба да заштити село и поље од суше, града и поплава. На такав један дан започело је зидање цркве у Ковилову.

’нсор’ц’т.То је још један весели пролећни обичај, обичај побратимљења, који се изводи на потоку. Бабе и мајке изведу децу, обично вршњаке, на поток. У рукама имају црвена ускршња јаја а на главама венчиће од врбовог прута и разнобојног цвећа. Деца по групама, по три, истог пола, уђу у поток, ставе три јајета у воду, затим се ухвате за руке и иду око јаја у потоку певајући: „Верје, верје, дје ла мунће, Ку з’ље марунће“.

Пошто се три пута окрену око јаја ускршњих у потоку, измењу јаја између себе, скину венчиће од цвећа са глава и баце у поток да их вода носи а онда наставе да се весела играју. Жене којима су деца умрла, дају ускршња јаја деци са којима она изводе поменуте радње.

Кручеље ( крстови).У четвртак после Васкрса носе се иконе по пољу. У време ових истраживања цео ритуал је обављан у црквеном дворишту где верници праве и ручак. У време ритуала, а посебно када су ишле литије по пољу певала се пригодна молитва, верска песма: “Домње ми лурешћење, Ку круча пазешћење, Ку круча домнулуј, Дучем, Домнулуј са ња ругам Господи помилуј“

Ђурђев дан Ђурђев дан је весели пролећни празник здравља и здравственог напретка људи и домаћих животиња. Тог дана, подигне се на ноге цело село. Истерају се овце рано у поље да пасу. Жене сакупе у пољу „лековите“ биљке:

175

-драгостицу -бурујана граса, -мацу мњелуј, -липик, -када ваче, -даначеј, -куркаторе и -тај. Од тог биља направе венац којим обавију лонац или кафу у коју ће помусти стоку када се врати са паше. Претходно, у такав лонац или канту, закићену венцем од разноврсног биља, захвате воду са чесме, а када се мужа заврши, помужено млеко проспу у поток и баце венац у воду. Тужни обичаји

Жој маре. На Велики четвртак пре Васкрса, рано ујутру, између два и четири сата, одлазена поток и тамо пале онолико ватрица од сувог бурјана колико ће покојника поменути. Док то раде сипају води из потока око ватрица. Неке жене пале такве ватрице ипод воћака, по три ватре пре подне, а после подне свима који су умрли без свеће, три године узастопце. Имао сам прилике да видим да према гробљу у Ковилову, поред потока и чесме на том простору постоје места са остацима пепела на којима су такве ватре паљене.

Драгавеј. У уторак после Васкрса окупи се народ због култа мртвих. Тог дана, породице умрлих у последњих годину дана умесе обредне колаче у велике корпе кукурузаре и купе бројне дарове: за жене мараме, за мушкарце кошуље, онолики број колико ће их бити у колу за мртве.

Коловођа је обично млађу човек из породице умрлог у чији се помен оставља коло за мртве.Њему се удели за душу покојника бокал са вином, торта, пешкир, и цвеће, а ако је покојник умро без свеће, коловођи се удељује и фењер, који он носи упаљен док води коло. То исто се удељује и ономе који „држи кеца“, односно игра на крају кола. Свима који играју у колу, а то може бити цело село удељују се ускршња јаја, колачи, свеће а свирачима

176

марамица и новац. Свако ко игра у колу носи упаљену свећу. Један из породице покојника је посебно задужен да свакога у колу, а и оне који само посмтрају тај призор, понуди вином.

Свирачи започињу да свирају тужну мелодију исту ону која се свира када се покојник одвози на гробље, а затим свирају коло. Понекад коло траје читав сат, а онда започиње друго, за неког дургог покојника лоји је преминуо у току последњих годину дана између два уторка после Васкрса. Тако се смењују коловође и породице умрлих целог дана чак до поноћи.

Тужни обичаји Обичаји у вези са умирањем. Људи се припремају за смрт целог живота.

Припреме почињу пре него што мушкраци и жене доспеју до дубоке старости. Обично после навршене 50., 60. године живота купи се одело за смрт( цоље ђе морће), које се не облачи и чува се само за сахрану. Када човек или жена наслуте да се крај приближио они изразе жељу да их у то одело обуку. Та се жеља мора испунити. Ако западне у кому, онда укућани обуку тешког болесника. Иамо сам прилике да видим тешке болеснике како потпуно обучени, мушкраци са капом на глави, жене убрађене марамом, обувени чекају смрт не желећи да се скину да би им се указала лекарска помоћ и урадила нека интервенција. У таквим околностима тешко је било наговорити укућане да сарађују и раскомоте болесника. Пристајали су на то само када су гајили наду да би се стање болесника могло побољшати, у противном, болесник је обучен лежао у кревету да би тако умро. Када је неко дуго болестан, он облачи цоље ће морће и иде пред огледало да би видео како изгледа и да ли му добро стоји.

Док неко умире у соби где се то догађа окупи се пуно народа, највише жена које имају посебну улогу у свим обичајима у вези са умирањем. Имао сам прилику да у једној таквој просторији не већој од 15-ак квадрата изборим чак 35-оро људи и жена. Зато је у таквој просторији загушљиво што отежава живот болесника или

177

умирућег. Умирућег чувају и пазе да случајно не умре без

свеће јер је то велики грех пре свега за оне који га чувају. Ако се то ипак догоди они морају да издрже веома компликован и скуп обичај помана за седам година после тога. Када онај који умире примети да ће се то ускоро догодити или то примете они који га чувају они добијају или траже опроштај од њега. Од умирућег човека или жене опраштају се укућани и најближа родбина. Онај који тражи опроштај приђе умирућем, пољуби му руку и каже: „Ам вењит са ма прошешћ (Дошао сам да ми опростиш)“. Умирући, ако може одговори: „Прошћит са фи ди ла миње ши ди ла думњезоа (Опроштено ти је од мене и од бога)“.

Када ћовек или жена споро и тешко умире, мучи се и „не може да испусти душу“, постоји поступак и молитва олакшавања. Из села се позове баба која зна да баје. За тај поступак припрема на посебан начин воду којом се поји умирући. По воду, иде са три тиквице на три места тако да одлази једним, а враћа се другим путем. Вода се узиума са места где се три поточића састају, из сваког по мало, у сваку од три тикивце. Тако ухваћене воде зову се апе антелните(воде које се сусрећу.) Док тако путује до чесме и натраг не сме ни са ким да проговори ни реч, макар колико га неко заговарао, нити се сме смејати. Враћајући се са три тиквице пуне водом кући, у мислима „говори“: „Буна зоа апе ’нтељните, Ди пе ноо мунц вењите ши ујтаће“ „Шез!“ „Нам вењит са шед Ам вењит са ће даруј Ку ноо окње ђе саре, Ку ноо куптор ђе п’ње Да ту сал даруј пе кутаре Ку љаку ал маре Ђе о фиј ђе луат Н’сарај сал баџ Ђе о фи ђе ласат Аминћа са ца дуч

178

Ши мај фромос сал фач“ Када бајалица изговори ове речи, она му даде да попије мало воде из оне тиквице и попрска га њоме.

Као што је поменуто човек умире у кревету обучен у одело за смрт, окружен најближима из куће, ближом и даљом родбином и мноштвом комшија и познаника. Свако жели да умре у својој кући, посебно уз упаљену свећу. Зато укућани нерадо воде тешког болесника, за кога мисле да му нема спаса - у болницу. Или, ако је у болници, чим наслуте да ће умрети, брже боље га воде кући.

Чим неко умре испруже га и положе на леђа а главу окрену према западу. Вилице му затворе, очи заклопе, а руке прекрсте на груди. У десну руку стави му се свећа као да је држи. Ноге су приљубљене једне уз другу и везане на прстима кучином да не може више да хода по кући..Тиме су започеле припреме да се мртвац упути на онај свет без повратка. Пре него што ће се мртвац закопати ноге се развежу. Када човек умре обави се купање. Купа се водом и сапуном у кориту. Мушкарца обично купају мушкарци, а жену – жене. Обично се нађе неки сиромашко који окупа мушкарца да би добио неки комад одеће као награду за такву услугу. Након тога обуку мртваца. Затим му ставе у џепове ситан новац, коцке шећера, дуван а по оделу закаче цвеће да би му се све то нашло за пут и на оном свету.

Када неко умре, тројица или петорица мушкарца из села, почну да копају раку, а неко у селу започне да прави мртвачки сандук. Број оних који копају раку је непаран да се не би умрли повампирио. Мртвачки сандук не прави се раније. Мртвачки сандук је једноставан од грубих дасака које по неколико свака кућа чува за ту прилику, са поклопцем, а дно сандука је сачињено од пречага преко којих су стављали сламу, а преко ње старо одело мртваца, понеко повесмо кучине или неку поњаву. У богатијим домаћинствима или онима који више полажу на то, на дно сандука се ставља поњава, једнополка, раније за то изаткана, па се на њу положи мртвац, а преко њега се простре покров.

179

О вампирима Постоје многе радње које се обављају да се

мртвац не повампири. То ради нека жена из куће или се позива из села која то зна да уради. Друге жене које јој у томе помажу су у улози шаптача у позоришту: стално прате шта она ради, брижно да нешто не заборави, а ако се то догоди подсећају је шта још треба учинити. Тако преко покрова постави се унакст свилени конац и срвена нит, на стомак срп, а поред мртваца, покрај ногу магареће трње. Поред тога у сандук стављају чешаљ, оклагију а у недра мртваца погача и со. Со се на крају, када мртваца треба да повезу из куће, узима и даје стоци у помије да поједе. До обавља све те радње одгворна баба у мислима (не изговора гласно бајалицу јер ће магична моћ речи да се изгуби или ослаби):

„Пепћен цам пу са ће пепћењ, Ши сапун са ће спељ, Куцт цам пус са ц’тај карња, Дји пе мњ ши са маннч карња Ши мастекао са местеч мамаљига, Кум са’н врчешће фусу ’н м’на, Аша ши ту са ће’н врћешћ, Лумина цам пус са ц лумиње, Порумб цам прапорит са маннч, Кћ ун боб Ши ђе каса са нај гнд“.

Али ни то није све. Мртвац се увеже прутом од шипка, а неко удари ексер у трбух и тако се начне тело мртваца што онемогућава да се повампири. Даље, у све отворе на телу стави се грумен тамјана не изостављајући полне органе и чмар. А када је реч о томе, повампирити се могу завидљиви и урокљиви људи и жене, док неко ко је рецимо умро на Божић, Васкрс или неки други велики празник иде у рај.

Тако припремљен мртвац се изложи у некој соби да би могли људи и жене из села да дођу и запале свећу. Када жене долазе у кућу покојника, доносе пасуљ,

180

кромпир , брашно, вино, ракију и друге намирнице од којих се направи помана. Према исказима мештана такав обичај је изгледа прихваћен од Бугара. Припремање мртваца да се не повампири врши се три пута: два пута у кући и трећи пут на гробљу, али и на путу до гробља обављају се многи обреди у том смислу. Тако на свакој раскрсници засутавља се пратња да покојника поп опоји, јер је могуће да, ако су преко раскрснице прошли пас и мачка, покојник ће се повампирити. На гробљу, пре него што ће мртваца укопати у раку, укућани окренути леђима од покојника и савијених леђа уназад, ударају теменом у мртвачки сандук и брже боље одлазе са гробља кући не осврћући се. Обавезно то ураде и једномесечићи, оне особе које су рођене у истом месецу када и покојник а били су учесници у пратњи. Пошто је укопавање мртваца завршено, сви одлазе са гробља осим бабе која ће обавити још један обред на свежем гробу. Прво убоде девет вретена око гроба и свећу са којом је издахнуо. Свећа се користи да би му светлила пут на оном свету. Затим упали повесмо кучине и мењају места оних вретена и машући упаљеном кучином око гроба говори: „Ну апринд књепа, Нума поћака та, Са ну мај вијај ла каса та Ку фусуљи са торч ноо з’ље Пана ну цај мујта каса та.“

Кола којима је мртвац превежен до гробља, остављају се исперд куће три дана а не користе се, са страницом спуштеном са леве стране ако је превожена жена, а са десне ако је покојник био мушкарац. Након сахране нека од девојчица, обично из родбине носи воду за душу покојника за четрдесет дана.

181

Ковиловачко гробље је у непосредној близини села

Стари гробови

182

Пролећни обред братимљења на потоку

183

Фуруна за печење хлеба

Медицинска сестра Душанка Костатиновић( у средини)

са групом мајки и деце

184

Стари споменици на гробљу

Дрвени мост на Тимока на путу Рогљево - Ковилово

185

Бетонски мост на Тимоку на путу

Рогљево-Ковилово

Стара кућа са балконом и фуруна

за печење хлеба

186

Стара чесма у Ковилову

Кућа Гиновића са улазом у двориште, свод куће

и капија на свод на зиду од опеке

187

Ограда од камена

Капија на свод са натписом о домаћину

188

Економска зграда

Плевња, капија на свод и камени зид

189

Стара кућа са балконом

ЦРНОМАСНИЦА Увод

Истраживања о селу, становништву и народном жовоту у овом селу извршена су у пролеће 1972. године. Село Црномасница има око 180 кућа са око 600 становника, од којих су неки на привременом раду у иностранству. Село се налази на десној обали Тимока, на једној тераси изнад реке, удаљено од ње око две стотине метара. Село је збијеног типа, У селу постоји школа и здравствена амбуланта. Повезано је железницом са

190

светом. али се до црноамасничке железничке постаје, која је далеко око километар и по од села, стиже сплавом преко Тимока. Село се налази на живописном, питомом месту, окренуто према западу. Када се иде путем од Зајечара према селу, чим се прође Брусник укаже се према истоку село Црномасница са црвеним крововима својих кућа као птичије гнездо у недрима брежуљака огранака Старе планине. У Крајини се може чути да је Црномасница село лепих људи и жена. Црномасничани су поносни на лепоту свога села, кажу за своје село да је “Мали Париз”. Село је удаљено је од суседних села Злокућа и Браћевца око 3, а од Рајца око 4 километра. Постанак села

Не зна се тачно како је постало село. Мутна је његова прошлост као и зашто се зове Црномасница. Сигурно је да су се први становници села доселили на дилувијалну терасу, где се сада налази село, средином XVII века. Прво је било у рајачком атару негде где се сада налази железничка станица Рајац. Одатле их је узео неки Тручин који је имао велики виноград и чардак и населио их је као своје раднике на месту где се сада налазе. Турско имање је било између два потока, па када је он отишао Црносманичани поделише земљу између себе како би онемогућили да неко од његових потомака дође и земљу запоседне. Како су тада заузели поједине делове земље тако је и сада распоред кућа и имања појединих породица у селу.

Према неким причама то место је била доста плодно, некаква “црна масна земља” по којој је село добило име – Црномасница. И поред тога што су се нашли на плодној земљи стари Црномсничани су се бавили гајењем свиња и од тога живели. Свиње су пуштали у шуме које су припадале неком Турчину. Када је требало свиње прикупити и продати они би ухватили прасе, довели би га до ивице шуме и ту га држали неко време. Чим би оно почело да скичи, свиње би дотрчале. Тада би их

191

окупили и потерали на пазар. Становништво Први се населио на месту где се сада налази село

неки Филип са женом Јорданом. Неко време су тако живели, али дођоше Турци и одведоше их у ропство. После неког времена врати се из ропства Филип у Видин и тамо сретне неку Думитру коју узме за жену и доведе је у Црномасницу. Са њом је изродио три ћерке. Касније се у Црномасницу врати и прва жена Јордана из турског ропства. У тешким временима и у још тежој животној ситуацији Филип врати и прву жену па наставише да живе сви скупа - утроје. Али са две жене у кући било је живети још теже, дошло је до свађе међу женама па Думитра оде, а Филип настави даље да живи са својом првом женом Јорданом. Живећи тако изродише потомке Драгу и Ристу. Риста је имао сина Испаса, Флору и Динула који по њему добише презиме Хирстићи како се и сада презивају. Потомци Драге су Јован, Петар и Флора од којих данас воде порекло Димтријевићи(Драгићи). Драга је имао три ћерке од који је једна удата у Ковилово у кућу Борвичановића. Потомци Петра су Петар, Цветко, Милош и Љубица.

И за “А лу имин” се каже да су први дошли на место данашњег села. Њихови потомци сада су Белићи и Митровићи. Прича са да су “они дошли да направе село” на месту које је било пусто и ненасељено.

Досељеници су и Болђе из Румуније. Из Румуније потичу и Петковићи који су потомци

једне жене из Румуније која се удала за Стана Петковића. Постоји још једна прича да су село први засновали

Крајњани, Бечу, Мушат и Динул ал Маре са својим породицама. Од Динула ал Маре који је дошао из Велике Јасикове воде порекло Динулешти. Могуће је да су се и Крајњани доселили из Велике Јасикове. Неки потомци Крајњана сада живе у другим селима. У Вељково је удата Босиљка а у Злокуће је удата Љубица. Остале су удате по домаћинствима у селу: Јордана је удата за Цветка Анђеловића, Анђелина за Николу Филиповића и Флора за

192

Флору Буцовића. Крајањан је први направио кућу у Црномасници и покрио је ћерамидом, до потока на месту К’мпу Бечу. Ту је сада утрина.

Када је реч о Бечу његови потомци су Јон Бечовић и Првул који живи у Ракитници у Бугарској. Петрија Бечовић, ћерка Јона Бечовића удата је за Петра Драгића. Из свега што је речено очигледно је да је тешко утврдити када је село настало и које су се породице прве населиле на месту данашњег села. Такву ситуацију могуће је објаснити и постојањем великог турског имања на том месту чији је власник са становницима села у то време поступао као са слугама које је могао према потреби померати и на друге своје поседе или поседе других богатих Турака. Село има 183 куће у којима живи 613 становника. У селу се говори влашким резиком. У свакој кући живи по једна породица. Од 1920. године у село су се призетили, са стране, око 40-ак мушкараца, а дошло је око 80-ак снаја из других места. 1921. године у Бугарску су се отселиле 20-породица када је Црномасница припала Југославији. Те подице живе у Дилејни, Раброву, Тијановцима, затим у Видину и у Магури. Неки од њих који имају рођаке с ове стране буграске границе долазе у посету, а и Црномасничани иду код њхи посебно када се ради о свадбама, сахранама или неким другим породичним свечаностима и обичајима. До исељавања ових породица дошло је јер су после повлачења југословенско-бугарске границе 1919. године остала 2/3 имања ових породица у Бугарској.То је био главни разлог њиховог пресељавања у Бугарску и економског осиромашења села. Од 1945. године није се у село нити уселила, нити иселила једна породица.

На основу непотпуних података сакупљених у селу испитано је 20 родова са око 85 фамилија, подељених у две велике групе, ону за које се мисли да су староседеоци и на групу досељених. Преглед података о родовима и фамилијама прикупљених у селу

193

Родови из села: 1. Гогуљешћ: 12 кућа, славе св. Арханђела Гоговић Душан Гоговић Митар 2. Њагујешћи: 6 кућа, славе Петковицу, Њагојевић Јован Њагојевић Будимир Њагојевић Момчило Њагојевић Анђелина ……. 3. Болдешћи: 5 куће, славе Митровдан и Петковицу, Болдескић Милан Болдескић Сима 4. Лабешћ: 7 кућа, славе св.Николу, ……. 5. Васиљешћ: 7 кућа славе св.Николу, Васиљевић Стан, Васиљевић Станко Васиљевић Митар Васиљевић Никола 6. Чушуљешћ: 5 кућа, славе св. Николу Чушовић Стојан Чушовић Георгина Чушовић Иван Чушовић Никола Чушовић Митар 7. Катраницешћ: 11 кућа, славе Петковицу, Катраницовић Јован Катраницовић Драгомир Катраницовић Борка Катраницовић Флора Катраницовић Анђел

194

Катраницовић Цветко Катраницовић Борис Катраницоић Првул Катраницовић Станко Катраницовић Миле Катраницовић Зарко 8. Динулешћ: 23 куће славе Петковицу, Динуловић Јован …… 9. Пуцуљешћи(“Михајловићи”): 10 кућа, славе Петковицу, Михајловић Д.Флора Михајловић Никола Михајловић Динул Михајловић Младен ……. 10. Буцуљешћи: 3 куће, славе Петковицу, Буцовић Милан Буцовић Арсенија Буцовћ Флора 11. Патруљешћ: 5 кућа, славе св Николу, Петровић Петар Петровић Митар …… 12. Стојкешћи: 6 кућа, славе Петковицу, Стојковић Миодраг Стојковић р.Јован ……. 13. Имињешћи: 3 куће, славе св.Николу, ……. 14. Алексешћ: 7 кућа, славе Петковицу, Алексић Даница Алексић Љубинка ……. 15. Цекешћи: 5 кућа, славе Петковицу, Цекић Дамјан Цекић Јован

195

……. 16. Здрункуљешћи: 8 кућа, славе Петковицу, Здрунковић Павле Здрунковић С.Душан Здрунковић Ј.Душан Здрунковић Јонча Здрунковић Митра Здрунковић Митра Здрунковић Сава Здрунковић Првул Родови досељеника 17. Мерчешћ: 9 кућа, славе св. Николу, Христић Флора, Христић С.Флора Христић Марин Христић Стојан ……. 18. Антонешћи(”Антоновићи”): 4 куће, славе Петковицу, Антоновић Флора Антоновић М.Ђ Риста Антововић Јеленко Антоновић Петар 19. Исиновешћи: 4 куће, славе св. Николу, Исиновљановић Антоније, “остала само једна кућа” 20. Мутуљешћи: 2 куће, славе Петковицу, Мутуловић Душко Мутуловић Драгољуб 21. Корњешћ и(“а лу корњи”): 2 куће, славе Петковицу, Мариновић Анђел, Мариновић Митар 22. Батињан: 6 кућа, славе Петковицу, …….

196

23. Анкуцешћи: 4 куће, славе Митровдан, Анкуцовић Ђорђе, Анкуцовић Митар Анкуцовић Божа 24. Белега-Стефанешћ: 2 куће, славе св. Арханђела, Стефановић Борис ……. 25. Аловјанешћ: 7 кућа, славе Петковицу, Аловјановић Флора Аловјановић Будимир Аловјановић Антанас Аловјановић Милан ……. 26. Никољешћ: 2 куће, славе Митровдан, Николић Илија Николић Паско 27. Кољешћ: 2 куће, славе Петковицу, ……. 28. Трокањешћи: 1 кућа, славе Петковицу, Илија Трокановић Напомена: Катраницовић Ф. Флора је зет код Трокановића. 29. Јоникешћи: 2 куће, Петковица, ……. 30. Лаутаревци: 6 кућа, Лаутаревић Антанас Лаутаревић Петар Лаутаревић Првул Лаутаревић Милан Лаутаревић Адам Лаутаревић Миливоје Структура становништва

Из једног пописа становиштва села Црномаснице из 1972. године, старијег од 14 година види се да је око 80% мушкараца и жена у Црномасници бави пољопривредом а око 15% су радници. Из следећег прегледа може се прецизније видети структура занимања

197

становништва у селу. Један број мештана радио је у инострансту, али како су они тамо одлазили и враћали није се могло тачно установити колико је таквих радника било у селу. Преглед занимања становништва у Црномасници Занимање број % Земљорадници 425 76,9 Земљораднице 6 1,9 Радници 64 11,6 Раднице 14 2,5 Домаћице 15 2,7 Ученици 5 0,9 Ученице 3 0,5 Инвалиди рада 3 0,5 Инвалидски пензионери 3 0,5 Пружни радници 3 0,5 Пензионери 2 0,3 Аутомеханичари 2 0,3 Учитељ 1 0,2 Механичар 1 0,2 Ковач 1 0,2 Трговац 1 0,2 Поткивач 1 0,1 Укупно: 553 100.0

Када се ради о стално запосленим из села 1967. године било их је укупно 49. Од тога шест жена је радило у Бору, у Неготину било је 19 запошљених, у Зајечару 9, у Рајцу 6, у Костолцу 1, у Љубљани 6, у Копру 2, у Новом Саду 4 и у Штубику 1. О гробљу

Гробље није одувек било на месту где се сада налази. Прво гробље је било на месту задружног воћњака где се налази трансформатор. Од 1910. године почели су закопавати умрле у садашњем гробљу. До тога је дошло јер је простор на коме је било старо гробље попуњен. Када је 1928. године грађена школа за темељ су употребљени споменици са старог гробља. Касније, на том месту је

198

израстао багрем, а на крају, ту је 1954. године посађен задружни воћњак. Гробље је обрасло у јабуке и шљиве, посебно његов старији део према Тимоку због пома до којих су се многи после забадања у земљу приликом сахрањивања ухватили и наставили да расту.

Накнадним испитивањем на гробљу, учињен је покушај да се сазна дужина живота умрлих који су већином рођени у XX веку, у коме су проживели и најдужи део живота. Истраживањем су обухваћено 84 гроба, од којих 48 су гробови мушкараца, а 36 жена. Просечна дужина живота сахрањених на гробљу је око 65 година. Просечна дужина живота сахрањених жена је око 66 година. Поједини мушкарци живели су: 10 и више година 1, 20 и више година 1, 30 и више година 2, 40 и више година 1, 50 и више година 4, 60 и више година 10, 70 и више година 14, 80 и више година 11, 90 и више година 1, 100 и више година 1. Поједине жене живеле су: 10 и више година 1, 20 и више година 0, 30 и више година 0, 40 и више година 3, 50 и више година 7, 60 и више година 7, 70 и више година 9, 80 и више година 7, 90 и више година 0, 100 и више година 1.

199

О цркви и школи Село нема цркву. 1921. године у школском

дворишту је направљен звоник. Направио га је Цветко Драгић који је тада био председник у селу. Као што је поменуто, 1928. године је изгарђена школа која и данас похађају ђаци до четвртог разреда. О мосту на Тимоку

Село Црномасница је до 1918. године припадала Бугарској а онда Југославији. Од тада па све до II светског рата она је била усмерена на саобраћај са местима на левој обали Тимока. Ради разних потреба становништва од набавке соли и гаса до трговине и лечења код лекара у Неготину и Зајечару било је потребно прећи Тимок. Иако Тимок на први поглед личи на мирну равничарску реку он има све каратктеристике бујичарске реке нарочито у пролеће када надође после топљења снега на великим планинама у горњем току његовог слива или после облиних киша, а зими када је ниска температура лед га потпуно прекрије и учини опасним за оне који морају са десне прећи на леву обалу и обрнуто. Током пет деценије узео је десетак људских живота, зато је стално постојала жеља код Црномасничана да саграде на Тимоку мост.

Пре изградње моста преко Тимока се прелазило чамцем и сплавом који је могао да превезе и воловска кола. Крајем шездесетих година после топљења снега и леда Тимок је набујао а велика вода и лед однели су сплав до у Дунав. Ухватили су га негде у Бугарској. То је био велики подстицај да се нађу могуђности за изградњу моста на Тимоку. 13. марта 1970. године, месна заједница у Црномасници и скупштина општине Неготин направили су прве кораке у вези са иградњом армирано-бетонског моста на Тимоку. Главни пројекат је израдила Фабрика за бетонске елементе “Карпош” из Скопља “који је допуњен елементима Здруженог опште водопривредног предузећа “Тимок” и Установе за урбанизацију и комуналну изградњу у Неготину. Према поменутом пројекту мост је требало да кошта 310 милиона динара. Велику улогу у свему томе одиграли су Страноје Васиљевић референт месне

200

канцеларије у Црномасници и његови најближи сарадници који су даноноћно бринули о изградњи моста и обилазили многбројне организације и појединце како би обезбедили њихову наклоности и новац за изградњу моста на Тимоку.

Месна заједница у селу завела је месни самодопринос у радној снази у вредности од око 800.000 динара и у новцу за изградњу моста. Септембра 1971. године једна инжењеријска јединица ЈНА започела је радове на мосту преко Тимока на стотинак метара далеко од сто педесет метара од железничке постаје Црномасница на прузи Ниш – Прахово пристаниште. 13. јануара 1972. мост дужине 60 метара, ширине 4 и носивости ок 30 тона пуштен је у саобраћај. Тако је Црномасница спојена са Србијом, а Тимок је неколико година касније поново показао своју ћуд и снагу, када је набујао и покушао да сруши нови мост, али је успео само толико да учини да се уз леву обалу поломи и слегне. Водоснабдевање

Црномасница оскудева у води за пиће. Село је хтело да то важно питање живота и здравља реши изградњом водовода између два рата, 1928. године. У потесу “А лу корњет”, где постоји извор, узета је вода за водовод са кога се снабдева четири чесме у селу. Тако је на хигијенски начин решено питање водоснабдевања и донекле, ублажене су последице снабдевања водом за пиће из нехигијенских банара. Из захвалности, на једној чесми у селу уписано је име др Александра Тодоровића, из Неготина, који је имао посебне заслуге за изградњу првог водовода у селу. Остало је да се снабдевање водом за пиће реши касније, на бољи начин. Легенде из народног живота

О злату Код чесме Ф’н’т’на бађи/Ла Будурој) која се налази северно од села људи су налазили предмете од злата и сребра. Прича се да је неки Стан Браицовић једном када је био у Румунији сазнао од неког старца чобанина који му је чак понудио и неку књигу у вези с тим, да тамо код те

201

чесме на месту где се налазе два уплетена дрвета постоји велико благо – “фабрика злата цара Констатина”.

Једном приликом када су деца чувала стоку и играла се на том порстору нађоше сребрну посуду. Пошто је горела ватра они загрејаше посуду на ватри и она се истопи. Неки човек који ту наиђе узе комад испољеног сребра и однесе кући. Убрзо се о том догађају прочуло по селу па навали народ из села да заграби благо. Било је, кажу, довљно да се само мало загребе земља и да се дође до драгоцености. Грабећи се око њих људи су једни друге гурали у поток грабећи се на овом стрмом терену, где су се жене трудиле да се домогну блага “не водећи рачуна при том што им сукње ружно стоје”. И заиста су налазили златне иконе, посуђе, прибор за јело и друге златне и сребрне предмете. Када се о томе прочуло и у другим местима “дошли су бугарски полицајци” и многима одузели драгоцености које су нашли.

Још једна прича о злату У време Турака, на Батини је било татарско село. Веровало се да његови становници знају где има закопано злато. Неки Станку а лу Ангел, разбојник, са још неколико другова напао је село надајући се да ће од сељака сазнати где је сакривено злато. Они су хватали становнике и сипали им на трбуих “кувани лој” не би ли изнудили да открију место где се налази злато. Због тога су становници тог села напустили своје село.

Гаура а лу С’тн’га. Према Злокућу у усеку једног потока постоји пећина Ст’нге хајдука. У њу се улази кроз узан отвор али се ходник после тридесетак метара шири и постаје пространији. Стн’га је остао у сећањима народа као хајдук који је пљачкао и крао, скивајући се у својој пећини од потера. Народ прича да је пећина врло дубока и да има још један излаз с оне старне границе – у Бугарској. Народна метеорологија

У Црномасници дувају следећи ветрови: југ из правца Шипикова, Горњак (северозападни ветар) из правца Тамнича, в’нту р’у (зли ветар) из правца Дилејне у Бугарској и кошава из правца између Злокућа и Рајца.

202

Када дуне в’нту р’у ускоро ће се променити време. Ако је киша – биће лепо време и обрнуто. Кошава доноси кишу и снег. Горњак “поправља време”.

И посматрањем сунца мештани се упуштају у прогнозирање времана. Када је небо црвено док се сунце рађа, на небу има облака, а један облак попут траке прелази преко њега, поквариће се време. Ако приликом заласка сунце зађе иза облака, па затим пре него што сасвим нестане иза хоризонта, још једном сине између облака(привешће сорљи ‘н’д’рт=погледа уназад), такође ће се покварити време. Када дува горњак а јужно небо је жуто-црвено, пегаво наступа ветровито време. Време ће се покварити када кокошке рано легну и када певци певају увече пре него што падне ноћ.

203

Школа у Црномацници

Месна канцеларија и мбуланта у Црномасници

204

Потез са виноградима

Стари споменик на гробљу

205

Михајловић Младен – на сплаву

Пуници на сплаву ка Црномасници

206

Изградња бетонског моста на Тимоку

ка Црномасници

Бетнкси мост на Тимоку ка Црномасници

изградила је ЈНА

Стара кућа са тремом у Црномасници

207

Економска зграда

Чесма у центру села на сеоском водоводу

208

ШИПИКОВО Увод

Последње по азбучном реду село, једно од седам крајинских села, између Тимока и српско-бугарске границе, је последње припремљено за објављивање, али када се мало боље размисли о свему што је написнао о селу и становништву стиче се утисак да је прича о селу недовршена. Остављено је много изазова за нове истраживаче народног живота у селу.

Истраживања постанка села и народног живота у овом селу започета су као и у осталих шест, још давне 1969. године али нису до краја завршена. У то време, подаци о селу и становништву сакупљани су од Љубе Гацовића(56), Станка Њагојевића(78), Илије Кољевића(70), Јоане Дујновић(105) и Ђорђа-Гице Живуловића(82). Када су припреме за обраду забележака о Браћевцу, Великом Јасеновцу, Злокућу, Ковилову и Црномасници биле завршене, паказало се да, уз допуне података о селу Шипикову, може и оно да се нађе међу ових пет села. Захваљујући великом залагању Банета Дервишевића, новинара Радио-Зајечара и Војкице Пауновић, шефа месне канцеларије у Шипикову, а посебно Станоја Њагојевића, шипиковачког песника, који је допринео превођењу и тачним интерпретацијама појединих чињеница, сакупљено је и сређено још података, посебно о родовима и фамилијама, и народним обичајима, и тако комплетиран рад о овом лепом селу и веома гостопримљивим и љубазним мештанима. Значајне податке о обичајима и неким значајним и занимљивим појавама у народном животу записао сам од Добриле Добрић(1947), Варваре Стефановић (1938) и Веселине Њагојевић (1922). Известан број података записао сам од

209

Симе Динуцовић (64), Драгише Трњаковић (47) и Славка Малашевића(78). О селу и становништву

О настанку села записао сам неколико предања, а најверодостојније је оно која говори о пресељењу села из долине Тимока на простор испод Ветрине пољане, простране површи јужно од села. Кажу да је народ у том селу, у долини Тимока, муку мучио са комарцима јер је место било мочварно, влажно и нездраво. Многи људи, жене и деца боловали су од маларије, а сасвим мала деца су и умирала од те болести. Тражећи здравије место где ће засновати село, изабрали су ово где се сада налази село Шипиково. Када су дошли на то место приметили су да је цео простор обрастао многим жбуновима дивље руже – шипком, па је по том, за здравље корисном шибу село добило име Шипиково. Поред поменуте приче, постоји још једна да су људи овамо побегли од опасне, смртоносне болести - чуме.

Постоје и друге приче о настанку Шипикова, од којих једна помиње да је село настало од других насеља на том простору: Соколара, североисточно и Ветрине јужно од Шипикова која се помињу у турском попису Видинског санџака 1560. године као и Шипиково. Наводно су мања села на Боанци и Ветрини постојала још од Римљана, али су их много касније, у своме надирању у ове крајеве, Турци уништили. Постојање насеља на овом простору од давнина је историјска чињеница јер је ту, негде, пролазио стари римски пут који је спајао Наисус и Децебалум на Дунаву, који је коришћен вековима после одласка Римљана.

Када је реч о настанку села и пореклу становништва Ђорђе Живуловић-Гица прича, препричавајући казивање свога оца, да су се прво населиле 10 породица из Румуније, а касније су им се прикључиле фамилије трговаца који су у селу држали бојаџијске радње и Цигани „мајстори ковачи“. Према причању Петра Будовића, источно од села било је село Жидова, неких крупних људи – џинова који су ту имали

210

своја имања. На ту земљи дође неки „обичан човек“ и поче да оре жидовску земљу. У њега се зљуби девојка из жидовског села и одведе га код својих родитеља. Исприча им где га је и у каквом послу нашла. Пошто га је волела, бојала се шта ће њени рећи, али они је умирише рекавши јој да „он ту остане јер ће његови да овладају том земљом“. Наводно је на Боанци постојало черкеско село. Када су га напустили бацили су у бунаре бакарне бакраче и друге металне предмете зато је у њима жута вода. „Тамо има три извора из којих иде вода као рђа“. Људи мисле да је та вода лековита и да је добра „за главу“.

Из једне приче сам сазнао да су први досељеници у Шипиково били из породице Обједану из Велике Јасикове, од које потичу сада породице Пауновићи и Стојановићи. Из Бугарске су дошли Тетевени, а из Румуније такође неке породице привучене великим богатством у дрвету. Они су знали да праве кола од дрвета. У то време Шипиково је било и „сточно место“.

Војкица Пауновић је дошла до података из бугарских извора о именима домаћина једног броја породица 1770. године. Ево тих домаћина: Георги Жунка Марисан Дину Најдан Бика Прву Кифу Раду Чупиту Стајко Дула Станко Бика Тодор Паун Ниц Парасков и Прву Стан.

Презимена неких данашњих породица у Шипикову јасно говоре о вези са својим прецима.

Постоји још једна прича да је село настало на месту где се налази „Чешмја а лу Трња“ где живи породица Трњаковић која је по томе добила име. Јоана

211

Дујновић, најстарији казивач од свију поменутих, јасно је рекла да су преци становника данашњег села дошли овамо из Румуније, Бугарске и Татари из Турске.

Село је током векова припадало различитим државама и владарима. Под Турцима је владала велика неписменост у селу. Да би своје обавезе могли памтити свако домаћинство је имало рабош. То је комад дрвета на једном крају пробушен кроз који отвор је била провучена једна врпца тако да се могао носити на рамену. На рабошу се помоћу зареза ножем у различитим правцима могло забележити и распознати о којим се породицама ради и о њиховим задужењима дажбина Турцима. Сељаци су у време Турака морали давати – дишму, порез у натури. Турци су узимали жито и кукуруз у количинама које су зависиле од величине прихода неког домаћинства. Да би прикрили колики је приход и давали мању дишму, крили су кукуруз и жито „на копач“. То је начин којим се на неком погодном дрвету денуле стабљике кукуруза у облику купе у чијој су унутрашњости сакривали жито и кукуруз.

Из скорије прошлости села, у периоду током I свестког рата, када је Шипиково било под Бугарима, у сећању народа сачувана је успомена на сеоског кмета, насилника Бугарина Кабагџијева који је за најмању ситницу у понашању становништва која му се не би свиђала малтертирао људе. Тако, на пример, „ако га не би неко, ко му долази у сусрет приметио на двадсетак метара и поздравио, када би се сусрели - опалио би му шамар“. Или, ако би се десило да колар није на време некоме завршио кола, а овај се пожалио кмету, Кабагџијеву, он би усред ноћи отишао код колара заједно са оним који се жалио, пробудио би га, ишамарао и поставио рок до када кола морају бити готова, приморавши колара да ради дан и ноћ, без престанка и одмора. Такав случај се догодио једном од сеоских колара, Кољевићу. Или, ако би некоме нечија свиња направила штету, приморао би онога чија је свиња да одмах штету оштећеном надокнади, и тд. Остаје за размишљање да ли увођење реда на тај начин у селу може имати оправдање, јер примери који су очувани у сећањима људи указују на суровост и понижавајуће

212

поступке са становништвом кмета Бугарина у покушајима да на страху одржи ред у селу по сваку цену. Опис села

У Шипиково се може стићи из Зајечара путем који поред границе са Бугарском иде према Браћевцу, и даље низ Тимок, према северу, до Неготина. Пре него што ће се стићи у село, пажљивом путнику, са леве стране пута привуче пажњу леп храст, снажно столетно дрво, на чијим се гранама налазе црвени конци, понеки и око стабла обавијени који указују да је то дрво које има неки посебан значај за људе. Његова снага и виталност узбуђују и уливају страхопоштовање коју желе да искористе на магијски начин. Реч је о шипиковачком запису.

Када се иде путем из Зајечара, после путовања по заталасаној површи живописног изгледа, изнад које је је за време лепих дана небо изузетно плаво и са које хоризонт према западу оивичавају планине Стол и Дели-Јован, изненада се, чим се крене низбрдицом, улази у село које је смештено у једном удубљењу у терену, заклоњено од хладних зимских ветрова, кошаве из Браћевца и горњака из Брусника. Пре уласка у село, са десне сране пута, на сеоској утрини, налазе се уздигнућа попут кртичнака, са гомилицама камења на врху. То су водозахвати приватних шипиковачких водовода. Свако од тридесетак домаћинства које је на тај начин обезбедило воду у кући, ископало је плитак бунар и ако је имало среће да дође до жице воде, ухватило ју је и спровело до своје куће пластичном или гуменом цеви. Како су, ти, примитивни водозахвати један изнад другог, није редак случај да онима који су ниже, низводно, нестане вода јер се цеди са вишег на нижи ниво, што се догађа, пре свега, током сушне сезоне, обично карјем лета. Током више деценија постојали су покушаји да се снабдевање водом реши на бољи начин, што ће успети тек почетком XXI века довођењем воде из зајечарског водовода.

Са леве стране пута налази се стара црква, а мало ниже и школа. С једне и друге сране пута ређају се куће које су ближе једна другој поред пута и крај главних

213

сеоских улица које излазе у поље, а ређе на просторима удаљенијим од којих и ка периферији села. Најгушће куће су у источном делу села, а проређују се према западу и северу.

После неколико минута, пешачећи, стиже се до центра села. Реч је о простору површине од око пола хектара којим доминирају три столетна јасена. То је место где се одржавају окупљања сељака на сеоске светковине и весеља. Поред пута са леве сране је и стара чесма. Центар села је на месту где је била турска башта. Пут, вијуга кроз село даље, ка излазу, где се код последњих кућа, са десне стране, сместило гробље.

Ако се настави истим путем стиже се у Браћевац који је од Шипикова удаљен око 4 километра и до железничке станице Тамнич на удаљености од око 6 километара. У време када је исраживање обављено у Шипикову, није био добро развијен саобраћај према Зајечару, па су Шпиковљани користили путни правац према Браћевцу и железничкој станици Тамнич. У Браћевац би ишли код лекара и ради купо-продајних активности у браћевачкој задрузи, а најближи град им је Неготин. За доброг пешака, путовање је од Шипикова до железничке станице Тамнич, по лепом времену, трајало један добар сат, а у повратку нешто дуже јер је трећину пута требало пропешачити крећући се узбрдо.

У селу има три мале: Горња мала, Жунковачка мала и Велега. Извори у селу су Ф’н’т’на удри и Ф’н’т’на к’ алун. Неки село деле на два краја: источни - доњи и западни – горњи. И према главним улицама кроз село, одређују се поједини делови села које чине куће с једне и са друге стране Друму соколарули, Друму ал маре и Друму ал орашули. Последњи је стари пут којим се путовало према Видину. Од главног пута кроз село рачвају се још Друму де ла Живул, Друму а ф’н’т’ниче и Друму баштао којима се излази у поље. Становање

У селу има око 300 кућа. У најзбијенијем делу села куће су удаљене једна од друге 5 до 10 метара, а у другим

214

више ид од 50-ак метара окружене плачевима са воћем, баштом или њивом. Имање око кућа ограђено је зидом најчешће сувозиданим. У дворишту поред куће налази се још једна кућа која служи као кухиња, ту је и штала, кош, свињац и кокошињац. Скоро сва домаћинства имају импровизовани нехигијенски нужник уз стају или негде иза куће у најзабаченијме делу дворишта, што отежава да се користи ноћу. У многим домаћинствима економско двориште није одељено од оног где се налази кућа за становање.

Сада се куће зидају од тврдог материјла цигле и камена. Око 1920. године постојале су само 4 такве куће, а после их је био све већи број. Пре 100 до 150 година куће су биле од дрвета облепљене блатом, ниског крова. На кући су била двоја врата, једна према дворишту, а друга, са задње стране, према простору где је воће, башта и њива. У селу и данас има доста кућа од брвана које се углавном користе као економске зграде. Постоји мода да се савременије куће за сановање украшавају шарама. Такви украси на кућама називају се флорје(цвеће) или мустре јер су прављени помоћу мустри од картона и дрвених калупа. Какви ће украси бити на кући зависи од укуса домаћина и могућности мајстора. На неким кућама шаре су исте као на онима у Великом Јасеновцу јер су их мајстори из тога села правили. На кући Пауновића шаре су мало другачије од поменутих и имају симболе ковачког заната јер су их правили мајстори из Браћевца у коме је развијена ковачка традиција. На тој кући видео сам као украс главу мушкарца и жене.

У баштама се гаји поврће, најчешће кромпир, лук, паприка и купус. Оне су лети украшене најлепшим разнобојним цвећем. Од воћака има највише јабука, крушака, шљива и ораха. У простору за домаће животиње има и дудова чији плодове радо једе живина и свиње, а и људи када им се прохте.

У време истраживања постојао је известан број кућа ван села. Некада их је било више, а сада само неколико: на Боанци 2, на Чер’ш-у 1, код Бреста 1, на Бајин 1, Соколару 3, и Бокши 1. У њима се држе

215

пољопривредне алатке које се користе на имањима преко лета. Око 7 километара северозападно од села, у Бугарској, постоје Шипиковачке колибе гда су се одселио једна број становника после постављања границе према Бугарској када су тамо остала њихова имања. Тако су своја имања спасли од пропадања.

У селу постоје чесме и бунари око којих су се груписале поједине фамилије па неке по њима носе име. чесме у селу су: Ла ф’н’т’ниче, Ф’н’т’на а лу Живу, ла чешмја, Ф’н’т’на ла Дину, Ф’н’т’на ла Манду, Ф’н’т’на лу Чебук, Ф’н’т’на удри и Ф’н’т’на лу Станку. Јавни бунари распоређени су у троуглу и имају довољну количину воде али је она лошег квалитета. „Слабо пере веш, ни пасуљ не кува добро, тешка је када се пије ни за шта није“. Поред поменутих извора, чесама и бунара у селу постоји и известан број у атару села, као што су: Ф’н’т’на к алун, Ф’н’т’на ла сурду и Ф’н’т’на ла котина. Постоје приче о лековитости вода из тих извора и чесма зато су многе од ових старих чесама поправљане. Прича се, рецимо, да је вода са Ф’н’т’не удри - лековита. Код Ф’н’т’на ла сурду постојало је римско насеље и ту је налажен стари новац, посуђе и бакрачи као и код Ф’н’т’на ла котина. Извори воде су привачили људе да се насељавају у њиховој близини. Постоји један број фамилија које су остале у Југославији, без значајног дела свога поседа. Имање у Бугарској, према документима од 1931. године имају: Марин Костадиновић, Драгутин Жунковић, Ђорђе Костадиновић, Јован Десповић, Цвета Кифовић, Војислав Тобошаревић, Софија Тобошаревић, Наталија Колковетовић и Трифун Пауновић.

Испод села протиче Сеоски поток(Огашу сатулуј) који не пресушује. У њега су уливају Манастрирски(Огашу манастири), Поток од Ф`н`т`на удри и Поток од бреста(Огашу брестулуј) где се на том простору помиње у турским пописима из XVI века још једно старо село. Стапајући се они чине Браћевачку реку која тече према северу и улива се у Тимок

216

Опис атара

У атару села су звана места Соколар, Боанц, Чар’ш, Парамак( по имену браће), Цапуш(Шиљак) између бугарске границе, црномасничког и браћевачког атара, Ливез, Ветрла(Ветрина), Најдан, Фунд, Кона, Беука, Манастира, Суат, Брест, Бокша, Баин, Рочобану, Ивановац, Облеђ и Чолаку. Земља је доста плодна, а најплоднија је на месту Чар’ш, Боанца и Соколар. Њиве, око 70% атара налазе се на потезима: Манастир, Ливез, Ивановац, Бокша и Баин.

На Соколару су постојале старе пивнице, било их је око 80-ак које су после филоксере растурене. Могуће је да су грађене око 1840. године. Свако домаћинство је имало виноград и вино у пивницама које се нису закључавале осим што би домаћин навукао на врата – трн. Прича се да су крајем XIX века „неку људи долазили са штаповима и на њима притискали дугме“ како би истисли отров или неку „заразу“ како би потпуно уништили винограде. У то време, људи су налазили по виноградима трагове коњских копита за које су веровали да потичу од коња чиновника послатих од „фабрике шпиритуса из Видина која је из конкурентских разлога сејала отрове и заразу. Заразу су људи звали „филоксерија“ која је „уништавала винограде као супа детелину“. После филоксере засађени су нови виногради на америчкој подлози. Први виногради су сађени око 1902/3. године а садили су их Ђ. Матејевић, М. Пистрицовић, Јон Кољевић и Стан Првулецовић. И Турци су гајили винову лозу, али су грожђе сушили и користили га за прављење слатких напитака и слаткиша.

Сеоске шуме, око 30% атара су на потезима Манастир, Бокша и Чер’ш. Утрина је некада било више али су површине значајно смањене јер је велики део поорала задруга. Нема великих испаша, свако домаћинство има по мало. У недостатку земљишта сељаци користе у закуп црквено имање на Бресту.

217

Народна метеорологија

Преко зиме није много хладно.Када дува северац одмах падне киша ли снег. Из Браћевца дува в’нтуди лу Братец. Кошава доноси снег, а југ када дува – топи снег. Постоје многи знаци који указју на промену времена. Ако петлови певају пре десет сати увече онда ће се променити време. Када се баци поглед по потоцима Огашу брестулуј, Огашу манастири и Ограшу сатулуј и тамо има прекомерне магле, време ће се сигурно променити као и када је хоризонт на западу увече мутан, облаци су ниски иза њих, у црн облак зађе сунце – сутра ће падати киша као и када „сунце ујутру изађе прерано и изгледа црвено“. За лепог времена, када небо полако губи плаветнило, а на њему „се појављују флеке од облака и све што се види ка хоризонту приближава се, планине, брда и села“ - погошаће се време.Када су зведзде и месец близу и јасно се виде могуће је да падне киша, а када се звезе изгубе негде далеко – наступиће лепо време. И када се чује да воз свира на Тамничу такође ће се променити време. Тада се чују различити звуци из суседног села „као да је сасвим близу“, говор људи, блејање оваца и брујање пољопривредних машина време ће се променити за један дан или највише за два до три дана. А када један дан пре промене времена дува источни ветар, многи људи имају тешкће од реуматизма, боле их колена, а нарочито крста, и друга места на телу. Народ је уочио да и домаће животиње мењају расположење. Ако краве, овце и козе почну ужурбано да пасу, бранећи се од напада инсеката више него обично погоршаће се се време. Муве јако појачавају своје активности пред кишу, живахно зује и уједају. И пауци показују какво ће време бити Ако ће падати киша паук је у мрежи унутра, а ако га нема у мрежи значи биће лепо време. живина, кокошке се сакупљају на једно место и кљуновима кљуцкају и чисте перје наговештавају промене времена. Сељаци посматрају и понашање дивљих птица. Наговештавајући промену времена врапци долазе јатима у кошеве да једу кукуруз. Ако дивље пловке лете са запада из тог правца долази

218

лоше време. Извори воде и потоци, пред промену времена, смање проток воде, трава и кукурз се подигну пред кишу а цветнице спусте цветове. Становништво

Тешко је реконструисати како је село насељавано у прошлости. Закашњење у истраживању, када су већ нестали људи који су више знали о прошлости села, немогућност да се користе бугарски и турски извори података о прошлости села, честе миграције становништва на овом подручју и постојање других насеља која су расељавањем губила део становништва у корист ипикова или су се спајала једно с другим губећи име, чине прошлост села магловитим. 1971, године је у око 300 кућа живело око 1200 житеља. У селу се говори влашким језиком. Сељаци се баве земљорадњом и сточарством Једна број је запошљен у Зајечару, Бору и Неготину, или ван подручја Тимоче крајине.

Већ је било поменуто у уводу ко су били први становници у селу. Поред Трњаковића, Стојановића и Пауновића, међу старе родове спадају и Царјановићи(славе св. Аранђела) који су дошли из Румуније, из Грла маре. Њихов предак је Стефан Румунски а његов потомак Ђорђе Румунски. Стефан Румунски је неком приликом допао затвора, побегао из њега, вратио се у Румунију и оданде довео породицу са два сина, настанивши се у Шипикову. „И дан данас знају где су им куће у Румунији“.

Бобошиковићи( 7 кућа) су староседеоци. Славе Дмитровдан.

Дервишевићи( 3 куће) су такође стари род, Славе Петковицу. Испричали су ми да је за време Турака један њихов предак - Давид био у турској војци. Досадило је турском заповеднику да га зове Давид па је у једном тренутку рекао“Не Давид, него Дервиш“ и тако постадоше Дервишевићи. Станко Древишевић био је кмет у селу а његов син Ђорђе био је око 1882. године председник у више села у Тимочкој крајини, поред Шипикова, и у Прлити

219

и Вратарници.

Кољевићи су се доселили из Тетова. Има много кућа. Славе Петковицу. Њихови потомци су Александар, Паско и Младен Кољевић, сада зет у Халову.

Гацовићи ( славе св Николу) су такође досељеници из Халова. Остали родови и фамилије у селу: ----------------------------------------------------------------------------------- Род Фамилије Број чланова ----------------------------------------------------------------------------------- Антанаса(3 куће). Сада Гржојевићи: Гржојевић Александар 4 Гржојевић Филип 9 Гржојевић Костадин 4

Укупно: 15 Биковићи(1 кућа): Биковић Илија 6 Чауревићи(2 куће): Славе Петкоивцу Чауревић Радомир 2 Чауревић Гергина 1 Укупно: 3 Динуловићи( 1 кућа): Сета Динуловић 2 Ницицулештевићи( 2 куће): Анђел Ницисулештевић 1 Љубиша Ницицулешевић 3 Укупно: 4 Афремовићи(2 куће): Чедомир Афремовић 1 Ружа Матић Царановић(1 кућа): Софија Царановић 1 Матејевићи(2 куће): Јован Матејевић 5 Стевана Матејевић 3 Укупно: 8 Трњаковићи: Трњаковић Ангел Предовић Ружица 7 Укупно: 7 Јониковићи(2 куће): Јониковић Веља 3 Јониковић Даница 1 Укупно: 4 Тобошаревићи(4 куће): Тобошаревић Драхутин 1 Тобошаревћ Војислав 3

220

Тобошаревић Јордан 3 Тобошарвић Мирослава ... Укупно: 7 Ковачевић ( 1 кућа): Ковачевић Радмила 8 Петровићи и( 1 кућа): Петровић Марин 1 Степановивћи ( 1 кућа): Степановић-Младеновић Верица 1 Вадовићи:( 2 куће): Вадовић Александар 2 Вадовић Љубинка 1 Укупно: 3 Ђорђевићи (1 кућа): Ђорђевић Ђорђе 5 Пушљетовићи ( 1 кућа): Пушљетовић Драгутин 1 Чупитовићи ( 2 куће): Чупитовић Александар 1 Чупитовић Данило 1 Десповић Јон (2 куће): Десповић Јован 7 Десповић Јон 3 Укупно: 10 Првулецовић ( 2 куће): Првулецовић Ђорђе 2 Првулецовић Душан 1 Укупно: 3 Гаљевићи ( 2 куће): Гаљевић Тодорица(Данулоивћ) 5 Гаљевић Јован 3 Укупно: 8 Лунговићи (1 кућа): Лунговић Петко 2 Предовићи (2 куће): Предовић-Канчевић Паско 1 Предовић-Кољевић Рајна 2 Укупно: 3 Јовановићи(1 кућа): Јовановић Qубиша 4 Шипиковљановићи (1 кућа):Шипиковљановић Душан а лу Кифу 6 Будовићи (3 куће): Будовић Душан 2 Будовић Марија 1 Будовић Симеон 1 Укупно: 4 Недељковићи (1 кућа): Недељковић-Николић Верица 1 Манкуловићи (1 кућа): Манкуловић Бранислав 1 Станковићи (1 кућа): Станковић Милен а лу Менку 2 Чолаковићи (3 куће): Чолаковић Испас 6 Чолаковић Љубен 6 Чолаковић Тодор - Тујка 6 Укупно: 18

221

Колковетовићи (2 кућа): Колковетовић Флора 3 Колковетовић Марин 5 Укупно: 8 Ћосовићи (1 кућа): Ћосовић Илија 8 Недељковићи (1 кућа): Недељковић Цветко а лу Јаков 3 Дујновићи (2 куће): Дујновић Марин а лу Заврига 2 Дујновић Александар 7 Укупно: 9 Бучевићи (1 кућа): Бучевић Најдан а лу Буча 2 Постоје још и ови родови и фамилије у Шипикову: Жунковићи(5 кућа): Славе Петковицу. Кошутовићи(1 кућа): Славе Петковицу Кошутовић Марин ? Србуловићи( 3 куће): Славе Петковицу. Они су код Чортановца (Тома Чортановић) настали од зета по коме су добили презиме. Има још по неки род који је на тај начин добио своје презиме.

Динуцовићи( 4 куће): Славе Петковицу Занатлије Када је реч о становништву у Шипикову се један

број људи бавио занатима. Забаченост села је утицала да у селу има занатлија. Тако су: Зидари: Милан Динуловић, Крачун Недељковић и Јован Десповић Столари: Љуба Гацовић, Камен Бобошиковић, Ђорђе Ђорђевић, Младен Ђорђевић о Илија Ћоскић. Ковачи: Живорад Ковачевић и Ђорђе Гаљевић, Колари: Нћифор Андрејевић и Никола Матејевић Лимари: шпорете правили Стефан Румунски и његови синови Ђорђе и Милисав и Милисав Чебуловић, Шнајдери: Луновић Петко и Аца Гатановић, Штрикери: Паско Николић и Ђорђе Т Кољевић, Млинари: Ђорђе К Бобошиковић,“ млео меко и бело брашно“, и Милутин Каљевић, Брдари: Илија и Ђорђе Динуцовићи и Пинтери: Александар Гржојвић и Јон Мушатовић,

222

О цркви

Шипиковачка црква је старо здање са торњем, веома лепог изгледа. Када се уђе у цркву, с једне и друге стране су велики прозори који пропуштају светлост унутра и то је чини топлим веома пријатним кутком. Таваница је од дасака плаветне боје и подсећа на небо.. Има доста икона, неке су насликане на овалним пергаментима налепљеним на плаво небо. О школи

Из летописа школе који су почелу да воде брачни учитеља Планић Миломирка и Ранко сазнао сам да су Дервишевић Ђорђе и Бишкољићевић Стан дали следеће податке о отварању прве школе. Прва школа у Шипикову отворена је 1832. године, под Турцима. Настава је извођена на влашком језику без икаквог наставног плана и програма, кроз разговор учитеља и ученика о темама које би му пале на памет. У то време учитељ је могао постати најпаметнији, писмен човек у селу а да није мора имати школу за учитеља. Број ученика у тој школи није познат, а при упису није се водило рачуна о узрасту ученика, психичким спосбностима и неким другим способностима већ према жељи неког да иде у школу и учи. Зато су у школу ишли претежно одрасли дечаци. Женска деца нису ишла у школу. Требало је да прође више деценија па да се девојчице почну уписивати у школу. Учитеља су плаћали родитељи овластивши га „да суди њиховој деци како он зна“. Име учитеља из тог времена је непознато. Око школе било је двориште од око 10 ари где су Турци пре око 130 године засадили 2 храста који су сада дебели преко једног метра у пречнику.

Прва школа била је смештена у кући В. Метејeвића. То је била стара кућа из које се школа преселила, после извесног времена у стару општинску зграду. Била је то мала зграда са једном просторијом, учионицом, чатмара тј. од четири дрвена стуба, на сваком углу по један који су били један за други уплетени грањем

223

и облепљени блатом тако да су чинили четири зида учионице. Таваница је била од дасака истесаних грубо, секиром која се наслањала на зидове. Кров је покривен ћерамидом. На тој просторији постојали су мали прозори величине 60 x 60 центиметара. Патоса није било, под је био од земље. Та школска зграда налазила се насред села. Због слабог материјала од кога је саграђена (угаони дрвени стубови су иструлели) и због великог терета крова од ћерамида та школска зграда срушила се око 1925. године. Убрзо је, 1926. године, на истом месту, подигнута нова школска зграда, без плана и одобрења школских власти. У то време број ђака је износио око 180 до 200, а инвентар у школи је био веома прост и једноставан. Ђачке клупе биле су дугачке око 4 метра, сасвим грубо урађене, неугледне и неудобне. Главно учило била је школска табла, а када је реч о уџбеницима, у прво време, постојао је само буквар, а касније и читанка.

Од 1880. до 1920. године настава у школи је држана на бугарском језику. Поред читања и писања постојали су предмети: рачун, историја и још неки. Од краја 1920. године школа није радила све до 1924. године због тешкоћа које су настале припајањем тог дела Југославији и небриге власти да се обезбеде учитељи. Први српски учитељ био је Александар Јотовић, касније пензионер у Зајечару. Након њега у Шипиковачкој школи радили су многи учитељи међу којима су Тодор Живковић из Браћевца, Александар Симић рођен у Кленовцу и Милутин Симоновић из Великог Јасеновца. Пошто је стара школска зграда била склона паду, Александар Симић, бивши учитељ у тој школи је у договору са бившим председником села Паском Кифовићем дао инцијативу о потреби зидања нове школе. Иницијативу су прихватили грађани Шипикова и почело је зидање темеља нове школске зграде крајем 1952., на званом месту „старо гробље“ и настављено почетком 1953. године. Тада су у Шипиково дошли учитељи Планић Ранко и Миломирка који су наставили да брину о зидању школе. 1954. године завршена је нова школа. Поред школе саграђени су школски нужник и шупа за дрва. Наставу у новој школи

224

почели су да изводе 10. октобра 1954. године претходно поменути учитељи. Служитељ у школи био је тада Александар Ђорђевић који је неуморно радио на зидању нове школе. Повремено га је на дужности служитеља замењивао осамдесетогодишњи отац Флора.

На изградњи школске зграде радове су изводили Милен Динуловић Крачун Недељковић са својим мајсторима а на уређењу простора око школе ђачки родитељи у добровољним акцијама. Изнивелисан је препран део терена на коме је школа и посејан је памук. Засађен је воћњак. У сађењу јабука учествовали су и ђаци. Од 30 засађених садница прмило се 29 које су успешно напредовале.

За школу је из општинског буџета набављен инвентар: 3 нове катедре, 27 нових двоседних клупа, 52 рама са сликама: „Лепоте наше земље“ и 50 полица за 50 саксија у које су ученици посадилии цвеће. Наставници су дали свој допринос унапређењу рада школе и културе на селу покретањем разних корисних инцијатива као што је формирање културно-просветног друштва, обнову рада народне књижнице и читаонице, подизање непокретне бине и проширење сале. „Трудили су се да школа постане права народна – социјалистичка школа. Школске 1955/1956. године школу су похађала 83 ђака. Народни обичаји Весели обичаји

О ђурђевдану Дан уочи ђурђевдана, на пр’ор, рано ујутру,

истерају се овце, или нека друга стока да пасу. Док овце пасу, чобаница сакупља разно цвеће, као: -круча војникулуј -роду пам’нтулуј ( земљин род), да би се родило све што се рађа у пољу. На тој биљци се, наводно може видети шта ће се и колико те године родити, -’инторкаторја, да одвраћа чини и магије од стоке, -драгостица, за љубав међу људима и женама, -коад м’ ц’ и друге. ’ Обавезно се бере бриј који служи да се помоћу

225

њега разно цвеће уплете у венац, на који се свеже мали хлебни колачић и неколико новчића, па се када се стадо врати кући кроз тај венчић, изнад неке посуде: шерпе, лонца или кофе - помузе стока. От тог млека подлије се сир који се сутра дели за душу умрлих Узимају се и мрави из мравињака и у неку кесу донесу кући и баце по просторима у којима се чува стога: обору, свињцу, стаји уз речи да би се множила као мрави

Сутрадан, на Ђуревдан, поново се стока истерује, рано, на пашу. Када се врати кући, музе се кроз венчић и колач који два детета, једно мушко, друго женско држе и вуку свако на своју срану. Том приликом, мушко дете виче „куку“ а женско „раскуку“. Затим се помужено млеко и венчић од цвећа баце у поток, или неку текућу воду.

Кости од главе, од јагњета које су укућани појели на Ђурђевдан, баце се мравињак.

О суши и киши 2007. године завладала је велика суша на подручју

Неготинске крајине, какву није запамтио нико млађи од 70 година. Зима је била без иједне пахуљице снега а киша није падала све до средине априла. Испричали су ми како су, противу суше употребили магију, а онда је грунула киша из неба и падала више дана, тако да су, у време када сам записао ту појаву, размишљали да, ако киша настави даље да пада примене исту магију, само у обрнутом смислу - против кише.

Ево у чему се састоји поступак против суше за који су они који су ми причали били уверени да помаже. Организатори су жене које су позвале у помоћ децу да направе од глине две фигуре: Мајку кишу(Мума плоји) и Тату сунце(Тата соарљи). Глину су накопали на месту Ла цуцурел, где постоји прави рудник глине одакле село користи ову врсту земље кад год је то поребно. У нека прошла времена глина је са тог места коришћена да се од ње праве црепуље у којима је печен хлеб, затим и друге посуде од земље за употребу у домаћинству. Када су фигурице од глине биле готове, деца су Мума плоји положили у мртвачки ковчег, припремљен као сваки такав

226

ковчег за сахрану а Тату саорљи су посадили да седи у столици, такође направљену од глине. И све друго је било спремно да се сахрани Мајка киша: пратњу су сачињавале већином жене које су се окупиле у приличном броју, деца и један број мушкараца. Када је кренула та посмртна поворка кроз село, испред, као на правој пратњи, неко је носио пом са поклонима, кољиво, свеће и погребне колаче. Ишли су кроз село понављајући наглас: „Тата ал соарљи а мурит (тата сунце је умрло) Мума плоји анвијат (мама киша се родила)“. Када су стигли до неке раскрснице у селу, где је био ископан гроб у њега су положили Тату соарљи и затрпали а Мума плоји посадили на столицу и донели у село. Као што је поменуто, кратко време после тога, почела је падати киша која није престајала данима.

У време када сам сазнао за ову појаву, Добрила Добрић(1947) која је била организатор свега тога, рекла ми је да ако киша настави да пада још неко време да ће поново организовати такву церемонију, али сада ће ископати Тату соарје а у гроб сахранити Маму кишу, а Тату сунце вратити у столици од глине у село Тужни обичаји

Жој маре(велики четвртак) Пред Васкрс, на Велики четвртак упражњавају

један од обичаја који спадају у посмртне, тужне обичаје. У овом обичају учетсвују жене које неколико дана пре тога сакупе сув бурјан(бож). Тога јутра, прво у авлији запале три гомилице сувог божа. Једну ватру намене богу, другу богородици, а трећу живима у домаћинству. Затим са нарамком стабљика сувог божа жене одлазе на гроб и тамо на гробовима појединих покојника пале ватрице. Том приликом се на гробу не кука, нити се на Васкрс иде на гробље.

Када се код куће таква ватрица запали онда се баци вода из дрвене лејке и помене онај за чију се душу то ради. Некада је такав посмртни ритуал обављан поред потока где су жене палиле онилико ватрица колико су покојника желеле поменути и наменити им такав поступак,

227

притом се, увек уз то, захватала вода из потока и бацала – просипала у поток.

О умирању Када примете да неко умире, окупи се родбина и

комшије и заједно са укућанима почну да га чувају да не умре - без свеће. Како треба то чинити и ноћу и дању и строго пазити на то, окупљени се стално мењују да би мало одспавали, нахранили стоку, припремили јело или урадили неки други посао. Има их који долазе и моле да им се нешто опрости ако су учинили нажао умирућем, или му поручују да каже нешто њиховим прецима или рођацима који су умрли – на оном свету.

За ту прилику, припреме се свеће коју ће умирућем тутнути у руку у последњем часу, тако што се три свеће, заједно са цвећем, вежу марамом и то стоји поре лежаја умирућег. Ту је и шибица како би се макар једна од свећа могла одмах запалити и запаљена ставити у руке покојника у часу умирања.

Пре него што ће умрети, умирућег окупају и обуку у цоље де морте(одело за смрт). Ако из неких разлога умирући није могао бити окупан, мртваца истрљају мокром крпом и обуку Цоље де морте које се припреми раније за живота. То одело ретко се облачи у неким свакоденвним приликама. Најчешће се корисити само за облачење мртваца. Понеко обуче то одело за живота, а други му из куће то намени уз речи: „Бог да прости“. Или неко, погледа у огледалу да види како ће изгледати на ном свету.

Нарицање Чим неко умре жене из куће почну да наричу. Тако

и објаве смрт у своме домаћинству. Одмах оду до цркве и тамо ударе звону па је и то знак за цело село да је неко умро. Кроз нарицање могу да сажаљевају покојника, да га позивају да се врати, да му шаљу неке поруке или да причају о животу са њим, о његовим мукама или о друштвеним односима у породици које су уствари поруке за околину. Понекад се открију и неке тајне о покојнику/ци из њиховог живота које нико до тада није могао и није

228

смео да сазна. Тиме се ублажи осећање гриже савести и осећање кривице код оних који остају и тако се растерете неке тегобе. Свака жена која учествује нарицању има своју причу: супруга своју, снаја своју, сестра своју, свекрва своју, заова своју, другарица своју... Мушкарци не наричу. Понеки од њих плаче.

Мртвачки сандук Чим неко умре одмах пођу у село код неког од

столара који ће направити мртвачки сандук и крст Сада се најчећше користе куповни. Када се направи крст на њему се напише име мртваца и када је мртвац рођен и умро, а затим се на попречном делу, с обе стране, бургијом пробуши, вертикално, по једна рупа. Ако је мртвац била жена кроз леву рупу се сипа вино, а ако је мушкарац кроз десну и то вино пију укућани да их не би „мртвац вукао за собом“. Док се сандук не припреми да се у њега положи мртвац, он лежи на кревету обучен где је умро.

Припрема мртвачког сандука се састоји у седећем: Прво се на дно сандука поставе кучине у крст и запале. Након што изгоре на дну сандука остане крст од гари сагорелих кучина. Затим се у сандук постави вуна. Преко вуне нешто одеће покојника или покојнице, па реко тога ћилим или ћебе и преко њега чаршав. Тека сада се може у сандук положити мртвац. Када се то уради на сва четири угла сандука се упале свеће а мртвац прекрије покровом. Преко покрова се разапне, између углова сандука, црвени вунени конац у облику крста. Тада две жене од воска и кучине направе стат.Реч ј о свећи од воска од саћа, великој светињи, која се увије у котур, постави на трбух мртваца, а онда извуче један крај свеће који се запали да гори неко време. Исто тако, се у пазух мртваца, ставе мало хлеба и соли. Поред тога, у мртвачки сандук, поред ногу мртваца, ставе флашица са вином, са водом и иверак од цера, а на крају и неке ствари мртваца, као што је прибор за бријање, на пример, и нешто слично, томе ако је реч о мушкарцу. Са тиме ће мртвац ићи до гробља. Тамо ће му се оставити хлеб и со, уз речи да се не враћа кући већ да једе свој хлеб који је ту, са њим, а не њих који су остали у кући - после њега.

229

Све остало се враћа кући. И стат ће се вратити кући да би се носио приликом наредних, свакодневних посета гробу и паљења да мало гори. Све то се чини да се покојник не би повампирио. Растанак од мртваца

Када дође време сахране, а то је обично сутрадан после смрти, после подне, када дан крене уназад и мртваца треба да изнесу из куће, онда сви изађу из собе у којој је мртвачки сандук са лешом осим чланова породице и оних који ће сандук изнети. Тада они који ће сандук изнети подигну га и крену ка вратима, отворе их као да ће га изнети, а укућани вуку сандук натраг у собу и затворе врата, као да желе да мртвац остане у кући. И тако то понове три пута. Када је то урађено поп очита опело а ту су и свирачи који пред сами полазак мртваца из куће одсвирају тужну песму(верс де морте). За то време се испред куће формира пратња а мртвац се постави на воловска кола, сада на тракторску приколицу. Полазак мртваца од куће огласи црквено звоно, поп очита опело, музика почне да свира тужну песму и пратња крене полако, прво - ка цркви. Испред пратње иду они који носе крст, пом, девојчица која носи воду са гранчицом и украсима на њој, жене које носе, једна кувано жито - кољиво и друга, са посудом са жаром и пепелом. Ту су одмах за колима са мртвачким сандуком чланови породице и најближи рођаци.

До цркве се пратња не зауставља. У цркви, мртвац проведе неко време уз читање опела а затим се крене према гробљу, обавезно, другим путем.

Сахрањивање Још, док мртвац лежи у кући, у дану сахране

ископа се рака. Раку копају непаран број мушкараца – пет, седам, или ћак девет. Најешће пет, јер се њима дају поколони а то поскупљује сахрану. Раку копају рођаци или комшије, на позајмицу, по принципу ја теби ти мени, односно неко ће из породице умрлог, или од комшија, сутрадан, када буде било потребно, имати обавезу да учествује у копању раке некоме из породице или од комшија где се задужио. Некипут, када из породице или од

230

комшије нема ко да копа раку, онда копају други из села, уз новчану награду. Сви који копају раку добију, најмање пешкир као поклон или награду за учињену услугу.

Када пратња стигне до гробља, сандук са мртвацем скину са кола и ставе поред раке. Пре полагања у раку поп очита опело а музика засвира тужну песму. Попу се плаћа, понекад и изнад могућности породице за учињену улугу. Укућани пре него што ће се закопати мртвац, окренути леђима према мртвачком сандуку, дотичу га, повијајући се потиљком и одлазе кући не осврћући се. Док се рака затрпава, они најближи баце по који грумен земље у гроб. Сутра дан, па на даље, сваки дан у наредних четрдесет дана, обилази се гроб.

Жене су задужене за посрмртне ритале. Обављају их редовно, без изостанка, са великим пожртвовањем и самопрегором, како по највећој врућини лети, тако и по ружном врмену киши, снегу и леду зими. На гроб се понесу стат и вода. Стат се запали да гори, а вода проспе по гробу па започне разговор са покојником или покојницом, као на пример: „Ево дошла сам да те обиђем и да видим како ти је. Донела сам ти воду да се умијеш...“ Онда прича како је тешко без њега и шта се догађа по селу. И тако сваки дан за шест недеља.

О вампирима Када неко умре без свеће, верује се да се може

повампирити, зато се строго пази да се то не догоди. Када неко лежи у болници, онда се покуша наговорити медицинска сесра која га негује или болничар да му запале свећу. Остави се свећа и новац као награда за ту важну улугу. Често траже од лекара да отпусти тешког болесника из болнице да умре код куће. Када је реч о томе ко се може повамирити, кажу да може свако, али се то обично догађа када умре неко који је тешко болестан и дуго болује пре него што умре. Постоји већи број примера у селу да су се умрли повампирили. Ако се неко повампири може годинама тако да остане. Некој удовици дошао је муж-вампир у кревет чак после седам година. Једне ноћи док је спавала сама, пробуди је отварање врата на кући и одјек корака. Затим су се отворила врата

231

собе и њен муж-вампир је ушао у собу где је она спавала, а затим је легао поред ње - под јорган. Почео је да је дира по телу и да се припрема за полни однос са њом. Она се наљутила, укорила га је што није далазио свих тих седам година „него је сад дошао да је посрами“ и терала га да оде и да се више не враћа. Посе таквих речи и крајње одлучности да са њиме нема ништа, муж-вампир је устао, отишао и никада се више није вратио.

О сновима пред смрт Постоје веровања о сновима који предсказују смрт.

Тако је једна жена са којом сам о томе разговарао сањала да је исечено неко велико дрво – пало, али није било на њеном плацу и имању, већ на туђем, па је после тога неко у селу умро. И бунар, када неко сања - слути на смрт. Тако је било случајева да су неке људе сањали у бунару и покушавали да их безуспешно отуда извуку, а они нису хтели да изађу, или они који су то покушавали нису успели у томе, па су после неког краћег времена, они који су били у бунару - умрли. Такав случај је био са неким Радомиром из села. Једна жена је сањала како је у неки бунар упало теле које су безуспешно покушавали да извуку али нису успели, након чеге је, опет, неко умро. И весеље када се сања, неко ће умрети Тако ми је Варвара Стефановић(1938) испричала како је сањала да води коло, да се весели тако што подврискује – посе тога умро јој је муж. И када неко сања да му је испао зуб или више зуба из вилице значи да ће неко ускоро умрети. Ако је то праћено болом и крвављем, умреће томе који сања, неко од најближих, у другом случају умреће неко из даље родбине.

О з’натицима и лунатицима Ако се неко у родбини или у селу после смрти и

сахране неког човека и жене осећа болестан и пропада а лекари не могу да открију узорк и да му помогну, почну они око њега да истражују узрок томе и ускоро открију да је он рођен у исти дан када и умрли – з’натик или истог месеца - лунатик те га умрли вуче за њим у гроб. Да би га спасли, пође са њим нека од жена на гроб која зна да баје, а он три пута удари потиљком о крст понављајући „Нисам више

232

твој брат, или сестра или твој друг и другарица..., иди својим путем а мене остави на миру“. Након тога з’ натик и лунатик оздраве и опораве се.

О употреби воде у посмртном обичају Још док је мртвац у кући, девојчица, из родбине

или из комшилука три пута донесе воду са извора и проспе је на цвеће или на зелену траву у авлији, а сутрадан по укопу, донесе 40 кофа воде, разносећи их по кућама у селу, да људи воду пију. А да се не би забројала, на дрвеном штапу – рабошу, прави рецке ножем. И увек када донесе воду и када се она користи понавља се: „Бог да прости“.

Обавезне ствари уз мртваца Када умре жена сахрањује се са сакуј( ткана

кесица) у коју се стави крпа, марџеле(манистре), чешаљ, огљинда(огледало) и кудељка вуна. Сакуј се направи још раније и чува заједно са цоље де морте( одело за смрт), увек српремни да се употребе.

Ствари мушкарца које су му неоходно потребне стављају се у џеп од капута као на пр.: наочари ако их је користио и друго. Без обзира о коме се ради, међу ствари које се обавезно стављају уз мртваца је – новац.

Прн’з Сутрадан по сахрани, сиромашни и они који се

осећају неспособним да могу направити богату поману после 6 недеља(патрузечељи), прави прн’з. Помана се прави око 10, 11 сати, пре подне, уз припремање разноврсне хране. На сто се износе разноврсна јела: супа, чорба, сарме, печење, салата, колачи и торте. Пре него што се храна постави на сто, сто се „украси“ на посебан начин зависно од тога да ли је покојник умро са или без свеће. Ако је умро са свећом, умесе се и испеку 40 малих хлепчића и поставе на сто а ако је умро без свеће хепчићи су облику крста. Поред тога, на сто се поставе по три кап-а( посебна врста хлебног колачића), великих и малих, и то тако што се наизменично један преко другог поставља: велики, па мали кап. На поману се позову сви који су учесвовали у сахрани, мада се догађа да не дођу баш сви, спречени различитим разлозима. Ако их има више него

233

што има места за једном софром, поставе се три(увек непаран број). У чело стола оставља се једно место празно, са тањиром и прибором на столу. Верује се да ће покојник доћи да једе, па је то место остављено за њега. Онај који је најближи том месту, увек, када узме неки залогај, мало хране стави у тањир који је припремљен за покојника и увек при томе изусти: „Бог да прости“. „Бог да прости“ се врло често чује за софром током помане почев од поздрава „Бог да прости“ сваког који дође на поману, када се послужују поманари и на крају када са помане одлазе кући.

У чело софре је и девојчица која је носила воду са једном граном(тојагом) на којој се налазе њој раздељени дарови. Може у челу софре да буде и мушкарчић са том, неким поклонима, окићеном тојагом.

Док поманари једу, пазе да ли ће се догодити нешто што ће показати да је покојник дошао и јавио им се. Тако се на једној помани десило да је девојчица која је носила воду за покојником оборила паницу са сармом на под. Те ноћи, покојник се у сну јавио њеним родитељима да им обзнани да је, ето, био дошао на поману и направио једну такву непријатност девојчици.

Пом Чим неко умре одмах се неко од укућана да на

посао да из врта око куће ишчупа неко родно дрво, најчешће шљиву, коју ће посебно украшену носити испред пратње до гроба и тамо је побити у земљу изнад главе покојника. Пом се украси тако што се од шипчица направи крст и тако обавије црвеним концем да се добије ромбаста творевина која се закачи на гране пом-а. Направи се још један такав украс који се стави на крст. Поред тога на пом-у, док се иде на гробље окаче поклоне које добије онај који пом носи. То су обично пешкир и кошуља ако су укућани покојника имућни. Видео сам на гробљу да на пому постоји једна кесица. Рекли су ми да у њој оставе тамјан или нешто друго што ће користити када обилазе на гроб покојника или покојнице за првих четрдесет дана свакодневно. И лонче сам видео закачено на пому-у да би се њиме сипала вода која се често

234

користи у посмртним ритуалима. На питање: „Зашто се носи пред пратњом и поставља на гроб – пом?“, рекли су да би правио хладовину умрлом. Значи да поред жеђи, на оном свету влада и несношљива жега. Па то је једно са другим у блиској вези. Дешава се да се пом који је пободен у влажну земљу свежег гроба, с пролећа – ухвати и озелени. Сматра се да је то добро јер показује да је умрлом на оном свету угодно. Зато по гробљу има пуно шљива и јабука. Ако се пом исуши, он пропадне сам од себе, или га сувог ишчупају и баце. Пом се обично поставља млађим особама.

Рапосац’ је занимљив и веома дирљив обичај да се, када се врше поделе за душу - дели и нерођеној деци. У прошлости села постојала је велика перинатална смртност: умирале су и жене и деца, било је честих превремених побачаја и рађања мртве деце и побачаја у случајевима нежељене трудноће код баба. Када је реч о поделама за душу, жене припремају и намењују, умрлим прецима, браћи и сестрама, супругу и другим рођацима а и побаченој, нерођеној деци, без обзира да ли се ради о намерним побачајима код баба или превременим побачајима мртворођене деце. Намењује се како ми рече једна жена и „ономе што се зна и види, а било је и онога што се не зна и не види...“ деци која нису дошла жива на свет, или су умрла убрзо после порођаја не добивши име. У структури поступака који сачињавају обичај дели се у почетку платно и слаткиши, као да се ради о беби и малом децету, па је платно потребно за пелене. А касније када мине која година деле се оделца и хаљине и неки други предмети зависно од туге и домишљатости жена које то чине и од пола нерођеног детета или некрштеног детета.

235

Прва кућа од тврдог материјала

у Шипикову зидана почетком XX века

Запис у Шипикову

236

Један од три стара јасена у цетру села

237

Фрукуљице за посмртни обичај четрдесет дана

после смрти

Примитвни захват за воду индивидуалног

водовода у Шипикову

238

Чесма у центру села

Закључак

Главни циљ аутора ових прича о селима Тимочке

крајине, названог „Географија здравља“, су – недовршене приче, каква је и ова последња о Шипикову, био је да се сачува од заборава прошлост села и људи који су засновали село и у њема живе. Можда је та жеља најбоље испољена у песми једног од аутора Станоја Њагојевића: „Ну ујта/не заборави/“.

Ну ујта/не заборави/ Ну ујта р’д’чина дин каре ај дат/не заборави корен из кога си поникао/, Ши кујбу де унде ај дат/и гнездо одакле си полетео/Ну ујта ватра фокулуј унде ал крескут/не заборави огњше крај кога си растао/ Си скауну ку три пичоаре пе каре ај шезут/и троношку на којој си седео/.

Ако сe у томе успело, остварен је главни циљ, ове како је названа незавршена прича о селима Тимочке крајине - у трагању за здрављем.

239

Извори:

Браћевац 1.Белешке са терена 2. 2.Становништво-Етнографска грађа комуне Неготин 1967. 3..Др Петар Пауновић: Материнство и деца у веровањима код народа Тимока, „Развитак“, број 5, Зајечар 1968. 4.др Петар Пауновић: Исхрана и нега новорођенчади, одојчади и мале деце у селима око Тимока у Крајини, „Развитак“ број 6, Зајечар 1976. 5.др Петар Пауновић: Здравствено просвећивање у Неготинској општини (1960-1972), необјављени чланак. Велики Јасеновац 1.Белешке исказа о селу и народном животу Бађевић Јон, Гицић Цветко, Михајловић Пера, Станковић Нестор и Абрашевић Божидар. 2.Подаци о дужини живота са надгробних споменика Градсково 1. Петар Пауновић: Дневни записи, 1971/73. и 2009/10. година 2. Душанка Бојанић – Лукач: Видин и видински санџак у 15 и16 веку, Софија 1975. 3. Др Душанка Бојанић – Лукач: Зајечар и Црна Река од XV до XVIII века, ГЕМ, број 42, Београд 1978. Злокуће 1.Белешке са терена, 2.Становништво-Етнографска грађа комуне Неготин 1967. 3..др Петар Пауновић: Материнство и деца у веровањима код народа Тимока, „Развитак“, број 5, Зајечар 1968. 4.др Петар Пауновић: Исхрана и нега новорођенчади, одојчади и мале деце у селима око Тимока у Крајини, „Развитак“ број 6, Зајечар 1976. Ковилово 1.Белешке са терена 2.Становништво-Етнографска грађа комуне Неготин 1967.

240

Црномасница 1.Подаци о селу добијени су од Станоја Васиљевић Станоја и Илије Трокановића. 2.Подаци о изградњи моста добијени су од др. Јордана Трокановића. 3.Белешке са терена 4.Др Мирослав Драшкић: Порекло становништва, ГЕМ 31-32, Београд 1969. 5.Становништво-Етнографска грађа комуне Неготин 1967. Шипиково Белешке са терена Летопис шипиковачке основне школе Књига Њагојевић Станоја: „Примовара пердута“

Садржај: Предговор Браћевац Велики Јасеновац Гадсково Злокуће

241

Ковилово Црномасница Шипиково Заклјучак Извори